Vinča, u predvorju Beograda

Piše: Slobodan Ogrizović

Pravi turisti, naročito u vreme ove samo-gledam-dokle-će krize, iskoristiće čak i minimalnu šansu za pravljenje izleta! Zahvaljujući bistrom školarcu i gradskom takmičenju iz istorije u OŠ „Nikola Tesla“ u Vinči, krenusmo jedne aprilske nedelje da se bavimo istorijom: šampioni na takmičenje, a šoferi do arheološkog lokaliteta Vinča.

Lagano se spuštajući Smederevskim putem praćeni silnim maloprivredničkim objektima, prodavnicama i stovarištima, prošli smo uvek privlačni hotel „Radmilovac“ – sa (još pamtimo od onomad) divnom baštom, odličnom hranom i vinima, i ubrzo naišli na odvajanje za Vinču. Koliko god da smo prethodnih godina planirali da skoknemo do ovde, i koliko god Vinča bila blizu Beograda – da ne beše takmičenja, ko zna kada bismo se konačno odlučili da to i uradimo. Čista lenjost – ona praiskonska.


Прикажи већу мапу

Odmah na ulazu u Vinču, sa desne strane, nalazi se osnovna škola „Nikola Tesla“, danas najveća škola u Srbiji! Za vek i po postojanja i rada, od samo 20 učenika dogurala je do preko 2100 đaka. Da li to znači da svako od tih prvih 20 đaka danas ima stotinjak potomaka, ko bi to znao?

Škola je građena u kompletu sa crkvom i parohijskim domom, još davne 1842. godine a trebalo je još 15 godina da se sve privede kraju. Tako je prva generacija krenula u školu septembra 1857. godine, otkada je počeo da se primenjuje i novi zakon o osnovnim školama „Ustrojenije osnovni škola u knjaževstvu Srbiji“. Verovatno je zakon bio rezultat neke od prvih reformi školstva, ili – bolje reći – početak reforme školstva koja i dan danas traje. Po „Ustrojeniju“ je školska godina trajala od 1. avgusta do 30. juna! Tolika dužina školske godine bi u današnje vreme sigurno proizvela udruženi nastavničko-đački štrajk, ali za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića to verovatno nije bilo preporučljivo. Ili je želja za znanjem bila mnogo veća?

Ogromno dvorište škole časkom je pretvoreno u parking brižnih roditelja malih istoričara, i uskoro je svako pronašao svog nastavnika i svoju učionicu i takmičenje je moglo da počne. A i mi smo mogli da krenemo u obilazak Vinče.

Put kroz Vinču vodio je dalje – sve do (putokazima) fino obeleženog nalazišta – arheološkog lokaliteta Vinča, na samoj obali Dunava, a blizu ušća reke Bolečice. Kažu da se nalazište prostire na oko 15 hektara, ali da je istražen samo manji deo (novac, imovinsko-pravni odnosi i slične stvari i problemi). A sve se to ne bi desilo (otkrilo) da jedan od žitelja Vinče, deda Panta zvani Čeprkalo, nije našao jedan predmet od gline i odneo ga u beogradski Narodni muzej – u ruke prave osobe – tada jedinog školovanog arheologa, Miloja Vasića.
miloje vasic1 Vinča, u predvorju Beograda
To je valjda legenda, a Vinča se inače prvi put pominje još 1893. godine na sastanku Srpskog geološkog društva, da bi četiri godine kasnije bili prikazani i predmeti otkriveni na ovoj lokaciji – što je pokrenulo dalja istraživanja. Zahvaljujući pomenutom Miloju Vasiću, obavljena su dalja istraživanja i otkriveno naselje koje datira još iz doba neolita, 5500-5000 godina pre Nove ere. Tako se za Vinču može reći da je prava kolevka evropske civilizacije, a da su naši neolitski preci vodili pametn(ij)u i kontinuiranu politiku, danas bi Briselska administracija sedela a možda i radila – u Vinči. Inače, na ovom području otkriveni su i tragovi starosrpskog groblja iz perioda između 10. i 13. veka.

