Hilandar, osam vekova posta i molitve
Hilandar, pravoslavna duša Srbije
Hilandar – još se iz ljudi nismo ispisali…

Ovog leta gospodnjeg, 2012. godine, spojili smo lepo sa još lepšim. Letovanje u Uranopolisu (tj. Uranupoliju, Ουρανούπολη, kako bi to valjda pravilno trebalo izgovarati i pisati, ali zbog opšte odomaćenog naziva, neka bude i ovde: Uranopolis) iskoristili smo da učinimo pokloničku posetu Hilandaru, to jest, ako poređamo po prioritetima, posetu Hilandaru smo iskoristili i za malo kupanja i sunčanja u Uranopolisu.
Posetivši (konačno) Hilandar, sa ovih skoro 50 godina života, mogu samo da kažem da je velika šteta čekati toliko na prvu posetu. Iako se tamo odlazi sa velikom ljubopitljivošću, željom i radošću, razumljiva je i kolebljivost ili čak strah pred pitanjem da li je čovek duhovno spreman i dostojan da poseti ovo mesto gde duže od osam vekova traje molitva i post hilandarskih monaha. Međutim, kada stignete u Hilandar, bićete primljeni toplo, osećaćete se kao svoj među svojima i dobićete tačno onoliko pažnje koliko je i potrebno. Ne zaboravite da veće pažnje i nema od skoro milenijumske svakodnevne molitve za dobro svih nas u Srbiji, od noćnih bdenija i jutarnje službe koja počinje svakoga dana u četiri ujutro, kada monasi, sa kamilavkama sa velom, kao anđeoske senke promiču iz svojih kelija ka crkvi Vavedenja Presvete Bogorodice!
I tako, što pre prvi put dođete u posetu Hilandaru, imaćete više vremena da planirate sledeću ili sledeće posete, što ćete svakako poželeti još kada u povratku sa Svete Gore kročite ponovo nogom u luku Uranopolisa.

Прикажи већу мапу

Blagoslov za posetu i dolazak u Hilandar

Sve detalje o tome kako se prijaviti, tj. tražiti blagoslov za posetu Hilandaru, možete naći na sajtu www.hilandar.org. Ipak, ukratko, evo trenutno važeće procedure. Manastir se može kontaktirati preko broja telefona +302377023797, ali zbog brojnih obaveza hilandarskih monaha, minimalne su šanse da vam neko odgovori na poziv, osim možda ujutru od 8:30 do 9:30 i kasnije, od 11-12 časova. Zato je bolje poslati faks, na broj +302377023494, i dopis nasloviti: „BLAGOSLOV ZA POSETU HILANDARA – OCU SIMEONU“, jer je otac Simeon Hilandarac osoba zadužena za posete poklonika i hodočasnika. U faksu, osim molbe za blagoslov treba poslati i sledeće podatke: 1 – ime i prezime; 2 – broj pasoša; 3 – zanimanje; 4 – tačan datum ulaska na Svetu Goru (ili period u kome bi vama odgovaralo da učinite posetu, pa da iz manastira opredele tačan datum); 5 – vaš telefon za kontakt; 6 – molba da vas manastir najavi za ulazak na Svetu Goru za navedeni datum.
Za pojedince se odobrava uglavnom jedno a za posete grupa isključivo jedno noćenje, s tim što je i za grupe i za pojedince dobro da se što ranije jave manastiru, zbog ograničenih uslova smeštaja, naročito posle velikog požara iz 2004. godine. Po prijemu molbe, iz manastira ćete dobiti odgovor da li možete doći i kada, i to je to.
Ako odgovor baš ne stigne, ponovite slanje faksa (a meni su u tome dodatno pomogli u Fondu „Zadužbina Svetog manastira Hilandara“, u Beogradu (podaci, adresa i kontakt postoje na gorepomenutom sajtu, uz mejl zaduzbina@hilandar.org). I tako se, jedne večeri, na naš telefon javio otac Simeon i obavestio nas da imamo blagoslov za dolazak u Hilandar!
Kada stignete u Uranopolis, koji se nalazi na trećem, istočnom prstu Halkidikija, na samoj granici sa Svetom Gorom, možete odmah otići po svoju svetogorsku vizu, papir formata A4 koji se dobija u izvršnoj svetogorskoj kancelariji pod imenom „ΓΡΑΦΕΙΟΝ ΠΡΟΣΚΥΝΗΤΘΝ“. A do kancelarije se stiže na sledeći način: kad drumom od Soluna, ili već odakle stižete, uđete u Uranopolis, sa svoje desne strane videćete hotel „Xenia“, a zatim sa iste strane nailazite na gradski parking. Odmah pored parkinga, sa mesta gde se nalazi pumpa JET OIL (uzgred, nije radila krajem juna) spušta se ka moru mala ulica u kojoj ćete, posle nekoliko metara – sa leve strane, videti pomenutu kancelariju. Na ćošku gde se ta uličica odvaja od glavnog puta možete videti i tablu koja vas upućuje ka toj kancelariji, ali je ona relativno neupadljiva pa će vam ipak biti lakše kad znate ove detalje. Na vratima kancelarije stoji radno vreme – 7:30 do 13 časova, pa vizu (naziv vize je ΔΙΑΜΟΝΗΤΗΡΙΟΝ) možete preuzeti u tom periodu. Brod za Hilandar (tj. za Svetu Goru) polazi svakoga dana u 9:45, a prodaja karata (na obali, u „glavnoj“ ulici, gde se nalaze svi restorani, lako ćete je naći) počinje u 8 časova ujutru (sva navedena vremena su po grčkom vremenu; dakle oduzmite po jedan sat pa ćete imati srpsko vreme) – tako da preuzimanje vize, kupovinu karata i ukrcavanje na brod možete lako obaviti i ako stignete ujutru u Uranopolis, čak i ako dođete do 9 sati ujutru (po grčkom vremenu). Mi smo, iz opreza i malo zbog uzbuđenja, sa većom grupom poklonika, čekali još od 7:10 ispred kancelarije za vize, ali su Grci već u 7:15 počeli da rade i do pola osam su nam svima, ekstremno brzo podelili naše vize. Papir je kompletno na grčkom jeziku, a na njemu piše vaše ime, broj pasoša i zemlja iz koje dolazite (znaju tu ponekad da pogreše, pa su mom sinu napisali da stiže iz Rumunije! ali su to odmah i ispravili), i još piše koji manastir je vaš domaćin. U gornjem desnom uglu stoji datum, tj. period od-do… u kojem treba da uđete i vratite se sa Svete Gore. Tako smo mi dobili blagoslov za posetu Hilandaru 18. i 19. juna (dakle stižete na Svetu Goru 18. juna, noćite tog i narednog dana, i 20. juna se vraćate brodom), a na vizi je stajao datum 18-21.6.2012. godine.
Viza košta 25 evra za odrasle, a 10 evra za studente i đake. Karta za trajekt košta 5,5 evra – u jednom smeru (kada je kupujete, ili kažite da idete za Hilandar, ili kažite da idete do luke Jovanjica (hilandarska luka – sa zapadne strane Svete Gore) ili pokažite svoju vizu, pa će vam dati pravu kartu). Jovanjica je prva luka u kojoj trajekt (po imenu „Sveti Pantelejmon“) inače staje posle Uranopolisa (plovidba traje oko 45-50 minuta). Uzgred, baš kad smo mi išli za Hilandar, trajekt je, neuobičajeno, prvo pristao u neku malecku luku, posle dvadesetak minuta plovidbe – pa samo pripazite da ne siđete gde ne treba. Da ne bude zabune, luka Jovanjica nalazi se na velikoj peščanoj plaži, sa dugačkim molom, sa velikom kućom od kamena, sa drvenim balkonom i impresivnom kapijom – za smeštaj brodića ili čamaca, i dugačkom ogradom od kamena i drveta, sa leve strane zgrade. Sa desne strane, malo dalje, nalazi se još jedna kućica, a tu negde ćete videti i parkiran hilandarski minibus (jedan od dva koje imaju – plave ili bele boje). U Jovanjici, kažu, boravi po svom poslušanju jedan monah (otac Pajsije, ako se ne varam), koji je došao iz Nemačke i prešao u pravoslavnu veru, a luku je uredio i obnovio zahvaljujući i svojim prijateljima iz Nemačke.
Osim trajekta, iz luke polaze i brzi brodići – u 8:45 i 10:45 (ako se dobro sećam), ali time ništa ne dobijate (a skuplje plaćate) jer je dolazak minibusa iz Hilandara ionako prilagođen dolasku trajekta „Sveti Pantelejmon“ u luku Jovanjica. Prevoz od luke do Hilandara je besplatan, i traje oko pola sata, po zemljanom, vijugavom putu, kroz bujno zelenilo Svete Gore. Tek pred sam dolazak u manastir otvoriće se čaroban pogled na Hilandar i dolinu ka istočnoj obali Svete Gore.
Ako dolazite kolima u Uranopolis, možete ih ostaviti na već pomenutom gradskom, javnom parkingu, sa čuvarem i rampom. Cene parkiranja su sledeće: 1 evro – prvi sat, drugi sat – takođe, a svaki sledeći sat do 24 sata – po 0,3 evra (dakle 8,6 evra za ceo dan). Ako ostavljate auto 2 dana, to košta 12,2 evra, 3 dana 15,8 evra, i tako dalje – sve do dvonedeljnog razdvajanja od vašeg ljubimca – što iznosi 44,6 evra. Sve cene odnose se na neprekinut boravak automobila na parkingu.

