Da bi neko razumeo otkud ovako psihodeličan naslov putopisa, morao je prethodno da prođe istim putem kao mi, tj. da napravi izlet u Kovačicu i Idvor, da zatim ruča u restoranu Trofej, i na kraju malo prošeta kroz, tj. pored Carske bare, prirodnog rezervata i močvarnog područja blizu Zrenjanina.

Povod za izlet bio je jedan, ranije zakazani, slavljenički ručak u (prilično poznatom?) restoranu Trofej, na nekih desetak kilometara od Zrenjanina, kod skretanja za Carsku baru. U okviru restorana nalazi se i mali zoološki vrt sa nekoliko životinjki, od kojih je glavna zvezda mrki medved po imenu Miša. Tu je i parkić za decu, mogućnost da se malo jašu konji (a i jedan poni je u ponudi), uglavnom, sve ono što doprinosi da se osećate dobro ako dođete sa celom porodicom. Ovde smo inače već bili pre tri godine, i moram da primetim da bih po usluzi i hrani, a i muzici, prednost dao „tadašnjem“ Trofeju. Ali možda smo bili mlađi, možda smo bili i gladniji, pa nam je sve to izgledalo drugačije (čitaj: bolje).

Posle ručka svratili smo do Carske bare, rezervata od oko 1.700 hektara, koji obuhvata Carsku, Perlesku i baru Tiganjiku, kao i staro korito Begeja. Ako stignete pre četiri sata, možete uhvatiti poslednju turu brodom po bari (jezeru, močvari…), a ako zakasnite, ne gine vam šetnja zemljanom stazicom kroz šumu. U međuvremenu, za ove tri godine desila se i ekonomska kriza, pa je i šetnja počela da se naplaćuje. Ali ako će to da pomogne očuvanju ove divne prirode, neka bude.

Inače, do „ulaza“ u Carsku baru smo došli negde oko pet po podne. Ne može se reći da nas domaćini nisu upozorili da su u okolini bare viđeni izvesni komarci, ali smo ipak kupili karte i krenuli u šetnju (trebalo je prošetati „trofejni“ ručak). Posle nekih 10-15 minuta borbe, mahanja rukama i nogama, i neuspešnih eskiviranja carskih ujeda carskih komaraca, morali smo da se predamo i vratimo do kola. Dakle, ne (!) ovamo predveče, ili barem ne bez sredstava za mazanje „a la“ autan i slično. Mada mislim da one razularene komarce ne bi zaustavio ni bacač plamena.

Tako je završio naš izlet. A kako je počeo? Laganom vožnjom do Pančeva i kroz Pančevo, pravcem ka Kovačici. Da se razumemo, bilo nam je žao što smo samo projurili kroz Pančevo, iako tu ima štošta zanimljivo za radoznale putnike: Preobraženjska crkva (sa ikonama Uroša Predića), Rimokatolička crkva, šetnja pored Tamiša, a malo dalje (pet km od centra) je i manastir Vojlovica, iz daleke 1393. godine. Hteli ne hteli, obilazeći Pančevo videćete i rafineriju nafte i azotaru, i još svašta…

Put ka Kovačici je dobro obeležen, pa ako ne prolazite u vreme Slaninijade, i ne skrenete ka Kačarevu, brzo ćete stići do željene destinacije. Prolazite kroz Banat, i to kroz valjda najravniji deo ove ravnice. Baš ništa, čak ni neko brdašce da se pojavi, makar informativno.

Kovačica je naziv mesta i opštine koja se prostire od Tamiša na zapadu do Deliblatske peščare na istoku. Ne može se puno opština pohvaliti da na svojoj teritoriji ima i reku i pustinju! A da li ste znali da je Tamiš dugačak 359 kilometara? Od čega je 118 km u Srbiji, a ostatak u Rumuniji? Da je još neki kilometar, pa da i nju zovu „reka od godinu dana“, kao rečicu Vrelo kod Perućca koja, istina, ima malo veću dužinu (365), ali u metrima.

