U stilu i načinu gradnje su primetni vizantijski uticaji (javljaju se sličnosti sa nikejskom crkvom svete Sofije, carigradskim crkvama i Vlahernskom kapijom u sklopu gradskih bedema), ali i prisustvo romaničkih elemenata iz primorja (priprata sa dve kule zvonare, poput crkve svetog Trifuna u Kotoru), što predstavlja svojevrsnu najavu Raškog stila u arhitekturi, koji će nastati svega nekoliko godina kasnije.

Crkva je bila živopisana, ali su sačuvani samo fragmenti živopisa iz 14. veka. Ostale građevine manastirskog kompleksa su porušene. Manastirska crkva je danas obnovljena (osim jednog zvonika), a u planu je obnova kompletnog manastirskog kompleksa koji se od 1979. godine nalazi pod zaštitom države kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.

FOTO: Stefan Nikolić Stefanheart
Izvor: Wikipedia, TOS

The post Manastir svetog Nikole, Kuršumlija first appeared on Beautiful Serbia.

U planiranju izleta po Srbiji, Đavolja Varoš nam je nekako, iako veoma atraktivna, izgledala kao „izletničko slepo crevo“. Jer je bilo teško zamislivo, i tada, a i danas, da kod Niša skrenemo za Kuršumliju, pa vidimo Đavolju Varoš, pa nastavimo ka Prištini, svratimo u Gračanicu, i nastavimo putem za Skoplje! Pa ka grčkom moru…
Kako je Varoš udaljena skoro 300 km od Beograda, ostavili smo je tada za neku specijalnu priliku. Pošto su godine prolazile, a Đavolja Varoš postala sve poznatije i eksponiranije mesto – bilo je krajnje vreme da skoknemo do tamo – pre nego što i zvanično postane svetsko čudo, i navale horde turista iz celoga sveta, sa kojekakvim đavoljim virusima.
Konačno, kakva-takva prilika se ukazala po povratku sa letovanja iz Grčke. Naime, ako ujutru polazite negde iz regije Soluna, i ako brzo prođete granične prelaze, ostaje vam dovoljno vremena da obiđete ovo zanimljivo mesto i da, u istom danu, stignete kući (tj. do Beograda u našem slučaju – osim ako se baš ne zadržite duže u Kuršumlijskom kraju, ili u nekoj od obližnjih banja).
Sa autoputa ka Beogradu, skrenućete ka Žitorađi (mislimo da smo sa leve strane videli kuću roditelja trenutno najpoznatije osobe iz ovoga kraja, ako znate na koga mislim, četiri slova, prvo C, poslednje A?) i Prokuplju. Lepa okolna priroda i dobar put, dovode vas brzo do Prokuplja – simpatičnog grada, na tromeđi Jastrepca, Vidojevice i Pasjače, sa lokalnim korzoom i nekoliko zanimljivih građevina i spomenika (koliko to može da se kaže na osnovu „bacanja“ pogleda iz kola). Prokuplje – štiklirano za ponovni dolazak. Ovde sve vrvi od istorije, u gradu Svetog Prokopija, nekadašnjoj Toplici, a i u celoj njegovoj okolini. Ovoga puta da pomenemo tvrđavu Hisar, crkvu Sv. Prokopija iz 9-10. veka, Latinsku crkvu, a tu su i neolitska staništa u selima Viča, Donja Trnava i Donja Bresnica. U Pločniku postoji arheološko nalazište naselja iz kasnog neolita i eneolita – tj. mlađeg kamenog i ranog bakarnog doba (za one koji još ne ponavljaju školsko gradivo sa decom, pa se tako podsećaju ovih „eolita“). Prokuplje (ili tadašnja Toplica) bilo je onomad u sastavu države Stefana Nemanje, o čemu svedoče i njegove prve zadužbine, istina – u blizini Kuršumlije gde je bila tadašnja prestonica i dvor. Tek posle Moravske bitke i pobede vizantijskog cara, poraženi Stefan Nemanja je dvor prebacio u Ras.
Put dalje nastavlja ka Kuršumliji, i asfalt polako postaje đavolski loš, valjda da najavi Đavolju Varoš? Prvi putokaz ka Đavoljoj Varoši videćete tek kod Kuršumlije (glavni put inače prolazi pored Kuršumlije; ko hoće da je obiđe, mora da skrene oko 3 km sa željenog pravca), a kasnije nema problema – sve je dobro obeleženo… Posle sela Rača odvaja se i poseban put ka Varoši (oko 10 km). Početkom jula, kada smo prolazili ovuda, gastarbajterske kolone automobila stranih, zapadnoevropskih registracija, slivale su se putem ka jugu, verovatno ka Kosovu.
E sad, prilično je nejasno zašto čak ni sada, kada je potpuno jasno da je Đavolja Varoš postala „ime“ na turističkoj karti Srbije, Evrope i Sveta – nema baš nikakve table – putokaza koji bi barem nekoga od desetina i stotina hiljada turista koji prođu autoputem Beograd – Niš – Leskovac malo preusmerio ovamo? Istovremeno, videćete barem tri ogromne table (jednu još na autoputu, kada uđete iz Makedonije u Srbiju) koje vas pozivaju da obiđete Pećku Patrijaršiju, Visoke Dečane i Gračanicu, koji su, nažalost, prilično nedostupni (barem za naše turiste)… Mislim da bi mnogo efektnije i prirodnije bilo da na mestima tih tabli stoji da je „pokrajina Kosovo, deo države Srbije, trenutno pod upravom UNMIK-a/EULEX-a“ i, recimo: „(Sve) Crkve i manastiri koje ćete videti na Kosovu su deo nastanka srpske države, deo srpske srednjovekovne istorije“ – i ništa više.