Sve ono što je dobro da znate o boravku u Hilandaru

Hilandarski minibus će vas dovesti tačno pred ulaz u Manastir. Tamo će vas sačekati monah – gostoprimac, tj. monah koji ima zaduženje da dočeka goste i pomogne im da se smeste u obližnji konak. Nas je dočekao otac Teodor, a uz njega je tu bilo još i nekoliko momaka koji borave po 2-3 meseca u Hilandaru, i pomažu tamo gde je pomoć potrebna. A za par vrednih ruku posla uvek ima, pa nikada nije naodmet da ponudite i svoju pomoć dok ste u Hilandaru, naročito ako ostajete duže od jednog dana. Kako se to kaže – treba uvek zaslužiti ručak i večeru, pa se tako i naš skromni doprinos ogledao u uspešnom čišćenju ogromne količine boranije, zajedno sa momcima – pomagačima, u hilandarskoj kuhinji, uz poneki gutljaj hilandarskog vina i vode iz bunara Svetog Save!
Pošto siđete stepenicama pored zidina manastira, dolazite do gostoprimnice, gde vas čekaju ratluk, voda i kafa, gde vam domaćini ispričaju one informacije koje su bitne – za početak, daju nekoliko predloga šta biste sve mogli da vidite, u Manastiru i oko njega, uključujući i šetnju do morske obale i manastira Sv. Vasilija, a zatim se, posle upisivanja u knjigu gostiju, smeštate u konak. Zgrada konaka je izgrađena posle požara iz 2004. godine – pa je sve novo, uredno i čisto, a ne sumnjam da će tako izgledati i za sto godina od danas. Sobe imaju (uglavnom) po 6-7 kreveta, a postoji zajedničko kupatilo na svakom spratu – uključujući i par tuš kabina, toalete – dakle – potpuno komforan smeštaj. A i da nije, zar bi to menjalo divan osećaj da se nalazite u Hilandaru!?
Možete zamoliti monaha gostoprimca, ukoliko ima vremena, da vas, čim ostavite stvari u sobe, provede po manastiru, pokaže crkvu, lozu Sv. Simeona i bunar Sv. Save, pokaže gde je trpezarija, gde je riznica, knjižara, prodavnica… Ako on nema vremena, obično će se u vašoj grupi naći neko ko je već boravio u Hilandaru, pa ga zamolite za tu malu pomoć prvog upoznavanja sa Hilandarom.
U svojoj sobi zateći ćete pravila ponašanja za vreme boravka u Manastiru. Iako je sve to potpuno logično, i možda nepotrebno navoditi, evo ipak kompletne informacije, za svaki slučaj (a i da biste što spremniji stigli u Hilandar i da ne biste oduzimali monasima vreme nepotrebnim pitanjima):

„Poklonicima i posetiocima Sv. Obitelji hilandarske, skrećemo pažnju na sledeće:
1. Gostoprimstvo u Sv. Manastiru traje 1 dan, ukoliko se poklonik prethodno dogovorio sa Manastirom i ukoliko ima diamonitirion – dozvolu za boravak na Svetoj Gori.
2. Umoljavaju se posetioci da za vreme boravka u Sv. Manastiru poštuju svetinju i poredak manastirskog života.
3. Nije dozvoljeno glasno pevanje, buka, glasni razgovori. Upotreba kompjutera, kao i svih vrsta nosača zvuka (bez slušalica) takođe nije dozvoljena, jer se time narušava blagoobraznost zajedničkog života.
4. Snimanje kamerom je zabranjeno, kako u Sv. Manastiru, tako i na celoj Svetoj Gori.
5. Fotografisanje unutar zidina Sv. Manastira nije dozvoljeno. Monahe uopšte nemojte fotografisati bez njihovog blagoslova.
6. Nemojte pušiti unutar Sv. Manastira, i oko gostinskog konaka i svim prostorima za zajednički život. Pušenje je dozvoljeno kod telefona i putem prema moru.
7. U sobama, hodnicima, kao i u toaletima, posetioci su dužni da budu obučeni pristojno.
8. Molimo za mir i tišinu u konaku posle 22,00 časa, radi odmora pred noćno bogosluženje.
9. Nije dozvoljeno donošenje hrane iz trpezarije u sobe (osim uz blagoslov za bolesne), kao i konzumiranje alkohola van trpeze.
10. Molimo da ne kadite u sobama da se ne bi aktivirao protivpožarni alarm. Nemojte iznositi čaršave iz spavaona. Ne zaboravite da zatvorite mreže za komarce na prozorima.
11. Strogo je zabranjeno zadržavanje u blizini gradilišta.
12. Kupanje u moru na celoj Svetoj Gori nije dozvoljeno.
13. Nestanak stvari poklonika se veoma retko dešava; ipak, dragocenosti nosite sa sobom.
14. Deci ispod 12 godina nije dozvoljen boravak u Sv. Manastiru.

BOGOSLUŽENjA:
Poželjno je prisustvo na svim bogosluženjima; prisustvo na Sv. Liturgiji je obavezno.
Povečerje sa Akatistom Presvetoj Bogorodici počinje odmah posle večere. U toku povečerja iznose se ČASNI KRST i SVETE MOŠTI radi poklonjenja.
Pravoslavni koji žele da se pričeste Svetim Hristovim Tajnama treba da se prethodno pripreme postom, molitvom i ispovešću i da se ranije prijave gostoprimcu. Za one koji su u braku, potrebno je da budu crkveno venčani.
Poklonici su dužni da na bogosluženja dolaze pristojno obučeni (pantalone, dugi rukavi, čarape). Nije dozvoljeno kretanje po Sv. Manastiru i prisustvo bogosluženju u sportskoj odeći.
Klirici i monasi se umoljavaju da u crkvu i na trpezu dolaze u rasi i sa kamilavkom.
Nepravoslavni posetioci bogosluženjima prisustvuju u srednjem delu crkve (u priprati).

Molimo da na dan odlaska napustite konak do 9,00 časova i stvari odložite ispred trema kod telefona. Za način odlaska iz Manastira poklonici treba da se dogovore sa gostoprimcem. Za odlazak u druge Sv. Obitelji (manastiri, skitovi, kelije) potrebno je da unapred dobijete njihovo odobrenje. U protivnom vas neće primiti, i postoji opasnost da vam se ubuduće zabrani ulazak na Sv. Goru.
NEKA PRESVETA BOGORODICA BLAGOSLOVI VAŠ BORAVAK U NjENOJ SVETINjI!“

Evo još par komentara uz ova pravila ponašanja: U Manastiru nam je rečeno, što se fotografisanja tiče, da je fotografisanje (ipak) dozvoljeno i u manastirskoj porti – tj. da je strogo zabranjeno (samo) fotografisanje u crkvi Sv. Vavedenja i u manastirskoj trpezariji. I ponovio molbu da se nikada ne slikaju monasi bez njihovog blagoslova.
A što se tiče pušača, iako postoji ta kućica-trem ispred ulaza u manastir gde se može zapaliti cigareta (kod telefonskog aparata – s kojeg se može telefonirati, uz telefonsku karticu), iako postoji i ta 2,5 kilometara dugačka staza do mora, evo da i ja ovim putem apelujem da probate da izdržite taj jedan dan bez cigareta! Uvek postoji taj promil opasnosti da neko baci užareni pikavac negde gde ne treba, i da se izazove, daleko bilo, požar na Svetoj Gori – pa valjda je to dovoljno za jednodnevno uzdržavanje od duvana? A ako je to nekome prevelika žrtva – da podsetimo da poseta Hilandaru nije obavezna.

