Po pravilu, mišljenja školaraca i njihovih roditelja se razmimoilaze ali, „pravila“ po nekada ne važe a upravo je to slučaj u letnjem kampu „Rizničar“ pri konjičkom klubu „Radanovac“ na Paliću.

Letnji raspust služi za odmore, razonodu, igru, druženje… nikako za učenje osim ako, ne daj Bože, ne morate na popravni. Razmišljanje je jednog školarca. Roditelji bi, pak, voleli da njihova deca i taj period iskoriste kako bi od sebe napravili bolje ljude. Najzad, postoji mesto na kom će se „naći“ i jedni i drugi. I deca i roditelji.

Kamp Rizničar je takvo mesto: Druženje sa vršnjacima iz raznih krajeva zemlje, časovi jahanja, engleskog, glume… kupanje u bazenu, umetničke radionice, bavljenje sportom (fudbal, odbojka, košarka, plivanje), izleti u prirodu i na Palić…

Boravkom u kampu deca razvijaju znanje engleskog jezika, samopouzdanje i samostalnost, umeće komunikacije, toleranciju i drugarstvo, ljubav prema prirodi i životinjama, fizičke veštine i osećaj za timski rad.

Ljubav prema konjima i fijakerima je deo etnologije i kulture življenja severnih krajeva naše zemlje koja će biti prenesena i na polaznike letnjeg kampa.

Beogradski tureperator EducoTeam, specijalizovan za ovu vrstu turizma i ove godine organizuje polaske kao i brigu o korisnicima svojih usluga.

Takođe, u Radanovcu, u porodici Bolić, koja je osnivač konjičkog kluba i organizator kampa brinu o deci sa pažnjom dobrog domaćina zadovoljavajući sve nacionalne i svetske standarde.

Buđenje uz crvkut ptica, doručak u prirodi, jahanje, briga o konjima, druženje sa vršnjacima i niz drugih elemenata koji čine ovaj kamp učiniće svaki letnji raspust nezaboravnim.

Stoga i ne čudi što se, kažu u Radanovcu, sve više dece vraća ovamo svake godine i što je sve manje mesta za nove polaznike.

EducoTeam
Bulevar kralja Aleksandra 136/1, I sprat, 11 000 Beograd

Tel: +381 (0) 11 3862 697
office@educoteam.rs
www.educoteam.rs

The post Konjički klub Radanovac i Kamp Rizničar na Paliću first appeared on Beautiful Serbia.

Union rent a car ce Vam omogućiti da svoje putovanje doživite svim čulima i zakoračite u svet drugačiji od bilo čega drugog što ste probali. Iznajmljivanje vozila više ne predstavlja luksuz već potrebu savremenog čoveka.

Union rent a car Vam nudi mogućnosti da birate auto koji Vam najviše odgovara, od oldtajmera, limuzina pa sve do najluksuznijih automobila. Bilo da vam je potreban porodični auto, manji auto za vas dvoje ili kombi za celo društvo Union rent a car Vam nudi najbolju i najjeftiniju rent a car u Beogradu i celoj Srbiji. Rezervišite vozilo preko portala Union rent a car i uštedećete i vreme i novac. U samo nekoliko koraka, uporedite cene i izaberite automobile koji odgovaraju Vašim potrebama.

Putovanje predstavlja idealan način da napustite svakodnevicu i opustite se uživajući i istražujući neka nova mesta. Potrebna je samo želja i spremnost da se upustite u novu avanturu. Pored Zlatibora i Kopaonika koji su nekada bili jedine poznate turističke destinacije danas je veliki broj mesta privlačan kako za jednodnevne izlete, tako i za duži odmor.

Iznajmite automobile preko portala Union rent a car Srbija i možete posetiti velelepne dvorce Vojvodine koji mame turiste još od 18. i 19. veka. Za one željne prirode i starih manastira Kosmaj i Topola predstavljaju pravi izbor. Posetite Drvengrad, Jagodinu ili neku drugu vinsku rutu. Upoznajte predele na koje niste obraćali pažnju ranije i provedite dane uzivajući u domaćim lepotama.

Za sve potrebne informacije možete nas kontaktirati putem e-maila info@unionrentacar.com ili putem telefona 011/ 30 30 300. Prijatno putovanje želi Vam Union rent a car!

The post Union rent a car Beograd first appeared on Beautiful Serbia.

U turistički obilazak „Prvi Svetski rat u Beogradu“,stopama Gavrila Principa povele su nas tri simpatične devojke: Tijana, Katarina i Jelena, polaznice radionice „Možeš i ti da budeš turistički vodič“ koju organizuje ovo udruženje. Sudeći po njihovim prezentacijama, ovu radionicu treba shvatiti ozbiljno, kao koristan korak u komplikovanoj proceduri dobijanja licence za zvanje turističkog vodiča.

No, vratimo se turističkoj turi koja je tema ovog članka. Ispred Biblioteke grada Beograda gde je održana uvodna reč, krenuli smo put Kalemegdana, do spomenika zahvalnosti Francuskoj gde su prisutni imali priliku da čuju priču o ulozi Francuske republike u Velikom ratu i pomoći koju je ova zemlja pružila srbima tokom I. Svetskog rata. Takođe, zanimljiva je i priča o nastanku i simbolici ovog spomenika koji prikazuje Francusku u formi žene (Marijane) u pokretu koja drži mač, što simboliše Francuski juriš u pomoć Srbiji. Ovaj spomenik je delo čuvenog jugoslovenskog vajara Ivana Meštrovića a reljefi na postamentu su delo njegovih učenika, kasnije svetski priznatih vajara Frane Kršinića i Antuna Augustinčića.

Na Kršinićevom reljefu prikazana je personifikacija Sorbone kao simbol francuske pomoći u obrazovanju srpske omladine tokom i nakon Velikog rata. Na Augustinčićevom reljefu je, pak, prikazan niz francuskih i srpskih ratnika, simbol vojne saradnje u proboju Solunskog fronta.

Sa kalemegdana smo, pored palate Francuskog poslanstva, nastavili put venaca: Kosančićevog, Topličinog, Obilićevog i Zelenog gde se nalazi čuvena kafana „Zlatna Moruna“ u kojoj su se okupljali članovi „Mlade Bosne“ a u kojoj je održana tribina na temu „Sarajevski atentat – sto godina posle“.

Detalje o Turi i tribini možete da saznate na sajtu udruženja „Mladi za turizam“ tj. OVDE.

Autor: Miroslav Bronzić

The post Tutistički obilazak Beograda i tribina “Sarajevski atentat – sto godina posle” first appeared on Beautiful Serbia.

„Одаја је ударала на устајалу крв. Неколицина, погођени у главу, са скорелим образима од крви низ лице или слепе очи, седели су будни, но непомични, гледајући угашеним очима преко спавајућих. Насред кафане лежао је мртав војник. На његовим опруженим ногама нашли су други узглавље. Уз пећ се устурио један ратник напорно дишући и избацујући крв на уста. Он умире, зна да умире и зна да му нико неће помоћи. На лица рањеника падале су муве и летеле са ране на рану. Гдегде дигне се рањеник, погледа горким оком око себе, преврне окорео језик по сухим устима, па легне. Један је хтео воде. Сва уста чезнула су за капи воде! Један рањеник у дну одаје приносио је устима кору хлеба, који није могао да облизне. Људи су били гладни и… рањени. На фронту им је било тешко. Сви су они једва чекали да их свуку у Ваљево на негу и залогај… Само, мислили су, да се једном стигне у позадину! И док они леже овако заборављени, чује се кроз ноћ улицама једна отегнута и жалосна шкрипа мештанских, воловских кола. Долазе нови транспорти рањеника. Нико да их сачека и да се постара о распореду. Било их је који су тако часовима лутали улицама, не знајући шта да раде. Други су истоваривали рањенике по улицама, јер им је наређено, под строгом претњом, да одмах врате кола за друге рањенике. Једна јадно одевена сељанка која је терала кола пуна рањеника, беспомоћно је стајала пред сусталим вочићима и ћутке плакала…“ (књига „Дани и године“; Радоје Јанковић)

Тако је изгледало Ваљево крајем 1914. године, у време најжешћих битака око Мачковог камена, касније и Колубарске битке, током другог великог налета Аустроугарске царевине на Србију. Цео град се тада претворио у једну велику болницу а дешавало се, током Великог рата, да му број становника и десетоструко нарасте – што због здравих, што због рањених војника.

И тако, пошто су већ све „званичне“ болнице биле увелико попуњене, у болнице су прекомандоване и ваљевске касарне, гимназија, школа, зграда суда, а крајем септембра 1914. чак и бројне кафане и хотелске просторије. Цео град је постао болница, улице постадоше болнички ходници, а рањеник – главна националност.

Сто година касније, успомену на ваљевску болницу можете видети у Народном музеју Ваљева, који је и сам у то време био у функцији ратне болнице. Узгред, тада то није био музеј већ основна школа. И тако, у једном кутку музеја, у сали посвећеној двадесетом веку, налазе се носила са ћебетом, торбица за прву помоћ, разни медицински инструменти и бела  униформа неке медицинске сестре, можда баш сликарке Надежде Петровић, можда Флоре Сандс или неке друге, мање познате жене хероја? Надежда Петровић је, давне 1915. године, овде и умрла, од тифуса, негујући рањенике до последњег часа.

А поменути Ваљево, а не поменути (још једном) Колубарску битку, права је јерес. Био је то већ крај 1914. године, када је Аустроугарска са свим расположивим снагама навалила на Србију, желећи да се реваншира за батине које је добила при првом упаду на нашу територију, у лето исте године. Битка је, укупно – на обема странама, однела преко 50 хиљада живота, унесрећила преко 200 хиљада рањеника, а истим толиким цифрама бројали су се и заробљени и нестали. Тако је крах Србије одложен за годину дана, за годину која, нажалост, није могла бити боље искоришћена него за очајничку борбу Србије са свим тешким болестима и недаћама овога света,  праћеним епидемијом глади, а у ишчекивању новог напада Аустроугарске – овога пута у друштву са Немачком, и ишчекивању потпуно извесног „братског“ бугарског ударца са леђа.

Како год било, Колубарска битка је херојска, историјска и потпуно невероватна ратна прича где је наша војска, деморалисана, са великим губицима, после непрестаног вишенедељног повлачења по киши, зими и блату, без довољно муниције и борећи се стално против надмоћнијег непријатеља – успела да за свега неколико дана, под командом Живојина Мишића, среди своје редове, пређе у невероватну и неочекивану контраофанзиву и дотуче непријатеља до ногу. Е сад, што смо, барем моја генерација, ономад у детаље изучавали пету офанзиву и Сутјеску, и више научили о Титовом вучјаку (дал’ Рексу, дал’ Луксу) него о јунацима Колубарске битке, шта се може. Ионако је сада на делу континуирана едукација, па је то прилика да се континуирано попуњавају и одређене рупе у образовању. Где их свако попуњава према својој савести.