A s obzirom na buduće planove i status Đavolje Varoši, trebalo bi pod hitno urediti i uraditi i putni pravac Leskovac – Lebane – Đavolja Varoš, da bi se za barem nekih 50-60 km skratio „skok“ od autoputa do našeg svetskog čuda i nazad. I to sve više nema nikakve veze sa plasmanom na takmičenju za svetska prirodna čudesa, već mnogo više sa regionalnim razvojem Kuršumlijskog regiona i sa zaustavljanjem (stalnog) iseljavanja iz ovoga kraja.
Inače, poslednja tri kilometra do Varoši preći ćete skoro novim putem, nažalost već oštećenim na par mesta od junskih kiša, i nedovoljno širokim za (valjda) stotine i stotine autobusa koji ovuda treba ubuduće da prolaze. Šteta što se stvari, i kad se rade, ne urade kako treba.
Kada vozite lokalnim putevima, obratite pažnju na brojne kornjače koje prelaze put. Ako vam nije teško, zaustavite kola, prenesite ih na željenu stranu puta, pa nastavite dalje. Neće se buniti.
I, konačno, stigosmo pred ulaz u Đavolju Varoš. Sačekaće vas tezge sa suvenirima i drvena kapija – ulaz u naše svetsko čudo. Radno vreme je od 10 do 18 časova, s tim što su zaposleni đavolski fleksibilni pa će vas pustiti da obilazite đavolji lokalitet i ako malo (dođavola!) zakasnite. Jedino što će prodavci da zatvore svoje tezge, a i restoran se zatvara u tih, 18 časova, pa ćete ostati uskraćeni za kojekakve suvenire, ali i jagnjetinu i teletinu pod sačem, đavolje ražnjiće (tako piše na meniju), i razne osvežavajuće napitke (tu su i „Prolom voda“ i „Prolom sok od jabuke“); a sve to po veoma povoljnim cenama – ili po neverovatno povoljnim cenama kad ih uporedite sa svežim uspomenama iz Grčke. Inače, karta za sâm obilazak Đavolje Varoši košta 250 dinara.
Centralni deo Đavolje Varoši (onaj opšte poznati, sa zemljanim figurama) udaljen je oko 850 metara od ulaza. Ako vam je to puno, postoji i traktor varijanta – tj. traktor sa prikolicom sa sedištima koji vas može odvesti skoro do cilja (stepeništem ćete ipak morati sami). Sportska obuća je više nego poželjna za obilazak ovoga mesta kao i za pentranje do dva vidikovca sa kojih je pogled apsolutno izvanredan.
Fascinantno je kako, dok dolazite do Đavolje Varoši – prvo kolima, a onda i peške – od parkinga do samog „đavolskog mesta“, na sve strane vidite samo zelenilo i šume, a onda odjednom dolazite, pravo niotkuda, među zemljane figure.
Trenutno ih ima 202, s tim da se „trenutno“ ovde može odnositi na desetine i stotine godina – dok priroda, kiše i erozija ne naprave novu ili sruše neku postojeću figuru. Onako naučno, vetar, pljuskovi i bujice su na ovome terenu spirali erozivno zemljište, ali su se tu umešale teške ploče od andezita koje nisu dopuštale da se rastresito zemljište ispod njih raznese tek tako. Protokom vremena, delovi tih ploča su ispod sebe „pravili“ sve više i više stubove, pa tako danas imamo te vesele figure, visoke od 2 do 15 metara, sa kamenim kapama na svojim vrhovima. Ovde ipak slika govori mnogo više od reči.
Pre naučnih objašnjenja, kao i uvek, postojale su brojne legende – te da su Varoš napravili đavoli od razrušenih crkvi (u blizini je zaista i Crkva Sv. Petke, iz XIII veka), te da su đavoli hteli da venčaju brata i sestru, a neka sila je, da spreči greh, okamenila svatove, te da su dve kolone svatova došle po istu devojku u istu crkvu, pa ih je već pomenuta sila okamenila, i tako dalje, i tako dalje. Figure su, u svakom slučaju, zaista pravo čudo, a zahvaljujući pomenutim vidikovcima imaćete neverovatan pogled na obe „kolone svatova“ a i svaka fotografija učinjena odatle izgledaće kao remek delo.
Osim đavoljih figura, videćete i Crveno Vrelo, gde su, kao i kod vidikovca, posetioci vezali brojne maramice u čvor (valjda protiv uroka), inače mesto gde izvire jako mineralna i jako kisela voda, crvene boje. Blizu figura, nalazi se i Đavolja jaruga, kao i izvor Đavolje vode, ekstremno kiseo (ph 1,5). Kako kažu, ne preporučuje se za piće (a ne znam ni ko bi „ono“ pio), jer ni sam izvor nije dovoljno ispitan, a lokalno stanovništvo, opet, tvrdi da pomaže u lečenju nekih bolesti.