Evo i RASPOREDA BOGOSLUŽENjA I TRPEZE:
– Večernja služba je u 17,00. Večera je odmah posle večernje službe, a Povečerje je odmah posle večere.
– Jutarnja služba počinje u 4,00 (polunoćnica, jutrenje, 1, 3, 6-ti čas, Liturgija). Ručak je odmah posle Liturgije.

PREVOZ POKLONIKA
za Dafni u 9,45 (u slučaju da iz Hilandara nastavljate posetu nekom drugom manastiru, ili idete u Kareju, i slično. Ili – ako želite da se provozate trajektom uz zapadnu obalu Svete Gore do luke Dafni, a zatim da se vratite u Uranupoli – prim. S.O)
– za Uranupoli u 12,20.
Za odlazak u druge Sv. Obitelji (manastiri, skitovi, kelije) potrebno je da unapred dobijete njihovo odobrenje. U protivnom vas neće primiti, i postoji opasnost da vam se ubuduće zabrani ulazak na Sv. Goru.

KNjIŽARA (prodavnica)
Svakodnevno od 9,00 do 10,00 i od 11,30 do 12, 30. Nedeljom i praznikom od 11,00 do 12, 00.
PORTARNICA
– Svakodnevno od 9,30 do 14,00. Nedeljom i praznikom od 9,30 do 12,30.
Zbog radova u Sv. Manastiru i opšte sigurnosti nemojte sedeti i zadržavati se ispred portarnice.
MANASTIRSKA KAPIJA
– Otvara se ujutru u 3,30. Zatvara se uveče u 21,30.

I, poslednja „službena“ informacija sa oglasne table konaka:
„Obaveštavmo poklonike da se na Svetoj Gori gostoprimstvo ukazuje u dvadeset manastira, u skitovima i kelijama. Manastirski konaci u Kareji, pa prema tome i hilandarski Konak, nisu mesta predviđena za prihvat poklonika, nego su namenjeni isključivo za boravak manastirskih predstavnika (antiprosopa) u Sveštenoj Opštini. U vezi sa ovim, molimo za razumevanje – Uprava Manastira“

Eto, računam da je ipak bolje da sve ove savete i obaveštenja pročitate pre nego što stignete u Hilandar, i da ne zamerate zbog toga. U svakom slučaju, da ponovim, važi što i za druge pravoslavne manastire – očekuje se da budete pristojno obučeni, u tamnijoj odeći, dugih rukava, bez „englesko-američkih“ aplikacija i natpisa po majicama, sa dugačkim pantalonama, čarapama, obućom – što jeste malkice nezgodno tokom vrelog grčkog leta. Opet, ako vam svi ovi „zahtevi“ izazivaju nelagodu, opet važi isto – poseta Hilandaru nije obavezna. Sa druge strane, u manastiru vam niko neće ništa zameriti, naročito ako prvi put dolazite, ali eto, sada – kad sve znate, ponašajte se smerno i pristojno, u skladu sa viševekovnim redom u „kući“ u koju dolazite.

Hilandar, konačno!

Manastir Hilandar je jedan od 20 svetogorskih manastira, sa istorijom dužom od 800 godina. Davne 1198. godine, vizantijski car Aleksije III Anđel je u Carigradu svojim Prvim zlatopečatnim slovom darovao monahu Savi, izaslaniku Vatopeda, tadašnje razvaline starijeg grčkog Helandarijevog manastira, pa je Sveti Sava, uz očevu podršku, krenuo u obnovu ovog manastirišta.
A o tome kako su ovaj manastir nasledili prepodobni otac naš Simeon i Sava smerni, sve piše u Hilandarskom tipiku Svetog Save, u drugom slovu:
„Oče blagoslovi! Ovaj naš sveti manastir, kao što znate, opustelo beše ovo mesto od bezbožnih razbojnika. A kada je k meni došao triblaženi nastavnik, otac naš Simeon monah (a ovo mesto ne može se uporediti ni sa jednim na zemlji), zbog težnje prema vrlini i nju tražaše vatreno, hoteći da primi naš monaški lik. Ranjen vrelom ljubavlju prema ovom i božanstvenim pokrenut Duhom, čuvši preslatki glas koji govori: „Ko ne ostavi sve i za mnom ne ide, nije mene dostojan“, carstvo svoga otačestva ostavivši i sve što je na zemlji, i pobegavši iz sveta koji zarobljava dušu, dođe u ovu pustinju meseca novembra u 2. dan u godini 6706 (1197). I htede on blaženi, da kao što tamo opravda svoje carstvo, tako i ovde. Zaželevši da zavas nađe vama mesto spasenja, izmoli u cara ovo pusto mesto i uze mene grešnoga iz Vatopeda, i nastanivši se na ovom mestu i ostavši neko malo vreme sa mnom, a veliki i natprirodni podvig prešavši, 8 meseci u tome, pređe u večno blaženstvo.“
Saborna hilandarska crkva posvećena je Vavedenju Presvete Bogorodice, a na centralnom mestu u crkvi, na igumanskom mestu nalazi se čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice, na istom onom mestu gde se, krajem 15. veka, svojom i božjom voljom našla u trenucima razmirica oko izbora novog igumana. Sve priče iz Hilandara, pa tako i o „Trojeručici“, mešavina su istorije, činjenica, predanja, legendi, uslišenih molitvi i čuda. Jedna priča „proziva“ sledeću, a ova opet sledeću, pa tako – dok ste u Hilandaru, slušajući priče monaha, gostiju i čitajući knjige, polako i sami uranjate u reku divnih hilandarskih priča.

„…Jedino ovde, Carice Nebesa,
Na mom jeziku se moli bez zastanka,
I ne laže ništa, i ne jede mesa,
I osam vekova posti bez prestanka…“

