Преко прече, наоколо ближе – од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца

Пише: Слободан Огризовић

У последње време, захваљујући истакнутим појединцима наше породице, успоставили смо специјалне везе са Петницом, па нас је тако пут поново довео у Ваљево, свега две недеље после стогодишњег, а можда чак и миленијумског поплавног таласа у колубарском крају.

До Ваљева смо стигли онолико брзо, тј. онолико споро, колико то може да се уради када изађете на Ибарску магистралу, са свим постојећим ограничењима брзине, а затим и Ваљевско-лозничком магистралом, од Ћелија, кроз Лајковац, Рубибрезу, Непричаву, Словац, Дивце и Попучке. Ко зна, можда ће баш забрана ротационих светала министрима и осталим државним званичницима, чиме се и они придружују удружењу угњављених корисника Ибарске ауто-страдије, коначно дати потребну погонску енергију за озбиљан рад и завршетак ауто-пута до Чачка, тј. Јужног Јадрана?

Иначе, са пута се, од недавне поплаве, могу, понегде, видети још увек натопљене њиве, са понеком баром и језерцетом, понеки заостали одбрамбени џакови са песком прислоњени на врата куће неког лењог, или можда опрезног, домаћина, а када се прође раскрсница за Велике Црљене (на Ибарској магистрали) крајичком ока се може видети како из великог, новоформираног језера на копу Велики Црљени вире делови потопљене рударске механизације.1 Преко прече, наоколо ближе   од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца

Заиста је тешко и замислити како је Колубара, која ових дана поново изгледа као сирота и недужна речица, мада још увек замућена, блатњаво браон боје – могла да направи такав ршум у овоме крају. А опет – када помислите да је кроз корито Колубаре, које обично протура 30 до 50 кубика воде у секунди, пролазило од 1000 до 1200 кубика (!) у тим драматичним и по живот опасним секундама средином маја, онда вам размере катастрофе постају далеко јасније. Али о томе још мало, касније, када се текст и ја будемо враћали за Београд.

Ваљево и Петница

У Ваљеву смо били пре непуна два месеца. Још увек се сећам свог првог утиска и изненађења – када сам видео поточасту Колубару, како на једвите јаде прекрива најнижи ниво двостепеног кеја и како користи тек десетину расположивог корита – помисливши да је штета што је толики простор у центру града одвојен због тако мале реке. Ето, кад човек не зна… Свега неколико недеља касније, Колубара је тако силовито и у таквој количини пројурила кроз Ваљево да је напросто растурила велике делове доњег нивоа масивног кеја, и право је чудо да су ваљевски мостови ипак успели да се одрже на ногама. Осим тока кроз корито, река се помало разлила и дуж централних, суседних градских улица, али, изгледа, без неких драматичнијих последица. Да није разрушених делова кеја, тешко бисте могли и да помислите да се овде нешто необично дешавало пре једва двадесетак дана.

Мионица

После кратког сусрета са Ваљевом и растанка са младим истраживачем у Петници, ако је и постојала – дилема је брзо решена: зашто се, по овако лепом и сунчаном дану, враћати истим путем, када се може ићи наоколо, маљенским и сувоборским падинама? Правац – Мионица!

Пут од Петнице води ка Дивчибарама, све до прве раскрснице – где се посебан пут одваја ка Мионици. Успут се може видети понеко клизиште, мања оштећења пута и понека поплављена њива, али ништа више од тога. Мионички крај је, на жалост, ове године два пута страдао од киша и бујичних вода – прво у априлу, а затим у мају.Untitled 1 Преко прече, наоколо ближе   од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца

Колико год уживали у вожњи вијугавим путем – кроз шуме и ливаде, неминовно ћете брзо ући у Мионицу, омање место којим доминира велелепни споменик војводи Живојину Мишићу, војсковођи – коњанику. На свакој страници постамента споменика стоји по једна или две табле са одговарајућим текстом. Тако ћете – на предњој страни споменика видети Мишићеве речи: „С непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у отаџбину!“ – речи које су обележиле коначни пробој Солунског фронта.

