Beograd – planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Putopis „Tara – Krupanj – Tekeriš – Majur – Beograd (četvrti deo)“ možete pogledati ovde>>>

Naša putovanja ka Tari i sa Tare skoro da (sa naglaskom na „skoro“) su nam postala veće zadovoljstvo i zanimljivija od samog boravka na ovoj prelepoj planini. I, kad god pomislimo da smo (skoro) sve videli, uvek se pojavi nešto novo, da li reka, puteljak, manastir, most, šuma, etno seoce a, bogami, i neko novo mesto za putnike-gurmane. Svaki taj randevu sa prirodom, ili sa ljudskim delima koja svojim mestom i izgledom teže da ne rasrde istu tu prirodu, čini pravo, iskonsko zadovoljstvo, te je prava blagodet skrenuti ponekad sa glavnoga puta nekoliko kilometara u malu istraživačku akciju. Mada, skretali smo mi i par desetina kilometara. Ali, za sve najbolje stvari morate se malo i potruditi. Uostalom, nije Mark Tven tek tako rekao (napisao):
„Za dvadeset godina bićeš više razočaran stvarima koje nisi uradio nego onima koje jesi. Isplovi, zato, iz sigurne luke. Otkrivaj, sanjaj, istražuj!“

Verujemo da već svi vrlo dobro znaju da se do Tare dolazi Ibarskom magistralom, pa na Valjevo, preko Debelog brda – do Bajine Bašte. Ili Ibarskom skroz do Užica, pa preko Kremne – do Tare. To su najkraći, pa time i „najbrži“ putevi.


View Larger Map

Međutim, čemu žurba? Možete se od Valjeva provozati preko Osečine i Pecke, pa pravo na Ljuboviju. Dalje samo pratite Drinu. Možete još radikalnije – da idete autoputem, pa na Šabac i Loznicu, i opet – uz Drinu do Tare. Sve smo to već ranije prošli (i opisali u istim ovakvim putopisima) a ove godine krenuli smo manje-više poznatim putevima, uz izvesne manje varijacije.

Da bismo izbegli vrućinu (još nemamo klimu u kolima, bruka!) i razne gučansko-morsko-zlatiborske vozače i kolone, pošli smo u pet ujutru iz Beograda. U trenutku inspiracije, umesto da skrenemo na Ibarsku magistralu, produžili smo uz Makiš ka Obrenovcu. Dugo nismo prolazili tim putem, pa smo se (odakle nam ta ideja?) ponadali da je barem neki metar puta malo doteran u prethodnim godinama. Naravno, ništa od toga. Razna klizišta, loš put i ograničenja od 40 km/sat su jedino što ćete ovde videti. A ograničenje tu ne stoji tek tako, jer je policijska patrola čak i u pola šest ujutru „radarisala“ vozače. Da li će za deset godina ovde put biti još gori, a ograničenje 20 kilometara na sat, videćemo.

U te, jutarnje sate, brzo ćete proći kroz Obrenovac, a put nas je tog jutra dalje vodio ka Ubu. Nažalost, bilo je previše rano za obilazak manastira Grabovac, a tu svakako treba naići i zadržati se. Tu se nalazi crkva Svetog Nikolaja, i potiče iz davnog, trinaestog veka. Kao zadužbinari pominju se, prema različitim izvorima, i kralj Milutin, i njegov brat Dragutin. A postoji i verzija po kojoj su zajedno gradili ovaj manastir, bratski. Manastir je podignut blizu izvora lekovite vode, pomoću koje je kralj Dragutin zalečio svoju nogu, povređenu posle pada sa konja. Izvor se zove Vidan, a manastir su u narodu nazivali i „Mojsinje“. Tokom 16. veka manastir je opljačkan i srušen (eh, Turci, Turci…), a kasnije obnovljen. Uzgred, da su nam Turci platili za svaki spaljeni i srušeni manastir, i vratili deo odnetih dragocenosti iz crkava, za tih (pre)dugih pet vekova, danas bismo verovatno posedovali ako ne sve, a ono barem pola hotela na turskoj obali.
U velikoj seobi Srba, u Grabovcu je održan poslednji Sabor srpske pravoslavne crkve pre prelaska reke Save. A ovde je i Aleksa Nenadović okupio ljude za borbu protiv janjičara.