Народни музеј – кабинет војводе Мишића

Пошто смо (сасвим мало) елаборирали ове две теме нераскидиво везане за Ваљево, можемо сад и да уђемо у сâм град, и то право кроз музеј: Народни музеј Ваљева, смештен на Тргу Војводе Мишића, је одлично место одакле можете почети обилазак овога града, јер ћете лаганом шетњом кроз мајсторски постављену изложбу – проћи кроз све векове ових простора, бивајући одједном савременик и пећинских људи, и грнчарских стваралаца из Неолита, па предака из типичног српског средњовековног домаћинства, а затим се у пар корака наћи тик поред старих занатских радионица на којима недостаје једино цедуља „враћам се за 5 минута!“ Јер, као да је јуче ту окачена, на клину виси мајсторова кожна кецеља,

Народни музеј Ваљева – стари занати

одмах поред наковња и великог меха који по потреби распаљује ватру за ковање сеоских алата. Ту је и Пикелмајерова, прва ваљевска апотека – из 1870. године, а свега неколико корака даље можете видети како је то изгледало када је први воз, давне 1908. ушао у Ваљево. Затим ћете доћи до ратног кабинета војводе Живојина Мишића са Солунског фронта, са све поклоном британске армије – зидним сатом направљеним од топовских граната, да би све то било заокружено са мирнодопским салоном ваљевске трговачке породице, чисто да се зна да је између ратова било понекад и мира.

У следећој сали су експонати из Другог светског рата – галерија оружја, свих могућих пиштоља и аутомата, са митраљезом Максимом и којекаквим другим моделима, упакованим уз пањеве и џакове, као да их је ту сам Николетина Бурсаћ нежно спустио.

Због свега тога, није ни чудо да је овај музеј неколико пута био награђиван као најбољи музеј у Србији, а претпрошле године закитио се и једним цветом, и то „туристичким“.

Народни музеј – Ваљево

Пошто иза сваког успешног музеја стоји успешан – директор, ето, да поменемо и тог дугогодишњег културног менаџера, Владимира Кривошејева, који је са својим одабраним тимом успео од Ваљева да направи једну од културних престоница Србије, и који је, барем колико и Том Круз, испунио немогућу мисију: у овај град се долази због музеја! И тако Ваљевском музеју, у граду од око 60 хиљада становника, дође у посету око 30 хиљада гостију. Замислите да у Београд, само због Народног музеја (под условом да ради, не рачунајући садашње изложбице у два и по ходника), дође близу 700.000 људи! (иначе, Београд је 2013. године укупно посетило око 640.000 туриста) Да не буде забуне, и овде се са таванице злокобно помаљају флеке од прокишњавања, а буџет за културу Ваљева сигурно није ни принети оном београдском. Али, очигледно, људи знају, имају визију и – раде, а можда је тајна њиховог успеха и у томе што су далеко (око сто километара) од Министарства културе?

А кад купите карту за Ваљевски музеј, добијате улазницу за још две поставке – једна је на стотињак корака даље, где је Муселимов конак, а до друге можете и колима – улицом Војводе Мишића – ка Бранковини и Шапцу – до Куле Ненадовића. Породична карта (за целу породицу, за све три поставке) кошта 680 динара, што је заиста одлично уложен новац, осим понедељком, када музеј не ради.

Место где су кнезови посечени

Дакле, кад изађете из Народног музеја, обратите пажњу на три ствари о два човека! Прво: Испред музеја се налазе бисте кнезова Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина, прве двојице од многих настрадалих у сечи кнезова која је довела до Првог српског устанка.Друго: Десно од музеја, на углу са улицом Вука Караџића, налази се споменик у облику пирамиде, са главом жене на врху – пола лица девојке, а пола старице, дело вајара Миломира Јевтића, који обележава тачно место где су кнежеви посечени. То је иначе и споменик познат по томе да је у свега недељу дана од његовог свечаног откривања – поменута женска глава два пута нестајала: једном ју је скинуо сам уметник, а да никог није обавестио, не би ли нешто дорадио, а други пут је то урадила, трајно, нека мање уметничка, а више лоповска душа. Сва срећа, као што видите на фотографији, тренутно је све у реду. И треће: Стотињак корака даље налази се Муселимов конак,

Муселимов конак

који је уједно и најстарија сачувана зграда Ваљева, са краја 18. века. Муселим је ономад био турски управник Ваљевске нахије, те му је конак, тј. приземље, био нешто као пословни простор, док се у подруму налазио затвор – чији су најпознатији заточници били Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. Одатле су и одведени на погубљење, а затим су њихове главе истакнуте на крову конака. Уосталом, све то лепо пише у песми „Почетак буне против дахија“:

„Ал’ бесједи Бирчанин Илија:

Господару, Фочић Мехмед-ага!

Ево теби и сто кеса блага,

Поклони ми живот на мејдану.

Вели њему Фочић Мехмед-ага:

Не будали, Бирчанин Илија!

Тко би горског упустио вука?

Мехмед-ага викну на џелата

Џелат трже сабљу испод скута,

Те Илији одсијече главу…“

Данас је Муселимов конак богат музејски простор где можете видети бројне експонате, документа и мапе из времена српских устанака, а у подруму је и даље тамно, мрачно и хладно, што изложби „сеча кнезова“, тј. справама за мучење и луткама које приказују оковане кнезове – даје веродостојан оквир.

Муселимов конак, подрум – тамница

Иначе, данас Илија Бирчанин почива у порти манастира Ћелије, у јужном делу града, а Алекса Ненадовић, као и бројни други чланови ове чувене породице – поред цркве у Бранковини.

Пошто сте обавили историјско „поткивање“, преостаје вам да лагано, као прави, обични туристи, прошетате Ваљевским улицама и сокацима, дуж обала Колубаре, која протиче централном градском зоном. Колубара је настала (и настаје и даље) од Обнице и Јабланице, измешаних мало испред улаза у Ваљево, да би затим текла, текла, све док сав свој тешко стечени идентитет не утопи у Сави, негде код Обреновца. Друга велика ваљевска река је чувени Градац, али у његовим обалама и кањону се ужива тек када мало изађете из града. Ушће Градца у Колубару се налази са задње стране велелепне Саборне цркве Васкрсења господњег, а у лепоти ове реке можете уживати и ако из Кнез Михаилове улице, одмах после надвожњака, а пре гвозденог моста, скренете у једну уличицу која ће вас довести до два ресторана – „Тадића млин“ (није то „онај“ Тадић, јер би се иначе звао „Тадића нови млин“) и „Видра“. Само пазите – на том скретању стоји једна зарђала табла – путоказ за „Видру“, али показује потпуно погрешан смер. Да ли ју је тако окренуо ветар или можда конкуренција, ко ће знати. На истом месту, између надвожњака и моста, са леве стране, када долазите из центра, можете видети и споменик Миловану Глишићу, извајан у белом мермеру, споменик писцу и земљаку – рођеном у селу Градац, недалеко од Ваљева. Куд год кренули, којом год улицом и на коју год страну – наићи ћете, кад-тад, на неки споменик.

Углавном, кад се већ нађете на том месту, збиља је грех не одвојити мало времена за ручак, на пример, у ресторану Видра.

Видра – зато што је река Градац толико чиста да у њој још увек живе видре, а и зато што је ту одмах и један млин, испод кога се, у речном плићаку, исправила на задњим ногама видра у камену, пригодна скулптурица на пригодном месту. У млину можете купити свеже млевено брашно, те кукурузно, те ражано, те хељдино, па када вас опхрвају успомене на Ваљево, ви умесите један хлеб од тог брашна – и одмах ће вам бити боље.

Сам ресторан је, иако релативно неугледне спољашњости, на дивном месту, са уздигнутом терасом, одмах уз Градац, а у његовом саставу је и дрвени мост са проширењем на средини – тако да можете ручати и ту, изнад саме, чисте и зелене реке. Мост делује чврсто (да се ја питам… знате већ – Бата Стојковић, аутобус и тако то), па нема опасности од пропадања у реку чак и ако се баш преједете. Од јела – има ту разних ствари, али, ипак, димљена пастрмка је (била) перфектна. Једна рибља чорба, две обилне порције: пастрмка и ражњићи, две салате, сокови, чаша вина, точено ваљевско пиво – све укупно – 2000 динара.

Кад од „Видре“ кренете даље, узводно, наићи ћете на малу брану, која Градац привидно претвара у језеро, спектакуларне тамно зелене боје. Стотињак метара даље је и један сладак кафић, где вас чека еспресо за 90, кафа за 60 или точено ваљевско за 80 динара.

После ове мале гастрономске дигресије, вратимо се поново у Ваљево, до Трга Војводе Мишића – који краси споменик овог нашег чувеног војсковође, стаменог, забринутог, раскриљеног шињела, са двогледом у руци.

А и без двогледа одатле се види још један диван споменик (не зову Ваљево узалуд – „градом споменика“), посвећен Десанки Максимовић,

Споменик Живојину Мишићу

а на коме стоји „Песништву на дар – песнички народ“. Подигнут је још крајем 1990. године, и – иако су Десанку „убеђивали“ да је то споменик поезији који сасвим случајно подсећа на њу, било је потпуно јасно да је наша чувена песникиња, професорка књижевности и академик – добила споменик још за живота. Одмах поред споменика, налази се дивна зграда, у розе тоновима, из 1871. године, у којој се данас налазе, и раде, лист „Напред“ и „Радио Ваљево“. Ту близу је и туристички – инфо центар, у коме изгледа можете да нађете разноразне ствари, али не и мапу центра Ваљева са главним туристичким тачкама (коју ипак нађосмо, у Народном музеју, и хвала им на том малом поклону).

Споменик Десанки Максимовић

Шетњу Ваљевом можете наставити улицом Кнеза Милоша (само пратите радње са патикама, не можете да промашите), где се очигледно налази главна трговачка зона али и неколико симпатичних кафића за предах између два вађења кредитних и иних картица, и понека пекара или посластичарница (једна која нуди – посне сладоледе). Када приметите да вас радње више не прате, наићи ћете на релативно мали парк, али какав! То је познати парк на Јадру, оплемењен необичним главама – скулптурама Виде Јоцић – споменицима народним херојима Ваљевцима – Драгојлу Дудићу, Жикици Јовановићу – Шпанцу и другима. Све у зеленилу, одмах до Колубаре.

Парк на Јадру – Хероји

Затим лагано пређите мост (то је иначе и главни правац за Бајину Башту, али и за Лелић и Ћелије), ту је и неки велики ресторан – пивница „Барон“, ако се добро сећам, а онда полако скрените лево и ући ћете у Бирчанинову улицу, широм света познату као Тешњар (Тешњар је, уствари, појам – део града који обухвата још неколико попречних уличица).

То вам је стара чаршија, још из турских времена, где је и дан данас калдрмом и оновременским кућама закључано време са краја 19. века.

