Istočna Srbija (II deo)

Istočna Srbija, sa naglaskom na Staru planinu

avgust 2011. godine

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Članak „Istočna Srbija (I deo)“ možete pročitati ovde>>>

U našim dugogodišnjim nastojanjima da vidimo što više od ove naše Srbije, na red je došao i region Stare planine, istina u letnjem periodu. Iako je letnji pohod na Babin zub prava jeres za skijašku populaciju, ipak takva varijanta pruža mnoga druga zadovoljstva koja, takođe, ne treba propustiti.
Uz opšte-poznatu-već-tako-dosadnu činjenicu da na raspolaganju imamo sve manje novca, što, opet, sve više ograničava planirane i željene obilaske Srbije, i sve više traži, informatički rečeno, zipovane varijante putovanja, napravili smo (pre)ambiciozni plan da za pet-šest dana vidimo što više od Istočne Srbije, i da nastavimo tamo gde smo zastali pre par godina. A bila je to, onomad, tura k’o bombona – od Kučeva, Majdanpeka i Negotina, do Đerdapa – pa preko Kladova do Golupca.

Beograd – Stara planina (Balta Berilovac)

Iako do Stare planine od Beograda ima (svega) 300 kilometara, jednodnevni skok do odredišta – vile „Babin zub“ u selu Balta Berilovac, nije baš ni tako naivan poduhvat. Naročito kada se uzme u obzir stanje asfalta na pojedinim deonicama puta kroz Istočnu Srbiju. avantura Istočna Srbija (II deo)Naravno, loši putevi nisu nikada bili iole ozbiljan izgovor za odustajanje od putovanja po Srbiji. Oni su za istok Srbije, izgleda, konstanta, isto koliko i dragi ljudi, prelepa priroda i tragovi burne istorije – na koju god stranu krenuli.
Autoput, prilično zauzet kamionima i evropsko-gastarbajetskim putničkim registracijama, poslužio je da brzo stignemo do Paraćina. Jedini novitet na tom delu puta je novi McDonald’s – kod Velike Plane. Malo li je!

Nekoliko kilometara (petnaestak) od silaska sa autoputa i hvatanja pravca za Zaječar, turiste čeka omiljeno izletište stanovnika Paraćina, a verovatno i Ćuprije i Jagodine. Tu je vrelo reke Grze, gde, teoretski, odmah možete da prekinete putovanje i ostanete dan-dva. grza Istočna Srbija (II deo)Put (u prilično lošem stanju) vodi od podnožja izletišta, gde dominira hotel „Koliba“, renoviran prethodnih godina, pa do samog vrela Grze, jedno tri kilometra uzbrdo. Usput ćete videti niz vikendica, od onih jednostavnih, starijih – iz doba procvata vikendašenja, sedamdesetih godina prošlog veka, pa do novih, sve sa ponekim teniskim terenom naslonjenim na baštu, čisto da se nađe potencijalnim novim šampionima. Kažu da je ovde najlepše u proleće, kada je Grza bogata vodom, i kada su vrelo i slapovi najizdašniji vodenom silom oslobođenom sa Kučajskih planina.
Usputna zelena jezerca su zaista predivna i verovatno bi se, sa obližnjih drvenih klupa, dalo uživati u pogledu i zelenilu, samo da pored vas ne stoji kanta prepuna đubreta. Bez uvrede, celo izletište je delovalo kao da ga niko nije počistio još od prvomajskog uranka.grza istocna srbija Istočna Srbija (II deo)

E sad, možda bi lokalna turistička organizacija mogla da preskoči naredni sajam turizma, i izradu novog kompleta prospekata, pa da za te pare organizuje redovno, dnevno ili višesatno, čišćenje izletišta? A možda bi i posetioci izletišta, kada vide da niko ne čisti, mogli svoje đubre da ponesu sa sobom poštujući ovu divnu prirodu. Kažu da Grza nije bila adekvatno uređena čak ni u doba kada je paraćinska privreda bila daleko moćnija, pa je teško očekivati da će se nešto brzo promeniti u tom smislu. A bilo bi lepo. Ali dobro, kada se popnete do vrela Grze, i kada stanete na most ljubavi (le Pont d’amour), ceo svet će vam izgledati mnogo lepše, a problemi se činiti mnogo manji (pa i komunalni). mosst ljubavi Istočna Srbija (II deo)Putokazi vas pozivaju da obiđete lokalnu pećinu, stazu zdravlja i slične zanimacije, što samo potvrđuje da za Grzu treba odvojiti barem ceo jedan dan. Ako to još uklopite sa obilaskom okolnih manastira – od Ravanice, Svete Petke i Sisojevca – do Manasije, onda je to već ozbiljan izlet.
ekologija Istočna Srbija (II deo)
Ako ostajete na ručku na Grzi, bićete stavljeni pred skoro hamletovsku dilemu – da li da se počastite svežom grzanskom pastrmkom, ili jagnjetinom na ražnju/pod sačem. Tu su, nadaleko poznati, krivovirski jagnjići – poznati po tome što, i ne znajući, pasu sijaset lekovitih trava koje rastu po padinama Kučaja i Rtnja – što im daje specifičan i izuzetan ukus, a na njihovu nesreću. Podjednako poznat proizvod je i krivovirski ovčji sir, iz istih razloga. Negde sam pročitao da se po dobru spominje i „pasulj sa Grze“ – u planinarskom domu, blizu vrela.
Dakle, ukoliko se zateknete na Grzi u vreme ručka, nemojte se dvoumiti. Ostanite na ručku, pa makar jeli i pastrmke i jagnjetinu. Sledeća prilika, što se ručka tiče, na putu ka Zaječaru je etno-centar „Rtanj – Balašević“, kompleks simpatičnih etno-apartmana u podnožju Rtnja, sa pripadajućim restoranom. Pre toga ćete proći Čestobrodicu, i ući u dolinu Crnog Timoka, oivičenu Kučajskim planinama i Malinikom sa leve, a Rtnjem sa desne strane. Na tom potezu ćete videti i tablu koja obeležava mesto gde je, davne 1833. godine, podignuta Timočka buna. Inače, spomenik izginulim učesnicima ove bune podignut je u Zaječaru, na Kraljevici, 1971. godine.

Put Paraćin-Zaječar je, manje-više, sav u nekim radovima, i iskreno se nadam da će za godinu-dve dana biti uživanje voziti ovuda.
Iako je bilo rano subotnje popodne, ukusno namešteni restoran „Balašević“ je bio skoro potpuno prazan – a ubrzo smo i shvatili da je onaj grzanski meni bio ipak malo bolja varijanta od dolaska ovamo. Ovaj restoran je nedavno bio deo serijala „Paklena kuhinja“, a „pakleni Saša“ bi verovatno mogao (morao) sve te „svoje“ restorane da iznova obilazi posle nekoliko meseci, da se ne opuste. Ali dobro, kad se naruči mešano meso s roštilja, nema tu puno greške. Uzgred, restoran je tog dana imao (teoretski) mnogo važnije goste od nas – jer su na kafu i sokove svratili potpredsednik Vlade, g. Krkobabić i njegova pratnja.

Zbog radova na magistralnom putu Paraćin – Zaječar, ova deonica je u potpunom prekidu – što ćete saznati na petnaestak kilometara pre Zaječara. Umesto da je neko stavio (blagovremeno) tablu sa obaveštenjem o obilaznici kod Boljevca – i ponudio mogućnost da do Zaječara, ili Knjaževca (ko ne ide baš u Zaječar) stignete pravcem Boljevac – Zaječar, ili Boljevac – Knjaževac, ili možda putem preko Rtnja i Sokobanje, inteligentni putokaz vas kod petlje „Selište“ genijalno usmerava na regionalni put prema Boru, a zatim vas od Bora, preko Rgotine, vraća ka Zaječaru. To je baš lep način da se upozna Srbija. Par promućurno urađenih obilaznica moglo bi da pokrije celu Istočnu Srbiju i razviju turizam do neslućenih razmera?

Međutim, da se nismo provozali putem ka Boru i od Bora, ne bismo imali pojma da u tom delu Srbije postoje tako neverovatno lepi putevi. Bez šale, pravo je uživanje voziti se ovuda, i to su bili zaista retki kilometri gde je i vozač mogao da uživa u pejzažu umesto da otvori četvore oči prateći rupe i zakrpe po putevima. O Boru, još par reči kasnije – u delu putopisa o povratku za Beograd.

Takođe, zbog ove obilaznice, ne možete videti Gamzigradsku banju i Feliks Romulijanu. felix romuliana serbia Istočna Srbija (II deo)Ako želite da ih vidite, a svakako bi to trebalo uraditi, do njih se može stići iz pravca Zaječara. Istina, i sa te strane ćete naići na rampu na putu i na putokaz ka obilaznicama, pa je jedino rešenje da ignorišete rampu, kao što su činili i brojni drugi (uglavnom lokalni) vozači – i da se nadate da vas neće zaustaviti policija. Bez ikakvih problema se ubrzo stiže do Feliks Romulijane – pa je tim čudnije da niti u Zaječaru, niti kod Gaja Valerija Galerija Maksimijana niko nije umeo da nam kaže zašto je ovo predivno, neobično važno arheološko nalazište tako odsečeno od potencijalnih turista – iako nema nikakvih razloga za to? Možda je to zbog boljeg čuvanja nalazišta – što manje turista, manje štete? U skladu sa tim je valjda i politika uprave Feliks Romulijane da se najlepši mozaici na lokalitetu prekriju šljunkom da ih neko slučajno ne bi oštetio? Kako bi tek sve bilo dobro očuvano da se ceo kompleks Feliks Romulijane ponovo zatrpa zemljom!

Od Zaječara put dalje vodi ka Knjaževcu, prateći dolinu (i kontratok) Belog Timoka, dok sa leve strane lagano počinje da raste Stara planina, počev od Vrške čuke – pa sve do Midžora. Sa desne strane vidite Tupižnicu, a u daljini i čuveni Rtanjski šiljak od 1570 metara. Sve lepše od lepšeg, i sve više od višeg. Do Knjaževca se stiže za manje od pola sata vožnje, a usput vredi svratiti do manastira Suvodol, kao i do starorimskog lokaliteta u selu Ravna – Timacum Minus. Ostavismo ih za dan povratka za Beograd.
Knjaževac je pravo ušće – kako puteva – pirotskog i niškog, tako i dva Timoka – Svrljiškog i Trgoviškog. Niški putni pravac vodi preko Tresibabe, i to pored sela Mučibaba. Uz treći „bapski“ toponim – „Babin zub“, bilo bi čudo da u ovom kraju ne postoji neka legenda… Kažu da je u tursko vreme postojala neka hrabra baba koja je sakrila harač od Turaka, pa su je ovi na Tresibabi tresli, na Mučibabi mučili, a kod Babinog zuba joj izvadili zub – ne bi li priznala gde je harač. Naravno, ovo je samo jedna od brojnih legendi vezana ne toliko za babe (ali lepo je znati da su čak i babe pružale otpor Turcima) koliko za razna zakopana blaga i bogatstva iz lokalnih priča koja razni „lovci“ traže na mogućim i nemogućim mestima.

Od Knjaževca, put već polako postaje krivudavi, planinski put, i ubrzo posle prolaska kroz Donju i Gornju Kamenicu dolazite do Kalne. Odatle vas put vodi, kroz Inovu i Vrtovac, do Balte Berilovca. Pošto je već pao prvi sumrak, i pošto smo se prilično navozali po svim onim obilaznicama, nije bilo veće sreće nego stići do vile „Babin zub“, kod porodice Ćirić – gde nas je čekala soba, ali i vruća pita sa sirom i domaće kiselo mleko, već zaboravljenih – a tako predivnih ukusa. Još neko vreme se iz, par stotina metara udaljenog, obližnjeg kafančeta – čuo raspevani, dobro ozvučeni lokalni „umetnik“, koji bi teško prošao kvalifikacije za šou „Ja imam talenat“, ali je, sva sreća, to brzo prestalo – pa je tapiju na zvuk tada, i svih ostalih večeri, stavio Trgoviški Timok, svojim melodičnim žuborom.