U sklopu lokaliteta nalaze se i saska rudarska okna, iz kojih su još u 13. veku vađene rude bakra, gvožđa i zlata.
Sve to je dodatno začinjeno i ukrašeno drvenim skulpturama, kao i sa dve male figure (šarenih) đavolčića koji stoje kao čuvari sa leve i desne strane puta koji od ulaza vodi do vidikovaca. Celim putem prati vas i (đavolji) potok, ponegde premošćen (đavoljim) drvenim mostićima. Sve u svemu, predivan (đavolji) izlet i krajnje (đavolski) neobično mesto.
Da ne zaboravim, pored (đavoljeg) restorana nalazi se i kućica sa (đavoljom) galerijom fotografija iz internacionalne foto-kolonije, kao i sa dečjim crtežima posvećenim Đavoljoj Varoši. (Uzgred, prvo što smo uradili kad smo se vratili kući je bilo da konačno glasamo za Đavolju Varoš na sajtu za izbor sedam svetskih čuda… znate kako je – prvo da vidimo za koga glasamo, pa tek onda…)
Ubrzo smo jurcali ka Kuršumliji, a kad smo već u ovome kraju (sad i ko zna kad), skrenuli smo (ponovo) sa puta, pravcem ka Prolom Banji, kod sela Prolom. Od glavnog puta imate 10 kilometara dobrog puta do banje. Usput ćete videti i crkvu Sv. Petke, odmah pored fabrike „Prolom vode“.
Nešto u poslednje vreme sve češće obilazimo banje… Valjda je to ulazak u određene godine, a posledično i vrsta pripreme terena za neke buduće odlaske na kure podmlađivanja. Šalu na stranu, uz svo poštovanje Prolom Banje, glavna motivacija za dolazak ovamo, bila je informacija da se u blizini nalazi Crkva Lazarica, crkva brvnara posvećena svetom knezu Lazaru, nadaleko poznata zbog šljiva koje rastu u porti crkve i uvijaju se, uvek u istom smeru. U istom onom smeru u kojem je vojska iz topličkog kraja posle pričesti obilazila oko crkve, pre odlaska u Kosovski boj. I u istom onom smeru u kojem su njihove majke i žene „uvrtale“ vratove sve gledajući da li se neko vraća sa Kosova, ali se niko nije vratio…
I kada nova drva šljive krenu da rastu, ponovo se uvijaju. Sve to se, kako kažu, dešava samo u porti.
Do crkve se dolazi tako što uđete u Prolom Banju, a zatim se na jednoj od krivina, stotinak metara pre centra banje (ako ugledate parking, pijacu, šetalište, hotele, možete biti sigurni da ste promašili to skretanje), odvaja desno zemljano-makadamski put (solidan), a vi samo pratite putokaz za krčmu (ribnjak) „Božji raj“ (kao potpuni kontrast nazivu „Đavolja Varoš“). Ukupno imate oko 2 km makadamskog puta (do crkve), a kad prođete ribnjak, već ste vrlo blizu… Usput ćete preći i jedan drveni most, verovatno od nekog lokalnog šaljivdžije nazvan „Most ljubavi“. Nema tu nikakve romantike, nego most izgleda kao da ga iznad rečice drži samo davna graditeljska ljubav. Ili su Prolomdžije u Vrnjačkoj Banji videli tamošnji most ljubavi, pa rekoše – da i mi imamo jedan!
Poslednji deo puta bolje pređite peške (novo odvajanje udesno, malo lošiji put), ali to vam je ionako svega stotinak metara šetnje. Uzgred, sve ovo pišem kao neko ko je imao (prilično) ambiciozne planove za jedan turistički dan, pa je svuda išao kolima. Mnogo je bolje da dođete ovamo na ceo dan, pa da lagano prošetate celim ovim putem do crkve, ručate u ribnjaku, obiđete banju.
Porta je bila otvorena, za razliku od crkve (čije je „radno vreme“ od 8h30 do 16h, izuzev četvrtkom – tek da znate). Inače, onaj pomenuti ribnjak je mesto vredno posete, sav je u cvetnim aranžmanima, a porcije od pola kilograma pastrmke dobićete za nekih 400 dinara. A videćete tu i dva bela labuda i jedno lane. Pravo banjsko uživanje.
Za razliku od Đavolje Varoši, u Prolom Banji, na južnoj padini Sokolovice, izviru blagotvornije i manje mineralizovane vode, sa brojnim povoljnim efektima za lečenje bolesti bubrega, mokraćnih kanala, organa za varenje, perifernih krvnih sudova, bolesti kože, i još ponekih. Zbog gustih okolnih šuma i čistog vazduha, ovo je i banjsko i klimatsko lečilište. Centralni deo banje, koliko smo bacili pogled, je zaista pažljivo doteran, uz veliko stepenište, silno cveće, džinovski šah, uređene izvore banjske vode… Okruženje je (barem kad smo mi svratili) bilo skoro potpuno „penzionersko“, što naročito upada u oči posle Vrnjačke Banje i Sokobanje gde ćete videti mnogo, mnogo više mlađeg sveta.

