Једног лењог летњег јулског дана кренули смо на пут, да коначно видимо тај чувени Фантаст, дворац Богдана Дунђерског, као и суседни Бечеј, остајући и даље вечито запитани зашто је толико времена требало да се направи овај тако леп излет, а до места које је свега стотињак километара удаљено од Београда?

Одмах после преласка моста код Бешке и проласка поред Ковиља (где је лепо мало се задржати и видети манастир, ако то већ нисте учинили), долази се до скретања за Шајкаш. Иако је, донекле, привлачна идеја да се остане на аутопуту, све до скретања за Србобран, ипак је излет – излет, а како ћете заиста уживати у излету него лаганом вожњом бачком магистралом – кроз Шајкаш, Ђурђево, Жабаљ, Чуруг и Бачко Градиште?

Свако од тих симпатичних, ушорених војвођанских села нуди понешто за видети, али требало је ипак стићи до Бечеја и нешто видети пре него што сунце баш упече. Али да барем поменемо неколико занимљивости!

Ђурђево је, за познаваоце вискија, чувено као место у коме се прави први и једини српски виски! Нажалост, посета дестилерији „Two doves“ (две голубице) није део туристичке понуде Ђурђева, а било би лепо да нас (и вас) једног дана тамо сачека путоказ ка вискију! Е сад, можда би за многе ту већ био крај излета, а можда би морали и да преспавају у Ђурђеву, барем док се не отрезне од дегустације, али планови путовања и постоје да би се мењали! Творац домаћег вискија је господин Шандор Комароми, који је дуже од четврт века радио и експериментисао са разним поступцима, састојцима, бурићима… да би дошао до данашњег (могу слободно рећи – изванредног) производа – малт вискија, произведеног искључиво од јечменог слада, трипут дестилисаног (онако како се, на пример, прави и најбољи ирски виски) у класичном казану и затим остављеног да лешкари још најмање четири године у бурићима од храстова са Фрушке горе! Па кад поново крене акција „купујмо домаће“  – да знате да се то односи и на виски! На сајту дестилерије можете наћи више информација о две голубице, као и места на којима можете да набавите овај производ, а – пошто су већ и јапански, и тајвански виски проглашавани за најбољи светски виски, нема разлога да та награда једном не дође и у наше, тј. Шандорове руке!

Возећи се даље бачком магистралом, на изласку из Жабља доћи ћете и до прелаза преко речице по имену Јегричка, а табле поред пута вас упозоравају да уствари пролазите кроз парк природе Јегричка, који откида делове општина Бачка Паланка, Темерин, Врбас и Жабаљ, обухватајући преко 11 хиљада хектара, што копна, што воде.

Парк је заштићен законом, па пазите шта овде радите! А заштићено је, пре свега, 80 врста водених и мочварних биљака (па и водени орашак и мешинка, ако умете да их препознате), као и 198 регистрованих птичјих врста (ваљда ће однекуд слетети још и те две!), међу којима и водени бик, црногрли гњурац, патке – њорке и кашикаре (!), и ко зна шта све још. За посматраче птица – право уживање. Дакле, и водени бик је врста птице, мада постоје и неки прави водени бикови (из легенди о Власинском језеру) који знају понекад ноћу да изађу из језера и направе лом. Јегричка је уједно и станиште видри, које могу свакога дана да једу другу врсту рибе, скоро месец дана, а онда све испочетка.

На малом земљаном паркингу поред речице, одмах уз мост који прелази преко Јегричке, видећете локалне пецароше, неки ресторанчић, али ништа значајно – што би вас задржало у вашем походу – освајања дворца Дунђерског.

Узгред, кад смо већ код географије, да причу о Јегричкој закључимо и информацијом о њеном току – од канала ДТД, па до ушћа у Тису, близу Жабља – што укупно износи (чак) 64 километра речног тока.

Веома брзо стићи ћете и до Чуруга, још једног ушореног војвођанског села, где можете да видите велику цркву са, кажу, највећим звоником на Балкану. Чуруг је некада био познат по ветрењачама, а данас се, одмах уз пут, може видети још једна ветрењача, али без својих „крила“. Да поменемо и да је у овом селу основну школу похађао данашњи Митрополит загребачко-љубљански др. Порфирије.