Balta Berilovac – smeštaj i okolina

balta berilovac srbija Istočna Srbija (II deo)S obzirom na naše planove da vidimo što više toga u svega nekoliko dana, smeštaj u podnožju Stare planine bio je sasvim dobro, da ne kažem odlično, rešenje. Odatle se moglo brzo stići kako do Babinog zuba (mislim na planinski vrh), tako i u Knjaževački ili Pirotski kraj. Nažalost, putevi u sva tri pomenuta smera su prilično loši, pa vam – iako se radi o rastojanjima od po par desetina kilometara, ipak treba (relativno) dosta vremena da ih savladate. Baš u vreme našeg boravka, lokalni putari su sređivali nekoliko kilometara deonice puta Kalna – Pirot, i to sledećom tehnikom: jednog dana su postojeće rupe i oštećenja na putu pripremili za asfaltiranje, ali tako što su ih proširili u kvadratne rupčage dimenzija 50 h 50 i jedno 5-10 santimetara dubine! Drugog dana su se rupe (pretpostavljam) odmarale zbog tehnologije asfaltiranja, a trećeg dana su konačno popunjavane. A mi „naleteli“ baš tog prvog dana, kad smo krenuli na izlet do Temske. Loš tajming, šta li?
Kako sam već pomenuo, svi ti loši putevi neće vam mnogo pokvariti uživanje u pejzažima Istočne Srbije, naravno – svima osim vozaču. Ali mala je to žrtva. Jer ako neko odustane od puta ovamo zbog loših puteva, taj je ionako samo tražio izgovor da ne dođe, pa – nikom ništa.
vila babin zub Istočna Srbija (II deo)
Porodica Ćirić, vlasnici vile „Babin zub“ su promoteri seoskog turizma ovoga kraja. Na raspolaganju su vam tri moderno uređene sobe, sa zajedničkom kuhinjom – koju ćete retko koristiti jer vam je na raspolaganju kuhinja gospođe Nadice, koja u „zasedi“ čeka da vas posluži svojim (i lokalnim) specijalitetima, kao što su, na primer, belmuž i dzipa („dz“ ili „tz“, glas kao onaj „tzatziki“ u Grčkoj). Tako se belmuž pravi od kukuruznog brašna i sira od tek pomuženog mleka – i u, krajnjoj liniji, osim što su to danas lokalni specijaliteti – oni su ujedno, oduvek, bili i način preživljavanja stanovništva u teškim vekovima i godinama kojih je ovde bilo napretek kroz istoriju. Ali praktično sve što se u ovoj kući iznese na sto je – domaće (o ukusima i da ne pričamo) pa bilo iz bašte, iz štale, sa njiva ili iz voćnjaka. Odmah ispred kuće (i bašte) nalazi se veliki dvorišni, travnati prostor, sa ljuljaškama, klackalicama i golićima za mali fudbal, a tu su i ležaljke, iz kojih možete da posmatrate kako u bašti rastu paradajz i tikvice, u trenucima kada se vratite iz šetnje i čekate poziv Ćirića na ručak, ili večeru.
Uostalom, sve što vam zatreba od podataka o vili „Babin zub“, naći ćete na informativno bogatom sajtu: http://www.vila-babinzub.rs.

Sâm govor meštana Stare planine je jako živopisan, kažu da se radi o jednom od najstarijih dijalekata, ali ne brinite – nije vam potreban prevodilac. I naziv Balta Berilovac je posledica varijacija i akrobacija slova i slogova u starinskom govoru – pa Balta potiče od „blata“ koje je nekada postojalo na ovome mestu – dok selo nije potpuno uređeno, a reč Berilovac vam govori da su se na tom mestu (kod blata) nekada „zbirali lovci“. Potpuno logično! Šalu na stranu, na karti parka prirode Stara planina naći ćete brojne neobične i duhovite toponime. Ceo jedan tekst mogao bi samo time da se bavi, ali ovaj – neće.berilovac Istočna Srbija (II deo)

Osim što možete sresti lovce kada šetate Starom planinom, videćete i puno ljudi koji su obučeni u razne delove nekadašnjih vojničkih uniformi, obično onih kamuflažnih košulja i pantalona, koje, očigledno, dobro dođu – kako za lov, tako i za radove u polju. A osim uniformi, svaki čas ćete videti i neko prepotopsko vojno vozilo – od džipova, kojima se njihovi vlasnici bez problema penju skoro do samog Midžora, pa do kojekakvih drugih vozila neobičnih oblika i namena. Kao da se ovuda povukla vojska pre 30-40 godina i ostavila nešto tehnike na radost žitelja Stare planine…
balta Istočna Srbija (II deo)
Inače, od 2000. godine se u selima Balta Berilovac i Vrtovac (susedno selo) odvija turističko-kulturno-privredna manifestacija „Đurđevdanski susreti – Molitva pod Midžorom“, što uključuje zavetnu Molitvu, sportsko-zabavne čobanske igre i takmičenje u spremanju zavičajnih specijaliteta i domaćih jela (priprema belmuža, priprema jagnjeće čorbe i slično), izbor najlepše čobanice (!), i sve to traje 3-4 dana, pa nije loše naići i u to doba godine do Ćirića. A one čobanske olimpijske igre obuhvataju discipline „Seko, donesi mi mleko“; „Da je brava kao mrava“; „Nadvlačenje konopca“ i slično.

Iz Balte možete i peške krenuti da osvajate susedne pašnjake, padine i visove. Ovde imate i čist vazduh, i zdravu (i ukusnu) hranu, čistu rečicu, a gde god krenete u šetnju, sa grana vas zovu žute i crvene džanarike, kupine, poneka ranije sazrela šljiva, drenjina… Puna šaka boja i plodova. voce Istočna Srbija (II deo)U blizini imate jednu ili dve seoske radnjice gde možete nabaviti ponešto, ako vam zatreba, a – između ostalog – tu je i hladno zaječarsko pivce. Jedna od radnji ima živopisan naziv – „Gladna vrana“! Možda su ovde nekada, pored Rimljana, živeli i Indijanci. (A postoji i selo „Kusa vrana“, na putu od manastira Poganovo ka Zvonačkoj banji).
Kuće u selu, a i kad se pođe putem ka obližnjoj Ćuštici, su zanimljive na sve moguće načine – po arhitekturi, po ukrasima, neke po tome što se neobjašnjivo opiru zakonima gravitacije, neke su do pola uređene a od pola ruševne (verovatno blagodeti ostavinskih rasparava i „složnih“ porodica). gladna vrana Istočna Srbija (II deo)I, što je već, nažalost, dobro poznato – kao i za skoro sva druga sela Istočne Srbije – na Vikipedijama i sličnim mestima – uvek se može pročitati: „u poslednja tri popisa, primećen je pad broja stanovnika…“, a „prosečna starost stanovnika iznosi… “ obično preko 50-55 godina. Samo to je dovoljan razlog da se ova planina nazove Starom.
U toku su radovi na pojedinim deonicama puta Kalna – Babin zub, kao i radovi na izgradnji hotelskog i apartmanskog smeštaja na lokaciji Jabučko ravnište, blizu Babinog zuba, pa povremeno kroz mirna i pusta staroplaninska sela prođe poneki moderan, veliki kamion – ali je to, manje-više, sve od onih elemenata dosadne civilizacije koji bi vam ovde mogli zasmetati. A to je, zaista, ništa.

Osvajanje Midžora

Jednog od staroplaninskih sunčanih dana pade nam na pamet (kud nam je bila pamet?) da osvojimo Midžor! Istina, osnovna ideja je bila da odemo do Babinog zuba, tj. do one tačke gde se nalaze EPS-ov hotelčić i planinarski dom, pa da onda vidimo šta dalje. Ali, što kažu planinari, desilo se: „popeli smo Midžor“ (planinarski sleng)!stara planina Istočna Srbija (II deo)
Od Balte Berilovca do pomenute gornje baze, vodi vas put od nekih 12-13 kilometara. Skoro sve vreme se vozite uzbrdo, a jedno kilometar puta je makadamskog karaktera – valjda u fazi pripreme za asfaltiranje. Usput prolazite kroz selo Crni vrh, gde se takođe može naći smeštaj, a tu odmah je i kafana sa konakom „Ždrma“. To je fino mesto gde se mogu nadoknaditi kalorije izgubljene pentranjem po Babinom zubu i Midžoru, jer „Ždrma“ ima svoj sopstveni ribnjak, sa pastrmkama, što vam odmah govori šta je na meniju kafančeta. Naravno, tu su i domaći specijaliteti, za svaki slučaj.midzor stara planina Istočna Srbija (II deo)
Nego, kada biste prosečnog turistu iz Srbije pitali koji je najviši vrh u Srbiji, verovatno bi vam rekao Kopaonik, tj. Pančićev vrh (sa svojih 2018 metara). Međutim, Midžor se ne bi složio sa tim odgovorom, jer je izrastao još čitavih 150 metara više od Kopaonika! Na različitim mapama i na kojekakvim sajtovima naći ćete da je Midžor visok i 2169, pa i 2170 metara (nađe se i 2166), ali, ipak, brojka 2168 je zapisana na kamenu na vrhu planine.
E sad, da budemo apsolutno precizni, a i nacionalno i politički korektni, Midžor je trenutno najviši vrh u Srbiji na koji se slobodno i opušteno mogu pentrati zaludni (srpski) turisti, ali da je stvarno najviši – nije, dapače. Na Kosovu i Metohiji, na Prokletijama i na Šar-Planini, nalazi se više od deset vrhova koji s visine gledaju na Midžor. Tako Đeravica, apsolutni šampion, na Prokletijama, u komšiluku Visokih Dečana, ima 2656 metara visine! Crni vrh, sa Šar planine, ima 2585, Gusan i Bogdaš na Prokletijama 2539 i 2533 metra, a tu su još i Žuti kamen, Ljuboten, Veternik, Crni krš, Hajla i ostalo društvo na visokoj nozi.
Ali čak i da je uspon na ove vrhove dostupan, teško da se do bilo kojeg od njih, pa i onih nižih od Midžora, možete prošetati sa decom, ili se čak dovesti nekim džipom (SUV-om)? Dakle, početak staze ka Midžoru nalazi se podno EPS-ovog hotela, gde je i parking na kome možete ostaviti kola. Odatle pa do Midžora ima oko 8,5 kilometara hoda (u jednom smeru), pri čemu savlađujete visinsku razliku od oko 600 metara – i, praktično, konstantno idete uzbrdo, sve do vrha. Ako vas plaši takav uspon na Midžor, možete se opredeliti za neku drugu, kraću i manje zahtevnu stazu, na primer – do Babinog zuba, što je trasa od oko tri kilometra, ali – zašto lakše kad može teže? Inače stene Babinog zuba (koje imaju 1757 metara visine) zaista podsećaju – ne samo na jedan (babin) zub, već više na celu babinu vilicu – pod pretpostavkom da baba o kojoj je reč nije posećivala zubara od ranog detinjstva.
stara planina serbia Istočna Srbija (II deo)
Iako šetnja do Midžora može sportski nastrojenim turistima delovati kao (polu)lak zalogaj, treba poštovati planinarske aksiome – naročito po vedrom i sunčanom danu: treba poneti zgodan ranac, sve sa dovoljnim količinama vode, sokova, čokoladica i sličnih stvari, treba se dobro namazati zaštitnim kremama zbog jakog sunca i, naravno, treba poneti udobnu obuću. Neki planinarski štap, kakav god, nije naodmet, mada vam je on potreban samo za prva dva-tri kilometra staze, gde se nalazi par najvećih uspona (iako gledano odozdo, ili na slikama, možda ne deluje tako) i za poslednjih 200 metara pre samog vrha. Srpsko-bugarski rečnik nije neophodan, jer ako biste se, daleko bilo, neoprezno, strmeknuli ili skotrljali niz strmu bugarsku stranu Stare planine, verovatno ne biste mogli da se setite ni maternjeg jezika.

Od početne tačke staza vas prvih pola kilometra vodi kroz jedan šumarak, zatim pored skijaških staza (sa grozomornim nagibom, skoro pa 90 stepeni) i žičare, i onda se još malo spuštate do tačke odakle počinje osam kilometara konstantnog uspona. Naravno, možete varati, i preći par kilometara (ili svih osam) nekim vozilom, ali to zaista nema smisla… A možda bi, ipak, turistički radnici ovoga kraja mogli da organizuju par konja ili magaraca na pojedinim deonicama, čisto da se malkice olakša pentranje, a možda bi i neki traktor sa prikolicom, kao u Katićima – na zapadu Srbije, dobrodošao? Uglavnom, da znate, ko savlada prva tri kilometra uspona, taj je završio više od pola posla. Ako baš nemate snage ili volje (mada jedno bez drugog ne ide) da nastavite pentranje na Midžor, možete se popeti na Žarkovu čuku, od 1848 metara, odakle ćete imati skoro podjednako lep pogled (ka srpskoj strani Stare planine) kao i sa Midžora. Ali zato odatle možete samo da zamišljate kako izgleda Bugarska, tj. bugarska strana Stare planine, jer su se vašem pogledu ka istoku isprečili Tupanar, Prilepski vrh, Midžor i Orlov kamen.zarkova cuka Istočna Srbija (II deo)

Na tih preostalih pet kilometara nalazi se (točkovima džipova, traktora i drugih prevoznih sredstava) utabana staza, koja vas vodi preko zelenih pašnjaka Stare planine. Na ovoj deonici društvo će vam praviti retke kolege planinari, zatim stada konja (koji izgledaju kao oni divlji iz kaubojsko-indijanskih filmova) i neka od skoro 250 vrsta ptica koje su viđene i registrovane u ovome vazdušnom prostoru – a to mogu biti i Bradan, Beloglavi sup, Orao zmijar, Jastreb, Kobac, Mišar, Orao kliktavac, Orao krstaš, Suri orao, Patuljasti orao, Vetruška, i brojne druge Accipitridae i Falconidae, kako se to stručno kaže. Ako ste poneli dvogled, imaćete šta da gledate.stara planina srbija Istočna Srbija (II deo)
Šta god mislili o svojim fizičkim mogućnostima i svojoj „utreniranosti“, osam kilometara uspona će vas baš dobro umoriti. Još kada na uspon krenete porodično, sa decom… Mada, u povratku smo sretali ljude sa još sitnijom decom od naše, tako da verujem da je, tog dana, bilo čak i četvorogodišnjaka koji su osvojili Midžor! Kada dođete do ruševina nekadašnje granične karaule, ostaje vam još 200 metara uspona čobansko-graničarskom stazicom do najvišeg vrha Stare planine (barem što se tiče srpske strane, jer na bugarskoj imate Botev od 2376 metara visine). Društvo na poslednjem usponu pravilo nam je stado krava i teladi, koje je sa uživanjem prebiralo po travici Midžora. Prebivalište stada je inače obližnje (8-9 km) selo Topli do(l), što smo saznali od simpatičnog čobanina, Gorana Petrovića, koji je na Midžoru dočekivao i ispraćao planinare – amatere.