Tako glasi deo pesme Matije Bećkovića „Bogorodica Trojeručica“ iz davne 1976. godine. A ikona „Trojeručica“ nastala je davno: po jednoj priči naslikana je rukom jevanđeliste Svetog Luke, koji ju je zatim dao Svetoj Bogorodici da mu ona da svoj sud o njoj, a ona je, kako joj se ikona dopala, prislonila ruku na nju, i tu je ostao trag njene – „treće“ ruke. Druga priča vezana je za Sv. Jovana Damaskina, tadašnjeg pomoćnika kalifa Damaska, prestonice Sirije, kome je pomagao u pitanjima vezanim za hrišćansko stanovništvo. Spletkom ikonoboraca, Jovan Damaskin bio je teško optužen kod kalifa, koji odluči da se njegovom pomoćniku za kaznu odseče desna ruka. Uspevši da dobije nazad odsečenu šaku, Jovan se pred ikonom Presvete Bogorodice cele noći molio za isceljenje svoje ruke, na šta je Bogorodica uslišila njegovu molitvu. Zbog radosti usled ovoga događaja, Sv. Jovan je na donjoj levoj strani ikone postavio srebrnu ruku, sličnu odsečenoj, posle čega je ikona dobila današnji naziv – „Trojeručica“.
Prešavši kasnije u Lavru Sv. Save Osvećenog u Palestini, priklonio se proročanstvu Sv. Save Osvećenog da će u Lavru, u narednim vekovima, kao poklonik doći jedan carski sin, po imenu Sava, i da će pri njegovom poklonjenju grobu, pričvršćeni igumanski štap pasti na zemlju. Tome carskom sinu će se, po ispunjenju proročanstva, tada dati taj igumanski štap, ali i ikone Bogorodice „Mlekopitateljice“, kao i „Trojeručice“. Tako se i desilo, davne 1217. godine. Sveti Sava je ove svetinje doneo na Svetu Goru – tako da se danas štap i ikona „Mlekopitateljica“ mogu videti u Kareji, a „Trojeručica“ – u Hilandaru.
„Trojeručica“ je 1347. godine data caru Dušanu, kao blagoslov manastira, a u istom veku, na nepoznat način, prelazi sa carskog dvora u manastir Studenicu. Početkom 15. veka, pred napadom Turaka, monasi Studenice su, spasavajući svetinje od pljačke, učvrstili ikonu „Trojeručicu“ na samar jednog magareta i poterali ga, uz molitvu da ikona dođe na sigurno. Ikonu na magaretu nađoše monasi, čudom, nedaleko od manastira Hilandar i čim su je monasi preuzeli, magare pade mrtvo. Na tom mestu i danas stoji kapela – pokloničko mesto, par stotina metara od manastira, na putu ka obali i pirgu kralja Milutina.
Hilandar je inače manastir u kome se nalazi najviše čudotovornih ikona. Tako se u crkvi nalaze i „Bogorodica Popska“, „Bogorodica koja je urazumila crkvenjaka“, „Bogorodica akatistna“ i „Bogorodica Dohijarska“. U riznici manastira može se videti još i najstarija očuvana hilandarska ikona – urađena kao mozaična – ikona Presvete Bogorodice Putevoditeljke, ili Bogorodica Odigitrija, delimično oštećena, ali neumanjene lepote, ikona pored koje se uprepodobio Sveti Simeon.
Uz svaku od ikona postoji predanje, pa se tako i za ikonu „Bogorodica koja je urazumila crkvenjaka“, tj. „Bogorodica Klisijarska/Eklesijarhova“ kaže da je jedan crkvenjak održavao kandilo pred ovom ikonom, koje se često gasilo zbog promaje. Kada se to jednom desilo, crkvenjaku (eklesijarhu) su se otele neke ne baš primerene reči, na šta je istog časa – onemeo. Tek posle brojnih molitvi i velikih metanija* pred ikonom Bogorodice, vratila mu se moć govora, i od tada je postao najvredniji crkvenjak u manastiru, a ikona je dobila ovo neobično ime.
(*„Reč „metanija“ doslovno znači „promena mesta“, promena pravca, pokajanje i ostavljanje greha. Prilikom velikog poklona padamo na kolena, oslanjajući se dlanovima o pod, dodirujemo čelom zemlju, a zatim se ponovo podižemo i stojimo uspravno. Na ovaj način svesno pokazujemo svoju želju da se pokajemo i svoju rešenost da, s Božjom pomoću, ostavimo greh i krenemo drugim putem, drugim pravcem, sa drugačijim duhovnim nastrojenjem od prethodnog“ – preuzeto iz lista „Pravoslavlje“).
Ikona „Bogorodica Popska“, inače litijska – sa čije se poleđine nalazi i prikaz Vavedenja Presvete Bogorodice iz 14. veka, koja je, takođe, čudesno kažnjavala one koji nisu dobro obavljali svoja poslušanja. Tako je jedan jeromonah nosio ikonu u litiji da bi, dok su prolazili pored Spasove kule (manastira Sv. Vasilija), na istočnoj morskoj obali, bio odjednom odbačen u more, nošen nevidljivom silom. Monah je kasnije, tokom ispovesti priznao da je potajno šurovao sa papistima, što je oduvek bio veliki greh na Svetoj Gori (zbog krstaških, katalanskih i drugih zločina počinjenih u ime zapadnog carstva). Upravo pred ovom ikonom se daje otpust posle službe, gde sveštenik govori: „Molitvama svetih otaca naših, Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj nas i spasi.“
U svakom slučaju, ikona „Trojeručica“ (ona je, inače, litijska, pa je na njenoj drugoj strani naslikan Sveti Nikola) je najveća svetinja hilandarske crkve, zajedno sa mestom gde su počivale mirotočive mošti Svetog Simeona. I ne samo hilandarske crkve već i celog pravoslavnog sveta, za šta je najbolji dokaz i doček „Trojeručice“ u Solunu, pre nekoliko godina.
Druga velika svetinja u hramu Vavedenja, tj. Sabornoj hilandarskoj crkvi, je mesto gde je nekada bio prvobitni grob Svetog Simeona Mirotočivog, a gde se danas nalazi veliki srebrni sakrofag, kivot, postavljen na to mesto 1973. godine, i delo je umetnika Vojislava Bilbije. On je svoj „trag“ ostavio i na steni u blizini manastira gde je uklesan lik Svetog Simeona, a da pomenem da je njegovih ruku delo i skupoceni studenički kivot za prepodobnu Anastasiju, majku Svetog Save (Ane Nemanjić). Vojislav Bilbija – protojerej-stavrofor, arhijerejski namesnik za Holandiju, ikonopisac, pojac, nekada i stomatolog, karatista, kao da je i sam postao deo hilandarskih priča u kojima se prepliću vekovi, vera, Nemanjići, podvizi i inspiracija.
Mošti Svetog Simeona prenete su još 1206. godine u Srbiju, gde se i danas nalaze, u manastiru Studenica, a to je učinio Sveti Sava, da bi ih odneo na bezbednije mesto, pred napadima krstaških četa na svetogorska bogatstva, ali i da bi nad njima izmirio svoju braću, Stefana i Vukana. Još jedna divna hilandarska priča govori o velikoj tuzi koju su monasi osećali kada su mošti Svetog Simeona krenule iz Hilandara put Srbije i o tome kako se igumanu Metodiju (prvom hilandarskom igumanu) Sveti Starac javio u snu i rekao da ne tuguju i da će se desiti jedna velika radost za manastir. Tako se i desilo, i iz zida Saborne crkve izbila je vinova loza, koja rađa i dan danas, i koja je, sa više od 800 godina starosti (ili mladosti, ako računamo da će još hiljadama godina rađati!) najstarija loza, kažu, u Mediteranu. Postoji i predanje da će nad Hilandarom postojati blagoslov Svetog Simeona sve dok i ova loza bude donosila plodove. A ona je zaista pravo čudo – pa se danas mogu videti dve grane loze, debele kao manje drvo, kako se uzdižu nekoliko metara ka pravim zelenim bokorima, olistalom delu, na drvenoj konstrukciji koja povezuje crkvu i obližnji trem stare cisterne. Tako sa jedne strane crkve rastu dve grane loze, a sa druge strane – dva džinovska čempresa, za koja kažu da takođe potiču iz vremena osnivanja Hilandara.
A hilandarska loza je poznata po tome da pomaže bezdetnim parovima da dobiju decu, pa iz svih zemalja u okruženju, a ponekad i iz najudaljenijih krajeva sveta, stižu molbe hilandarskom bratstvu za čudotvornim zrnima grožđa Svetog Simeona.
