У последње време, захваљујући истакнутим појединцима наше породице, успоставили смо специјалне везе са Петницом, па нас је тако пут поново довео у Ваљево, свега две недеље после стогодишњег, а можда чак и миленијумског поплавног таласа у колубарском крају.

До Ваљева смо стигли онолико брзо, тј. онолико споро, колико то може да се уради када изађете на Ибарску магистралу, са свим постојећим ограничењима брзине, а затим и Ваљевско-лозничком магистралом, од Ћелија, кроз Лајковац, Рубибрезу, Непричаву, Словац, Дивце и Попучке. Ко зна, можда ће баш забрана ротационих светала министрима и осталим државним званичницима, чиме се и они придружују удружењу угњављених корисника Ибарске ауто-страдије, коначно дати потребну погонску енергију за озбиљан рад и завршетак ауто-пута до Чачка, тј. Јужног Јадрана?

Иначе, са пута се, од недавне поплаве, могу, понегде, видети још увек натопљене њиве, са понеком баром и језерцетом, понеки заостали одбрамбени џакови са песком прислоњени на врата куће неког лењог, или можда опрезног, домаћина, а када се прође раскрсница за Велике Црљене (на Ибарској магистрали) крајичком ока се може видети како из великог, новоформираног језера на копу Велики Црљени вире делови потопљене рударске механизације.

Заиста је тешко и замислити како је Колубара, која ових дана поново изгледа као сирота и недужна речица, мада још увек замућена, блатњаво браон боје – могла да направи такав ршум у овоме крају. А опет – када помислите да је кроз корито Колубаре, које обично протура 30 до 50 кубика воде у секунди, пролазило од 1000 до 1200 кубика (!) у тим драматичним и по живот опасним секундама средином маја, онда вам размере катастрофе постају далеко јасније. Али о томе још мало, касније, када се текст и ја будемо враћали за Београд.

Ваљево и Петница

У Ваљеву смо били пре непуна два месеца. Још увек се сећам свог првог утиска и изненађења – када сам видео поточасту Колубару, како на једвите јаде прекрива најнижи ниво двостепеног кеја и како користи тек десетину расположивог корита – помисливши да је штета што је толики простор у центру града одвојен због тако мале реке. Ето, кад човек не зна… Свега неколико недеља касније, Колубара је тако силовито и у таквој количини пројурила кроз Ваљево да је напросто растурила велике делове доњег нивоа масивног кеја, и право је чудо да су ваљевски мостови ипак успели да се одрже на ногама. Осим тока кроз корито, река се помало разлила и дуж централних, суседних градских улица, али, изгледа, без неких драматичнијих последица. Да није разрушених делова кеја, тешко бисте могли и да помислите да се овде нешто необично дешавало пре једва двадесетак дана.

Мионица

После кратког сусрета са Ваљевом и растанка са младим истраживачем у Петници, ако је и постојала – дилема је брзо решена: зашто се, по овако лепом и сунчаном дану, враћати истим путем, када се може ићи наоколо, маљенским и сувоборским падинама? Правац – Мионица!

Пут од Петнице води ка Дивчибарама, све до прве раскрснице – где се посебан пут одваја ка Мионици. Успут се може видети понеко клизиште, мања оштећења пута и понека поплављена њива, али ништа више од тога. Мионички крај је, на жалост, ове године два пута страдао од киша и бујичних вода – прво у априлу, а затим у мају.

Колико год уживали у вожњи вијугавим путем – кроз шуме и ливаде, неминовно ћете брзо ући у Мионицу, омање место којим доминира велелепни споменик војводи Живојину Мишићу, војсковођи – коњанику. На свакој страници постамента споменика стоји по једна или две табле са одговарајућим текстом. Тако ћете – на предњој страни споменика видети Мишићеве речи: „С непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у отаџбину!“ – речи које су обележиле коначни пробој Солунског фронта.

На другој табли стоји, као трагично подсећање, податак да је у Првом светском рату Србија од 4,5 изгубила 1,2 милиона становника, а на задњој страни споменика пише следеће: „Народ своме војводи, на 70-годишњицу пробоја Солунског фронта и стварања Југославије“. Е сад, да се Живојин Мишић више питао, питање је да ли би баш било те и такве Југославије, али то је сад, ионако, само реторско питање за историчаре.

И тако, стојите у Мионици, пред овим спомеником, док вам пред очима пролећу слике из друге књиге Ћосићевог романа „Време смрти“, романа који до у детаљ описује сваки заселак, шумарак, поток и чуку на којима су се одвијале огорчене битке аустроугарске и српске војске крајем 1914. године, романа који невероватно прецизно описује сваки моменат чувене Колубарске битке – од тренутка када војвода Мишић преузима команду над разбијеном Првом армијом, баш овде – у Мионици, па до тренутка када, са истом том, али чаробно препорођеном армијом, протерује непријатеља преко Дрине. А судбина наше војске преокренула се и јуначки посрећила можда баш у Мионици, код моста преко Рибнице, где је војвода Мишић сачекао српску војску, у правом расулу, и полако почео да је враћа у чврсту војну формацију. Данас се ту, на почетку моста, налази још један споменик, са ликом војводе Мишића и његовим речима: „Војници, децо, стојте! Усправите се, окрените лице непријатељу!“ Тако је то било, јесени 1914. године.

Брзина којом је српска војска у одлучном нападу враћала Србију у своје руке, и број километара који је војска дневно прелазила могу се поредити само са брзином и километражом исте те војске после пробоја Солунског фронта.

За пола године биће тачно 100 година од Колубарске битке, и биће то свакако прилика да се још једном проуче сви елементи, војни, психолошки, људски, који су допринели да дође до невероватног преокрета, тј. све оно што се већ деценијама проучава чак и на америчкој војној академији Вест Поинт. Мада је време таквих битака одавно иза нас. Сада је војна, а нарочито америчка војна стратегија мало другачија – прво иду санкције, па то мало медијски пропратите преко интернета, фејсбука и твитера, па нађете локалне борце за демократију, па мало бомбардујете и ракетирате, али са пар стотина километара удаљености, додате мало обогаћеног уранијума, ако треба још мало Хаарпујете, – и решена ствар.

Али, не смета да се подсетимо Колубарске битке: после више од две недеље тешких битака и свакодневног повлачења пред великом офанзивом Аустроугарске и Поћорекових разузданих трупа, губљења одсудних градова и позиција, војвода Мишић је преузео команду над Првом армијом. После свега неколико дана одмора – на резервној линији фронта подно источних падина Сувобора, уз реорганизацију војске (и уз прерађене, раније добијене, фалш француске гранате), Прва армија је кренула у тотални контранапад, и већ за десетак дана на територији Србије није више било ниједног (слободног) непријатељског војника.

А да је Мишићева одлука о великом повлачењу а затим и контранападу била све осим лака, а да притом и видите како је то био тежак и напет разговор главних и одговорних српских војсковођа, ево овде записа из књиге „Ратни разговори“:

„Диковићу, Шабац ћемо да бранимо по сваку цену! Буде ли пао Шабац, Диковићу, знате шта треба да радите…“

Пардон, није то тај разговор. Ево како је то било пре сто година:

– Господине војводо, повлачим трупе западно од Горњег Милановца на Липе-Мрамор-Шарани – говори Мишић на телефону војводи Путнику.

– Јесте ли здрави и при свести? – пита Путник

– Јесам, фала богу.

– Како смете то да радите? Ко вас је овластио да се коцкате са судбином Србије?

– Моја савест. Чиним све што је потребно за спас Армије и добро Отаџбине.

Начелник Путник га подсећа на последњу наредбу Врховне команде и додаје:

– То не смете нипошто чинити!

– То ја морам радити, јер ми диктирају прилике. Хоћу да доведем у ред своју армију и да је спремим за напад!

Војвода Путник наставља у љутитом тону:

– Ја ћу вас на суд!

– То можете. Можете ме и сменити, али моје дивизије не можете задржати од покрета нити мене одвратити од ове одлуке. За све што радим примам на себе пуну одговорност. Бар неколико дана и ноћи да наш војник не види Швабу, да га не чује, да заспи у миру и тишини. Да се наједе, окрепи, огреје. Да може да потрчи узбрдо.

– Још чињеница Мишићу, још!

– Победиће онај ко буде брже могао да истрчи на ћувик и дуже да маршује, дуже да остане на снегу. А то ће бити Прва армија, јамчим вам главом!

– Велик је то ризик, мој Мишићу, ризик после кога следи предаја. Одмах повуците наређење о повлачењу!