Ovde ćete videti veliki kamen koji označava najvišu kotu, na kome piše 2168 metara, a tu je odmah naslonjena i spomen ploča na kojoj piše „Lujo V. Adamović, botaničar – prvi osvajač Midžora, jula 1890. godine“. U podnožju kamena, zaštićena od kiše i snega, nalazi se i knjiga utisaka, sve sa olovkom, gde i sami možete ostaviti svoje impresije, koje same nadolaze, u buljucima, u tim trenucima velikog nadahnuća – proisteklog iz neviđenog (amaterskog) alpinističkog uspeha.lujo adamovic Istočna Srbija (II deo)
Osim susednih vrhova Stare planine, uredno obeleženih graničarskim kamenjem nekadašnje SFRJ, a danas Srbije, pogled se pruža daleko kroz Bugarsku. Ne baš do Sofije, ali sigurno do obližnjih bugarskih sela – Gornjeg i Donjeg loma. I – koliko je Stara planina blaga i pitoma sa ove naše strane, toliko je strma i nepristupačna sa bugarske. Siguran sam da Bugari nisu ovuda upadali u ratne pohode po Srbiji, a da li su tuda „ispadali“ iz naše zemlje, kad je krenuo juriš sprske vojske 1918. godine – pa možda i jesu?

Još malo popričasmo sa Goranom, sve uživajući u divnom pogledu sa vrha (dostupne) Srbije. Čovek može samo da pretpostavi kako li se tek osećaju alpinisti kad osvoje neki Materhorn, Akonkagvu ili Mont Everest? A opet, tamo se ne penjete sa ženom i decom, pa osećaj ne može biti tako dobar kao ovde. Au contraire, verovatno poneko, baš da bi utekao od žene i dece, ode čak na Mont Everest?

Stado krava je lagano odskitalo stotinjak metara dalje, do malo zelenije trave, na šta su Goranovi ovčarski (ili se kaže stočarski ako čuvaju krave?) psi samo nastavili da lenjo dremaju u jedinom raspoloživom hladu midžorskog kamena. stara planina midzor Istočna Srbija (II deo)Inače, pošto je Topli do relativno daleko, Goran tih par letnjih meseci spava u obližnjoj čobanskoj kućici, a – iz istog razloga – za vreme ispaše krave se ne muzu već je svo mleko na raspolaganju ovogodišnjoj generaciji teladi. (Unapred se izvinjavam na ovako mesožderskom komentaru, ali morate se zapitati: kakav li čaroban ukus ima ta teletina napasana midžorskom travom i napojena kravljim mlekom?)
Posle kratkotrajnog odmora i obaveznog fotografisanja, sve čekajući da li će odnekud iskočiti neki graničar ili carinik, krenuli smo, lagano, nizbrdo ka Babinom zubu, tj. EPS-ovom hotelu. E sad, tako je to sa decom – kada ih treba motivisati usponom na Midžor, pogledom i lepotama prirode, rezultat je 3 do 3,5 sata (istina) uspona; a kada nagradom za silazak proglasite palačinke sa euro-kremom i sokove po izboru – silazak traje (neverovatnih) sat i po vremena! Da mi je neko drugi to pričao, i da nisam video svojim očima, ne bih poverovao…

Uglavnom, uspeli smo u osvajanju Midžora – pa da za ovih nekoliko dana po Istočnoj Srbiji ništa drugo nismo uradili ni videli – bilo bi i to više nego dovoljno. Nezaboravno iskustvo.
Samo još par reči o Staroj planini: Ovo je više planinski masiv nego planina, jer se prostire na čak 550 kilometara dužine – od Zaječara, pa sve do Crnog mora! Najviši vrh je, kako je već pomenuto, Botev, i nalazi se u centralnoj Bugarskoj, blizu mesta Karlovo. Interesantno je da je drugo ime za Staru planinu – Balkan (!), po čemu je i naše poluostrvo dobilo svoje ime. Od 1997. godine, ustanovljen je park prirode „Stara planina“, sa svojih 142 hiljade hektara. U okviru tog parka, postoje zasebni prirodni rezervati i spomenici prirode, kao što su Draganište, Golema reka, Babin zub, Bratkova strana, Tri čuke, itd.
stara planina spomenik Istočna Srbija (II deo)
Na sajtu www.babinzub.net može se naći još pregršt zanimljivih informacija o Staroj planini, kao, na primer, ona da je pre pola veka po lokalnim pašnjacima paslo oko 500.000 ovaca ili ona da se ovde do pre 15-20 godina pravio čuveni Staroplaninski (ili Pirotski) kačkavalj, nekada deo trpeze u Beloj kući. Izgleda da su to bila mnogo bolja vremena kada je za molitveni predsednički doručak u Vašingtonu služen Staroplaninski sir, a bez prisustva srpskih političara – za razliku od današnje, potpuno drugačije situacije? Takođe, zanimljivost je, kažu, i da lokalno stanovništvo sa obe strane planine (i srpske i bugarske) koristi u govoru po tri padeža, a najlepša stvar od svega je da na ovoj planini skoro (ali samo „skoro“) da nije bilo značajnijih bitaka.

Reke, rečice i vodopade Stare planine ne vredi čak ni nabrajati koliko ih ima. Uglavnom, ako dolazite ovamo na kratko, možda i nije tako loše da „usvojite“ ovaj naš putopisni plan i program. Inače, svako ozbiljnije bavljenje Starom planinom znači da odvojite barem po nekoliko dana za osvajanje „knjaževačke“, i „pirotske“ strane „Balkana“, a da još par dana preko toga provedete na Babinom zubu, šetajući svakoga dana drugom planinarskom stazom. Nikad dovoljno vremena…

Kalna – Temska – Topli do – Manastir Sveti Đorđe – Bigar

Jednog od staroplaninskih dana krenuli smo iz naše vile ka Piljskom vodopadu, ali u ranim popodnevnim satima iliti malo prekasno, što smo saznali (tek) kada smo stigli u Topli do. Ali, ko je ikada uspeo sve da vidi iz prvog pokušaja?
Kroz Vrtovac i Inovu smo se sjurili do Kalne, pa nastavili ka Pirotu. Uzgred, u selu Inova postoji etno-seoce „Srna“, u izgradnji, gde će, verovatno, već iduće godine biti soba i apartmana, sve sa ukusno uređenim prostorom, bazenom – i sve to odmah pored Timoka (Trgoviškog). Za sada funkcioniše jedino restoran – a reklo bi se da ovde imaju dosta divljači na meniju. Što reče jedan moj prijatelj, poznavalac ovoga kraja – „Srna“ je „najveća spomen kosturnica jelenske divljači koju je video“. Ima tu, osim jelenskih rogova, još puno prepariranih ptica i životinjki, a u okviru kompleksa ćete naći i par simpatičnih malih (živih!) koza i koječega pride.inovo Klana Istočna Srbija (II deo)
U Kalni se, baš na Svetog Pantelejmona, održavao lokalni vašar. Bilo je tu puno (buvljačko-kineske) robe, prodavale su se i one, već pomenute, maskirne košulje, bilo je tu i glasne muzike, piva i roštilja – a glavna ulica, tj. magistralni put Knjaževac-Pirot, pretvorila se u korzo. Kalna baš ne deluje kao urbanistički uređeno mesto, ali valjda će deo tog novca koji ide za nove hotele i skijaške staze završiti i u budžaku? Ne mislim na uobičajeno srpsko bacanje para, već na to da je cela ova oblast, sa Kalnom u centru, poznata pod nazivom – „Budžak“.

Od Kalne se jedan krak puta odvaja za Svrljig, i vodi pravo preko Tresibabe. Kažu da je taj put vrlo lošeg kvaliteta, ali posle svega što smo provezli tih dana, ne vidim šta bi još moglo da nas iznenadi. Mi smo ipak nastavili ka Pirotu, tj. ka Temskoj, a usput smo malo zastali kod izletišta „Bigar potok“. Ono se nalazi odmah pored puta, blizu skretanja za selo Stanjinac, a glavna zvezda je vodopad kojim Bigar, skokom na glavu sa dvadesetak metara visine, završava svoj par kilometara dugačak tok. Tu ga čeka Stanjanska reka da zajedno prožubore sve do Trgoviškog Timoka.vodopad Bigar Istočna Srbija (II deo)
Ako se krene putem uzbrdo, odmah pored obližnje pećine, i pored silnih pčelinjih košnica, dolazi se do Manastira Sv. Onufrija iz davnog, 13. veka. Na tom delu puta i rečice nekada je postojalo 11 vodenica, od kojih je jedna ostala „živa“, ali se tok vode pomerio u stranu i potpuno upropastio njen trud.

Manastir nismo videli jer smo žurili ka Temskoj, a u povratku je već bilo kasno za obilazak. Prema dostupnim podacima, manastir i crkva su više puta obnavljani, od 13. veka pa naovamo, a poslednja temeljna gradnja bila je 1868. godine. Manastir je i posle toga dugo bio napušten, valjda sve do početka ovoga milenijuma, kada se pojavio jerođakon Nikanor. Osveštanje manastira obavljeno je, a kako bi i moglo drugačije, na Sv. Onufrija, 25. juna 2007. godine a obavio ga je tadašnji Vladika niški Irinej, današnji srpski Patrijarh.

Prema lokalnim legendama, u ovim krajevima je hajduk, pop Martin, zakopavao svoja blaga, pa se i dan danas u okolini pojavi poneka nova rupa iskopana rukama lopovske verzije Indijana Džonsa. Osim lovaca na zakopana blaga, i, možda ponekog turiste ili vernika, zimi se ovde pojavljuju samo lisice, divlje svinje i, naravno, vukovi. A pre otprilike četiri decenije, ovde se pojavljivala i filmska ekipa Živojina Pavlovića, jer je u ovom kraju, kao i u celom Knjaževačkom okrugu – sniman partizanski film „Zaseda“.

Pošto se prevezete preko par kilometara blago užasnog puta, što je već opisano u prethodnom tekstu, dolazite do jednog mostića – „granice“ opština Zaječar i Pirot. I mada se za Piroćance tvrdi da su škrtice, Zaječarci su – barem na ovoj deonici puta – mnogo više štedeli na asfaltu.