Zato, prvom prilikom, možda kada budemo pravili neki izlet do Šapca, Mišara i Obedske bare – obići ćemo i Grabovac.
Od Uba imate dve varijante – jedna je da se spustite na put Lazarevac – Valjevo, a druga – da nastavite da preko Pambukovice forsirate put Šabac – Valjevo, tj. da idete ka Koceljevi, i da iskoristite priliku da, pre Valjeva, posetite i Brankovinu. A možda čak i da skoknete na sever do manastira Kaona.

A pored Brankovine ćete naći i manastir Dokmir, sa kraja 14. veka, gde je nekada davno živeo Hadži Ruvim, i tu osnovao slikarsku i duborezačku školu.
Sveštenstvo u Dokmiru je ovde došlo, tj. prebeglo, 1992. godine, posle rušenja manastira Žitomislić u Hercegovini.
Dakle, ako ste raspoloženi za „skitnju“ okolo-naokolo, jedini problem biće vam da izaberete šta da vidite. A toliko toga čeka da bude viđeno.
Što se skitanja tiče, čak i Tolkin je znao istinu: „Nisu svi oni koji skitaju izgubljeni“ (to verovatno nije bila reklama za novu generaciju GPS uređaja).
Spomenik Stevanu Filipovicu Beograd   planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)
Mi smo od Uba kraćim putem stigli do Valjeva, jer smo od ranije ostali dužni (sami sebi) obilazak manastira Lelić i Ćelije.
Odvajanje od puta za Bajinu Baštu (preko Debeljuškastog brda) za manastire je precizno obeleženo, odmah posle odvajanja za Loznicu.
A onda počinje lagani uspon, asfaltnim putem do petnaestak kilometara udaljenih manastira. Kada se malo popnete, osim što ćete imati divan pogled na Valjevo, sa desne strane, na Vidraku, videćete impresivni spomenik Stjepanu Stevi Filipoviću, partizanu i narodnom heroju. Bio je komandir Kolubarske čete Valjevskog partizanskog odreda, i imao je samo 26 godina kada su ga Nemci obesili, posle dva meseca mučenja. Čak i neposredno pre pogubljenja, Steva Filipović je uzvikivao antifašističke parole i klicao Komunističkoj partiji Jugoslavije i Crvenoj armiji, široko raširenih ruku, šaka stisnutih u pesnice. Ta prkosna slika bila je deo svih udžbenika istorije u nekadašnjoj SFRJ, kao i deo obaveznog znanja na takmičenjima tipa „Tito, revolucija, mir…“, ako me sećanje dobro služi. stevan filipovic Beograd   planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)
Tako, prkosno, i danas izgleda ovaj spomenik, podignut pre 50 godina, autora Vojina Bakića. Spomenik je, po slobodnoj proceni, visok barem šest metara i deo je lepo uređenog i sasvim malkice zapuštenog, spomen parka.

Uz još desetak minuta vožnje, dolazi se do manastira Lelić, a pošto ste prethodno prošli odvajanje za manastir Ćelije.

