Kostolac – Viminacium – Ram – Srebrno jezero – Veliko Gradište

Kostolac – Viminacium – Ram – Srebrno jezero – Veliko Gradište (maj 2010.)

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Srebrno jezero, na malo više od sto kilometara od Beograda, bilo nam je u planu za posetu već godinama. Čak smo pre dve godine prošli Dunavskom magistralom kroz Golubac, i bili mu tako blizu, ali eto – nije bilo suđeno. A zašto ljudi (čitaj: Srbi) uspeju u par godina da stignu i do Slovenije, i do Italije, i do Grčke, a ne stignu do mesta koja su jedva stotinjak kilometara udaljena od njihovih kuća – ko će to znati… Nadam se da čuvena maksima „Upoznaj zemlju da bi je voleo“ ne važi u kontra smeru, te da ovu zemlju vole i oni koji je ne obilaze…

Drugomajski praznični dan, dan nerada, izgledao nam je kao dobra prilika da konačno privirimo i u gradištanski region, računajući da su svi Beograđani već izašli iz grada i dovezli se tamo gde su hteli, pa ćemo imati prazan put i izbeći čekanje na naplatnim rampama autoputa ka Nišu, tj. do isključenja za Požarevac. Tako je i bilo. Laganom vožnjom, obišli smo Požarevac u širokom luku (ne zato što ga izbegavamo, nego su ljudi blagovremeno napravili obilaznicu), i uhvatili pravac ka Kostolcu. Naravno, ako idete direktno na Srebrno jezero, onda je logičnije da pratite putokaze za Veliko Gradište, ali mi, eto, uvek volimo da vozimo okolo-naokolo ne bismo li videli još ponešto od, uvek, toliko zanimljivih stvari.


View Larger Map

Kada uđete u selo Klenovnik, videćete (ako pažljivo gledate!) skretanje za manastir Rukumija. Nije naodmet da se na licu mesta još malo raspitate za dalji pravac. Dobar zemljani put vodi u brdo, pa kroz neki šumarak, pored seoskog groblja, zatim pored nekoliko džinovskih parkiranih mašina za obližnji kop za TE Kostolac – a zatim počinje spust sa vrha brda nadole. Sve zajedno, to iznosi oko dva kilometra vožnje. Nekih stotinjak metara pre kraja tog puta, imate odvajanje na desno, odakle vam treba još 100-200 metara do manastira. manastir rukumija Kostolac   Viminacium   Ram   Srebrno jezero   Veliko GradišteTu poslednju deonicu bolje pređite peške osim ako ne posedujete neki džip, da ne kažem SUV. Kada smo došetali do manastira, ugledali smo nekoliko desetina parkiranih kola, a onda shvatili da postoji i asfaltni put – prilaz do manastira, ali iz pravca sela Bradarac (mapu u ruke!).

E sad – beše jednom jedna Jelica, sestra Pavla i Radula Radića, vazala kneza Lazara u Braničevu. Jelica je bila nepravedno optužena i oklevetana od strane snaje, pa ju je rođeni brat vezao konjima za repove i tako joj presudio. Kada je Pavle shvatio šta je uradio i kako je nepravedno usmrtio svoju sestru, pokajao se, kaznio na isti način svoju ženu (pomenutu snaju), i zauvek napustio i dvor i svoje imanje… Na mestu pogibije podignut je manastir Zaova, južno od Požarevca. A postoji narodno predanje koje kaže: „Na mestu gde je palo samo telo sestre Jelice, sagrađena je crkva Zaova, gde su ispale njene oči, sagrađena je crkva Sestroljin, gde je njena ruka pala, sagrađen je manastir Rukumija, a tamo gde je njena donja vilica sa bradom pala, sagrađen je manastir Bradača…“

Za vreme naše posete, u crkvi je bio u toku skup Bratstva Svetog Luke, pa se u hram moglo jedva priviriti sa vrata. Pošto nas je čekalo još dosta toga da vidimo, morali smo nastaviti dalje. Inače, moram da primetim da i manastir Rukumija „pati“ od onoga što zovem „sindrom Kaluđerica“ – tj. želje da se na malom prostoru, na malom rastojanju od same crkve, izgrade i konaci, i velika kapija, i neke dodatne prostorije, i garaža i ne znam šta još. Ne treba biti naročiti esteta, pa shvatiti da je mnogo lepše, a i primerenije Veri, da se crkva lepo vidi sa svih strana, a da su sve (nove) građevine negde pozadi, diskretno uklopljene u okoliš…