Pošto se prođe kroz Cerovu, ubrzo stižete i u Temsku. Odatle put ide do manastira Svetog Đorđa, ili manastira Temska kako ga takođe zovu. manastir Temska Istočna Srbija (II deo)Crkva je posvećena Svetom velikomučeniku Georgiju, a potiče iz 14. veka, mada je izgrađena na temeljima crkvišta tri veka starijeg (11. vek). Ktitori (iz 14. veka) bili su braća Dejanovići, sestrići cara Dušana. Radi se o ženskom manastiru, što se da videti po divno uređenoj porti manastira (mada to zaista nije odlika samo ženskih manastira), a ko zna kako bi sve to izgledalo da onomad, posle Oktobarske revolucije, u ovom manastiru nije našlo utočište četrdesetak ruskinja. Kao i manastir Sv. Jovana Bogoslova (kod Poganova) i Temski manastir je izuzetno mnogo doprineo školovanju i opismenjavanju omladine, kada to niko drugi nije mogao, želeo ili smeo da radi. Počeci „školovanja“ vezani su za dolazak Jeromonaha Ćesarija iz Hilandara, davne 1836. godine. Crkva, kao i nekoliko drugih u ovome kraju, ima drveni trem, sa drvenom kapijom, a živopisi iz 16. i 17. veka su dosta dobro očuvani.Temska manastir Istočna Srbija (II deo)
Iza crkve, osim nekoliko starih nadgrobnih spomenika iz 19. veka, može se videti i grob Kapetana Milutina Karanovića, junaka srpsko-turskog rata koji je poginuo u bitkama za oslobođenje Pirota, na Nišoru, 1877. godine.
Kada već pominjemo Kapetana, pored pijace u Pirotu nalazi se divan spomenik (orao raširenih krila) na čijem postamentu piše: „Kapetanu Milutinu Karanoviću i ostalim borcima koji za vlade Nj. V. Knjaza Milana Obrenovića padoše 12, 13 i 15. decembra 1877. godine u borbama za oslobođenje Gornjeg Ponišavlja od Turaka – Zahvalni, Pirot i sela okruga pirotskog. A na nadgrobnom spomeniku u manastirskoj porti, nalaze se stihovi pesme „Kapetanov grob“ Đure Jakšića, Milutinovog pobratima:
Za srpskoga roda, dom, slobodu,
dao si život svoj.
zato će dugo u srpskom rodu
živeti spomen tvoj
Ti beše čestit među braćom svojom,
divan junače, vrli Srbine!
Pa to dokaza i smrću svojom,
junačke Gruže junački sine
.“
Put, ne baš savršen, ali ni tako loš kakav bi se ovde dao očekivati, polako vas od manastira uvodi u kanjon Temštice, divne rečice koja nastaje spajanjem Toplodolske reke i Visočice.kanjon trmstice Istočna Srbija (II deo) Da kažemo još i da je Visočica glavna i odgovorna za nastanak obližnjeg, Zavojskog jezera. Tokom vožnje ka Toplom dolu, prolazite kroz prave pravcate tunele od nabujale vegetacije, a – s obzirom na širinu puta, nije baš zgodno kad vam u susret naiđe „Tamić“, vojnog porekla, sa tovarom drva.
Put vodi pored odmarališta HE Temac (ako se spustite tim putem do Temštice, videćete proplanak, mostić, a delom i početak rečnog kanjona) gde je toga dana kampovalo nekoliko piroćanskih porodica – uživajući u svemu što priroda ovde nudi. Inače, gde god bismo krenuli tih dana videli bismo istu sliku – ljudi i deca su se neumorno brčkali gde god je to bilo moguće, pa makar i u pola metra dubokoj vodi – kako ovde, u Temštici, tako i u Jermi, tako i u Nišavi, a i u svim onim silnim Timocima, naravno. Prateća muzika i roštilj – obavezno.
Malo dalje nailazite na jedno proširenje puta, na lokaciji zvanoj „Mrtvački most“, gde možete videti spomenik borcima iz Drugog svetskog rata – na kome piše: „Na ovome mestu, 23. marta 1944. godine Nišavski partizanski odred pobedio je petostruko jaču jedinicu bugarske fašističke vojske, nanevši joj teške gubitke“. Tako su, barem nekada, prolazile vojske kojima nije (bilo) mesto u Srbiji…mrtvacki most Istočna Srbija (II deo)
Toplodolska reka, a kasnije i Temštica, vijugajući ka Nišavi i Crnom moru, prave duboke klisure u okolnom crvenom peščaru, i tako poslednjih tristotinjak miliona godina. Kanjon ove reke, sa kojim na Staroj planini, kažu, može da se poredi još jedino ono što pravi Rosomačka rečica, naziva se – zbog karakterističnog oblika i jarko crvenkastih boja stena – Mali Kolorado! Nažalost, zbog pomenute bujne vegetacije, kanjon jedva da možete videti dok se vozite ka Toplom dolu. Jedino rešenje je da, tu i tamo, zaustavite kola i probate da provirite kroz zelenu ogradu pored puta, ne biste li videli nešto od tih lepota. Na kraju, najbolji pogled ćete imati sa dva-tri mostića preko kojih vijuga asfaltni put, a ni to nije malo.kanjon temske Istočna Srbija (II deo)

Tako smo, bacajući poglede na dolinu Toplodolske Temštice, stigli i do Toplog dola. Šta napisati za ovo selo? Danas je u njemu skoro tri četvrtine kuća – napušteno. Od centralnog mesta za proizvodnju čuvenog Staropirotskog kačkavalja ostali su samo zidovi – koji uglavnom služe da se prilepe umrlice, a selo kao da još živi u nekom od prethodnih vekova. Kuće su, valjda, uglavnom izgrađene od zemlje i blata, a neko je davno čak osmislio i jedan seoski trg, baš onako planski – urbanistički. Ne možete se oteti utisku, i pored prelepe prirode, i pored toga što se nijedno drugo selo ne bi dalo zamisliti na ovome mestu umesto Toplog dola, baš takvog kakvo je, da ovde caruju dva carstva – starost i siromaštvo. Selo je nekada, baš kao i cela Stara planina, imalo na hiljade ovaca i na stotine stanovnika. Ali više nema. Negde sam našao i (neprovereni) podatak da se najveći deo Toplodolaca preselio, gde bi drugde, u Dolovo, kod Pančeva.Topli do Istočna Srbija (II deo)
Postoje neke ideje, možda već i u fazi realizacije (?) da se Topli do poveže žičarom sa Babinim zubom. Još kada bi se aktivirala proizvodnja kačkavalja… Inače, od one tačke kod EPS-ovog hotela na Babinom zubu, osim stazom za Midžor, možete prošetati i stazom do Toplog dola, a možete čak napraviti i ceo krug Babin zub – Topli do – Midžor – Babin zub, ako smete.

I tako, u Topli do smo stigli skoro u smiraj dana, dovoljno kasno da nas par Toplodoljana odgovori od traženja Piljskog vodopada, najvećeg na Staroj planini (a i u Srbiji?), sa svoja 64 metra skoka! Od Toplog dola ka vodopadima vodi široki zemljani put, crvenkaste boje, prosečen kroz okolna brda iste boje (tamo gde uspeju da izvire ispod zelenila). Put izgleda sasvim solidno, te „da se ja pitam, ja bih proterao autobus (kola) ovuda“, što reče Bata Stojković (u filmu „Ko to tamo peva“). Ali, stari ruski „UAZ“ je ovde i dalje zakon.
Ukratko, na tom pravcu možete obići i Piljski, a i Kurtolski (Kurtulski) i Čunguljski vodopad, kažu sve lepši od lepšeg. Sva sreća, osim što ne mogu da opisujem ove vodopade i kako doći do njih (kad ih nisam ni video), to i ne moram da radim, jer postoji divan sajt www.vodopadisrbije.com, na kome ćete naći sve što je potrebno, uključujući i GPS koordinate vodopada.


View Larger Map

Bilo bi simpatično da se turistička organizacija Pirota doseti pa da na svakome mogućem mestu (kuće u sistemu seoskog turizma, hoteli, restorani, pumpe, radnje, kafane…) stavi turistima na raspolaganje detaljne mape ovih predela, sa svim potrebnim uputstvima kako stići, da li je put prohodan za putnički auto, i slično. Naravno, uz par dana besplatnog smeštaja o trošku TO Pirot, rado ću i sam pomoći u tome. Preporučujem se.
Iako se tome ne biste nadali, i Topli do nudi usluge seoskog turizma, pa je zaista dobra ideja doći ovamo na par dana – dok ne osvojite sve vodopade i kanjone u okolini.
Iako nam je to teško palo, morali smo istim putem do Temske, a onda onom veselom deonicom – ubicom amortizera i guma – do Kalne i Balte Berilovca.

Izlet – Pirot – Poganovo – Sukovo

Pirot

Iako je neprocenjiva šteta izgubiti dan u vožnji kolima umesto da se šeta po osunčanoj Staroj planini, izgledalo nam je da je podjednako veliki gubitak i da se propusti poseta Pirotu, kao i čuvenim manastirima Sv. Jovana Bogoslova (kod sela Poganovo) i Sv. Bogorodice (u selu Sukovo).

Od Balte, preko Kalne, pored Bigra, pa preko Temske – da se ne ponavljam, ulicom Nikole Pašića i Knjaza Miloša uđosmo u centar Pirota. Svetska prestonica ćilima, kačkavalja, peglanih kobasica i – viceva o Piroćancima. Da zloupotrebim ovaj putopis, evo za uvod dva (moja) omiljena vica:pirotski cilim Istočna Srbija (II deo)
Zamoli Piroćanac komšiju da 31. decembra negde pred ponoć dođe pod njegov prozor i ispali tri-četiri metka u vazduh. Kad se približila ponoć, komšija se prišunja prozoru i ispali tri hica u vazduh, a Piroćanac proviri na kratko kroz okno i zakuka iz sveg glasa: Lele deco, ubiše nam Deda Mraza!
ili
Leto, 40 stepeni, a gosti dolaze kod Piroćanca. Domaćin ih srdačno primi, i najzad, posle pola sata, pita goste koji već umiru od vrućine:
– I, gosti, jel ste za neko osveženje?
A gosti će oduševljeno: Može, može!
Na to će Piroćanac: Ženo, otvaraj prozore!

Eto, nisam mogao da odolim…

Naravno, kada ulazite u neki od srpskih gradova, više ne morate da tražite centar – samo gledate parking zone, i kad dođete do prve – tu ste. Zonski sistem parkiranja (uzimanja para od građana) je valjda izum koji se najbrže primio i primenio u svim gradovima, nezavisno od realnih problema sa parking prostorom.

Kada iz Knjaza Miloša skrenete u Srpskih vladara (to bi došlo nešto kao piroćansko „kod Londona“), sa desne strane ćete videti jedno istaknuto uzvišenje, gde ponosno stoji tvrđava – Kale! kale Pirot Istočna Srbija (II deo)Ovo utvrđenje je podignuto još u vremena kneza Lazara, krajem 14. veka. A i prvi naziv Pirota ima veze sa kulom (Turres) i potiče još iz doba Rimskog carstva, jedno devet vekova pre nastanka Srpskog carstva pod Carem Dušanom. Pirot je, kako su se menjala carstva, menjao i imena, a neka od njih, prema raznim izvorima, bila su i Pirgos, Thurib, Šerkjoj, Momčilov grad, Kale… a tragovi prvih naselja, ili barem stanovnika, datiraju još jedno 5000 godina pre Rimljana i pre nego što je ovuda prošao Via Militaris. A proći će još izvestan broj godina dok ovuda ne prođe i Via Mrkonicius, deonica autoputa od Niša do granice sa Bugarskom.tvrdjava Kale Pirot Istočna Srbija (II deo)
Kale se sastoje od par odlično očuvanih kula, opkoljenih bedemom, sve to usred zelenog gradskog parka, da bi zatim sve to bilo uokvireno još jednim manjim bedemom i za kraj, šancem sa malo vode i sa barskom trskom, ali bez zmajeva. Najlepši pogled na Kale nije iz žablje, već iz ptičje perspektive, sa obližnjeg brda, mislim da se zove Sarlah – ali dan posle osvajanja Midžora, nikome nije padalo na pamet da se ponovo negde pentra, pa sve da su tu stajale i pokretne stepenice.

Kroz grad protiče Nišava, sa čije leve i desne strane se prostire travnati kej, oivičen drvoredima.pirot Istočna Srbija (II deo) Piroćanci su uživali u brčkanju u reci, a ko i ne bi na trideset i kusur stepeni. U sat-dva vremena koliko smo imali na raspolaganju, uspeli smo da vidimo novu, moderno uređenu zgradu PIROT FONTANA Istočna Srbija (II deo)opštine – sa predivnim pirotskim ćilimom (ustvari tepihom) u ulaznom holu, razrovani deo centra kod ulice Srpskih vladara, lep gradski trg, popločan raznobojnim pločama – slično ornamentima na ćilimima, sa simpatičnom fontanom, svom u cveću, kao i jedan ružnjikavi hotel (gradski imenjak) za koji se spolja ne može sa sigurnošću reći da li radi ili ne. Uostalom, Negotin, Zaječar, Kruševac i mnogi drugi gradovi takođe su se usrećili sa višespratnim hotelima posred centra.
Neki stari delovi Pirota još se najbolje mogu videti kada se pođe ulicom, preko mosta – ka Trgu republike i zelenoj pijaci. grad Pirot Istočna Srbija (II deo)Tu odmah je i najlepši spomenik u Pirotu, već pomenuti spomenik ratnicima – kapetanu Karanoviću i drugima, koji su oslobodili grad od Turaka. Međutim, koliko su, na primer, u Kruševcu i Kraljevu takvi spomenici na centralnim, najlepšim gradskim mestima, toliko je ovde taj spomenik nesrećno i nedostojno „gurnut“ uz pijacu i autobusku stanicu. Šta da se radi. Pirot srbija Istočna Srbija (II deo)Malo dalje, a ne obiđosmo ga, nalazi se i Muzej Ponišavlja, gde se nalazi čuvena kuća porodice Ristić, tj. Konak Malog Riste, gde, kažu, sve odiše duhom starog Pirota.