Za Kovačicu (opštinu) vele i da je to „Vojvodina u malom“, jer ovde žive i Slovaci, i Srbi, i Mađari, i Rumuni – koji čine oko 91 odsto ovdašnjeg stanovništva.

Ne treba posebno napominjati da je Kovačica centar naivnog slikarstva. Prateći putokaze, brzo se stiže do Galerije naivne umetnosti u Masarikovoj br. 65, u divnoj, kitnjastoj, plavo-belo ofarbanoj zgradi, čija vas kapija uvodi u slatko dvorište iz kojeg se ulazi kako u pomenutu galeriju, tako i u nekoliko manjih, prodajnih galerija naivne umetnosti. E sad, da li su i cene slika naivne, to procenite sami. Zavisi od toga koliko volite ovu vrstu slikarstva i da li ćete se zaljubiti u neku sliku.

Centralno mesto u Galeriji naivne umetnosti zauzima slika ogromnih dimenzija, koja je posvećena dvestogodišnjici od dolaska Slovaka u ove krajeve. Na slici se može pratiti cela istorija selidbi Slovaka iz svoje Slovačke, od starih austrougarskih imanja i dvoraca, preko brda i dolina, sve prateći Dunav – do Kovačice. A na centralnom mestu na slici nalazi se – ko drugi nego kovač, verovatno osnivač Kovačice, ili prvi gradonačelnik, možda prvi šerif… U svakom slučaju, prvi pobednik na lokalnim izborima.

Rekoše nam u galeriji da u slovačkoj ambasadi u Beogradu postoji jedno još veće, monumentalnije slikarsko delo, ali ono je proizvod šest slikara, a ne jednog – ali vrednog, kao što je bio autor ovoga dela u Kovačici.

U galeriji, otvorenoj davne 1955. godine, videćete dela najpoznatijih predstavnika slovačke naive sa naših prostora, i to Zuzane Halupove, Martina Jonaša i svih drugih slikara koji su stvarali u periodu posle Drugog svetskog rata. Njihove preteče bili su Martin Paluška i Jan Sokol.

Ako smem da primetim, dela novih naivaca (i naivki) iz Kovačice ipak (i samo ipak – sve je to stvar slobodne procene) nisu u ravni sa starim delima od pre pola veka. Možda je to i zato što više nema naivnih mladih generacija? Ako vam vreme dozvoli, obiđite i galeriju Babka, takođe u Kovačici, ali i galerije naivne umetnosti u obližnjim selima Padina i Uzdin.

Još malkice istorije, kad smo već ovde: Kovačica se prvi put pominje još 1751. godine, kada brojni srpski graničari iz nekadašnje Potisko-pomoriške oblasti dolaze na ove prostore. Ubrzo se formira i nemačko-banska vojna granica pa se Kovačica od 1767. naziva Antalfalva, po mađarski (Antalovo selo). Početkom 19. veka stižu i Slovaci. Oni, zapravo, krajem 18. veka stižu u Banat, a zatim veći broj slovačkih porodica iz Ečke, davne 1802. godine moli Ferdinanda I za dozvolu da se preseli u, tada prilično pustu, Kovačicu. Ne čekajući dozvolu, naselili su se i skućili, da bi, na način poznat i u naše doba, tokom 1803. godine, legalizovali svoje objekte, sve prema tadašnjem Zakonu o izgradnji objekata, kako je i red. Tada su započeli i proces konverzije zemljišta, koji je još u toku.

Elem, kako sam to već objasnio na početku putopisa, moralo se stići na ručak pa smo relativno brzo nastavili put, ne odvojivši za samu Kovačicu onoliko vremena koliko zaslužuje. Ali biće još prilike, do ovog mesta ima oko 50 kilometara, pa vam do njega treba isto vremena kao za prelazak Gazele u pet po podne.

Odavde smo dalje pratili put za Zrenjanin, ali ne preko Uzdina, Orlovata (rodnog mesta Uroša Predića) i Ečke, već prečicom, preko Idvora do Perleza. I dalje se ništa ne menja, svuda ravnica. Ako je neko nekada došao na ideju da je zemlja ravna, to mora da je bilo ovde.