Ako ste se od ovoliko turizma za jedan dan umorili, bolje da prespavate u okolnim hotelima i motelima (Rudare, hotel Radan u Prolom Banji, motel Rado u Kastratu, možda neki smeštaj u Prokuplju), pa da sutra nastavite dalje (ipak je 300 kilometara dobar zalogaj). A onda biste sutradan mogli da vidite i Kuršumliju, sa prve dve značajnije zadužbine Stefana Nemanje (crkva posvećena Bogorodici i svetom Nikoli), kao i Kuršumlijsku, a zatim i Lukovsku Banju. Pa na Kopaonik?
Ako ne, od Prolom Banje – nazad na lokalni put ka Kuršumliji, pa zatim opet do Prokuplja, a onda, kroz kraj bogat višnjama, ka Merošini, i zatim prečicom do autoputa Niš-Beograd. I čuvajte se lokalnih traktorista sa potpuno neosvetljenim prikolicama ako ovuda prolazite predveče i noću.
Druga varijanta je da pre Prokuplja skrenete na put za Blace, a zatim pored jezera Ćelije nastavite za Kruševac i odatle kroz Stalać i Ćićevac, na autoput. A postoji i treća varijanta, kad ukinu Šengen: nazad na autoput, pa opet u Grčku.

Postavi na Fejs

The post Varoš, i to đavolja first appeared on Beautiful Serbia.

KARNEVAL U LESKOVCU

Leskovac je grad sa karnevalskom tradicijom dugom više od sedamdeset godina.
Ideja za organizovanje karnevala nastavak je koledarske tradicije koja u ovim krajevima postoji vekovima. Namera je bila da se ovakvim manifestacijama oživi sećanje na uskršnje povorke koje su se ulicama Leskovca kretale tridesetih godina prošlog veka.
Poslednja četiri karnevala, koliko ih je Turistička organizacija Leskovca organizovala do sada, bili su u okviru Roštiljijade i predstavljali su jednodnevnu manifestaciju.
Ove godine, činjenica da je Leskovac postao član Evropske federacije karnevalskih gradova uslovila je izmenu termina, ali i koncepcije karnevala. Umesto jednog, karneval je trajao tri dana, 8, 9. i 10. jula, predstavljao je spoj tradicionalnog i modernog karnevala i bio obogaćen mnogobrojnim sadržajima kakvih do sada nije bilo.

Na karnevalu je učestvovalo 36 grupa sa preko 1000 učesnika iz Srbije, Slovenije, Makedonije, Rumunije, Bugarske, Bolivije, te grupe koje rade pri ambasadama Malezije i Indonezije. Gosti karnevala bili su Josip Silov, član borda FECC-a zadužen za Balkan, predstavnici karnevalskih gradova učesnika – Rijeke (Hrvatska), Prilepa, Kavadaraca (Makedonija), brojni gradonačelnici i predstavnici lokalnih samouprava i ugledni predstavnici diplomatskog kora iz predstavništava u Beogradu.

Prvog dana, 8. jula, održan je maskenbal na kome je, u takmičarskog delu, učestovalo oko 150 maski. Maskenbal je pratilo oko 15.000 posetilaca.

Drugog dana, 9. jula, održani su Dečji karneval, Karneval trećeg doba, Karneval životinja i Festival vatre.
U Dečjem karnevalu učestvovalo je desetak ekipa iz predškolskih ustanova iz Leskovca i okoline.

Na Karnevalu trećeg doba učestvovale su ekipe iz Niša, Vrnjačke Banje i grada domaćina.
Karnerval životinja je zapravo bila revija kostimiranih pasa, uz akciju udomljavanja kućnih ljubimaca.
Posebnu pažnju privukli su učesnici Festivala vatre koji se dešava po prvi put na ovim prostorima i u jugoistočnoj Evropi uopšte. Postoje samo tri slična festivala u svetu, to daje posebnu draž karnevalu u Leskovcu. U okviru ovog jedinstvenog programa učestvovale su žonglerske ekipe iz Skoplja (Makedonija), dve ekipe iz grada Sibiu (Rumunija), te ekipe iz Leskovca sa stilizovanim obredima preskakanja ,,karaveštice’’ (vatre) i još nekoliko ekipa iz Srbije. Posebno atraktivni bili su pirotehnički efekti i vatrometi. Procenjuje se da je ovu manifestaciju pratilo oko 20.000 posmatrača.

Glavna karnevalska povorka prošetala se ulicama Leskovca 10. jula. Procenjuje se da je povorku pratilo preko 50.000 posmatrača. Gosti pod maskama iz dalekih zemalja, koji su se predstavili tradicionalnim plesovima i nošnjama, izazvali su ujedno i najveću pažnju i oduševljenje Leskovčana.
Tokom sva tri dana karnevala priređivan je bogat kulturno-umetnički program, od izložbe slika do pozorišnih predstava.
Za učesnike karnevala bili su priređeni prijem pre početka centralne karnevalske priredbe i Karnevalski bal nakon održavanja manifestacije.

Karneval je završen defileom 34 karnevalske grupe sa tri kontinenta, velikim vatrometom i koncertom grupe Valentino iz Sarajeva.
Ovim karnevalom Leskovac ulazi u red velikih gradova kao što su Rim, Venecija, Firenca, Nica, Minhen, Nirnberg, Keln….
Iako poslovično štedljivi, Leskovčani nisu želeli da preciziraju koliko je karneval koštao gradski budžet. U Turističkoj organizaciji Leskovca ističu da je on pet puta jeftiniji od sličnog koji je održan u Beogradu.

Tweet

Ostavite komentar na Fejsbuku

(Ukoliko želite da ostavite komentar na ovom portalu za to koristite polje na dnu stranice.
Možete da komentarišete na oba mesta)

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Tekst preuzet iz magazina Svet Turizma

Svet turizma je jedan od vodećih časopisa iz oblasti turizma na medijskom prostoru Balkana. Bavi se temama iz sveukupne oblasti turizma – od seoskog turizma do egzotičnih putovanja na moderan način i na visokom nivou.Časopis je izuzetno visokog kvaliteta, a distribuira se na teritoriju cele Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore.
Potražite ga na kioscima.

The post Karneval u Leskovcu first appeared on Beautiful Serbia.

