Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Аутор Бусописа: С.Огризовић

Неких петнаест, шеснаест векова пошто су Срби дошли на Косово, једно осам векова пошто је овај предео по први пут добио своје данашње име, и неких 17 година пошто је овамо опет наишла нека јача (земаљска) сила од Србије – било је крајње време да и ја обиђем (и) овај део Србије. После сталног одлагања обиласка Косова, а и Метохије – због константних „ситуација“, политичких и неполитичких, којекаквих оружаних и терористичких дешавања и претњи у целом јужнобалканском региону, и присутног осећаја да желите да видите места где нисте добродошли (а ту свакако не мислим на наше манастире, и преостала српска насеља) – коначно реших да кренем. Јер, док сам ја тако неодлучно смишљао шта ћу и како ћу – месецима или годинама – десетине и десетине група српских туриста и поклоника су успешно путовале по Косову и Метохији, и враћале се назад. Људи, одлучнији од мене, се враћали назад, са својим сопственим доживљајима и утисцима, враћали се испуњенији, потпунији, из данас, можда најважнијег, хаџилука – по нашој Светој земљи. И тако, као што се за ходочашће у Свету земљу јерусалимску испред свог имена (тј. презимена – што се тиче потомака) може додати „Хаџи“, тако би и за обилазак Високих Дечана, Пећке Патријаршије, Грачанице и, рецимо, Хиландара, могло да се дода, макар малим словом – „хаџи“. Па би у потпису овога путописа (тј. бусописа, пошто смо – све осим манастира – углавном посматрали из аутобуса) стајало: хаџи Слободан! Иначе и тај бусопис је половичан, јер сам, наравно, видео само оно што се могло видети са седишта на левој страни аутобуса, тако да бих једног дана требало све ово да поновим, али седећи на десној страни аутобуса. Тек тада ћемо и ви и ја, имати комплетнију слику Косова и Метохије!

gracanica 1 Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Углавном, савладавши тај осећај непријатности да би нешто током пута могло да крене наопако (уосталом – како то рече Меша Селимовић: „Бој се овна, бој се…,  а кад ћу живети?!„), и захваљујући осећају да се предајем у сигурне руке поклоничке агенције „Доброчинство“, (коју је основала Српска православна црква – има томе више од две и по деценије), крајем маја ове године, кренух и ја да видим Косово и Метохију, својим сопственим очима. Један давни, баш давни, магловити пролазак колима преко Косова и Метохије, у повратку са мора, заједно са родитељима, оставио је само живу идеју да, ето, не идем први пут овамо.

Е сад, да ли је могуће у једном путопису описати целу једну покрајину? И јесте и није. Јесте, зато што сте, хтели – не хтели, приморани да се уклопите у временски ограничен, кратак, тродневни обилазак, а није, јер сваки детаљ, манастир, свака црква и сваки град на Косову и Метохији, носе са собом векове историје, предања, архитектуре и, нажалост,  неизвесне будућности. Али – ваљда ће овај текст некако помирити то „јесте“ и то „није“.

Да одмах кажем да смо на путу имали непрекидну стручну подршку историчарке уметности, госпође Јелене Милорадовић, која нам је заиста неуморно, што у аутобусу, што у манастирима, причала о историјским, уметничким, православним, архитектонским и свим другим аспектима лепоте која нам је та три дана промицала пред очима. Од свега онога што нам је испричала током путовања, овде ћете наћи само мали део, па је тиме и порука овога бусописа јасна – текст је само подстрек за вас, да лично отпутујете и видите косовско-метохијске манастире својим очима, ништа друго.

После провлачења кроз Србију Ибарском магистралом, па долином јоргована, док су нам за леђима остајала одвајања за Студеницу, Градац, Нову и Стару Павлицу, дођосмо и до Рашке, до етно-куће „Чакмара“, на последњи предах пред прелазак границе која то није. Симпатичан ресторан, сав у великим гредама и балванима, укусно уређеног ентеријера (захваљујући уметнички настројеном власнику) и прелепе терасе (за сунчане дане), али помало неприпремљеног особља – за ситуације када вам у Чакмару упадне пун аутобус гладних поклоника из Београда – који би, притом, сви волели да одмах буду послужени. Али биће то добро, уз мало вежбе.

etno restoran Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

И – уз мало вожње подножјем Копаоника, дођосмо до (административног) прелаза Јариње, све пратећи Ибар воду – у контра смеру. Ибар, иначе, не марећи за балканске обичаје цртања и прецртавања копнених граница, и даље жустро тече и жубори, од подножја планине Хајла у источној Црној Гори, па кроз Рожаје и даље, већ како воли.

Јариње је дакле прелаз који није граница (али страшно подсећа на њу), где се, испод велике надстрешнице, оивичене са гомилом канцеларијских контејнера поређаних у низу – са погледом на долину Ибра, мало зауставите, као и сва остала возила која су кренула овуда. У аутобус вам уђе униформисано лице (на чијој униформи баш и не пише „Полиција“, а нарочито не ћирилицом), да би у једном брзом проласку само незаинтересовано побацао погледе на личне карте које смо ми путници извадили да покажемо. Нешто као редовна контрола „бус-плуса“. Мало је лакше када то себи тако представите.

Како је Косово добило име

Ту смо. Косово и Метохија. Име „Косово“ помиње се баш негде од Косовске битке. Да цитирам Бранислава Нушића: „…Име Косово истиче се тек од догађаја 1389. године и од онда оно спаја у себи и места која су дотле друга имена носила. Већ у латинским писмима од те године, Косово се назива Campus turdorum (шума дроздова) и Campus merularum (шума косова), дакле превод који затим усвајају и сви немачки путописци, код којих се ово поље стално назива Amselfeld (Ampschelfeld), те је такав превод ваљда и дао повода да се, уз остала објашњења о постанку имена Косова, унесе и то, као да је оно постало од имена птице кôса.

Много је основаније, иако толико исто невероватно, објашњење које у самому народу постоји. Оно долази од речи кôсити, јер је Косово „права Божја ливада“, пространа и красном травом обрасла, па су ту одвајкада били велики сенокоси.

Постоји у народу и казивање да су Срби ово место, кад су дошли, кőсом отели од староседелаца, те и по томе се зове Косово. А вредно је забележити још и казивање народа у Морави, који хоће да протумачи име Косову од Косаре, ћери Самуилове а жене Владимирове „која је на Новом Брду становала а по Косову јој биле баште и летњиковци“.

Близу оваквих причања у народу и оно је, где један писац вели: „Али који зна да ли име овоме великом и важном пољу није дошло од туда, што су се на њему од вајкада многе силе кóсиле и тукле? Отуда је Косово у Срба добило исти значај што и бојиште“…“

Бранислава Нушића цитирам јер мислим да је он, и даље, један колико велики, толико и дан-данас недовољно „откривен“ и читан писац. А да бисте открили његову другу страну, осим оне комедиографске, узмите у руке барем две његове књиге – „Косово“ – из пера Нушића, у својству конзула и вицеконзула у Битољу и Приштини, књигу „путописне, мемоарске, етнолошке и фолклорне садржине“, и књигу „Деветстопетнаеста – Трагедија једног народа“ – можда најпотреснији приказ суровог повлачења народа и војске Србије преко Косова и Метохије.

А да кажемо и да Метохија потиче од грчке речи метох, тј. заједнице и насеобине монаха који обрађују манастирску земљу, а у средњем веку добија данашње значење – манастирско имање. Пошто данашња сила која влада Косовом и Метохијом не воли много да буде подсећана чија су то све имања по покрајини, и сâм назив Метохија је тамо у избегличком статусу.

На делу пута који од Јариња води до Косовске Митровице, вероватно као бонус од претходних избора, остале су да се – по успутним стубовима и бандерама вијоре српске заставе. Такође, где год је то било згодно, по заштитним бетонским зидовима дуж пута, стоје фарбом исцртани знакови наше тренутно највеће партије, а ту је и барем један билборд на којем је писала добродошлица председнику Владе Србије.

Кад смо код застава, да кажемо и да, док се пролази путем поред Митровице, полако престају да се виде српске заставице уз пут, а онда – после краћег затишја – по успутним кућама, ту и тамо, можете видети окачене албанске или комбиновано – албанско-америчке заставе. Колико су албанске заставе присутне у свим местима кроз која смо пролазили, толико су ретке оне жуто-плаве заставе „Републике Косово“?

Манастир Бањска

Десетак километара пре Косовске Митровице одваја се пут до села и манастира Бањска. Нажалост, првог дана посете падала је, и то баш јако, једна досадна киша, која је учинила да центар села и околина делују баш – покисло. Тај центар села чини велика раскрсница, где у једном делу стоје четири паркирана камиона, вероватно некадашње ЈНА, при чему на једном од њих стоји – немачка регистрација? То је отприлике била једна од ретких регистарских таблица на возилима у Бањској (и оним активним), јер локални Срби, вероватно, и даље морају да се сналазе са српским таблицама и косовским полицајцима, па их стављају – претпостављам – према потреби и планираном путовању?

banjska kamioni Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Цео овај крај, првенствено Бањска и Звечан, требало би ускоро, надајмо се, да прославе завршетак изградње бањско-лечилишног комплекса „Рајска бања“ (бања у Бањској, логично!), а у најави је и изградња повратничког насеља „Сунчана долина“ у Звечану. Пре више од пола године откривен је и споменик краљу Милутину у Звечану, а настављају се и радови на уређивању манастира Бањска, како саме цркве, тако и манастирске производње – па ће Косово и Метохија, поред вина из Велике Хоче, моћи да понуде и пиво из Бањске! Кажу да се пиво (а и медовача) правило у овим крајевима још у средњем веку, о чему сигурно могу да сведоче Дикан и Вукоје (ако их се сећате из „Политикиног забавника“).

manastir banjska Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Манастир Бањска налази се на узвишици изнад села, на обали истоимене речице, на падинама Рогозне. Једина речица коју смо тог дана видели била је права мала бујица, изазвана пљуском, која се путем од манастира ка селу сливала даље, где би – него у Ибар. Манастирска црква је посвећена Светом архиђакону Стефану, а подигнута је у 14. веку, као задужбина краља Стефана Уроша II Милутина. Црква је била обложена тробојним каменом, какав се и данас може видети са задње бочне стране, а и поред своје припадности рашком стилу, она данас изгледа крајње необично, са „две предње стране“ – лева у црвеној опеци – која обликом и прозорима подсећа на предњу страну Студенице, и десна од сиге, прошаране каменом.

banjska kamen Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

У склопу манастира налазе се и конаци, као и велики, привременом конструкцијом покривени остаци трпезарије, отприлике исте величине као оне чувене хиландарске. Данас ипак делује невероватно да је ово био један од најбогатијих српских манастира у средњем веку, а тужно делују и остаци остатака фреско-сликарства унутар цркве. Једва да је нешто сачувано. Сва срећа, црква је ипак потпуно грађевински обновљена, па ће и њени унутрашњи зидови сигурно поново оживети.

banjska zvonik Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Бањска је некада била четврти, ставропигијални (потчињен непосредно патријарху) манастир у Србији, иза Студенице, Милешеве и Сопоћана! Иначе, свети краљ Милутин је Бањску видео као своју гробну цркву, што је она и била неко време, непуних седамдесет година, од упокојења, 1321. године у Неродимљу, па до Косовске битке, 1389. године. Затим су мошти пренете у Трепчу, а давне 1460. године у Софију, у цркву Свете Недеље, данас познату као цркву Светог краља. По лагумима интернета могу се наћи вести да је још 2006. године Синод Бугарске православне цркве одобрио враћање дела моштију светог краља Милутина у Србију, а шта се после дешавало или се још дешава, није познато. Нажалост, делу моштију (глава и десна рука) се већ од раније губи траг и не зна се где данас почивају. У цркви је била сахрањена и краљица Теодора, супруга Стефана Дечанског и мајка цара Душана, а у Бањској се и данас могу видети делови краљичиног саркофага.

banjska delovi sarkofaga Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Сви остали, а богати, украси, или што се стручно каже – архитектонска пластика – одавно су и неповратно уништени осим понешто сачуваних делова по музејима, и – још једног – фигуре Богородице са малим Христом у наручју, која се данас налази у припрати цркве у селу Соколица, мало ближе Косовској Митровици.