Северни део села излази на Стару (или Мртву) Тису, одакле се може наставити и ка Бисерном острву, а у близини је (али, нажалост, не одосмо до тамо) и споменик жртвама јануарске рације (1942. године) у Чуругу. Према подацима Меморијалног друштва, тада је – за десетак дана рације мађарских фашиста – а на име одмазде за неколико, у борби настрадалих, окупаторских војника – зверски убијено више од 500 Чуружана, и међу њима најмање 86 деце старости до 15 година. Осим Чуруга, настрадао је и цео околни регион, и процењује се да је та геноцидна рација однела скоро 13 хиљада жртава, који су великим делом – што убијени, што живи или рањени – бацани под лед који се те зиме ухватио на Тиси. И тако, увек исто – где год кренете по овој земљи, крв, кости, невине мртве душе…

А што се тиче поменутог Бисерног острва, осим по дворцу Рохонци из 19. века, оно је познато и по чувеном вину „Крокан“. Винова лоза је донета – можда из Француске, можда из Алжира, али ју је гроф Рохонци сигурно засадио баш овде, на овом осунчаном острву близу Чуруга и Новог Бечеја. Ту је и настао Мускат Крокан, а вино називају и пићем богаташа. Данас га можете видети и у локалним београдским радњама, по цени од око 2000 динара. Вреди, сваки динар, а чак и ако се мало замислите због цене, биће вам лакше када чујете да је то вино гроф некада слао на поклон својим пријатељима – по европским дворовима – и да је тадашња вредност флаше Крокана, прерачуната на данашњу вредност – износила око 1000 евра! Дакле, вино је појефтинило око 500 пута од тада, па нека неко каже да се данас тешко живи?

А гроф Рохонци је, како то стоји на сајту Крокана, био прави боем, бонвиван – и осим вина је обожавао и новац, жене, карте, лов… а по легенди је једном исте ноћи изгубио, а затим и повратио и имање и супругу Изабелу! Ето, некад – кад би вас жена (баш) изнервирала, ви бисте једноставно отишли да се коцкате, и – изгубили је на картама.

Крокан се некада није ни могао наћи у слободној продаји, што није ни чудо када су велики љубитељи овога вина били чак и друг Тито и Де Гол. А кажу да је и Путин, приликом посете Србији, пио баш ово вино.

Кроз Чуруг смо пролазили и у одласку и у повратку. Тако смо у одласку опазили таблу – путоказ за ресторан – рибљу чарду „Тиха Тиса“, а у повратку тамо и свратили. На мало збијеном простору, у склопу једној симпатичног домаћинског имања, близу обале Старе, Тихе или Мртве Тисе, налази се поменута чарда – која вам нуди рибљу чорбу (и то искључиво од смуђа и шарана), специјалитете од рибе и стандардну понуду роштиљског меса. После предивне рибље чорбе, наручисмо (а да нас питате зашто, не знамо) баш роштиљ и – имамо само један савет – ако дођете овде држите се рибљих специјалитета!

Иначе, та Стара Тиса је уствари један затворени, полукружни, меандар Тисе потковичастог облика, и кажу да је ту вода перфектна и за купање и за кување (а посебно рибљих чорби).

Од Чуруга пут води даље – кроз Бачко Градиште – па поред великих бечејских рибњака, и тако све до уласка у (Стари) Бечеј. Да бисте стигли до Фантаста, чим пређете канал ДТД настављате главним путем (мало лево, мало десно, али нема грешке) и тако све до укључења на Србобрански пут, који наставља скроз ка северу, ка Сенти. Међутим, још у самом Бечеју, баш код „Лукоил“ пумпе, скрећете на пут ка Бачкој Тополи, тзв. Тополски пут, а затим, после неколико километара, видећете и обележено скретање ка Фантасту. Још мало вожње уским, „дворским“ путем, и ту сте.
Такође, мало пре поменуте пумпе, налази се још једно одвајање (на лево), на тзв. Иђошки пут, који вас води право до дворца. Па сад, како вам драго.

И тако, дођосмо и до дворца Богдана Дунђерског, по имену Фантаст. Е сад, на шта данас човек помисли када каже „дворац“? Пар месеци пре овог излета, био сам у Торину, видео краљевску палату, дворац Кастело… још увек се сећам посета Лувру, Версају, дворцима Лоаре… Фантаст свакако не може да се пореди са тако велелепним грађевинама, али је зато ту, близу, и наш је! И леп је, мада му не би сметало још дотеривања, и поред тога што се види да је доста тога урађено и реновирано претходних година.

