Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Putopis „Put do Tare (treći deo)“ možete pročitati ovde>>>

Posle punih osam dana na Tari (a lako bi se dalo ostati i osamdeset osam), došlo je vreme da se vratimo kući. Ali kuda? Festival u Guči isključio je Ibarsku magistralu kao mogućnost, a Debelim brdom smo se provozali već nekoliko puta. Pre par godina smo probali i drinsku varijantu, via Loznica, i odatle (uz skok do Tršića), preko Sremske Mitrovice, došli do Beograda. A ove godine, u dolasku, put nas je vodio preko Valjeva, Osečine, Pecke, Ljubovije i Bajine Bašte. (Ako vam ova silna mesta prave geografski problem u glavi, nije loše da malo uzmete kartu Srbije u ruke, ne bi li se koliko-toliko obnovila davna školska znanja…)
I tako, uz naš porodični „moto“ da je putovanje od/do željene destinacije podjednako važan deo odmora, i da nema smisla ići putem kojim ste već išli ako postoji još toliko drugih, neprovoženih – odlučili smo se za pravac Tara – Ljubovija – Mačkov kamen – Krupanj – Tekeriš – Šabac – Majur – Hrtkovci – Beograd.

View Larger Map

Ovakve (za)obilaznice su vam jedinstvena prilika da vidite pojedine, divne delove naše zemlje, do kojih možda nikada i ne biste drugačije došli osim ovako, u tranzitu. Sa druge strane, stotinu kilometara vožnje (viška) po našim putevima mogu lako da vas odvrate od takvih ideja, ali nešto, ponekad, mora i da se žrtvuje (gume, amortizeri, poluosovine, živci…).

Putovanje je počelo spustom niz Taru do Bajine Bašte, odakle se može baciti još poneki pogled na tarske pejzaže, kao i na dolinu rečice Rače gde se udobno smestio istoimeni manastir. Čisto da nas vrati u surovu stvarnost, jedan fino raspoloženi vozač, valjda u žurbi, pretičući autobus preko pune linije, naterao nas je da dobro zakočimo, i blagovremeno nas podsetio da, kad vozite, zaboravite na pejzaže, već da sva čula fokusirate na asfalt pred vama.

Drina nas je dole već spremno čekala da zajedno vijugamo kroz Podrinje. Pošto smo za sobom ostavili i Taru, i Bajinu Baštu i odvajanje za Debelo Brdo, stigli smo do regiona sela Bačevci, gde smo primetili lokalne domaćine kako beru kupine sa svojih plantaža pored Drine. Posle kratkih konsultacija sa decom, stadosmo i mi, ne bismo li i sami ubrali koje kilo. Domaćin, Raka Todorović, ljubazno nas je pustio u kupine (džinovske!) i dao nam na poklon i jednu gajbicu da je sami napunimo. Pričao nam je kako su nekada obale Drine bile peščane, i kakvo je uživanje bilo kupati se u reci, pričao nam je kako se nekada po 7-8 puta više zarađivalo od kupina, pa kako (osim nas) ovde naiđu i druga poznata lica (kao Jovan Memedović, poznati TV putopisac, ili putosnimatelj?) i na kraju – pozvao nas da ponovo svratimo kada budemo prolazili. Naravno da hoćemo.
Tih dana su sa svih strana najavljivani poljoprivredni štrajkovi, pa tako i zbog ponuđene otkupne cene za kupine od 10-12 din/kg! Valjda i zbog takve cene, Raka je bio spreman da nas pusti da beremo dok nam ne dosadi i da sve to uzmemo besplatno (!) Naravno da bi nam kupine presele pod takvim uslovima, pa smo našli (ne zelenašku, već obostrano korektnu) otkupnu cenu. Ipak, moram da primetim da baš nigde usput ne postoji nikakvo obaveštenje, tabla ili kakva tezga gde bi kupine mogle da se kupe? Ne? (zato se i zovu kupi-ne). A verujem da bi se našlo puno vozača-kupaca koji bi po dobrim cenama kupovali voće. Da ne ispadne baš da pridikujem, ali – valjda bi otišlo dnevno 10-20 kg po 100 dinara? Tim tempom, za desetak dana, dobili biste isti rezultat kao da ste prodali 2000 kg po otkupnoj ceni?