Тако ствари стоје са Бањском, манастиром који још увек чека повратак свога ктитора, Светог краља, манастиром који је био рушен, разаран и скрнављен превише пута да би то овде могло бити описано. Опет, негде од почетка овог миленијума, ствари за Бањску иду мало боље – те ће њени зидови дочекати поново своје фреске, дочекиваће, надам се, и још много поклоника из целе Србије, а дочекаће по други пут и светог краља Милутина, нема сумње.

banjska znak Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Наставили смо пут ка Приштини, иначе возећи се све време аутобусом „Јединство – Врање“, чачанске регистрације, са таблом „Доброчинства“ на предњем прозору. Нисмо имали никакву косовско-полицијску, КФОР-овску или НАТО пратњу, чисто информације ради. Да се не бисте питали до краја путописа да ли је све прошло мирно и безбедно – одговор је „да“. Током вожње кроз Пећ и село Дечане могао се (онако, из аутобуса) ухватити на трен неки више зачуђен него непријатељски поглед од локалаца који су по кафићима испијали, ваљда, Пећко пиво (ако се још увек прави?).

Е сад, да смо ту негде стали и прошетали, ко зна да ли би се нешто непријатно десило – можда нешто, можда ништа? Углавном, током тродневне посете, имали смо једну дужу шетњу кроз Призрен, у друштву деце, боље рећи момака, из Призренске богословије, и нико, успут, ни на који начин, није реаговао на звук српског језика на улицама овог метохијског градића.

banjska temelji Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Косовска Митровица је остала за нама, ускоро и Вучитрн, а са десне стране ускоро су се дали видети робусни димњаци обилићких термоелектрана Косово А и Косово Б, са укупно 1235 мегавата снаге. На истом простору планира се и изградња ТЕ „Ново Косово“, са својих 450 нових мегавата, а на име кредита америчке компаније „Контур глобал“. Пројекат је тежак око милијарду евра, али – чак и после ове кратке посете Косову и Метохији – могао бих да се кладим да ће то и бити урађено. Када погледате путеве (и ауто-путеве) око Приштине, све нове зграде, пословне и стамбене, луксузне бензинске пумпе, тржне центре и још свашта што је изграђено на подручју Приштине, биће вам одмах јасно да су овде ушле силне милијарде – што од Америке, што од ЕУ, па Турске, Сауди Арабије, да и не помињемо новац који потиче из неких, хм, других извора. И тако, постоји велика вероватноћа да ће се Запад поново сетити да је Косово и Метохија српско, једнога дана када тамо више нико не буде могао да враћа све те силне кредите.

Газиместан

Прилазећи Приштини, обишли смо и оближње узвишење, са кога имате диван поглед на пола Косова и Метохије – а познатије као – Газиместан. И тако, неких 627 година после Косовске битке и давног Видовдана 1389. године, дошли смо до овога грандиозног споменика, који, као и сва наредна места која смо обишли а која имају директну везу са српском историјом и државом – има своју ограду (некаква ружна ограда од бодљикаве жице), своју кућицу са чуварима из косовске полиције или чак и КФОР-ово обезбеђење. Тако нам је и овде полицајац, некако невољно, отворио капију, и брже-боље се вратио у своју кућицу.

gazimestan Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Споменик косовским јунацима на Газиместану подигнут је 1953. године и, хвала богу, и даље се добро држи. Неколико стотина метара даље, без полицијске заштите, налази се и Муратово турбе (тј. гроб убијеног султана Мурата, а уједно и место где је Милош Обилић дошао главе турскоме владару), а са друге, супротне стране, може се видети и тзв. Барјактарево турбе (некога турског војсковође, из неке друге битке на истоме овом месту).

По причању некадашњих, локалних Турака (од пре једног века) барјактар који је сахрањен на овом простору звао се Местан, док Гази, на турском, значи победилац. Опет, у српском народу на Косову постојала је прича да је у том гробу стварно барјактар, и то царски, али – Бошко Југовић.

Са централне стране четвороугаоног, 25 метара високог споменика, праве средњовековне куле – стоје стихови из гусларске песме „Мусић Стефан“, тј. чувена Лазарева клетва:

 

„Ко је Србин и српскога рода,

и од српске крви и колена,

а не дош`о на бој на Косово,

не имао од срца порода!

Ни мушкога ни девојачкога,

од руке му ништа не родило!

Рујно вино ни шеница бела,

Рђом кап’о, док му је колена!“

(Узгред, други стих је изостављен и нема га на споменику, из непознатих разлога?)

gzmstn2 Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Када уђете у газиместанску кулу, можете се степеницама попети на врх споменика, а успут можете да читате друге стихове из разних епских песама косовског циклуса, као, на пример:

„Који оно добар јунак бјеше

што два и два на копље набија

преко себе у Ситницу тура,

оно јесте Срђа Злопоглеђа.“

И тако, неко чита стихове, а неко се прави да чита стихове и узима ваздух да би се попео скроз до врха!

gazimestan spomenik Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Са врха куле пружа се диван поглед на целу долину Лаба и Ситнице, али и на Обилић, Приштину, као и на планину Чичавицу, мало вишу од 1000 метара, и осам километара дугачку.

gzmstn Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

А на том малом платоу од камена, на врху споменика, имате и једну велику бронзану таблу на којој можете прочитати основне информације о току Косовског боја и видети графички приказ – где су тачно стајале војске, српска и турска, једна – насупрот другој. Шта се после дешавало, и дешава и дан-данас, знате…

Грачаница

путевима поред Приштине, брзо стигли до села Грачаница. Сама општина Грачаница обухвата неколико села и насеља – између осталог и Чаглавицу, Лапље село и друга, и чини једну од српских енклава у овом региону, са око 25000 становника од чега је око 86% Срба. Домаћини из Лапљег села нам испричаше да је ово подручје било прилично компактно што се тиче националног састава, али да је од пре годину-две на подручју Чаглавице почело да се нуди (од стране разних „инвеститора“) по 40-50.000 евра за ар земљишта, па сад – неко је одолео понуди, а неко и није. Да ли треба замерити ономе ко није одолео? Добрица Ћосић је у својем роману „Време смрти“ записао речи Николе Пашића, које дају јасан одговор на ту дилему: „… Јер у земљи и времену у којима људска глава није скупља од овчје, не може се увек усправно и часно. Нема издаје и нема непоштења ту где људски живот нема стварну цену…“

gracanica Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Да улазите у подручје Грачанице можете видети и по називима улица, локалним споменицима, па и по једној великој, споља видно обележеној, канцеларији СНС – Грачаница, у улици Краља Милутина. Пут пролази и поред реке Грачанке, тог дана блатњаве и замућене од честих пролећних пљускова, и поред мноштва старих и нових кућа, урбанистички и комунално уређених исто онолико колико је то случај и са било којим другим српским насељем, од северне, па до јужне српске границе.

gracanica crkva Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Успут видесмо и споменик палим борцима у рату 1914-1918. године (некада се налазио у порти манастира Грачаница), а одмах преко пута њега, у истом паркићу – налази се и спомен црква – мала Грачаница.

gracanica ograda Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Грачаница је тог, 20. маја, била излепљена и плакатима о (дан раније одиграној) хуманитарној утакмици између ФК Грачаница и ФК Црвена звезда (!), на локалном стадиону „Драган Џајић“, а чији је целокупни приход од карата ишао у фонд епархије Рашко-призренске – уз резултат: 9:2 за Црвену звезду (да и Звезда неком дâ девет голова!).

И – дођосмо брзо пред зидине манастира Грачаница. Иако релативно високе, зидине су на појединим деловима појачане колутовима бодљикаве жице. Недалеко од улаза у манастир налази се мали кружни ток, у чијој средини се налази споменик Милошу Обилићу, на коњу, са уздигнутом сабљом. Споменик је некада стајао у Обилићу (логично) али пошто је срушен 1999. године, постављен је овде, петнаест година касније, да поново јуначки јуриша у одбрану Србије.

А преко пута манастира, ако вам затреба новац – ту је „Комерцијална банка“!

Манастир Грачаница

И – коначно – уђосмо у манастирску порту, таман да мало видимо и обиђемо цркву пре почетка вечерњег богослужења. Какав је то само осећај – налазите се у Грачаници, у цркви Успења Пресвете Богородице, на истом месту где је краљ Милутин заспао пред битку на реци Грачанки и где му се у сну јавио анђео Господњи прорекавши му победу. Предање вели да се краљ пробудио и на небу угледао облак са обликом цркве, и преостало је само да се божја промисао – изврши.

freska simonida Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Црква је подигнута негде између 1315. и 1321. године, тако да од прошле, па још неких 4-5 година, можемо са задовољством обележавати пуних 700 година постојања Грачанице. Седам векова ове монументалне грађевине, потпуно невероватно, као да није оставило трага на предивним фрескама солунских мајстора.

freska gracanica Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Црква је неколико пута пострадала током дугих векова, да би се, након Другог светског рата, црква поново „замонашила“ и наставила свој манастирски живот, и ушавши, логично, и на Листу светске културне баштине Унеска.

Грачаница је и право мало архитектонско-градитељско чудо, петокуполно здање – које можете најлакше замислити тако што ћете прошетати до цркве Светог Марка, неких шест и по векова млађе грачаничке сестре, која по својој композицији прилично подсећа на Грачаницу.

gracanica zica Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Грачанички живопис је један од најлепших фрескописаних радова у српским манастирима. Овде можете видети насликану и лозу Немањића, са 16 портрета, нешто слично ономе што постоји и у манастиру Високи Дечани.

И наравно – на улазу у цркву су две чувене фреске – потрети ктитора – краља Милутина и његове жене Симониде. Оне чувене Симониде којој је своју песму посветио Милан Ракић:

„Ископаше ти очи лепа слико!

Вечери једне, на каменој плочи,

Знајући да га тад не види нико,

Арбанас ти је ножем избо очи!