Uzgred, u blizini Idvora se nalazi restoran Banatski salaš. Znate već – etno stil, dobra hrana, domaća, banatska, ali neće vam faliti ni roštilja. Pa ako niste planirali nešto drugo, nije loše ni da ovako zaokružite izlet: Pančevo – Kovačica – Idvor – Banatski salaš, pa kući zrenjaninskim putem.

Za kraj putopisa ostao je Idvor, kao centralni događaj današnjeg putešestvija i kao još jedna prilika da se setimo Mihajla Pupina. Idvor je jedno, k’o uslikano, banatsko selo. Ušorene kuće, a na svakoj banderi po jedna, tj. dve rode svijaju gnezda pa izležu idvorske rodiće. I tako svake godine.

Pošto skrenete sa glavnog puta (ka Perlezu) i prođete jedan kilometar, sa leve strane puta videćete rodnu kuću Mihajla Pupina. Kapija je bila širom otvorena pa smo, kao i svi turisti, odmah ušli unutra da malo razgledamo. Ubrzo se tu stvorio i gospodin Stevan Kapunac, direktor muzejskog kompleksa Mihajlo Pupin, koji pored kuće obuhvata još i muzej i veliki narodni dom. Stevan je direktor, kustos, vodič i sve što treba da bude da bi se gosti-turisti osećali prijatno.

Kuća jeste rodni dom našeg naučnika, ali stvari unutra nisu baš originalno njegove, već su to autentične stvari iz sredine 19. veka, kada je Mihajlo Pupin i rođen (9. oktobar 1854). Kada završite obilazak kuće i otpešačite još stotinak metara, sa desne strane puta videćete pomenuti narodni dom, ogromnu građevinu podignutu još u vreme druga Tita. Kako nam je ispričao naš vodič, na već izgrađeni (i već dovoljno veliki) narodni dom, „pridodat“ je još jedan deo, nešto kao idvorski „Sava centar“, a po projektu Bogdana Bogdanovića. Imalo se, gradilo se. Tako da danas u ovaj dom mogu da stanu svi stanovnici Idvora sa okolinom, skoro i cela opština Kovačica. Nažalost, i pored toga što je ovo rodno mesto Mihajla Pupina, i što postoji ovakav divan prostor, ovde se retko, da ne kažem nikad, održavaju kongresi, seminari ili savetovanja posvećeni pronalascima, delu i naučnom nasleđu našeg velikog naučnika, jednog od tri velikana iz oblasti prirodnih i tehničkih nauka. PiTaM se koji su to naučnici? (P – Pupin, T – Tesla, M – Milanković).

Sam muzej je relativno skroman, ali dovoljno informativan za sve one koji žele nešto da saznaju o Pupinu i njegovom delu. Nalazi se u nekadašnjoj zgradi stare idvorske škole, gde se školovao i Mihajlo Pupin.

Uzgred, kako kaže g. Kapunac, ime naučnika je Mihajlo, sa „j“, nikako Mihailo! Ipak, i dan-danas možete naći „Mihailo“ na mnogim mestima u Srbiji, ako se ne varam, čak i veliki beogradski bulevar nosi ime Mihaila Pupina. A i na bisti u Palati „Srbija“ (nekadašnja Palata federacije – SIV) takođe stoji Mihailo Pupin.

U okviru velikog zelenog, šumovitog parka na centralnom mestu u Idvoru, gde se nalaze i pomenuti muzej i dom, možete videti i spomenik naučniku, kao i veliku pravoslavnu crkvu, koju su neimari upravo vredno renovirali.

Da ne zaboravim, pre nego što se vratimo elektrotehnici, da je od prošle godine u Idvoru pokrenuta Bostanijada pa, ako vas put navede ovamo na Svetog Iliju (2. avgust), zateći ćete brdo lubenica od iste one vrste na čijoj je slasti rastao i mali Mihajlo.

