Beograd između fildžana i čokanja

Kafana. Mesto gde se služi kafa. Tako je sve počelo negde u 15. veku u Meki, koja je još od 2. veka bila važan trgovački centar. A onda je kafa počela da se služi i pije u kafanama u Kairu i Siriji počekom 16. veka. Od tada do danas, omiljeni objekat za uživanje nazivali su raznoraznim imenima. Bila je kafana: meana i mehana; bircuz i birtija; gostionica i karavan – saraj; han i gostionica. Uzgred da kažemo, reč mehana je nastala od persijskih reči (meu – vino, piće i hane-kuća, „kuća u kojoj se točilo vino“), dok je reč kafana arapskog porekla i označava mesto u kome se kuva i služi kafa. Kafane su kroz istoriju imale ogromnu i važnu ulogu u zabavnom, kulturnom, privrednom i uopšte društvenom životu. Nećemo podrobno ulaziti u kulturološku analizu fenomena zvanog kafana jer bi nas to odvelo daleko u vekove davne…

Spomenimo ovde samo par njenih pojavnih oblika, varijanti. Recimo, kafane kao omiljena mesta okupljanja političkih agitatora; kafane kao mesta gde se peva, svira, igra (cafés-chantant, cafés-concerts, vodvilji, varijetei); kafane kao mesta pozorišnih minijatura i kao mesta sveopšte razuzdanosti i zabave (Molin Rouge i Folies Berger).

Šta kažu pisani izvori

U velikim gradovima zapadne Evrope otvaraju se kafane u 17. veku: 1652. u Londonu, 1654. u Marseju, 1683. u Beču. Istorijski podaci kažu da je Pariz 1790. godine imao oko 900 kafana. U razvijenim gradovima Evrope kafana je od osnivanja služila kao stecište privilegovanih članova društva da bi neku deceniju kasnije kafana u svoje skute primala svakog ko je pokucao na njena vrata.

skadarlija Beograd između fildžana i čokanja

Prve kafane Beograda

U nekim opisima Singidunuma vizantijski putopisac Prokopije spominje gradske pandokeone u kojima se vodio „buran život“. Opisivane su kao četvrtaste zgrade sa dvorištem i česmom u sredini tog dvorišta u kojima se odvijao poslovni život varoši koja je imala izuzetno razvijenu trgovinu. Sa dvorišne strane su postojali hodnici iz kojih se ulazilo u zatvorene prostorije.

Osvajajući teritorije na Balkanu i u Evropi, Osmanlije su usput, pored menzulana (poštanske stanice), džamija i karavan-saraja, otvarali hanove i kafane sa nargilama i čibucima. Pandokeone su zamenili turski hamovi i karavan saraji, a njih– kafane. Pisani izvori o prvim kafanama, tačnije o mestima gde se služi kafa u Beogradu datiraju od 1522. godine.

Putopisac Keper je 1740. pisao da su kafane bile podeljene – na one koje su posećivali muslimani i one u koje su išli hrišćani. Keper opisuje to (nezvanično) prvo mesto gde se služi kafa – Crni orao. Gostionica-kafana se nalazila na uglu današnje Dušanove i Kralja Petra Prvog i nije imala stolova, stolica ni klupa već minderluke (otoman za odmaranje sa jastucima) pokrivene ćilimima. Bilo je nekoliko manjih bircuza ovog tipa i svi su imali niske tavanice, zidove u šarama narandžaste, crvene i zelene boje, a na ulazu nekoliko krčaga i ibrika.

Za vreme austrijske vladavine Beogradom (1717-1739.) postojala je i Kafe ulica na tadašnjoj glavnoj trgovačkoj ulici u Zereku (deo ulice Kralja Petra Prvog). Austrijski hroničari beleže da je tada radilo u Beogradu 140 kafana i mehana (gde su se točili vino i rakija) i 5 pivara. Najveći broj mehana je bio u Savamaloj. Zanimljiva je činjenica da su 1739. vlasnici gotovi svih kafana bili janičari i da je zato bilo dosta nereda i sukoba u njima.