Највиши део замка је четвороугаона кула, или торањ, на који се можете попети уским, кружним степеништем и уживати у погледу који пуца (чуј – пуца, експлодира!) на све четири стране света. Осим куле, ту су још и три, нешто ниже куле, једна квадратне и две кружне основе, са оним правим шпицастим врховима примереним (замишљеним) замковима из бајки! На прозорима недостају само заточене принцезе које чекају принчеве да их спасу – успињући се уз кулу држећи се за њихове дуге, дуге плетенице!

Велепоседник, Богдан Дунђерски, изградио је тако замак по својој вољи и жељи, а захваљујући свом другарству са чувеним сликарем – Урошем Предићем – у импозантној капели, која се налази десетину метара удаљена од дворца, посвећеној Светом Ђорђу – налази се диван иконостас са неколико предивних Предићевих радова. Касније, 1943. године, Богдан Дунђерски је и сахрањен у тој капели. Послератна власт није се баш много потрудила око очувања дворског комплекса, а успут су из замка нестали и намештај, уметничке слике, накит, теписи, кристални лустери и сребрнина. Дворац су, уместо Дунђерских, или барем туриста, походиле – овце! а капела замало није постала електрична централа – да је није, својим везама са тадашњом влашћу, спасао лично Урош Предић.

На улазу у капелу можете видети и таблу „Задужбина Богдана Дунђерског – велепоседника старобечејског и сентомашког – 1923. године.“

Фантаст данас функционише и као хотел, са око петнаест апартмана и соба. Љубазно особље дворца/хотела омогућило нам је да погледамо једну собу, достојну хотела са пет дворских звездица. Уколико хоћете да ноћите (и још добијете доручак) у неком од апартмана (једна особа), то ће вас коштати 5.770 динара (податак из јула 2016. године). Иначе, одмах уз рецепцију хотела налази се неколико витрина са поређаним пехарима и фотографијама најзначајнијих тренутака из историје ергеле Фантаста.

Неколико просторија дворца, уређених за туристичке обиласке, украшено је рустичним намештајем, а ту су и свечана сала, и један велики концертни клавир – те би се дало наслутити да се у оквиру Фантаста често организују концерти или други културни догађаји. Узгред, дворац можете обићи и сами, а можете се и – пре доласка – договорити са локалним кустосом и водичем о организованом обиласку Фантаста.

Ергела је посебна прича. Пре рата овде је трчало, касало и галопирало око 1400 расних коња, који су после рата продавани Италијанима – по кланичној цени (надам се да нису и завршили по кланицама). Данас (по информацијама са разних сајтова) овде живи нешто мање од сто грла. Док смо шетали около, могли смо видети само 2-3 празне штале, док су коњи вероватно били на испаши или на неком тренингу, иако је било прилично вруће, а сунце високо.

По обиласку дворца, можете сести у локални дворски ресторан, где се може нешто попити, а и појести (садржај јеловника је деловао привлачно) али нас је чекао Бечеј…

Породица Дунђерски је имала, осим овога, још неколико двораца по Војводини, као у Челареву (који као украс на улазу има брата близанца скулптуре лава која краси и Фантаст), Кулпину и још понеки.

Одмах поред Фантаста, дворца, налази се и велики, празан базен, на чијој средини се налази мала фонтана. Напуњен базен, са фонтаном у раду – био би то заиста предиван призор за све посетиоце… А по легенди, Богдан Дунђерски је базен пунио млеком, да би се његова највећа љубав – Мара Дињашки Ђалинац (некадашња – неко каже жена, а неко каже вереница, ковача са имања Дунђерског) – купала у млеку. Нажалост, Мара се касније разболела и умрла, а за спомен на њу – Богдан је тражио од Уроша Предића да Богородица, у капели, има лик његове вољене Маре.

А име Фантаст – дворац је добио по најпознатијем грлу од оних 1400 предратних коња, шампиону који је 1932. године на београдском хиподрому победио у све три трке и освојио све што се могло освојити. Када је Фантаст угинуо, Дунђерски га је сахранио на овом имању, и – по завршетку изградње замка – грађевини дао име свог љубимца.

Уз опроштајну кафицу и сокић у Фантастовом ресторану, настависмо наш излет – повратком у Бечеј.