Tako se iz Hilandara, po molbi, šalju po tri zrna grožđa i po parče orezane loze, uz uputstvo kako da se postupa sa dobijenom lozom i grožđem, kako da poste i kako da se mole Gospodu Isusu Hristu, Presvetoj Bogorodici i Ocu Simeonu. Šta god ko mislio, jedini validan sud mogu dati samo oni supružnici koji su postali roditelji, i čija pisma zahvalnosti povremeno stižu u Hilandar. A tako je sina, naslednika, dobio davno i Solunski paša, pa je od silne sreće obećao da će svog sina, kada napuni osamnaest godina, dovesti u Hilandar, da uzme Pravoslavnu veru i da ostane da služi i pomaže Hilandarcima. Držeći zadatu reč, zaista je došao sa sinom na prag Manastira, ali su mu tamo ljubazno zahvalili, rekavši diplomatski da ne primaju golobrade mladiće u bratstvo. Paša je, da bi se ipak nekako zahvalio, poklonio Hilandaru veliko imanje „Milo Arsenica“ ili „Kakovo“, koje i dan danas živi svoj život hilandarskog metoha.
Pa, ako vas put nanese, možete svratiti u Kakovo, koje se nalazi na 7-8 kilometara od Jerisosa, na putu ka Solunu, i gde danas živi, u svojoj dubokoj starosti od skoro 105 godina, otac Jovan. Najstariji Hilandarac, čuveni manastirski baštovan, je prešao ovde zbog godina i zbog lakše, eventualne, lekarske pomoći, a tu ga i dan-danas obilaze njegova sabraća.
Otac Jovan pristigao je u Hilandar posle nekoliko decenija života u emigraciji, i svojom veštinom oplemenio manastirsku baštu. Tako je, eto, biljke sadio u kanalu za navodnjavanje, sa velikim razmakom, pa su, na primer, paprike davale i po sto plodova po struku. Za njega je vezana i priča po kojoj je, posle „čuvenog“ sletanja helikopterom u baštu Hilandara, prestao na tom mestu da sadi povrće – sledećih 7 godina.
Dakle, kada se setite, svakog 11. maja, na rođendan Oca Jovana, upalite jednu sveću za zdravlje najstarijeg monaha Hilandara. Otac Jovan je, gledajući po monaškim „činovima“, dostigao krajnji cilj – čin velike shime (ili anđeoski lik), a oni koji dostignu to stanje ponekad provedu ceo ostatak života u potpunoj izolaciji i tihovanju. Umesto kamilavke sa velom, shi-monah nosi kapuljaču na kojoj je izobraženo pet krstova – jedan na čelu, jedan na leđima između ramena, jedan niže na leđima i po jedan na svakom krilu vela.
Inače, često do njega dolazi otac Kirilo (Kiro), o kome će još biti reči u ovoj priči, da ga ispovedi i pričesti.
(baš po završetku pisanja ovoga putopisa, pročitah na sajtu manastira Hilandar tužnu vest: „Shimonah Jovan Hilandarac, najstariji monah na Svetoj Gori, upokojio se u Gospodu u nedelju 29. jula 2012, u 104. godini života, na metohu manastira Hilandara Milo Arsenica (Kakovo). Neposredno pre upokojenja, oca Jovana je pričestio protojerej stavrofor Velibor Džomić koji je uz Episkopa timočkog G. Justina, služio Svetu Liturgiju u crkvi Živonosnog Istočnika na manastirskom metohu. Shimonah Jovan će biti sahranjen u Svetoj carskoj srpskoj lavri Hilandaru u ponedeljak 30. jula 2012.“)
Kakovo je veliko imanje, sa crkvicom na brdu, sa obližnjim konakom, i sa par zgrada, prodavnicom i tremom za goste, uvek dočekanim sa ratlukom i bokalom vode. Sve to okruženo divnim cvećem i zelenilom, uz malo jezero – ribnjak, u blizini. Na drugom delu imanja nalazi se prava fabrika drveta – gde se izvode svi potrebni stolarski radovi i gde se proizvodilo sve što je bilo potrebno Hilandaru, a naročito poslednjih 7-8 godina, za vreme obnove od požara. A ako hoćete da vidite neki hilandarski metoh, a Kakovo vam je daleko, uvek možete da skoknete do manastira Slanci, u Velikom selu, kod Beograda.
Hilandarske freske su posebno blago našeg manastira, a najstarije sačuvane su još iz 13. veka (u crkvici Sv. Đurđa, u istoimenom pirgu). Međutim, gde god zaustavite pogled, od fresaka u Sabornoj crkvi, kod oltara, pa u unutrašnjoj i spoljnoj priprati, pa do fresaka u trpezariji, u krstionici pored hrama ili u samom ulazu u manastirsku portu, sačekaće vas divne kompozicije, stvorene baš i jedino za Hilandar. Kako sam jednom pratio službu iz unutrašnje priprate, valjda će mi zauvek ostati pred očima ktitorska kompozicija sa Kraljem Milutinom, nastala 1321. godine.
I tako, ustanete ujutru, pre četiri sata (ponesite neki mali budilnik, a može i mobilni da posluži, da ne prespavate taj trenutak), pa krenete iz spoljnjeg konaka ka manastiru i Sabornoj crkvi – a odozgo vas osvetli zvezdani svod, na kojem se ocrtava valjda i najbeznačajnija zvezda mlečnog puta – koliko je sve bilo vedro i jasno te junske noći. Još dok prilazite crkvi, a naročito kada uđete unutra u tminu osvetljenu ponekim kandilom i svećom, i kada počnu polunoćnica (crkvena služba koja se vrši u ponoć i u svaki čas noći do jutra, po noćnoj tišini koja omogućava najbolje uslove za molitveni razgovor sa Bogom) i jutrenje – videćete na sve strane obrise monaha sa kamilavkama i velovima, koji kao anđeoske senke promiču oko vas. Ulazeći u hram Sv. Vavedenja, i prolazeći kroz priprate i brod crkve, pozdravljajući se sa prestonim ikonama, desiće vam se da vas iznenade, u uglovima crkve, u drvenim klupama uza zidove, pogurene senke monaha u molitvi. I sve to prošarano mirisima hilandarskog tamjana u zoru. Da li u tim trenucima kod poklonika Hilandara rade emocije, da li se oseti strahopoštovanje pred ovom osmovekovnom molitvom, da li preovladavaju jaki duhovni doživljaji dok se čuje tiha a jasno izgovorena molitva a senke monaha, freski i ikona igraju po hramu – taj odgovor mora svako naći za sebe, jednom, kada ovako dođe na poklonjenje Hilandaru. Na zadovoljstvo nas poklonika, otac Teodor, naš gostoprimac, uključio nas je u jutarnju molitvu za upokojene, davši svakome po svežanj od desetak listova papira, sa imenima više od hiljadu duša zabeleženih kroz stotine godina postojanja manastira, i po sveću – da uz njenu svetlost, svi zajedno, čitamo, u sebi, imena naših predaka, pridodajući na kraju imena i naših najrođenijih, preminulih – nadajući se da ćemo jednoga dana zaslužiti da i naši potomci pominju nas u istim ovim hilandarskim molitvama, u istom ovom hramu Vavedenja Presvete Bogorodice.
Napolju je sve vreme vladala skoro potpuna tišina, tek se povremeno čulo drveno klepalo koje je pozivalo na jutarnju službu i na početak jutarnje liturgije. Posle nekog vremena, ovom harmoničnom zvuku udarca drveta o drvo priključilo se i mjaukanje, ko zna otkuda pristiglog, mačeta smeštenog negde u ćoškovima zidina manastira. I to je sve od zvukova spolja. Unutra se odvijala Sveta Liturgija, valjda potpuno ista kao i onda kada je ovde bio Sveti Sava i njegov otac, Simeon. A kroz noćnu tminu, zajedno sa blagim, skladnim i melodičnim glasovima monaha – pojaca, kojih se ne bi zastideli ni Pavle Aksentijević, a ni Divna Ljubojević, polako su se probijali i prvi zraci jutarnje svetlosti. Pridev „božanski“ najbolje može opisati ove trenutke.
Za ispoved pre pričesti, treba se javiti Ocu Kirilu, divnom hilandarskom monahu, prepoznatljivom po veoma niskom rastu, a za koga kažu da je u poodmaklim godinama – iako se to teško da primetiti. Ako se za samo dva dana boravka u Hilandaru može nešto tako zaključiti – Otac Kiro, inače jako poštovan od strane celog bratstva, je uvek vedar i raspoložen.