Evo i još par podataka o Rukumiji… Osim pomenute legende, ime manastira se dovodi u vezu sa grčkom reči Gerokomija (starački dom), i sa nekadašnjim običajem da su srednjevekovni manastiri imali u svom sastavu i mesto za smeštaj i negu starih. Manastir se pominje u srednjem veku i kao Vrlište ili Varlište, a crkva je bila posvećena Vaznesenju Gospodnjem. U vreme Prvog srpskog ustanka, o crkvi su brinula srpski junaci, braća Šljivić, da bi je, po gušenju ustanka, Turci spalili do temelja. Knez Miloš je 1825. godine dao da se na istome mestu izgradi novi, i prostraniji hram. Pod u crkvi je izveden od rimske cigle, i to uzete iz obližnjih ruševina Viminacijuma, našeg sledećeg odredišta.

Put dalje vodi kroz Kostolac. Prvo prolazite pored termoelektrane Kostolac (ili Kostolca „A“), a onda ulazite i u stari Kostolac, putem ka Drmnu. Sa desne strane puta videćete putokaz za crkvu Svetog Velikomučenika Georgija, koju svakako treba obići, iz više razloga. Crkva se nalazi na uzvišici, zvanoj „Mali Grad“, sa koje se pruža pogled na okolinu Kostolca, na ušće Mlave u Dunav, i – na Banat. A „Mali Grad“ na malom prostoru ima toliko istorije da je to neverovatno. crkva Kostolac Kostolac   Viminacium   Ram   Srebrno jezero   Veliko GradišteOsim što je tu bilo naselje iz perioda tzv. „kostolačke kulture“, iz daleke 3200 g. p.n.e, kasnije je tu izgrađeno i rimsko utvrđenje (četvrti vek) koje je Justinijan obnovio dva veka kasnije. Tu su i tragovi episkopskog sedišta Gornje Mezije, pa grada Braničeva iz devetog veka, pa utvrđenja iz vremena Jovana II Komnina i, na kraju – na ovom prostoru se odvijala krvava bitka u Prvom svetskom ratu, što je i obeleženo spomenikom – grobnicom neznanih junaka Braničevskog odreda iz 1915. godine.

Ovo zdanje je zadužbina brodovlasnika Dragutina Todića i njegove supruge Leposave, a izgradnja je trajala od 1923. pa do 1925. godine, kada su podignuti beli mermerni krstovi i zvona „Vera“, „Nada“ i „Ljubav“ – pokloni Đorđa Vajferta, njegovog sestrića F. Gramberga i rudokopa uglja u Kostolcu. Osim toga, crkva je darivana i prelepim ikonama, remek delima Uroša Predića (koje se i danas mogu videti u crkvi) – Sv. Đorđe, Sv. Prokopije i meni posebno draga Sv. Ignjatije Bogonosac (naša porodična slava) – pokloni takođe od g. Vajferta i Gramberga, kao i zlatnim krstom i „Svetim Jevanđeljem“ dobijenim od Njegovog Veličanstva Kralja Aleksandra Prvog. Nešto od toga smo već i ranije znali, a videvši da smo se dobro teoretski pripremili za ovu posetu, u crkvi su nas počastvovali i pokazali nam tu vrednu relikviju – zlatni krst.
U crkvi se mogu videti i retko lepi vitraži na četiri prozora, rađeni u Francuskoj.

A na spoljnoj fasadi postoji i reljefna dekoracija, sa motivima pojaseva za spasavanje i imenima brodova i šlepova zadužbinara Todića – „Đorđe“, „Drina“, „Obnova“, „Srbin“, i drugih. Fasada je prilično oronula, i zaista je šteta što se ne nađe malo novca da se obnovi. A sudeći prema onim radovima u manastiru Rukumija, novca svakako ima.
Ali, moram da to ponovim još jednom, kakve prelepe ikone! Ne viđaju se svakog dana dela Uroša Predića, i to tako neočekivano. A da ovaj mali opis završimo sa Todićevom „posvetom“ hramu – zadužbini: „Kazuj docnijim pokoljenjima da je srpski narod u dobu kada si ti ponikao bio plemenit, jak i izdržljiv u borbi za veru, za slobodu, za Kralja, za otadžbinu. Sveti hrame, budi gord i ponosan doba u kome si ponikao. Neka bude proklet od Gospoda Boga i od nas svako ko te bude oštetio ili ma u čemu izmenio. Sveti hrame, postoji i živi vo vjeki vjekov!