Али дирнути руком није смео,

Ни отмено ти лице, нити уста,

Ни златну круну, ни краљевски вео

Под којим лежи коса твоја густа…“

И тако, и дан-данас, оштећених очију, гледају једно у друго – краљ Милутин и његова последња жена, Симонида. Ја бих некако више волео да конзерватори, ипак, врате све у пређашње стање, а да у цркви, негде поред фресака – буде написано – и како су биле оштећене и како је то Милан Ракић опевао. Уосталом, колико је само манастирских фресака било уништавано, спаљивано и изгребано – па изнова и изнова поправљано, осликавано и враћано животу…

Порту манастира чини један велики, предивни травњак, прошаран десетином различитих стабала дрвећа, а цео простор оивичен је каменом оградом и конацима у којима обитавају монахиње из манастирског сестринства. Бочне зидове цркве краси неколико уских отвора са кружним прозорима, тако да мало дневне светлости и сунчевих зрака успе да се пробије до унутрашњости цркве и фресака. Можда је и то, мало, помогло да сликарство буде тако добро очувано?

Остаде Грачаница, за нама, у свом миру, који ће ваљда потрајати дуже него што је то било уобичајено у претходним вековима.

„… Грачанице, да си нам бар јабука,

да те можемо ставити у недра

и загрејати студену од старости,

да нам бар пољима око тебе нису

предака давних расејане кости.

Да те бар можемо подићи на Тару

у каленићку порту те пренети,

заборавити ликове на твом олтару.

Грачанице, кад бар не би била од камена,

кад би се могла на небеса вазнети.“

(песма Грачаница, Десанка Максимовић)

Лапље село – Хотел Константин

Врло брзо, стигли смо до Лапљег села, до хотела „Константин“. Симпатичан, рекло би се скоро изграђен хотел – модеран, чист, уредан. По собама се види да треба понегде још понешто да се заврши, али ко ће сад да замера човеку који је свој новац уложио у изградњу хотела у Лапљем селу! Ако тај човек (нажалост, не знам му име) није патриота, онда не знам ко је. Хотел има 60 постеља, кухиња је – кажу – аутентична косовска, а уз благослов Његовог преосвештенства Владике Теодосија – хотел чак може и да вам организује посету свим манастирима и црквама Рашко-призренске епархије! (то под условом да вас не води „Доброчинство“!)

hotel konstantin Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Иначе, били смо вишеструко почаствовани приликом доласка у хотел – прво су нас дочекале две девојчице обучене у народну ношњу, са традиционалном погачом и сољу, затим нас је дочекала укусна и посна (био је петак), вечера, да би нас „Константин“ притом додатно почастио и локалном ракијом и другим пићем, уз прељубазно и нисколетеће особље хотела.

Додатно задовољство пружила нам је својим присуством и својом топлом улогом домаћина и Радмила Тодић Вулићевић, жена-херој, песникиња и писац, која је на својој сопственој кожи искусила све опасности, сва отимања и неправде – какве су преко преосталих Срба на Косову и Метохији прешле као цунами од 1999. година наовамо (тј. од 1389. наовамо). Причала нам је, те вечери и наредног дана, док нам је правила друштво, о томе како је то кад вам у вашем стану живи Каћуша Јашари, о томе како су се, након повлачења ЈНА, спашавали градски аутобуси – у којима се и дан данас, од раног јутра возе српски ђаци из околних села – до својих школа и гимназија – које су некако, на мишиће, наставиле да раде по српским енклавама, и много других, тужних и тешких прича, а све некако мирно, никога не оптужујући ни нападајући.

hotel konstantin laplje selo Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Причала нам је како је један њен рођак, оставши без друге опције, морао хитно да оде у приштинску болницу, на скенер, и како га је тамо примио један лекар Албанац, са речима: „Знам да вам је непријатно да вас ми овде лечимо и водимо на скенер, али, ипак, не брините – све ове резултате прво читају стручњаци са ВМА…“  Уосталом, многе њене животне, косовско-метохијске приче можете наћи на сајту „Политике“, па нађите их, читајте…

А госпођа Радмила је, те вечери, заједно са локалним фолклорно-уметничким друштвом из Грачанице и Лапљег села, направила за нас, поклонике „Доброчинства“, једно велико изненађење – тј. цео један дивни сплет игара, прави целовечерњи концерт те дивне деце којима није било тешко да сачекају да стигнемо у хотел, па да вечерамо, и да коначно дођемо да их видимо како играју. Да их видимо веселе и насмејане, као да тог дана нису устали у четири или пет ујутру, да случајно не закасне на свој жути аутобус који ће их одвести до школе и гимназије, и као да не живе на овој данашњој земљи Косова и Метохије, уза сву муку с којом, свакако, морају да расту.

И тако, после целодневног контакта са прошлошћу, давном историјом и догађајима, наш први дан путовања завршили смо са дивном, оптимистичком дозом – будућности. Каква ће нас сачекати и следећег дана, у Призренској богословији.

Око хотела „Константин“ налазе се сеоске куће Лапљег села, њиве и травната пространства, па вам не гине миран, дубок сан… на Косову и Метохији.

Следећи дан доброчинствовања по покрајини обухватао је одлазак до Призрена. Није то био велики напор с обзиром на диван, нов аутопут који повезује Приштину са албанском границом. Мислим да се сада гради и крак аутопута (америчко-турска инвестиција) од Приштине до Ђенерал Јанковића (име насеља које су Албанци „укинули“, те га сада зову Елез хан).

Приштина

Дакле, Приштину смо видели само са обилазних путева, из аутобуса, али и то је више него довољно да се виде све те силне нове зграде и тај силни новац који је овде ушао. Велики тржни центри могу се видети на много места (тамо већ имају грчки тржни „ланац“ са играчкама и покућством – Џамбо („Jumbo“) који се, ето, тек отвара код нас (јуна 2016. године) у склопу „Веропулоса“). Можете видети и велику „Америчку болницу“ (управо тог имена – American hospital), па болницу „Резонанца“ (то је ваљда оно место које шаље резултате на консултацију на ВМА?), па силне ауто-салоне, а на улазу у Приштину можете видети и читав низ разних хотела/мотела дуж једног магистралног пута.

pristina Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Један од њих, егзотичног имена, изгледа овако: велика полукружна капија отвара улазак у огромно, асфалтирано двориште. Двориште је са леве и десне стране оивичено приземним зградама, које изгледају као да су наређане лего-коцкице: дакле – ту је отворена гаража, у коју можете директно са улице, кроз двориште, увести свој ауто, а одмах поред гараже налази се „хотелски“ апартман. Поред тог апартмана је следећа гаража, па следећи апартман и тако све до завршетка зграде и дворишта. Е сад, домаћини нам рекоше да су ти хотели/мотели, у ствари, ништа друго до – јавне куће. Урбано, само урбано…

Успут смо видели, вероватно, и зграду приштинске топлане. На бетонској огради је нажврљано нешто (слободан превод са албанског) као: „Уефа је расиста“, вероватно из времена пре него што су Фифа и Уефа недавно повукле своје „одређене“ потезе по питању међународног шутирања лопте косовско-метохијских фудбалера.

pristina toplana Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Иначе, топлана греје (кад греје, а изгледа да то ни током зиме није увек случај) око 50-60.000 становника Приштине, а нађох неку вест из 2014. године о пројекту ЕУ којим би се изградио топловод од оближње термоелектране до топловодне мреже у Приштини, за неких 30 милиона евра. Да ли ће пре они завршити свој топлодалековод (од 11 km) или ћемо ми повезати београдску топловодну мрежу са термоелектраном у Обреновцу (око 30 km), не зна се.

Пошто нисам раније долазио у Приштину, не могу ову данашњу ни са чим да упоређујем, али и даље мислим да је Запад (а и друге заинтересоване земље) својски прионуо на посао и дубоко завукао руку у џеп да покаже, тако интензивном градњом свега и свачега, сву исправност својих неисправних одлука. Смиривање савести, шта ли? Опет, Србија је деценијама изграђивала Косово и Метохију, пре него што су га други „преузели“, па је ред и да се додатно изгради и среди, пре него што се поново врати назад. Тако да, са те стране, све иде како треба.

pristina autoput Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Када се возите ка Призрену, са леве и десне стране ауто-пута можете видети велики број мањих насеља, села – поново са утиском да су куће изграђене у претходних деценију-две. Села чак имају и неку урбанистичку идеју, понегде се, међу стандардним кућама, може видети и покоја модерна, са неким кривинама, понеким соларним панелом и слично. Опет, имате утисак као да ту нико не живи, а нарочито што се поред путева и уз та села слабо могу видети њиве, воћњаци, стада говеда или оваца, већ су то велика травната пространства, као да је неко на џиновску косовопољску ливаду ту и тамо спустио по неколико десетина кућа.

Оно што се такође може приметити возећи се косовко-метохијским путевима је и то да сви обожавају да перу кола. Невероватан је број перионица, по албански „auto-larje“, на сваком могућем месту уз путеве којима смо прошли. Од бројних велелепних пумпи, може се видети ланац „Ал-петрол“ пумпи, па и неки „Спахија-петрол“ код Призрена (!), а бензин (безоловни 95) је негде око 1 евро, ако сам добро видео. На ауто-путу којим смо прошли, нема наплате путарине.

Призрен

До Призрена се стиже релативно брзо, а Шар планина у позадини бива све већа и већа како се приближавате овоме старом граду. А са оне стране границе, са македонског дела Шар планине – небо пара Титов врх, највиши на овоме планинском венцу, са својих 2747 метара.

И тако, у подножју Шаре, сместио се Призрен, царски град, који је повремено био престоница Србије у време цара Душана и цара Уроша. Место где се и дан данас налазе неке од највећих српских светиња, место које је нераскидиви део целокупне српске историје.

prizren korito reke Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Призрен данас броји нешто мање од сто хиљада душа, од чега је можда једва десетину српских – од некадашњих једанаест хиљада почетком деведесетих година прошлог века. Настрадали су људи, али и светиње, па су током марта 2004. године „стручно“ уништавани и манастир Светих Архангела, Саборна црква, црква Богородице Љевишке и много других.

prizren urbanizam Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Ипак, најцрњи дани Србије у Призрену везују се за 1915. годину, за период трагичног повлачења српског народа и војске преко Косова ка Албанији и мору.