– То не могу да учиним. Не могу, нити хоћу – био је категоричан ђенерал Мишић (тада још увек ђенерал, а војвода после Колубарске битке).

Углавном, била је то битка у којој је 450.000 војника аустроугарске царевине навалило на 250.000 наших, при чему је, на крају, непријатељ имао 225.000 војника избачених из строја (мртвих, рањених и заробљених), а наша војска 133.000! На обе стране – укупно, 50.000 мртвих!

Тако је то некад овде изгледало. Данас је Мионица месташце са преко 3000 становника, кроз које пролазе путеви ка Ваљеву и Љигу, и где централним простором, осим већ поменутог споменика војводи Мишићу, доминира и висока Мионичка црква, са својом великом портом. Ту је и један омањи парк, на који је наслоњено неколико кафића и ресторана, а у којем можете видети још један споменик – Устаницима колубарске кнежине.

А кад се помене колубарска кнежина, онда се пре свега мисли на Грбовиће из Мратишића – на челу са кнезом Николом и сином му Милованом, затим на кнеза Раку Тешића из Мионице и на кнеза Јовицу Милутиновића из села Санковић.

Мионичка црква је посвећена Вазнесењу Господњем, а изграђена је средином деветнаестог века. Пре нешто више од пола века, Мионичка црква, али и њених осам старих икона – проглашени су за споменик(е) културе. Својом уобичајеном оријентацијом, тј. оријентацијом олтара ка истоку, и косом стазом којом се прилази до улаза у цркву, Мионичка црква скоро да једина ремети урбанистички уређену Мионицу у којој су све улице, а и поменути тргови и паркови – под правим углом.

Са сајта општине Мионица може се сазнати да се место у средњем веку звало Тувари, а да је кнез Лазар насеље назвао Мали Срем. После су дошли Турци, па је село опустело, али је онда овамо наишао неки Живко из ужичке Мионице и са собом донео и име свог пређашњег места. Ако је по називу места, изгледа да се Живко после још једном селио – у Босну, до општине Градачац, где такође постоји једна Мионица. Углавном, први помен Мионице везује се за 1719. годину, када се то име нашло у попису пограничних нахија Србије.

Иначе, десетак километара удаљено од Мионице, налази се село Струганик, где можете видети родну кућу војводе Живојина Мишића, данас меморијални комплекс, а ако решите да свратите, проверите прво да ли је кућа отворена преко телефона туристичке организације Рибница (014-265-186014-265-186).

А на пет километара од Мионице, у селу Паштрић, налази се још један музејски простор, и то – Музеј шљивовице, и то српске. Музеј се, кажу, налази у старој рибничкој школи, а тамо се може видети 50 флаша шљивовице различитих годишта, а међу њима и највећа флаша са жестоким пићем у свету – која је доспела и до Гинисове књиге рекорда. А у кањону реке Рибнице, недалеко од села, може се видети и Рибничка пећина, трогуластог улаза, високог 12 метара. У пећини живи, ни мање ни више него петнаест врста слепих мишева! Са главног пута из Мионице – према Љигу, узгред, нисам видео никакав путоказ ни ка музеју ни ка пећини, па ће то бити предмет истраживања у неком следећем проласку овим крајем.

Манастир Боговађа

Из Мионице, ако не рачунамо онај пут којим смо дошли – преостали путеви воде на четири стране – ка Дивцима, тј. ка путу Ваљево – Лајковац, други ка Боговађи (али је још оштећен од недавних поплава), трећи ка Ибарској магистрали, кроз Латковић, а четврти вас води кроз бању Врујци до Љига.

До манастира се ових дана може прићи путем од Ибарске магистрале, свега неколико километара дугачког, па је заиста штета да се не сврати у посету месту где је пре више од две стотине година заседао Правитељствујушчи совјет, на челу са протом Матејом Ненадовићем, месту где је, према легенди, живео и умро Гргур Бранковић, месту где је живео и радио Хаџи-Рувим…

Прилазни пут је био управо у фази поправке после недавних поплава – и, како ствари стоје, за недељу-две ће овај пут бити као нов. Иначе, пролазећи путем ка манастиру, видећете локалну „знаменитост“ Боговађе – бројне азиланте из локалног центра за прихват ових несрећних људи. Пре отприлике пола године и до шире јавности су дошле приче о проблемима мештана са азилантима, у тренутку када је број мештана и број азиланата био малтене  изједначен – због улазака незваних гостију у локалне викендице, коришћења локалних бунара, улазака у сеоске стакленике, итд.

Овдашњи дошљаци су претежно из Сирије, Еритреје, Сомалије, Ирака, Пакистана, Авганистана, па скоро да их можемо све назвати колатералном штетом од, хм, увођења демократије у њихове земље.

Тако је било у Боговађи прошле јесени, ваљда је сада мало боље?

Углавном, видевши успут само неколико Афросрба (пандан појму „Афроамериканац“) убрзо долазите до капија манастира Боговађа. Унутра – велики зелени травњак, небројени, расцветани бокори црвених ружа, тишина, мир. Бела манастирска црква, са високим барокним звоником, посвећена је Светом Георгију – а, као и сам манастир, неколико пута је страдала, бивајући спаљивана и опљачкана.

Па, да заронимо мало у историју, кад смо већ у Боговађи, у чему ће нам изузетно помоћи књижица Слободана Живојиновића „Манастир Боговађа“.

Манастир се помиње као активан још у првој половини 15. века, а о његовом значају довољно говори чињеница да га је за своје боравиште по повратку из Цариграда изабрао син Деспота Ђурђа Бранковића – Гргур, годинама држан као талац а затим и ослепљен од султана Мурата Другог. Не зна се тачно ко је ктитор Боговађе, а „сумња“ се чак и на Деспота Стефана.

По народном предању, Гргур, монашко име Герман, сахрањен је у првобитном манастиру Боговађи, који се налазио уз реку Љиг. Тек 86 година по Гргуровом упокојењу у Господу, на остацима старе цркве калуђер Мардарије је подигао нову. Са сваким новим обнављањем, Боговађа се помало „спуштала“ са оближњег брега, све до данашње позиције. Као што је то увек бивало на овим просторима, и Мардаријева црква је срушена или спаљена, или и једно и друго, па је Хаџи-Рувим изградио нову – између 1791. и 1794. године, таман на време – деценију пре почетка Првог српског устанка.

Ево и писанија Проте Матеје, а везано за рад свог Правитељствујушчег Совјета: „У Вољавчи пустиња, планина и врлет, нити имамо шта изјести нити попити, прави пустиници и посници. Замолимо господара Ђорђа, он одобри: преместимо се у Боговађу, где свашта колима доћи може. Сад ако и јесмо у манастирским ћелијама, опет нисмо испосници, иако се из својих каса хранимо.“

Нажалост, Први устанак се завршио како се завршио и ето опет Турака да руше Боговађу, 1813. године, али ето ускоро и књаза Милоша, да подигне нови манастир. Пошто је црква била, ипак, недовољна да прими све ондашње вернике, године 1852. подигнута је нова, проширена црква.

Шест деценија касније оно што је задесило цео Колубарски округ, сручило се и на Боговађу, која се тако нашла у центру Колубарске битке, током Великог рата. У манастиру је организовано превијалиште за рањенике, а у току повлачења аустроугарске војске, колико год се то брзо одвијало пред налетом јединица Прве армије, ипак није пропуштено да се опљачка манастир, уништи његова имовина и драгоцености. А шта тада нису уништили, довршили су идуће,  1915 године. Како је иначе изгледала аустроугарска окупација у односу на Цркву – може се видети из наредбе Окружног заповедништва у Ваљеву „да се из манастирских и црквених библиотека имају уклонити све књиге у којима се говори о династији Карађорђевића, а књига у којој је било описано крунисање краља Петра Првог била је конфискована. Црквене књиге, штампане у Русији, у којима је био родослов руског царског дома, повлачиле су се из употребе, или је био извлачен дотични лист.“ (податак из већ поменуте књиге С. Живојиновића)

Да поменемо, за крај, да се близу манастира, данас у кругу оближње касарне, налази и Хаџи-Рувимова чесма, са водом са оближњег извора на којем се, давно, један слеп човек, Богом вођен (ето откуда име манастира!) умио и – прогледао. За воду са чесме верује се да је лековита, нарочито за болести очију.