Viminacijum

Vratili smo se na put ka Drmnu, i – baš kod termoelektrane, skrenuli na levo – ka Viminacijumu, čuvenom nalazištu iz rimskog doba – nekadašnjem rimskom gradu i vojnom logoru. Inače, na samom autoputu videćete ogromne table koje vas upućuju ka ovome mestu. Ali kada siđete sa autoputa, negde u reonu Ljubičeva, morate dobro da pazite da biste ugledali jednu prilično neuglednu tablu – putokaz ka Viminacijumu. U svakom slučaju, pratite putokaze za Kostolac i Drmno, i ne možete pogrešiti. Sa leve strane termoelektrane „Drmno“ ili „Kostolac B“ nalazi se velika kapija Viminacijuma, a zatim se još nekoliko stotina metara vozite do jednog od lokaliteta, nekropole, gde je i blagajna i mesto odakle se kreće u obilazak ovog nalazišta.
Viminacum Kostolac   Viminacium   Ram   Srebrno jezero   Veliko Gradište

A Viminacijum je nekada bio najznačajniji grad u rimskoj provinciji Gornja Mezija, koja je obuhvatala veliki deo današnje Srbije. Bio je to i vojni i trgovački centar, grad sa punom autonomijom (a sigurno većom nego što je imaju današnje lokalne samouprave). Ono što je neobično za ovo mesto je što nad antičkim ostacima nema savremenog naselja (za razliku od Beograda, Niša, Sremske Mitrovice…) pa je to pravi raj za arheologe. Sva sreća, u poslednjih nekoliko godina nađen je balans između arheoloških iskopavanja i energetskih potreba obližnje termoelektrane i velikih površinskih kopova, gde jedan zahvat džinovskih mašina može u sekundi da uništi dva milenijuma istorije. Postojeći dogovor obezbedio je mir za arheologe do 2040. godine. Dovoljno je što je ovaj lokalitet već vekovima sistematski uništavan i što je raznošeno sve ono što nije smelo da se raznosi.