На другој табли стоји, као трагично подсећање, податак да је у Првом светском рату Србија од 4,5 изгубила 1,2 милиона становника, а на задњој страни споменика пише следеће: „Народ своме војводи, на 70-годишњицу пробоја Солунског фронта и стварања Југославије“. Е сад, да се Живојин Мишић више питао, питање је да ли би баш било те и такве Југославије, али то је сад, ионако, само реторско питање за историчаре.4 Преко прече, наоколо ближе   од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца

И тако, стојите у Мионици, пред овим спомеником, док вам пред очима пролећу слике из друге књиге Ћосићевог романа „Време смрти“, романа који до у детаљ описује сваки заселак, шумарак, поток и чуку на којима су се одвијале огорчене битке аустроугарске и српске војске крајем 1914. године, романа који невероватно прецизно описује сваки моменат чувене Колубарске битке – од тренутка када војвода Мишић преузима команду над разбијеном Првом армијом, баш овде – у Мионици, па до тренутка када, са истом том, али чаробно препорођеном армијом, протерује непријатеља преко Дрине. А судбина наше војске преокренула се и јуначки посрећила можда баш у Мионици, код моста преко Рибнице, где је војвода Мишић сачекао српску војску, у правом расулу, и полако почео да је враћа у чврсту војну формацију. Данас се ту, на почетку моста, налази још један споменик, са ликом војводе Мишића и његовим речима: „Војници, децо, стојте! Усправите се, окрените лице непријатељу!“ Тако је то било, јесени 1914. године.016 Преко прече, наоколо ближе   од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца

Брзина којом је српска војска у одлучном нападу враћала Србију у своје руке, и број километара који је војска дневно прелазила могу се поредити само са брзином и километражом исте те војске после пробоја Солунског фронта.

За пола године биће тачно 100 година од Колубарске битке, и биће то свакако прилика да се још једном проуче сви елементи, војни, психолошки, људски, који су допринели да дође до невероватног преокрета, тј. све оно што се већ деценијама проучава чак и на америчкој војној академији Вест Поинт. Мада је време таквих битака одавно иза нас. Сада је војна, а нарочито америчка војна стратегија мало другачија – прво иду санкције, па то мало медијски пропратите преко интернета, фејсбука и твитера, па нађете локалне борце за демократију, па мало бомбардујете и ракетирате, али са пар стотина километара удаљености, додате мало обогаћеног уранијума, ако треба још мало Хаарпујете, – и решена ствар.

Али, не смета да се подсетимо Колубарске битке: после више од две недеље тешких битака и свакодневног повлачења пред великом офанзивом Аустроугарске и Поћорекових разузданих трупа, губљења одсудних градова и позиција, војвода Мишић је преузео команду над Првом армијом. После свега неколико дана одмора – на резервној линији фронта подно источних падина Сувобора, уз реорганизацију војске (и уз прерађене, раније добијене, фалш француске гранате), Прва армија је кренула у тотални контранапад, и већ за десетак дана на територији Србије није више било ниједног (слободног) непријатељског војника.

6 Преко прече, наоколо ближе   од Ваљева до Београда преко Мионице и ЛазаревцаА да је Мишићева одлука о великом повлачењу а затим и контранападу била све осим лака, а да притом и видите како је то био тежак и напет разговор главних и одговорних српских војсковођа, ево овде записа из књиге „Ратни разговори“:

„Диковићу, Шабац ћемо да бранимо по сваку цену! Буде ли пао Шабац, Диковићу, знате шта треба да радите…“

Пардон, није то тај разговор. Ево како је то било пре сто година:

– Господине војводо, повлачим трупе западно од Горњег Милановца на Липе-Мрамор-Шарани – говори Мишић на телефону војводи Путнику.

– Јесте ли здрави и при свести? – пита Путник

– Јесам, фала богу.