„Као васкрсла прошлост, која се забринуто дигла из гроба да бди над очајном децом својом, уздиже се изнад Призрена Душанов град, и студен ветар, који брише о`зго са Језерца, пева тужну песму кроз пукотине на његовим оронулим бедемима; песму која час личи на задњу реч самртника који се очајно бори са ропцем; час на врисак мајке над крвавом децом својом; час на очајни крик онога који пада али се не предаје; час на писак напуштених сирочића над којима више не бди снажна рука која их је штитила, а час на таман гробни шапат прошлости, на разговор поноћних сенки на пустоме гробљу.“

prizren minaret Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Тако Бранислав Нушић описује једну призренску, новембарску ноћ, трагичне 1915. године…

Да данас није све тако црно, као што је било 1915, 1999. и 2004. године, сведочи прво место које смо посетили у Призрену – Призренска богословија. Да бисмо дошли до ње, прошетали смо уз обалу призренске Бистрице, кроз стари део Призрена, успут видевши стари камени мост (тј. рестаурирани мост од 17 уместо некадашњих 30 метара дужине, јер га је набујала Бистрица потпуно однела пре скоро четири деценије), па Синан-пашину џамију, из 17. века, грађену од материјала порушене цркве Светих Архангела (те и дан данас можете видети носеће беле стубове узете са цркве, са предње стране џамије, који и после толико векова одударају од изгледа остатка грађевине), затим Шаип-пашину кућу са диванханом, недавно реновирану, па чесме у Шадрвану, а брдом изнад града и даље доминира средњовековно утврђење Каљаја, из једанаестог века, прво византијско, па српско и затим турско. На падини између Каљаје и доњег Призрена види се и црква Светог Спаса, посвећена Вазнесењу господњем, а погледом можете испратити и Бистрицу, тј. допратити њен силазак из планина ка граду. Даље, уз саму Бистрицу, кад се мало изађе из Призрена, налази се неколико ресторана – излетишта, а гради се још најмање једно. Када се настави даље, узводно, долази се до манастира Светих Архангела.

prizren bogoslovija Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Пре него што се стигне до Богословије, пролази се преко једног малог трга, на чијем је рубном делу изграђен споменик некоме „ОВК хероју“, а и иначе се, када се возите путевима Метохије, на многим местима поред пута могу видети табле и спомен обележја других изгинулих колега из ОВК. Узгред, у Призрену је пре две године откривен и споменик америчким пилотима „који су погинули на дужности током интервенције НАТО на Косову 1999. године“.

У Призренску богословију се улази кроз капију која је под контролом локалне полиције, уз претходну најаву и уз списак особа које долазе у посету. Свега пет дана пре наше посете, овде је био Патријарх српски, г. Иринеј, који је тада извршио чин освећења обновљених зграда Призренске богословије Светог Кирила и Методија. Богословија је, као што је то већ поменуто, била – заједно са српским храмовима и стотинама српских кућа – уништена и спаљена, 2004. године. Богословија је 1999. године била измештена у Ниш, одакле се вратила у Призрен 2011. године, да би ове године коначно биле завршене и реновиране све просторије, па деца – ученици, а и њихови професори, могу заиста уживати у својим читаоницама, учионицама, свечаној сали, параклису, али и предивној спортској сали опремљеној за разне спортове.

sportska hala Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

И тако, као поклоник „Доброчинства“ и неостварени кошаркашки таленат, барем сам био у прилици да пар пута шутнем „тројку“ ка светом кошу у сали Призренске богословије!!  Да поменемо и предивно сређену, модерну и функционалну, еколошки оријентисану – богословску котларницу – на пелет.

weismann Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

А професори и деца су нам припремили диван дочек – од отпеваног тропара Светом Кирилу и Методију у богословском параклису, до посебног ђачког музичког програма, послужења, пригодног поздрава од професора Дејана Ристића и, уз помоћ професора Душана Ђаковића, обиласка новоуређених просторија (само да кажем да у новим орманима у библиотеци има још доста празних полица – па, пошаљите књиге у Призрен ако вам није тешко). Та дивна деца су нам касније била и водичи до Саборне цркве, па до цркве Богородице Љевишке, а затим нас испратили до нашег аутобуса. Мали људи. Храбри, не плаше се… А, што ми је било нарочито симпатично – један од тих наших водича звао се Ђорђе (чини ми се – презимена Чукарић), рођен исте године, истог дана – као мој син (обојица „ђурђевданци“).

Како нам тамо рекоше, осим редовног богословског програма који се овде учи, деца имају и два часа недељно албанског језика, што је вредно поменути, из више (позитивних) разлога. Деца која овде вредно уче дошла су не само са Косова и Метохије, већ и из многих других делова Србије. А да поменемо овде и малу Милицу, поред ове деце на богословском школовању у Призрену, једино српско дете које живи у Призрену, девојчицу која би ове године требало да крене у пети разред. Али у коју школу, са којим наставницима, ко зна…

dobrodoslica Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Богословија је током своје историје угошћавала многе људе, а ко је био њен најзначајнији гост, давног новембра 1915. године, рећи ће нам, опет, Нушић:

„… То је зграда српске призренске Богословије, где је одсео престолонаследник, вршилац краљевске власти и врховни командант српске војске. Становао је на горњем спрату, у одељењу које је од свога стана одвојио ректор Богословије, који се са својом породицом повукао у друго крило. Ту је престолонаследник пробавио неколико брижних дана, ту примао извештаје, ту одржавао саветовања – последња саветовања. Соба у којој је становао пространа је и застрта српским ћилимовима са много породичних слика на зиду. Из собе на спрату, и висином положаја саме зграде на падини брда уз које се пењу призренске куће, прозори гледају преко дворишнога зида и преко кровова суседних кућа које су под њим, тако да се са њих догледа гомила кровова вароши просуте у долини и преко њих поље у коме се губи Бистрица у Дримове воде, а у дубокој позадини, иза читавог низа планина, узноси Проклетија која дели воде и ограђује питому Метохију од дивљих планинских предела који се за њом све до морских обала простиру…“

sima igumanov Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Богословија је иначе задужбина Симе Андрејевића Игуманова, рођеног Призренца, чији споменик краси централно двориште Богословије. На табли на споменику стоје речи, тј. завет „чика Симе“ како га овде од миља зову: „Кућа моја у Призрену, у којој је сада Богословија, да остане на вечита времена кућом православне српске Богословије призренске, у којој ће се учити и за духовна звања спремати синови моје отаџбине – старе Србије“. А мало даље, на једној од зграда, стоји и почасна табла са овим речима:

Заслужни почастни грађанин престолног града Русије Петрограда, Сима Андрејевић Игуманов, родом из Призрена, сазида о свом трошку ово училиште за православну Богословију Србску, у корист браће своје.

Православни Србски народ, који обитава у Старој Србији, за вечни спомен свој.

У Призрену 10. Августа 1872. године

Од Богословије смо кренули до Саборне цркве Св. Ђорђа, стотињак метара удаљену. Кад изађете из дворишта чика Симине задужбине, у очи вам упада велики хотел „Теранда“, што је иначе античко име Призрена (мада се „сумња“ да је Теранда била Сува река?). Одмах поред Богословије налази се укусно уређена радња са – семенкама – „Тетова 2“, део „ланца“ таквих радњи („Тетова 1“ и „Тетова 2“), са обиљем леблебија, семенки, кикирикијем и сличним занимацијама, неког симпатичног Македонца, а даље низ улицу, тик поред Синан пашине џамије, налазе се „М-burger“ (са сендвичима и хамбургерима са ценама од 1,5 до 2 евра), и радњица са ципелама „Luciano Bellini“ са лепим попустима на мушке ципеле (са 68 на 40 евра, 50 на 32 и слично). Пут нас је водио поред тржног центра „Viva“ и оближњег кафића „Дубровник„, а брзо смо стигли до, такође полицијски чуване и оградом заштићене Саборне цркве.

prizren  Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

На саму ограду ове цркве „наслоњено“ је неколико рушевних зграда Срба избеглих из Призрена, са вероватном судбином да се једнога дана потпуно уруше. Изгледа да ту нити је могуће реновирање, нити неко жели да купи те и такве куће, јер вероватно рачуна да ће власници потпуно одустати од њих.

Саборна црква, посвећена Светом Ђорђу, почела је да се гради у другој половини 19. века, а завршена је и освећена 1887. године. Овај храм је некада красио иконостас донет из Сентандреје, а звоно је стигло као поклон краља Петра Првог Карађорђевића, приликом ослобођења Призрена од Турака, 1912. године.

saborna crkva prizren Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Саборна црква је била скоро потпуно уништена 2004. године, и напросто је невероватно, када видите њене слике из те године, да је она већ 2010. године била поново изграђена и освештана. Унутрашњост цркве још није живописана, али надам се да ће и тај део цркве ускоро вратити стари сјај.

Одмах преко пута улице налази се и једна мала црква, Светог Николе (Тутићева црква), подигнута у првој половини 14. века. И она је, шест векова касније, доживела сличну тужну судбину као Саборна црква – откинут јој је оловни кров, уништени прозори, мермерне површине, и све остало што је могло да буде уништено.

crkva sv nikole kosovo Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

По другим изворима може се наћи да је црква била и минирана, али то у крајњој линији није ни битно. Та мржња која је до тога довела, ваљда више не постоји. Ваљда.

crkva sv nikole Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Ипак, већ после неколико година, црква је скоро потпуно обновљена, и данас, када је видите, заиста не бисте могли да поверујете шта се овде дешавало пре само једне деценије.

prizren kablovi Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Призренску шетњу наставили смо провлачењем кроз локалне уличице и преласком на другу страну Бистрице. Успут смо могли видети и катедралу Госпе Помоћнице из 19. века, затим приличан урбанистички хаос – са бројним новим изграђеним објектима који се баш и не уклапају у те старе делове града, а повремено наиђете и на неку полупорушену, нагорелу и напуштену кућу (чија ли је?), као – на пример – један сабласни ауто-сервис, а уза све то, цео тај део Призрена је премрежен невероватним бројем каблова са оближњих бандера, разведених ка оближњим кућама, у свим могућим правцима и смеровима.

prizren yugo Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

На појединим бандерама остављен је цео котур смотаног кабла, који је неки стратешки оријентисан мајстор оставио за будуће кориснике Косовске електро-дистрибуције. Један њихов мајстор је баш тог дана, из камионске корпе, нешто петљао у једном таквом жбуну каблова, а мора да се притом молио свим призренским свецима, које год вере били, да му помогну да нађе прави кабл. Ту близу је била и једна трафо-станица, смештена у праву средњовековну кулу, која би заиста била привлачна за фотографисање, да из ње, опет, не излази неколико десетина каблова.

Богородица Љевишка

По улицама се може видети и по неки „југић“, наравно – са косовским регистрацијама.

