Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo)

Putopis:
Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo, 2007. godina

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Putopis „BEOGRAD – TARA, jedno putovanje (prvi deo)“ mpžete pročitati ovde>>>

Danas je prilično uobičajeno da, kada negde putujete, za sam put (transfer) do odredišta isplanirate tačno onoliko vremena koliko treba za samu vožnju, zatim za jedno stajanje na pumpi (sa današnjim kolima ni to više ne važi; sa jednim rezervoarom stići ćete čak u drugu državu) i, možda, odvojite još desetak minuta ako želite da u nekom restorančetu uz put popijete kafu ili sok (i to obično ako vas deca nagovore). A ono što se apsolutno podrazumeva, to je da od mogućih pravaca A, B ili V, birate onaj koji je najkraći, ili onaj koji se barem delom poklapa sa auto-putem.
vidikivac Kozja stena Putovanje Tara   Beograd, okolo naokolo (drugi deo)
Mi smo ovoga puta, eto, uradili nešto potpuno „nepodrazumevano“ i neočekivano. Na povratku sa Tare, umesto uobičajenih pravaca preko Debelog brda i Valjeva ili pak preko Požege, Kosjerića i ponovo Valjeva, ili, (kao treća varijanta) – preko Čačka i Ljiga, tj. Ibarskom magistralom – odlučismo smo se da uradimo „nešto sasvim drugačije“.

Ta ideja je došla skoro potpuno spontano. Naime, kada se prođe Bajina Bašta, i kada se približite Rogačici, morate da se rastanete od toka Drine. A ona tako zelena, brza i lepa, kao da vas zove da joj još malo pravite društvo. Tako ljubaznom pozivu teško je odoleti, i, bez mnogo premišljanja, pođosmo uz Drinu, ka Ljuboviji, Zvorniku i Loznici. Naravno, deci uvek kažete da je to kraći put do kuće. Barem dok ne nauče da sami čitaju auto-karte.


View Larger Map

Dakle, sa Tare smo pošli ne baš rano ujutru, iz naše baze – sa Kaluđerskih bara. Vrlo brzo se, mada krivudavim putem, stiže do Bajine bašte. Iako smo manastir Raču obišli u dolasku, to nije bila nikakva prepreka da svratimo još jednom. Raca manastir Putovanje Tara   Beograd, okolo naokolo (drugi deo)Uostalom, obično, kada prvi put dođete u manastir, ne možete sve ni videti, a neki put i ne znate šta bi sve trebalo videti. Zato je najbolje prvi put kupiti knjižicu o manastiru (ili crkvi), pa kada je prelistate i pročitate, pravi je trenutak da se ponovo vratite na isto mesto. Inače, odvajanje do Rače nalazi se na padini Tare, blizu ulaza u Bajinu Baštu (videćete putokaz; skrećete levo na sporedni put). Put do manastira je prilično loš, ali to valjda i nije neki veliki problem za prave turiste – namernike..

Prođosmo i kroz Bajinu Baštu, i nađosmo se na podrinjskoj magistrali. Sasvim malo vozila na putu, sunčan dan, smaragdno-zelena, a neko bi opet rekao tirkizno-zelena reka (a i žad je zelen, pa bi moglo da se kaže i žadno zelena reka?) – pravo uživanje. Na ovome delu puta, od Bajine bašte pa sve do raskrsnice gde je odvajanje za Debelo brdo i Valjevo, bilo je nekoliko primamljivih restorančića gde je u ponudi i sveža riba. Ponadali smo se da je to tek najava onoga što nas čeka na nastavku puta uz Drinu, te da će na svakih pola kilometra biti sve lepših i lepših mesta za odmor sa odgovarajućim ručkom (mladicom iz Drine), ali se ispostavilo da je to bio pogrešan zaključak. Jedina negativna impresija na tom delu puta je upravo to – naprosto nema privlačnog mesta gde biste stali i predahnuli. Moguće je i da takvo mesto ipak postoji, ali da vas o tome neko upozna barem tablom uz put, to ne… Restorani se obično nalaze u sklopu nekog većeg mesta, kao u Ljuboviji ili Zvorniku, ali to ipak nije to. Na kraju smo stali negde iza Ljubovije, bilo je na meniju i ribe (ali neke smrznute), tako da završismo sa – roštiljem. Ako putujete sa decom, možda nije loše da ipak spremite neki sendvič i čokoladu, da se nađu u kriznim situacijama…
podrinjska magistrala Putovanje Tara   Beograd, okolo naokolo (drugi deo)
Put sve vreme vodi pored Drine – drugim rečima, sve vreme vozite odmah pored granice sa Bosnom i Hercegovinom, ili još preciznije Republikom Srpskom. Ako poželite da skoknete u drugu državu preko nekog od par graničnih prelaza, treba da znate da vam je dovoljna lična karta. Ukoliko ste sa sobom poveli i decu (a što ne biste?) onda vam za prelaz granice trebaju i njihovi pasoši. Logično ili ne, tek – stvari tako stoje.

