Ali, za sve najbolje stvari morate se malo i potruditi. Uostalom, nije Mark Tven tek tako rekao (napisao):
„Za dvadeset godina bićeš više razočaran stvarima koje nisi uradio nego onima koje jesi. Isplovi, zato, iz sigurne luke. Otkrivaj, sanjaj, istražuj!“
Verujemo da već svi vrlo dobro znaju da se do Tare dolazi Ibarskom magistralom, pa na Valjevo, preko Debelog brda – do Bajine Bašte. Ili Ibarskom skroz do Užica, pa preko Kremne – do Tare. To su najkraći, pa time i „najbrži“ putevi.
ako volite Srbiju, ako hoćete da obnovite znanja iz istorije, ako ste naučili da kontrolišete torturu hitnog i shvatili da ne morate uvek da žurite, i da je putovanje do odredišta jednako zadovoljstvo kao i sam boravak na željenom cilju, ako vam nije žao da potrošite par litara benzina/dizela više, i ako na put polazite iz Beograda, toplo vam preporučujem „prečicu“: Beograd – Valjevo – Osečina – Pecka – Ljubovija – Bajina Bašta – Tara.
Danas je prilično uobičajeno da, kada negde putujete, za sam put (transfer) do odredišta isplanirate tačno onoliko vremena koliko treba za samu vožnju, zatim za jedno stajanje na pumpi (sa današnjim kolima ni to više ne važi; sa jednim rezervoarom stići ćete čak u drugu državu) i, možda, odvojite još desetak minuta ako želite da u nekom restorančetu uz put popijete kafu ili sok (i to obično ako vas deca nagovore). A ono što se apsolutno podrazumeva, to je da od mogućih pravaca A, B ili V, birate onaj koji je najkraći, ili onaj koji se barem delom poklapa sa auto-putem.