Nedaleko od autobuske stanice, u ulici Save Nemanjića, nalazi se Saborna crkva, ili Tijabarska crkva, izgrađena krajem 19. veka, neobične arhitekture, sa 7 lukova na prednjoj fasadi, zadužbina zanatlija i radnika – jer su svi pirotski esnafi učestvovali u finansiranju izgradnje crkve. Međutim, posebno nam se svidela crkva Roždestva Hristovog, u samom centru, kod ulice Ćirila i Metodija. Piroćanci je još zovu i Pazarska ili Stara crkva, a građena je tridesetih godina pretprošlog veka. Kada je crkva građena, Pirotom su dominirale džamije, pa da ih nova (tj. Stara) crkva ne bi ugrozila visinom, a da bi, opet, bila dovoljno visoka – zbog potreba živopisa i ikonostasa, crkva je praktično delom ukopana u zemlju, pa se u hram ulazi silaskom niz nekoliko stepenica. Kada uđete unutra, odmah ćete uočiti divne pevnice, ali i drveni, zaobljeni plafon, koji vam daje utisak da ste u potpalublju broda.

saborna crkva u pirotu detalj Istočna Srbija (II deo) saborna crkva Pirot Istočna Srbija (II deo)

Crkva se greje sa dve „bubnjare“ i iskreno se nadam da preko zime dobro paze na tu vatru usled ovoliko drvenih ukrasa i stubova. Naravno, Slava crkve je Božić, 7. januar. A za crkvu je vezana i jedna simpatična priča (sve smo to saznali od izuzetno ljubaznog mladića iz ove crkve) – da se za Veliki petak na sam ulaz u crkvu postavi ne samo plaštanica, već ceo sto sa plaštanicom, ispod koga zatim prolazi pola Pirota, i mlado i staro, kako ko može i ume. Inače, zbog velikog poštovanja koje ovde imaju za Sv. Spiridona, njegova ikona se nalazi i sa leve i sa desne strane ikonostasa.pirot trg Istočna Srbija (II deo)
Čak i u trenutku kada je oslobođen vekova turske okupacije, Pirot je imao 13 manastira i 72 crkve, pa se ovaj grad naziva i Malim Jerusalimom – čemu je kumovao Vladika Nikolaj Velimirović, mada ne toliko zbog broja crkava, već više zbog broja hodočasnika koji su iz ovoga kraja obišli (Veliki) Jerusalim.
Ostalo vreme proveli smo u zagledanju starih pirotskih zgrada, blizu pijace, sa radnjicama – od zanatskih, limarskih i ćilimarskih, pa do onih primerenih današnjem dobu, tipa „sve za 100 dinara“ i slično. Po samom centru grada, naravno, možete – kao i svuda – videti red banaka, red menjačnica, red kladionica, pa malo patikarnica, i tako u krug. Da Piroćanci paze kako troše svoj dinar, vidi se i po cenama kugli sladoleda – jedna kugla je samo deset dinara! Ovde je dinar baš jak…
Još za vreme idejnog projektovanja dolaska u Pirot, jedan od strateških ciljeva bio je – kupovina peglane kobasice, u epicentru – mestu svetskog prvenstva proizvođača ovoga specijaliteta. Ovaj delikates pravi se zimi, od kozjeg, junećeg i ovčjeg mesa (bez ikakvih primesa masnoća – pa se od 3 kg mesa dobije 1 kg kobasica), sa dodatkom paprike i belog luka. Onda se sve to lepo suši na promaji, na nekome tavanu, i svakodnevno pegla staklenom flašom (upotreba bilo kakvog drugog predmeta, pa i oklagije, čista je jeres). Najbolji kvalitet uslovljen je i vremenskim prilikama, tj. odsustvom kiše, magle ili velikog mraza. Znalci kažu da je „peglana“ poznata po visokoj energetskoj vrednosti, pa je zovu i pirotskom vijagrom (!) tako da bi proizvođači ove kobasice mogli da konkurišu za sredstva kod fondova za energetsku efikasnost, ili bi barem mogli da traže da se ova lekovita kobasica stavi na pozitivnu listu lekova srpskoga zdravstva. Ovaj suhomesnati proizvod se pegla već skoro dvesta godina, još od turskog doba, a zbog odsustva svinjetine u receptu, peglana može – osim HASAP (HACCP) sertifikata, lako da stekne i HALAL. Eto. Više o svemu ovome bi mogao da ispriča majstor Peka (Predrag Stanković Mrnjak), kažu da je jedan od vodećih majstora za peglanje, a ja, nažalost, nisam uspeo da pronađem ove kobasice ni u jednoj mesari u koju sam privirio za tih par sati Pirota. Pa ako majstor pročita ovaj putopis, može odmah da mi pošalje uzorke na probu. I to, da se razumemo i da se odmah ogradim, samo zato što volim sušene proizvode od mesa, a ne zbog efekata vijagre, pa makar bila i piroćanska.
Dakle, grad je, ovako na prvi pogled, simpatično mesto – a da se nešto prebacuje uređenosti, fasadama i takvim stvarima – nema smisla. Kakva je bila istorija Pirota, i šta su sve ovde okupatori radili, čudo da Pirot i stoji na svom mestu.
Za kraj, da kažemo da je ovo zaista odlična baza za obilazak Poganova i Sukova, ali i za temeljni obilazak južnih padina Stare planine – jednog dana obiđete Topli do i vodopade, drugog dana odete do Zavojskog jezera, a trećeg dana odete u Rsovce i Rosomač. Milina jedna.
Kako smo počeli, tako i da završimo:
„Najkraći vic o Piroćancima:
– Komšijaaaa!
– Nemaaaam!“
i:
„Popeo se Piroćanac na krov da zameni crep, oklizne se i padajući uhvati za oluk. Videvši da će i oluk da padne, dovikne ženi:
– Kuvaj ručak za sebe i decu, ja ću ručam u bolnicu!“

Poganovo i Sukovo

Nastavite li vožnju ulicom Srpskih vladara, uskoro izlazite na magistralni put Niš – Pirot – Dimitrovgrad, koji vodi pravo ka Bugarskoj. Negde na pola puta od Pirota do granice, skreće se ka selima Sukovo i Poganovo, baš kod mesta gde se tog dana uglavila jedna radarsko-policijska patrola. Pored dvosmerne deonice puta, vide se završni zemljani radovi na trasiranju druge trake novoga autoputa, koji će valjda biti završen pre nego što peglane kobasice napune 300 godina postojanja, i pod uslovom da se vlasti dogovore sa jednim vlasnikom kuće, čija građevina ponosno, još uvek, stoji posred već urađene trase autoputa – do i od zgrade. Možda će se to rešiti obilaznicom, možda nadvožnjakom, možda tunelom, će vidimo! (Ako primetite gramatičke greške u tekstu, to je posledica boravka u Istočnoj Srbiji i pisanja o Pirotu, uz stalno izbacivanje viška (od 3-4) padeža – prim.aut.)kanjon reke jerme Istočna Srbija (II deo)
Kada skrenete ka Sukovu, Poganovu i Zvonačkoj banji, ubrzo ćete ugledati Jermu, ili Sukovsku reku, međunarodnu rečicu koja izvire kod Vlasinskog jezera, pa malo skokne do Bugarske preko Strezimirovaca, obiđe Trn, i zatim, još uvek željna predela Istočne Srbije, preko Trnskih Odorovaca i Sukova završi u Nišavi. Kada se prođe Sukovo, ulazi se u veličanstveni kanjon Jerme, gde je reka uspela da se provuče između Greben i Vlaške planine (1337 i 1442 metra visine) i da pritom napravi dva zaista prekrasna klanca, pre i posle manastira Sv. Jovana Bogoslova. Stranice tih klanaca su oko 300 metara visoke, a meštani iz zovu Odorovsko i Vlaško ždrelo. Za putnike namernike putevi su probijeni tek 1927. godine. Pošto smo naišli u letnje doba, Jerma je delovala blago i pitomo, ali lako je zamisliti kakva je to elementarna sila na proleće, kad je uspela da izvaja ovakav kanjon (usput je i manastiru barem jednom potpuno odnela spoljni odbrambeni zid). kanjon jerme Istočna Srbija (II deo)Put vijuga kroz nekoliko tunela, minimalistički izbušenih u planinskim liticama, a par desetina metara prolazi se ispod neobičnih, pomalo pretećih kamenih svodova: kao da imate talas koji je plovio duž vertikalne litice, od vrha stene, i skamenio se baš u trenutku kada je trebalo da pljusne o zemlju. Tako je ovde, neobično uspešno, ostvarena simbioza ljudskog rada i prirodnih lepota.

Oko dvadeset kilometara udaljena od puta Niš – Dimitrovgrad nalazi se udobno smeštena Zvonačka banja, u opštini Babušnica, sa termalnom i radioaktivnom vodom od skoro trideset stepeni (posle noću svetlite kad se okupate?). Da je to omiljena destinacija ne samo lokalnih, već i turista iz cele Srbije, pa i Bugarske – možete videti ako prođete ovuda leti. Duž cele Zvonačke banje parkirana su kola gde god se to može izvesti, pa bi Babušnica mogla mrtva ‘ladna i ovde da uvede parking zone.
Centralno istorijsko mesto kanjona Jerme je svakako manastir Svetog Jovana Bogoslova, ili Poganovski manastir (što baš i nije neko prigodno ime, a ni naročito tačno). poganovo Istočna Srbija (II deo)Verovatno neću preterati ako kažem da po svojoj starosti, očuvanosti i značaju za stanovništvo tokom vekova – ovaj manastir stoji rame uz rame sa Visokim Dečanima, Manasijom, Studenicom, Mileševom i drugim najvećim svetinjama Srbije. Ktitori manastira bili su Konstantin Dejanović, kao i njegova ćerka Jelena, vizantijska carica, supruga Manojla II Paleologa. Da se podsetimo, Konstantin i Jovan Dragaš (Dejanović) bili su Nemanjići po majci Teodori, rođenoj sestri cara Stefana Dušana.

Izgradnja manastira počela je u drugoj polovini 14. veka, a što se tiče naziva „Poganovo“, u knjižici Petra Matinskog, kupljenoj na licu mesta, kaže se i sledeće: „Smatra se da je još u prethrišćanskom periodu u blizini sadašnjeg manastira postojala čuvena neznabožačka (paganska) bogomolja. Ova pretpostavka potkrepljuje se time što je u obližnjem selu Poganovu pronađena iskopina u vidu zamka koja je predstavljala domaćeg boga. Zbog toga su i prvi hrišćani nazvali ovo mesto Poganovo, a hrišćanski misionari, da bi odvojili neprosvećeno hrišćansko stanovništvo od neznaboštva, zasnovali su u blizini hrišćanski manastir.“ Po takvim teorijama, moguće je da je manastir Sv. Jovana Bogoslova podignut na ostacima te stare crkve, još iz vremena cara Konstantina.manastir poganovo Istočna Srbija (II deo)
Freske u manastiru su odlično očuvane i retko se može videti ovako lepo slikarstvo, očuvano još od 15. veka. Tu su i freske sveca zaštitnika, ktitora, a i Svetog Simeona Nemanje i Svetog Save. Nažalost, puno toga drugog vrednog odavde, kao što su dvostrana ikona (na jednoj strani su likovi Presvete Bogorodice i Svetog Jovana, a na drugoj čudo u Latom(an)skom manastiru iz Soluna) – poklon carice Jelene, zatim još par vrednih ikona, pomenik imena Nemanjićke i Dejanovićke loze, pa čak i ikonostasna vrata (Blagovesti i Sveci iz 1620. godine) – danas se mogu videti (ako mogu?) u kripti crkve Aleksandra Nevskog u Sofiji. Svetinje su odnete još krajem Prvog svetskog rata, a u literaturi sam našao (neuslišene) zahteve za vraćanje iz 1927. godine. Da li naša Država i Crkva još uvek potražuju odnete svetinje od Bugarske, i da li ćemo povraćaj ikona i ikonostasnih vrata mi postaviti kao uslov da uđemo u EU (što samo oni da postavljaju uslove), nije mi poznato.

Fascinantna je istorija ovoga manastira, a od svih muka pod Turcima, došao je – posle Krimskog rata i Pariskog mira – period kada Rusi napuštaju ideju jedinstva pravoslavnih hrišćana u Turskoj i okreću se podržavanju Bugarske. Krajem 19. veka formirana je u okviru Turske – tzv. Bugarska Egzarhijska crkva, koja je bila propraćena svim zamislivim i nezamislivim pokušajima asimilacije – i crkava i stanovništva. I tako dalje, i tako dalje, kako posle Berlinskog kongresa, tako i u vreme Svetskih ratova… Istorija ovoga kraja zahtevala bi još puno, puno prostora ali dobro je ako i ovih par rečenica nekoga zavedu da još malo čita o tome.

Manastir Sv. Jovana Bogoslova može se ponegde u literaturi naći i pod imenom Dobroševski manastir, jer je Poganovo bilo kratko preimenovano u Dobroševac, posle oslobođenja Pirota 1877. godine.