U Leliću se nalazi crkva – zadužbina Vladike Nikolaja i njegovog oca Dragomira Velimirovića. Crkva je interesantnog oblika, od cigle, kamena i sige, crvenkaste boje, i jarko crvene kupole iznad centralnog dela hrama. Neobičnom utisku doprinosi i beli zvonik, koji je smešten preko puta glavnog ulaza u crkvu.
Živopis u crkvi je urađen prema zamisli samog Vladike Nikolaja, a glavni motiv je scena Strašnog Suda. Nije lako grešnima da borave u ovoj crkvi… manastir lelic Beograd   planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)
Mošti Vladike donete su ovamo 1991. godine iz manastira Svetog Save, iz američkog Ilinoisa. Iste godine otvoren je i muzej u krugu manastira sa predmetima, fotografijama i crkvenim odorama Vladike Nikolaja. Taman dok smo obilazili muzej, svo sveštenstvo se odjednom izgubi, da bi posle par trenutaka prostrujala vest da je u manastir stigao Vladika Artemije, sa nekoliko sveštenika u pratnji. A kako i da ne dođe, kad svako voli da dođe u svoje rodno mesto. To je još jedno od pravih ovozemaljskih čuda, da je mali Lelić dao čak tri episkopa (Nikolaja, Artemija i Nikolajevog sinovca Jovana). U čast njegovog dolaska u crkvu, otvoren je za celivanje sanduk sa moštima Vladike Nikolaja.
Ove godine, 23. decembra, biće ravno 130 godina od rođenja Vladike Nikolaja, u istom ovom selu, Leliću. A gde je sve za života stigao Vladika, koje je sve eparhije i manastire podigao i povratio u život, kako je radio i živeo – od Rusije do Amerike, kako je i Dahau preživeo, i kako je celoga života delio i sudbinu svoga naroda, to se ne da ispričati u jednom ovakvom putopisu. Trinaest tomova njegovih sabranih dela bolje će vam objasniti kako su se u jednom čoveku susreli i besednik i misionar, i mislilac i duhovnik… i svetac.


View Larger Map

Kažu da manastir Lelić godišnje poseti i do sto hiljada vernika i poklonika, pa ga zbog toga zovu i srpski Ostrog. Mada, računam i da je onaj prvi, osim crnogorski, valjda i srpski. A i u ovome, „srpskom“, valjda se i Crnogorci osećaju kao svoj na svome?
manastir Lelic detalj Beograd   planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)
Manastirski konak je veliki i može da prihvati i stotinu gostiju. Ali mnogi vernici, kada je vreme lepo kao ovoga leta, žele da u blizini svetinja zanoće pod zvezdama.
I, za kraj opisa manastira Lelić, a u skladu sa motivom Strašnog Suda na zidovima crkve, evo jedne od brojnih beseda Vladike Nikolaja – o odlaganju Dana Strašnoga po milosti Božjoj:
„Milost Božja, braćo, odlaže onaj dan koji gori kao peć – po rečima proročkim. Neka se, dakle, zastide rugači, koji se rugaju obećanju Božjem i govore: gde je obećanje dolaska Njegova? Nije Bog zaboravio obećanje Svoje nego su grešnici zaboravili sami sebe. A Bog po neizmernoj milosti Svojoj čeka, da grešnici dođu k sebi, i pokaju se, i pripreme se za dan onaj, koji se ne ponavlja. Gle, dan onaj nije kao mnogi dani, koji se daju ljudima radi pokajanja i pripreme za susret s Bogom. Dan je onaj jeda, i razlikuje se od svih ostalih dana, jer on ne dolazi za pokajanje nego sa sud. Kao što je Sud Strašni jedan, i nepovtoriv, tako je i dan onaj jedan i nepovtoriv.Lelic manastir Valjevo Beograd   planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)
Bog ne želi da ko od ljudi pogine. On nije stvorio ljude za pogibiju nego za spasenje. Ima li baštovana, koji sejući povrće, želi da mu se povrće sasuši i propadne? A Bog je mudriji i sažaljiviji od svih ljudi. Jednu želju Bog ima, na ime: da se svi ljudi pokaju i od zla povrate. Kako se raduje vinogradar, kad mu se uveli vinograd povrati, i ponovo ozeleni i plod donese! Kolika li je tek radost Boga i angela Božjih, kad se duše ljudske, uvele od greha, povrate, i podmlade od suza pokajanja, i donesu plod pokajanja.
O Gospode, milosrdni i čovekoljubivi, pomozi grešnicima da osete milost Tvoju i sažaljivost Tvoju prema njima – da osete i da se pokaju – da se pokaju i povrate sa opakih putova svojih. Tebi slava i hvala vavek. Amin.“

Posle Lelića, otišli smo i do Ćelija. Manastir je izgrađen još u Srednjem veku, krajem 13. ili početkom 14. veka, u doba kralja Dragutina, koji je ovim krajevima upravljao kao Sremski kralj.