Pošto smo prošli Ljuboviju, kao i granični prelaz za Bosnu, tj. Republiku Srpsku, tj. Bratunac, stigli smo i do skretanja za Soko Grad, u podnožju Sokolske planine. Ako još niste, obavezno obiđite manastir posvećen vladici Nikolaju Velimiroviću, a možete i odšetati do vidikovca iznad manastira na kome se nalazi čak 12 metara visok i preko dve tone težak pozlaćeni krst!
Negde kod seoske crkve u selu Gračanica, put za Soko Grad odvaja se desno, a vi levo nastavljate ka prvom današnjem etapnom cilju (Tour de Serbie) – ka Mačkovom Kamenu. Da biste stigli do tamo, računajte na vožnju duž osam kilometara makadamskog puta, solidnog stanja. Jedino ako baš pada (ili je skoro padala) jaka kiša, nemojte ići ovuda – već bolje idite naokolo, preko Loznice, a Mačkovom Kamenu priđite iz pravca Krupnja. Uglavnom, kada opet osetite asfalt pod gumama, ostaje vam još malo vožnje do skretanja (na levo) ka vašem cilju. U blizini je i ski-centar „Mačkov Kamen“, sa motelom i sa oko 30 ležajeva.
A Mačkov Kamen je 915 metara visok vrh planine Jagodnje, mesto gde su vođene rovovske borbe tokom septembra 1914. između Prve srpske i šeste austrougarske armije (malo „š“ je znak nepoštovanja, a ne pravopisne greške – prim.aut.) u toku Prvog svetskog rata, jedna od brojnih bitaka tokom junačkog otpora Srbije na Drini. Danas se na ovoj koti nalazi spomen-kapela, na mestu gde je samo u jednom danu (22.9.1914.) izginulo 2000 vojnika (800 naših).
A na ulaznoj kapiji stoji:
„Neznani brate, kad putem naiđeš,
Za jedan časak zastani u hodu,
I svrati ovde, gde spavaju žrtve,
Iz ispolinske borbe za slobodu.
Poklon`se svetoj kosturnici njinoj,
I opomen`se zatvarajuć`vrata,
Da Pravo znači više nego Sila,
i da je David survô Golijata!
(stihovi V. Ilića Mlađeg)

Bitka se odvijala posle velike srpske pobede na Ceru (o tome ćemo malo kasnije) i bila je deo nove, još jače ofanzive Austrougarske na Srbiju. Mačkov Kamen je tako stalno prelazio u ruke čas jednoj, čas drugoj strani, a ovdašnje borbe zabeležene su u vojnim knjigama kao jedne od najogorčenijih i najkrvavijih ikada. Ovde je u borbama poginulo čak 115 srpskih oficira (i ranjeno 176 – među kojima i princ Đorđe Karađorđević). U skoro dvonedeljnim borbama oko Mačkovog Kamena, i jedna i druga vojska je imala po, otprilike, 15.000 duša izbačenih iz stroja (poginulih, ranjenih)! Drugi izvor kaže da su Srbi imali blizu 7000 izbačenih iz stroja… Obe cifre su, svakako, tragične.

Pored spomenika se i dan danas mogu videti obrisi rovova odakle su vojnici odbijali napadače. Kosti izginulih nalaze se u spomen-kosturnici u obližnjem Krupnju. Slava im!
A možda bi zbog nekih pripadnika našega naroda vredelo da su kosti ostale i dalje razbacane oko spomenika na Mačkovom Kamenu, jer bi im to (možda, ali samo možda) pomoglo da shvate koliko je sveto i krvlju natopljeno ovo mesto? Nažalost, celim mestom caruje đubre, od prepunjenog bureta-kante i njegove okoline, pa do obližnjih staza kroz šumu koje služe kao ostava za plastične flaše i konzerve ili kao lokalni toalet. I sad, umesto da se plaćaju bilbordi po Beogradu („95 godina od Cerske bitke„) bolje da su te pare date za (stalno) čišćenje okolnog terena, za izgradnju potrebnog broja toaleta, ili čak i nekog malog restorana u blizini čiji bi se vlasnik starao o celom ovom mestu. A valjda bi i Loznica, Ljubovija i Krupanj mogle zajednički da nađu jednog vojnika na civilnom služenju vojnog roka koji bi ovde dežurao preko dana, čistio, delio možda nekakve prospekte o Mačkovom Kamenu, čuvao spomenik?

Osim posete ovom spomeniku na vrhu Jagodnje (a kažu da je ovde nekada bilo puno jagodica, odatle i ime), možete posle u šumi da navalite na branje šumskih kupina, ili zrelih džanarika sa obližnjeg drveća. A možete i da malo prošetate – na nešto manje od kilometra hoda zemljanim putem (možete i kolima) doći ćete do jedne šumske uzvišice odakle se otvara divan pogled na dolinu Drine, na srpske i bosanske planine, od Ljubovije pa sve do Bajine Bašte. Vidi se i parčence sâme reke Drine. Na vidikovcu smo videli i par izletnika kako raspaljuju roštilj, a bio je tu još i jedan slikar koji je malo slikao, a malo prodavao već naslikana dela.