Uskoro stižete do Ljubovije, najvećeg mesta na ovom delu obale. Uzgred, postoji put – prečica od Ljubovije do Valjeva (sa jedno 10 km makadama, ako se u međuvremenu ništa nije promenilo), pa ukoliko vas je polazni entuzijazam napustio i želite da što pre krenete za Beograd, eto rešenja. Ali najlepše i najzanimljivije stvari na ovome putu vas tek čekaju, pa takvo povlačenje pred lenjošću ili u ime večite jurnjave zbog nekih „obaveza“ – stvarno ne bi imalo smisla!


View Larger Map

Ceo kraj oko Ljubovije meštani zovu Azbukovica, a sebe Azbukovčanima. Naziv su dobili verovatno prema turskoj reči „carski posed“ – „has bukovica“ (pa je kasnije kroz turski sleng to postalo azbukovica?).. Najviši vrh u celom kraju, na planini Bobiji, zove se Tornička Bobija i visok je 1272 metra. A sada, još malo geografije – za decu školarce i odrasle koji su već sve pozaboravljali: kada se kaže „podrinske planine“, misli se na Gučevo, delimično Cer, Boranju, Jagodnju, Sokolsku planinu i Bobiju. Na njih se dalje nastavljaju „valjevske planine“ i to Medvednik, Jablanik i Povlen, od kojih je ova poslednja ipak pružila obronke čak i do korita Drine. Na planini Jagodnji nalazi se čuveni Mačkov kamen, poprište jedne od najvećih i najkrvavijih bitaka u Prvom svetskom ratu (s obe strane Drine izginulo je oko 15000, a na samom Mačkovom kamenu čak 2000 vojnika!) Tu je podignut i Spomenik sa kosturnicom, još 1929. godine.
Mackov kamen Putovanje Tara   Beograd, okolo naokolo (drugi deo)
Kroz Azbukovicu teče nekoliko rečica, a najpoznatije su svakako Ljuboviđa i Trešnjica. Ulivaju se u Drinu, koja ume da bude visoka (duboka) i do 700 cm (1952. godina), ali i plitka ko bara (13 cm, 1927 godine).
Kanjon pomenute Trešnjice je veoma lep, i jedno je od poslednjih staništa beloglavog supa – orla koji se može videti još u kanjonu reke Uvac (i videli smo ga stvarno, ali o tome u jednom drugom putopisu, o Zlatarskom kraju). Nedavno se pojavila vest da su, ove godine, njihova jata uvećana za 70 mladunaca! Supovi inače imaju raspon krila od skoro tri metra, a tragajući za hranom mogu preleteti od 350 do 400 kilometara (bez pasoških i carinskih formalnosti).
Pogledajte ViaBalkans.com-ov članak „Beloglavi sup iz Srbije pronađen na Bliskom istoku

Sama Ljubovija je postala varošica još 1871 godine, ukazom Milana Obrenovića, a na proslavu srebrnog jubileja (dvadesetpetogodišnjica) Drina će u čuvenoj poplavi (povodanj) potpuno potopiti Ljuboviju. Zbog tadašnjeg nepostojanja ekoloških pokreta, niko nije zabeležio da je to bio verovatno prvi znak razornog efekta staklene bašte i globalnog zagrevanja?