Feliks Kanic, austrougarski pisac je ostavio zanimljiv uvid u istoriju kafanske publike u Beoradu početkom 19. veka. U kafanama su sedeli „samo mladi ljudi koji su se školovali u inostranstvu, neženjeni činovnici, oficiri i stranci koji su posećivali nekoliko boljih lokala“.

 

Kafane, porez i naredbe

Miloš Obrenović je dolaskom na vlast 1815. uveo kafedžijama i mehandžijama specijalni porez od 12 groša, ali i Turcima se na ulasku u grad sve do 1826. morao plaćati porez na uvoz buradi vina i rakije. Krčme i mehane proširuju delatnost, na meniju su pečeno meso i razna srpska jela. Beograd dobija mehanski esnaf (1821.) i kafana polako dobija važnu ulogu među varošanima.

Ali, kakva je to kafana bez larme, tuče, svađe i tarapane? Toga je svakako bilo poprilično u tadašnjem Beogradu, šarenom od nacija, vera, naroda i njihovih ćudi… Bilo je nezamislivo da seljak dođe nekim poslom u Beograd, a da se ne napije. Da bi se izbegli nemiri i česti neredi, vlast u Beogradu je naredila mehandžijama da „nesmu davati bećarima jelo i piće za više od pet groša na veresiju…“. Obavezno je prijavljivanje gostiju policiji, a  Turci nisu smeli u mehanama „piti niti im se nuditi da piju“. Zabranjuje se igra kartama, larma i rad posle vremena određenog za to. Regulisan je kvalitet pića, cene, ponašanje i propisane kazne za nepoštovanje naredbi.

beograd njegoseva Beograd između fildžana i čokanja

Posao cveta, Beograd raste

Do sredine 19. veka otvorene su Manakova kafana u Bosanskoj ulici (danas Gavrila Principa), Milutinova kafana na Zereku, Zeleni venac.Zatim su počele da rade kafane Arapin, Dva bela goluba (obe u Poenkarovoj, današanja Makedonska), Evropa u Savamaloj i još poneke. Prva pivara u Beogradu je bila Kneževa pivara, kasnije sa radom počinjeVajfertova 1873, a Bajlonijeva pivara se osniva 1884. godine.

Šezdesetih godina 19. veka otvorene su kafane Ajduk Veljko (ugao Knez Mihajlove i Sremske), Dardaneli (na Pozorišnom Trgu, danas Trg Republike), Kolarac (ugao Poenkareve i Pozorišnog Trga, danas ugao Makedonske i Trga Republike), Bajloni (Hajduk Veljkov venac), Kasina na Terazijama. Podaci kažu da je 1861. po kvartovima bilo tačno ovoliko kafana: Teraziski kvart 64 kafane, Palilulski 23, Vračarski 22, Savamalski 43, Dorćolski 28, Varoški 23 kafane.

Do 80-tih godina 19. veka otvaraju se Građanska kasina (ugao Dubrovačke i Knez Mihajlove), Albanija, Barutana (na mestu današnjeg Jugoslovenskog Dramskog pozorišta), Zlatni krst (kasnije Dušanov grad). Tih godina se osivaju i Tri šešira u Skadarliji, Orač (ugao Svetogorske i Takovske), Zlatno burence (ugao Sremske i Prizrenske), Albanez (udao Sremske i Terazija), Topola (na Trgu Nikole Pašića), Pozorišna kafana (u Vasinoj ulici, pored Narodnog pozorišta). Kafedžije trljaju ruke. Krajem 19. veka i prvih decenija 20. veka otvaraju se poznate gostionice i kafane ?, Grčka kraljica, Vuk Karadžić, Zlatna moruna, Šaran, Cvetkova mehana. Istorija beleži: na svakih 40 kuća 17 su bile kafane; na 50 stanovnika dolazila je jedna kafana.

hotel moskva Beograd između fildžana i čokanja

Život, to je kafana!