Ка центру Бечеја, градићем који је само својим источним делом наслоњен на Тису, води једна врло еколошка улица, по имену Зелена. Врло брзо ћете, са десне стране, видети једно од централних бечејских знаменитости – посластичарницу, или – како то кажу Мађари: cukrászda – по имену „Жербо“. Не знам да ли је бечејски Жербо у некој вези са својим светски познатим имењаком, тј. имењакињом (посластичарницом) у Будимпешти, која тамо постоји дуже од једног и по века? Ово необично име потиче од имена врхунског посластичара, Емила Жербоа, рођеног у Женеви, у – познатој посластичарској породици, што је био још један доказ да ивер не пада далеко од кладе, а ни шлаг од чоколаде. Емил је, са својим слаткишима – што са укусним тортама са кремом од путера, што са пуњеним чоколадним бомбонама (на пример – са вишњом и коњаком) – освајао непца целе Европе. На крају се усидрио у Будимпешти, где се и дан данас његово име помиње са пијететом.

Углавном, ни бечејски Жербо није за бацање, а кад станете испред великих стаклених витрина са колачима, одмах зажалите што нисте пар деценија млађи, и што не можете одједном да поједете барем пет-шест колача! Шта је ту је… Опет, заиста је тешко савладати чак и само један колач, јер Жербо а ла Бечеј нуди, искрено, и квалитет и квантитет. Ко не воли колаче, ту је и богата понуда сладоледа, а све то можете густирати у отвореној башти са унутрашње стране зграде.

Настависмо даље – по већ јаком јулском сунцу – даље, Зеленом улицом која мало касније прелази у „Зелени корзо“ (Zöld korzó, што каже мађарски народ). Корзо вас води право ка Тиси и лепо уређеном шеталишту, а успут ћете проћи и поред бечејског хотела, лепе спољашњости, од наранџасто-црвенкасте фасадне цигле – „Imperial lux“, некада званог „Бела лађа“. Мало пре него што дођете до Тисе, видећете и једну велику округлу плочу, благо укосо уздигнуту изнад тла, на којој је у мозаику приказан грб Бечеја. Нажалост, плоча је у прилично офуцаном стању, и штета је да се не доведе у ред, кад се већ неко некада ономад потрудио да је направи.

Тиса је дивно изгледала, потпуно упивши у себе зелену боју околног дрвећа, и верујем да Бечејци свакодневно уживају у том призору. А колико је дугачко шеталиште уз Тису – не знам.

Ка центру Бечеја можете се вратити кроз Горански парк, који се простире паралелно са Зеленим корзом, и то је један прави парк, са преко 2300 стабала и стотињак различитих врста дрвећа и жбуња. Камо среће да су бечејски горани уређивали, на пример, Ташмајдан, па да су по свим оним ћелавим деловима парка посадили сво то дрвеће!

Иако је парк практично наслоњен на центар Бечеја, кажу да се у парку могу понекад видети срне и зечеви.

А ви се запитајте да ли сте икада чули за 39 врста жбуња, и то на једном месту? А овде су: јапанска аукуба, па багремац, физокарпус, јулианова жутика, маклура, пајасмин, пампастрава, пузава мушмулица, шипурак али и ватрени грм!

Пошто прођете парк, видећете и спортски центар „Бечеј“ са термалним базеном и Јодном бањом (ради још од 1904. године), место где су некад харали ватерполисти клуба „Бечеј“, који су 2000. године чак и освојили титулу првака Европе! Нажалост, клуб је већ 2002. године престао да постоји, а касније је на његово место ускочио ВК „Бечејац“. А прваци Европе су те године били Александар Шоштар, Слободан Соро, Предраг Зимоњић, Вељко Ускоковић, Александар Шапић, Југослав Васовић… Какав састав!

Убрзо се стиже на централни градски трг – „Трг ослобођења“, којим доминира велика православна црква, а трг својим присуством уобличавају и зграда општине, црква Узнесења блажене Девице Марије, као и Градско позориште.

Бечеј се, иначе, некада налазио на сред пута између Новог Сада и Суботице, али се изградњом ауто-пута нашао, помало, на периферији збивања. Наравно, од Бечеја до ауто-пута имате 15-20 минута вожње, тако да је ова нова позиција, без свог тог саобраћаја, вероватно и захвалнија за Бечејце.

Историја каже да се градић први пут спомиње још давне 1091. године, тако да ће у овоме веку Бечеј прославити првих хиљаду година постојања.