Azbukovčani su se dosetili i sagradili novi grad nekih tri kilometra uzvodno. Što je sigurno… Mesto Ljubovija se, kako kažu, nekada zvalo Ljuboviđa prema istoimenoj rečici, ali je i tu proradio neki lokalni žargon, te dobismo današnji naziv mesta.
Kada dalje krenete od Ljubovije ka Loznici, uskoro ćete doći do skretanja ka manastiru Soko, izgrađenog najviše zaslugom Vladike šabačko-valjevskog Lavrentija. Na Sokolskoj planini je još iz turskog doba sačuvana tvrđava Sokograd, a možda je podignuta još u doba Rimljana, Asteriksa i Obeliksa. Sa druge strane, postoji legenda da su nekada ovde živele i ostavile graditeljskog traga tri sestre: Soka (podigla Sokograd), Vida (Vidojevicu) i Jerina (Zvornikgrad).manastir Soko Putovanje Tara   Beograd, okolo naokolo (drugi deo)
Prema istorijskim podacima, crkva i manastir izgrađeni su na mestu gde su Turci vekovima mučili i ubijali srpsko roblje, od XVI do XIX veka (1862), kada je grad konačno predat Srbima. Manastir je posvećen svetom Nikolaju, arhiepiskopu Mirlikijskom; ali i episkopu Nikolaju Velimiroviću. Crkva je posvećena Vaznesenju gospodnjem. Ono što je takođe vrlo zanimljivo je da se na mestu današnje nalazila stara crkva, i to verovatno manastir Rača, koji su Turci, pogodite: a. srušili, b. zapalili; c. srušili i zapalili – tačan odgovor pod a), a kaluđeri su sačuvali knjige i crkvene stvari, i osnovali novi manastir na mestu današnje Rače.

Kada putem prilazite manastiru Soko, negde na pola puta, još u ravnici, videćete sa leve strane jednu lepu seosku crkvu. Posle toga nastavljate uzbrdo još par kilometara dok pred sobom ne vidite impresivno zdanje današnjeg manastira.
U manastirskom kompleksu videćete i veliki konak, i veliku terasu sa stolovima, čak i sportske terene pored manastira, ribnjak, česmu… U vrhu manastirskog dvorišta nalazi se spomenik Episkopu Nikolaju, a daleko gore, na vrhu planine nalazi se 12 metara visoki pozlaćeni krst, do koga se može stići pešačkom stazom za nekih sat vremena ili manje, zavisno od vaših pešačkih sposobnosti. Duž staze, na svakih 150 metara, nalazi se po jedna mala kapela sa po jednom Božjom zapovešću i po jednom ikonom… Ono što izgleda podjednako impresivno i lepo je srpska zastava okačena između dva susedna planinska grebena. Konopac je tanak, pa se i ne vidi i sve to izgleda kao da naša prozirna trobojka vijori posred neba!zastava Srbije Putovanje Tara   Beograd, okolo naokolo (drugi deo)
Duhovno ispunjeni, nastavljate put ka Zvorniku. Ubrzo Drina počinje da se širi i razvlači i polako reka počinje da biva – Zvorničko jezero, zbog brane izgrađene par kilometara nizvodno. Ako ne rešite da pređete malo na levu stranu Drine i jezera, i dalje ćete ostati u Srbiji, pa sada prolazite kroz Mali Zvornik, kao što smo i mi prošli, upravo dok se lokalni hodža molio, preko razglasa, sa minareta jedne obližnje džamije. Mali Zvornik je jedna od najmanjih opština u Srbiji (pa možda i odatle ono „mali“), i zgodno je mesto za zaustavljanje ako ste krenuli, naprimer, u lov (srne, divlje svinje, zečevi, divlje patke…) U blizini su i lekovita (a koja nije?) Radaljska banja, zatim Crkva Sv. Trojice, a u samom mestu se nalazi i sklonište dinastije Karađorđević, izgrađeno 1931. godine, u kome je poslednju noć pre odlaska iz Srbije proveo Petar II Karađorđević. Sa sajta o Malom Zvorniku saznali smo i zanimljivost o poreklu imena Drine, koja glasi ovako: „U narodu, Drina je nekad nazivana Zelenika (po zelenoj boji vode, naročito u gornjem i srednjem toku) a u srednjem veku ime reke „Drinos“ upisano je i na najstarijoj karti tzv. Pajtingerovoj tabli. Prema predanju, turskom sultanu Mehmed Fatihu, koji je prelazio Zeleniku skelom kod Ustikoline, 1463. godine, upadne konj u vodu, na sredini reke, i utopi se a on poviče: «Bu su derin!» što je značilo: ova voda je duboka. Tako je kažu od reči Derin, njenom glasovnom promenom, vremenom nastalo ime Drina.