Smatra se za pravo čudo prirode, zbog činjenice da se sastoji od dva, veoma retka, prirodna fenomena. Prvi su zemljane figure, neobični oblici reljefa koji Đavoljoj Varoši daju posebnu atraktivnost, a drugo dva izvora jako kisele vode sa visokom mineralizacijom. Samim tim i ne čudi, što je prošle godine, Đavolja Varoš ušla u uži izbor za sedam svetskih čuda prirode, iako, nažalost, pored velike podrške javnosti nije uspela da se plasira među prvih sedam. Ranije je ovaj lokalitet bio prilično slabo posećen, oko 3000 poseta godišnje, a otkad je postao kandidat za 7 svetskih čuda prirode,dogodila se prava ekspanzija turista iz raznih krajeva, tako da od tog perioda beleži preko 80 000 poseta. Od nedavno je osvetljena i primamljiva za noćne posete koje joj daju posebnu draž.

Zemljane kule

Đavolju Varoš čine 202 zemljane kule (neki ih još nazivaju i piramide i kupe), različitih oblika, visine od 2m-25m a širine 0,5m-3m, a na njihovim vrhovima nalaze se kamene kape. Kule su smeštene u dve jaruge, ’’Đavolju i Paklenu jarugu’’, podeljene vododelnicom. Nastaju kao rezultat erozivnog procesa koji traje vekovima. Vremenom se figure menjaju, rastu, smanjuju, nestaju i ponovo se stvaraju pod uticajem klimatskih faktora. Deluje nestvarno, da zemljane figure koje su u osnovi par metara a u vrhu se sužavaju na 20-30cm mogu da nose na sebi kamene blokove od par stotina kilograma prkoseći principima statike… Ovaj fenomen je jedinstven u našoj zemlji i veoma redak u svetu, slične pojave su zabelezene saomo u nekoliko zemalja (Austrija, Italija, Amerika) ali u Đavoljoj Varoši su kule brojnije, veće i postojanije.

Đavolja voda

Druga prirodna retkost su dva izvora vode neuobičajenih svojstava. Prvi izvor sa nazivom ’’Đavolja voda’’ nalazi se u blizini kula u ’’Đavoljoj jaruzi’’, voda je dosta hladna i ekstremno kisela (ph 1.5) sa visokom mineralizacijom.

Drugi izvor nosi naziv ’’Crveno vrelo’’, nalazi se oko 400m nizvodno od prvog i na ravnom je terenu. Manje je kiseo i i ima nižu mineralizaciju, zbog ravnog terena voda se razliva i otiče u korito Žutog potoka koji je u blizini, a zbog oksidacije gvožđa (koje se u velikim količinama nalazi u vodi) formira se crvena trasa lepezastog oblika koja deluje veoma atraktivno.
Voda sa izvora nije za piće ali možete njome isprati usta kako biste osetili ukus i miris. Meštani tvrde da je voda lekovita i da se njome treba umivati, ispirati oči i bolna mesta.

Na lokaltitetu Đavolje varoši možete videti rudarska okna ’’Saskih rudnika’’ iz kojih su Saski rudari vadili gvožđe i zlato u XII veku. Još jedna zanimljivost je Crkva Svete Petke iz XIII veka oko koje ćete primetiti na hiljade smotuljaka tkanine. Postoji verovanje da parčetom tkanine umočenim u vodu treba više puta preći preko bolnog mesta ili rane i zatim vezati tkaninu na određeno mesto u crkvi i bolest će ostati zavezana zauvek u crkvi.

Neobično izvajane i čudno poređane zemljane figure, izvori vode nespecifičnog mirisa i ukusa, kao i tajanstvenost zvučnih efekata koji se stvaraju dok vetar duva, uticali su na stanovništvo koje je ovaj lokalitet, obavijen velom misterije i raznim legendama, nazvalo Đavolja Varoš.

Slike: „Đavolja usta“ i „Đavolje stopalo“

Lokalitet Đavolja Varoš je od 1959.g. pod zaštitom države, a 1995.g. je Uredbom Vlade Republike Srbije proglašen za prirodno dobro od izuzetnog značaja i stavljena u prvu kategoriju zaštite kao spomenik prirode! Pod zaštitom je 67 ha, a podnet je zahtev da se proširi na 1014 ha. Ovim lokalitetom upravlja Prolom banja, odnosno turističko preduzeće ’’Palaninka’’. U okviru ove turističke destinacije radi etno restoran u kome se turisti mogu okrepiti i uživati domaćoj kuhinji, etno muzici… U restoranu se nalazi i galerija sa fotografske kolonije, jedinstvene manifestacije koja okuplja umetnike iz celog sveta. Na ulasku se može kupiti neki od mnogobrojnih suvenira sa motivima ove nesvakidašnje prirodne pojave.

Ako rešite da posetite Đavolju Varoš, bilo bi šteta ne odvojiti vreme za posetu banjama koje se nalaze u blizini – Prolom, Lukovska i Kuršumlijska poznate po lekovitim svojstvima, prirodnim lepotama, idelane za odmor i rekreaciju.

Postavi na Fejs

Tweet

The post Đavolja Varoš, čudo prirode first appeared on Beautiful Serbia.

Nezaobilazno mesto u Vranju za svakog posetioca je kuća-muzej čuvenog srpskog pisca Borisava Stankovića. Objekat u kome se rodio i živeo veliki srpski pripovedač, izgrađen je oko 1850. godine i nalazi se u Baba Zlatinoj ulici, koja i danas još uvek podseća na staro Vranje, koje je u svojim antologijskim delima ovekovečio veliki pisac. Još za života Bore Stankovića kuća je prodata, ali je kasnije otkupljena i 1967. godine pretvorena u muzej.

Jedno od kultnih mesta u Vranju je Beli most ili, kako ga Vranjanci zovu, Most ljubavi. Legendarni kulturno-istorijski objekat, koji je ucrtan u grb ove varoši, i danas pohode ljubavni parovi uoči venčanja. Most, koga je Selim-beg izgradio davne 1844. godine, nemi je svedok zabranjene i pogubne ljubavi između siromašnog Stojana i bogate hanume Ajše. Turiste privlači i Pašin konak u kome je smešten Narodni muzej.