Бања Врујци

Кад смо већ код лековитих вода, да поменемо још једну, и то ону из Бање Врујци. Дакле, када се из Мионице крене путем ка Љигу, после неколико километара се стиже до одвајања за Бању Врујци, најпознатије „летовалиште“ овога краја. А овдашња вода, кад је попијете, припомаже у раду бубрега, желуца и дванаестопалачног црева, док се купањем спроводе терапије код неурастеније, лакше неуротичне анксиозности, хипохондрије (!), професионалне неурозе и хипертензије првог степена, болести локомоторног апарата, запаљенског реуматизма, артроза, спондилоза, итд. Чудесна вода!

Ни ту није крај лековитости ове бање, јер вам на располагању стоји и лековито, или, како то стоји на бањском сајту – племенито блато – „за овде“ и „за понети“, по избору. Терапија блатом, комбинована са сунчањем, помаже, такође, у лечењу реуматских обољења, ишијаса, а и проширених вена и кожних болести.

Осим свега наведеног, у Бању Врујци се долази и због чистог сувоборског ваздуха, због одмора и купања у неколико проточних бањских базена на отвореном, као и због – на први, а и на други поглед – чистих и лепих објеката и ресторана, али – можда – и због шетње поред Горње Топлице.

Кроз Бању пролази асфалтни, аутомобилски пут који наставља даље у брда и, ето, можда је једино штета што тај пут није претворен у неки бањски корзо, барем у вечерњим сатима? А можда и јесте, али не дочекасмо вече у Врујцима.

Базени делују јако привлачно, а дневна карта је 250 или 400 динара – зависно да ли хоћете да се купате у базенима хотела Врујци или у базенима Прве нове бање. Ко плива, тај и огладни, што није проблем, јер можете да седнете у велику башту хотела Врујци (где, на пример, дневни мени: чорба, војнички пасуљ, пљескавица, салата и десерт – кошта свега 360 динара!) или у недавно реновирани етно ресторан „Воденица“, где, такође, постоји повољан дневни мени, а можете да наручите и нешто друго – можда телетину испод сача (1 кг – 2300 динара).

Када се излечите лековитим водама и блатом, и када задовољите своје гастрономске пориве, сетићете се да се поред материје треба позабавити и духом, те (нарочито ако сте у одговарајућем друштву) можете прошетати до бањског моста љубави, (минијатурне копије онога љубавног моста из Врњачке Бање) где је тренутно закатанчено стотињак бањсковрујачких љубави. У сваком случају, још увек нема опасности да се ограда поломи и падне под тежином катанаца као што се то недавно десило на мосту сличне намене, Мосту уметности у Паризу.

Сам назив „Врујци“, како пише на сајту http://www.banjavrujci.info/ означава „јаке узлазне сифоналне изворе и топло извориште веома богато водом. Појам Врујци често се доста уско тумачио као место на води где се не хвата лед, место у води које се не смрзава, него остаје увек вруће…“

Углавном, развој Бање Врујци је кренуо после Великог рата, а 1935. је претворена у народно лечилиште. Две деценије пре тога, Бања је била „војно лечилиште“, јер су ту српски војници, у горњотопличкој реци, лечили своје ране, баш за време Колубарске битке. Данас је то велика, лепа  и позната бања, а по издашности извора – од 300 литара у секунди – првопласирана у Србији.

Тамнавски копови

После обиласка мионичког краја, после Боговађе, после Бање Врујци и других занимљивих места – преостало је само вратити се назад на Ибарску магистралу. После свраћања у Лазаревац (што остављам за крај овога путописа), а пролазећи поред Тамнавских копова, из кола се лепо може видети новоформирано „Великоцрљенско језеро“, тј. потпуно поплављен коп Велики Црљени (мада на путоказима уз пут пише „Велики Црљани“ – са „а“, па је нејасно какво је право име овога места?), из чије водурине вири само део неке рударске механизације, вероватно једног од оних чувених багера – „глодара“, како их овде називају.

Осим овога, потпуно је поплављен и коп Тамнава – Западно поље, па се скоро две трећине расположивог угља у басену Колубара нашло под водом. Кажу да је у ова два басена тренутно заробљено око 210 милиона кубика воде!!! „Језеро“ Тамнава – Западно поље има тако површину од око 15 квадратних километара, просечне дубине 14, а највеће од 50 метара. Количина воде као у Власинском језеру, па још 25 одсто на то. (узгред, подаци су преузети из текста „Колубарска битка за угаљ“, новинара Зорана Мајдина)

Е сад, још увек се праве планови како да се избаци та вода и шта прво треба да се уради, уместо да је неко (?) сео још 17. маја у авион, воз, шта год и отишао да купи 2-3 највеће рударске пумпе које могу да избацују воду из језера ултра-брзином од 2,5 кубика воде у секунди. Чак и та, невероватна брзина пумпања воде из „језера“ са 2-3 гигантске пумпе, изискивала би скоро годину дана до тренутка када би се опет угледало дно копа Тамнава – Западно поље. Опет, ко то сад из неког јавног предузећа сме и може да обави такву куповину, чак и ако је у највећем државном и друштвеном интересу, а да притом не размишља о некој следећој посети ДРИ: „А како сте то купили када није било у плану јавних набавки?“,  „Добро, разумемо да би Србија две године имала рестрикције струје и да сте куповином пумпи уштедели сто милиона евра, али зашто сте прекршили закон о јавним набавкама?!“, питања су која би сваке ноћи будила знојем окупаног директора набавке. Како год, срећа у несрећи је да то екстра Власинско језеро није завршило у Обреновцу, или Лазаревцу, или на неком трећем месту, јер ко зна колико би још жртава та вода узела у себе.

Осим поменутих копова, делимично су поплављени и копови Поље Б и Поље Д, а где је који коп најбоље ћете видети на слици, преузетој са сајта Рударског басена „Колубара“. Слика која говори више од хиљаду овде написаних речи.

Лазаревац, костурница изгинулих у Колубарској бици

Пут се, дакле, није завршио обиласком Боговађе, ни изласком на Ибарску магистралу. Вероватно нисам једини који је претходних година најмање десет пута прошао поред скретања за Лазаревац, тј. поред табле која упућује ка цркви Светог Димитрија и костурници изгинулима у Колубарској бици, и притом рекао себи – „Е, следећи пут морам да свратим овамо…“ И ето, коначно, свратило се и ушло у Лазаревац, у центар. Уз пар добро постављених путоказа лако се стиже скоро до саме цркве, уз, истина, мало лошије обележавање прилаза код последњих пар улица. Сва срећа, један љубазни Лазаревчанин довео ме је, по систему „follow me“, до саме цркве.

Овај дивни храм саграђен је у само предвечерје Другог светског рата – у периоду између 1938. и 1941. године. Светао, велики храм са неколико мањих и једном великом куполом, са богатим каменим орнаментима изнад улаза, веома налик на цркву манастира Ваведење у Београду, био је споља опкољен и изнутра попуњен силним светом – како стамених Лазаревчана, све у свечаним оделима, тако и младих и дотераних Лазаревчанки, у још свечанијим, а углавном, хм, доста кратким, хаљинама, што није могло да промакне оку једног искусног путописца.

И ето ту, одмах, једног природног, логичног, а великог контраста – између једног тужног скупа ратничких сени, невероватног, туробног и трагичног страдања војника у Колубарској бици, сахрањених у крипти цркве, где лежи, инжењерски хладно наведено, 37 кубних метара њихових посмртних остатака – и овог веселог, свадбарског скупа који, сто година касније, ужива у слободи, животним радостима, здрављу и каквим-таквим материјалним богатствима – о свему ономе о чему млади 1914. нису могли ни да сањају.

Ваљда сви из тог скупа раздраганих девојака и младића схватају да су њихови преци овде, у темељу, како саме цркве, тако и у темељу свих светих тајни бракова или крштења закључених и одржаних на овоме месту. Тако се младенци, у овоме храму, осим Богу, свештенику и кумовима, заветују при ступању у брак и Живојину Мишићу, Степи Степановићу и Павлу Јуришићу-Штурму али и свим њиховим пуковима и војницима.

У крипту, тј. костурницу, силази се степеништем које се налази у предворју храма, са леве стране. У овој тужној костурници је сахрањено око 20.000 ратника, од оних 50.000 изгинулих у Колубарској бици, и то – како српских, тако и аустроугарских војника. Да заједно почивају.

У крипти се налазе, на три зида, костурнице са по 21 црном мермерном плочом, свака са називима пукова Прве, Друге и Треће Армије, а изнад њих стоје уклесана имена њихових команданата – војводе Живојина Мишића, војводе Степе Степановића и генерала Павла Јуришића-Штурма, као и команданта Ужичке војске генерала Вукомана Арачића.