Jerma je, desetak metara uzvodno od manastira, bila prepuna razdraganih kupača, a kad se ogladni od brčkanja, preko puta manastira na raspolaganju je kafana – restoran „Poganovski manastir“. Mada bi se tu dalo poraditi na higijeni (mislim na toalete, pre svega), prostor sa pogledom na manastir i Jermu je ipak bio vrlo prijatan, a naročito kada vam za četiri teleće čorbe, dve porcije pastrmki, domaće kobasice, obilnu salatu i sve prateće sokiće, plus jedna nezaboravna tulumba – kelner donese račun od jedva 1700 dinara.
Nedaleko od manastira, malo dalje od glavnog puta, nalazi se i selo Poganovo, gde se početkom avgusta odvijala (već 19. po redu) Međunarodna likovna kolonija „Poganovski manastir 2011“. Slikari su na početku gostovali u porti manastira, a posle prešli u obližnje selo. Malkice smo se provozali do sela i kroz selo, ali nismo nabasali na koloniju – valjda nismo bili dovoljno skoncentrisani na umetnost posle onakvog ručka? Opet, i gastronomija je umetnost, pa nas savest nije baš mnogo ni grizla.

Vraćajući se ka Pirotu, obišli smo i manastir Sukovo, u istoimenom selu. Mostićem preko Jerme, dolazite pred kapiju manastira, tj. do kapije jednog velikog gradilišta – gde se izvode radovi na zaštiti temelja crkve od vlage, radi se na konacima, na putevima i stazama po manastirskoj porti i šta sve ne još. manastir sukovo Istočna Srbija (II deo)Crkva je posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, i datira iz perioda 1857-1859. godine. Postoji jedno narodno predanje koje opisuje kako je započeta gradnja crkve, na tadašnjem imanju Turčina Sali-bega, na mestu gde se Velji, siročetu iz Sukova, javila Bogorodica. Na istome mestu, kada su počeli sa kopanjem za temelje, nađeni su ikona i kandilo, od staroga crkvišta. Sali-begov sin (Emin) se usprotivio gradnji, i kako se veli u prospektu o manastiru: „Tog momenta oduze mu se telo i izgubi pamet, a otac i majka unezvereni od brige pozvaše popa Jovana (Madića) u pomoć. On očita molitvu Bogorodici pred svim prisutnim meštanima, a Eminu bi odmah lakše. A nakon što se Sali-beg pokloni ovom svetom mestu, te poljubi Veljinu ruku, njegov sin potpuno ustade i ozdravi.“ Naravno, posle je sve išlo kao podmazano, stigao ferman, lokacijska, građevinska dozvola…
freska manastir sukovo Istočna Srbija (II deo)
Danas su u priprati grobovi popa Jovana i Velje (monaha Venijamina), a sama priprata oslikana je freskama – scenama Strašnog suda.
Crkva je živopisana 1869. godine, ali i pored toga što su i freske i ikonostas vredni pažnje zbog svoje lepote, ova crkva poznata je najviše po dve slike: Prva je Sv. Hristofor, jedan od prvih i najvećih svetaca u hrišćanstvu, predstavljen na fresci sa psećom (neki kažu magarećom) glavom, o čemu se može više pročitati u žitiju ovoga sveca: o njegovom poreklu iz neke zemlje ljudoždera, njegovoj „psećolikoj“ pojavi, ali pre svega mučeničkoj borbi za prevođenje duša u hrišćanstvo pod carem Dekijem, od koga je i stradao. Druga je predstava Presvete Bogorodice sa krilima, što je veoma neobičan religiozni i umetnički prikaz, ali nađoh kasnije objašnjenje da iznad freske postoji bledi natpis gde piše da nas Bogorodica svojim krilima čuva i štiti od svih napada zloga koji pokušava da nas pokoleba u našoj veri…

Kad smo već kod neobičnih predstava po freskama ovoga kraja, da pomenemo i crkvu Svetog Petra i Pavla, ili „pećinsku crkvu“ u selu Rsovci, na Staroj planini, gde se na zidu može videti jedinstveni prikaz mladog i ćelavog Hrista (pa mnogi ovu fresku zovu „Ćelavi Isus“). Da li se radi o crkvi, da li o pećinskoj isposnici, niko ne može sa sigurnošću da kaže, ali pošto živopisanje u isposnicama nije bilo pod episkopskom cenzurom, možda je tako i mogla da nastane ova freska.

Preljubazni monasi iz Sukova su pronašli malo vremena za nas, putnike-namernike, da uz čašu domaćeg soka (nuđeno je i drugo, ali „ili voziš ili piješ“) popričamo lagano, kako to i dolikuje ćaskanju na terasi manastirskog konaka. A iz Sukova smo poneli „specijalitet“ ovoga manastira – mirisni tamjan – sa aromama: jasmina, ruže, kozjaka, ambre, magnolije, ljubičice, noćnog cveća, gardenije, zumbula, narda, jorgovana, divljeg cveća, mira, čempresa i šipre! Tamjan i sam po sebi ima prijatan miris (kažu da potiče iz Indije i afričkih zemalja) a, kako piše na kutiji sa tamjanom :“Kada se tamjan topi na žeravici, dižu se kolutovi belog dima ugodnog mirisa i nevidljivo se širi po hramu (ili domu) što simvolizuje naše molitve, koje se uzdižu Bogu kao prijatni, blagouhani miris duše.sukovo Istočna Srbija (II deo)
Mogu samo da garantujem da su naše duše bile srećne i spokojne posle ovoga jednodnevnog izleta, pa smo ih u tom spokojstvu nekako privoleli da zajedno sa našim telima krenu ka Pirotu i našoj Balti, gde se zbiraju lovci.

Ugledali smo u Pirotu tablu-putokaz za Zavojsko jezero, ali nam se nešto nije dalo na tu stranu. Još kad nam je lokalni pumpadžija rekao da tu ima samo nešto malo vikendica i da tu može jedino da se peca ili roštilja, odložili smo taj izlet za neki naredni dolazak u Pirot.
Da ne ostanem dužan, Zavojsko jezero vam je nešto kao „prirodno veštačko“ jezero, jer je nastalo 1963. godine kada je veliko klizište naprosto pregradilo Visočicu, a kasnije je sve to uobličeno u veštačku branu. Jezero je dobilo ime po selu Zavoj, koje je – teoretski na 500-600 metara „nadmorske“ visine, ali je, i pored toga – pod vodom. Deo vode jezera se tunelom vodi do HE „Pirot“, a ta voda bi onako kad-tad završila u Nišavi. Ovako je Visočica, ipak, društveno odgovornija reka.
Na jezeru se možete i okupati, ali ako pročitate da se po jezeru muvaju štuke od preko deset kilograma (1998. uhvaćena jedna od 13, 7 kilograma!!) možda to baš i nije najbolja ideja?
Lep taj pirotski kraj, nema šta.

Povratak za Beograd bez (tj. barem ne više od sto) zastajkivanja
ili:
Balta Berilovac – Knjaževac – Gornja i Donja Kamenica – Zaječar – Feliks Romulijana – Bor – Borsko jezero – Žagubica – pao mrak

Kad negde odete, obično morate i da se vratite. A od jednog običnog povratka kući može čudo da se napravi, samo ako svoj turistički ritam ubacite u treću brzinu, kao Nole kad igra odlučujuće poene.

Krenuli smo lagano nizvodno, kao i (Trgoviški) Timok, iz naše Balte, i posle dvadesetak minuta zastali, negde između Gornje i Donje Kamenice, kod manastira Sv. Trojice. Prema jednim istoričarima, crkvu je sagradio despot Lazar Branković, najmlađi sin Đurađa Brankovića, a prema drugim, crkva je izgrađena mnogo ranije. Kako god, zbog brojnih uništavanja i paljenja crkve i manastira, skoro da nema nikakvih drugih podataka. manastir sv trojice Istočna Srbija (II deo)A jedva i da je ostao poneki delić živopisa, pa se u crkvi mogu videti samo retki tragovi fresaka. Istorija manastira – kao i većine ostalih u Srbiji – podizanje, rušenje i paljenje, pa ponovna gradnja – i tako vekovima. Danas je ovo ženski manastir, sa ikonopisačkom radionicom i velikom, toplo uređenom portom i konacima. U crkvu nas je uvela mlada monahinja, izuzetno ljubazna i raspoložena i da nam odgovara na unakrsna pitanja, i da nam kaže ponešto o sebi, o manastirskom životu, o ljudima koji ovde dolaze, o borbi za duše i borbi protiv sujeverja u ovim krajevima. Ali neka te ispričane priče ostanu među zidovima kameničke crkve.
U blizini se nalazi i crkva Presvete Bogorodice, koju, nažalost, nismo videli. Za nju kažu da je najoriginalniji i najvredniji spomenik Timočke eparhije – a posebno je zanimljiva njena spoljašnjost, tj. dve kule koje po bokovima izviruju iz priprate. Arhitektura je delom moravska, a delom kombinacija romanike i gotike, sa veoma vrednim živopisom crkve.

Knjaževac

Da je bilo vremena, svratilo bi se i u Rgošte i u Žlne, ali nije. Ali Knjaževac nismo mogli da preskočimo. Gradić leži na obalama Svrljiškog Timoka, i prostire se duž lepo uređenog keja, koji sprovodi Svrljiški na randevu sa Trgoviškim Timokom, da sa severa Knjaževca, kao Beli Timok, krenu dalje za Zaječar. Grad ima oko 20.000 stanovnika, a pravu lepotu – gradsku vinjetu – predstavljaju raznobojne zgrade, sveže sređenih fasada, na keju Dimitrija Tucovića. knjazevac Istočna Srbija (II deo)Iznad njih, na brdu, nalazi se gradski vidikovac (ali kao što rekoh, bili smo tih dana na oporavku od Midžora, pa nismo arhivirali i taj, mora biti divan pogled na Knjaževac). Odmah preko puta šarenih zgrada, s druge strane reke, nalazi se interesantan park, galerija kamenih spomenika na otvorenom, a u istom parku je i spomenik oslobodiocima Knjaževca iz 1876. i 1877. godine, tj. umanjena kopija originala koji su Bugari odneli tokom Prvog svetskog rata. I zaboravili da vrate.
knjazevac spomenik Istočna Srbija (II deo)
Staro ime Knjaževca (iz turskog perioda) bilo je Gurgusovac. Jedna od „znamenitosti“ iz tog vremena bila je i Gurgusovačka kula, koja je dobro poslužila kao tamnica za političke zatorenike tog doba, poznata i kao „Srpska Bastilja“. Odlukom Knjaza Miloša Obrenovića, kula je kasnije zapaljena i uništena (mada se ostaci mogu videti i dan-danas), pa su – njemu u čast – Gurgusovčani promenili ime svog naselja u Knjaževac. A i bolje zvuči.

Blizu centra grada, u ulici Trg oslobođenja (br. 17), nalazi se Udruženje za negovanje tradicije – Knjaževac, gde možete doznati još ponešto o kulturi i istoriji ovoga mesta koja se prostire daleko u praistoriju. U prostorijama Udruženja možete i pazariti nešto od domaćih proizvoda – pa tako i neke „dvopređne čarape“, koje su u 18. veku rađene u čak 734 ornamenta, i to od crvene i crne vune. Originalni primerci (zbirka od 600 komada) se čuvaju kao kulturno dobro u gradskom muzeju Knjaževca.knjazevac park Istočna Srbija (II deo)
Još jedno od obeležja grada je crkva Svetog Đorđa, iz 1835. godine, koja svojim visokim zvonikom sa satom dominira ulicom Trga oslobođenja. A na završetku keja Dimitrija Tucovića, ulica se lagano penje, između ostalog i zato da bi vas dovela do par simpatičnih pekara gde se mogu kupiti baš ukusne vanilice. Čisto da znate.

Knjaževac – Zaječar

S obzirom da smo se za par sati jedva malo primakli Beogradu, morali smo da dižemo sidro iz Knjaževca i da polako krenemo za Zaječar. I bilo je to stvarno polako. Iz ex-Gurgusovca možete se lokalnim putem zaputiti ka selu Ravna, a možete i na glavni put – pa do table za Timacum Minus. Ako idete lokalnim putem, naići ćete, blizu sela Potrkanje, do vinarije Jović. A pošto je Knjaževac i kraj poznat po višnjama, jedno od Jović-brendova je i vino od višnje („Višnjica“).