И дођосмо до нашег циља – до Богородице Љевишке. Да прво обавимо ружнији, официјелни део „посла“ – па онда остало. И ова црква је тешко настрадала у мартовском погрому 2004. године. У самој цркви су тада запаљене аутомобилске гуме и буре нафте. Све што је могло да изгори, изгорело је. Све је било прекривено слојем чађи и пепела, а неке од фресака – па и најчувенија „Богородица са Христом“ или „Хранитељка Призрена и свих гладних“ биле су и физички ломљене и одвајане од зида.

bogorodica ljeviska Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Није то, наравно, прво страдање Богородице Љевишке. Још негде у 16. веку је црква била претворена у џамију (и звали су је „Атик“ или „Џума“ џамија), а на звоник је придодат минарет. Унутрашњост цркве је прво „пикована“ (тј. по фрескама се прво ударало зашиљеним чекићем или неким металним шпицем) да би се преко такве површине ставио слој малтера. Тако, кад по нашим манастирима видите фреске оштећене бројним „убодима“, знајте да су их Турци малтерисали и претварали у џамије, а да су после конзерватори скидали тај малтер и враћали на видело дана оно што се сачувало.

bogorodica ljeviska prizren Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

А да је и тада, међу турским пословођама и мајсторима, било оних који су то радили да би сачували главу, а притом били свесни шта раде, говори један запис на северној страни западног зида спољне припрате, управо испод скинутог слоја малтера. Нешто као средњовековни графит. Ево шта о томе каже предивна књига „Старине Призрена“, Роксанде Тимотијевић:

„… на самом живопису, исписан је на арапском стих који у преводу гласи: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“. Не зна се ко га је записао, по свој прилици неко веома образован који је познавао источњачку средњевековну поезију и био у стању да осети лепоту средњевековног сликарства. Могуће да је знао да ће живопис бити покривен малтером, јер оставља поруку да ће та лепота бити сачувана у његовом оку као у гнезду. Стих је, иначе, испевао персијски песник Хафис Ширази, који је 1389. године умро и сахрањен у граду Ширази (што значи ружа), чија су дела превођена у Европи у доба романтизма.“

Лепо. Можда је, ипак, то написао неки заљубљени турски студент својој колегиници, на некој средњовековној екскурзији?

Обнова живописа у Богородици Љевишкој изводи се под покровитељством Унеска, од стране италијанских и наших конзерватора, тако да су сви оштећени делови очишћени и благо ретуширани, санирана је влага од оштећеног крова, а успешно је рестаурирана и поменута „Богородица са Христом“, фреска чији је доњи део затечен у разбијеним, уситњеним комадима на поду.

Цркву чувају полицајци, који се налазе у кућици на тргу-раскрсници испред цркве, али је ту и двострука метална ограда, а и решетке и колутови бодљикаве жице на прозорима. Тако да кроз прозоре спољне припрате имате баш диван, метално-бодљикави поглед када гледате ка том тргу. На неколико метара од цркве, одмах преко пута улице која пролази поред цркве, несметано тече градња неких приватних зграда, које ће вероватно једном надвисити не само цркву него и читав звоник овога храма. Није баш „Призрен на води“, али да се гради – гради се.

Дакле, овај призренски храм или катедрала – посвећена Успењу Богородице, а много познатија под именом Богородица Љевишка, ето – живи некако и дан-данас. Претпоставља се да је црква подигнута на остацима неког претходно изграђеног рановизантијског храма, из неког давног петог или шестог века.

prizren hotel Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Опет, према неким другим археолошким траговима, могуће је да је базилика грађена или обнављана за време власти бугарског цара Самуила, чије се царство пружало и преко ове територије. Затим је базилика обнављана и за време владавине Стефана Првовенчаног, да би се у време краља Милутина извршила и трећа, комплетна обнова цркве, надгледана од призренских епископа Дамјана и Саве (потоњег српског архиепископа Саве Трећег).

Тада су и изграђени нови стубови у унутрашњости храма, па се може рећи да је унутрашња лепота малкице жртвована на име спољашње лепоте цркве, која је била прва петокуполна црква у нашој средњовековној архитектури.

У време цара Душана, призренска епархија добија статус митрополије, а средином петнаестог века стижу Турци, и касније цркву претварају, како је већ поменуто, у џамију. Од 1912. године, Богородица Љевишка је поново православни храм, а једанаест година касније уклоњен је минарет са звоника. Данас је црква на листи светске баштине Унеска, а додатно – и на листи баштине у опасности.

Унутрашњост цркве је и даље прилично суморна, и ту се данас могу видети само постоље са престоном иконом и мали олтар, без икаквог иконостаса, али по зидовима, макар и у фрагментима, ипак ту тмину разгрћу преживеле, свевремене фреске враћене у живот конзерваторским напорима.

Чекао нас је још повратак до аутобуса, тј. шетња уз Бистрицу, уз поглед на још понеку радњу, ћевабџиницу, тржни центар, ништа значајно. А могли смо и другим путем – улицама Сахат куле и Николе Тесле, па онда улицама Ремзи Адемаја и Вилијама Вокера, преко трга Алије Изетбеговића, чисто да видите како је у претходној деценији пуном паром радила призренска комисија за промену имена улица!

prizren novogradnja Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Наши возачи аутобуса успели су некако да га провуку кроз уске призренске уличице (мислим да смо на једном скретању имали тачно по нанометар слободног простора лево и десно) што нам је дало прилику да још мало разгледамо стари део Призрена. Опет, због све те изградње и свих тих нових зграда, хотелчића и кафића, шта више спада у стари, а шта је нови део Призрена, не зна се. На ободу Призрена може се видети и велики број нових стамбених зграда, са четири до пет спратова. Онако, из аутобуса, делује да је степен усељености као у Белвилу, али ко зна. Можда и нису празне, него у Призрену постоје високе запрећене комуналне казне за држање ствари по терасама.

Углавном, после краће вожње кроз клисуру Бистрице, нека 3 километра, стигли смо до Светих Арханђела. Не зна се када је манастир тачно изграђен, али се зна да је цар Душан, док је још био краљ, приступио обнови ове светиње, са намером да ту буде његова задужбина и „место себе покојишно„.

prizren sv arhangeli Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Тако су темељи освећени 1347. године, а онда је кренула и изградња. Манастирски комплекс је обухватао већу цркву, посвећену Светим Арханђелима Михаилу и Гаврилу, мању – посвећену Светом Николи, манастирску трпезарију и конаке, библиотеку и зграду болнице, али и оближњу тврђаву Вишеград, изнад самог манастира – чији остаци данас делују као да ће се сваког тренутка обрушити на доле. Цар Душан је својом повељом манастиру даривао 93 села, један рудник гвожђа, а и многи тадашњи властелини били су у обавези да манастир снабдевају свим потребним добрима.

prizren manastir grob Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Цар Душан је, по упокојењу, 1355. године и сахрањен у овој својој задужбини. И данас се у порти може видети надгробна плоча –  на којој стоји само – „гроб цара Душана, рестаурисан 1965. године“, и то је све што је преостало од вероватно монументалног почивалишта нашега највећег цара, у чије време се без пасоша могло ићи на грчко море. Изнад царевог гроба, двадесет година после његове смрти, измириле су се српска и грчка црква, одржале заједничку службу и скинуле анатему са цара Душана, са његовог сина цара Уроша и српског патријарха Јоаникија.

manastir sv arhandjela prizren Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

По освајању Призрена, као што је већ поменуто, 1455. године, Турци су порушили шта су стигли, а од манастирског камена градили Синан пашину џамију у Призрену. Касније је бујична Бистрица вековима чинила шта јој је у природи, па је ово место било тек велика хумка од земље прекривена растињем – све док академик Радослав Грујић, 1927. године, није у својим археолошким истраживањима дошао до првих трагова манастира и нешто очуваних живописа. Разни пронађени фрагменти и пластика са портала и прозора храма данас се налазе по музејима у Скопљу и Призрену. А у поменутом гробу пронађене су и царске кости, које су затим пренете у београдску Патријаршију, а затим, 1968. године, свечано пренешене у цркву Светог Марка, где су и дан-данас.

ogrizovic u prizrenu Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Ископавања и радови су трајали све до седамдесетих година прошлог века. Од 1998. године у манастиру је поново био успостављен монашки живот, али за кратко, јер је годину дана касније и овде стигао прави рат. Један од монаха, отац Харитон је отет, и тешко и дивљачки мучен и убијен. Његови обезглављени остаци пронађени су 2000. године и пребачени у манастир Црна Река, где је претходно и отпочео свој искушенички живот. Тако је Радослав (практично задржавши своје световно име: Радослав – на грчком – Харитон), рођен на Аранђеловдан, свој овоземаљски живот завршио служећи Богу баш у манастиру светих Арханђела, и поставши тако свети новомученик Харитон.

prizren manastir rusevine Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

По успостављању заштите КФОР-а, монаштво се полако вратило у манастир, а испред остатака манастира и нове зграде конака, и даље се може видети дрвена осматрачница (КФОР је у међувремену отишао одавде), уз полицијску кућицу и заштитну ограду. И овде је 2004. године наишла разјарена руља да руши и пали, и пошто није било много тога да се сруши, успешно су запаљени (тек обновљени) конаци.

Манастиру се прилази преко два моста – једног дрвеног и другог, каменог.

prizren manastir kos Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Манастир има два велика улаза – са две велике тамне двокрилне гвоздене капије украшене фигурама лава и великим крстом. У остацима цркве светих Арханђела налази се дрвени импровизовани олтар, а у остацима мање цркве, Светог Николе, на остацима бочног зида, налази се – и – један кош! За свети баскет. Па кад би неко за, далеко било, пет-шест векова поново вршио археолошка испитивања и ископавања, вероватно би закључио да је цар Душан волео да игра кошарку. А са његових процењених 2,14 метара висине, био би то потпуно логичан историјски закључак.

prizren manastir kapija Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Велика Хоча

Остависмо Призрен иза себе, али тиме посета Метохији није била завршена. Следеће место у које смо свратили била је Велика Хоча. Овај део Метохије зову и Хотачка Метохија, од давног назива „Велика Хотча“. Још старије име било је „Голема Оча“, а по неким предањима, име потиче од великог броја цркава и отаца који су ту живели и радили.

velika hoca Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

„Има једно село мало, ал’ му име баш велико,

природа је у њем’ чиста и све сија и све блиста…

…а за вино црно, бело, није што је моје село,

то се знаде од давнина, од Душана цара силна!“

Тако су о свом селу певале девојчице из Велике Хоче, и освојиле специјалну награду на дванаестом дечјем фестивалу забавне музике „Цвркути са Ибра“ у Звечану, прошле године!

Велика Хоча се помиње исте оне године када је основан и Хиландар, кроз даровну повељу Стефана Немање, којом се девет села у близини Призрена поклања манастиру Хиландар – а међу њима и Горња и Доња Хоча. Сва та имања после потврђује и краљ Милутин, а затим цар Душан манастиру Дечани даје и винограде на поклон.

velika hoca konak Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

По предањима, причало се да су сва ова села, па и Велика Хоча, били напросто наслоњени једно на друго, те да је „мачка могла скачући с крова на кров, да стигне од Хоче до Призрена“. Опет, тврди се и да је у време цара Душана постојао виновод, и да је керамичким цевима вино из Велике Хоче стизало право на царски двор!

Ово место је, осим виноградима и винима, невероватно богато и са  – црквама. Овде постоји чак 12 (или 13?) цркава из средњег века, пуно пута рушених и обнављаних, а међу њима и црква Светог Николе, Светог Стефана, Светог Луке, Свете Ане…  и на све њих пази отац Миленко.

Наша поклоничка дружина обишла је само цркву Светог Архиђакона Стефана, из 14. века, необичну по свом иконостасу са непарним бројем икона, и по лепом, апостолском крсту (сваки крај крста украшен је са по три додатна украса – па их је укупно дванаест), а у цркви се налази и икона чувеног зографа „Лонгина от Пећи“ – икона Светог Николе пренета овамо из истоимене цркве.

velika hoca manastir Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Кажу да је у центру села некада постојала Великохочка сахат кула, са звоном – даром кнегиње Милице, које је касније однето у Ораховац (турском заслугом). Овде је и чувена Дечанска виница (илити подрум), метох и конак Високих Дечана, где се производи чувено хочанско вино, а притом се мисли пре свега на прокупац, вранац и гаме, од црног и на смедеревку и ризлинг – од белог вина.