Опет, то што га је тада неко споменуо, не значи да Бечејци нису овде живели и пре тога. Према налазима на овом подручју, рекло би се да су неолитски Бечејци овде пецали и пили Крокан још пре скоро седам миленијума, тј. још у петом миленијуму пре нове ере. После њих, овде су живели и енеолитске Лале, а затим и бронзане и гвоздене… Као и на другим подручјима данашње Србије, и овуда су пролазили многи народи, многе војске и разни путници намерници. У петнаестом веку овде се налазио и посед деспота Ђурђа Бранковића, да би затим дошли Турци, у лику и делу Мехмед-паше Соколовића, који није много марио за затечене правно-имовинске односе, тј. шта је чије.

Ако се евентуално спремате за неко такмичење из историје, онда сами потражите шта се још дешавало у следећих неколико векова, тј. куда су прошле велике сеобе, куда Аустријанци а куда Турци, па шта су затим радили Бечејци док су били на Потиско-поморишкој војној граници Хабзбуршке монархије… и тако све до 1918. године када су и Бечеј и околина ушли у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), која би се данас вероватно звала Краљевина Срба, Хрвата, Словенаца, Бошњака, Црногораца, Македонаца, Албанаца, Федерике Могерини и осталих.

Ми смо, рекло би се, мало поранили са доласком у Бечеј, тј. у његов центар, јер је за септембар 2016. године (дакле два месеца после нашег доласка) била најављена реконструкција централног трга. А да му је реконструкција била потребна – јесте.

оменута, православна црква Светог Ђорђа подигнута је средином 19. века и заиста предивно изгледа, са своја три звоника, који симболишу Свето Тројство, од којих средњи, највиши, има чак 52 метра висине, а два нижа, бочна по 34 метра. Или, како то кажу историчари уметности, ово је „једнобродна грађевина са полигоналном апсидом и певничким просторима обележеним благим правоугаоним испустима“. Блиставо бела боја цркве, контрастно окружена богатим зеленилом, прави је украс Бечеја.

Улаз у цркву красе четири масивна стуба у коринтском стилу (ништа без браће Грка), а када се науживате у погледу на спољашњост цркве, можете своје дивљење да наставите гледајући у централни иконостас, подигнут негде око 1860. и неке године, да би крајем 19. века Урош Предић, лично, насликао – престоне иконе, па над њима празничне иконе и представу Свете Тројице над царским дверима, а у највишој зони Распеће и преостале овалне иконе, како то већ ред налаже.

Не би то била права српска црква да је непријатељи и окупатори нису мало бомбардовали и рушили, па је тако средњи торањ оштећен 1944. године, а обнова торња и крова цркве изведена је неких двадесет година касније. Према огромним флекама од воде, на делу цркве – тик иза коринтских стубова – рекло би се да је истекла гаранција за радове на крову, и да је време за додатне поправке.

Недалеко од православне, налази се и католичка црква, чији је сат на звонику – или неисправан или жури два сата у односу на православно време. А највероватније је да сат уопште не ради, јер је звоник цркве Узнесења блажене Девице Марије управо у процесу реконструкције.

Одмах преко пута цркве Светог Ђорђа (добро, не баш преко пута, јер их деле десетине метара великог трга, са нечим што је вероватно фонтана – али без воде), налази се и зграда општине из 1881. године, па њених 60 метара фасаде јасно ограничава контуре градског трга. Део те општинске зграде је уствари задужбина баронесе Еуфемије Јовић, изграђене у сецесионистичком стилу, тј. инспирисане природним облицима и структурама (како се, узгред, стручно објашњава шта је то тачно – „сецесија“).

У близини општинске зграде, такође на самом тргу, налази се и велики Споменик слободи, посвећен борби и страдањима становника Бечеја у Другом светском рату.

Није то био баш неки детаљан и професионални обилазак Бечеја, јер је ипак са свих страна, а највише одозго, пекло јулско војвођанско сунце, и сигурно би се дало наћи још пуно занимљивих ствари – само да је наишао неки облачак – али није.

У шетњи до паркинга – споредним бечејским улицама, могле су се видети и необично украшене фасаде и велике дрвене капије, а само спорадично – по неки Бечејац кога је мука натерала да изађе на вреле улице, или је, у бољем случају, можда кренуо до локалних базена.