Viminacijum je nekada bio grad na reci, da bi danas Dunav utekao nekih 3,5 kilometra severnije, kao da je želeo da sa svoje strane pomogne arheolozima i istoričarima da nesmetano rade svoj posao.
A što se tiče turista, na raspolaganju im je veliki parking, upadljiv iz daljine po zastavama koje se vijore. Odmah tu je i blagajna (250 dinara po osobi, 500 dinara za porodične posete), a – što je skoro pa neverovatno – Viminacijum je otvoren za posete tokom cele godine (izuzev prvog januara). Na raspolaganju su vam i restoran (kažu da može da se naruči rimska hrana, ako se najavi i naruči tri dana unapred), a tu je i suvenirnica sa svim onim što prosečnom turisti može zatrebati.
Odlična organizacija, divno uređen prostor – sve u duhu najboljih, sličnih evropskih lokacija. Dočekaće vas vodič, koji će vas posle uvodnog predavanja, provesti kroz prostor nekropole. Silazi se pet metara pod zemlju, gde se uz diskretnu svetlost obilaze tri grobnice – paganska, hrišćanska i ona sa Kupidonom. Tavanica je niska, prolaz je uzan, ali svakako je vredno obilaska. Ponesite, čak i ako je napolju vrelo leto, jakne ili džempere – zbog ovog silaska u „hladni, podzemni svet“.
Viminacium Kostolac   Viminacium   Ram   Srebrno jezero   Veliko Gradište
Na jednoj od zidnih slika u grobnicama nalazi se lik devojke, koju su ovde, iz milošte, prozvali Viminacijumska Mona Liza, zahvaljujući sličnom zagonetnom osmehu. Naravno, bilo bi logičnije da je Mona Liza dobila ime po Viminacijumskoj devojci, jer je ova rimska – ipak dama u godinama u odnosu na gospođicu iz Luvra.
Na prostoru Viminacijuma do sada je otkriveno preko 13.000 grobova, iz perioda od 4. veka p.n.e do 6. veka nove ere, od keltskih stanovnika do rimskih vojnika i doseljenika. Osim grobova, u četvrt veka istraživanja pronađeno je i preko 30.000 predmeta, a od toga 700 zlatnih, većinom unikatnih.
Obilasci su organizovani na svakih sat vremena (kreće se svakog „punog“ sata), i traju po četrdesetak minuta, a pretpostavljam da se prave određene izmene „u hodu“, zavisno od brojnosti grupa, tj. od toga koliko se turista nađe u istom trenutku na licu mesta.
Kada se završi obilazak nekropola, svako seda u svoja kola (a deca u elektromobil i vozi ih vodič, lično) i ide se do druge lokacije – tzv. Porta Praetoria, nekadašnjeg rimskog logora, a zatim i do trećeg mesta – gde su stare rimske terme.
Viminacijum Kostolac   Viminacium   Ram   Srebrno jezero   Veliko Gradište
Porta Praetoria je severna kapija logora, otkrivena 2002/2003. godine, a po njoj se može lako pretpostaviti sva grandioznost celoga vojničkog logora, tadašnje Sedme, „Claudia“ legije, čiji su vojnici na ovom prostoru boravili ceo antički period (čekajući skraćenje, civilno služenje vojnog roka i slične pogodnosti koje su im centurioni obećavali, a koje su se desile jedva nekih milenijum-dva kasnije). Logor je napušten prilikom najezde Huna, i više nikada nije povratio staru slavu.
Terme (thermae) su bile poslednji današnji skok u istoriju, podsećanje na čuvena rimska kupatila, ne samo mesta za higijenu, već i za odmor i razne društvene aktivnosti (pritom se ne misli na orgije). U okviru nalazišta, danas se može videti 5 „konhi“, od kojih su četiri bile sa toplom vodom (tepidarijumi), a jedna sa hladnom (frigidarijum) čija je namena bila da se telo vrati na normalnu temperaturu pre izlaska iz rimskog kupatila. Bio je to jedan dobar, funkcionalan sistem, sa zagrejanom vodom koja je, između ostalog, proticala i kroz pod – tj. imali ste pravo antičko podno grejanje! U okviru nalazišta možete videti i kako su pre dve hiljade godina izgledale italijanske pločice, tj. u kom smeru su razmišljali tadašnji rimski dizajneri.

Za kraj, rekoše nam da će do kraja maja u Viminacijumu spremiti za publiku i najnoviju atrakciju – viminacijumskog mamuta! Skelet je nedavno pronađen, na dubini od 30 metara, i računa se da potiče iz praistorijskog perioda (miocena), tj. ima nekih pet miliona godina starosti. Mamut je, prema naučnicima, doživeo, tj. doživela (radi se o ženki) nekih 60 godina. Dakle, ako se ne varam, beba mamut se rodila 4.998.050 godina pre nove ere. Planirano je da se mamut i prostor oko njega prezentuju turistima tako da bude moguće videti sve očuvane slojeve zemljišta, a time i skoro celokupnu istoriju Zemlje.

Koliko sam kasnije video na sajtu Viminacijuma, spremaju se tu još neki veliki projekti, kao naprimer jedan grandiozni objekat (Domus Scientiarum) namenjen budućem smeštaju naučnika, posetilaca, ali i organizaciji arheoloških kongresa i tematskih skupova – u najboljem mogućem, pravom prirodnom okruženju. Samo napred.
Put nas je zatim vodio do Rama, mesta, luke i tvrđave na Dunavu. Putokazi baš nisu bili savršeni, pa smo, zbog jedne pogrešno okrenute table za Ram, otišli do sela Bradarac. (Tako smo i videli da se i odatle može do Rukumije.) Šta da se radi, vratili smo se par kilometara nazad, do Drmna, i uhvatili željeni put, ka selu Kličevac i zatim ka Ramu. Put vodi pored velikog površinskog kopa (onog istog što se naslanja na Viminacijum), a brzina vožnje se na ovoj deonici mora prilagoditi prilično „rupičastom“ putu, koji ponegde izgleda kao da su tu đuskali (… igraju mali slonovi, bole ih mali đonovi…) razigrani mamuti iz Viminacijuma.
tvrdjava Ram Kostolac   Viminacium   Ram   Srebrno jezero   Veliko Gradište