– Како смете то да радите? Ко вас је овластио да се коцкате са судбином Србије?

– Моја савест. Чиним све што је потребно за спас Армије и добро Отаџбине.

Начелник Путник га подсећа на последњу наредбу Врховне команде и додаје:

– То не смете нипошто чинити!

– То ја морам радити, јер ми диктирају прилике. Хоћу да доведем у ред своју армију и да је спремим за напад!

Војвода Путник наставља у љутитом тону:

– Ја ћу вас на суд!

– То можете. Можете ме и сменити, али моје дивизије не можете задржати од покрета нити мене одвратити од ове одлуке. За све што радим примам на себе пуну одговорност. Бар неколико дана и ноћи да наш војник не види Швабу, да га не чује, да заспи у миру и тишини. Да се наједе, окрепи, огреје. Да може да потрчи узбрдо.

– Још чињеница Мишићу, још!7 Преко прече, наоколо ближе   од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца

– Победиће онај ко буде брже могао да истрчи на ћувик и дуже да маршује, дуже да остане на снегу. А то ће бити Прва армија, јамчим вам главом!

– Велик је то ризик, мој Мишићу, ризик после кога следи предаја. Одмах повуците наређење о повлачењу!

– То не могу да учиним. Не могу, нити хоћу – био је категоричан ђенерал Мишић (тада још увек ђенерал, а војвода после Колубарске битке).

Углавном, била је то битка у којој је 450.000 војника аустроугарске царевине навалило на 250.000 наших, при чему је, на крају, непријатељ имао 225.000 војника избачених из строја (мртвих, рањених и заробљених), а наша војска 133.000! На обе стране – укупно, 50.000 мртвих!

Тако је то некад овде изгледало. Данас је Мионица месташце са преко 3000 становника, кроз које пролазе путеви ка Ваљеву и Љигу, и где централним простором, осим већ поменутог споменика војводи Мишићу, доминира и висока Мионичка црква, са својом великом портом. Ту је и један омањи парк, на који је наслоњено неколико кафића и ресторана, а у којем можете видети још један споменик – Устаницима колубарске кнежине.

А кад се помене колубарска кнежина, онда се пре свега мисли на Грбовиће из Мратишића – на челу са кнезом Николом и сином му Милованом, затим на кнеза Раку Тешића из Мионице и на кнеза Јовицу Милутиновића из села Санковић.

Мионичка црква је посвећена Вазнесењу Господњем, а изграђена је средином деветнаестог века. Пре нешто више од пола века, Мионичка црква, али и њених осам старих икона – проглашени су за споменик(е) културе. Својом уобичајеном оријентацијом, тј. оријентацијом олтара ка истоку, и косом стазом којом се прилази до улаза у цркву, Мионичка црква скоро да једина ремети урбанистички уређену Мионицу у којој су све улице, а и поменути тргови и паркови – под правим углом.8 Преко прече, наоколо ближе   од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца

Са сајта општине Мионица може се сазнати да се место у средњем веку звало Тувари, а да је кнез Лазар насеље назвао Мали Срем. После су дошли Турци, па је село опустело, али је онда овамо наишао неки Живко из ужичке Мионице и са собом донео и име свог пређашњег места. Ако је по називу места, изгледа да се Живко после још једном селио – у Босну, до општине Градачац, где такође постоји једна Мионица. Углавном, први помен Мионице везује се за 1719. годину, када се то име нашло у попису пограничних нахија Србије.