Ту су данас, углавном дотеране, старе приземне и једноспратне куће – у којима се налазе ресторани, пекаре, галерије („Le petit consulat“), винарије, занатлијске радње, један етно кутак – а са те стране Колубаре не видех више ниједну патикарницу. А ни банку.

Бирчанинова је прилично широка онда када у потпуности припада пешацима – а то је изгледа само у вечерњим часовима. Иначе је, а одатле јој и име – стешњена (а што се не зове „Стешњар“?) између падине брега и колубарског кеја и понеког аутомобила који вас свакако не асоцира на претпрошли век.

Тешњар је некада, почетком 19. века, имао скоро 200 дућана, који су жељно чекали „ваљевски панђур“, тј. општенародни сајам целога краја. Понеки од тих грнчара, обућара, воскара, бојаџија и кројача – и дан данас, кроз неку трећу, четврту или пету генерацију – и даље краси тешњарске сокаке. А улицама су, свако у своје доба дана, шетали продавци алве и бозе, па киселог млека и кифли, затим продавци колача и на крају, наравно, ћевабџије. Логично је да је то био и главни ваљевски корзо, што се није много променило ни неких 130 година касније. А највећа тешњарска гужва је у августу, сваке године по десетак дана – када крену Тешњарске вечери, локални летњи фестивал.

Из Тешњара се можете часком вратити једним од неколико мостова на леву обалу Колубаре, до хотела „Гранд“, па затим још мало прошетати улицом Војводе Мишића до цркве Покрова Пресвете Богородице, из 19. века, а можете мало прошетати и Карађорђевом улицом, практично првом на коју наилазите из правца Београда када пратите путоказе ка центру Ваљева. Ту ћете одмах видети две ствари – идентичне за скоро сваки српски град – паркинг зону (црвену, а мало даље је и плава) и чувене плоче по тротоару – исте као оне на београдским Теразијама, и шире. Као да је у свим српским градовима тротоаре радила иста фирма са истим материјалом. А можда стварно и јесте? Ипак је то било време демо верзије Закона о јавним набавкама, или беше то верзија 1.0 home edition?

У склопу Карађорђеве улице налази се некада Титов, а данас Градски трг, а ту су и Градска кућа, Основни и Окружни суд, Пошта и још свашта. Један од најлепших градских споменика, подигнут у част проте Матеје Ненадовића, са књигом у десној и мачем у левој руци, са крстом на прсима, налази се између поменутих судова – што је и логично јер је прота Матеја ипак био први председник Правитељствујушчег Совјета, велики дипломата и прави представник државе у настајању.

Споменик проти Матеји Ненадовићу

Када се сити нагледате свих тих архитектонских и уметничких решења ове главне градске улице, можете опет да се вратите до најлепшег дела града – до обала Колубаре, па да прошетате још мало поред шарене зграде Дома културе, да седнете на неку од слатких ПУПС клупа са каменим столовима, на којима су урезане шаховске табле (и то по три клупе – две за шахисте и трећа за кибицере), или да свратите у неки од бројних кафића у склопу малог тржног центра. Центра? Мада је то, ипак, свега неколико дрвених кућица (нешто као београдски „градић Пејтон“).

Одатле је најбоље поново прећи Колубару (штета је не искористити толике мостове кад су их већ изградили), и запутити се ка велелепној Саборној цркви Васкрсења Господњег.

Саборна црква Васкрсења Господњег

То јест, боље рећи „ка храму“ него „ка цркви“, јер то и јесте други по величини храм у Србији, одмах после Светосавског. Изградња је трајала од 1992. до 2010. године, црква је грађена у српско-византијском стилу, а висока је чак 47 метара. Унутрашњост је још увек потпуно неосликана и сива, али биће времена да се и то дотера. Ако није уређена унутрашњост – јесте спољашњост. Испред цркве се налази велики и пространи плато, са клупама и великим крстом који израња из фонтане, наслоњене на Синђелићеву улицу. Преко пута се налази ваљевска пијаца, а крајичком ока опазио сам једну радњу која продаје једини дуван који се једе и од кога можете и да се угојите, а има везе са чварцима. Узгред, и за дуван чварке постоји фестивал – а где него у Ваљеву, свакога октобра. На самом углу пијаце налази се један неугледан, зелено офарбани бифе, са убедљиво најбољим погледом на цркву – по имену „Код таште“. Оригинално-спасоносни назив за мужеве пијанце – јер која би се још жена наљутила на мужа кад дође кући и каже: „ма свратио сам мало код таште“! (мада – тешко да то може упалити више пута?)

Кад сте у Ваљеву, и ако имате времена, обиђите свакако и чувене манастире – Лелић, Ћелије и Јовању, а можда и Пустињу, која је мало даље – на путу ка Бајиној Башти. А ту вам је и још увек непотопљена Ваљевска Грачаница, чекајући даљи развој ситуације са пуњењем нове ваљевске акумулације. Истина, све поменуте молитвене просторе смо већ обишли претходних година, стално заобилазећи центар Ваљева – да бисмо, ето, коначно дошли у Тешњар и на тргове Десанке Максимовић и Живојина Мишића, дошли на обале Колубаре, у град који је рутински и темељно страдао у сваком светском рату, а затим и, последњи пут, у оном необјављеном а милосрдном рату, 1999. године.

На путу за Лелић и Ћелије, на успону – одакле се Ваљево види из полу-птичје перспективе, налази се још један велики парк – на Видраку – познат по шест и кусур метара високом споменику Стеви Филиповићу, народном хероју, командиру Колубарске чете Ваљевског партизанског одреда. То је заиста чувени споменик младићу, човеку од 26 година, који је раширених, уздигнутих руку и инаџијски стиснутих песница обешен на овоме месту.

Петница

Ако из центра кренете на исток, и код споменика Миловану Глишићу наставите правцем за Дивчибаре, после неколико километара доћи ћете и до – Петнице.

Осим, вероватно, прве асоцијације – на истраживачки центар Петница и онога јуниора из прошлонедељних вести што кока-колу претвара у воду (ваљда ће да смисли и контра експеримент?), Петница је такође и синоним за спортско-рекреативни центар, а и за Петничку пећину и Петничку цркву.

Иначе, да мало приватизујемо овај путопис, морам да приметим да већ неко време, тј. већ годинама, по Србији не путујемо по сопственом избору, већ вођени синовљевим локацијама за републичка такмичења (Ниш, Сремски Карловци, Тршић), а сада, ето – и научним амбицијама, па смо захваљујући његовом доласку у Петницу и ми добили прилику да темељно обиђемо Ваљево.

Дакле, када са главног пута ка Дивчибарама скренете ка Петници, прво наилазите на спортско- рекреативни центар, који је ове године ушао у четврту деценију – што се слаже са бројем од четири базена, све са пратећим трибинама и просторијама за локалне ватерполисте и пливаче. За непливаче – ту су други терени – за одбојку, фудбал, кошарку и тако те ствари.

Мало даље наилазите на још једно одвајање – ка Петничкој пећини. Кад приђете до саме пећине, прво наилазите на један потенцијално симпатични ресторанчић на речици, на жалост – затворен и затрпан гомилама ђубрета које делују као да ту стоје још од прошлог првомајског уранка (а ми дошли у априлу). Ни чистоћа у самој пећини није на високом нивоу, али то је ваљда опште место код свих (?) туристичких локација Србије.

Кад изигноришете ђубре, угледаћете пред собом велику, Доњу пећину, која је, како се то стручно каже – поткапина, или полупећина, са широким отвором главног улаза – који одмах открива све што се налази унутра. Тај улаз је у облику троугла, а унутар троугла, тј. пећине, извире Бања – поток, поточак, речица – шта год.

Код дрвене табле, на прилазу ресторану, приметићете шумске степенице које вас воде ка Горњој пећини. У њу се улази кроз четвртасти, очигледно вештачки отворен или проширен улаз, па се за тили час нађете у Концертној дворани, највећој просторији целог пећинског комплекса. Висина дворане је око 20 метара, а на њеној таваници су два велика отвора, или (још мало струке) – два вигледа (јаме настале у таваници веће подземне просторије, кроз чији отвор се види дневна светлост). Током уређивања пећине, спојене су Доња и Горња пећина, а са свим целинама и свим клаустрофобичним сужењима и пролазима – овај систем има око 580 метара дужине.

Толико о пећини, а после још неколико стотина метара онога пута са кога сте скренули до пећине, наилазите на црквено-истраживачки комплекс Петница, смештен на дивној падини, изграђен у наставку шуме која се спустила до самог улаза у истраживачки центар. Шалу на страну, црква није део научног центра, али је толико близу овоме комплексу да из даљине изгледа као да је то све један манастир са екстра модерним конацима.

Црква је саграђена давне 1864. године, посвећена је Успењу Пресвете Богородице, а помиње се да уствари датира још из 15. века, само што су је Турци пар пута рушили, а једном до темеља – у доба Кочине крајине, за време Аустријско-Турског рата.

И тако, после базена, пећина и цркве, долазите и до оне „праве“ Петнице – истраживачке станице, организације која се, изводећи сваке године салто мортале да обезбеди потребан новац за рад, бави ничим изазваном подршком и образовањем младих, талентованих и бистрих основаца, гимназијалаца и студената Србије. Ту све врви од семинара, и зимских, и пролећних и летњих, а и јесењих, ту се експериментише, презентују и анализирају резултати, спроводе и веома озбиљни истраживачки пројекти, и шта све не. Овде се врши пробој ка новим хоризонтима математичких, природних и друштвених наука – и производе се генерације нових научничких звезда које ће сијати, углавном, на туђем а не на нашем небу, осим понекога – ко се дохвати министарског места у Влади Србије (што уопште није лоше, јер се ту обично смишљају најкомплекснији научни експерименти, на доста великом узорку становништва).

Петница је основана 1982. године, а ради и дан данас – и изгледа заиста дивно (споља). Све је дотерано, чисто, модерно и – сумњиво (на зиду главне зграде стоји један сунчани сат, са мотом – „сумњај да би разумео“). Из прве руке, сазнали смо да је и изнутра све дивно, да Петницом влада једна импресивна, радна и стваралачка атмосфера, где се непрестано ради, учи и сазнаје и где су предавачи људи од ауторитета, особе које импонују својим знањем и још више начином како га преносе новим Петничанима, али, притом, подједнако расположени и за шалу (ђаци ђаволи…). Петница – дијамант Ваљева. Чуј, Ваљева? Србије!