View Larger Map

Ako ne svraćate u Banju Koviljaču (zavisi kakvo vam je prolazno vreme, koliko ste se gde zadržali, da li ste ujutru poranili…) brzo ćete stići u Loznicu. Moram da primetim da ovaj gradić lepše izgleda kad ulazite iz pravca Valjeva ili Šapca, možda zato što pravcem od Zvornika prvo nailazite na neku vrstu industrijskog predgrađa Loznice. Uglavnom, prateći putokaze i prošavši kroz centar mesta, nastavljate ka istoku, ka selu Tršić, ne bi li se podsetili svojih školskih dana… Iz tog sela je Vuk Stefanović Karadžić krenuo u reformu srpskog jezika. Od Loznice do Tršića postoji lep asfaltni put, dužine oko 7 km, i ako imate sreće, naići ćete u trenutku kada ima manje od 10 školskih autobusa na parkingu… Sam muzej, tj. selo-muzej je „otvoreno“ do 6 popodne, mada i posle toga možete prošetati po selu. Tu su Vukova rodna kuća, galerija, muzej, crkva a i poznati, nacionalni restoran „Vukovi vajati“, sa specijalitetom „Vukovim ručkom“ – pršuta, sir, duvan čvarci, pita savijača, slana i slatka, mešano pečenje iz zemljane peći i sača i, naravno, salatice. Ako u svojoj posadi imate nekoga ko može da vas odmeni za volanom, na raspolaganju su i šljivovica ili vino… Svakako, ako jednog dana pođete tragom ovoga putopisa i prođete sva ova mesta iz dosadašnjeg teksta, stvarno ćete pošteno zaslužiti ovakav ručak (večeru). A ja sam tek tada, videvši kako je izgledao „Vukov ručak“, konačno shvatio odakle mu beše sva ta silna energija za pešačenje i obilaženje sela širom Srbije!
Manastir Cokesina Putovanje Tara   Beograd, okolo naokolo (drugi deo)
Kroz selo Tršić protiče rečica Žeravija, čista i bistra. Svake godine se ovde održava poznati Vukov sabor, u septembru, u nedelju pred Malu Gospojinu, a isto tako i Đački Vukov Sabor, sredinom maja.
U svakom slučaju, lepo je sve ovo videti, pa makar i na kratko, a zatim se, kada to vreme i obaveze dopuste, vratiti na ceo jedan dan do Tršića i okolnih manastira… A, kad pominjemo manastire, u blizini su manastiri Čokešina i Tronoša. Legenda veli da je manastir Čokešina počeo da gradi Miloš Obilić neposredno pred odlazak u Boj na Kosovu; dok suvi istorijski podaci i činjenice tvrde da je završetak radova na manastiru obavio lokalni vlastelin Čokeša. Manastirska crkva je posvećena rođenju Presvete Bogorodice. Manastir se inače nalazi uz put Loznica – Šabac i skreće se desno, kod Prnjavora.
Drugi pomenuti manastir, verovatno i poznatiji, Tronoša, nalazi se na delu puta – kada iz Loznice, ili Tršića pođete ka Krupnju. I kada idete putem Loznica – Valjevo, videćete tablu za (skretanje desno) manastir Tronošu. manastir tronosa Putovanje Tara   Beograd, okolo naokolo (drugi deo)Kada siđete sa glavnog puta, prolazićete kroz zelenu, šumovitu dolinu i čarobne pejzaže; što nije ništa neočekivano. Do većine najlepših srpskih manastira vode upravo takvi lokalni putevi, gde imate samo da uživate u pogledu dok se ispred vas, odjednom, ne pojave manastirske dveri. Uvek vas iznova iznenadi „talenat“ srpskih graditelja manastira da pronađu tiho, skriveno mesto, pored rečice u nekoj zelenoj dolini okruženoj stenama i planinama; mesto koje ugledate tek kad priđete na desetinu koraka… I naravno, uvek što dalje od osvajačkih vojski koje su toliko puta palile i rušile iste te manastire.