Neverovatna biografija Mihajla Pupina daleko bi prerasla okvire ovoga putopisa. Ipak, da se podsetimo školovanja – od Pančeva, preko Praga, do Amerike i čuvenog univerziteta Kolumbija. Podsetimo se da je u Ameriku stigao sa pet centi u džepu, tako što je svu ušteđevinu potrošio na brodsku kartu do obećane zemlje. Nažalost, nije imao novca da kupi dušek i ćebe, neophodne za hladne noći na brodskoj palubi, pa ga je samo proviđenje, a i to što je većinu vremena proveo priljubljen uz brodski dimnjak, ipak dovelo do Amerike. A onda, od studenta generacije (i čuvenih letnjih vežbi fitnesa – tj. cepanja drva radi obezbeđivanja novca za školarinu), pa do postdiplomskih studija na Kembridžu i doktorata na berlinskom univerzitetu Fridrih Vilhelm, sve do mesta redovnog profesora, ništa ga više nije moglo zaustaviti. Pored pronalazaka i naučnih uspeha, izuzetan je njegov angažman na pomoći srpskom narodu kad god je to bilo moguće – od finansijske pomoći pa sve do direktnog posredovanja u razgovorima između američke i jugoslovenske delegacije 1919. godine, zahvaljujući kojem su Kraljevini SHS pripali i delovi Dalmacije, zapadne Slovenije, delovi Slavonije, Baranje i (svog) Banata. E, da smo takvog pregovarača imali i nekih 80-90 godina kasnije, i još sa takvim uticajem na Amerikance… Ali nismo.

Ako želite više da saznate o Mihajlu Pupinu, najbolje vam je da nađete njegovu autobiografiju „Od pašnjaka do naučenjaka„, za koju je čak dobio i Pulicerovu nagradu. Kad je neko talentovan, on je obično multitalentovan. A ako se pitate otkud jednom idvorskom dečaku takva želja za znanjem i naukom, evo i odgovora – taj dečak je imao majku, po imenu Olimpijada, koja mu je govorila ovako: „Dete moje, ako želiš da pođeš u svet o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju, oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati, ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa: znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.“ Jedna Olimpijada je tako, nekada davno, podigla Aleksandra Velikog, a naša, idvorska Olimpijada, podigla je „Mihajla Velikog“.

A znanje (što je nekada davno bilo sinonim i za imanje), ovako divno predstavljeno rečima Pupinove majke, podsetilo me je na još jednu lepu poslovicu: „Ako nekoga želiš da naučiš da pravi brodove, nemoj ga učiti drvodeljstvu, već ga nauči da sanjari o dalekim, plavim morima…“ Sve ostalo je istorija. I ručak. I komarci.

A naš izlet nije završio onako kako sam pomenuo par stranica uzbrdo. U povratku, prolazeći zrenjaninskim putem, u smeru ka Beogradu, skrenuli smo levo, ka sportskom centru Kovilovo. Eto, čisto da bacimo pogled. Prolazi se krivudavim putem kroz šumu, sa sve malim fenjerima okolo, a onda izlazite na veliku čistinu gde ćete videti sve moguće sportske terene, luksuzni hotel Prezident, ali i zabavni park (u pripremi), gde će oni mlađi naći odgovarajuću zabavu, čim park proradi. Lepo Kovilovo. Pošto nismo videli ni Antića ni Žigića ni Vidića (kojima su majke verovatno govorile: „Lopta, to je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u Mančester, Real il’ Barselonu, pune k’o brod“), mi, lagano, kroz večernji sumrak, otiđosmo kući. Da čitamo „Od pašnjaka do naučenjaka„…

—————-

Više o Mihajlu Pupinu i Idvoru potražite u našem članku „Selo Idvor, Mihajlo Pupin„

The post Od naive, preko pašnjaka, do naučenjaka, pa do Trofeja na obodu Carske bare first appeared on Beautiful Serbia.

(proleće 2007.)