View Larger Map

Mada postoji i predanje da je podignut za vreme Despota Stefana Lazarevića, nešto kasnije. Manastir je rušen i paljen, ali je uvek ponovo nicao u slavu Pravoslavlja. U vreme Prvog srpskog ustanka, igrao je značajnu ulogu, a njegovi konaci su korišćeni kao vojna bolnica, sve do propasti ustanka. Kao spomen na to doba, u porti manastirske crkve nalazi se grob vojvode Ilije Birčanina. Na nadgrobnom spomeniku stoji:
„Birčanin, obor-knez, ispod Međednika. Rođen u selu Suvodanju u Podgorini, oko 1764. Posečen od dahije Fočić Mehmed Age u Valjevu, 1804.“Bircaninov grob Beograd   planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo) I još „Podgorina ponosna ti grob beleži i dug vraća, a slobodna Srbadija zavet čini kod tvog groba: sve će dati i sam život da i tamo gde su braća, svud sloboda sveta sijne, i ne bude Srba – roba.“
U manastiru se u 19. veku osniva škola, gde je i Sveti Vladika Nikolaj izučavao prvi bukvar. Crkva je inače posvećena Svetim Arhangelima Mihajlu i Gavrilu. U porti se nalaze i zvonik, sa drvenom kulom koja se uzdiže iz bele zidane osnove, a na južnoj strani oltara nalazi se i grob prepodobnog Oca Justina Ćelijskog, ili Justina Popovića, doktora filozofije, osnivača Srpskog filozofskog društva i duhovnika u manastiru od 1948. pa do 1979. kada je preminuo.
Najstarija ikona u manastiru potiče još sa kraja 18. veka, i rad je Petra Molera, čuvenog Karađorđevog vojvode i Hadži Ruvimovog učenika, a tu je i Prestolna ikona Spasitelja Hrista i ikona Presvete Bogorodice.
manastir celije Beograd   planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)
Od drugih vrednosti, koje su nekako preživele osvajače, pljačkaše i bezbožnike, u Ćelijama danas možete videti i Hadži Ruvimov drveni prestolni krst, kao i knjigu „Božanstvenaja skrižalj“, iz 17. veka, koja je od ruskog patrijarha Nikona, preko crnogorskog vladike Danila stigla ovamo. Neznano kako. Tu su i dva mala mineja, verovatno štampana u Veneciji, u 18. veku, pa Oktoih, štampan u Moskvi, i – Sveto Pismo Starog Zaveta na crkvenoslovenskom jeziku, nekada vlasništvo Prote Mateje.
Inače, svake godine, već skoro petnaest godina, na reci Gradac koja potiče podno manastira, organizuje se saborno krštenje, gde veliki broj duhovnika i sveštenika krštava na stotine nekrštenih duša, u jednome danu.

Reka Gradac i njen kanjon su priča za sebe. Od manastira Ćelije možete se spustiti do reke, ali za pravo zadovoljstvo i šetnju kanjonom morate imati malo više vremena nego što smo mi imali kada smo naišli ovamo. Gradac je ponornica, koja izvire ispod Povlena, a posle nekoliko kilometara dnevnog (i noćnog) toka – ponovo se vraća u zemlju, da bi se zatim ponovo vratila kod sela Bogatića na svetlo dana.