Ko se sve nije gostio u starim kafanama, ne samo slavni i manje slavni književnici, slikari, glumci i političari, već i studenti, putujuće vračare, ruski emigranti, prostitutke. Mnoge kafane su imale svoj krug gostiju. Nije se u kafanu dolazilo samo da bi se jelo i pilo, tu su se čitale novine, nekad gledale pozorišne i bioskopske predstave, sklapali poslovi, vodili abrovi i gradski tračevi. Bila je javna tajna da su kafane na Zelenom vencu nudile usluge noćnih dama, bordeli su bili skriveni pod krinkom gostionice. Znalo se ko gde sedi, koji gosti idu u koju kafanu.

Eto, recimo, u otmenu Srbiju su dolazili frankofonisti, oni koji su Prvi Svetski rat proveli u Francuskoj, zatim igrači FK Jugoslavija, mlade glumice i primadona beogradske Opere Bahrija Nuri-Hadžić.

Kafana Makedonija je bila stecište studentskih izbornih štabova, a kafana Ginić (na uglu Poenkarove i Dečanske ulice) zborište umetnika, pesnika, književnika. Baš u njoj je osnovan humoristički list „Ošišani jež“. Na Zelenom vencu su u kafani Amerika mlade devojke razgolićenih trbuha u dimijama igrale čočeke, uživalo se u rahatluku, kafi, nargilama (orijentalna zadovoljstva na nivou). U kafanu Šumatovac se išlo da se kocka (na profesionalnom nivou). Ako ste novinar ubojitih pera, prvi glumac u gradu, uvaženi kulturni radnik ili polemičar/ političar idete u restoran-kafanu Moskva. Imućne sevdalije sa Vračara sakupljale su se u Vardaru (na uglu Njegoševe i Beogradske), članovi Cvetkovićeve vlade u Maderi, a Kod tri lista duvana su pevali najbolji, najstariji beogradski radio-pevači.

 

„Ulicama kružim ne bih li te sreo!“

 Brana Cvetković, poznati humorista, novinar, komediograf napisao je u kafani skoro sve svoje skečeve i šaljive satirične pričice za svoje pozorište, ali i sve časopise za koje je pisao: za Brku, Gedžu, Ošišanog ježa. Svi znamo za Nušićeve anegdote i pesme Đure Jakšića, Tina Ujevića, Rada Drainca.

Uz fudbalera Mošu Marjanovića i glumicu Ita Rinu, miljenici varoši su bili i Mika Alas sa orkestrom SUZ, advokat koji je divno pevao Mijat Mijatović (često je pevao u Vardaru)Sagradiću šajku od suvoga kedra“, „Kaleš bre Anđo“. A pesme koje su u kafanama izvođene raznosile bi se ne samo kroz Beograd noću, već su ih i studenti pevali u svojim varošicama. Pevale su se „Oči čornije“, „Jesenje lišće“, „Zračak viri“, „Kad sam bio mlađan lovac ja“, svirale makedonske pesme, srpska kola, ciganski tango i mnoge druge.Izvorne narodne pesme su bile glavni hit, ali tada su nastali i divni domaći šlageri: „Mansarda, mali stan“, „Tri palme na otoku sreće“, „Zašto si pospan, Čo? „

Pevali su ih i svirali sjajni pevači i svirci dvadesetih i tridesetih godina zbog kojih su gosti ostajali do fajronta: Vlastimir Jovančić, Dragomir Škonjović, spomenuti Mijat Mijatović, Vlastimir Pavlović-Carevac, Vuka Šeherović, Sofka Nikolić, Raša Radenković, Uroš Seferović, Irina Minkovska iz Bugarske i mnogi drugi. U Skadarliji je Kod dva jelena pevala Sofka, a njen muž Paja Ciganin svirao violinu. Zabeleženo je da su gosti davne 1927. bili delegacija bugarskih narodnih poslanika, turski ministar i mitropolit kijevski koji su bili oduševljeni njenom pesmom.

Svedoci tog vremena su sačuvane ploče snimane u Radio Beogradu. Ploče sa snimcima  orkestra braće Cicvarića, Vuke Šećerović i Hora Beogradske opere. Mnogi pevači nisu pevali po kafanama, već na otmenim priredbama, a najbolji su snimali za Radio Beograd. Pevači koji nisu bili kafanski već radijski: Bogdan Butaš, Raša Radenković, Nada Aleksandrović.