Ram

Ram je malecko mesto, na samoj obali širokog Dunava. Preko puta se nalazi Stara Palanka – isturena ispostava Banatske Palanke, a na istoj, banatskoj strani, može se videti i početak rumunske obale Dunava, verovatno ni kilometar udesno od Stare Palanke. Ram ćete videti još iz daleka zahvaljujući poznatoj Ramskoj tvrđavi, koja potiče iz rimskog vremena (ranije se lokalitet zvao „Lederata“), da bi je kasnije obnovio sultan Bajazit Drugi davne 1491. godine. Neke legende naziv Ram vezuju za osnivače Rima – braću Romula i Rema (valjda po logici: Rim, Rem, Rom(ul), Ram? – Rum je pronađen naknadno), a neke za tursku reč „Ihram“ preostalu od sultanove molitve na ovome mestu. Kako god, tvrđava je dosta očuvana, ali ne baš i uređena za turističke posete (pa da se nešto i naplati za dalji razvoj mesta), a u blizini je i jedan turski karavan-saraj. U 19. veku u carinarnici u Ramu je radio i boravio i Vuk Karadžić, lično.
A ono što je posebno interesantno, to je da od Rama do Stare Palanke (i nazad) vozi jedna skela! Koliko smo mogli da ocenimo, na nju može da stane desetak automobila, a tokom sezone (početak maja – kraj avgusta) iz Rama polazi u 6, 9, 12, 15 i 18 časova. Cena za kola i putnike je 1000 dinara (ukupno) a plovidba traje petnaestak minuta. Skela se inače punom brzinom „parkirala“ na obalu, pa su onda par minuta radile lopate da bi se poravnao put za silazak kola sa skele. Ali sve je to deo ovakve vrste prevoza, a i uračunato je u cenu karte. Da je jedna takva skela pri ruci, recimo u pet popodne u Beogradu, na Savi, sigurno bi se čitav red napravio da se eskiviraju gužve na Gazeli i Brankovom mostu…ram skela Kostolac   Viminacium   Ram   Srebrno jezero   Veliko Gradište
Na ramskoj strani Dunava nalazi se restorančić u kome možete ručati i uživati u pogledu na Dunav i obližnju adu – Čibukliju, a kažu da je na banatskoj strani, u Staroj Palanci, maltene svaka kuća – restoran, i to obično riblji. Logično.

Srebrno jezero

Od Rama hvatate pravac za Zatonje, a to znači da ste došli skoro do početka Srebrnog  jezera. Dunav je nekada pravio jedan lep rukavac oko svoje ade po imenu ostrvo (!) Tako je, reč „ada“ znači „rečno ostrvo“, ali se, opet, to rečno ostrvo zove jednostavno „ostrvo“. E onda je taj rukavac pregrađen sa obe strane, i Velikogradištanci, ali i Požarevljani i mnogi drugi – dobiše Srebrno jezero. U jezeru, nažalost, nema srebra, već se pri zalasku sunca površina jezera tako presijava da deluje kao da je od srebra. A kada smo te iste večeri sa obale Velikog Gradišta gledali zrake zalazećeg sunca kako se lome i utapaju u površinu lenjog Dunava, baš smo se pitali što i njega ne nazvaše – Srebrna reka?

Put iz Zatonja vodi vas dalje, asfaltom, skroz duž Dunavske obale, a dok se vozite, ili šetate – možete videti nekoliko vrsta čaplji kako u plićaku, nogu pred nogu, traže svoj plen, da`l ribe da`l žabe. Dakle, jedan put ide gornjom stranom pomenutog „Ostrva“, uz Dunav, a drugi put vodi po kopnu, od Zatonja ka Biskuplju, pa ka Kisiljevu, Topolovniku i – išli onuda ili ovuda, na kraju dolazite do istog mesta, do centralnog „ćoška“ Srebrnog jezera, gde se nalazi hotel „Rekreaturs“, brojni moderno uređeni kafići i restorani, sa divnim pogledom na jezero. Čak i ovoga 2. maja, posle onakve i onolike zime, nekoliko ljudi se kupalo u jezeru. Drugi su se vozikali pedalinama i čamcima, a na obalama su se, posvuda, mogli videti šetači, brojni vikendaši (koji hitaju do i od svojih vikendica), pa izletnici sa roštiljima, pivcem i tako tim stvarima. Elem, nije baš bio neki trenutak za upoznavanje Srebrnog jezera – bilo je prilično „gužvasto“, ali dobro. Neko i to voli.
srebrno jezero Kostolac   Viminacium   Ram   Srebrno jezero   Veliko Gradište
Najbolje je da tu negde parkirate auto, i da zatim šetate okolo – a, ako je moguće – da napravite ceo krug oko Srebrnog  jezera (to vam je oko dvadesetak kilometara). Sa dunavske strane nasipa kojim je rukavac pregrađen od reke – ljuljuškalo se na hiljade plastičnih flaša i kojekakvog đubreta, neizbežnih pratilaca svih prirodnih lepota i izletišta Srbije. Inače, sa te – dunavske strane nasipa – polazi brod- restoran, po imenu „Ana“, koji plovi do Velikog Gradišta i nazad, pa tih sat i po možete uživati u ljuljuškanju, razgledanju dunavske obale do Gradišta i, naravno, ispijanju svog pićenceta.