Са друге стране крипте, на западном делу, могу се видети и прикази фаза Колубарске битке: уводне и одбрамбене фазе, фазе напада и фазе гоњења.

Остатак цркве и иконостас нисам успео ни да погледам, јер се млади пар управо венчао, а сватови су већ стали у ред да се сликају и овековече са младенцима испред иконостаса цркве Светог Димитрија.

Остадох дужан и Лазаревцу овога пута, јер сам се само искрао назад на Ибарску магистралу, и убрзо, уз провалу облака у Сремчици, стигао назад, у Београд.

The post Преко прече, наоколо ближе – од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца first appeared on Beautiful Serbia.

„Одаја је ударала на устајалу крв. Неколицина, погођени у главу, са скорелим образима од крви низ лице или слепе очи, седели су будни, но непомични, гледајући угашеним очима преко спавајућих. Насред кафане лежао је мртав војник. На његовим опруженим ногама нашли су други узглавље. Уз пећ се устурио један ратник напорно дишући и избацујући крв на уста. Он умире, зна да умире и зна да му нико неће помоћи. На лица рањеника падале су муве и летеле са ране на рану. Гдегде дигне се рањеник, погледа горким оком око себе, преврне окорео језик по сухим устима, па легне. Један је хтео воде. Сва уста чезнула су за капи воде! Један рањеник у дну одаје приносио је устима кору хлеба, који није могао да облизне. Људи су били гладни и… рањени. На фронту им је било тешко. Сви су они једва чекали да их свуку у Ваљево на негу и залогај… Само, мислили су, да се једном стигне у позадину! И док они леже овако заборављени, чује се кроз ноћ улицама једна отегнута и жалосна шкрипа мештанских, воловских кола. Долазе нови транспорти рањеника. Нико да их сачека и да се постара о распореду. Било их је који су тако часовима лутали улицама, не знајући шта да раде. Други су истоваривали рањенике по улицама, јер им је наређено, под строгом претњом, да одмах врате кола за друге рањенике. Једна јадно одевена сељанка која је терала кола пуна рањеника, беспомоћно је стајала пред сусталим вочићима и ћутке плакала…“ (књига „Дани и године“; Радоје Јанковић)

Тако је изгледало Ваљево крајем 1914. године, у време најжешћих битака око Мачковог камена, касније и Колубарске битке, током другог великог налета Аустроугарске царевине на Србију. Цео град се тада претворио у једну велику болницу а дешавало се, током Великог рата, да му број становника и десетоструко нарасте – што због здравих, што због рањених војника.

И тако, пошто су већ све „званичне“ болнице биле увелико попуњене, у болнице су прекомандоване и ваљевске касарне, гимназија, школа, зграда суда, а крајем септембра 1914. чак и бројне кафане и хотелске просторије. Цео град је постао болница, улице постадоше болнички ходници, а рањеник – главна националност.

Сто година касније, успомену на ваљевску болницу можете видети у Народном музеју Ваљева, који је и сам у то време био у функцији ратне болнице. Узгред, тада то није био музеј већ основна школа. И тако, у једном кутку музеја, у сали посвећеној двадесетом веку, налазе се носила са ћебетом, торбица за прву помоћ, разни медицински инструменти и бела  униформа неке медицинске сестре, можда баш сликарке Надежде Петровић, можда Флоре Сандс или неке друге, мање познате жене хероја? Надежда Петровић је, давне 1915. године, овде и умрла, од тифуса, негујући рањенике до последњег часа.

А поменути Ваљево, а не поменути (још једном) Колубарску битку, права је јерес. Био је то већ крај 1914. године, када је Аустроугарска са свим расположивим снагама навалила на Србију, желећи да се реваншира за батине које је добила при првом упаду на нашу територију, у лето исте године. Битка је, укупно – на обема странама, однела преко 50 хиљада живота, унесрећила преко 200 хиљада рањеника, а истим толиким цифрама бројали су се и заробљени и нестали. Тако је крах Србије одложен за годину дана, за годину која, нажалост, није могла бити боље искоришћена него за очајничку борбу Србије са свим тешким болестима и недаћама овога света,  праћеним епидемијом глади, а у ишчекивању новог напада Аустроугарске – овога пута у друштву са Немачком, и ишчекивању потпуно извесног „братског“ бугарског ударца са леђа.

Како год било, Колубарска битка је херојска, историјска и потпуно невероватна ратна прича где је наша војска, деморалисана, са великим губицима, после непрестаног вишенедељног повлачења по киши, зими и блату, без довољно муниције и борећи се стално против надмоћнијег непријатеља – успела да за свега неколико дана, под командом Живојина Мишића, среди своје редове, пређе у невероватну и неочекивану контраофанзиву и дотуче непријатеља до ногу. Е сад, што смо, барем моја генерација, ономад у детаље изучавали пету офанзиву и Сутјеску, и више научили о Титовом вучјаку (дал’ Рексу, дал’ Луксу) него о јунацима Колубарске битке, шта се може. Ионако је сада на делу континуирана едукација, па је то прилика да се континуирано попуњавају и одређене рупе у образовању. Где их свако попуњава према својој савести.

Народни музеј – кабинет војводе Мишића

Пошто смо (сасвим мало) елаборирали ове две теме нераскидиво везане за Ваљево, можемо сад и да уђемо у сâм град, и то право кроз музеј: Народни музеј Ваљева, смештен на Тргу Војводе Мишића, је одлично место одакле можете почети обилазак овога града, јер ћете лаганом шетњом кроз мајсторски постављену изложбу – проћи кроз све векове ових простора, бивајући одједном савременик и пећинских људи, и грнчарских стваралаца из Неолита, па предака из типичног српског средњовековног домаћинства, а затим се у пар корака наћи тик поред старих занатских радионица на којима недостаје једино цедуља „враћам се за 5 минута!“ Јер, као да је јуче ту окачена, на клину виси мајсторова кожна кецеља,

Народни музеј Ваљева – стари занати

одмах поред наковња и великог меха који по потреби распаљује ватру за ковање сеоских алата. Ту је и Пикелмајерова, прва ваљевска апотека – из 1870. године, а свега неколико корака даље можете видети како је то изгледало када је први воз, давне 1908. ушао у Ваљево. Затим ћете доћи до ратног кабинета војводе Живојина Мишића са Солунског фронта, са све поклоном британске армије – зидним сатом направљеним од топовских граната, да би све то било заокружено са мирнодопским салоном ваљевске трговачке породице, чисто да се зна да је између ратова било понекад и мира.

У следећој сали су експонати из Другог светског рата – галерија оружја, свих могућих пиштоља и аутомата, са митраљезом Максимом и којекаквим другим моделима, упакованим уз пањеве и џакове, као да их је ту сам Николетина Бурсаћ нежно спустио.

Због свега тога, није ни чудо да је овај музеј неколико пута био награђиван као најбољи музеј у Србији, а претпрошле године закитио се и једним цветом, и то „туристичким“.

Народни музеј – Ваљево

Пошто иза сваког успешног музеја стоји успешан – директор, ето, да поменемо и тог дугогодишњег културног менаџера, Владимира Кривошејева, који је са својим одабраним тимом успео од Ваљева да направи једну од културних престоница Србије, и који је, барем колико и Том Круз, испунио немогућу мисију: у овај град се долази због музеја! И тако Ваљевском музеју, у граду од око 60 хиљада становника, дође у посету око 30 хиљада гостију. Замислите да у Београд, само због Народног музеја (под условом да ради, не рачунајући садашње изложбице у два и по ходника), дође близу 700.000 људи! (иначе, Београд је 2013. године укупно посетило око 640.000 туриста) Да не буде забуне, и овде се са таванице злокобно помаљају флеке од прокишњавања, а буџет за културу Ваљева сигурно није ни принети оном београдском. Али, очигледно, људи знају, имају визију и – раде, а можда је тајна њиховог успеха и у томе што су далеко (око сто километара) од Министарства културе?

А кад купите карту за Ваљевски музеј, добијате улазницу за још две поставке – једна је на стотињак корака даље, где је Муселимов конак, а до друге можете и колима – улицом Војводе Мишића – ка Бранковини и Шапцу – до Куле Ненадовића. Породична карта (за целу породицу, за све три поставке) кошта 680 динара, што је заиста одлично уложен новац, осим понедељком, када музеј не ради.