Piše: Slobodan Ogrizović

Šta je potrebno da se napravi jednodnevni izlet po Srbiji (iz Beogradske perspektive)? Prvo, otvorite kartu Srbije i pogledate šta sve može da se vidi u okolini Beograda (100 do 150 km od Beograda); zatim se odlučite za ona mesta u kojima ili nikada niste bili ili ste bili sa školom, na ekskurziji, pre par decenija ili više, zavisno od godišta… Kada se odlučite za neku, blisku destinaciju, sednete malo za Internet, pa pretražite zanimljive sajtove; eventualno kupite neki od časopisa namenjenih turistima, raspitate se (obavezno) kod svojih prijatelja, rođaka, kolega na poslu – da li su skoro bili u mestima koja vi želite da vidite i šta preporučuju za obilazak; veoma je bitno i da vas upute na neki dobar lokalni restoran da ne lutate bez razloga… Sad vam trebaju još i „tehnička“ sredstva – kola i nekoliko hiljada dinara, što je, uz dobro raspoloženje, već više nego dovoljno… Lepih i sunčanih dana ima više nego dovoljno na raspolaganju i samo površni izgovori ili prolećna lenjost mogu da vas zaustave da krenete na put.

View Larger Map

Do Bele Crkve, koja se nalazi na manje od 100 km od Beograda, stiže se za oko sat vremena, putem preko Pančeva i Kovina. Deo puta vodi kroz Deliblatsku peščaru, gde se nalazi Nacionalni park, izletište i lovište na krupnu divljač. Ne očekujte da vidite predeo tipa Sahare, ali peska ima na sve strane, mada uglavnom prekrivenim tankim slojem trave i rastinja. Kažu da u Banatskoj Palanci (ili Staroj Palanci), na ušću kanala Dunav-Tisa-Dunav (DTD) u Dunav (logično), možete probati odličnu riblju čorbu, u nekom od restorana, a odatle se može i skelom preći Dunav i obići staro rimsko utvrđenje „Ram“.

Bela Crkva leži u kotlini reke Nere, okružena ograncima Karpata. Odmah na prilazu gradu nalazi se niz malih jezera (sedam od njih je pogodno za kupanje) zbog čega Belu Crkvu zovu još i „Vojvođanska Venecija“. Ko se malo duže zadrži u mestu može da baci pogled i na fasade baroknog stila, na mesne parkove, može priviriti u gradski muzej iz 1877. godine (arheološke kolekcije i dela belocrkvanskih slikara iz 19. veka) Ako se u Beloj Crkvi zateknete sredinom juna, bićete učesnik „Karnevala cveća“, sedmodnevne fešte sa kulturno-umetničkim programima, izložbama, sportskim takmičenjima… Glavni događaj karnevala je povorka u kojoj defiluju eksponati pripremljeni baš za tu priliku. Nisam nigde našao naziv „Vojvođanski Rio de Žaneiro“, ali…