Inače, za tih nekoliko službi kojima smo prisustvovali, skoro ritualno je ulazio u crkvu kroz bočna vrata unutrašnje priprate i prilazio ormariću na koji, očigledno uvek ostavlja svoju kapu. Prstima bi opipao gornju stranu ormarića, i kada bi video da je (opet) neko od monaha tu ostavio bogoslužbenu knjigu, kao ljutito bi je gurnuo do zida i zatim stavio svoju kapu! Da se zna čije je to mesto!
Zatim bi mu, u tim čarobno tihim noćno-jutarnjim trenucima, obično prilazio poneko od novopridošlih poklonika, da se šapatom prijavi za ispoved. Međutim, već ozbiljne godine Oca Kire malo su narušile njegov sluh, pa bi redovno, na takvu šapatom upućenu molbu – išlo gromoglasno „Šta? Molim?“, „Hoćeš da se pričestiš?“ – što bi u toj hilandarskoj tišini zazvučalo kao da je upravo neki avion probio zvučni zid! Otac Kiro vam je, nema dileme, još jedna divna hilandarska priča, a ponekad ga možete sresti i u Beogradu, na primer kada se zaputi na Krsnu slavu kod majstora realnog aikida Ljube Vračarevića, ujedno i čestog hilandarskog gosta.
Pošto se završi Liturgija, odlazi se pred trpezariju, preko puta glavnog ulaza u crkvu, gde se, pored istočnog, spolja frekopisanog trpezarijskog zida – nalazi trem sa arkadama, mozaičnim podom i drvenim klupama, na kojima se sedi i čeka poziv na ručak. Jeste da je u 8 sati ujutru, ali je – ručak! Ti trenuci su i prilika da vidite sve monahe na okupu (divno je kada svi zajedno obeduju, mada je bilo perioda, i u Hilandaru, kada su monasi obedovali zasebno, po kelijama), pa i za razgovor sa ponekima od njih. Tu obično potražite nekoga od monaha kome treba da prenesete pozdrave od svojih prijatelja, koji su ranije boravili u Hilandaru, što je uvek prilika da još ponešto čujete ili vidite (posle ručka) ako taj monah ima vremena da vam bude vodič kroz neki deo manastira.
Obroci u trpezariji su nezaboravan doživljaj. Sama činjenica da obedujete u prostoriji iz doba Kralja Milituna, sa početka 14. veka, okruženi freskama, dok u čelu glavnoga stola stoji ikona Presvete Bogorodice, više je nego dovoljna da zahvaljujete Bogu na datom obroku. Po datom znaku zvonom, tj. „trpeznim bilom“, kako to u tipiku piše Sveti Sava, ulazi se u salu, i zatim proiguman i monasi sedaju za stolove u dnu sale (nasuprot ikoni Bogorodice), a poklonici i ostali gosti i pomagači sedaju redom duž bočnih stolova, uz pomenuti istočni zid. Za dugačkim, sjajnim drvenim stolovima, u trpezariji čija je površina 24 h 8 metara, nalaze se već servirane, napunjene posude sa hranom, a na svake četiri osobe nalazi se komplet escajga, čaše od rostfraja, posuda sa hilandarskim hlebom, bokal sa vodom i orošeni bokal sa hladnim hilandarskim vinom. Posle molitve daje se znak da se počne sa jelom, a za to vreme dežurni monah počinje da čita žitija iz života svetaca, priče iz Starog i Novog zaveta, a posle nekog vremena daje se znak i da se može sipati i vino. Jede se, naravno, u tišini, a ceo obed traje petnaestak do dvadeset minuta. Obroci su, ako smem da primetim, sasvim na mestu – i po kvalitetu i po kvantitetu, i, naravno, posni – a tih dana smo jeli pasulj, pa ukusnu testeninu, potaž sa povrćem, uključujući uvek i svežu salatu iz hilandarske bašte. A nekog narednog dana, za trpezom je sigurno bila i ona boranija koju smo čistili, veče pred povratak sa Svete Gore. Uzgred, ako vam se čini da ćete biti gladni sa samo dva obroka dnevno, pomislite na svetogorske pustinjake (anahorete) – apotaktite, koji jedu samo jednom dnevno, ili one koji jedu samo jednom nedeljno, i žive svoj monaški život u pećinama, po liticama Atosa, 2033 metra visokog džina Halkidikija.
Pažljivi, koliko to samo može biti, monasi su jednoga dana deci – poklonicima, pored redovnog obroka doneli i po dve, u hilandarskoj kuhinji spremljene – čokoladne bajadere!
Po davanju znaka da se prestaje sa jelom, proiguman govori završnu molitvu, i zatim, prvo monasi, a zatim i poklonici, napuštaju trpezariju. Ispred vrata trpezarije stoji proiguman i blagosilja sve koji izlaze iz sale, a zatim svako nastavlja prema svojim obavezama i poslušanjima. Inače, period posle ručka je obično vreme za obilazak riznice Hilandara, za šta se treba javiti Ocu Simeonu (onome istom kojemu upućujete molbu za blagoslov za posetu Hilandaru) ili već monahu na koga vas uputi vaš gostoprimac.
Da ne bude zabune, koristim izraz „proiguman“, zato što je – kako je već opisano – Bogorodica igumanija Hilandara. U brojnim tekstovima o Hilandaru ćete ipak naći i izraz „iguman“, ali eto, da budemo precizni…
A u knjižici „Povest o čudotovornoj ikoni Presvete Bogorodice Trojeručice“ možete naći i priču kako je, davno, u 15. veku, preminuo iguman Hilandara. Među tadašnjim monasima, Srbima, Grcima, Bugarima i Rusima, svi su imali svoj (nacionalno obojen) predlog za igumana, i nikako nisu mogli da se saglase (izbori su izbori, pa i na Svetoj Gori, pa i u 15. veku!) ko će biti novi starešina manastira. Kada su jednog od sledećih dana došli u crkvu na jutrenje, monasi ugledaše ikonu Trojeručice na igumanskom mestu. Misleći da je to crkvenjak greškom uradio, vratiše ikonu u oltar. Sledećeg jutra – ikona je opet bila na igumanskom mestu! Monasi izgrdiše crkvenjaka i oduzeše mu ključeve, lično zaključaše crkvu, i uverivši se da nema nikoga unutra, odoše na počinak. Ujutru, zatekoše ikonu Bogorodice na igumanskom mestu – i otada je niko više nije pomerio odatle, jer svima beše konačno jasno ko je igumanija manastira.
Današnji proiguman Hilandara je arhimandrit Metodije, jedini monah koji kroz manastir hodi sa štapom, proigumanskim obeležjem. Za proigumana je izabran u proleće 2010. godine, a njegove relativno mlade godine (1970. godište) i izražena energičnost će svakako dobro doći u brojnim duhovnim, ali još više i u svetovnim obavezama vezanim za ogromne radove na obnovi Hilandara. Pređašnji, svetovni život je monasima verovatno tek jedna, prevaziđena stanica na putu ka velikoj shimi, ali da ipak pomenem da je proiguman Metodije (kako se zvao i prvi hilandarski iguman, iz doba Svetog Save) rodom iz Čačka, i da se malo zanimao elektroinženjerskom strukom (kao i vaš putopisac, zato to i pominjem!). Eto, Otac Metodije skoro da može i lično da bude nadzor nad elektro-radovima u Hilandaru!
Kako god, u prethodnih 7-8 godina, od velikog požara, urađeni su zaista veliki radovi u Manastiru. Jeste da sve ide sporo – jer nije bilo lako dopremiti materijal i mehanizaciju do ovde, i da sve mora da se radi po konzervatorskim projektima, polako i pažljivo, i da je ekonomska kriza pustila pipke svuda, pa i ovde, i da je problem u ograničenom trajanju viza za boravak majstora na ovdašnjem gradilištu – ali, ide! Vekovi su prošli i svašta je već Hilandar preturio preko glave (tj. zidina), pa će i ovo, i zasijaće opet u punom sjaju i veličini. Radovi se i dalje, uveliko izvode, čuje se po ceo dan lupa raznih alatki, natkriljuju se i pomeraju dizalice iznad izgorelih konaka, i već bi se reklo da je polovina posla urađena. Da li će sve biti završeno do 2015, 2016 ili neke treće godine, i jeste i nije tako važno. Važno je da se radi temeljno i da se otklone sve potencijalne opasnosti koje bi sutra opet mogle zapretiti Manastiru.