Кула Ненадовића

Толико о Петници, а сада још мало о Ваљеву. Ако се још сећате оног музејског дела путописа, сетићете се да је требало искористити и трећу трећину породичне карте – у Кули Ненадовића. До ње се стиже када из Карађорђеве улице скренете у улицу Војводе Мишића, што вам је и правац за Бранковину и даље, за Шабац. Чим пређете речицу Љубостињу и чим пут крене да се пење узбрдо, и то на брдо Кличевац, видећете са десне стране јасно обележено одвајање за ову кулу.
И она, као уосталом и цело Ваљево, има богату историју – подигнута је рукама војводе Јакова и његовог сина Јеврема, из чувене фамилије Ненадовића, 1813. године, у склопу мањег утврђења намењеног одбрани града од Турака. Нажалост, одбрана је, сломом Првог српског устанка, ипак попустила, па су Турци кулу прво отели, а онда још и адаптирали у тамницу и простор за мучење. Зато ју је, првом приликом, по избијању Другог устанка, војвода Сима Ненадовић – затекавши силне измучене сужње, за које је још помислио да су их Турци ослепели – у бесу срушио и запалио, а и нека је. Двадесетак година касније, кула је ипак обновљена и све до краја 19. века коришћена је као барутана. Кула је четвртасте основе, висока скоро двадесет метара, украшена спомен плочама које говоре о њеној градњи и градитељима.

А тај затворенички подрум најбоље је описао Сима Милутиновић Сарајлија:“Под кулом мало подрумче, без икакве зирке и одушка (кроме од лакта широкијех поклопнијех вратаоца) а за неколико буради барута и за фишека пушчанијег сандучиће, но у којем се чоек није исправити могао и у којему је овда од Турака му стрпанијех Србова по неколике их десетине, ка и снопље, једно врх другога лежали.“ Захваљујући туробним макетама затвореника у подрумској сали, и дан данас се може видети каква је то тешка мука била за све сироте сужње који су овде боравили и остављали кости.

У истом том подруму, данас се налази лепо опремљена сала са телевизором, на коме вам – чим дођете – пусте филм о Ненадовића кули. На вишим спратовима се налазе разни историјски подаци о кули, макете куле са комплетним утврђењима и шанчевима, као и бисте Ненадовића, „сакривене“ иза стакала, у мраку. Тек када приђете близу тог стакла, светло се упали, и одједном се нађете очи у очи са, главом и брковима, Јаковом Ненадовићем! И наравно, свуда љубазни кустоси – домаћини, свуда дивно уређени простори – толико да је заиста штета не обићи све ове музеје.

Преко пута куле, данас се налази војна касарна – некако очекиваног имена: „Војвода Живојин Мишић“.

Пут нас је даље водио ка Бранковини, што значи да смо тако завршили наш излет и обилазак Ваљева. А  зашто се Ваљево зове баш тако, нико поуздано не зна, али сумњају на неког крчмара Ваља, чија се крчма надалеко прочула – па се око ње развило и насеље. Сумња се и на старе Римљане, који су можда кумовали на латинском (vallis – долина), али у игри су и занатлије за израду сукна са својим ваљарицама дуж Колубаре, па до мање компликованих теорија које говоре да су се Ваљевци овамо „(с)ваљали“ са оближњих брда и планина, и то још на ваљâну, плодну земљу.

А можда су Ваљевци „ваљали“ неку робу, можда баш дуван чварке, можда су се овде занатом прославиле и неке (ш)ваље, ко би то сад могао са сигурношћу да каже. Углавном – Ваљево је Ваљево. И тачка.

Бранковина

Да ово село не постоји, требало би га измислити. Бранковина би вероватно требало да буде предмет истраживања петничких научника – јер када се у једном селу роде и један кнез, и тројица војвода, и прота – председник Правитељствујшчег Совјета и писац, па госпођа мајка краља Петра , па путописац и начелник министарства просвете – онда ту свакако вреди  мало проверити о чему је реч – да ли о води, да ли о ваздуху, природи, храни, или ипак само наслеђивању најбољих српских гена који могу настати на овим просторима.

Бранковина је нераскидиво везана за лозу Ненадовића (али да не заборавимо ни Максимовиће, нарочито Десанку), па да идемо редом:

Одавде је поникао одважни кнез Посавско- тамнавске кнежевине Алекса Ненадовић, погубљен заједно са Илијом Бирчанином, како је то већ поменуто.

Његов млађи брат, Јаков, био је један од војсковођа у Првом српском устанку, а касније и први министар унутрашњих послова Србије.

Син кнеза Алексе – чувени Прота Матеја Ненадовић, био је организатор Првог српског устанка, невероватан дипломата пред којим ниједна врата нису бивала затворена, а посебно руског цара (ех, да се онда градио „Јужни ток“!), а био је исто толико добар и писац – оставивши печат тог времена у својим „Мемоарима“.

Прота Матејин брат – Сима, такође је догурао до звања војводе, а учествовао је у оба српска устанка.

Син Јакова Ненадовића био је војвода Јеврем, официр и председник суда, а његова ћерка је била супруга кнеза Александра Карађорђевића и мајка краља Петра Првог, као и још осморо деце из тог брака.

Лозу је наставио и син Прота Матеје – Љуба Ненадовић. Школован на студијама у Хајделбергу, касније професор у Београду, министар просвете и један од првих 16 редовних чланова Српске краљевске академије, али и чувени путописац, или „писмописац“ – оставио је иза себе пет књига „писама“ од којих су можда најпознатија „Писма из Италије“, у којима пише о Његошу.

Протина школа у Бранковини

То су само неки од читаве лозе великих и успешних људи фамилије Ненадовића, па ево – хвала још једном Бранковини на свим тим људима!

Ово село се налази на десетак километара удаљености од Ваљева, на путу ка Шапцу, можда не баш најсрећније обележено – јер се прва табла види баш на месту скретања, и то на мало незгодном делу пута, на правцу и успону где изгледа сви залећу аутомобиле колико год могу.

„Бранковина“ у музејско-туристичком смислу, обухвата један велики зелени комплекс, где се налазе Протина и Десанкина школа, црква Светих Арханђела, вајат породице Ненадовић, бројне собрашице (о њима мало касније), бунар Ненадовића, гробови Ненадовића и Десанке Максимовић, а кроз све то вијуга један поток, по имену, логично – Школски.

Десанкина шклоа у Бранковини

Црква је подигнута пре скоро два века, као задужбина Проте Матеје, а чим уђете – са леве и десне стране – можете видети прави мали музеј, тј. део ризнице цркве са изузетно вредним богослужбеним предметима – као што је то позлаћено, богато украшено Велико јеванђеље, поклон руског цара Проти Матеји, па ручни Протин крст, Хаџи Рувимов дуборезни крст и много тога другог. Одмах поред цркве налазе се споменици-гробови Ненадовића – Алексе, Јакова, Симе, Проте Матеје, Јеврема и Љубе. Ту је и споменик подигнут јунацима Балканских и Великог рата, који је подигао краљ „Петар велики ослободилац“ како пише на споменику, заједно са својим ратницима из црквене општине Бранковинске, а на споменику стоји и:

„Аманет вам остављамо,

К’о зеницу ока свог`

Сачувајте дела наша,

Помог`о вам Господ Бог“

Чини се да баш и нисмо најуспешније сачували дела, или барем територије, наших предака, сада, 100 година после почетка Првог светског рата, а зашто је то тако, одговориће вероватно тек наши преци, за још једно 50-100 година.

Мало даље, на једном малом узвишењу, у црквеној порти или у школском дворишту – свеједно, у сенци великог дрвета, налази се и гроб Десанке Максимовић, вероватно на истом месту где се, са другарицама и друговима, играла током својих школских дана у Бранковини. На истом месту сахрањен је и њен супруг Сергеј Сластиков, песник, глумац и преводилац, кога је Десанка надживела за скоро четврт века. На великој плочи, постављеној на хумку ово двоје песника, налази се и макета московске цркве Светог Василија Блаженог.

Шетајући даље кроз црквено-школско двориште, видећете и неколико „собрашица“, тј. дрвених кућица, понекад само кровова на четири стуба, са столом и клупама, где су се читаве породице смештале и одмарале за време црквених празника. Ту је и чесма Ненадовића, а ту је и породични вајат, уједно место рођења Љубе Ненадовића. Тако је судбина одлучила што се тиче овог великог путописца: обишао је пола света, а место где се родио и место где почива – остадоше удаљени свега десетину метара.

Са друге стране Школског потока налазе се две старе школе, од којих је једна „Протина“, из 1836, а друга „Десанкина“, из 1895. године. У обе зграде распоређена је стална поставка која вас информише о развоју школства у то време – с тим што у Протиној школи можете видети и праве, старинске учионице, све са скамијама, дрвеним таблицама за ђаке, перима за писањем, а ту је, богами, и прут. Замислите данас прут у школи! Била би то вест за насловну страну свих дневних новина, био би то утисак недеље, ударна ТВ вест, формирале би се фејсбук групе „лако је пруту да се соколи, док бије децу њега не боли“, премијер би формирао радну групу која би испитала тај случај, дошли би и европски посматрачи, ОЕБС и остали… Нема више прутова, али нема више ни онаквих Ненадовића, ни онакве Десанке…

Када уђете у Десанкину школу – музеј, видећете како је изгледала њена радна соба, све са намештајем купљеним 1924. године – од хонорара за прву збирку песама, и ћириличном писаћом машином „Remington“. А у суседној просторији налази се једна модерна провидна пирамида у којој се појављује 3Д слика песникиње, а из звучника се непрестано емитују снимци песама Десанке Максимовић, у њеном сопственом извођењу – читању. Неће сметати да се, у овим пролећним данима, присетимо баш „Пролећне песме“?

Осећам вечерас док посматрам ласте

и пупољке ране

како срце моје полагано расте

к`о видик у лепе, насмејане дане

како с младим биљем постаје све веће

и лако к`о крило,

и како му цело једно небо среће

и пакао бола не би доста било

како чезне за свим што би живот мог`о

лепог да му даде,

и да му ничега не би било много,

тако су велике чежње му и наде.

Осећам да досад све је било шала

мога срца врела,

да још ником нисам љубав своју дала

колико бих могла и колико хтела.

Да има у мени цела нежна плима

речи неречени`

да бих срце могла поклањати свима

и да опет много остане га мени.

За растанак – до неког следећег „сусрета“ са нашом великом песникињом и њеним песмама – да кажемо и да је рођена у селу Рабровици код Ваљева, и да поновимо како је била и професорка књижевности и чланица САНУ. О свему осталом нека сведоче – њене песме.

И тако, захваљујући вредним и уметнички настројеним Ваљевцима, Бранковина је један од главних туристичких центара овога краја, где током године сврати и око 50 хиљада гостију. Такође, овде се одвијају и три традиционалне манифестације – од „Десанкиних мајских разговора“, преко „Десанкиног михољског лета“, па све до манифестације „Дан малине“.

Манастир Каона

Кад обиђете Ваљево, па Бранковину, па ако сте још ухватили правац ка Шапцу, заиста је штета не свратити у барем један од два оближња манастира. Први је Докмир, у истоименом селу, на одвајању ка Убу, а други – који смо овом приликом и обишли – манастир Каона – за који се скреће док пролазите кроз село Драгиње.

Једно скретање, па друго, па треће – и ускоро ћете се наћи пред манастирским имањем, које потиче још из 14. века, мада се за прву цркву са овога места каже да је изграђена још у 11. веку.