Pola sata (ili 35 km) od Bele Crkve nalazi se Vršac. Ne možete ga promašiti jer se Vršački breg na čijem se obodu Vršac smestio vidi maltene iz celog Banata. Najviši (Gudurički) vrh je visok po jednima (čak) 639 metara, a po drugim izvorima i 641 metar! To je ujedno i najviši vrh Vojvodine, pa ovaj breg prilično nestvarno izgleda usred nepregledne ravnice. Negde na samom ulasku u grad iz pravca Bele Crkve, postoji odvajanje ka manastiru Mesić. Posle nekih devet kilometara puta kroz čuvene vršačke vinograde stižete u ovaj manastir, sa crkvom Svetog Jovana Krstitelja (crkva posvećena rođenju Svetog Jovana Krstitelja). Po narodnom predanju, manastir je osnovan 1225 godine od strane hilandarskog monaha Arsenija Bogdanovića, koga je Sveti Sava proizveo za prvog igumana ovog manastira. Drugi zapis pominje kraj 15. veka kao vreme podizanja manastira, u doba despota Jovana Brankovića. Moguće je da su i oba podatka tačna, jer su se manastiri oduvek podizali na ruševinama prethodno sagrađenih i srušenih… Kao i svi naši manastiri i Mesić je znatno stradao tokom brojnih ratova. Manastirska crkva je živopisana 1743. godine (zografi Dimitrije, Petar i Jovan, slikarstvo je blisko životopisu manastira Vraćevšnica). Današnji izgled manastir je dobio krajem 18. veka kada je dozidan visoki barokni zvonik. Freske u crkvi su prilično oštećene, ali i pored toga je unutrašnjost crkve u duhu najlepše oslikanih pravoslavnih hramova. Centralno mesto zauzima ikona „Dostojno jest“, kopija originalne ikone koja se nalazi u Protatskoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice, verovatno najstarijoj i najslavnijoj crkvi na čitavoj Svetoj Gori…
Mesić je sada (od pedesetih godina prošlog veka) ženski manastir. Ako želite da čujete više o istoriji manastira, zamolite neku od monahinja da to učini, ili barem da pusti snimljenu kasetu – priču sa najvažnijim informacijama o manastiru. Nove tehnologije se daju primetiti i na spoljnoj strani manastira, gde prilično bode oči klima uređaj! Nadam se da će se u budućnosti naći ipak neki elegantniji način za klimatizaciju unutrašnjosti crkve…
U povratku ka Vršcu, postoji skretanje ka Vršačkom bregu i ka Vršačkoj kuli. Kula je podignuta u 15. veku i jedini je ostatak nekadašnje tvrđave (srušene u 18. veku) od koje su ostali samo temelji. Kula je u veoma lošem stanju i nije preporučljivo da joj se mnogo približavate. Sa ovog mesta pruža se predivan pogled na banatsku ravnicu. Nažalost, opet zbog novih tehnologija (antena, predajnika) pogled na sam grad Vršac je zaklonjen. Ceo ovaj predeo je glavno vršačko izletište, nešto slično onome što je Avala za Beograd. Ako vam se dalje ne putuje, možete nastaviti šetnju po obroncima brega, spustiti se malo niže do crkve na Kalvariji (iz 1728. godine), ili čak skroz do centra Vršca. Ali ako ste kola ostavili na vrhu brega, kod kule, to baš i nije najpametnija ideja…
Posle dotadašnje vožnje i nekih iskustava iz prethodnih „turneja“ po Vojvodini, odmah se može primetiti kako je Vršac jedan od retkih gradova sređenog lica, renoviranih fasada… Svakako ne pruža onaj osećaj zapuštenosti kakav imate u nekim drugim mestima (naravno, ne samo u Vojvodini, već i u celoj Srbiji). Drugo, nažalost, dok se vozite kroz banatsku ravnicu, na puno mesta možete videti male deponije – kojima tu svakako nije mesto. I ne zahteva mnogo truda da se uklone, dok ne „porastu“.
Dakle, Vršac je, verovatno najviše zahvaljujući svojoj privredi, predvođenoj „Hemofarmom“ i velikim ulaganjima tokom prethodnih godina (uključujući i organizaciju dela evropskog prvenstva u košarci, 2005. godine; nećemo sada o rezultatima reprezentacije), jedan lep, sređen gradić. Vršac je inače i rodni grad Paje Jovanovića, Jovana Sterije Popovića, Bore Kostića, Vaska Pope…
Za obilazak centra i nekoliko najzanimljivijih građevina i delova Vršca možete odvojiti sat, nekoliko sati ili ceo dan.
U svakom slučaju treba videti Vladičanski dvor, pravoslavnu sabornu crkvu posvećenu Svetom Nikoli iz 1785. godine sa impresivnim ikonostasom, srpsku pravoslavnu Uspensku crkvu iz 1766, Gradski magistrat na Trgu Slobode, zdanje Stare apoteke (Apoteka na stepenicama) gde je radila najstarija vršačka apoteka „Kod Spasitelja“ od 1784. pa sve do 1965. godine… Lepa je i rumunska crkvica Svetog Spasa, ali je još lepša najupečatljivija građevina Vršca – katolička katedrala čija dva tornja vidite još dok prilazite Vršcu. Ovo zdanje podignuto je 1860. godine.