Иначе, десетак километара удаљено од Мионице, налази се село Струганик, где можете видети родну кућу војводе Живојина Мишића, данас меморијални комплекс, а ако решите да свратите, проверите прво да ли је кућа отворена преко телефона туристичке организације Рибница (014-265-186call skype logo Преко прече, наоколо ближе   од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца014-265-186).9 Преко прече, наоколо ближе   од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца

А на пет километара од Мионице, у селу Паштрић, налази се још један музејски простор, и то – Музеј шљивовице, и то српске. Музеј се, кажу, налази у старој рибничкој школи, а тамо се може видети 50 флаша шљивовице различитих годишта, а међу њима и највећа флаша са жестоким пићем у свету – која је доспела и до Гинисове књиге рекорда. А у кањону реке Рибнице, недалеко од села, може се видети и Рибничка пећина, трогуластог улаза, високог 12 метара. У пећини живи, ни мање ни више него петнаест врста слепих мишева! Са главног пута из Мионице – према Љигу, узгред, нисам видео никакав путоказ ни ка музеју ни ка пећини, па ће то бити предмет истраживања у неком следећем проласку овим крајем.

Манастир Боговађа

Из Мионице, ако не рачунамо онај пут којим смо дошли – преостали путеви воде на четири стране – ка Дивцима, тј. ка путу Ваљево – Лајковац, други ка Боговађи (али је још оштећен од недавних поплава), трећи ка Ибарској магистрали, кроз Латковић, а четврти вас води кроз бању Врујци до Љига.

До манастира се ових дана може прићи путем од Ибарске магистрале, свега неколико километара дугачког, па је заиста штета да се не сврати у посету месту где је пре више од две стотине година заседао Правитељствујушчи совјет, на челу са протом Матејом Ненадовићем, месту где је, према легенди, живео и умро Гргур Бранковић, месту где је живео и радио Хаџи-Рувим…

Прилазни пут је био управо у фази поправке после недавних поплава – и, како ствари стоје, за недељу-две ће овај пут бити као нов. Иначе, пролазећи путем ка манастиру, видећете локалну „знаменитост“ Боговађе – бројне азиланте из локалног центра за прихват ових несрећних људи. Пре отприлике пола године и до шире јавности су дошле приче о проблемима мештана са азилантима, у тренутку када је број мештана и број азиланата био малтене  изједначен – због улазака незваних гостију у локалне викендице, коришћења локалних бунара, улазака у сеоске стакленике, итд.

Овдашњи дошљаци су претежно из Сирије, Еритреје, Сомалије, Ирака, Пакистана, Авганистана, па скоро да их можемо све назвати колатералном штетом од, хм, увођења демократије у њихове земље.

Тако је било у Боговађи прошле јесени, ваљда је сада мало боље?10 Преко прече, наоколо ближе   од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца

Углавном, видевши успут само неколико Афросрба (пандан појму „Афроамериканац“) убрзо долазите до капија манастира Боговађа. Унутра – велики зелени травњак, небројени, расцветани бокори црвених ружа, тишина, мир. Бела манастирска црква, са високим барокним звоником, посвећена је Светом Георгију – а, као и сам манастир, неколико пута је страдала, бивајући спаљивана и опљачкана.

Па, да заронимо мало у историју, кад смо већ у Боговађи, у чему ће нам изузетно помоћи књижица Слободана Живојиновића „Манастир Боговађа“.

Манастир се помиње као активан још у првој половини 15. века, а о његовом значају довољно говори чињеница да га је за своје боравиште по повратку из Цариграда изабрао син Деспота Ђурђа Бранковића – Гргур, годинама држан као талац а затим и ослепљен од султана Мурата Другог. Не зна се тачно ко је ктитор Боговађе, а „сумња“ се чак и на Деспота Стефана.

По народном предању, Гргур, монашко име Герман, сахрањен је у првобитном манастиру Боговађи, који се налазио уз реку Љиг. Тек 86 година по Гргуровом упокојењу у Господу, на остацима старе цркве калуђер Мардарије је подигао нову. Са сваким новим обнављањем, Боговађа се помало „спуштала“ са оближњег брега, све до данашње позиције. Као што је то увек бивало на овим просторима, и Мардаријева црква је срушена или спаљена, или и једно и друго, па је Хаџи-Рувим изградио нову – између 1791. и 1794. године, таман на време – деценију пре почетка Првог српског устанка.