По народним предањима, манастир је задужбина Иконије, једне од две сестре Милоша Обилића. Сестра је брата још пре његовог одласка у бој на Косову обавестила како је нашла предивно место за градњу цркве, те су се тако још за Милошева живота договорили да крену са задужбинарством. Обилић, као што знамо, остаде заувек на Косову, па је сестра Иконија, брату у помен, саградила Каону, док је њена сестра Вида изградила манастир у Видојевици.

Црква је посвећена Светом Архангелу Михаилу, а подигнута је на темељима старе цркве, 1892. године, шест година пре него што је рођена Десанка Максимовић (чисто да повежемо векове, манастире и људе). Из предисторије нове цркве, вреди поменути и да је манастир током Првог српског устанка дао своје монаштво у устаничку војску, простор цркве за магацин муниције, а конак за болницу. Другачије речено – манастир је за устанак дао све што је имао.

Током Првог светског рата, таман кад су Турци престали са уништавањем цркава и манастира, дошла је Аустроугарска, чија је војска запалила црквену архиву и однела два звона, успут уништивши и цркву. Преживевши некако и Други светски рат и период послератне државе, одузимање манастирске земље и пратеће ствари, кренуло се 1962. године у велику, физичку и духовну обнову светиње, што се поклапа са старешинством оца Теофила.

Значајну улогу у обликовању манастира онаквим какав данас изгледа – а изгледа као права оаза (мада би то значило да је около пустиња, а овде и око оазе имате предивну природу), имао је и отац Милутин, игуман Каоне, а касније и владика аустралијско-новозеландски и затим владика ваљевски. Свој део (себе) у Каону је уложио и игуман Арсеније, који се пре мало више од пола године упокојио у Господу.

А поменута оаза је део Равних ливада, једна удолина, скоро голферски подшишане траве, у чијој је средини вештачко језеро, где, изгледа, постоји и водоскок – који није радио за време наше посете. Нажалост, ове године су – као и по Увцу или по Ђетињи – и овде навалиле неке досадне алге, па се део језера претворио у праву мочвару, где крекетање жаба надглашава све остале звуке или, боље рећи, све остале тишине манастирског имања. За чишћење језера недостају велике паре, али ваљда је све то само једна овогодишња полуелементарна непогода, која ће проћи како је и дошла.

Око језера постоји и стаза, а када ступите на њу, довешће вас с љубављу до једне пећине – или капеле Рождества Христовог, која симболизује ону божићну пећину у којој је Исус Христ дошао на овај свет. И овде, као у Бранковини, можете видети једну праву собрашицу, а у подножју цркве налази се и извор воде каонске, одакле вода тече право у крстионицу – изграђену по узору на крстионицу из тесалијске Тебе. Овде се крштење обавља потпуним потапањем новохришћана у воду константне температуре од 11 степени (мора се нешто и истрпети за улазак у Православље!), а за ту исту воду кажу и да је међу висококвалитетним лековитим водама, посебно за очне тегобе. Са друге стране, сам долазак у Каону, поглед на језеро, пашњак са овцама, поглед на околно зеленило и манастирске грађевине – већ сам по себи има лековито дејство на чуло вида, а вода вероватно само заокружи  овај свеукупни учинак Каоне на ваше очи. У манастиру се иначе, као највећа светиња, чува делић мошти Преподобне Мајке Параскеве, тј. Свете Петке.

Овде можете купити и прелепе славске свеће, са детаљима од обојеног воска, а успут, када већ уђете у манастирску радњу, у понуди имате и ракију каончанку, што – наравно – неизоставно иде у комплету за прославу породичне Славе.

Закључак

Свему овоме већ написаном заиста није неопходан никакав посебан закључак, осим позива да се – са разлогом (као што то беше овај наш скок до Петнице) или без разлога – запутите мало ка ваљевском крају. Да ли ћете обићи све ово поменуто, или ћете се негде задржати дуже  или краће, заиста није важно, докле год уживате у Ваљеву и Бранковини. Имајте у виду да се – доласком до Ваљева (из Београда) преко Ибарске магистрале и повратком преко Шапца до аутопута – уз мало вожње по Ваљеву, до Петнице и назад – направи скоро три стотине километара, што овај једнодневни излет ипак чини мало захтевнијим подухватом, нарочито ако не спадате у ранораниоце. Ако баш „заглавите“ увече у Тешњару или у неким другим ваљевским кафићима и ресторанима, можете увек да преспавате у хотелу „Гранд“, баш на тргу Живојина Мишића, па сутра наставите истраживање овога краја – и ето решенннија (што рече Зоран Радмиловић).

Дакле, Ваљево – обавезно!

Текст и фотографије: Слободан Огризовић

The post Ваљево, Бранковина, манастир Каона first appeared on Beautiful Serbia.

Ako ne znate u čemu je razlika između ova dva lika, nastavite sa čitanjem ovog članka.

Na sajtu www.bozicbata.weebly.com roditelji mogu da zakažu uslugu dolaska Božića Bate na kućnu adresu.

Do sada smo se svake Nove godine radovali rusko-sovjetskom ekvivalentu Božića Bate – Deda Mrazu (u originalu Deduška Moroz).
Naš Božić Bata je, na žalost, krajem II Svetskog rata bukvalno prognan i zamenjen sovjetsko-komunističkom verzijom istog junaka koji je, vremenom, takođe, evaluirao poprimajući lik, odelo i karakter globalne verzije „Novogodišnjeg dugobradog starca“ Santa Claus-a.

Deduška Moroz, onakav kakav je kreiran u SSSR-u nakon drugog svetskog rata oslanjao se na lik Ded’ Moroz-a, lika iz ruskih narodnih legendi. Ded Moroz je, prema narodnom verovanju, starac koji živi u šumama severa i koji donosi zimu. Imao je običaj da kažnjava ili nagrađuje decu u zavisnosti od toga da li su bila dobra ili nevaljala…

S druge strane, zapadnjački „Santa Claus“ je izvorno, prilagođeni lik svetog Nikole (Saint Nicolas – Saint Nicolaus – Santa Claus) što je u krajnjoj suprotnosti sa SSSR-ovskim Deduškom Morozom koji je, svakako, „ateista“.

Evoluciji svetog Nikole u Santa Claus-a kakvog ga danas poznajemo uveliko je doprinela i komercijalizacija ovog lika, naročito od strane američke kompanije „Coca Cola“ koja ga i danas koristi kao svoju maskotu i koja mu je kreirala odelo u boji svog logotipa…

U novije vreme u Srbiji se gaji kult sekularne ličnosti koju zovemo Deda Mraz ali od negdašnje prilagođene verzije Deduške Moroza je ostalo samo ime. Gotovo sve atribute , počev od lika i karaktera kao i običaja vezanih uz njega poprimio je od Santa Claus-a.

Ali šta se desilo sa našim Božićem Batom? Ostao je „zabranjen“ i zaboravljen. Zatrt mu je svaki trag. Retko gde se uopšte, osim u narodnim dečjim pesmama, može pronaći po nešto o njemu. Na savremenom mediju kakav je internet gotovo da o njemu ništa ni ne piše. Njegovu sliku ili ilustraciju je gotovo nemoguće pronaći.

Međutim od pre nekoliko godina ljudi iz dve agencije „Pismo Deda Mraza“ i agencije za inajmljivanje Deda Mrazova „Interact“ rešili su da promene stvar i javnosti ponudili pun „džak“ priča i legendi o Božiću Bati. Njegov lik je rekonstruisan (ilustrovan) i predstavljen javnosti. Od tog momenta Božić Bata je postajao sve popularniji u smislu što svake godine sve više ljudi, umesto Deda Mraza, želi da unajmi Božić Batu da im ulepša Novogodišnje a češće i Božićne praznike.

Kostim Božić Bate donekle podseća na Deda Mrazov a donekle na srpsku tradicionalnu nošnju. Bunda mu više liči na gunj ili kožuh (ista stvar samo se različito naziva u različitim krajevima naše zemlje) i uglavnom je u raznim nijansama braon boje počev od bež pa do skoro crne a neretko je i tamno zelena. Pantalone su mu zelene, nalik čakširama, na glavi nosi šubaru a na nogama opanke a ako je sneg ili je hladno možda ćete ga videti i u gumenim čizmama, baš kao i svakog dedu seljaka iz Srbije. Gunj ili bundu umesto kaišem veže tkanicom kja je takođe deo tradicionalne srpske narodne nošnje.

Naravno, Deda Mraz ne treba da doživi sudbinu kakvu je svojevremeno doživeo Božić Bata. Možda je naše bogatstvo upravo u tome što ih imamo „dvojicu“, kao što, kao retko koja nacija, možemo da pišemo i ćirilicom i latinicom.

The post Božić Bata se vratio u Srbiju first appeared on Beautiful Serbia.

Drugi deo putopisa „Mali odmor – Kušići“ i „Skok do Studenice“ pročitajte ovde >>>

Treći deo:

Uvačko jezero i Ledena pećina, Mesko, beloglavi supovi i mi

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Kada se od Kušića zaputite ka Sjenici, posle nekih tridesetak kilometara, sa desne strane će vam se najednom otvoriti pogled na Sjeničko ili Uvačko jezero (a zašto se samo ovo zove Uvačko, a Zlatarsko i Radoinjsko ne, iako su oba takođe na Uvcu, ne zna se).

Sjenicko Jezero – Rezervat Uvac in Serbia

Prolećni majski dani i već uveliko zelene okolne livade i šume ofarbali su površinu jezera umirujućom zelenom bojom. Zahvaljujući prethodnim dogovorima sa „rendžerima“ rezervata Uvac i razgovorima koji su vođeni u barem onoliko nastavaka koliko ih je do sada imala serija „Sulejman“ (taman kažete par reči, a čuvari s one strane zamaknu u kanjon Uvca, ili uđu u neku od pećina i „puče“ mreža…) dogovorili smo vožnju čamcem po jezeru uz posetu Ledenoj pećini. Uspešno smo se pronašli na dogovorenom mestu sa (čuvenim) Meskom i Šukijem, univerzalnim čuvarima rezervata. A to znači da rade – sve: priređuju izlete za turiste – čamcem ili pešice, hrane i čuvaju beloglave supove – naročito kada je cela okolina zatrpana trometarskim snegom kao prošle zime, uređuju pećine za turističke obilaske, čiste reku i obale od otpada, paze na pecaroše i lovce sa dozvolama i bez dozvola, pomažu kamperima, a po potrebi čak i snimaju filmove – što za TV, što za veliki ekran („Sivi kamion crvene boje“)!