Место где су кнезови посечени

Дакле, кад изађете из Народног музеја, обратите пажњу на три ствари о два човека! Прво: Испред музеја се налазе бисте кнезова Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина, прве двојице од многих настрадалих у сечи кнезова која је довела до Првог српског устанка.Друго: Десно од музеја, на углу са улицом Вука Караџића, налази се споменик у облику пирамиде, са главом жене на врху – пола лица девојке, а пола старице, дело вајара Миломира Јевтића, који обележава тачно место где су кнежеви посечени. То је иначе и споменик познат по томе да је у свега недељу дана од његовог свечаног откривања – поменута женска глава два пута нестајала: једном ју је скинуо сам уметник, а да никог није обавестио, не би ли нешто дорадио, а други пут је то урадила, трајно, нека мање уметничка, а више лоповска душа. Сва срећа, као што видите на фотографији, тренутно је све у реду. И треће: Стотињак корака даље налази се Муселимов конак,

Муселимов конак

који је уједно и најстарија сачувана зграда Ваљева, са краја 18. века. Муселим је ономад био турски управник Ваљевске нахије, те му је конак, тј. приземље, био нешто као пословни простор, док се у подруму налазио затвор – чији су најпознатији заточници били Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. Одатле су и одведени на погубљење, а затим су њихове главе истакнуте на крову конака. Уосталом, све то лепо пише у песми „Почетак буне против дахија“:

„Ал’ бесједи Бирчанин Илија:

Господару, Фочић Мехмед-ага!

Ево теби и сто кеса блага,

Поклони ми живот на мејдану.

Вели њему Фочић Мехмед-ага:

Не будали, Бирчанин Илија!

Тко би горског упустио вука?

Мехмед-ага викну на џелата

Џелат трже сабљу испод скута,

Те Илији одсијече главу…“

Данас је Муселимов конак богат музејски простор где можете видети бројне експонате, документа и мапе из времена српских устанака, а у подруму је и даље тамно, мрачно и хладно, што изложби „сеча кнезова“, тј. справама за мучење и луткама које приказују оковане кнезове – даје веродостојан оквир.

Муселимов конак, подрум – тамница

Иначе, данас Илија Бирчанин почива у порти манастира Ћелије, у јужном делу града, а Алекса Ненадовић, као и бројни други чланови ове чувене породице – поред цркве у Бранковини.

Пошто сте обавили историјско „поткивање“, преостаје вам да лагано, као прави, обични туристи, прошетате Ваљевским улицама и сокацима, дуж обала Колубаре, која протиче централном градском зоном. Колубара је настала (и настаје и даље) од Обнице и Јабланице, измешаних мало испред улаза у Ваљево, да би затим текла, текла, све док сав свој тешко стечени идентитет не утопи у Сави, негде код Обреновца. Друга велика ваљевска река је чувени Градац, али у његовим обалама и кањону се ужива тек када мало изађете из града. Ушће Градца у Колубару се налази са задње стране велелепне Саборне цркве Васкрсења господњег, а у лепоти ове реке можете уживати и ако из Кнез Михаилове улице, одмах после надвожњака, а пре гвозденог моста, скренете у једну уличицу која ће вас довести до два ресторана – „Тадића млин“ (није то „онај“ Тадић, јер би се иначе звао „Тадића нови млин“) и „Видра“. Само пазите – на том скретању стоји једна зарђала табла – путоказ за „Видру“, али показује потпуно погрешан смер. Да ли ју је тако окренуо ветар или можда конкуренција, ко ће знати. На истом месту, између надвожњака и моста, са леве стране, када долазите из центра, можете видети и споменик Миловану Глишићу, извајан у белом мермеру, споменик писцу и земљаку – рођеном у селу Градац, недалеко од Ваљева. Куд год кренули, којом год улицом и на коју год страну – наићи ћете, кад-тад, на неки споменик.

Углавном, кад се већ нађете на том месту, збиља је грех не одвојити мало времена за ручак, на пример, у ресторану Видра.

Видра – зато што је река Градац толико чиста да у њој још увек живе видре, а и зато што је ту одмах и један млин, испод кога се, у речном плићаку, исправила на задњим ногама видра у камену, пригодна скулптурица на пригодном месту. У млину можете купити свеже млевено брашно, те кукурузно, те ражано, те хељдино, па када вас опхрвају успомене на Ваљево, ви умесите један хлеб од тог брашна – и одмах ће вам бити боље.

Сам ресторан је, иако релативно неугледне спољашњости, на дивном месту, са уздигнутом терасом, одмах уз Градац, а у његовом саставу је и дрвени мост са проширењем на средини – тако да можете ручати и ту, изнад саме, чисте и зелене реке. Мост делује чврсто (да се ја питам… знате већ – Бата Стојковић, аутобус и тако то), па нема опасности од пропадања у реку чак и ако се баш преједете. Од јела – има ту разних ствари, али, ипак, димљена пастрмка је (била) перфектна. Једна рибља чорба, две обилне порције: пастрмка и ражњићи, две салате, сокови, чаша вина, точено ваљевско пиво – све укупно – 2000 динара.

Кад од „Видре“ кренете даље, узводно, наићи ћете на малу брану, која Градац привидно претвара у језеро, спектакуларне тамно зелене боје. Стотињак метара даље је и један сладак кафић, где вас чека еспресо за 90, кафа за 60 или точено ваљевско за 80 динара.

После ове мале гастрономске дигресије, вратимо се поново у Ваљево, до Трга Војводе Мишића – који краси споменик овог нашег чувеног војсковође, стаменог, забринутог, раскриљеног шињела, са двогледом у руци.

А и без двогледа одатле се види још један диван споменик (не зову Ваљево узалуд – „градом споменика“), посвећен Десанки Максимовић,

Споменик Живојину Мишићу

а на коме стоји „Песништву на дар – песнички народ“. Подигнут је још крајем 1990. године, и – иако су Десанку „убеђивали“ да је то споменик поезији који сасвим случајно подсећа на њу, било је потпуно јасно да је наша чувена песникиња, професорка књижевности и академик – добила споменик још за живота. Одмах поред споменика, налази се дивна зграда, у розе тоновима, из 1871. године, у којој се данас налазе, и раде, лист „Напред“ и „Радио Ваљево“. Ту близу је и туристички – инфо центар, у коме изгледа можете да нађете разноразне ствари, али не и мапу центра Ваљева са главним туристичким тачкама (коју ипак нађосмо, у Народном музеју, и хвала им на том малом поклону).

Споменик Десанки Максимовић

Шетњу Ваљевом можете наставити улицом Кнеза Милоша (само пратите радње са патикама, не можете да промашите), где се очигледно налази главна трговачка зона али и неколико симпатичних кафића за предах између два вађења кредитних и иних картица, и понека пекара или посластичарница (једна која нуди – посне сладоледе). Када приметите да вас радње више не прате, наићи ћете на релативно мали парк, али какав! То је познати парк на Јадру, оплемењен необичним главама – скулптурама Виде Јоцић – споменицима народним херојима Ваљевцима – Драгојлу Дудићу, Жикици Јовановићу – Шпанцу и другима. Све у зеленилу, одмах до Колубаре.

Парк на Јадру – Хероји

Затим лагано пређите мост (то је иначе и главни правац за Бајину Башту, али и за Лелић и Ћелије), ту је и неки велики ресторан – пивница „Барон“, ако се добро сећам, а онда полако скрените лево и ући ћете у Бирчанинову улицу, широм света познату као Тешњар (Тешњар је, уствари, појам – део града који обухвата још неколико попречних уличица).

То вам је стара чаршија, још из турских времена, где је и дан данас калдрмом и оновременским кућама закључано време са краја 19. века.

Ту су данас, углавном дотеране, старе приземне и једноспратне куће – у којима се налазе ресторани, пекаре, галерије („Le petit consulat“), винарије, занатлијске радње, један етно кутак – а са те стране Колубаре не видех више ниједну патикарницу. А ни банку.

Бирчанинова је прилично широка онда када у потпуности припада пешацима – а то је изгледа само у вечерњим часовима. Иначе је, а одатле јој и име – стешњена (а што се не зове „Стешњар“?) између падине брега и колубарског кеја и понеког аутомобила који вас свакако не асоцира на претпрошли век.

Тешњар је некада, почетком 19. века, имао скоро 200 дућана, који су жељно чекали „ваљевски панђур“, тј. општенародни сајам целога краја. Понеки од тих грнчара, обућара, воскара, бојаџија и кројача – и дан данас, кроз неку трећу, четврту или пету генерацију – и даље краси тешњарске сокаке. А улицама су, свако у своје доба дана, шетали продавци алве и бозе, па киселог млека и кифли, затим продавци колача и на крају, наравно, ћевабџије. Логично је да је то био и главни ваљевски корзо, што се није много променило ни неких 130 година касније. А највећа тешњарска гужва је у августу, сваке године по десетак дана – када крену Тешњарске вечери, локални летњи фестивал.