U Pašinom konaku 1881. je otvorena vranjska gimnazija, u kojoj je nastavu pohađao i Bora Stanković. Ne treba zaobići ni česmu Đerenku u Gornjoj čaršiji, koja je podignuta za vreme osmanlijskog carstva kada su je Turci podarili raji zbog uspomene na svog omiljenog junaka Aliju Đerzeleza, koji se nesrećno zaljubio i zagledao u Srpkinju.

Na četiri kilometra od Vranja se nalaze ostaci srednjovekovnog utvrđenja Markovo kale. Nekadašnji grad, koji slovi za najstariji spomenik civilizacije u vranjskom kraju, izgrađen je još krajem 14. veka. Zanimljiva atrakcija je i staro tursko kupatilo hamam, izgrađeno u 17. veku. U ovo kupatilo odlazile su udavače sa pratnjom da se banjaju pre sklapanja braka, a opisao ih je Bora Stanković u „Nečistoj krvi“.

Značajan turistički adut ovog dela Srbije je i Vranjska Banja, udaljena od grada svega desetak kilometara. Banju okružuju obronci planina Besne kobile i Velikog Peštera obrasli vegetacijom. Iz tog razloga, leta su ovde vrlo prijatna, sa toplim danima i svežim noćima. Šumom obrasli visovi štite Banju i od jakih i hladnih vetrova. Danas je to banja sa najtoplijom mineralnom vodom u Evropi (96°C). Sa nadmorskom visinom od 380 m i lekovitom vodom blagotvorno deluje na ljudski organizam. Raj za kupače i ribolovce je obližnje Aleksandrovačko jezero, a za ljubitelje zimskih sportova tu su tereni na Besnoj kobili.

Ljubiteljima verskog turizma interesantna je poseta manastiru Sveti Prohor Pčinjski, jednoj od najstarijih srpskih svetinja. Manastir koji je, u podnožju planine Kozjak, vizantijski car Roman Diogen podigao u drugoj polovini 11. veka i posvetio ga ocu Prohoru.

Postavi na Fejs

Tekst: Aleksandar Devetak

The post Vranje, najlepše od južne Srbije first appeared on Beautiful Serbia.

Niš je poslednjih godina sve češća destinacija stranim turistima koji žele da osvoje nove horizonte. Bez obzira na godišnje doba, strani turisti posećuju Niš i uživaju u svemu što im ovaj grad pruža. Zahvaljujući burnoj istoriji Niš je, u pravom smislu reči, postao grad – muzej. Vitrine i depoi Narodnog muzeja su prebogati predmetima neprocenjive istorijske vrednosti sa brojnih nalazišta. Narodno pozorište ima tradiciju dužu od jednog veka, a zavesa Pozorišta lutaka je prvi put podignuta 1951. godine. Galerija savremene likovne umetnosti, čuvar je bogatog umetničkog blaga, ali i promoter modernih strujanja u likovnom stvaralaštvu.

„Ćele kula“ je jedinstven spomenik u svetskim razmerama i nezaobilazna destinacija svakoga ko želi da bolje upozna Niš. Nekada se nalazio van grada, na Carigradskom drumu, a sada je u samom gradu. Kula je podignuta od lobanja srpskih ratnika, poginulih na Čegru, kod Niša, u bici koja se odigrala 31. maja 1809. godine. Izgrađena je vrlo brzo nakon bitke i to po naređenu Hursid paše, tadašnjeg truskog zapovednika Niša, kasnije velikog vezira.

Niška Tvrđava pripada najstarijim i najvrednijim kulturnim spomenicima i jedan je od najprepoznatljivijih simbola Niša. Preteču Tvrđave na današnjem mestu predstavlja logor rimskih legionara, a pre toga je možda ovde egzistiralo naselje Kelta. Bedemi Tvrđave zajedno sa još neistraženim ostacima ranijih epoha, čine značajan spomenik kulture stavljen pod zaštitu zakona maja 1948. godine, a 1979. godine Tvrđava je proglašena kulturnim dobrom od velikog značaja.

Okolina Niša također nudi veliki broj zanimljivosti. Pre svih, tu je Niška banja, turističko mesto sa lekovitim izvorima tople vode, poznatim јoš u doba Rimljana, prirodno obogaćenim blagotvornom koncentraciјom gasa. Cerјanska pećina, koja se nalazi kod sela Ceriјe nadomak Niša. Pravi njen naziv јe Provaliјa, a ulaz joj јe na 515m nadmorske visine. Sićevačka klisura koja predstavlja suženi deo nišavske doline između Proseka i Ravnog Dola. Dugačka јe 15,9km i spaјa nišku kotlinu sa belopalančkom kotlinom. „Kamenički vis“ predstavlja јedno od nekoliko uzvišenja na planinskom vencu Kalafata koјi sa severne strane ograđuјu nišku kotlinu. Nalazi se iznad sela Kamenica po kome i nosi ime, a na nadmorskoј visini od 807m.

U nizu kulturnih manifestaciјa koјe imaјu i međunarodni karakter, a održavaјu se u Nišu, naјznačaјniјe su: Festival glumačkih ostvarenja igranog filma „Filmski susreti“, međunarodni festival amaterskih horova „Horske svečanosti“ i Likovna koloniјa „Sićevo“ – naјstariјa u zemlji, a tu su još i nezaobilazni džez festival „Nišvil“ i festival elektronske muzike „Nisomnija“.