View Larger Map
E sad, pogodili smo da napravimo izlet baš kada je temperatura za 24 časa pala sa 30 na 7-8 stepeni! A još kada je čamac krenuo niz reku pa je raspalila neka uvačka bura po pramcu… Brrrr! Sva sreća, Mesko je u rezervi imao nekoliko plastičnih džakova, nabavljenih sa idejom da se u njih ubaci plastika i papir, da ne kažem đubre, a ne promrzli turisti, ali dobro. Zamislite tu scenu – približava vam se čamac sa čuvarem rezervata, a u njemu šest kesa za đubre (koje se pritom još i mrdaju) sa improvizovanim otvorima za lice! Ali pomoglo je! A o domaćoj rakijici iz čamdžijskog pribora za prvu pomoć, za ovakve slučajeve smrzavanja – da i ne govorimo.

Svašta se da videti u kanjonu Uvca, te viseći most, pa Nemanjin grad, drva koja rastu pravo niotkuda iz kamenja po liticama, pa pećine, milina jedna. Tu je i Devojačka stena, gde se, kaže Mesko, pre jedno vek i po, zbog roditeljske zabrane da se uda za voljenog, jedna devojka bacila sa stene (danas bi samo okrenula SOS telefon za nasilje u porodici: znači, šta ne može?). A njen voljeni, koji je stajao na susednoj steni, kad je video šta je ona uradila – šta će, okrene se i ode kući, da nađe neku drugu (to je omiljeni Meskov dodatak ovoj legendi, naročito kada je većinski sastav u čamcu ženskog pola). Naš čuvar nas je neumorno zabavljao tokom svih 3,5 sata izleta! Reklo bi se da ovde vlada mrtva trka, tj. da podjednako energije daju i (HE) Mesko i HE „Uvac“!

Posle cik-cak vožnje po čuvenim uvačkim meandrima, uspeli smo čak i da, diskretno, bacimo pogled na beloglavog supa (ili supicu) u gnezdu, iz kojeg je izvirivala čak i glava ovogodišnjeg supčeta, negde blizu (skoro potopljenog) ulaza u Ušačku pećinu. Malo dalje i malo više, ulazi se u Ledenu pećinu (gde smo se, za divno čudo, čak i ogrejali koliko je hladno bilo napolju). Visoki svodovi, betmenovski miševi sa krilima okrenuti naglavačke, bogati ukrasi i divno uređena staza (zahvaljujući ogromnom trudu čuvara) od jednog kilometra (od ukupno šest) – krase ovo divno mesto.

Pa vi sad nemojte da dođete do Uvca.

Zaista, da se vratimo na sam početak, kada stignete na zborno mesto – videćete na sve strane pecaroše, po obali, kao i čamce koji čekaju da ukrcaju znatiželjne turiste. Ovde se u jezero (ili je to još reka) ulivaju Uvac i pritoka Vapa, rečica kojoj je za malo izmaklo kumstvo nad jezerom (bilo bi to Vapsko jezero?).

Jako je važno da nađete prave vodiče po Uvcu – jer ako vas „uhvati“ privatni sektor, postoji opasnost da za dva puta više novca vidite mnogo manje (naime, ulaz u Ledenu pećinu je zagrađen gvozdenom ogradom čiji ključ imaju samo zvanični čuvari rezervata „Uvac“, pomenuti Mesko, Šuki i drugi iz tima). Nadam se da mi g. Mesko Rebronja, šef, tj. koordinator čuvarske službe, neće zameriti što ću ovde ostaviti njegov mobilni telefon (koji ionako, rekao bih, ima pola Srbije), a to je 064 867 4715 ili 063 832 9598 – pa – kad nije u Ledenoj pećini, ili u sred Uvačkog kanjona – gde mobilne mreže ne mogu da dobace – javiće vam se, sigurno.

Izlet po jezeru traje oko 3-3,5 sata, a verovatno i duže ukoliko vas čuvari povedu do vidikovca „Molitva“ odakle se pruža, kažu, fantastičan pogled na meandre Uvca. A mogu samo da zamislim kako to izgleda tokom jesenjih meseci, možda u pozni oktobar, sa svim onim čarobnim bojama koje priroda servira u to doba.

Karta za ulazak u rezervat košta 100, a krstarenje još 800 dinara. Cena je za odrasle, deca – besplatno. I, naravno, ovaj obilazak vredi svaki dinar, do poslednje pare. Naravno, doživljaj uvačkih meandara je sigurno mnogo lepši kada ih gledate odozgo, sa ivice kanjona, ali lepo ih je videti i iz te donje, skoro riblje perspektive.

Vode Uvca su tokom vekova onako muški, u okolnom krečnjaku, usekle svoje korito i kako to stručno kažu na sajtovima o rezervatu: „formirale sužene klisurasto-kanjonske doline sa visokim strmim krečnjačkim liticama“. Kanjon je visok (dubok) od 200 do 350 metara, a najlepši delovi kanjona su pomenuti, tzv. uklješteni meandri, sa uglom „meandriranja“ od čak 270 stepeni (još malo pa 360, što bi značilo da reka istovremeno teče uzvodno i nizvodno?)

Čamac se, u ovakvim turama, uobičajeno parkira kod visećeg mosta, da bi se malo protegle noge i da se napravi neka fotografija, a zatim dalje promiču i glavni kamp – posećen preko cele godine, pa prvo mesto gde su se (u)gnezdili beloglavi supovi, pa pomenuta Devojačka stena, i još svašta. Okolo se brčkaju patke, praćakne se poneka riba, a čamac je sve vreme, na pristojnom odstojanju, pratila jedna graciozna siva čaplja. S vremena na vreme, čuvari bi se približavali obali, iznenađenim pecarošima, da priupitaju ima li dozvole za pecanje, i ako nema – može li da se kupi. I da vidite kako može… A uz kupljenu dozvolu ide odmah i savet gde je najbolje mesto za pecanje.

Osim turista, tu su naravno i redovni pecaroši, lokalni ortaci i veseljaci, kojima ponekad itekako zatreba dragocena čuvarska pomoć – kada neki klen otkine najlon, pa odveze plovak na sred reke, gde samo čamac može da pomogne.

Kažu da je temperatura vode tokom leta oko 25-26 stepeni, što znači da je Uvac tada pravi raj za kupače. Pretpostavljam da je idealno (ko baš ne voli kampovanje) da se tokom leta nađe smeštaj u Sjenici, i onda svakog jutra – na Uvac – na plivanje, skakanje i ronjenje – sve do 100 metara u dubinu (blizu brane).

Sa motorom u leru, prišli smo na desetak metara jednom „beloglavom gnezdu“, baš negde u blizini Ušačke pećine, i videli, počašćeni time, jednog beloglavog supa kako se bavi svojim juniorom. Par fotografija, i brzo nazad, da ih ne uznemirimo. A gnezda se, inače, mogu lako „nanišaniti“ (okom) iz daljine, jer – kad se dežura u gnezdu, ne ide se daleko zbog, hm, fizioloških supovskih potreba, pa se ispod svakog gnezda vide, hm, upadljivi, snežno beli ostaci supovske probave. A kad smo kod snežnog i snega, u nekim zasenčenim ćoškovima kanjona mogli su se videti ostaci februarskog i martovskog snega, čak i početkom maja, posle onolikih vrućina i sunčanih dana!

Inače, rezervat prirode „Uvac“ obuhvata preko 7500 hektara površine, na područjima opština Nova Varoš i Sjenica. Glavne znamenitosti rezervata su reka Uvac, zatim Ušački pećinski sistem, ali i raznovrsna flora i fauna, čiji je glavni predstavnik pomenuti – beloglavi sup (društvo mu ovde prave još 103 vrste ptica). Sup, i to beloglavi, je ustvari orao lešinar, raspona krila i do 3 metra, što mu omogućava da leti koliko god hoće i dokle god hoće. Isključivo se hrani uginulim životinjama, što znači, drugim rečima, da se bavi reciklažom. A baviti se danas reciklažom bez licence, uz opasnost da to dozna ministar Dulić i pomoćnici… Jadan sup, ne bih mu bio u koži (perju).

A kada bi se beloglavi sup u rezervatu Uvac hranio i ribom, imao bi na raspolaganju i mladicu, i potočnu i jezersku pastrmku, i klena, i potočnu mrenu… Ali ne! Voli ptica lešine, i tačka.

Supovi su, u proseku, teški između osam i devet kilograma, uz ponekog bucka od 11 kila, a ženke početkom godine (januar/februar) snesu po jedno jaje i zatim na njemu leže i majka i otac – sledećih osam nedelja. Obično svoja gnezda prave u kolonijama, a mladunci se u vazduh otisnu posle jedno četiri meseca izležavanja. Zahvaljujući brižnim ljubiteljima prirode, za poslednjih dvadesetak godina, kolonija supova je narasla od jedva 7 jedinki, na skoro 300 ptica, od kojih blizu 70 parova živi u srećnom lešinarskom braku. Kad smo već ovoliko zabrazdili u ptičji svet, vredi pomenuti da su u prošlosti u kanjonu Uvca živele i druge orlovsko-lešinarske vrste, kao, na primer, bela kanja (valjda zato što živi u kanjonu?), pa bradan i sup starešina ili crni lešinar. Možda se i vrate ovamo jednog dana, svi ih željno očekuju.

Pećine su posebna priča – Ušački pećinski sistem obuhvata preko 6 kilometara pećina, od čega je manji deo dostupan za klasične turističke obilaske. Ušačka pećina ima dva ulaza a Ledena jedan. Pećinski prolazi su skoro paralelni jedan drugom, a međusobno su i povezani u određenim tačkama. U turističkim vodičima piše da je „najmanji, ali i najinteresantniji deo ovog pećinskog sistema – jama Bezdana (negde piše i „Bezdan“). Ulaz u jamu nalazi se na kraju slepe doline Miletin Do.“ Eto, samo za pećine bi se ovde mogao odvojiti ceo dan (ili noć, svejedno, ionako ste u pećini).

Da se zadržimo još malo u tom pećinskom mraku: Dakle, u Ledenu pećinu se ulazi kroz gvozdenu kapiju (kada ste sa čuvarima koji imaju čarobni ključ) i stvarno se morate zapitati kako je cela ta kapija, iako u delovima, doneta čak ovamo. A i one stepenice od reke do ulaza u pećinu. Čuvarska služba je, valjda mesecima i godinama, prilježno uređivala pešačku stazu za posetioce, dovlačila kamenje kojim je staza ograđena sa leve i desne strane, a zatim je nasipan i šljunak, da turistima bude što udobnije. Gde god je to bilo moguće, uklesane su i stepenice – po stenama nezgodnim za pentranje, a još nezgodnijim za klesarske radove. U pećini nema stalnog veštačkog osvetljenja, pa vam sve vreme Mesko i družina baterijskim lampama osvetljavaju put i skreću vam, usput, pažnju na impresivne pećinske ukrase – stalaktite (ko je zaboravio – spuštaju se odozgo) i stalagmite (penju se odozdo), stubove, iglice i čitave pećinske zavese ili draperije, pa još u čitavom spektru neobičnih boja. Nezahvalno je porediti Ledenu sa drugim pećinama (Resavska, Ceremošnja, Rajkova…) jer je svaka priča za sebe, a, uostalom, sa Rajkovom pećinom nikako ne mogu da je poredim jer tamo još nismo ni bili! A možda su i te pećine, kao u Kusturičinom „Podzemlju“ sve povezane jedna sa drugom?

