Ova zemlja, očigledno i dalje krije neslućene lepote, zanimljive priče i tople ljude, koji su vam uvek na raspolaganju, gde god privirite. Obilazak ovih kutaka Srbije trebalo bi, svakako, da bude jedna vrsta hodočašća za sve stanovnike ove zemlje. I neka je ponegde – ponešto i propalo, neka je i siromašno, neka je i napušteno, neka je i staro – treba videti. Jednostavno, treba.
Nošeni ovom divnom mišlju Meše Selimovića, sve izbegavajući da se ukopamo u Beogradu – i tako stalno odlažući početak sopstvenog starenja, proveli smo i ove godine nedelju dana na Tari. Nedelja k`o nedelja, brzo prođe, a još brže kada vam je lepo, šetajući po tarskim šumama i gorama, i povremeno nadoknađujući energiju, što kažu deca, po planinskim vutarama (izraz „vutara“ je skraćenica i potiče od „Vojna Ustanova TARA“, i odnosi se na restorane „Javor“ i „Radmilovac“ – i njihove kulinarske specijalitete).
Ali, za sve najbolje stvari morate se malo i potruditi. Uostalom, nije Mark Tven tek tako rekao (napisao):
„Za dvadeset godina bićeš više razočaran stvarima koje nisi uradio nego onima koje jesi. Isplovi, zato, iz sigurne luke. Otkrivaj, sanjaj, istražuj!“
Verujemo da već svi vrlo dobro znaju da se do Tare dolazi Ibarskom magistralom, pa na Valjevo, preko Debelog brda – do Bajine Bašte. Ili Ibarskom skroz do Užica, pa preko Kremne – do Tare. To su najkraći, pa time i „najbrži“ putevi.
Inače, za vreme naše posete, dvojica tinejdžera (u pratnji, valjda ?, svoje majke, koja je to oduševljeno i fotografisala) popeli su se na vrh spomenika koristeći gromobransku traku sa zadnje strane istog. No comment. Isti su se upisali u knjigu utisaka, posle obilaska muzeja, jezgrovitim komentarima „Ful fulova!“ i „Fenomenalno!“ Pa ne znam šta da kažem – bilo je uvek „šaljivdžija“ na ekskurzijama, i sada i (u moje vreme) pre više decenija. Ali, opisana poseta sa pentranjem na spomenik, i bez želje za uopštavanjem, na jednom ovakvom mestu nacionalne tragedije i ponosa, možda ipak odslikava (uspešne) rezultate „partijsko/anacionalne/TV/Internet/Facebook/SMS/itd“ debilizacije koja se, nesmetano i neprimetno, već dugo odvija u Srbiji (i ne samo kod nas)?
ako volite Srbiju, ako hoćete da obnovite znanja iz istorije, ako ste naučili da kontrolišete torturu hitnog i shvatili da ne morate uvek da žurite, i da je putovanje do odredišta jednako zadovoljstvo kao i sam boravak na željenom cilju, ako vam nije žao da potrošite par litara benzina/dizela više, i ako na put polazite iz Beograda, toplo vam preporučujem „prečicu“: Beograd – Valjevo – Osečina – Pecka – Ljubovija – Bajina Bašta – Tara.
Danas je prilično uobičajeno da, kada negde putujete, za sam put (transfer) do odredišta isplanirate tačno onoliko vremena koliko treba za samu vožnju, zatim za jedno stajanje na pumpi (sa današnjim kolima ni to više ne važi; sa jednim rezervoarom stići ćete čak u drugu državu) i, možda, odvojite još desetak minuta ako želite da u nekom restorančetu uz put popijete kafu ili sok (i to obično ako vas deca nagovore). A ono što se apsolutno podrazumeva, to je da od mogućih pravaca A, B ili V, birate onaj koji je najkraći, ili onaj koji se barem delom poklapa sa auto-putem.
Kao što je uživanje u kuvanju sastavni deo dobro spremljenog jela i kao što je, recimo, šetanje i planinarenje sastavni deo uživanja u pogledu sa vrha planine, tako i putovanje do nekog mesta gde ste rešili da se malo odmorite – takođe može biti nezaboravan doživljaj. Danas nije lako pronaći i „oteti“ nekoliko dana za odmor pa se deo svakodnevne, životne i poslovne jurnjave preslikava i na sam čin putovanja. Sesti u kola i voziti se bez prekida sve do željenog odredišta, postalo je nešto najnormalnije. A toliko je lepih i zanimljivih kutaka Srbije svuda oko nas, na koju god stranu krenuli. Zato odvojte za putovanje dva do tri puta više vremena nego što ste prvobitno planirali i uživajte u svakom kilometru puta. Ne budite lenji da skrenete nekoliko kilometara sa glavnog pravca da biste videli neki izvor, vrelo, manastir, selo… Nemojte se ustručavati da zaustavite kola ispred neke seoske kuće i da se raspitate čega ima zanimljivog u blizini… Prelistajte i pročitajte sve knjige, vodiče, internet sajtove koji su vezani za put kojim ćete proći, i kad se budete osećali spremnim, krenite.
Beograd je neuništiv grad koji prkosi svim definicijama. Kada ga nazivamo lepim ne treba nam nikakvo „ali“. Ovo mora da su mislili i stari Kelti koji su izgradili negdašnje utvrđenje na ovoj jedinstvenoj lokaciji kao i Rimljani koji su ga osvojili u I veku.
Požarevac i okolina, uključujući i Veliko Gradište sa Srebrnim jezerom, nalaze se svega sat-dva od Beograda (tj. lako su dostupni), te smo prioritet stavili na one istočnije krajeve. Projurili smo kroz Požarevac, potpuno opusteo tog prvoga maja, a gde su bili njegovi stanovnici, saznali smo vrlo brzo.
Kamena gora je, bar za sada pošteđena masovnog turizma i komercijalizacije tako da zaista predstavlja oazu i idealno mesto za aktivan odmor. Kamena gora leži na velikom prostoru na različitim nadmorskim visinama od od 800 do 1496 metara.