Ево и писанија Проте Матеје, а везано за рад свог Правитељствујушчег Совјета: „У Вољавчи пустиња, планина и врлет, нити имамо шта изјести нити попити, прави пустиници и посници. Замолимо господара Ђорђа, он одобри: преместимо се у Боговађу, где свашта колима доћи може. Сад ако и јесмо у манастирским ћелијама, опет нисмо испосници, иако се из својих каса хранимо.“

Нажалост, Први устанак се завршио како се завршио и ето опет Турака да руше Боговађу, 1813. године, али ето ускоро и књаза Милоша, да подигне нови манастир. Пошто је црква била, ипак, недовољна да прими све ондашње вернике, године 1852. подигнута је нова, проширена црква.

Шест деценија касније оно што је задесило цео Колубарски округ, сручило се и на Боговађу, која се тако нашла у центру Колубарске битке, током Великог рата. У манастиру је организовано превијалиште за рањенике, а у току повлачења аустроугарске војске, колико год се то брзо одвијало пред налетом јединица Прве армије, ипак није пропуштено да се опљачка манастир, уништи његова имовина и драгоцености. А шта тада нису уништили, довршили су идуће,  1915 године. Како је иначе изгледала аустроугарска окупација у односу на Цркву – може се видети из наредбе Окружног заповедништва у Ваљеву „да се из манастирских и црквених библиотека имају уклонити све књиге у којима се говори о династији Карађорђевића, а књига у којој је било описано крунисање краља Петра Првог била је конфискована. Црквене књиге, штампане у Русији, у којима је био родослов руског царског дома, повлачиле су се из употребе, или је био извлачен дотични лист.“ (податак из већ поменуте књиге С. Живојиновића)

Да поменемо, за крај, да се близу манастира, данас у кругу оближње касарне, налази и Хаџи-Рувимова чесма, са водом са оближњег извора на којем се, давно, један слеп човек, Богом вођен (ето откуда име манастира!) умио и – прогледао. За воду са чесме верује се да је лековита, нарочито за болести очију.

Бања Врујци

Кад смо већ код лековитих вода, да поменемо још једну, и то ону из Бање Врујци. Дакле, када се из Мионице крене путем ка Љигу, после неколико километара се стиже до одвајања за Бању Врујци, најпознатије „летовалиште“ овога краја. А овдашња вода, кад је попијете, припомаже у раду бубрега, желуца и дванаестопалачног црева, док се купањем спроводе терапије код неурастеније, лакше неуротичне анксиозности, хипохондрије (!), професионалне неурозе и хипертензије првог степена, болести локомоторног апарата, запаљенског реуматизма, артроза, спондилоза, итд. Чудесна вода!11 Преко прече, наоколо ближе   од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца

Ни ту није крај лековитости ове бање, јер вам на располагању стоји и лековито, или, како то стоји на бањском сајту – племенито блато – „за овде“ и „за понети“, по избору. Терапија блатом, комбинована са сунчањем, помаже, такође, у лечењу реуматских обољења, ишијаса, а и проширених вена и кожних болести.

Осим свега наведеног, у Бању Врујци се долази и због чистог сувоборског ваздуха, због одмора и купања у неколико проточних бањских базена на отвореном, као и због – на први, а и на други поглед – чистих и лепих објеката и ресторана, али – можда – и због шетње поред Горње Топлице.12 Преко прече, наоколо ближе   од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца

Кроз Бању пролази асфалтни, аутомобилски пут који наставља даље у брда и, ето, можда је једино штета што тај пут није претворен у неки бањски корзо, барем у вечерњим сатима? А можда и јесте, али не дочекасмо вече у Врујцима.