Osim ponekog naopačke obešenog lenjog slepog miša, nije bilo drugih životinjki, mada čuvari kažu da se jednom u neki zgodni pećinski otvor uselila jedna lija. I posle otišla.

Kažu čuvari da svakako treba obići i izvorište Uvca u selu Caričina, da se treba i prošeteti duž kanjona Uvca do nekoliko vidikovaca (najpoznatiji je “Molitva”), da bi se u punom sjaju videli uvački meandri, a da li je pogled lepši zimi, u proleće ili jesen, treba se lično uveriti. Pešački obilazak kreće negde od kampa i ide se desnom obalom jezera (Uvca) sve do vidikovca kod vrha Molitva. Staza je dugačka oko 4,5 kilometra i, uz uživanje, odmaranje i fotografisanje, treba vam laganih 2 sata (sve sam ove “pešačke” informacije našao po raznim sajtovima), a onda možete i da stopirate neki čamac pa se nazad vratite Uvcem.

A kažu i da, kad se našetate ili naplivate, treba posetiti i lokalne restorandžije, sa jagnjećim i ribljim specijalitetima. Nažalost, ugostiteljska ponuda ovoga puta, zbog cajtnota, nije bila predmet našeg interesovanja.

Tako je to bilo sa Uvačkim jezerom, a možda jednoga dana obiđemo i Zlatarsko i Radoinjsko, sve do susreta Uvca sa Limom. Ova tri jezera su ukupno dugačka čak 63 kilometra, čisto da znate ako neko planira da ih obiđe peške (i da se vrati na početnu tačku).

I za kraj – par reči o Sjenici. Uvek vam teško padne kad dođete blizu nekog mesta, a ne stignete da ga obiđete, jer nikad ne znate kada će se ukazati sledeća prilika (a nešto se slabo ukazuju poslednjih godina).

Sjenica se prvi put pominje još u 13. veku, kao stanica na dubrovačkom putu. Kao i svaki deo Srbije, i Sjenicu su obeležili bogati istorijski događaji tokom dugih vekova. Ona je oduvek imala važan strateški značaj, što je, nažalost, a uobičajeno, sinonim za brojne vojne pohode i borbe da se ta strateška pozicija zauzme. Kako danas Sjenica izgleda opisaću vam jednom kada se vratim u ovaj kraj i kad je vidim svojim očima.

Uspešno završivši naš vikend pohod na ivanjičko-sjeničke krajeve, odvezli smo se lagano nazad do Beograda, istim putem kao u dolasku. Možda nas je odozgo pratio i neki beloglavi sup, ali ko bi to znao po onoj kiši i oblacima.

Kraj

The post Vikend u Ivanjici, poseta Studenici, a za desert – plovidba po Uvcu (III deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

„Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vrijeme. Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promjeni mjesto i nametnute uslove“ („Derviš i smrt“)

Nošeni ovom divnom mišlju Meše Selimovića, sve izbegavajući da se ukopamo u Beogradu – i tako stalno odlažući početak sopstvenog starenja, proveli smo i ove godine nedelju dana na Tari. Nedelja k`o nedelja, brzo prođe, a još brže kada vam je lepo, šetajući po tarskim šumama i gorama, i povremeno nadoknađujući energiju, što kažu deca, po planinskim vutarama (izraz „vutara“ je skraćenica i potiče od „Vojna Ustanova TARA“, i odnosi se na restorane „Javor“ i „Radmilovac“ – i njihove kulinarske specijalitete).

A tema ovoga putopisa nije sama Tara, već povratak kući – u Beograd. Već nekoliko puta smo švrljali između Beograda i Tare, ne bismo li videli što više toga, ali ovoga puta smo baš preterali. Naime, putovali smo od Kaluđerskih bara do Beograda – punih 10 (deset) sati. Čist „road movie“.

Ne, nismo išli biciklom. Imali smo i lepo vreme, nije bilo gužve u saobraćaju, kola su nas odlično služila. A tih deset sati nam je proletelo, i to ovako:
Iz Kaluđerskih bara smo se brzo spustili do Bajine Bašte. Odatle smo, ignorišući sve druge kraće i poznatije puteve, nastavili uz Drinu, još uvek zelenkastu, ali prilično presahnulu. Zbog radova na HE Perućac, nivo akumulacionog jezera, kao i nivo Drine do Zvornika, „drastićno“ je opao, pa bi čovek rekao da se do Republike Srpske može prepešačiti. Bez obzira na to, Drina je Drina, i uvek je dobro društvo. Za nama je uskoro ostala i Ljubovija, zatim i Little Zvornik, a, pošto smo malo skrenuli sa glavnog puta ka Loznici, za par minuta smo se obreli u Banji Koviljači, ili „Kraljevskoj banji“, kako je još zovu.

View Larger Map

Banja se nalazi u podnožju planine Gučevo, sa svojim poznatim, prelepim parkom u kome se udobno smestilo nekoliko, umetnički oblikovanih, objekata, u kojima se, opet, još udobnije smestilo – puno banjskih gostiju. Banjska, lekovita voda, korišćena je još u vreme starih Rimljana, a zatim i Turaka. O Srbima da ne govorimo. Banju je u svojim opisima pominjao i Vuk Karadžić, kao Koviljaču iznad Smrdan-banje (naziv duguje „očaravajućem“ mirisu sumpora u vodi).

Banja procvat doživljava od sredine 19. veka, kao i početkom dvadesetog veka, kada se ceo prostor uređuje, i grade najznačajniji objekti u kojima se i da-s
Dama, sa bokorima jarkocrvenog cveća, ponekom skulpturom. Tačno između vila Hercegovina i Dalmacija, park se utapa u obližnje brdo, gde se nalazi izvor pijaće vode i staza koja vas dalje uvodi u gustu šumu. Lepota jedna.
Čitajući godinama banjske prospekte, uvek sam se pitao zašto banjske uprave ne navode šta voda ne leči, jer mi se čini da bi spiskovi bili kraći od ovih gde piše – šta se sve vodom (i blatom) leči. U svakom slučaju, u Banji Koviljači, ako se prepustite lekovitoj vodi i još lekovitijem blatu, možete zalečiti ili izlečiti reumatska obolenja, posledice preloma ruku i nogu, probleme sa kičmom, išijase, neuralgije, itd, itd.
Mi smo za sat vremena u Banji malkice lečili naše oči, pluća i dušu, a živce nismo uspeli zbog malo usporenih kelnera, ali ukupno – rezultat je pozitivan.
Kada se od centra Koviljače nastavi kolima ka Loznici (dakle ne vraćate se istim putem kojim ste došli, već pratite putokaze iz centra ka Loznici), posle stotinjak metara ćete sa desne strane videti odvajanje ka Gučevu. To vam je planina, vidikovac, ali i mesto sa velikim spomenikom izginulim srpskim vojnicima u Prvome svetskom ratu. Do gore vodi polupristojan put, nekih desetak kilometara, a već na usponu smo „snimili“ „Gučevske vajate“, kao mesto gde bismo mogli, uz prigodnu hranu, doživeti još lepih trenutaka na ovome putovanju.

Put vodi kroz gustu gučevsku šumu, a kada već dođete blizu vrha, jedan krak puta se odvaja ka spomeniku. Za svega par trenutaka, ispred vas se pojavljuje velelepna, petnaest metara visoka, spomen kosturnica, podignuta u znak sećanja na pale ratnike, izginule u borbama vođenim na Gučevu, septembra i oktobra 1914. godine. A u samoj kosturnici nalaze se posmrtni ostaci i napadača i branilaca… Jednih da, do kraja sveta i veka, mole za oproštaj, i drugih, da oproste, kao što je ovaj narod uvek i praštao.
Na spomeniku se još iz daleka vidi natpis: „Gučevskim heroima – udruženje rezervnih oficira i ratnika – 1929. godine“. Od četiri ocila na grbu Srbije, jedno je bilo polomljeno, ali valjda neko ipak vodi računa o spomeniku pa će to popraviti. Mada, kada vidite okolno đubre, pitanje je koliko često neko (službeno) obilazi ovo mesto. Identičnu sliku smo videli i prošle godine kod kosturnice na Mačkovom kamenu, iznad Krupnja. Bruka.

Na spomeniku se nalaze i Njegoševi stihovi „Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi!„
A davnog 8. septembra 1914. godine, počela je čuvena bitka na Drini, ustvari čitav jedan mali rat, gde je i Gučevo imalo svoju ulogu. Gučevska bitka se vodila kao jedna od prvih (možda čak i prva?) rovovskih borbi u Prvom svetskom ratu, gde su rovovi bili svega 5 do7 metara udaljeni jedni od drugih. Maksimalnim približavanjem okupatorskim rovovima, srpska vojska se trudila da poništi veliku premoć austrougarske artiljerije. Kakogod, naša vojska je uspešno, skoro dva meseca, držala osvajača na „početnim pozicijama“ na Gučevu i time kasnije omogućila potpun uspeh i proterivanje austrougarske vojske na još početnije pozicije.
A sam pogled, kada je vreme baš lepo, mora da je neverovatan. Odozgo se vide i Banja Koviljača, i Loznica, i Bijeljina, i Drina kako vijuga ka Savi, a kažu da se u daljini, pod optimalnim vremenskim uslovima, naziru i cela Mačva, pa čak i deo Fruške gore. Nije ni čudo što su se vojske toliko tukle za ovu kotu i poziciju.

A za Gučevo kažu da je pravo skladište ozona, da je prošarano šumskim stazama i da je leti ovde svežije i do 6 stepeni nego u podnožju, u Kraljevskoj banji. Nažalost, mi smo morali da nastavimo dalje, pa smo se brzo skotrljali do pomenutih Gučevskih vajata. A tamo, drveni stolovi u cvetnoj bašti, okolo miriše jagnjetina ispod sača, restoran sav doteran i ukrašen, milina jedna. Onako ozonirani i rashlađeni, rešili smo da ovde ručamo. Pravo uživanje bilo bi, svakako, da smo ovde parkirali auto, popeli se peške do spomenika i spustili nazad, pa onda ručali. Ali, faktor vreme je činio svoje, i za takvu šetnju nije bilo mogućnosti.

A domaćini, verovatno naviknuti na takve, izgladnele pešake i planinare (a možda ovde pobegne i neki banjski gost koga hrane salaticama i mineralnom vodom), u jelovniku imaju „Gučevski delikates za dve osobe“ (mešano meso, ražnjići, vešalice, Karađorđeve šnicle, i još svašta) – sa ukupno 1100 gr. mesa !!! Bez komentara. Dovoljno mesa da se najede pet prosečno gladnih osoba…
I još sa svim salaticama, lepinjama, sokovima, pivcem… cena je bila (samo) oko 2300 dinara.