Posle doručka, obično se ide u posetu riznici. Put vodi između crkve i manastirskog dela gde se nalaze monaške kelije, pored pirga Sv. Đurđa, 30 metara visokog (a toga postajete svesni tek kada pirg pogledate sa spoljnje strane Manastira), pored loze Svetog Simeona, pa pored bunara Svetog Save, prokopanog kroz osam metara stene – gde ne možete da odolite a da ne popijete gutljaj vode iz limenog lončeta, pa sve do nedavno obnovljene i urađene riznice – na potezu između Zvonare i pirga Svetog Save. Taj put od trpezarije do riznice nije duži od pedesetak metara, ali zato svakim korakom i pogledom dotičete neki od osam proteklih vekova, i mogli biste danima da prevaljujete to rastojanje kada bi vam neko pričao sve priče utkane u te zidine, pirgove, bunare i freske.
Riznica se nalazi u velikoj, svetloj, pravoj muzejskoj prostoriji, sa adekvatno podešenom temperaturom i vlagom. Ovo je mesto gde ćete videti najveći deo najznačajnijih hilandarskih ikona, a koje sam imao sreće da vidim još davnih devedesetih godina, na izložbi u Solunu. Među njima je najstarija očuvana ikona Presvete Bogorodice Putevoditeljke, urađena u mozaiku, iz davne 1200. godine. Tu su i ikone Gospoda Svedržitelja i Presvete Bogorodice – Odigitrije, iz doba Uroša Prvog, pa dve najveće hilandarske ikone, nekada deo kamenog ikonostasa iz doba kralja Milutina – ikone Hristosa Svedržitelja i Bogorodice Milostive. U riznici se nalazi i veliki Deisisni čin, tj. deset ikona sa nekadašnjeg ikonostasa Saborne crkve – sa Presvetom Bogorodicom, Sv. Jovanom Krstiteljem, Sv. Apostolima Petrom i Pavlom, Sv. Arhanđelima Mihailom i Gavrilom i Svetim jevanđelistima. Sve će vam to, uostalom, pokazati i ispričati Otac Simeon kada vas uvede u riznicu.
Da ne nabrajam dalje, ima tu još ikona, krstova, diptiha, putira, carskih dveri, ali ovde je sve nekako podjednako vredno – pa bi u riznicu trebalo smestiti i bunar Svetog Save, i lozu Svetog Simeona, i Sabornu crkvu i ceo Manastir… Razumete šta hoću da kažem. Pored riznice nalazi se i velika biblioteka, u kojoj se danas čuva preko hiljadu rukopisa, od kojih 74 na pergamentu, skoro 400 hrisovulja i povelja, 76 primeraka stare štampane knjige i 6 ikunabula (najstarije štampane knjige, nastale pre 1500. godine), preko 4500 primeraka starih knjiga i više od 40.000 knjiga, časopisa i novina od 18 do 20. veka. A kad smo kod novina, nekoliko puta su nas, za vreme boravka u Manastiru, priupitali (poneki monah i poneko od momaka pomagača) da možda nismo doneli neke novine? Iskreno govoreći, donošenje naših novina u Hilandar mi je izgledalo kao prava kontaminacija ovoga mesta, ali eto – užele se ljudi i naše štampe. Pa smo zato, ipak, kada smo se vratili u Uranopolis, par puta pokupovali naše novine – od „Politike“ do „Žurnala“ i slali brodom preko novih poklonika do svetogorskih čitalaca.
A kada prođe popodnevna služba i večera, za povečerje se u delu glavnog broda crkve pred monahe i goste-poklonike iznesu mnoge velike hilandarske relikvije, delovi mošti najvećih svetaca Pravoslavlja i srpske i svetogorske istorije, čestice i delovi Časnog krsta, ukratko – nađete se u još jednoj riznici, neprocenjivog bogatstva. Ali sve su to riznice za dušu, a ne za oči.
Blizu riznice nalazi se i crkvica Sabora Svetih Arhanđela, iz 14. veka, a nad njom se uzdiže pirg Svetog Save, prvobitno Sv. Jovana Preteče, visok skoro četrdeset metara i dva veka stariji od crkvice. To je i najveća odbrambena kula Hilandara, kula kakvu ima praktično svaki manastir na Svetoj Gori, a služile su za odbranu od brojnih napadača tokom vekova – od gusara, Saracena, Krstaša, Turaka, znanih i neznanih. U svakoj kuli, pa tako i u Pirgu Svetog Save, nalazi se po jedna zavetna crkva, paraklis, gde bi se monaška bratstva, pred napadom, povlačila i molila do poslednjeg trenutka – uz Liturgiju i zaupokojenu molitvu, da bi se odatle vaznela direktno na nebo – jer se nijedno bratstvo na Svetoj Gori nije nikada predalo svojim neprijateljima. Osim što je služio za odbranu od vojski i pljačkaša, pirg Svetog Save je 2004. godine, očigledno, odbranio i Manastir od daljeg širenja požara ka monaškim kelijama i Sabornoj crkvi.
Hilandar, inače, nije nikada osvojen silom, mada je bilo teških (i još težih) trenutaka. Iz pirga je iguman Danilo (kasnije srpski arhiepiskop) rukovodio odbranom od opsade Saracena. Kula je građena u nekoliko faza – od vremena Svetog Save, pa dograđivana za vreme kralja Milutina, a poslednji deo, baš pod samim krovom, krajem 17. veka. Naravno, malo kamenim, malo drvenim stepeništem, možete se popeti do vrha kule, i uživati u pogledu. Neki od tih pogleda, ali kroz objektiv svoga fotoaparata, sigurno ćete poneti i kući. A odavde se, možda, osim sve te lepote, najviše vide i razmere tog nesrećnog požara.
Jedan od načina da pomognete obnovu Hilandara je i kupovina u manastirskoj prodavnici. Šta god kupili, poneli i poklonili odavde – učinićete dobro. Na raspolaganju su vam brojne knjige, brojanice, mirišljavi tamjan, krstići, slavske sveće, pa i ukusna i veoma jaka hilandarska rakija, koja aromom podseća na grčki uzo. A zadatak da se nađe kupcima u radnji dobio je otac Mitrofan, koji – u pauzi između jutarnjeg i podnevnog rada svog dućana – izađe na jedan ispust sa spoljne strane zidina, i to odmah podno skele uz konak koji se obnavlja – i kreće da izrađuje, obrađuje i polira drvene krstiće – pre nego što ih plasira u dućanski asortiman.
Van kruga Manastira koji je opasan zidinama nalaze se još i Crkva Svetog Trifuna do koje nismo mogli doći, jer je tuda, zbog gradilišta, zabranjen prolaz. Nisam potpuno siguran, a negde sam to čuo ili pročitao (ne znam ni kakvo je stanje posle požara) da je Hilandar imao (tj. ima) Sabornu crkvu i još 12 crkvica – paraklisa, u čemu leži i dodatna simbolika – po kojoj Hilandar time predstavlja Hrista i njegovih dvanaest apostola.
Blizu novih konaka, koje zovu i imenom „senara“, nalazi se crkvica Blagoveštenja. U prizemlju crkve nalazi se kosturnica hilandarskih monaha, sa lobanjama svih počivših članova bratstva iz prethodnih vekova. Kako je to neko lepo rekao, Sveta Gora je mesto gde se ljudi ne rađaju već samo umiru. Ali i sama monaška smrt je, na neki način, takođe molitveni čin, jer se ovde nesebično živi, moli i umire za ceo ovaj svet. Za monahe je rastanak sa bratstvom istovremeno čas susreta sa Bogom, pa ne postoje razlozi za tugu kada dođe kraj ovozemaljskog puta. Kako pre hiljadu godina, tako i danas, monasi se sahranjuju na isti način, bez kovčega, u svojoj mantiji. Posle sedam godina, ili možda kada ponovo dođe vreme za novu sahranu, grob se otkopava i kosti izvade, da bi se oprale vinom i okadile tamjanom. Tada se kosti spuštaju u zajedničku kosturnicu, a lobanja zauzima mesto u onoj prostoriji crkvice Blagoveštenja – ponekad se čak na čelu zapiše ime i godina upokojenja. Nije to običaj samo u Hilandaru, već u svim svetogorskim manastirima. Kažu da je velika radost kada kosti zamirišu na bosiljak pri iskopavanju, jer taj božji odabir da se baš kroz njih proslavi, govori da smrti – nema, ili što bi Kusturica rekao – da je smrt samo jedna neproverena glasina.