Из Тешњара се можете часком вратити једним од неколико мостова на леву обалу Колубаре, до хотела „Гранд“, па затим још мало прошетати улицом Војводе Мишића до цркве Покрова Пресвете Богородице, из 19. века, а можете мало прошетати и Карађорђевом улицом, практично првом на коју наилазите из правца Београда када пратите путоказе ка центру Ваљева. Ту ћете одмах видети две ствари – идентичне за скоро сваки српски град – паркинг зону (црвену, а мало даље је и плава) и чувене плоче по тротоару – исте као оне на београдским Теразијама, и шире. Као да је у свим српским градовима тротоаре радила иста фирма са истим материјалом. А можда стварно и јесте? Ипак је то било време демо верзије Закона о јавним набавкама, или беше то верзија 1.0 home edition?

У склопу Карађорђеве улице налази се некада Титов, а данас Градски трг, а ту су и Градска кућа, Основни и Окружни суд, Пошта и још свашта. Један од најлепших градских споменика, подигнут у част проте Матеје Ненадовића, са књигом у десној и мачем у левој руци, са крстом на прсима, налази се између поменутих судова – што је и логично јер је прота Матеја ипак био први председник Правитељствујушчег Совјета, велики дипломата и прави представник државе у настајању.

Споменик проти Матеји Ненадовићу

Када се сити нагледате свих тих архитектонских и уметничких решења ове главне градске улице, можете опет да се вратите до најлепшег дела града – до обала Колубаре, па да прошетате још мало поред шарене зграде Дома културе, да седнете на неку од слатких ПУПС клупа са каменим столовима, на којима су урезане шаховске табле (и то по три клупе – две за шахисте и трећа за кибицере), или да свратите у неки од бројних кафића у склопу малог тржног центра. Центра? Мада је то, ипак, свега неколико дрвених кућица (нешто као београдски „градић Пејтон“).

Одатле је најбоље поново прећи Колубару (штета је не искористити толике мостове кад су их већ изградили), и запутити се ка велелепној Саборној цркви Васкрсења Господњег.

Саборна црква Васкрсења Господњег

То јест, боље рећи „ка храму“ него „ка цркви“, јер то и јесте други по величини храм у Србији, одмах после Светосавског. Изградња је трајала од 1992. до 2010. године, црква је грађена у српско-византијском стилу, а висока је чак 47 метара. Унутрашњост је још увек потпуно неосликана и сива, али биће времена да се и то дотера. Ако није уређена унутрашњост – јесте спољашњост. Испред цркве се налази велики и пространи плато, са клупама и великим крстом који израња из фонтане, наслоњене на Синђелићеву улицу. Преко пута се налази ваљевска пијаца, а крајичком ока опазио сам једну радњу која продаје једини дуван који се једе и од кога можете и да се угојите, а има везе са чварцима. Узгред, и за дуван чварке постоји фестивал – а где него у Ваљеву, свакога октобра. На самом углу пијаце налази се један неугледан, зелено офарбани бифе, са убедљиво најбољим погледом на цркву – по имену „Код таште“. Оригинално-спасоносни назив за мужеве пијанце – јер која би се још жена наљутила на мужа кад дође кући и каже: „ма свратио сам мало код таште“! (мада – тешко да то може упалити више пута?)

Кад сте у Ваљеву, и ако имате времена, обиђите свакако и чувене манастире – Лелић, Ћелије и Јовању, а можда и Пустињу, која је мало даље – на путу ка Бајиној Башти. А ту вам је и још увек непотопљена Ваљевска Грачаница, чекајући даљи развој ситуације са пуњењем нове ваљевске акумулације. Истина, све поменуте молитвене просторе смо већ обишли претходних година, стално заобилазећи центар Ваљева – да бисмо, ето, коначно дошли у Тешњар и на тргове Десанке Максимовић и Живојина Мишића, дошли на обале Колубаре, у град који је рутински и темељно страдао у сваком светском рату, а затим и, последњи пут, у оном необјављеном а милосрдном рату, 1999. године.

На путу за Лелић и Ћелије, на успону – одакле се Ваљево види из полу-птичје перспективе, налази се још један велики парк – на Видраку – познат по шест и кусур метара високом споменику Стеви Филиповићу, народном хероју, командиру Колубарске чете Ваљевског партизанског одреда. То је заиста чувени споменик младићу, човеку од 26 година, који је раширених, уздигнутих руку и инаџијски стиснутих песница обешен на овоме месту.

Петница

Ако из центра кренете на исток, и код споменика Миловану Глишићу наставите правцем за Дивчибаре, после неколико километара доћи ћете и до – Петнице.

Осим, вероватно, прве асоцијације – на истраживачки центар Петница и онога јуниора из прошлонедељних вести што кока-колу претвара у воду (ваљда ће да смисли и контра експеримент?), Петница је такође и синоним за спортско-рекреативни центар, а и за Петничку пећину и Петничку цркву.

Иначе, да мало приватизујемо овај путопис, морам да приметим да већ неко време, тј. већ годинама, по Србији не путујемо по сопственом избору, већ вођени синовљевим локацијама за републичка такмичења (Ниш, Сремски Карловци, Тршић), а сада, ето – и научним амбицијама, па смо захваљујући његовом доласку у Петницу и ми добили прилику да темељно обиђемо Ваљево.

Дакле, када са главног пута ка Дивчибарама скренете ка Петници, прво наилазите на спортско- рекреативни центар, који је ове године ушао у четврту деценију – што се слаже са бројем од четири базена, све са пратећим трибинама и просторијама за локалне ватерполисте и пливаче. За непливаче – ту су други терени – за одбојку, фудбал, кошарку и тако те ствари.

Мало даље наилазите на још једно одвајање – ка Петничкој пећини. Кад приђете до саме пећине, прво наилазите на један потенцијално симпатични ресторанчић на речици, на жалост – затворен и затрпан гомилама ђубрета које делују као да ту стоје још од прошлог првомајског уранка (а ми дошли у априлу). Ни чистоћа у самој пећини није на високом нивоу, али то је ваљда опште место код свих (?) туристичких локација Србије.

Кад изигноришете ђубре, угледаћете пред собом велику, Доњу пећину, која је, како се то стручно каже – поткапина, или полупећина, са широким отвором главног улаза – који одмах открива све што се налази унутра. Тај улаз је у облику троугла, а унутар троугла, тј. пећине, извире Бања – поток, поточак, речица – шта год.

Код дрвене табле, на прилазу ресторану, приметићете шумске степенице које вас воде ка Горњој пећини. У њу се улази кроз четвртасти, очигледно вештачки отворен или проширен улаз, па се за тили час нађете у Концертној дворани, највећој просторији целог пећинског комплекса. Висина дворане је око 20 метара, а на њеној таваници су два велика отвора, или (још мало струке) – два вигледа (јаме настале у таваници веће подземне просторије, кроз чији отвор се види дневна светлост). Током уређивања пећине, спојене су Доња и Горња пећина, а са свим целинама и свим клаустрофобичним сужењима и пролазима – овај систем има око 580 метара дужине.

Толико о пећини, а после још неколико стотина метара онога пута са кога сте скренули до пећине, наилазите на црквено-истраживачки комплекс Петница, смештен на дивној падини, изграђен у наставку шуме која се спустила до самог улаза у истраживачки центар. Шалу на страну, црква није део научног центра, али је толико близу овоме комплексу да из даљине изгледа као да је то све један манастир са екстра модерним конацима.

Црква је саграђена давне 1864. године, посвећена је Успењу Пресвете Богородице, а помиње се да уствари датира још из 15. века, само што су је Турци пар пута рушили, а једном до темеља – у доба Кочине крајине, за време Аустријско-Турског рата.

И тако, после базена, пећина и цркве, долазите и до оне „праве“ Петнице – истраживачке станице, организације која се, изводећи сваке године салто мортале да обезбеди потребан новац за рад, бави ничим изазваном подршком и образовањем младих, талентованих и бистрих основаца, гимназијалаца и студената Србије. Ту све врви од семинара, и зимских, и пролећних и летњих, а и јесењих, ту се експериментише, презентују и анализирају резултати, спроводе и веома озбиљни истраживачки пројекти, и шта све не. Овде се врши пробој ка новим хоризонтима математичких, природних и друштвених наука – и производе се генерације нових научничких звезда које ће сијати, углавном, на туђем а не на нашем небу, осим понекога – ко се дохвати министарског места у Влади Србије (што уопште није лоше, јер се ту обично смишљају најкомплекснији научни експерименти, на доста великом узорку становништва).