Više o Vršcu pročitajte u našem članku „Vršac, grad sa dugom tradicijom„

Na oko devedeset kilometara zapadno od Vršca, nalazi se Zrenjanin. Ako imate loše „prolazno vreme“ bolje je da se još malo zadržite u Vršcu i okolini i onda lagano krenete nazad prema Pančevu (i Beogradu) ali sada drugim putem preko Alibunara, i Banatskog novog sela.
Ko se do sada nije zamorio, može da nastavi ka Zrenjaninu. Negde na tridesetom kilometru puta ka Zrenjaninu, u mestu Hajdučica, odmah na ulazu u mesto, možete skrenuti ulevo ka Dvorcu Dunđerski. To je lepa zgrada pravougaone osnove sa velikim parkom i bazenom, a po funkciji više je to manji letnjikovac nego dvorac. Zgrada je bila zatvorena tako da se nije moglo nešto specijalno (tj. ništa) videti. Uzgred, ovo nije „onaj“ Dvorac Dunđerski ili kako se danas naziva – hotel „Fantast“, veliki uređeni turistički kompleks koji se nalazi na putu od Bečeja ka Bačkoj Topoli (desetak kilometara od Bečeja). Jedan iz familije Dvoraca Dunđerski postoji i u Čelarevu, blizu Bačke Palanke…

Zrenjanin je već „velegrad“. Od Trga JNA gde postoji veliki parking, mostom preko Begeja, i zatim preko Trga Republike, ulazite u centralnu gradsku ulicu i pešačku zonu (ulica Kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića). Veliki pešački most se nalazi na mestu gde je nekada bila „Bečkerečka ćuprija“. Za prvi doživljaj nekoga grada uvek je više nego dovoljno prošetati centralnim gradskim ulicama. Ne možete a da ne primetite predivne zrenjaninske građevine – zgradu opštine Zrenjanin u baroknom stilu iz 19. veka, Rimokatoličku katedralu (sa čuvenim orguljama) iz 1864. godine, Gradsku biblioteku „Žarko Zrenjanin“, veliki spomenik kralju Petru Prvom Karađorđeviću (srušenom 1941. i obnovljenom pre dve godine) … U starom gradskom jezgru, najstarija građevina je Uspenski pravoslavni hram iz 1746. godine.
Naravno, Zrenjanin je veliki grad, i bilo bi pretenciozno očekivati da prvi kontakt bude nešto više od turističke šetnje glavnom ulicom i kratak odmor u, recimo, nacionalnom restoranu – pivnici „Četir` konja debela“ sa pogledom na Trg Slobode. Ako ste baš ozbiljan turista i pravite celodnevni izlet po Zrenjaninu, po sajtovima i knjigama o Zrenjaninu preporučuju se i posete baroknoj sali Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“, iz 1839. godine, obilazak Narodnog muzeja, i dalje šetnje po bočnim zrenjaninskim ulicama. Lep pogled imate i sa tzv. Malog mosta, odakle imate zaokružen pogled i na muzičku školu „Josif Marinković“, Zrenjaninsku gimnaziju, Kulturni centar, Reformatorsku crkvu, palatu suda i na neobični ostatak gradskog toka Begeja…
Nažalost, iako je bio pravi trenutak za ručak, nismo imali informaciju o dobrim restoranima u centru Zrenjanina. Stara dobra izletnička korpa sa sendvičima, jajima, paradajzom… još uvek je odlično rešenje za izletnike.

Više o Zrenjaninu pročitajte u ViaBalkans-ovom članku „Zrenjanin, najlepše od Banata„