Sve je to izuzetno zanimljivo i privlačno za videti, ali teorija je jedno, a praksa je drugo: na delu obale Dunava, kod metalnog stepeništa koje vodi ka nalazištu stoji tabla sa obaveštenjem:
„Lokalitet je zatvoren za publiku zbog sanacije klizišta – Muzej grada Beograda“. Publika se ipak malo popela stepeništem do lokacije na kojoj se vrše (ili su vršena) iskopavanja. Cela lokacija je trenutno prekrivena debelim slojem peska u cilju zaštite – do nastavka radova. Šta se može: na nekim arheološkim lokalitetima se vrše iskopavanja, a ovde – zakopavanja! U blizini možete videti bistu arheologa Vasića, koja, sva sreća, nije zatrpana peskom.
Vinca iskopine Vinča, u predvorju Beograda
Preostalo nam je da prošetamo obalom Dunava, kratkim uređenim delom od stotinjak metara, a zatim uz obalu počinje naselje sojenica vikendaša – izletnika, da bi se sve to nastavilo nekim sklepanim straćarama, da ne koristim grublje izraze. Duž obale se intenzivno pecalo, a s vremena na vreme bi rekom prošao i poneki alaski čamac – neki zbog posla, a neki zbog uživanja.

Kada ne možete da se bavite arheologijom, a ni da šetate, pa ni da plivate, preostaje vam jedino da se prepustite ugostiteljskoj ponudi lokaliteta. Uz obalu je ukotvljen brod „Maestral“, a odmah kod parkinga, na obali, nalazi se restoran-picerija odgovarajućeg lokacijskog naziva: „Da Vinči“ i simpatičnog izgleda. Kad si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin, a kad si na Dunavu, ručaj na brodu – pa smo odabrali da se ljuljuškamo i predamo se talasoterapiji, sve uz riblju čorbu, tople lepinje i bogatu porciju fileta od smuđa.
dunav camac Vinča, u predvorju Beograda
Pošto se i takmičenje bližilo kraju, digosmo sidro sa „Maestrala“ i krenusmo nazad do škole. Usput smo zastali da vidimo još nešto – Crkvu svetih apostola Petra i Pavla. Crkva je izgrađena 1852. godine, impresivne visine, sa dvospratnim zvonikom, a na fasadi se nalazi spomen ploča sa imenima izginulih ratnika iz ovoga kraja u Prvom svetskom ratu. Nažalost, vrata su bila zaključana, tako da više od ovoga, opisanog, nismo videli. U crkvenoj porti nalazio se, osim nas, još samo tek venčani par, koje je njihov fotograf postavljao čas ovamo, čas onamo, ne dajući mladencima da odu na medeni mesec dok ih ne uslika baš onako kako je nameračio.
Vinca Beograd Vinča, u predvorju Beograda
Na prostoru gde se danas nalazi vinčansko groblje, nekada je postojao manastir Vavedenje, za koji se pretpostavlja da je podignut još za vreme Despota Stefana. Manastir je nekoliko puta napuštan a zatim ponovo oživljavan i obnavljan, da bi konačno bio razoren 1740. godine.
da vinci Vinča, u predvorju Beograda
Ulica koja kod crkve „skreće“ desno, vodi ka Institutu za nuklearne nauke „Vinča“, tek da se zna, ali nâs je put vodio nazad, do škole. Odatle smo, za promenu, skliznuli na kružni put, prošli kroz Leštane, bacili pogled na kasarnu „Bubanj potok“ i zatim, kod istog tog bubnja i potoka izašli na autoput.

Uzgred, da ovaj putopis ne ostane nedorečen – naš takmičar je bio uspešan i plasirao se na republičko takmičenje iz istorije – što će nas, posle nekoliko godina, ponovo odvesti do – Ivanjice.