Петница је основана 1982. године, а ради и дан данас – и изгледа заиста дивно (споља). Све је дотерано, чисто, модерно и – сумњиво (на зиду главне зграде стоји један сунчани сат, са мотом – „сумњај да би разумео“). Из прве руке, сазнали смо да је и изнутра све дивно, да Петницом влада једна импресивна, радна и стваралачка атмосфера, где се непрестано ради, учи и сазнаје и где су предавачи људи од ауторитета, особе које импонују својим знањем и још више начином како га преносе новим Петничанима, али, притом, подједнако расположени и за шалу (ђаци ђаволи…). Петница – дијамант Ваљева. Чуј, Ваљева? Србије!

Кула Ненадовића

Толико о Петници, а сада још мало о Ваљеву. Ако се још сећате оног музејског дела путописа, сетићете се да је требало искористити и трећу трећину породичне карте – у Кули Ненадовића. До ње се стиже када из Карађорђеве улице скренете у улицу Војводе Мишића, што вам је и правац за Бранковину и даље, за Шабац. Чим пређете речицу Љубостињу и чим пут крене да се пење узбрдо, и то на брдо Кличевац, видећете са десне стране јасно обележено одвајање за ову кулу.
И она, као уосталом и цело Ваљево, има богату историју – подигнута је рукама војводе Јакова и његовог сина Јеврема, из чувене фамилије Ненадовића, 1813. године, у склопу мањег утврђења намењеног одбрани града од Турака. Нажалост, одбрана је, сломом Првог српског устанка, ипак попустила, па су Турци кулу прво отели, а онда још и адаптирали у тамницу и простор за мучење. Зато ју је, првом приликом, по избијању Другог устанка, војвода Сима Ненадовић – затекавши силне измучене сужње, за које је још помислио да су их Турци ослепели – у бесу срушио и запалио, а и нека је. Двадесетак година касније, кула је ипак обновљена и све до краја 19. века коришћена је као барутана. Кула је четвртасте основе, висока скоро двадесет метара, украшена спомен плочама које говоре о њеној градњи и градитељима.

А тај затворенички подрум најбоље је описао Сима Милутиновић Сарајлија:“Под кулом мало подрумче, без икакве зирке и одушка (кроме од лакта широкијех поклопнијех вратаоца) а за неколико буради барута и за фишека пушчанијег сандучиће, но у којем се чоек није исправити могао и у којему је овда од Турака му стрпанијех Србова по неколике их десетине, ка и снопље, једно врх другога лежали.“ Захваљујући туробним макетама затвореника у подрумској сали, и дан данас се може видети каква је то тешка мука била за све сироте сужње који су овде боравили и остављали кости.

У истом том подруму, данас се налази лепо опремљена сала са телевизором, на коме вам – чим дођете – пусте филм о Ненадовића кули. На вишим спратовима се налазе разни историјски подаци о кули, макете куле са комплетним утврђењима и шанчевима, као и бисте Ненадовића, „сакривене“ иза стакала, у мраку. Тек када приђете близу тог стакла, светло се упали, и одједном се нађете очи у очи са, главом и брковима, Јаковом Ненадовићем! И наравно, свуда љубазни кустоси – домаћини, свуда дивно уређени простори – толико да је заиста штета не обићи све ове музеје.

Преко пута куле, данас се налази војна касарна – некако очекиваног имена: „Војвода Живојин Мишић“.

Пут нас је даље водио ка Бранковини, што значи да смо тако завршили наш излет и обилазак Ваљева. А  зашто се Ваљево зове баш тако, нико поуздано не зна, али сумњају на неког крчмара Ваља, чија се крчма надалеко прочула – па се око ње развило и насеље. Сумња се и на старе Римљане, који су можда кумовали на латинском (vallis – долина), али у игри су и занатлије за израду сукна са својим ваљарицама дуж Колубаре, па до мање компликованих теорија које говоре да су се Ваљевци овамо „(с)ваљали“ са оближњих брда и планина, и то још на ваљâну, плодну земљу.

А можда су Ваљевци „ваљали“ неку робу, можда баш дуван чварке, можда су се овде занатом прославиле и неке (ш)ваље, ко би то сад могао са сигурношћу да каже. Углавном – Ваљево је Ваљево. И тачка.

Бранковина

Да ово село не постоји, требало би га измислити. Бранковина би вероватно требало да буде предмет истраживања петничких научника – јер када се у једном селу роде и један кнез, и тројица војвода, и прота – председник Правитељствујшчег Совјета и писац, па госпођа мајка краља Петра , па путописац и начелник министарства просвете – онда ту свакако вреди  мало проверити о чему је реч – да ли о води, да ли о ваздуху, природи, храни, или ипак само наслеђивању најбољих српских гена који могу настати на овим просторима.

Бранковина је нераскидиво везана за лозу Ненадовића (али да не заборавимо ни Максимовиће, нарочито Десанку), па да идемо редом:

Одавде је поникао одважни кнез Посавско- тамнавске кнежевине Алекса Ненадовић, погубљен заједно са Илијом Бирчанином, како је то већ поменуто.

Његов млађи брат, Јаков, био је један од војсковођа у Првом српском устанку, а касније и први министар унутрашњих послова Србије.

Син кнеза Алексе – чувени Прота Матеја Ненадовић, био је организатор Првог српског устанка, невероватан дипломата пред којим ниједна врата нису бивала затворена, а посебно руског цара (ех, да се онда градио „Јужни ток“!), а био је исто толико добар и писац – оставивши печат тог времена у својим „Мемоарима“.

Прота Матејин брат – Сима, такође је догурао до звања војводе, а учествовао је у оба српска устанка.

Син Јакова Ненадовића био је војвода Јеврем, официр и председник суда, а његова ћерка је била супруга кнеза Александра Карађорђевића и мајка краља Петра Првог, као и још осморо деце из тог брака.

Лозу је наставио и син Прота Матеје – Љуба Ненадовић. Школован на студијама у Хајделбергу, касније професор у Београду, министар просвете и један од првих 16 редовних чланова Српске краљевске академије, али и чувени путописац, или „писмописац“ – оставио је иза себе пет књига „писама“ од којих су можда најпознатија „Писма из Италије“, у којима пише о Његошу.

Протина школа у Бранковини

То су само неки од читаве лозе великих и успешних људи фамилије Ненадовића, па ево – хвала још једном Бранковини на свим тим људима!

Ово село се налази на десетак километара удаљености од Ваљева, на путу ка Шапцу, можда не баш најсрећније обележено – јер се прва табла види баш на месту скретања, и то на мало незгодном делу пута, на правцу и успону где изгледа сви залећу аутомобиле колико год могу.

„Бранковина“ у музејско-туристичком смислу, обухвата један велики зелени комплекс, где се налазе Протина и Десанкина школа, црква Светих Арханђела, вајат породице Ненадовић, бројне собрашице (о њима мало касније), бунар Ненадовића, гробови Ненадовића и Десанке Максимовић, а кроз све то вијуга један поток, по имену, логично – Школски.

Десанкина шклоа у Бранковини

Црква је подигнута пре скоро два века, као задужбина Проте Матеје, а чим уђете – са леве и десне стране – можете видети прави мали музеј, тј. део ризнице цркве са изузетно вредним богослужбеним предметима – као што је то позлаћено, богато украшено Велико јеванђеље, поклон руског цара Проти Матеји, па ручни Протин крст, Хаџи Рувимов дуборезни крст и много тога другог. Одмах поред цркве налазе се споменици-гробови Ненадовића – Алексе, Јакова, Симе, Проте Матеје, Јеврема и Љубе. Ту је и споменик подигнут јунацима Балканских и Великог рата, који је подигао краљ „Петар велики ослободилац“ како пише на споменику, заједно са својим ратницима из црквене општине Бранковинске, а на споменику стоји и:

„Аманет вам остављамо,

К’о зеницу ока свог`

Сачувајте дела наша,

Помог`о вам Господ Бог“

Чини се да баш и нисмо најуспешније сачували дела, или барем територије, наших предака, сада, 100 година после почетка Првог светског рата, а зашто је то тако, одговориће вероватно тек наши преци, за још једно 50-100 година.