Нажалост, наш боравак у селу је био прилично кратак. У склопу то мало времена, угостио нас је и Хочанин Дејан Петровић, који има своју сопствену виницу. Приредио нам је праву дегустацију вина, а и ракија, све то уз преко потребно мезе, те смо, осим попијеног на лицу места – као прави поклоници – непопијено понели као поклон за Београд, што за себе саме, што за још понекога од драгих особа. У његовој виници налази се неколико великих буради у којима се чува вино, а на једном од буради стоји нехајно наслоњена табла са текстом: „Ту сам рођен, ту и остајем!“

Велика Хоча је данас једна енклава, у правом смислу те речи, у којој живи око 550 душа. Ова енклава то није само у територијалном смислу, већ и у смислу прилично непријатељског окружења локалног албанског становништва. Уосталом, и када се прилази Великој Хочи путем из Призрена, осим што су српски називи насеља скоро свуда прецртани фарбом, поред пута се на много места виде спомен плоче и споменици изгинулим члановима ОВК, па то објашњава доста тога.

velika hoca burad Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Кад смо код споменика, да поменемо и да је у Великој Хочи откривен и освећен споменик убијеним, киднапованим и несталим Србима у периоду 1998-2000. године.

Да искористимо овај тренутак да се подсетимо речи Патријарха Павла, управо о Косову и Метохији: „Престанак оружаних сукоба још није крај рата. Прави мир почиње тек са престајањем мржње, кад и они који себе сматрају победницима, и они који се осећају побеђенима увиде да су на губитку сви, свеједно ко мање ко више. Јер, поражен је човек било на којој страни да се налазио. Тај пораз нека нас води покајању пред Богом, а не погружености и отуђењу што нисмо заслужили Његову милост. На свакој од сукобљених страна претешких ће жртава бити од последица рата. Дуго ће још бити непрежаљених, незалечених, незбринутих, понижаваних у неизвесностима за своје животне судбине, а пустош ће остати у њиховим и нашим душама. Многе ће генерације носити ожиљке страхота кроз које смо прошли и зато свако од нас мора бити одговоран и обавезан за бригу о деци и младима, али и о немоћнима, којима одлазак са овога света треба ублажити пажњом и помоћи. Иако мирнодопско, ово стање у нашој земљи још увек је ванредно и тако мора остати у свакодневној борби да живимо што достојније људи и што подобнији Богу.

Велика Хоча је до 1999. године обрађивала око 160 хектара земљишта – винограда, а сада се обрађује само оно што је могуће и што је безбедно, и оно што „комшије“ нису преотеле. Кажу да је овде некада било и 30 воденица поточара, али данас изгледа нема више ниједне, а и потоци су се помало разбежали или пресахли.

Недалеко од Дечанске винице и винице „Петровић“ налази се нова школа, а у најстаријој школској генерацији тренутно се школује (само) 5 девојчица (оних што су добиле специјалну награду за песму у Звечану).

Од занимљивости (?) да поменемо и да се на бело офарбаној сеоској трафо станици на једном зиду налази плавом бојом осликан портрет Војислава Шешеља, уз велики број „4“, вероватно као реликт недавних избора у Србији, који су, ето, добацили и до овде.

Манастир Зочиште

Ко дође до Велике Хоче, обавезно сврати и до манастира Зочиште, па тако и ми. Можда неких километар-два кратке вожње и дођосмо до овога манастира, и истоименог села. Црква Светих Врача Бесребреника Козме и Дамјана је по први пут споменута у 14. веку, у повељи краља Стефана Дечанског, а по народном памћењу и предању ова црква је три века старија од Дечана. Одмах подно цркве налази се извор Врело, за који у народу верују да је лековит, и то пре свега за – очи. Од тог локалног сленга  – з’очи – настало је и име манастира – Зочиште.

zociste manastir Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Прилаз манастиру чува полиција, па се и овде долази уз најаву и списак путника -намерника. Стигли смо мало пре почетка вечерње службе, таман да мало разгледамо манастир (дивно уређена порта, сва у цвећу и прелепим травњацима), и да се поклонимо моштима Светих Врача. Да се поклоним овим светитељским моштима, имао сам прилику пре више од деценије, али у манастиру Сопоћани, где су биле пренете после разарања Зочишта (и то експлозивом, како цркве, тако и српског гробља и кућа око манастира) 1999. године. Тада је била уништена, и потпуно преполовљена и икона Светих Врача, али је касније рестаурирана. Део моштију, иначе, остао је и даље да краси и штити и саме Сопоћане.

zociste Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Углавном, манастир живи свој нови живот, а кажу да у цркву, до Светих Врача, где се дешавају честа и велика чуда, осим Срба долазе и Албанци. У цркви је урађен диван фрескопис, а стручно нам је објашњено да су фреске сликане на свежем, влажном малтеру, што им обезбеђује дуговечност и квалитет какви се могу видети, на пример, у Високим Дечанима. Насупрот тој техници, живописање преко већ осушеног малтера осуђује фреске на трајање од свега неколико деценија.

Поред цркве налази се и чесма, на којој се налази слика Богородице како молитвено шири руке, где смо се, ред је, мало умили и обрадовали своје очи, а у склопу манастира налази се и високи звоник, као и неколико зграда са конацима и трпезаријом. Са бочне стране цркве, одмах изнад дрвених врата, налази се диван, мали, али густи зелени кров, од винове лозе, чији дрвени део као да ниче негде из темеља цркве. Подсећа, барем мало, на хиландарску лозу која је никла из кивота Стефана Немање, и налази се са исте, бочне стране те хиландарске цркве.

И тако, сваке године, за славу манастира – чује се појање манастирског братства: „У Зочишту светом радост неизмерна, пришла је Господу једна душа смерна..“ – а затим и одговор верника који чекају да целивају мошти: „Бесплатни лекари видајте нам ране, помози нам Козмо, помози Дамјане!“ Да не заборавим, овај манастир, због својих исцелитељских својстава, од миља зову и – мали Острог.

zociste kosovo Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Осим косовске полиције, а за КФОР нисам сигуран да ли су још ту, манастир чувају и два шарпланинца – један умиљатији, везан испред самог улаза у манастир, и други, затворен у оближњем кавезу, са којим не бисте волели да останете насамо, нарочито када падне мрак.

Од Зочишта, поново на ауто-пут, па ка Приштини, па у Лапље село, до нашег „Константина“, све време праћени дугом на небу, после целодневне досадне кишице. А у лапљем „Константину“ – чекала је спремна вечера (и квантитет и квалитет), да би нам се затим прикључили и локални музичари… Било је ту и једног рођенданског славља једне симпатичне девојке из наше поклоничке групе, па је весела песма одзвањала све до Приштине (најмање!)

zociste pas Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

„На једноме, последњем одморишту, пре но што ће почети да се гаси сунце, где смо од умора попадали као покошени по земљи, пробуди нас из тешке душевне клонулости један нови шум, нови звук, који нам већ давно није допр`о до уха, а који се оштро проносио кроз разређени ваздух, у коме се већ осећао дах љутога вечерњега мраза. Био је то звук звона које је негде у даљини тихо јецало. Како је сунце већ ниско сишло тамо негде иза планина, биће да то вечерње гласи.

Сви дигосмо главе, сви се у томе часу сетисмо бога и свима нам се на уснама исписа горак осмејак, јер свак од нас помисли: Где си, боже, сећаш ли се и ти нас?

Звук звона долазио је из једнога ускога и шумовитога кланца с леве стране друма, где леже повучени Високи Дечани, чији се метални кров једва назире кроз оголела дрвета.

Како тај звук звона, и са тога места, чак и у души која је обамрла, буди успавана и тужна осећања? И како та осећања – која нам као далеки глас прошлости својим муклим и пригушеним гласом казује ово звоно које је салило цветно доба наше историје – изазивају у нама беднима, које је усов садашњости немилосрдно претрпао, тежак бол у души и горак осмејак на уснама. Као годинама изломљеноме и болешћу испивеноме самртнику када, у трзају и ропцу, зазвони у души топли акорд и сене пред очима блистава слика његове младе прошлости, те умире са болом у души и горким осмехом на уснама!“

Тако је Бранислав Нушић описао пролазак избегличке колоне поред Високих Дечана, колоне која се 1915. године лагано приближавала Пећи, крећући се крајњим напором од Призрена ка последњем српском насељу, одакле је пут даље водио преко Проклетија.

manastir decani Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Док смо прилазили Високим Дечанима, у раним јутарњим часовима – не бисмо ли стигли на јутарњу, недељну литургију, у даљини су се јасно видели врхови Проклетија, са импресивном Ђеравицом (некада „Калуђеровицом“), са 2656 метара – највишим врхом Србије, још увек оковану снегом тих позних мајских дана. Проклетије су и нама, одморнима, здравима и ситима, изгледале застрашујуће. А шта ли су тек мислили наши преци, преморени, смрзнути, болесни и гладни – када су после повлачења и бежања пред големом силом, кроз целу Србију, видели пред собом такву препреку до спасења? Каква невероватна воља, скоро потпуно несхватљива из ове наше, данашње перспективе.

decani ikonostas Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Ево, напросто морам овде да вам пренесем део из још једне књиге („Живот човека на Балкану“, Станислав Краков) који је из прве руке описао (бољег описа тешко да ћете наћи) једну ноћ током преласка војске преко Проклетија:

„Поноћ је. Маршујемо од седам часова. Дуж слеђене стазе, од уста до уста проноси се наређење са чела:

– Стој и остани сваки где се затекао.

Имамо да преноћимо на залеђеној стази, широкој 70-80 cm над провалијом дубоком више стотина метара, усред поларне хладноће. Понегде у мраку светлуца фењер који су официри запалили. Немогуће је кретати се јер нема места за мимоилажење. Умор је страховит, али знам да се не сме заспати, јер би то био сан без буђења. Подсећам војнике да чине све што могу да би остали будни. Свако седи наслоњен леђима на ледену стену усека у брегу. Као звезда светлуца, у поларној ноћи изнад провалије, хиљаду запаљених цигарета, једина топлота и светлост коју војници могу себи да даду. Мраз улази у кости. Трљам се рукама, лупам ногама, устајем и седам и прелазим у мислима цео свој живот, само да не бих заспао. Црногорци зову баш овај део Кома, одакле извире Цијевна: Проклетија планина. Одиста је ово ноћ проклетства.

decani manastir Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Најтежи су часови пред зору. Ледени ветар односи нашу последњу снагу. Отпор према сну слаби, умор је страховит и осећам како ми се глава заноси и мути. Лице ми је непомично као маска. Небо над нама постаје бело. Тек сада назиремо сву дивљину у којој смо провели ноћ. Стаза на којој седимо је тако уска да смо као екивлибристе на конопцу над понором. Наши су удови укрућени као у мртваца и скоро је немогуће устати.