Tekst: Aleksandar Devetak
Foto:Arhiva BeautifulSerbia/Facebook

Postavi na Fejs

Tweet

The post Niš, raskrsnica Balkana first appeared on Beautiful Serbia.

Usred doline jorgovana, ni na nebu ni na zemlji, uzdiže se velika tvrđava, srednjevekovni grad Maglič.

Mnogi vele da mu ime dolazi od silne magle koja se često spusti ispod njegovih temelja. Najzad, i podignut je gore visoko, „nebu pod oblake“.

Inače, grad  (pojam „grad“ u srednjevekovnoj Srbiji je imao sasvim drugačije značenje i odnosio se na utvrđenje) Maglič podignut je na strmoj litici na 150 metara iznad nivoa reke, na jednom od zapadnih ogranaka Stolova. Na krajnje nepristupačnom terenu gde je sa tri strane okružen rekom a, samo za pešake, dostupan je sa zapadne strane. Penjanje na Maglič uvek predstavlja pravu avanturu. Ove vas očekuju uske krivudave staze, strme litice, viseći most…

Gledan odozdo, deluje gotovo nedostižno, kao kamena kraljevska kruna na vrhu velike stene.

Maglič je jedan od oko dve stotine sličnih gradova srednjevekovne Srbije no, po nečem je ipak poseban i izuzetan. Mnogi ga smatraju klasičnim (školskim) primerom srpske srednjevekovne vojne arhitekture. Preživeo je sve nevolje i ratove verovatno zahvaljujući svojoj nepristupačnosti a glavna funkcija mu je bila zaštita puta duž klisure koji spaja dva crkvena sedišta: Žiču i Pećku patrijaršiju kao i cele Raške od neprijateljskih upada sa severa. Ipak, najvažnija funkcija mu je bila direktna kontrola i zaštita manastira Žiče i Studenice koji se nalaze nedaleko odavde. Maglič se inače nalazi na dvadesetom kolometru južno od Kraljeva.

Ko je i kada bio ktitor grada Magliča nije sasvim poznato. Verovatno je nastao još u prvoj polovini 13. veka, ali prvi pisani podaci o njemu potiču iz 1337. godine u spisima arhiepiskopa Danila. Postoji više teorija od kojih su dve najprihvatljivije. Po jednoj, Maglič je podigao Stefan Prvovenčani a po drugoj Maglič je podigla Jerina (Irina), žena despota Đurđa Brankovića, u narodu poznatija kao Prokleta Jerina.

Grad je nepravilnog oblika, prilagođen terenu na kom je izgrađen. Ima sedam kula, visokih oko desetak metara kao i centralnu, donžon kulu koja je dva puta viša od ostalih i koja se nalazi na najvišoj tački tvrđave. “Donžon” kula je inače karakteristika svih srednjevekovnih gradova i imala je funkciju osmatračnice.

Ukupna površina unutrašnjosti iznosi oko 2000 kvadratnih metara. Grad je, uslovno rečeno, pregrađen tako da ima dva dvorišta: istočno i zapadno a unutar kojih se nalaze ostaci građevina: crkve svetog Đorđa, patrona i zaštitnika grada kao i velike palate za koju jedni smatraju da je u pitanju dvor gospodara grada a drugi da je to bila arhiepiskopska palata.

Kako god bilo, Maglič je zasigurno jedan od najveličanstvenijih srpskih srednjevekovnih gradova i jedan od retkih sačuvanih mada se to na prvi pogled nikako nebi moglo reći obzirom na nivo zapuštenosti i stadijum nebrige u kome se trenutno nalazi. Zasigurno, neophodno ga je obnoviti i revitalizovati u svrhu očuvanja kulturne baštine i razvoja turizma obzirom da je zaista ogoman potencijal i potpuno samostalna i održiva turistička vrednost.

Tekst: Miroslav Bronzić
Foto: Arhiva BeautifulSerbia/Facebook

Postavi na Fejs

Tweet

The post Srednjevekovni grad Magilč i dolina jorgovana first appeared on Beautiful Serbia.

Jefimija odnosno Jelena (ime Jefimija stiče zamonašenjem) je bila je kći uglednog srpskog vlastelina ćesara Vojhine, uglednika na dvoru cara Dušana. Njen muž bio je despot Jovan Uglješa Mrnjavčević koji se nametnuo (zajedno sa bratom Vukašinom) za moćnog vladara u južnim oblastima srpskog carstva naspram tek stasalog cara Uroša i Dušanove udovice, carice Jelene, kasnije monahinje Jelisavete. Stolovali su u gradu Ser (grčki Sérres) koga je  Jovan Kantakuzin (vizantijski car i glavni protivnik cara Dušana) nazivao „velikim i divnim gradom“.

Jefimijina odnosno Jelenina sreća i blagostanje bejahu kratkoga veka. Najpre joj umire otac a potom i četvorogodišnji sin i na kraju nastupa i Uglješina smrt u bici kod Černomena 1371 godine. Izgubila je porodicu, imanja, prihode i državu.

Kako nalažu običaji srednjeg veka, primila je monaški zavet i od tada je poznata kao Jefimija. Našla je utočište u državi i na dvoru kneza Lazara, koji joj je pružio utočište. Ovde postaje svedok mnogih stradanja svog naroda uključujući i tragičnu bitku na Kosovu 1389. godine kada je, pored najvećeg dela vlastele, izginuo i njen zaštitnik, knez Lazar.

U ta zla doba ostaje na dvoru u Kruševcu zajedno sa caricom Milicom, vladarkom Srbije koja se takođe zamonašila i postala monahinja Jevgenija. Carica je veoma držala do Jefimijinog mišljenja naročito u odnosu i politici prema Turcima i suparničkoj vladarskoj porodici Branković.