Put ka morskoj obali

Malo iznad puta koji vodi ka moru, odmah iznad malog hilandarskog groblja, nalazi se kompleks zgrada u kojima se nalaze svi majstori koji rade na obnovi Hilandara, i gde su smeštena vozila i druga mehanizacija koja pomaže u radu na prostranim hilandarskim imanjima, vinogradima, voćnjacima i maslinjacima, sa oko 200.000 maslina! Možda najčuveniju hilandarsku maslinu, mada svakako ima i starijih od nje, možete videti na putu ka moru, preko puta krsta Cara Dušana, posađenu za vreme carske posete Hilandaru, pre više od 650 godina. Masline su sadili mnogi gosti Hilandara i Svete Gore, zbog njene simbolike – kako dugovečnosti, tako i grančica mira (koju god granu izabrali), pa su to činili i kralj Aleksandar Obrenović, pa Kralj Petar Prvi, i mnogi drugi. Krst Cara Dušana, na kamenom postamentu, naslonjen na divnu šumu čempresa, postavljen je na mestu gde su Hilandarci, davne 1347. godine sačekali svog cara, i to ne samo svog nego i cara cele Svete Gore, jer je i ona tada bila deo srpskog carstva. Bez pretenzija na teritorije drugih država, ipak moram na tren da pomislim kako je bilo lepo u to doba stići do Egejskog mora bez prelaska i jedne jedine granice!
Malo pre pomenutog Krsta, a bliže Hilandaru, nalazi se spomenik podignut u čast posete kralja Aleksandra Obrenovića, krajem 19. veka, sa česmom i vinogradom. Kralj Aleksandar je za vreme svoje vladavine izuzetno pomagao Hilandar i platio sve manastirske dugove, čime se uprava nad manastirom vratila iz bugarskih u srpske ruke. Kažu da to nije išlo baš lako, a o tom događaju kolaju još neke hilandarske priče, o jednom monahu koji je bio hajduk pre no što se zamonašio, i koji je pomalo zahvaljujući tom svetovnom iskustvu, stvari uspešno doveo na svoje mesto. I tako, vrlo brzo, početkom 20. veka, u Hilandaru je ponovo većina monaha bila poreklom iz Srbije.
Na istom tom putu ka moru, sa desne strane, iznad nepreglednih vinograda, uzdiže se pirg kralja Milutina, ili Milutinov pirg. Nekada je tu, oko pirga, bilo još zgrada i snažno utvrđenje – gde su naši srednjevekovni vladari držali i po stotinu svojih najboljih i najljućih vojnika, tako da je Hilandar u tom periodu imao najbolju moguću odbranu od napasti sa mora.
Nešto pre dolaska do Milutinovog pirga, odvaja se put za manastir Esfigmen, grčki, tzv. „zilotski“ manastir. Udaljen je oko 1,5 kilometar od Hilandara, a važi za „pobunjenički manastir“, zbog protivljenja ovdašnjih monaha svim aktivnostima oko unapređenja veza Grčke pravoslavne crkve i Vatikana. Monasi su, i pored odluka Vaseljenske patrijaršije i presude grčkog suda odbili, pre par godina, da napuste manastir.
Osim Esfigmena, ako ste na Svetoj Gori samo jedan dan, iz Hilandara možete stići i do bugarskog manastira – Zografa. Međutim, kad već imate privilegiju da budete u Hilandaru, zašto to malo vremena provoditi u drugim manastirima? Možda neki drugi put.
Nego, da nastavimo dalje, sve do prelepe uvale na obali Egejskog mora, gde se nalaze Manastir Svetog Vasilija i stara Arsana. Dakle, na samoj morskoj obali, kod mesta zvanog Hrusija, nalazi se ovaj manastir-tvrđava, sa ostacima Spasove kule, još jednog odbrambenog pirga, podignute u vreme kralja Milutina. U istom kompleksu, Stefan Dečanski, sin kralja Milutina, u porti je izgradio crkvu Sv. Vasilija, zbog čega se pirg počeo zvati i Vasilijevim. Opet, prema rečima oca Danila, crkva je posvećena Vaznesenju Hristovom. Ovo mesto su nazivali i „Morski pirg“ ili „Stari manastir“. U svakom slučaju, danas je domaćin ovoga manastira otac Danilo, mladi monah, koji, kako su mi pričali drugi poklonici, voli u šali da kaže da je oduvek želeo da živi u kući na moru. Bog je očigledno uslišio njegove molitve!
Kada drvenim mostićem priđete do velikih vrata na manastirskim zidinama, videćete da tamo stoji obaveštenje da otac Danilo posete prima samo radnim danom od 9 do 12, nedeljom i praznikom. Van rečenog vremena, samo po dogovoru. Dakle, vreme taman odgovara da ovamo došetate posle ručka i obilaska riznice, da vidite i ovaj deo svetogorske i srpske istorije.
U gornjem desnom uglu vrata postoji ručka, pa kad je povučete na dole, potegnućete dugački kanap koji opet „aktivira“ malo zvono u porti manastira i obaveštava oca Danila da su mu došli gosti. Iako je već imao goste, svakako važnije i zanimljivije od nas (starešina manastira Rsovci kod Pirota, ako se ne varam, u pratnji jednog poklonika, očigledno ne prvi put u Hilandaru, čija je ćerka monahinja u manastiru Grgeteg), primio nas je srdačno i toplo i proveo nas kroz Vaznesensku crkvu. Ispričao nam je ponešto o istoriji crkve, pokazao ono što je uspelo da opstane od freskopisa i ispričao nam kako mu je neobično kada dođe u Beograd, pa dođe u crkvu na Liturgiju koja počinje tek u devet sati – kako mu to sve izgleda kasno u odnosu na ranojutarnji liturgijski ritam na Svetoj Gori. Pošto je i ovde crkva posvećena Vaznesenju, kao što je i naša, beogradska, i pošto je ovde jedna od najlepših očuvanih fresaka ona sa likom Svetog Ignjatija Bogonosca, koji je naš porodični zaštitnik, tj. naša porodična slava, osećali smo se, kod oca Danila, kao kod kuće.
I u ovom manastiru se izvode radovi na rekonstrukciji jednog velikog zida i drugih unutrašnjih delova, ali je sve to prilično usporeno posle požara u Hilandaru. Ali dobro, decenija gore ili dole – nije strašno, jer vreme na ovom mestu ne pritiska i ne požuruje ljude kao u našim ponekad pomahnitalim gradskim ritmovima.
Ostavili smo iza sebe ovo najjače utvrđenje – do izgradnje pirga kralja Milutina i otišli obalom do druge velike građevine – arsane. Ime vuče poreklo od reči arsenal, magacin, skladište oružja… jer se i odavde branio prilaz ka Hilandaru. Ispred arsane nalazi se mol gde, valjda, povremeno pristane poneki čamac ili brodić koji ide sa istočne strane obale, obično iz Jerisosa. U zgradi arsane, inače iz 17. veka, danas se nalazi hilandarska vinarija – ali ovoga puta nismo uspeli da privirimo unutra, a pošto ni u radnji u Manastiru nije bilo vina u prodaji (nešto su kasnile etikete za flaše, valjda) – preostalo nam je jedino da za ručkom i večerom popijemo pomalo blagotvornog hilandarskog vina. U prostorijama na prvom spratu nalaze se grčki policajci koji vode računa o eventualnim dolascima u lučicu. Uokolini zgrade daju se videti i neke tehnološke novotarije – pa su tu i solarni paneli, i klima uređaji, poneki dizel-agregat.
Inače, morski prilaz iz Jerisosa ka Hilandaru deluje mnogo jednostavniji i logičniji, a da ne pričamo o kopnenom prilazu od mora do Manastira. Odavde do kapija Hilandara ima oko 2-2,5 kilometra, širokim putem, sa sasvim malim usponom, za razliku od onoga puta iz Jovanjice. Opet, valjda i ovde može da se kaže da „svi putevi vode u Hilandar“, pa je i svaki prilaz brodom, vozilom i sopstvenim nogama (samo da nije helikopterom) – dobar.
I tako, trenutak po trenutak, protekla su naša dva hilandarska dana (i noći). Još je bilo vremena za poslednji pogled sa ulaza na portu manastira, na Bogorodičinu, Trojeručicinu Sabornu crkvu, u senci dva čempresa stražara, na pirg Svetog Save i na već pomalo izlečene i obnovljene konake, uz pozdrav sa ocem Metodijem i drugim monasima koji su izašli da nas pozdrave, da nam svima požele da dođemo ponovo.
I, šta bolje za kraj, od još stihova Bećkovićeve „Trojeručice“,

„…I kad bi mi zemlju i jezik zbrisali,
Sve, sem ove stope na kojoj sad stojim,
Znam: još se iz ljudi nismo ispisali,
A dok tebe ima da i ja postojim.“

Napomena:

Ima toliko puno priča, podataka i toliko je duga i burna istorija Hilandara (o celoj Svetoj Gori da i ne pričamo), da mi se čini da sam putopisom tek dotakao ponešto od još hiljadu stvari koje bi trebalo pomenuti. Opet, ovo što je napisano, a već dovoljno (pre)opširno – ostavilo je na mene najjači utisak, pa je ceo moj tekst samo još jedna hilandarska priča o hilandarskim pričama. Ako se negde potkrala neka istorijska/tehnička ili bilo kakva druga greška, ne zamerite.
Nadam se da će nekome biti od pomoći ovaj putopis da i sâm preseče i odluči da krene na pokloničko putovanje u Hilandar. Zato u tekstu postoji i puno tehničko/putnih detalja koji mogu biti od pomoći onome ko prvi put kreće na Svetu Goru. A kada bih nekad negde čuo da je ovaj putopis nekoga pokrenuo na put, to bi me zaista učinilo srećnim!
Osim te potencijalne pomoći za čitaoce putopisa i eventualne buduće poklonike Hilandara, voleo bih da pomognem i samom Manastiru. Eto, ako ste pročitali tekst, pa ako vam se barem malo svideo (ali pazite, nije to uslov, molba važi i ako vam se nije svideo putopis!), i ako vam nije teško, i ako to već niste uradili, uplatite neku, kolika god bila, pomoć za Hilandar. Takođe, molba važi i za svaki sajt koji preuzme ovaj putopis. Kako to stoji i na sajtu www.hilandar.org, možete to izvesti na sledeći način (načine):
– Od 1. maja 2011. (pa do 30. novembra 2012) u mreži Telekom Srbija postoji mogućnost slanja SMS poruke (prazne, ili sa tekstom po želji) na broj 1198 (da li možda znate koje godine je osnovan Hilandar?) za pomoć – obnovu Hilandara. Cena poruke je 50,09 dinara – pri čemu 50 dinara ide za obnovu, a 0,09 – Telekomu.
– Takođe, možete uplatiti prilog na račune za obnovu Hilandara, i to na dinarske tekuće račune: 250 – 2615061 – 83, (EFG Eurobank, Beograd) i na 160 – 55566 – 24, (Banca Intesa, Beograd). Na opštoj uplatnici treba da piše i ovo: Primalac: Zadužbina Svetog manastira Hilandara; Svrha: Prilog za obnovu manastira Hilandara; Ako službenici banke/pošte traže i poziv na broj – navedite datum uplate bez razmaka i tački (npr. 25. jul 2012. navesti kao 25072012).
Pa sad, koliko ko ima i može. Nemojte da vam je teško. Od mene – hvala, od srca.

Pročitajte i putopis „Uranopolis“ na portalu ViaBalkans.com

The post Hilandar first appeared on Beautiful Serbia.