Veliko Gradište

I – za kraj – dođosmo i u Veliko Gradište. Sagrađeno na ostacima rimskog utvrđenja Pinkum (samo Pinkum, bez nastavka televizijum), mesto ima divno uređenu obalu, gde se nalazi i carinska zona (ipak je preko Rumunija, da ne kažem EU), sa obližnjom zgradom carinarnice, bogate fasade, i zeleni, šumoviti park velike površine, sa stotinu zanimacija za decu. Kamo sreće da i Beograd ima tako lep park – igraonicu. U parku možete videti i spomenik Vlastimiru Pavloviću – Carevcu, pa spomenike junacima Prvog, kao i Drugog svetskog rata. U blizini su i veoma lepe zgrade opštine Veliko Gradište i lokalne gimnazije, a tu odmah nalazi se i crkva, impresivne visine, posvećena Svetom Arhangelu Gavrilu. U blizini se može videti i divna, optimistička slika – na ulici su postavljena tri kontejnera, živih boja – za papir, metal i PET ambalažu. Gradić deluje umiveno i čisto, pa se zaista nadam da su kontejneri u punoj upotrebi.
crkva sv arhangela Kostolac   Viminacium   Ram   Srebrno jezero   Veliko Gradište
Park se uliva u glavnu ulicu (ili ulica u park, svejedno), u kojoj se nalaze brojne radnjice, nekoliko kafića i sve ono što jedna takva ulica može da ima. Međutim, lako je zapaziti brojne oronule fasade, neke baš u ruševnom stanju, zatim veliki broj praznih lokala (reklo bi se da su dugo u takvom, neuseljenom, stanju), a na skoro svakom ulazu u stambene zgrade u ulici mogla se videti barem po jedna umrlica (!) uglavnom iz ove i poneka iz prethodne godine. Valjda je to samo neki tužni splet okolnosti, i ništa više od toga?

Velikogradištanci su, pretpostavljam, drugoga maja bili na izletu na Srebrnom jezeru; radnje i lokali u glavnoj ulici su bili uglavnom zatvoreni, pa nije ni čudo da je sve bilo prilično pusto. A Veliko Gradište (ceo region) je i centar bogatog kulturnog i zabavnog života – od „Dana cveća“, „Carevčevih dana“, regate, „Alaskih večeri“, „Jepurijade“, „Pasuljijade“, „Hajke na zlatnog vuka“ – pa sve do „Ramskih svitanja“. Treba samo pogoditi pravi trenutak za dolazak u Gradište.