Okolina Zrenjanina prosto vrvi od zanimljivih mesta i izletišta. Tu je Ečka, nekadašnje sedište vlastelinstva grofova Lazar. Njihov dvorac „Kaštel“, u engleskom stilu, postao je centar društvenog i kulturnog života, veći i od samog Bečkereka. Na otvaranju dvorca, uz prisustvo najbogatijeg tadašnjeg vlastelina Ugarske, grofa Esterhazija, svirao je i devetogodišnji Franc List, muzički vunderkind. Kaštel je sada u renoviranju i kako nam rekoše na gradilištu, radovi verovatno neće biti završeni tokom ove godine. Na 2 km od Ečke je i istoimeni ribnjak, nadaleko poznat. A tu je i, već četiri decenije, Umetnička kolonija, sa zbirkom od više od dve hiljade eksponata. U smeru ka Kikindi nalaze se Melenci, seosko naselje na čijem obodu se nalazi poznato lečilište i izletište Banja Rusanda – odakle se lekovito blato izvozilo i u evropske prestonice. Tu se može videti i jedan od poslednjih sačuvanih mlinova na vetar – Bošnjakova vetrenjača (prema popisu iz 1885. godine bilo je čak 280 vetrenjača u Banatu i Bačkoj), a na lokalnom groblju se nalazi Kapela Dimitrijevića, čiji je ikonostas oslikao Uroš Predić. Sa druge strane Zrenjanina, iza Ečke, kod Stajićeva, nalazi se čuveni prirodni rezervat – Carska bara. Naš izbor za nastavak izleta bio je upravo ovaj rezervat, koji pokriva skoro 1700 hektara i obuhvata Carsku, Perlesku i baru Tiganjiku, ali i staro korito Begeja. Stigli smo prekasno (oko 5 popodne) da bismo se provozali brodićem, ali zato imate staza za pešačenje koliko god želite. Ovo je jedno od najbogatijih staništa ptičjeg sveta i tu se nalaze skoro sve ptičje vrste koje žive u Vojvodini; tu se mogu videti svih osam vrsti čaplji koje postoje u Evropi; a zbog vodenog okruženja, ovo je raj i za ribe – deverike, karaša, soma, šarana… Od alatki za lov i ribolov dopušten je samo fotoaparat, može i digitalni. Od zverki, u rezervatu žive vidre i divlje mačke, a posle svih onih emisija po televizijama nekako stalno očekujete da iskoči čak i neki krokodil… Komaraca nije bilo, a pretpostavljam da smo jednostavno imali sreće sa „tajmingom“ za obilazak. Rezervat je inače zatvoren za posetioce između 22 i pet sati ujutru. Carsku baru su neki putopisci prozvali i Banatskim Amazonom, što je sasvim logično ako smo Belu Crkvu krstili kao Vojvođanski Rio de Žaneiro?
Posle ovako prijatnog, celodnevnog napora, možete da odlučite da prespavate u Carskoj bari, ali ne na drvetu, već u obližnjem hotelu „Sibila“. Druga varijanta je da krenete nazad za Beograd, ali da se, zasluženo, počastite u divnom restoranu „Trofej“ na samom uključenju na Zrenjaninski put po izlasku sa puta od Carske Bare. U okviru ovog simpatičnog mesta nalazi se i mali zoološki vrt (!) sa srnama, divljim guskama i plovkama, paunovima, zečevima i jednim pravim mrkim medvedom (možda ga puštaju napolje u vreme fajronta?) Unutrašnjost restorana je okićena lovačkim trofejima, a pored restoranske bašte možete videti i etno-kućicu, vetrenjaču i mali zabavni park – idealno rešenje za decu koja ne mogu mirno da dočekaju kelnera za stolom. Naravno, na meniju se nalaze sva moguća jela od divljači, ali je ipak klasično, mešano meso sa roštilja bilo savršeno…
Puni utisaka, ali i punih stomaka, za malo više od pola sata stižete do Beograda (malo više od 50 km od Carske bare). Sve bogatija i bogatija ponuda male privrede duž puta ali i razni miomirisi; autobusi GSB-a i sve gušći saobraćaj, nepogrešivo vas dovode do Pančevačkog mosta i ulaska u Beograd.
Svi putevi kroz Banat su bili kvalitetni, bez mnogo saobraćaja i jako prijatni za vožnju. Ovo napominjem samo zbog toga da se ne obeshrabrite ukupnom cifrom od 350 pređenih kilometara tokom, ipak, jednodnevnog izleta. Ukoliko vam nije do toliko aktivnosti za jedan dan, i Bela Crkva i Vršac i Zrenjanin su na oko sat vremena od Beograda, pa uvek možete napraviti tri jednodnevna izleta umesto jednog…

Postavi na Fejs

Tweet

The post Jednodnevni izlet po Banatu first appeared on Beautiful Serbia.