Базени делују јако привлачно, а дневна карта је 250 или 400 динара – зависно да ли хоћете да се купате у базенима хотела Врујци или у базенима Прве нове бање. Ко плива, тај и огладни, што није проблем, јер можете да седнете у велику башту хотела Врујци (где, на пример, дневни мени: чорба, војнички пасуљ, пљескавица, салата и десерт – кошта свега 360 динара!) или у недавно реновирани етно ресторан „Воденица“, где, такође, постоји повољан дневни мени, а можете да наручите и нешто друго – можда телетину испод сача (1 кг – 2300 динара).13 Преко прече, наоколо ближе   од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца

Када се излечите лековитим водама и блатом, и када задовољите своје гастрономске пориве, сетићете се да се поред материје треба позабавити и духом, те (нарочито ако сте у одговарајућем друштву) можете прошетати до бањског моста љубави, (минијатурне копије онога љубавног моста из Врњачке Бање) где је тренутно закатанчено стотињак бањсковрујачких љубави. У сваком случају, још увек нема опасности да се ограда поломи и падне под тежином катанаца као што се то недавно десило на мосту сличне намене, Мосту уметности у Паризу.

Сам назив „Врујци“, како пише на сајту http://www.banjavrujci.info/ означава „јаке узлазне сифоналне изворе и топло извориште веома богато водом. Појам Врујци често се доста уско тумачио као место на води где се не хвата лед, место у води које се не смрзава, него остаје увек вруће…“14 Преко прече, наоколо ближе   од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца

Углавном, развој Бање Врујци је кренуо после Великог рата, а 1935. је претворена у народно лечилиште. Две деценије пре тога, Бања је била „војно лечилиште“, јер су ту српски војници, у горњотопличкој реци, лечили своје ране, баш за време Колубарске битке. Данас је то велика, лепа  и позната бања, а по издашности извора – од 300 литара у секунди – првопласирана у Србији.

Тамнавски копови

После обиласка мионичког краја, после Боговађе, после Бање Врујци и других занимљивих места – преостало је само вратити се назад на Ибарску магистралу. После свраћања у Лазаревац (што остављам за крај овога путописа), а пролазећи поред Тамнавских копова, из кола се лепо може видети новоформирано „Великоцрљенско језеро“, тј. потпуно поплављен коп Велики Црљени (мада на путоказима уз пут пише „Велики Црљани“ – са „а“, па је нејасно какво је право име овога места?), из чије водурине вири само део неке рударске механизације, вероватно једног од оних чувених багера – „глодара“, како их овде називају.

Осим овога, потпуно је поплављен и коп Тамнава – Западно поље, па се скоро две трећине расположивог угља у басену Колубара нашло под водом. Кажу да је у ова два басена тренутно заробљено око 210 милиона кубика воде!!! „Језеро“ Тамнава – Западно поље има тако површину од око 15 квадратних километара, просечне дубине 14, а највеће од 50 метара. Количина воде као у Власинском језеру, па још 25 одсто на то. (узгред, подаци су преузети из текста „Колубарска битка за угаљ“, новинара Зорана Мајдина)

kopovi Преко прече, наоколо ближе   од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца

Е сад, још увек се праве планови како да се избаци та вода и шта прво треба да се уради, уместо да је неко (?) сео још 17. маја у авион, воз, шта год и отишао да купи 2-3 највеће рударске пумпе које могу да избацују воду из језера ултра-брзином од 2,5 кубика воде у секунди. Чак и та, невероватна брзина пумпања воде из „језера“ са 2-3 гигантске пумпе, изискивала би скоро годину дана до тренутка када би се опет угледало дно копа Тамнава – Западно поље. Опет, ко то сад из неког јавног предузећа сме и може да обави такву куповину, чак и ако је у највећем државном и друштвеном интересу, а да притом не размишља о некој следећој посети ДРИ: „А како сте то купили када није било у плану јавних набавки?“,  „Добро, разумемо да би Србија две године имала рестрикције струје и да сте куповином пумпи уштедели сто милиона евра, али зашто сте прекршили закон о јавним набавкама?!“, питања су која би сваке ноћи будила знојем окупаног директора набавке. Како год, срећа у несрећи је да то екстра Власинско језеро није завршило у Обреновцу, или Лазаревцу, или на неком трећем месту, јер ко зна колико би још жртава та вода узела у себе.