A ako nastavite Dunavom ka Golupcu, videćete i ušće reke Pek u Dunav (zlatna reka se uliva u srebrnu, šta ćete lepše), ali to je pametno jedino ako ćete negde da prespavate, pa da sutra dalje obilazite i druge stvari koje treba videti u ovome kraju.
Crkva sv arhangela Gavrila Kostolac   Viminacium   Ram   Srebrno jezero   Veliko Gradište
Kada negde odete, obično morate i da se vratite, pa tako u neko doba krenusmo ka Požarevcu, tj. ka uključenju na auto-put. Ako stignete, možete iz sela Majilovac da skrenete ka selu Kurjače i zatim ka manastiru Nimnik (iz davne 1371. godine). Mi, eto, ovoga puta nismo našli dovoljno vremena. Uostalom, još se nije desilo da se sa nekoga puta ne vratimo, a da odmah ne počnemo da pravimo planove za pravljenje reprizne posete sa željom da vidimo sve ono što prethodno nismo stigli da obiđemo.
Kada smo pristigli do rampe za ulaz na autoput, ispred nas je bilo barem pedesetak automobila, a kolona se uz to i jedva pomerala (pitali smo se kako li će tek biti na Bubanj Potoku?), pa smo, čak i po cenu da potrošimo malo više skupocenog benzina, skrenuli na desno ka Smederevu, sa ciljem da u Beograd uđemo preko Grocke. I dobro smo uradili. Put je bio skoro prazan, a pružila nam se prilika da vidimo ogromni US Steel, pa da vidimo malo i od velikog Smedereva, i da se usput dogovorimo da se jednom, i to u skorije vreme, vratimo ovamo – do čuvene smederevske tvrđave. Kada zatim izbijete na put pored Dunava, proći ćete i kroz mesto Jugovo, gde smo videli najmanje dva neverovatno privlačna ugostiteljska objekta (!) koje svakako treba imati u vidu za sledeće posete ovome kraju. Prođosmo ubrzo i Grocku, odvajanje za Vinču (što nas podseti da i tu treba štošta videti), i stigosmo do Bulevara Kralja Aleksandra koji nas je svečano uveo u Beograd, u šta smo se, kao i uvek, nepogrešivo uverili kad smo ugledali čuvenu tablu sa starim srpskim imenom Beograda, i to na latinici, „Belgrade“! Well, well, well !! Glad to see you! što bi rekao mister Šojić.

3 Responses to "Kostolac – Viminacium – Ram – Srebrno jezero – Veliko Gradište"

  1. Vukic Milorad
    Vukic Milorad Posted on 7. aprila 2014. at 08:19

    Miroslave Bronzicu,clanak ti je zlatan a ne bronzan.Slucajno sam naisao na tvoj clanak,jer nase malo drustvance voli da obilazi razne lokalitete po nasoj lepoj srbiji.Ti obilasci su malo drugacijeg karaktera.Naime,posle obilaska odredjenih kulturnih spomenika,obicno manastira,predajemo se ugodnoj klopi I normalno vinu.Obilazimo vinske podrume I kupojemo vino ili eventualno dobru rakiju.Moze se reci da smo spojili puteve culture sa putevima vina.
    Ono sto me interesuje je sledece…gde se moze dobro rucati,imali na tom podrucju vinskih podruma I posto cemo spavati na srebrnom jezeru koje sve lokalitete treba videti,odnosno sta bi ti sve obisao.pozdrav

    • Miroslav Bronzić
      Miroslav Bronzić Posted on 7. aprila 2014. at 09:27

      Milorade Vukiću baš si Vuk! 🙂
      ipak, autor članka je Boba Ogrizović (Članak mu je baš „Ogrižen“) ali on, eto, ima običaj da se potpisuje na vrhu (odmah da se zna) a ne na kraju teksta gde se po automatizmu pojavi admin.
      I meni se sad ide sa vama 🙂
      Šaljem mejl Ogrizoviću da napiše neki komentarčić. On, ne sumnjam, zna sve to 🙂
      Javljamo se 🙂

    • Miroslav Bronzić
      Miroslav Bronzić Posted on 10. aprila 2014. at 09:45

      ODGOVOR OD BOBE OGRIZOVIĆA:

      A što se tiče simpatičnog mejla od g. Vukića, ako ti nije teško – prosledi odgovor, koji i nije od neke koristi – U principu, sve što je bilo vredno pisanja (i gledanja) to već postoji u tekstu. Što se tiče turizma, mislim da nije daleko da se od Gradišta skokne i do Lepenskog vira, a možda i do manastira Tuman – koji je, koliko se sećam, jedno 10-tak kilometara udaljen od Golupca.
      Što se tiče vinskih podruma – jednostavno nismo „naleteli“ ni na jedan tokom tog izleta, pa ne bih mogao ništa da pomognem u vezi sa tim. Mi smo onomad pravili onu dužu turu do Negotina, sa posetom Rajačkim pivnicama 🙂 a što se restorana tiče – koliko se sećam, nešto malo smo jeli u restoranu na obali Dunava u Ramu, a drugom prilikom smo bili u nekom lepom ribljem restoranu koji se nalazi na uzvišici iznad Dunava – između Lepenskog vira i Donjeg MIlanovca, pre ulaza u Donji Milanovac, ali se baš i ne sećam imena tog restorana…
      Uostalom, uputi čoveka na:
      http://beautifulserbia.info/istocna-srbija-prvi-deo/
      i pozdravi ga od mene 🙂