Nešto teži nego pre Gučeva (od udahnutog ozona i 1100 grama mesa), prošli smo bez zadržavanja kroz Loznicu, i nastavili putem ka Šapcu. Posle dvadesetak kilometara ulazite u Prnjavor. E sad, sa desne strane ćete videti, kada idete ka Prnjavoru, jednu neuglednu tablu na kojoj piše Čokešina. To je verovatno neki lokalni put, ali nemojte ići tuda, već pratite velike braon table na kojima piše „Manastir Čokešina“.

Kada u Prnjavoru na jednoj raskrsnici skrenete ka Čokešini, posle stotinjak metara ćete, sa desne strane videti crkvu Svetog Ilije, a u njenoj porti i spomen- kosturnicu, od naroda prozvanu „Ćele-kulom zapadne Srbije“.
A Mačvanski Prnjavor je jedan od najvećih stradalnika u Prvom svetskom ratu. Celo mesto je nosilac Karađorđeve zvezde, a stanovnici su teško nastradali kada je austrougarska vojska, poražena u Cerskoj bici, u povlačenju zapalila po selu sve što je mogla i pritom streljala više od 700 civila. „Streljala“ je blag izraz, jer su to više bila ljudskom umu neshvatljiva zverstva nego hladna egzekucija. O zločinima carske vojske ceo svet je čitao zahvaljujući dr Arčibaldu Rajsu, čiji spomenik se danas može videti u porti crkve Svetog Ilije. Odmah pored, nalazi se i spomenik Kralju Aleksandru Karađorđeviću.
U kosturnici se nalaze spomen ploče sa imenima poginulih, kao i oslikani zidovi sa prizorima pokolja prnjavorskog življa. A na jednoj od tabli stoji i ovo: „Mir i pokoj pepelu spaljenim u školi 4-17.8.1914. godine. Austro-ugarskoj vojsci malo bi zverstava nad nevinim življem, rušenjem crkve, palenjem kuća i hrane. No i školu – hram prosvete sa 50 duša, nameštajem, arhivom i knjižnicama zapališe!!“ Tako je to bilo, pre skoro 100 godina.

Na oko šest kilometara odavde, nalazi se manastir Čokešina. To je, po predanju, zadužbina Miloša Obilića iz 14. veka, sa crkvom posvećenom rođenju Presvete Bogorodice. Manastir se nalazi na padinama Cera, okružen zelenilom, šumom i vodom. Saglasje s prirodom.
Po narodnim legendama, gradnja manastira je počela negde pred Kosovsku bitku. A kada je Miloš Obilić poginuo na Vidovdan 1389. godine, i glasnik to javio njegovoj majci, ona je kratko poručila graditeljima: „Čok više!“ (prestajte sa radom!) Manastir je konačno izgrađen početkom 15. veka, zahvaljujući vojvodi Čokešu, lokalnom vlastelinu.
Manastir je delio sudbinu i naroda i celoga ovoga kraja, pa je nekoliko puta i rušen i spaljivan. Poslednji put je zapaljen pre više od 200 godina, 1804. godine, posle Boja na Čokešini.
A od 1830. godine, u crkvi se nalazi čuvena ikona Pokrov Presvete Bogorodice Čokešinske. U manastiru se nalaze i mošti Svete Petke, verovatno uzete iz manastira Petkovica na „čuvanje“, jer se crkva u Petkovici trenutno renovira. Pre četiri godine mošti su bile ukradene iz Petkovice, ali su, hvala Bogu, pronađene, i ponovo su tamo gde bi trebalo da budu. Pored crkve možete videti i divan spomenik u kamenu, pet metara visok, pod kojim leže junačke i mučeničke kosti braće Nedića, Gligorija i Dimitrija, i tri stotine slavnih Čokešinskih heroja, koji su upravo na tom mestu izginuli, do jednoga, pokušavajući da se odupru dvadeset puta brojnijim Turcima. I da Nedićima nije ponestalo municije (džebane), ko zna kako bi se bitka završila.
Inspirisan ovim bojem, Ranke je Nediće nazvao srpskim Leonidama. (tako je i Čokešina – srpski Termopile). Spomenik braći Nedić možete videti u centru Osečine, njihovom rodnom mestu, koje se nalazi na pola puta između Valjeva i Loznice.
Boj se odigrao na Lazarevu subotu, na Cveti, a braća Nedić su sa svojim hajducima došli u pomoć ustanicima koje su predvodili Jakov i Mateja Nenadović. Trebalo je zaustaviti Turke koji su iz Bosne dolazili da pomognu svojim sunarodnicima u opsednutom Šapcu. Bio je tu i harambaša Đorđe Ćurčija, koji je predlagao da se ustanici povuku u planinu i odatle pruže otpor, a Jakov je bio za to da se Srbi zatvore u manastirske zidine i sačekuju Turke na busije… Uglavnom, malo zbog čuvene srpske nesloge, malo i zbog straha od velike turske vojske koja je nailazila, ostadoše na megdanu samo Nedići i njihovi hajduci. Ostalo je istorija. I narodni ep, Boj na Čokešini:
„Polećeše dva vrana gavrana,
Sa vrh Cera iznad Čokešine
Krvavijeh kljuna do očiju
I krvavih nogu do kolena;
Salećeše u bogatu Mačvu,
Te padoše nasred Prnjavora
Na bijele Krsmanove dvore,
Baš Krsmana kneza Vuičića.“
A harambaša Ćurčija u pesmi kaže:
„Ta Jakove, srpski komandante!
Oćeš, bolan, više dovest` vojske?
Ako l` nećeš više dovest vojske,
Ja se prvi s Turci biti neću,
Jer ja nisam drvo vrbovina,
Kad pos`jeku, da s`omladit mogu…“
A Dimitrije i Gligorije sačekaše Turke, kao što to pesma kaže:
„Bože mili, srca slobodnoga,
u dva brata, dva Nedića mlada!
Đe s`Turcima zavrgoše kavgu
Trista Srba sa sedam hiljada…“
„Kad je sedam navršilo sata,
Ev` Nedići rana dopadoše;
Prebiše im Turci obojici
Iz pušaka noge do koljena…
… Đe je sreća tu je i nesreća;
U Nedića nestade džebane,
A ne mogu na noge ustati…“

Na spomeniku u porti manastira, na svakoj od četiri strane spomenika, uklesani su rodoljubivi stihovi. Tako, recimo, na istočnoj strani stoji:

„Ev` sa ovim vidnim znakom,
dajemo Vam primer svakom
Kako s` ljubi Domovina
ta narodna tekovina.
Nedići su za nju pali
i svoj život Bogu dali,
Pa zato se ovim slave
te junačke srpske glave
I Vi s` na njih ugledajte
večno rodu Vi služite“

U knjižici koju možete kupiti u manastiru, naći ćete i priču iz letopisa stare osečinske crkve, sa zapisom sveštenika Spasoja Mojića, pisanog uoči njegove pogibije u bici na Čokešini. Sveštenik je svoj zapis poslao veče pred bitku svome bratu, a u njemu je predskazao i mesto i ishod bitke, kako je to video u nekom svom prikazanju…

A kako je crkva uvek bila uz narod, tako su i sveštenici na Čokešini bili uz Nediće: „…Iguman Čokešine, kada je čuo Spasojevo predskazanje, zatraži od bratije da ga raščine, a pop Spasoje se raspopi. Obojica opašu sablje, uzmu šišane u ruke i stanu na čelo hajduka sa Nedićima.“
Priča dalje kazuje kako su posle boja kaluđeri pokopali hajduke, a za vreme parastosa u osečinskoj crkvi, otvoriše i pročitaše zapis popa Spasoja. U narodu se prenosilo da je Neda, majka braće Nedića tada uzviknula: „Spasoje! Spasoje! Kaza li ti to mojim sokolima?“ A iznad oltara začuo se glas „Jesam, Nedo, kazah!“
Šta dodati na sve ovo, osim ponoviti ono Njegoševo: „Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi!“

Ako nastavite putem preko Cera, izbićete pravo na Tekeriš. Mora da je lepo proći tuda. Mi smo, ipak, istim putem stigli ponovo do Prnjavora, i nastavili ka Šapcu. Posle svega par kilometara, put na desno se odvaja ka manastiru Petkovica – ne onoj Rudničkoj, ili Fruškogorskoj, već Mačvanskoj. Mada, može se reći, preciznije, da je to Pocerski manastir. Manastir je poznat po čudotvornoj lozi, iznikloj iz temelja manastira, koja, kažu, pomaže izlečenju mnogih bolesti, a posebno neplodnosti. U blizini je i čudotvorni izvor. Najveća svetinja su bile čestice moštiju Svete Petke, donete ovamo u vreme Despota Stefana. Jedan deo moštiju prenet je kasnije u crkvu Ružicu u Beogradu. Sam nastanak manastira se vezuje za davni trinaesti vek i za kralja Dragutina. A mošti Svete Petke iz manastira Petkovica ukradene su 2006. godine! Lopovi su posle dve godine uhvaćeni, ali, manastirsko blago još nije pronađeno…

Manastir je spaljen posle Boja na Mišaru, a obnovljen je, u slavu kneza Miloša i naroda Mačve i Pocerine, 1836. godine. Na mestu stare, četrdesetak godina kasnije, podignuta je nova crkva, koja kasnije strada u oba svetska rata.

Na putu ka Šapcu prolazite i pored table koja vas upućuje ka manastiru Ilinje, koji je novijeg datuma, podignut osamdesetih godina prošloga veka, posvećen Svetom Iliji.
Ubrzo stižete do Šapca, a obilaznica vas nepogrešivo vodi do mosta na Savi. Put dalje vodi kroz mačvanska sela, Platićevo i Hrtkovce, gde možete uz malo para napuniti prtljažnik divnim voćem i povrćem koje meštani nude uz put. Punih duša, stomaka i prtljažnika, uskoro smo stigli i do autoputa, a tako i do kuće, Beograda – „tačke za koju smo vezani“, sa već polugotovim planovima za nova putovanja:
„Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi volio ni nju ni drugi svijet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigdje. A nisi nigdje ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš. Onda, spremi se na put…“ („Derviš i smrt“, Meša Selimović)

*KRAJ*

Zahvaljujemo se Slobodanu Bobi Ogrizobiću, autoru svih šest potopisa o putevima od Beograda do planine Tare na iscrpnim, sveobugvatnim, kreativnim i nadasve zanimljivim tekstovima i predivnim fotografijama!
Urednik

Objavljeni putopisi:
1. BEOGRAD – TARA, jedno putovanje (prvi deo)
2. Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo)
3. Put do Tare (treći deo)
4. Tara – Krupanj – Tekeriš – Majur – Beograd (četvrti deo)
5. Beograd – planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)
6. Tara – Beograd, 2010. godine (šesti deo)

The post Tara – Beograd, 2010. godine (šesti deo) first appeared on Beautiful Serbia.

The post Drvengrad first appeared on Beautiful Serbia.