Ову дивну туристичко-историјско-културну посету завршили смо, хм, обиласком још једне велике грађевине, изграђене почетком 21. века, са мешавином византијско-барокног и готичко-сецесионистичког-кичерајског стила, данас нажалост познатију и посећенију много, много више и чешће него што је то случај са било којим од наведених места у овом путопису, а по имену „Fashion Park Outlet“, у Инђији.

Чим је овај путопис објављен, желео сам да то поделим са господином Комароми Шандором, произвођачем првог српског вискија. На моју велику жалост, сазнао сам од његовог сина да је господин Шандор у међувремену преминуо… Зато овај текст посвећујем успомени на овог ведрог, духовитог, иновативног и вредног човека, са надом да ће његова породица наставити са производњом домаћег вискија, из Ђурђева.

С. Огризовић

The post Фантастичан излет до Фантаста first appeared on Beautiful Serbia.

Dvorac „Fantast“ se nalazi na oko 14 km od Bečeja na putu za Bačku Topolu, u centralnom delu Vojvodine. Od Novog Sada udaljen je 60 km, a od Beograda 135 km. Čitav kompleks prostire se na oko 65 ha i obuhvata dvorac, mali kaštel, kapelu Svetog Đorđa, ergelu trkačkih konja i park. Dvorac je izgrađen u periodu od 1919. do 1923. godine i predstavlja mešavinu različitih stilova. Sam toranj i četiri ugaone kule su u stilu neogotike, dok su oba ulaza urađena u stilu neoklasicizma. Dvorac je ograđen niskim zidom sa dvema monumentalnim kapijama od kovanog gvožđa. Početkom 80-tih godina prošlog veka adaptiran je i pretvoren u hotel „Fantast“. Ime hotelu je dato po čuvenom pastuvu trkaču, koji je i sahranjen na imanju Bogdana Dunđerskog.

Dvorac porodice Dunđerski u Čelarevu čini nekoliko objekata smeštenih u prostranom parku, organizovanom po principu engleskih vrtova, na vlastelinskom posedu nastalom u drugoj polovini 18. veka. Manji dvorac sagradio je Marfi Lipot na prelazu iz 18. u 19. vek. i u njemu je živeo plemić Nikola Bezeredi sa svojom porodicom. Bezerdi se odlučio na gradnju Velikog dvorca, koji je po planovima nepoznatog bečkog arhitekte sagrađen između 1834. i 1837. Iako je sama zgrada proglašena dvorcem, ona je služila isključivo kao letnjikovac Nikoli Bezerediju koji je posedovao kuće u Beču i Budimpešti.
Oba klasicistička dvorca u Kulpinu, smeštena u parkovskom okruženju, sagrađena su za plemićku porodicu Stratimirović. Manji dvorac je izgrađen krajem 18. veka, a veći je izgrađen polovinom 19. veka. Jedno kratko vreme, imanje je od Stratimirovića, otkupio Matej Semzo od Kamjonike, ali je 1889. imanje prodao Lazaru Dunđerskom. U velikom dvorcu se danas nalazi Poljoprivredni muzej, a mali je pretvoren u mesnu kancelariju i kancelarije kulpinskih udruženja građana.

Nekadašnji lovački zamak Kaštel erdeljanskog grofa Lukača Lazara, koji se nalazi u Ečkoj na teritoriji opštine Zrenjanin, pretvoren je u hotel dvor koji je danas privlačna turistička atrakcija. Dvorac je zapravo ogromna jednospratna kuća crvenkaste boje, podignuta 1820. godine. Okružen je prostranim parkom i starinskim tornjem za vodu koji izgleda kao tvrđavica. U parku se nalazi nekoliko spomenika, kao i dugačka ruševna građevina koja je nekada služila kao štala. Neposredno pored dvorca se nalazi i katolička crkva sagrađena 1864. godine. Slike na zidovima crkve prikazuju Hristove muke, i delo su Jozefa Gijgnera. Tri velike ikone: Krštenje Hristovo, Sv. Elizabeta i Judita dela su poznatog holandskog slikara Van der Vennea.

Tekst: Aleksandar Devetak

Tweet

Ostavite komentar na Fejsbuku

(Ukoliko želite da ostavite komentar na ovom portalu za to koristite polje na dnu stranice.
Možete da komentarišete na oba mesta)

The post Dvorci Vojvodine first appeared on Beautiful Serbia.