Мало даље, на једном малом узвишењу, у црквеној порти или у школском дворишту – свеједно, у сенци великог дрвета, налази се и гроб Десанке Максимовић, вероватно на истом месту где се, са другарицама и друговима, играла током својих школских дана у Бранковини. На истом месту сахрањен је и њен супруг Сергеј Сластиков, песник, глумац и преводилац, кога је Десанка надживела за скоро четврт века. На великој плочи, постављеној на хумку ово двоје песника, налази се и макета московске цркве Светог Василија Блаженог.

Шетајући даље кроз црквено-школско двориште, видећете и неколико „собрашица“, тј. дрвених кућица, понекад само кровова на четири стуба, са столом и клупама, где су се читаве породице смештале и одмарале за време црквених празника. Ту је и чесма Ненадовића, а ту је и породични вајат, уједно место рођења Љубе Ненадовића. Тако је судбина одлучила што се тиче овог великог путописца: обишао је пола света, а место где се родио и место где почива – остадоше удаљени свега десетину метара.

Са друге стране Школског потока налазе се две старе школе, од којих је једна „Протина“, из 1836, а друга „Десанкина“, из 1895. године. У обе зграде распоређена је стална поставка која вас информише о развоју школства у то време – с тим што у Протиној школи можете видети и праве, старинске учионице, све са скамијама, дрвеним таблицама за ђаке, перима за писањем, а ту је, богами, и прут. Замислите данас прут у школи! Била би то вест за насловну страну свих дневних новина, био би то утисак недеље, ударна ТВ вест, формирале би се фејсбук групе „лако је пруту да се соколи, док бије децу њега не боли“, премијер би формирао радну групу која би испитала тај случај, дошли би и европски посматрачи, ОЕБС и остали… Нема више прутова, али нема више ни онаквих Ненадовића, ни онакве Десанке…

Када уђете у Десанкину школу – музеј, видећете како је изгледала њена радна соба, све са намештајем купљеним 1924. године – од хонорара за прву збирку песама, и ћириличном писаћом машином „Remington“. А у суседној просторији налази се једна модерна провидна пирамида у којој се појављује 3Д слика песникиње, а из звучника се непрестано емитују снимци песама Десанке Максимовић, у њеном сопственом извођењу – читању. Неће сметати да се, у овим пролећним данима, присетимо баш „Пролећне песме“?

Осећам вечерас док посматрам ласте

и пупољке ране

како срце моје полагано расте

к`о видик у лепе, насмејане дане

како с младим биљем постаје све веће

и лако к`о крило,

и како му цело једно небо среће

и пакао бола не би доста било

како чезне за свим што би живот мог`о

лепог да му даде,

и да му ничега не би било много,

тако су велике чежње му и наде.

Осећам да досад све је било шала

мога срца врела,

да још ником нисам љубав своју дала

колико бих могла и колико хтела.

Да има у мени цела нежна плима

речи неречени`

да бих срце могла поклањати свима

и да опет много остане га мени.

За растанак – до неког следећег „сусрета“ са нашом великом песникињом и њеним песмама – да кажемо и да је рођена у селу Рабровици код Ваљева, и да поновимо како је била и професорка књижевности и чланица САНУ. О свему осталом нека сведоче – њене песме.

И тако, захваљујући вредним и уметнички настројеним Ваљевцима, Бранковина је један од главних туристичких центара овога краја, где током године сврати и око 50 хиљада гостију. Такође, овде се одвијају и три традиционалне манифестације – од „Десанкиних мајских разговора“, преко „Десанкиног михољског лета“, па све до манифестације „Дан малине“.

Манастир Каона

Кад обиђете Ваљево, па Бранковину, па ако сте још ухватили правац ка Шапцу, заиста је штета не свратити у барем један од два оближња манастира. Први је Докмир, у истоименом селу, на одвајању ка Убу, а други – који смо овом приликом и обишли – манастир Каона – за који се скреће док пролазите кроз село Драгиње.

Једно скретање, па друго, па треће – и ускоро ћете се наћи пред манастирским имањем, које потиче још из 14. века, мада се за прву цркву са овога места каже да је изграђена још у 11. веку.

По народним предањима, манастир је задужбина Иконије, једне од две сестре Милоша Обилића. Сестра је брата још пре његовог одласка у бој на Косову обавестила како је нашла предивно место за градњу цркве, те су се тако још за Милошева живота договорили да крену са задужбинарством. Обилић, као што знамо, остаде заувек на Косову, па је сестра Иконија, брату у помен, саградила Каону, док је њена сестра Вида изградила манастир у Видојевици.

Црква је посвећена Светом Архангелу Михаилу, а подигнута је на темељима старе цркве, 1892. године, шест година пре него што је рођена Десанка Максимовић (чисто да повежемо векове, манастире и људе). Из предисторије нове цркве, вреди поменути и да је манастир током Првог српског устанка дао своје монаштво у устаничку војску, простор цркве за магацин муниције, а конак за болницу. Другачије речено – манастир је за устанак дао све што је имао.

Током Првог светског рата, таман кад су Турци престали са уништавањем цркава и манастира, дошла је Аустроугарска, чија је војска запалила црквену архиву и однела два звона, успут уништивши и цркву. Преживевши некако и Други светски рат и период послератне државе, одузимање манастирске земље и пратеће ствари, кренуло се 1962. године у велику, физичку и духовну обнову светиње, што се поклапа са старешинством оца Теофила.

Значајну улогу у обликовању манастира онаквим какав данас изгледа – а изгледа као права оаза (мада би то значило да је около пустиња, а овде и око оазе имате предивну природу), имао је и отац Милутин, игуман Каоне, а касније и владика аустралијско-новозеландски и затим владика ваљевски. Свој део (себе) у Каону је уложио и игуман Арсеније, који се пре мало више од пола године упокојио у Господу.

А поменута оаза је део Равних ливада, једна удолина, скоро голферски подшишане траве, у чијој је средини вештачко језеро, где, изгледа, постоји и водоскок – који није радио за време наше посете. Нажалост, ове године су – као и по Увцу или по Ђетињи – и овде навалиле неке досадне алге, па се део језера претворио у праву мочвару, где крекетање жаба надглашава све остале звуке или, боље рећи, све остале тишине манастирског имања. За чишћење језера недостају велике паре, али ваљда је све то само једна овогодишња полуелементарна непогода, која ће проћи како је и дошла.

Око језера постоји и стаза, а када ступите на њу, довешће вас с љубављу до једне пећине – или капеле Рождества Христовог, која симболизује ону божићну пећину у којој је Исус Христ дошао на овај свет. И овде, као у Бранковини, можете видети једну праву собрашицу, а у подножју цркве налази се и извор воде каонске, одакле вода тече право у крстионицу – изграђену по узору на крстионицу из тесалијске Тебе. Овде се крштење обавља потпуним потапањем новохришћана у воду константне температуре од 11 степени (мора се нешто и истрпети за улазак у Православље!), а за ту исту воду кажу и да је међу висококвалитетним лековитим водама, посебно за очне тегобе. Са друге стране, сам долазак у Каону, поглед на језеро, пашњак са овцама, поглед на околно зеленило и манастирске грађевине – већ сам по себи има лековито дејство на чуло вида, а вода вероватно само заокружи  овај свеукупни учинак Каоне на ваше очи. У манастиру се иначе, као највећа светиња, чува делић мошти Преподобне Мајке Параскеве, тј. Свете Петке.

Овде можете купити и прелепе славске свеће, са детаљима од обојеног воска, а успут, када већ уђете у манастирску радњу, у понуди имате и ракију каончанку, што – наравно – неизоставно иде у комплету за прославу породичне Славе.

Закључак

Свему овоме већ написаном заиста није неопходан никакав посебан закључак, осим позива да се – са разлогом (као што то беше овај наш скок до Петнице) или без разлога – запутите мало ка ваљевском крају. Да ли ћете обићи све ово поменуто, или ћете се негде задржати дуже  или краће, заиста није важно, докле год уживате у Ваљеву и Бранковини. Имајте у виду да се – доласком до Ваљева (из Београда) преко Ибарске магистрале и повратком преко Шапца до аутопута – уз мало вожње по Ваљеву, до Петнице и назад – направи скоро три стотине километара, што овај једнодневни излет ипак чини мало захтевнијим подухватом, нарочито ако не спадате у ранораниоце. Ако баш „заглавите“ увече у Тешњару или у неким другим ваљевским кафићима и ресторанима, можете увек да преспавате у хотелу „Гранд“, баш на тргу Живојина Мишића, па сутра наставите истраживање овога краја – и ето решенннија (што рече Зоран Радмиловић).

Дакле, Ваљево – обавезно!

Текст и фотографије: Слободан Огризовић

The post Ваљево, Бранковина, манастир Каона first appeared on Beautiful Serbia.