– Покрет!“

Манастир Високи Дечани

После проласка кроз Пећ (о томе касније) и Дечане, брзо смо стигли до Високих Дечана – до прве линије одбране – са фортификацијским, бетонским препрекама, осматрачницом и џиповима КФОР-а. У манастир смо стигли само један дан после доношења пресуде тзв. уставног суда Косова, којом је манастиру Високи Дечани потврђено власништво над 24 хектара земље.

Искрено говорећи, нисмо знали да ли ћемо улетети у неке демонстрације, а општи утисак са овога путовања би вероватно био нешто другачији да је аутобус, рецимо, био мало каменован? Сва срећа, око манастира је владао апсолутни мир, какав му и приличи, а локални официри КФОР-а (из Италије, Аустрије, Словеније и Молдавије) деловали су као да се благо досађују, шеткајући се кроз порту манастира. Добро је кад се досађују, само да тако и остане.

visoki dečani Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Испред самог манастира је друга линија одбране, ту је опет нека кућица са војницима КФОР-а, па се ту лепо пријавите, и ако је све у реду – коначно можете да уђете на ово заиста невероватно, свечано и свето место.

Високи Дечани су задужбина Светог краља Стефана Дечанског, као и његовог сина, цара Душана. Изградња манастира кренула је 1327. године, а надзор је обављао – лично архиепископ Данило II. Стефан Дечански је својој задужбини даривао велики број имања, и монасима тако обезбедио све време овога света за молитву Богу.

Стефан Дечански је, по упокојењу у Господу, свој мир нашао овде, где је и планирао, за разлику од свог оца и свог сина, краља Милутина и цара Душана, који почивају далеко од својих задужбина и гробних цркава које су сами себи наменили за живота.

konak manastir decani Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Чини ми се да, због дивне и складне архитектуре Високих Дечана, посетилац напросто не може да стекне праву представу о томе колико је велика и висока црква, иначе посвећена Христу Спасу Сведржитељу и Вазнесењу Господњем. Скоро 30 метара висине чине је не само највишим, већ и највећим изграђеним храмом у средњем веку у Србији. Градњу је почео отац, а завршио је син, цар Душан, 1335. године. За његовог живота завршено је и фрескописање цркве, које чини преко 1000 композиција, са око 10000 ликова, који се и дан-данас могу јасно видети у унутрашњости Високих Дечана. Напросто је невероватно да на тлу Србије постоји једна црква која за све те векове (од 14. века наовамо) није ниједном срушена, запаљена, разарана, минирана – или већ нешто слично – према уобичајеном репертоару освајача и окупатора који су протутњали овим просторима. Дакле – таква црква постоји – и то је црква у Високим Дечанима. Сам манастир, конаци и околина нису имали такву дуговечност, али су данас у потпуном складу са црквом, и све је у некаквом божанском реду – ако изузмемо људски неред – тј. да манастир повремено бива гађан гранатама!? Сва срећа, гранате су долетале најдаље до зидина манастира, али – сваке три-четири године – ето њих.

Опет, манастир је некада живео у бољем окружењу, па су тако једном, давне 1903. године, управо комшије Арнаути спасли Високе Дечане од великог пожара. Можда су то били баш преци ових данашњих комшија – који више воле минобацаче као средство комуникације.

И овај манастир, као и Свети Арханђели, има своју реку Бистрицу, али Дечанску. Бистрица је иначе општи назив за брзи речни ток, па зато и не чуди што овде има толико Бистрица. Мало касније обишли смо и трећу Бистрицу – Пећку!

decani Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Високи Дечани су свој живот живели онако како га је живела и средњовековна Србија и њен народ. Манастир је тешко живео после косовске битке, када су му отети бројни поседи, док их повељом није вратила кнегиња Милица. Шеснаести век и обнова Пећке Патријаршије били су срећно време и за Дечане, да би затим манастир – током Велике сеобе – био опљачкан. Касније манастир и његову обнову помаже и избегли народ, с оне стране Дунава и Саве, па затим кнез Милош, па онда и кнез Александар Обреновић (који је даровао кивот у коме су и данас мошти Светог краља), а на крају је свој траг оставио и друг Тито, према свом доживљају „помоћи“, узевши од манастира 700 хектара поседа (иначе, Србија је 1997. године манастиру вратила, од тих 700, поменута 24 хектара).

Манастир је од 2004. године на Унесковој Листи светске баштине, а истовремено и на листи угрожене светске баштине.

Високи Дечани имају троделни олтарски простор, при чему се у средини налази главни олтар, са Часном трпезом и каменим иконостасом, док су на јужној и северној страни параклиси посвећени Светом Николи и Светом Димитрију. У цркви смо били баш 22. маја, када се слави Свети Никола, чудотворац мирликијски, баш тог дана када се обележава мала слава Високих Дечана, у знак сећања на пренос светитељских моштију у Бари. Зато смо после литургије присуствовали и освећењу славског колача и жита, да бисмо после, у гостопримници, у конацима, били и послужени како колачем и житом, тако и ракијицом, а ту је била и кафа. Кад смо код кафе, Италијани су овде увели нешто од својих обичаја, а и апарата за кафу, па кафа у Високим Дечанима не заостаје за онима по најбољим италијанским кафићима.

А престона икона у параклису Светог Николе, била је обасјана чаробним сунчевим зраком, који не вреди описивати. Ваљда ће слика уз овај текст дочарати барем део те лепоте.

decani cesma Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Литургија је заиста била нешто што остаје да се памти целог живота. Високи Дечани вам заводе сва чула, држе ваш дух прикован за сваки моменат молитве игумана Саве Јањића и манастирског братства. Око вас – цела хришћанска, православна и српска средњовековна историја – по фрескама на зидовима, прошараним разиграном светлошћу и сунчевим зрацима по цркви, пред вама високи, достојанствени монаси царске лавре, као да су рођени и створени управо за те тренутке литургије, изговарајући баш сваку реч молитве прецизно, чисто и јасно, праћени хармоничним, дубоким мушким гласовима – појањем осталих монаха – а све то под високим стубовима и сводовима храма, одмах поред моштију Светог краља Стефана Дечанског.

По завршетку литургије, био је скинут метални поклопац са кивота са моштима, па су сви поклоници, као и малобројни локални Срби – пристигли из околних места, могли да целивају мошти Светог краља. Како је кивот издигнут од пода на две камене плоче, испод њега се налази празан простор, практично пролаз, кроз који се верници провлаче на коленима, након целивања.

Отац Сава нам се још после литургије и освећења колача, у цркви, обратио кратком беседом и топлим речима, а и касније – у порти, и поред журбе, нашао је времена да још мало попричамо и фотографишемо се за успомену.

decani dveri Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Шта још да се каже о Високим Дечанима? Да спољашњост цркве, по својој уметнички изведеној „пластици“ јако подсећа на најлепше делове Студенице, да су се овде – стручно речено – у једно стопили ромејски, готички и романички елементи, да су фреске сликане пуних 15 година, да је ту и један величанствени приказ лозе Немањића (погледајте га барем у Галерији фресака у Београду) са двадесет и две фигуре, да је и даље потпуно невероватно да су фреске тако добро очуване, скоро седам векова касније, да је у Дечанима и камени престо цара Душана, да се овде налази и колекција икона која се може поредити само са хиландарском…

На каменом иконостасу још увек се налазе исте оне иконе као и у 14. веку – Христос, Богородица, Свети Арханђел Гаврило, Свети Јован Крститељ и Свети Никола. Све су то мала и велика чуда у Високим Дечанима.

Иначе, манастирска економија ради пуном паром, па се у продавници могу купити дивна вина, ракије, мед од кестена, а и веома укусни сиреви. Куповина ових ствари вам омогућава да малкице помогнете живот и опстанак манастира, а истовремено и да уживате у манастирским производима. Спојено лепо и корисно. Али, пре свега тога, ако желите да понесете мало Дечана са собом, обавезно у радњи потражите „Молебни канон Светом краљу Стефану Дечанском – појање монаха манастира Високи Дечани“.

Осим нас из „Доброчинства“, истог викенда су Високи Дечани угостили и младе из хуманитарне организације „Осмех на дар“, па велику групу туриста из Француске, затим поклонике из Чачка, основце и наставнике из Зубиног Потока и Зупча, онда полазнике дипломатске академије из Београда, па студенте архитектуре из Тиране и, за крај, туристе из Рима! Треба то све издржати!

А овамо су стизали и православни поклоници из Русије, Грчке, Албаније, па и из Јапана. Дечане су походили и туристи из Азије, па из Израела, западноевропских земаља…

Пећ

Истим путем вратили смо се, кроз село Дечани, до Пећи. Кроз Пећ смо само брзо прошли – на путу ка Пећкој Патријаршији. Ваљда још духом у Високим Дечанима, било је тешко регистровати нешто интересантно пролазећи кроз Пећ. Има и ту старе и нове архитектуре, гради се најмање једна нова, велика џамија – на излазу из града ка Митровици, а по обалама (Пећке) Бистрице, која је тог дана била све само не бистра, могу се видети бројне нове зграде, са пет-шест спратова, које потпуно затварају прилаз реци. Нисам видео баш никакво шеталиште поред реке, истина – и даље посматрајући само оно што се да видети са леве стране аутобуса.

pec rusevine Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Осим нових зграда, чак и у главним улицама промакне по нека полусрушена зграда, остављена да сведочи о некадашњем присуству Срба у овоме граду (којих је данас остало толико да их можете избројати на прсте једне или две руке). Возећи се улицом генерала Веслија Кларка (!), могло се видети и мало стадо од пет-шест крава како пасу у локалном градском парку (!) Можда је то производ неке рационализације пећког ЈКП „Зеленило“, где су толико смањили број запослених да сад краве морају да одржавају траву по парковима?

pec ulica veslija Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

А мало даље се могло видети и једно запуштено, у траву и коров обрасло тужно гробље, нахерених и поломљених надгробних споменика.