Nepotrebno je pominjati da se manastir udobno smestio u kotlinu, između nekoliko brda (Vrane, Markovac, Kaluđersko brdo i druga), daleko od sveta, sjedinjen sa okolnom prirodom. Ili, kako je to pisao Joakim Vujić, u Putešestviju po Srbiji: “Ovaj manastir leži izmeždu šumni, kamenosteni planina, na maloj reki, imenuemoj Gradac, a na mestu dosta krasnom i oceditom”A osim (sada već) stare crkve, pod krov je stavljena i nova crkva na koju prvu nailazite kada silazite od glavnog puta ka Ćelijama.
Inače, put od Ćelija i Lelića vodi dalje ka Donjim Leskovicama, Mravincima i Vardi, između Maglješa i Povlena. Zatim nastavlja do sela Jakalj, a kasnije izlazi kod Duba odakle se brzo stiže do Bajine Bašte. Ova deonica je u nekim kartama ucrtana, a u nekima ne. S obzirom da je putovanje bilo porodično, i da nemamo u posedu neki džip, pardon – SUV, vratili smo se, delimično razočarani, ka Valjevu. Prekasno smo dobili informaciju od AMSS-a da put postoji, da je deo puta makadamski, ali dobar – pa smo taj podatak arhivirali za naredno putovanje. A ako se opštine Valjevo i Bajina Bašta dogovore, možda će i asfaltirati ovu deonicu do naredne godine.

Iz Valjeva možete pravo na Debelo Brdo, možete usput i do manastira Jovanja, pa pored nove brane, Rovni, kod akumulacionog jezera na reci Jablanici (ne znam da li još uvek može da se prođe preko gradilišta, pa da se obiđe, na potapanje osuđena, Valjevska Gračanica) , pa strašno lošim asfaltnim putem – usponom na to Brdo (Debelo), gde je i manastir Pustinja, pa preko Pašne ravni (gde uvek možete da svratite na jagnjetinu) i Gmile Prisjeke, i na kraju nizbrdo do Drine. Nakrivudaćete se do mile volje, pa ako vam ne prijaju takvi putevi, bolje da tražite neki drugi. Uostalom: preko preče, naokolo bliže.
Mi smo tako krenuli od Valjeva prema Loznici, do Pričevića, pa ka Suvodanji do Pecke i onda novoasfaltiranim putem preko Sokolskih planina, preko Gornje Ljuboviđe – do Ljubovije. Mada je put relativno loš, pejzaži kroz kojre prolazite – od Pričevića do Pecke, vrede tog truckanja i malo kraćeg veka vaših amortizera.


View Larger Map

A što se tiče prelaza preko planina, od Pecke do Ljubovije, iako je put asfaltiran prošle godine, voda je na par mesta odnela velike delove istog, negde čak po polovinu cele širine druma. Sva sreća, mi smo već bili blizu Ljubovije kada se nebo otvorilo i iz Republike Srpske izručilo takvu kišu (čuj kišu! Potop!) da se moglo voziti najbrže između pet i šest kilometara na sat, sa brisačima u osmoj brzini. Vode je u tim trenucima više bilo po putu nego u celoj obližnjoj Drini. A veliko je pitanje kako je ona preostala polovina puta, iznad Gornje Ljuboviđe, izgledala posle ovog Povodnja sa neba.
Tog dana je inače na par mesta u Srbiji (Guča, okolina Bukulje) bilo velikih nepogoda, oluje i grada…
Svega par kilometara uz Drinu, pošto je Ljubovija ostala iza nas, naišli smo na potpuno suve delove puta i Podrinja. Dakle, radilo se o običnom naoblaku, jedino što je izbacio par tona vode odozgo.
Da malo predahnemo, svratili smo u obližnji etno restoran (deo etno sela) Vrhpolje, desetak kilometara udaljenog od Ljubovije. Drvena terasa i stolovi, odmah pored zelene Drine, skoro da su dovoljni za uživanje, pa i da ništa ne jedete (ovo je već prevelika pesnička/putopisačka sloboda – bili smo gladni i ništa tu ne bi bilo od uživanja da se pred nama uskoro nisu našle pastrmke, ali i mešano meso sa roštilja). Pastrmke, iako je Drina ispod nosa, ipak stižu iz obližnjeg ribnjaka koji se nalazi u kanjonu reke Trešnjice (a tu je i rezervat beloglavnih supova).