Осим поменутих копова, делимично су поплављени и копови Поље Б и Поље Д, а где је који коп најбоље ћете видети на слици, преузетој са сајта Рударског басена „Колубара“. Слика која говори више од хиљаду овде написаних речи.

Лазаревац, костурница изгинулих у Колубарској бици

Пут се, дакле, није завршио обиласком Боговађе, ни изласком на Ибарску магистралу. Вероватно нисам једини који је претходних година најмање десет пута прошао поред скретања за Лазаревац, тј. поред табле која упућује ка цркви Светог Димитрија и костурници изгинулима у Колубарској бици, и притом рекао себи – „Е, следећи пут морам да свратим овамо…“ И ето, коначно, свратило се и ушло у Лазаревац, у центар. Уз пар добро постављених путоказа лако се стиже скоро до саме цркве, уз, истина, мало лошије обележавање прилаза код последњих пар улица. Сва срећа, један љубазни Лазаревчанин довео ме је, по систему „follow me“, до саме цркве.

Овај дивни храм саграђен је у само предвечерје Другог светског рата – у периоду између 1938. и 1941. године. Светао, велики храм са неколико мањих и једном великом куполом, са богатим каменим орнаментима изнад улаза, веома налик на цркву манастира Ваведење у Београду, био је споља опкољен и изнутра попуњен силним светом – како стамених Лазаревчана, све у свечаним оделима, тако и младих и дотераних Лазаревчанки, у још свечанијим, а углавном, хм, доста кратким, хаљинама, што није могло да промакне оку једног искусног путописца.

16 Преко прече, наоколо ближе   од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца

И ето ту, одмах, једног природног, логичног, а великог контраста – између једног тужног скупа ратничких сени, невероватног, туробног и трагичног страдања војника у Колубарској бици, сахрањених у крипти цркве, где лежи, инжењерски хладно наведено, 37 кубних метара њихових посмртних остатака – и овог веселог, свадбарског скупа који, сто година касније, ужива у слободи, животним радостима, здрављу и каквим-таквим материјалним богатствима – о свему ономе о чему млади 1914. нису могли ни да сањају.

Ваљда сви из тог скупа раздраганих девојака и младића схватају да су њихови преци овде, у темељу, како саме цркве, тако и у темељу свих светих тајни бракова или крштења закључених и одржаних на овоме месту. Тако се младенци, у овоме храму, осим Богу, свештенику и кумовима, заветују при ступању у брак и Живојину Мишићу, Степи Степановићу и Павлу Јуришићу-Штурму али и свим њиховим пуковима и војницима.17 Преко прече, наоколо ближе   од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца

У крипту, тј. костурницу, силази се степеништем које се налази у предворју храма, са леве стране. У овој тужној костурници је сахрањено око 20.000 ратника, од оних 50.000 изгинулих у Колубарској бици, и то – како српских, тако и аустроугарских војника. Да заједно почивају.

У крипти се налазе, на три зида, костурнице са по 21 црном мермерном плочом, свака са називима пукова Прве, Друге и Треће Армије, а изнад њих стоје уклесана имена њихових команданата – војводе Живојина Мишића, војводе Степе Степановића и генерала Павла Јуришића-Штурма, као и команданта Ужичке војске генерала Вукомана Арачића.

Са друге стране крипте, на западном делу, могу се видети и прикази фаза Колубарске битке: уводне и одбрамбене фазе, фазе напада и фазе гоњења.18 Преко прече, наоколо ближе   од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца

Остатак цркве и иконостас нисам успео ни да погледам, јер се млади пар управо венчао, а сватови су већ стали у ред да се сликају и овековече са младенцима испред иконостаса цркве Светог Димитрија.

Остадох дужан и Лазаревцу овога пута, јер сам се само искрао назад на Ибарску магистралу, и убрзо, уз провалу облака у Сремчици, стигао назад, у Београд.