Uskoro ulazite u atar sela Ravna. Još kada nailazite ka selu (od puta Knjaževac – Zaječar), kada već ugledate prve kuće, sa svoje desne strane, stotinjak metara od puta, u njivama – ugledaćete Timacum Minus. Timacum Minus Ravna Istočna Srbija (II deo)To je, tzv. kasnoantički lokalitet, rimsko utvrđenje iz prvih vekova nove ere. Prvo (i to u prvom veku) je to bio logor rimskih legionara, a u trećem i četvrtom veku, valjda kad je logor legalizovan, izgrađena je i tvrđava sa kulama. Samo nalazište je (skoro) potpuno neuređeno, mogao bi neko pola rimskih cigli da odnese… Kažu da su nedavno ovde vršena ispitivanja (od strane nemačkih stručnih ekipa) i da su konstatovani dodatni, brojni tragovi naselja i utvrđenja na istoj lokaciji. Za sada, naravno, nema novca, ali će se istraživanja nastaviti kad bude bilo moguće. U samom selu nalazi se škola, u kojoj je (malo u školi, malo u školskom dvorištu) priređena zbirka etno spomenika – rimskih spomenika, carskih počasnih natpisa, skulptura i reljefa. Tako na jednom od spomenika u dvorištu škole piše „Bogovima Manima, Julija Haritine požive 45 godina. timacum minus Istočna Srbija (II deo)Tit Klaudije Valerijan, vojnik 7. Klaudijeve legije, služio 4. godine, živeo 22 godine. Tit Klaudije Valens veteran, teserarije iste legije, svojim najdražim, zaslužnim, ženi i sinu, sebi za života i deci Juliji Valentiji, Titu Klaudiju Valentinu.
Titu Klaudiju Valentiju i Titu Klaudiju Valentionu podiže spomenik.“
Eto kako je nekada izgledala mladost rimskih mladića – 22 godine, 4 godine u vojsci, i – gotovo.

Osim istorije Rima na ovim prostorima, ovde, odmah pored škole, možete videti i muzej vinarstva (sa osvrtom na rakiju), gde se mogu videti kazan za pečenje rakije iz Pričevca, pa kopija kuće iz 19. veka iz Gornje Kamenice i tako to. Kao što sam već napomenuo negde u prethodnom tekstu – sve ovo samo govori da bi u knjaževačkom kraju trebalo odsesti barem nekoliko dana da bi se sve natenane obišlo. Ali opet, bolje je nešto videti i na kratko, kad ste u prilici, a ako se nekada pojavi još neka prilika i više vremena, utoliko bolje.timacum Istočna Srbija (II deo)
Već kada je izgledalo da do Zaječara više nećemo skretati sa glavnog puta, naiđosmo na tablu – putokaz za manastir Suvodol, iz 11. veka. Pa ko bi onda odoleo da se još malo provoza kroz guste, listopadne staroplaninske šume. Ušli smo tako još jednom u Park prirode Stara planina, i posle vožnje od 5-6 kilometara – lošim putem, ali kroz divne šume, prošavši usput i selo Selačka, stigli smo pred kapije manastira. Već sam pogled na spoljašnjost crkve jasno je govorio da se ne radi o jedanaestom, već nekom (mnogo) kasnijem veku. Opet, crkva se zaista ubraja u najstarije u Srbiji i vezuje još za kneza Lazara. Pošto su crkvene arhive spaljivane, i stara i novija, nema drugih podataka.suvodol manastir Istočna Srbija (II deo)
Crkva je posvećena Rođenju Presvete Bogorodice i danas je to ženski manastir. Posle više skrnavljenja crkve od strane Turaka, i naknadnih popravki, davne 1865. godine svetinja je napukla u oltaru – pa je srušena i izgrađena nova crkva, za vreme vlade kneza Milana Obrenovića. Tako su i freske, a i ikonostas, relativno novijeg datuma. A na sajtu turističke organizacije Zaječar piše i ovo: „Prema narodnom verovanju, prilikom izgradnje crkve episkop Evgenije stavio je u oltar delić moštiju Svetog Velikomučenika Pantelejmona, najpoznatijeg iscelitelja. Time bi se mogao objasniti dolazak bolesnika iz svih krajeva Srbije u ovaj manastir.“
A ispred same crkve nalazi se jedan omanji bazen – ribnjak sa pastrmkama.suvodol ribnjak Istočna Srbija (II deo) Osim što služi kao ukras porte, verovatno služi i kao „ostava“ za dane posta.
Opet u kola, pa nazad – na magistralni put ka Zaječaru. Prateći dalje Beli Timok, obližnji staroplaninski vrhovi sve više su izgledali kao obična brd, i samo nas je još Vrška čuka pomalo podsećala na to kakav i koliki masiv čini praroditeljska Stara planina.

Zaječar

Bio bi to stvarno pretenciozan poduhvat opisivati Zaječar, posle samo jednog svraćanja u centar ovoga grada (gradića?) od 50.000 stanovnika (uključujući i turiste). U ovome slavnom gradu rođeni su hajduk Veljko (istina, u selu Lenovac, blizu Zaječara), Svetozar Marković, Nikola Pašić, Đorđe Genčić, Zoran Radmilović i mnogi drugi znani i neznani. Uzgred, odavde je i sadašnji predsednik Vlade Srbije.
Zajecar serbia Istočna Srbija (II deo)
U centru grada nalazi se spomenik Nikoli Pašiću, našem čuvenom političaru, radikalskom prvaku, učesniku Timočke bune (a zbog toga i 5-6 godina azilantu u Bugarskoj) i, konačno, predsedniku Vlade u najtežim vremenima po Srbiju (kakva se inače ciklično ponavljaju svakih par decenija).
U blizini je još jedan, impresivan spomenik izginulim ratnicima u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, podignut 1928. godine. Okolni plato je bogato ukrašen cvetnim aranžmanima, a za one turiste koje autobusi istovare u centru, posle putne dremke, pa još nisu sigurni u kom se gradu nalaze – na jednom delu travnjaka pomoću rozikastih cvetića ispisano je: „Zaječar“. Zajecar srbija Istočna Srbija (II deo)Okolinom dominira osmospratni (ako se nisam zabrojao) hotel „TIS Srbija“, za koji bi se reklo da je u fazi renoviranja. Unutrašnjost hotela sa recepcijom izgleda sasvim pristojno, a na hotelskom sajtu se vidi da u ponudi imaju renovirane, moderne apartmane namenjene i onim najzahtevnijim gostima.
Već pomalo umornih očiju od svega viđenog do Zaječara, i svesni da nismo prešli ni polovinu puta do Beograda, ostalo nam je samo da prošetamo centrom, pa šta vidimo – vidimo. A u oči odmah upadaju zgrada Narodnog muzeja, kao i zgrada opštine u jarkim roze-crvenim bojama. Zajecar Istočna Srbija (II deo)I u kratkoj šetnji odmah ćete uočiti nekoliko kineskih tržnih centara i prodavnica, a osim već svuda odomaćenih parking zona, u samom centru smo prisustvovali i jednoj neprijatnoj tuči dva manja čopora pasa lutalica. Tek da se osećamo kao kod kuće.

Na području Zaječara, u davna, davna vremena, živeli su Tribali, pa Mezi, Timahi… a Sloveni su stigli u ove krajeve nešto kasnije, verovatno u osmom veku. Zaječar se kod Turaka prvi put spominje 1466. godine, a posle velikih borbi tokom srpskih ustanaka, grad je oslobođen, 1833. godine, i pripojen matici Srbiji. Pedeset godina kasnije, u Istočnoj Srbiji je izbila Timočka buna, kada se narod pobunio zbog Vladine naredbe o oduzimanju oružja od narodne vojske. Zajecar Srbija Istočna Srbija (II deo)Posle sloma bune, došao je novembar 1833. godine, „mesec smrti“, jedan od najtragičnijih perioda u istoriji Zaječara. Osuđeno je više od 800 učesnika bune, od toga njih 94 na smrt. Tada je i Nikola Pašić prebegao u Bugarsku, odakle se vratio nakon abdikacije kralja Milana, 1889. godine. Malo istorije nikad nije naodmet.

Zaječar je sa istoka i zapada prijateljski opkoljen sa Crnim i Belim Timokom, koji se kasnije ulivaju u Veliki Timok, na izlazu iz grada, negde pre Vražogrnca. Koristeći brojne vodene tokove, rečice i potoke u gradskom jezgru, Zaječarci su sebi uredili Popovu plažu za rekreaciju i kupanje, a u južnom delu grada nalazi se još jedno izletište i veliki park – šuma Kraljevica, koja – osim zelenila Tupižnice i Stare planine, takođe obogaćuje ovdašnji vazduh.Zajecar park Istočna Srbija (II deo)

A u centru Zaječara (ne možete da promašite) nalazi se jedan zanimljiv kutak – kako spolja, tako i iznutra – Radul Begov konak. Zgrada u belom, sa drvenim stubovima i terasom sa dva izbačena doksata koja asocira na prošle vekove i jedan je od retkih spomenika orijentalne arhitekture u ovome kraju, „zahvaljujući“ tome što je, posle oslobađanja od Turaka, retko šta tursko ostalo čitavo.radul begov konak Istočna Srbija (II deo)
Ovaj konak je, malo pre oslobođenja, trgovac Radul Gligorijević kupio od Turaka, pa zato, kao Radulova imovina, nije zapaljen ili srušen po dolasku slobode. E sad, možda je Radul kupio konak od nekoga bega, ali verovatnije je da je sam Radul živeo kao beg, pa odatle i naziv zgrade. U prizemlju je galerija, gde se povremeno smenjuju izložbe, promocije knjiga i pesničke večeri, a na spratu su perfektno očuvane prostorije koje se najbolje mogu opisati – fotografijama. Tu je jedan od najbolje očuvanih orijentalnih salona, takozvana „arapska soba“, u drvetu, intarziji, rezbariji, pa par soba – salona ondašnjeg Zaječara sa nameštajem iz 19. veka, uključujući i starinski gramofon, ćilime, tepihe i prekrivke, pa peći – koje su služile koliko za grejanje, toliko i za ukras, a tu je i jedan starinski foto-aparat, još uvek u perfektnom stanju.

Radul begov konak Istočna Srbija (II deo) radzl begov konak 3 Istočna Srbija (II deo)

Kroz postavku Konaka proveo nas je preljubazni Zoran Kostadinović, a primio nas je i pričao nam kao da je u posetu Konaku, u najmanju ruku, došao njegov zemljak, predsednik Vlade.
Par stotina metara dalje od centra, na jednom urbanistički nedefinisanom trgu, nalazi se i spomenik Zoranu Radmiloviću, ovekovečenog u bronzi u liku nezaboravnog Radovana Trećeg. Na tom platou održavaju se ponekad i pesničke večeri u sklopu festivala „Dani Zorana Radmilovića“, pa verujem da tada i ovaj deo grada mnogo lepše izgleda.
Kao što se da zaključiti, nismo videli mnogo od Zaječara, ali ovakvi „upadi“ u gradove su dobra osnovica za neke buduće posete, jer tada možete lako da nastavite tamo gde ste nekada stali.
spomenik zoranu radmilovicu Istočna Srbija (II deo)
Od Zaječara smo skoknuli do Feliks Romulijane, već pomenutim provlačenjem pored postavljenih prepreka, inače bi nas obilaznica odvela do Boljevca i Paraćina, što nije bilo na današnjem meniju. U blizini je i Gamzigradska banja, smeštena u rečnoj dolini Crnog Timoka, gde se možete lečiti, odmarati, rekreirati, baviti se sportom, lovom i ribolovom. Temperatura vode je oko 40 stepeni, a banjske vode se svrstavaju u „zemno-alkalne hiperterme odnosno akroterme“ i leče veći broj bolesti, što je očigledno primetio još pre skoro 1900. godina, Gaj Valerije Galerije Maksimijan.

felix romuliana gamzigrad Istočna Srbija (II deo) felix romuliana srbija Istočna Srbija (II deo)

gamzigrad Istočna Srbija (II deo) gamzigrad felix romuliana Istočna Srbija (II deo)

On je, kao jedan od 17 imperatora Rimskog carstva rođenih na tlu današnje Srbije (mada, ja se ne bih toliko hvalio tim podatkom – s obzirom na trenutnu zaduženost Italije, plašim se da će polovinu duga da prevale na nas, zbog tih silnih imperatora koji su ovde rođeni) negde u 3. i 4. veku naše ere izgradio Feliks Romulijanu, carsku palatu nazvanu po njegovoj majci, Romuli.

Lokalitet je otvoren svakoga dana, od 8 do 19 časova, pa ga svakako treba posetiti. To vreme stoji na tabli na ulazu u palatu, ali, naravno, proverite to kad dolazite ovamo.
Naš zemljak Valerije Galerije gradio je svoju palatu sve do svoje smrti, ali nije dočekao i da se useli u nju. Istina, telo mu je kasnije preneto u carsku palatu, gde je sahranjen pored majke – na brdu Magura, jedan kilometar od palate. Imperator Galerije je u religioznom obredu (apoteozi) uzdignut među bogove, čime je uhvatio poslednji voz da se apoteozira – jer je car Konstantin Veliki dve godine kasnije proglasio Hrišćanstvo za oficijelnu religiju Rimske imperije.