„Будимо човечни и према онима које не престају учити да смо им непријатељи; не журимо са загрљајима, али пружајмо руку свакоме ко увиђа да морамо живети као људи, кад нисмо могли као браћа. Негујмо што боље односе са нашим суседима који, и под највећим притисцима, ипак нису заборавили да смо упућени једни на друге. Не призивајмо Божју правду и милост, ако људима свих народа, вера и невоља не пожелимо оно исто што се и за себе молимо.“  (речи Патријарха Павла)

pec reka Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Све ове пећке вињете дају можда потпуно искривљену слику Пећи, али, опет, шта више и да забележите у неколико минута вожње – осим тих пар неповезаних а упечатљивих „слика. Па ето – ако питате шта сам запамтио – то је то.

pec Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

А камо среће да смо после посете Дечанима сишли у Пећ, па прошетали кроз град, па негде ручали, па онда, рецимо, прошетали барем пар километара истим оним путевима ка Проклетијама којима су пролазили и наши преци, па обишли споменике и гробнице страдалима на том путу… али како то све невероватно звучи?

decani autobusi Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

„У Пећ се није добегло као у прибежиште где би се могло склонити и које би могло дати заштите; кроз Пећ се само пролазило и задржавало пре но што се крене у непроходне планине. Стога је оно што још није уништено у Призрену предато овде пламену. Од Призрена до Пећи још је и било друма, и, мада је свако своју имовину још у Призрену растурио, држава је још покушавала, војска је још покушавала да понесе бар оно што је најпотребније, што би се по сваку цену морало спасти. Али иза Пећи уздизао се већ висок и непроходан планински зид, где се колима није могло, где су и коњи посртали и крхали се у амбисе, где се по уским и усеченим стазама и пешице тешко ходило, те се пред овим изгледима морало и са последњим остацима спасенога рашчистити. Огроман пожар, који је ноћас буктао изнад Пећи, гутао је државне архиве, новчане књиге, судска документа, па онда кола, аутомобиле, топовске каре, муницију, болничке кревете, пољске апотеке и санитетски материјал, шаторе, алате, све, све, све што се није могло понети, гутао је прождрљиво ноћашњи пламен и све је прогутао.

decani grupna foto Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Легао сам синоћ под утиском оних речи да је покојник још у Призрену умро, а само је пренет овде да се у породичној гробници сахрани; и пробудио сам се јутрос под утиском тих речи. И кад сам изишао на улицу тога јутра, по ономе што сам видео и срео, није се тај утисак изменио. Пећ је уистину личила на једну велику гробницу кроз коју су лутале сенке бивших људи.“ (Бранислав Нушић, „Деветстопетнаеста, трагедија једног народа“)

Пећка Патријаршија

За крај овога путовања, како је то и ред, дошли смо у Пећку Патријаршију. Још један манастир уз једну Бистрицу, овога пута Пећку. И ова Бистрица је тог дана била више Мутница, брза и вировита, али неке необичне сиво-пепељасте боје, носећи у долину свежу воду и истопљени снег са Проклетија, проносећи их кроз целу Руговску клисуру.

Пре Патријаршије, пре широког паркинга од калдрме, прво пролазимо једну стражарску кућицу са рампом, а затим долазимо и до друге стражаре, тик уз ограду манастира.

bistrica pecka patrijarsija Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

На огради стоји табла која каже да је и „Пећка Патријаршија, од 2006. године на Листи светске баштине Конвенције о заштити светске културне и природне баштине. Уписом на Листу потврђене су изузетне универзалне вредности Пећке Патријаршије која заслужује заштиту за добробит читавог човечанства.“

Тако, изгледа, цео свет зна да Пећка Патријаршија (или, на албанском: Patriarkana e Pejës) заслужује заштиту, а једино становници Пећи то не знају, па је потребна стража да је од њих сачува? Pasha zot!?

pecka patrijarsija Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Када уђете кроз капију све ћете видети пре него саму цркву, тј. цркве. У централном делу порте налазе се остаци најстарије манастирске трпезарије и портарнице из 17. века (откопано 1965/66. године), затим су ту и темељи старог манастирског конака, а по целом простору нађено је и доста старих гробова. У левом углу порте виде се и нови конаци, а у самом десном „горњем“ углу, помало скривена иза старога дуда, назире се Пећка Патријаршија, утолико приметнија због своје црвене, краљевске боје, коју је добила – или вратила на себе пре мање од једне деценије.

Дакле, зграду цркве Пећке Патријаршије чине четири различите цркве, од којих три веће имају заједничку припрату. Најстарија од цркава је задужбина архиепископа Арсенија Првог, са почетка 13. века, и посвећена Светим Апостолима. Давне 1320. године, одмах уз њу, архиепископ Никодим је саградио цркву посвећену Светом Димитрију. Деценију касније, архиепископ Данило Други подиже и трећу цркву – посвећену Богородици Одигитрији, а одмах уз њен јужни зид гради и малу цркву – посвећену Светом Николи. Мало касније, он ће изградити и припрату из које се улази у прве три цркве.

patrijarsija Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Управо је припрата један од најлепших делова Патријаршије, а ваљда се зато помињала и у овој народној похвали: „Призренске цркве под, дечанска црква, пећке припрате, бањско злато, ресавско писаније не налази се нигде“. У припрати се налази и мермерни престо Светог Саве, на коме су седели и седеће српски архиепископи и патријарси. У припрати се налази и необичан лик Христа са седом косом, Христа – онаквог како би изгледао да је поживео на земљи још коју деценију. Због таквог, необичног изгледа Исуса Христа, посетиоци цркве често (по)мисле да се ради о фреско-представи самог Бога.

А да је средњовековна Србија остала богата и слободна и после 14. века, можда би и следећи архиепископ (Свети Јоаникије Други, касније и патријарх), а затим, од 1346. године, и сваки следећи српски патријарх доградио по једну цркву, па би се данас Пећка Патријаршија пружала километрима дуж Бистрице…

pecka patrijarsija dvoriste Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Чак и под Турцима, српски патријарси су успевали да очувају Патријаршију, и чак да је улепшају фрескописањем велике припрате и обнављањем постојећих живописа у осталим црквама. После сеобе Срба почиње период пропадања Патријаршије, уз пословичну пљачку ризнице и отимање црквених поседа, и чак и уз потпуно укидање Патријаршије од стране Порте, као да се патријаршије могу укидати указима!

И после много година, деценија и векова, а по завршетку Првог светског рата, у Пећкој Патријаршији је коначно устоличен први патријарх обновљене Патријаршије, Димитрије – 1924. године, а – 2010. године – и садашњи Патријарх Иринеј, некадашњи професор Призренске богословије.

pecka patrijarsija zvonik Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Теби, народе Божји, сабрани у овој великој цркви пећких Архиепископа и Патријараха, свему народу Божјем и светосавском у Отаџбини и расејању, као и свему народу Божјем и хришћанском и свима људима и народима добре воље, наш Патријарашки благослов: мир вам и благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа у векове векова. Амин.“  (из беседе Патријарха Иринеја, на устоличењу и увођењу у свети Трон српских патријараха, у Пећкој Патријаршији).

А испред цркве стоји вековима једно дрво, споменик природе и споменик природи, посађено пре седам векова! Шам-дуд посадио је архиепископ Сава Други по повратку из Свете земље јерусалимске, доневши очигледно садницу са територије данашње Сирије – одакле потиче и префикс „шам“ – као одредница за Дамаск тј. аш Шам. Колико је ово дрво жилаво говори и чињеница да се дебло, педесетих година прошлог века, под ударом грома расцепило на два дела – која су пала на земљу и тамо где су пала – пустила су ново корење, а из њега су затим израсла нова стабла.

Испод овога дуда, крајем 17. века, Арсеније Чарнојевић је одржао сабор најмудријих српских глава на коме је одлучено – да се крене у сеобу!

Иначе, током претходне деценије вођена је љута борба са природом за очување пећко-патријаршијских цркава. Влага и вода су нападали из земље, са крова, изнутра – кондензацијом… Успешном конзерваторском санацијом влаге, захваљујући донацији из Русије, а под покровитељством Унеска, из Богородичине цркве су „избачени“ фластери који су били последња одбрана фрески да не падну са зида! И тако, да се не заборави, цркве не чувају само монаси, народ, држава и, далеко било, војска (а понекад сви они заједно не могу да их сачувају), већ и конзерватори. Чувају фреске од одвајања од зида, чувају их од атмосферског талога, од појаве каверни и ваздушних чепова! Па, понекад, када палите свеће у цркви за своје живе и своје драге, упалите и неку свећу за конзерваторе.

pecka patrijarsija iskopine Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Током посете Патријаршији, били смо више него почашћени друштвом мати Харитине, садашње игуманије. Иако су је године помало притисле, није јој било тешко да дође да нас поздрави и да са нама стоји поред манастирске чесме, као и да се са нама, за успомену, фотографише. И овде су нас послужили – ракијом, ратлуком и кафом, искрено се радујући што смо дошли да их посетимо. У Пећи једва да је остао још по неки Србин, а манастиру у посету, и још више као помоћ, долазе младићи из Гораждевца. Прича нам мати Харитина како је помало разочарана што је народ отишао из Пећи; каже – било је и раније тешко, па се остајало… Казала је она раније и ово: „Сестрама не недостаје ништа, осим посета“. Али у свој тој муци, и са свим тим тешким данима иза себе, и неизвесним данима испред себе, тих 18 сестара овде опстаје.

patrijarsija pec Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

Лепа је наша Патријаршија, дивне су цркве и фреске, прелепа је природа, свуда около буја зелена шума, отвара се и затвара Руговска клисура пред пећком Бистрицом, али оно најлепше – права вера и права љубав према Богу и људима почива – у овдашњим монахињама. Ово су, сигурно, најхрабрије жене Србије, које су остале у Пећи када су одавде отишли и Срби-Пећанци, и сав околни народ, и војска са њима.

Иначе, крајем прошле године у Господу се упокојила претходна игуманија, мати Февронија, коју су сви од милоште звали Матушка, игуманија још од 1960. године!

 

Ево шта је она причала о тој несрећној, 1999. години:

Пуна порта, као око. Дошли људи да се поздраве са манастиром. Све живо јеца. Молим их, не идите. Кажу, вратићемо се. Док се ово смири, ето нас. На капији, доле, говорим поново: останите овде док се не смири. Плачем. Али вести, које стижу, све црња од црње, убрзале су наш растанак. Никад горег зла. Одлази војска. Читаве колоне. За њом народ. Војска нам оставља лекове. Шта ће нам лекови, кад ви не остајете. Сестринство скамењено. Мати, шта ће с нама бити, нека од њих је упитала.. Шта буде са мном и с вама ће, ето, то ће бити.

– Одлучила сам да останемо. Захвална Богу и нашој црвки, што ми се срце није збунило и уплашило. Сад, као помислим… Да смо кренуле у тај несрећни збег, не бих издржала ни до Ђураковца. Ма, ни до капије.“

(Ђураковац је иначе прво село на путу ка Косовској Митровици, неких 10-12 км удаљено од Пећи).

Тако је говорила мати Февронија.

pecka patrijarsija grupna fotografija Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“

А из ове моје приче, видели сте ваљда како је било у Пећкој Патријаршији, српском Јерусалиму, метохијском Хиландару, и како је било тих мајских дана 2016. године на Косову и Метохији, на поклоничком путовању „Доброчинства“.

Од Пећи смо се вратили кроз Ђураковац, Ракош и Горњу Клину – до Косовске Митровице, па преко Јариња  даље, ка Београду.

Косово и Метохија, тамо далеко. А близу. Само ако имате барем три дана на располагању. Довољно.

И запамтите, ако ништа друго из овога путописа, барем топле, хришћанске речи мати Харитине: “ Сестрама не недостаје ништа, осим посета!“

И можемо ли ми – од те силне, ничим условљене, хришћанске љубави која се из косовско-метохијских манастира, Патријаршије, Дечана, Бањске, Грачанице, Богородице Љевишке, из Богословије, из српских села и енклава… стално и неуморно шаље ка нама, кроз молитву, кроз бригу о светињама, кроз тежак живот у сталној опасности, можемо ли ми да мало те љубави вратимо овамо, на Косово и Метохију?