Kao ktitor manastira pominje se kraljica Katalina Nemanjić, žena kralja Dragutina. Potiče verovatno negde iz XIII ili XIV veka, i rađen je u stilu pozne raške škole. U ovom manastiru školu je učio i Vuk Karadžić!
U samoj crkvi, ispred ikonostasa, ugledaćete dve džinovske sveće od voska. Ovde se neguje običaj, redak ili jedinstven u pravoslavnom svetu, da svake godine na Veliki četvrtak, meštani okolnih sela donose u manastir dve velike sveće (po 50 kg!!!) napravljene od čistog pčelinjeg voska, koje u crkvi gore za određene praznike – ispred ikona Hrista i Bogorodice. Jednu sveću prave meštani Tršića i Korenite, a drugu Zaječe i Paskovce. Manastirsko dvorište i okolina konaka je sva u cveću i predivno izgleda. Ceo manastir je okružen tišinom, zelenilom i spokojem.

Ispred manastira se nalazi interesantna česma (ili deset česama, jedna pored druge) koju su po legendi izgradili Jug Bogdan i devet Jugovića pred polazak na Kosovo. Kada ih pominjemo, da spomenemo i da se veruje da su Jugovići sahranjeni pored manastira Davidovica, blizu Brodareva (i o tome više u putopisu o Zlataru)… Vaša deca će verovatno probati vodu redom iz svih deset česama, ali zaslužili su da im ispunjavate svaku želju ako su i dalje sa vama i ako nisu već uhvatila lokalni autobus za Beograd ili vas prijavila policiji zbog maltretiranja… Šalu nastranu, voda je prava izvorska, a pošto je od skora počela da se flašira, imaćete možda prilike da je probate i pre nego što lično obiđete manastir i česmu.Manastir tronosa cesma devet jugovica Putovanje Tara   Beograd, okolo naokolo (drugi deo)
Čak i da se ranije krenulo sa Tare, do sada bi sunce već svakako zašlo, tako da je došlo vreme da se krene kući (ako živite u Loznici ili okolini, nema problema, eto vas kod kuće za pet minuta; ali, ako stanujete u Beogradu, imate još oko 130 kilometara puta). Dakle, ponovo prolazite kroz Loznicu, mada izvesnom obilaznicom – ne idete kroz centar mesta, i pratite pravac ka Šapcu. Sada se vozite kroz Mačvu i verovatno ćete biti izloženi ambivalentnim osećanjima. Sa jedne strane, videćete da skoro svako selo u Mačvi ima svoju crkvu, uređenu, okrečenu i osvetljenu. Naprosto čarobno deluju – pa čak iako je neko od sela celo bilo u mraku, njegova crkva nije! Sa druge strane, malo-malo pa prolazite pored neke paljevine, lokalne deponije, vatre i dima, što vas može stvarno užasno iznervirati. Umesto da otvorite prozore i udišete punim plućima vazduh mačvanske ravnice, vi ćete morati da zatvorite sve prozore na kolima, pogasite ventilaciju ili klimu i samo da gledate da što brže prođete ovim delom puta… Bar je tako bilo proletos kada smo mi prolazili…

Uz još malo vožnje, stižete i do uključenja na auto-put Šid – Beograd, i ništa vas više ne sprečava da jurnete ka Beogradu. Uskoro ćete naići na poznatu, veliku plavu tablu na kojoj ponosno piše BELGRADE (i ništa više, a kamoli da piše: BEOGRAD); sve je spremno za dan kada ćemo svi biti jedna Evropa i koristiti samo maternji – engleski jezik. Ipak ne brinite, ovde počinje Beograd i za „domaće“, ne samo za strance!

Pa, da zaključimo – verujem da, i po cenu malo duže vožnje, vredi napraviti jedno ovakvo putovanje. Ima toliko toga da se vidi da ni nekoliko dana ne bi bilo dooljno za sve. Sa druge strane, ovako ćete imati mnogo bolju predstavu o celom ovom zapadnom kraju Srbije, pa ćete u budućnosti moći da napravite još nekoliko jednodnevnih ili dužih izleta po ovome divnom kraju.

Sledi: Put do Tare (Treći deo) >>>



3 Responses to "Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo)"

  1. […] tekstoviPutovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo)TaraLepotica Tara u oktobruBanjska stena, planina TaraUžice, razglednica iz zapadne SrbijeKamena […]

  2. Put do Tare (treći deo) | Beautiful Serbia Posted on 10. septembra 2011. at 20:56

    […] „Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo)“ mpžete pročitati […]

  3. […] putopisi: 1. BEOGRAD – TARA, jedno putovanje (prvi deo) 2. Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo) 3. Put do Tare (treći deo) 4. Tara – Krupanj – Tekeriš – Majur – Beograd (četvrti deo) […]