Ubrzo dve monahinje odlaze u Ser pravo kod sultana Bajazita kako bi opravdale i od kleveta odbranile mladoga Stefana Lazarevića, Lazarevog i Miličinog sina koji bejahu zatočen na dvoru sultana Bajazita i optužen za neverstvo i planiranu izdaju, te kako bi izmolile da se mošti srpske svetiteljke svete Petke prenesu u Srbiju.

Vredno je spomenuti i spremnost i snagu ove ponizne žene koja je bila voljna da, sada kao uboga i sirota monahinja hoda gradom (Ser) u kome je nekada bila gospodarica, i da u onim istim, nekada njenim palatama moli za milost Bajazita i Turke, koji su joj uništili zemaljski život.

Jefimijina mudrost i političnost blistavo je dokazana i činjenicom da je od Bajzita izmolila mošti svete Petke te da je on, štaviše, rado dopustio izmeštanje zemnih ostataka svetiteljke Paraskeve, tumačeći u tome samo verske motive. Međutim, Jefimija je u ovom činu imala i jedan drugi cilj. Naime, sveta Petka je, hrišćanska Demetra, zaštitnica zemlje, svih useva i plodova koje daje zemlja. Sebri (seljački sloj u srednjovekovnoj Srbiji)  koji usled zlog vremena i nedaća bežali sa zemlje, naglo su, zbog dolaska svetiteljkinih moštiju, prestali sa iseljavanjem. Čak su počeli i da se vraćaju. U ovom, naizgled potpuno verskom činu, uviđamo Jefmijin blistavi um i mudrost.

Jefimijinu mudrost i rečitost hvali i opisuje Konstantin Filozof rečima „va mnogih glagolanih i vešteh mudrejšija sušti„

Svoju neostvarenu materinsku ljubav, Jefimija prenosi na mladog kneza a potom i despota Stefana kao i svoju mudrost i znanja koji je u jednoj od svojih povelja naziva „despoticom, gospođom i majkom“

U Jefimijinu sačuvanu zaoštavštinu spadaju tri zapisa koja važe za za jedne od najboljih bisera srpske srednjevekovne književnosti od kojih je najčuvenija  Pohvala knezu Lazaru, stihovi koje je izvezla na pokrovu poginulom vladaru.

Jefimija je umrla, kako već pomenusmo, negde posle 1405. Godine a sahranjena je u manastiru Ljubostinja gde se i dan danas nalaze njeni zemni ostaci.

Pohvala knezu Lazaru

U krasotama ovoga sveta vaspitao si se od mladosti svoje
o novi mučeniče kneže Lazare,
i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom
krepkog i slavnog pokaza te.
Gospodstvovao si zemljom otačastva ti
i u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane
i mužastvenim srcem i željom pobožnosti
izašao si na zmiju
i neprijatelja božanstvenih crkava,
rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje
da gleda hrišćane otačastva ti
ovladane Izmailćanima,
ne bi li kako ovo postigao:
da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva
i da se obagriš krvlju svojom
i sjediniš sa vojnicima nebeskoga cara.
I tako dve želje postigao jesi:
i ZMIJU ubio jesi
i mučenja venac primio jesi od Boga.
Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda
koja si sirota ostavio prelaskom TVOJIM,
jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,
mnoge skrbi i bolezni obuzeše voljena ti čeda
i u mnogim skrbima život provode,
pošto su ovladani Izmailćanima.
I svima nam je potrebna pomoć tvoja,
te se molimo moli se zajedničkom Vladiki
za voljena ti čeda
i za sve koji im s ljubavlju i verom služe.
Tugom su mnogom združena voljena ti čeda,
jer oni što jedoše hleb njihov podigoše na njih bunu veliku
i tvoja dobra u zaborav staviše,
o mučeniče.
No ako siNo ako si i prešao iz života ovoga,
skrbi i bolezni čeda svojih znaš
i kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom,
prekloni kolena pred Vladikom koji te venčao,
moli da mnogoletni u dobru život
voljena ti čeda provode bogougodno,
moli da pravoslavna vera hrišćanska
neoskudno stoji u otačastvu ti,
moli pobeditelja Boga
da pobedu podari voljenim ti čedima,
knezu Stefanu i Vuku,
za nevidljive i vidljive neprijatelje,
jer ako pomoć primimo s Bogom,
tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.
Saberi zbor svojih sabesednika, svetih mučenika,
i sa svima se pomoli proslavitelju ti Bogu,
izvesti Georgija,
pokreni Dimitrija,
ubedi Teodore,
uzmi Merkurija i Prokopija
i četrdeset sevastijskih mučenika ne ostavi,
u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena,
knez Stefan i Vuk,
moli da im se poda od Boga pomoć,
dođi, dakle, U pomoć našu, ma gde da si.
Na moja mala prinošenja pogledaj
i u mnoga ih uračunaj,
jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči,
već koliko je moguće malome mi razumu,
pa zato i male nagrade čekam.
No nisi tako ti, o mili moj gospodine i sveti mučeniče,
bio malodaran u propadljivom i malovečnom,
koliko više u neprolaznom i velikom,
što primio jesi od Boga,
jer telesno stranu mene u tuđini
ishranjivao jesi izobilno,
te sada te molim oboje:
da me ishraniš
i da utišaš buru ljutu duše i tela mojega.
Jefimija usrdno prinosi ovo tebi sveti.

The post Monahinja Jefimija first appeared on Beautiful Serbia.