View Larger Map

Istina, nismo videli jelovnik, tj. cenovnik, ali je ručak za nas petoro bio svega dve hiljade i par stotina dinara, pa se nismo mnogo ni bunili. A pošto smo relativno skoro stigli iz Grčke, posle onih njihovih cena, još uvek je svaki obilan ručak ispod 50 evra – bagatela.
Od Vrhpolja se lagano vozi uz Drinu, ka Bajinoj Bašti. Usput imate priliku da se pridružite beračima džinovskih pitomih kupina, kod sela Bačevca, a neki kilogram možete i da ponesete na Taru. Tamo jedna čaša kupina košta kao cela gajba kad je sami berete.
Uskoro stižete do Bajine Bašte. I ako prvi put ovamo dolazite sve je odlično obeleženo, i lako ćete naći put ka Tari. Na usponu ka Kaluđerskim barama nalazi se i odvajanje za manastir Raču, gde smo već bili nekoliko puta (a i opet ćemo doći), a zatim vas oko petnaest kilometara deli do pomenutih Bara. Usput, negde kod table sa pansionima sa nazivom „Mala Rača“, sa puta možete videti manastir Raču, ušuškanu u dolini istoimene rečice, zatim možda naiđete i na par neindetifikovanih paljevina (male spalionice otpada, ali divlje), lokalnu krečanu, par velikih grafita „Međedi satare“ (da, baš ovako napisano… „satare“ a ne „sa Tare“), a na kraju ćete iz daljine videti i veliki, ružni ožiljak na vrhu Tare (lokalni kamenolom).
Tara je priča (i putopis za sebe). Ali, pošto smo ovde bili i prošle godine, mogu da primetim da su jedine uočljive promene – promene nagore. Od hotela Omorika, ka centru Kaluđerskih bara, ako se ne varam, raskrčen je veliki deo šume, zbog neke blesave (?) skijaške staze. Put od Kaluđerskih bara do Mitrovca je, kao i prošle godine, u prilično jadnom stanju. A šuma kroz koju prolazite od Mitrovca ka najlepšem vidikovcu Tare – Banjskoj steni, deluje malo proređenije nego prošle godine? Od one čuvene prašume Perućca, ostaće na kraju gradski park sa klupama… Kad se od Mitrovca pođe ka Perućcu, vaša čula mirisa će vam prijaviti prisustvo, valjda, kanalizacije, kojoj tu baš i nije mesto.
Šta se dešava sa onom „prečicom“ od Mitrovca do Mokre Gore, zbog koje je takođe postradalo dosta tarskih stabala, nije mi poznato. A po Tari se i dalje gradi, valjda planski. Za poslednje dve godine, kako smo čuli, izgrađeno je na Tari 650 novih kuća, što je možda dostignuće, a možda i nije. Da li je uspeh napraviti Zlatibor na Tari, ili čak i neku Kaluđericu, pitanje je sad.
I, za kraj, neka vas ne iznenadi mnogo ako u julu i avgustu, na Tari, pa i vikendom, u osam ujutru čujete čekiće, testere i majstore…
Cena napretka… valjda…
Da ne završimo ovakvo divno putovanje depresivnim pasusom, ponovimo još jednom da između Beograda i Tare imate bezbroj kombinacija puteva, prolaza i divnih mesta koja treba videti. A kako to lepo kaže Anatol Frans:
„Putovanje ponovo uspostavlja izvornu harmoniju koja je nekada postojala između čoveka i univerzuma..“

Sledi: Tara – Beograd, 2010. godine (šesti deo)

One Response to "Beograd – planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)"

  1. […] „Beograd – planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)“ možete pročitati […]