Do potvrde da je ovo carska palata došlo je, i formalno, 1984. godine, kada je iskopan fragment arhivolte (fasadna, dekorativna površina luka), na kojem se nalazio natpis: FELIX ROMULIANA. Unutrašnji prostor palate prostire se na oko 4,5 hektara, pa se do mile volje možete diviti odbrambenim zidinama, kulama, ostacima palate, hramova, termi i drugih preteča velnesa i fitnesa.

felix romuliana mozaik Istočna Srbija (II deo) felix romuliana palata Istočna Srbija (II deo)

felix romuliana reljef Istočna Srbija (II deo) FELIX ROMULIANA UNUTRASNJOS Istočna Srbija (II deo)

Romulijana je poznata po svojim podnim mozaicima, od kojih su najveći fragmenti odneti, restaurirani, i – koliko sam razumeo – izloženi u Narodnom muzeju u Zaječaru. A najveći podni mozaik je već godinama prekriven slojem peska i šljunka, da bi ostao dobro očuvan (?) za neke naredne generacije (?) ili već iz nekih drugih, meni neuhvatljivih razloga. Kažu da najveći deo Romulijane još uvek leži ispod zemlje (što se uklapa u ove tehnike očuvanja vrednih stvari), a poslednja istraživanja nemačkih arheologa (verovatno istih onih iz sela Ravna) pomoću specijalnih mašina pokazuju da izvan carske palate postoji još puno građevina, možda i čitav jedan novi grad – Feliks Romulijana 2? Da li će se pre završiti iskopavanje nove Romulijane ili sređivanje puta ka Zaječaru, videćemo.

Bor – Borsko jezero – Žagubica

Vratili smo se do Zaječara i uhvatili pravac za Bor. Istim onim prelepim putem koji smo upoznali u dolasku, zbog obilaznice od Paraćina ka Zaječaru, posle Boljevca, brzo smo ušli kroz svečanu kapiju Bora.
Još iz daljine možete videti, desno od grada, obrise najvećeg veštački stvorenog udubljenja u Evropi. Taj površinski kop nastao je – ne kada je Piroćancu ispao dinar u rupu u zemlji, pa krenuo da ga traži, već eksploatacijom bakra tokom prošlog veka. Za razliku od tog vremena, bakar se eksploatiše i danas, ali po većim gradovima, obično iz energetskih i telefonskih kablova, iz transformatora, skidanjem oluka i na slične dobro poznate načine. Inače, u ovo džinovsko udubljenje mogla bi da stanu tri Borska jezera, ili 36 miliona kubika vode (ili zaječarskog piva, na primer plus pena)kolos Istočna Srbija (II deo)
Iako smo već neizbežno ulazili u cajtnot, tj. bilo je očigledno da će nas mrak uhvatiti već iza Žagubice (a nije baš neka zabava voziti noću po homoljsko-kučajskim planinama, jer se rupe teško izbegavaju i danju), ipak smo, makar kolima, prošli kroz centar Bora. Već sam ulaz u grad, kroz velike gvozdene portale, na kojima piše „dobrodošli u Bor“ i „Srećan put“, je nešto prilično neuobičajeno za srpske gradove. U centar Bora uvodi vas široki kolovoz sa po dve trake, a usput možete videti divno uređene travnato-cvetne površine, uz potpuno odsustvo đubreta (potpuno nestvarna situacija), a na travnatom pojasu između auto-traka stoje eksponati rudarstva – od rudarskih kolica do džinovskog kamiona-dampera! Jedan takav kamiončić, inače, ima preko 100 tona, visok je i širok preko 12 metara, a guma je viša od našeg basket-centra, Nenada Krstića, za oko 90 santimetara. Ako se nađete iza dampera na nekoj pumpi, pa još kad Miško kaže – „do vrha!“, bolje idite negde drugde, jer u rezervoar staje 3200 litara goriva. U Boru, pored ovoga što smo videli, postoji čitav park – muzej rudarske, metalurške i mašinske opreme.
Provozali smo se do kraja glavne ulice, i usput prošli još dva-tri kružna toka, po čijim središnjim delovima stoje fino uzdignuta zatravljena brdašca, sa spomenicima rudarstvu. Jedan od spomenika je posvećen Đorđu Vajfertu, prvom vlasniku borskog rudnika bakra. bor Istočna Srbija (II deo)Za pivo već znate. A pored spomenika je robna kuća „Beograd“, jedna od retkih u Srbiji koja doprinosi ugodnom gradskom ambijentu – sa svojim neobičnim, jarko crvenim krovom/fasadom.
Grad deluje potpuno urbanistički uređeno i zaokruženo. Istina, nismo se maknuli od glavne ulice, i sve ovo je ipak samo jedan površni utisak iz kola. Ali… Potpuno neočekivano, posle svih sumornih i crnih vesti koje godinama stižu preko televizija iz Bora i o Boru, i predubeđenja da ćemo ovde zateći valjda samo ruševine, osušeno drveće i napuštene salune, Bor nas je o-Bor-io sa nogu.robna kuca Bor Istočna Srbija (II deo)
Na turističkom sajtu grada, osim muzeja vezanog za rudarstvo, preporučuje se i obilazak dvorca kneza Aleksandra Karađorđevića, hamama kneza Miloša, nečeg u Boru, nečeg u susednoj Brestovačkoj banji, pa Borskog jezera, i obližnje (kod sela Zlot) Lazareve pećine – čak osam kilometara dugačke, barem onog ispitanog dela.
Dakle, za-Bor-avite predrasude o ovome mestu, i postanite, kao i mi, po-Bor-nici Bora.

Ubrzo smo već jezdili ka Žagubici, prošavši pored skretanja za Brestovačku banju. Tu se, kad se ima vremena, može videti najveća banjska šuma (!) u Evropi (90 hektara), a banja spada u najstarije u Srbiji, pa su ovde oboljenja kičmenog stuba, kostiju, zglobova, mišića i puno toga drugog, lečili još stari Rimljani i Vizantinci. Verovatno bi i Nole ovde lako sredio probleme sa ramenom pred US open? U banji postoji 10 termo-mineralnih izvora, sa finom temperaturom koja se kreće od 32 do 40 stepeni.
Sada, dakle, više opisujem šta nismo videli nego obratno, sve u želji da osetite našu grižu savesti što se nismo zaustavili i duže ostali u ovom kraju. Stali smo samo na kratko pored Borskog jezera, glavnog izletišta i kupališta Borana, divnog, zelenkastog jezera – na prvi pogled čistog i prozirnog. A i na drugi pogled. Jezero je nastalo pregrađivanjem Brestovačke reke, pa se naziva i Brestovačko, a tek kada vidite svojim očima koliko je ovo jezero (površine skoro 30 hektara, a duboko i do 50 metara), možete da zamislite kolika je tek ona rupčaga u Boru, sposobna da proguta tri ovakva jezera.borsko jezero Istočna Srbija (II deo)

Put se morao nastaviti, jer nas je čekao zahtevan planinski prelaz od Borskog jezera do Žagubice (oko 35 kilometara). Put prolazi blizu Crnog vrha (1043 metra visokog) gde su nekada izvođeni (a sada valjda stali) pomalo megalomanski planovi izgradnje hotela baš visoke kategorije.
I ovde su putari upravo završili onu čuvenu fazu pripreme puta za krpljenje rupa: nekoliko kilometara puta u rupama 50 h 50 santimetara, 5-10 santimetara dubine; a zatim još nekoliko kilometara puta gde je situacija obrnuta, tj. rupčage su već nečim nasute, tako da se ovde ne radi o rupama na putu već o brdašcima 10-15 santimetara visine, što je podjednako zabavno. Naviknuti na ovakve situacije, potpuno opušteno krivudali smo levo-desno po putu, izbegavajući prepreke kao na trenažeru. Kao i uvek, svi osim vozača su nesmetano uživali u prelepim slikama Homolja, ali neko mora i da se žrtvuje. Usput jedva da smo sreli još po neki automobil, koji bi takođe vrludao levo-desno po asfaltno-minskom polju (pardon, putu).

Naša upornost bila je nagrađena divnim pogledom na dolinu Mlave, koji se otvara odmah pošto iza sebe ostavite, sa desne strane, vrh po imenu Čoka Rakita. Ušli smo u Žagubicu i nepogrešivo se zaputili ka vrelu Mlave – u podnožju Beljanice, da se pogostimo ukusnom mlavskom pastrmkom na terasi motela Vrelo. Put ka motelu poslednjom krivinom zavija oko žagubičkog groblja, gde, hteli ne hteli, morate videti jednu grobnicu impresivnih razmera, bogato opremljenu – sa tekstom koji kaže da tu počiva: „Dragomir, jedini milioner u Žagubicu“ – šta god to značilo u ovoj zemlji gde smo svi, devedesetih, bili i milijarderi i bilioneri – istina, dinarski.groblje u zagubici Istočna Srbija (II deo)
Terasa motela se pruža iznad same površine reke, nedaleko od mesta gde izvire Mlava i gde formira jezerce modro zelene boje. Taj prostor oko vrela ima prečnik od tridesetak metara, a kažu da je dubina čak 74 metra (i to ona ispitana dubina!). Kada vrelo „radi“ punom parom, izbacuje čak 15 kubika vode u sekundi a, očigledno, izbacuje i sve ronioce koji pokušavaju da dođu do dna vrela! Zato se valjda i zove vrelo, jer sve ključa kad voda krene odozdo?
vrelo Mlave Zagubica Istočna Srbija (II deo)
Smanjivši brojno stanje pastrmki u Žagubici, krenuli smo ka zalasku sunca kroz Ribarsku, a zatim i Gornjačku klisuru. Prošli smo i pored čuvene Trške crkve, jedne od najstarijih crkava u celoj Srbiji – neki kažu da potiče iz devetog, a neki – iz dvanaestog veka. Kapija crkvene porte bila je već zaključana. Mrak je već polako osvajao Homolje, dok je tanki crveno žareći oreol oivičavao udaljene planine na horizontu, pa je to bio znak da nastupa pravo vreme za tradicionalno vračanje, vlašku crnu i belu magiju, natprirodne pojave i poneki pad u ritualni trans. trska crkva Istočna Srbija (II deo)Od svega toga, došlo je samo do jedne pojave, i to prirodne – počela je kiša. Put se ponovo pentrao, spuštao i krivudao, i nije se smirio sve dok se nije rasklisurila Gornjačka klisura. Prošli smo usput i odvajanje za Krepoljin, za Milanovac i Krupajsko vrelo, prošli smo manastir Gornjak, već potpuno tih i ušuškan u odgovore na svoje večernje molitve, prošli ostatke stare Mitropolije, prošli tajanstveno mesto gde „Voda ćuti“, mesto gde su nekad, po legendi, preko Mlave pričali knez Lazar i isposnik sveti Grigorije… Uskoro smo već za sobom ostavili i Ždrelo, gde noću blješte svetla istoimenog hotela – banje u obliku srednjovekovnog zamka, i stigli u živahni Petrovac (na Mlavi). Odatle smo nastavili ka Požarevcu, prolazeći kroz brojna braničevska sela.crveno nebo Istočna Srbija (II deo)
Svaki čas se pojavljivao onaj novi znak „naseljeno mesto“, što je značilo laganu vožnju od 50 na sat. Šta da se radi – bezbednost u saobraćaju na prvome mestu! A da to svakako ima smisla, pokazalo se kad je magistralni put kojim smo prolazili, pravo niotkuda, u sred apsolutnog mraka, presekao neki biciklista, da l’ kamikaza ili samoubica, ko bi znao. Sva sreća, projurio je nekako ispred kola, inače bih u okviru ovoga putopisa sada opisivao i KPZ Zabela, ni kriv ni dužan. Šta reći – izbegavajte noćnu vožnju lokalnim putevima, kad god možete.

Jedva nekako, obiđosmo Požarevac obilaznicom, i uz još malo vožnje duž stotinjak kilometara mračnih puteva – stigosmo do Beograda.
Obilazak Istočne Srbije nam je, tako, samo otvorio apetit za još obilaženja Istočne Srbije. Možda je to uticaj neke usput pokupljene bele magije, a možda je to samo posledica iskonskog zadovoljstva koje pruža osvajanje Midžora, ko će to znati. Ova zemlja, očigledno i dalje krije neslućene lepote, zanimljive priče i tople ljude, koji su vam uvek na raspolaganju, gde god privirite. Obilazak ovih kutaka Srbije trebalo bi, svakako, da bude jedna vrsta hodočašća za sve stanovnike ove zemlje. I neka je ponegde – ponešto i propalo, neka je i siromašno, neka je i napušteno, neka je i staro – treba videti. Jednostavno, treba.

Slobodan Boba Ogrizović



Putopis „Istočna Srbija (prvi deo)“ možete da pogledate ovde>>>

One Response to "Istočna Srbija (II deo)"

  1. Istočna Srbija (prvi deo) | Beautiful Serbia Posted on 3. oktobra 2011. at 07:57

    […] „Istočna Srbija (drugi deo)“ možete da pogledate […]