Dalje se nastavlja spustom ka Krupnju. Ne skijaškim već asfaltnim – a put povremeno izgleda kao da su ga preoravale i naša i austrougarska artiljerija. Istina, rupe su zakrpljene, ali put je zaista vrlo loš. (Možda bi ipak bilo lakše da naglašavam samo kad je put dobar – jer se, izgleda, loš asfalt uglavnom podrazumeva?)
Posle nekoliko okuka, spustili smo se u Krupanj i uleteli u – vašar. Uglavnom, po glavnoj ulici su na sve strane bile postavljene tezge, uglavnom klasične buvljačke robe, poneka sa suvenirima, uz puno radoznalog (i potrošački nastrojenog) sveta, tako da smo se jedva probili do lokalne crkve i kosturnice izginulih ratnika sa Mačkovog Kamena.
Prošli smo dakle glavnom ulicom, ulicom prof. Arčibalda Rajsa, počasnog građanina Krupnja, gde se od 1994. nalazi i spomen česma. Ove godine obeležava se 80 godina od smrti ovog velikog srpskog prijatelja, prijatelje iskrenog, bez dlake na jeziku… „Čujte Srbi“ je (njegova) knjiga univerzalne vrednosti, a mnogi Rajsovi zaključci (o državi, partijama, narodu…) mogu se i danas skoro doslovno prepisati i potpisati.
Tu je odmah i spomen-crkva sa kosturnicom, posvećena herojima sa Mačkovog Kamena. Stara crkva, posvećena Vaznesenju gospodnjem nalazi se odmah pored svoje devedeset godina mlađe posestrime. Na severnoj strani crkve nalazi se ploča na kojoj piše da je crkvu 1904. godine posetio Kralj Petar Prvi Karađorđević. Znamenitost novije su neobični luster sačinjen od metaka, mačeva, bajoneta i granata i činjenica da je i sâma crkva zidana od kamena sa bojišta. Na samom ikonostasu postoje pukotine, a sâm Bog mora da ga je čuvao. Tako u drugom svetskom ratu crkva nije srušena zato što se avionska bomba zarila u zid oltara ali nije eksplodirala.
Bomba je kasnije demontirana, ali su Nemci, tokom kaznene ekspedicije, ponovo napunili bombu eksplozivom i aktivirali je. Nije to za njih bilo ništa lično – verovatno samo bolesna potreba da se zatvori onaj bombarderski radni nalog. Sva sreća, bila je to eksplozija manje snage, pa je tada stradao samo deo oltara i kosturnice.
Pored spomen-crkve, sa spoljne strane, desno, u dnu, nalazi se ulaz u kosturnicu, još jednom potresnom svedočanstvu o tom vremenu. Unutra se nalaze lobanje poginulih, po policama kosturnice, uz ikonu, grb Srbije i veliki natpis:
„Vile će se grabit u vjekove, da vam vjence dostojne sapletu!„

I sam Krupanj je doživeo groznu sudbinu tokom Drugog svetskog rata, kada su ga Nemci u svojoj kaznenoj ekspediciji, opkolili i potpuno spalili, a stanovništvo većinom poubijali. Od svih građevina iz perioda od pre tog rata, danas se može videti samo stara apoteka, nekadašnja vila, zgrada žuto-zelene boje u glavnoj krupanjskoj ulici.

Krupanj je gradić na nekoliko potoka i rečica – tu su Zmajevica, Bogoštica, Kržavica, Čađavica, Brštica i Likodra, a ugledali smo i veliki bazen, takođe blizu centra grada. Sâm Krupanj postoji već pet i po vekova, mada ima indicija da se ovde živelo još u antičko doba. U spisima Dubrovčana iz petnaestog veka, mesto se spominje kao Crupan.

Čekalo nas je tog dana još dosta vožnje (trebalo je ipak kad-tad stići i kući) pa se nismo više zadržavali u Krupnju, a ni na vašaru. Treba se ovde ponovo vratiti nekom drugom prilikom, da se vidi pošteno i grad a i još ponešto u okolini (Šljivova, Stolice, Radaljska banja, Dobropotočka crkva…) ali kad bude malo mirnije, bez vašara.
Put dalje, kroz Rađevinu, vodi do mesta Zavlaka, gde možete levo – ka Loznici, pravo – ka Šapcu i desno – ka Valjevu. Nastavili smo pravo, merkajući levo-desno šta bismo još mogli da vidimo. Inače, u celoj Valjevsko-Šabačkoj eparhiji, sve crkve i manastiri su, po glavnim putevima, zaista odlično obeleženi pa zato sigurno nećete promašiti nijedno skretanje na nekom svom, budućem, pravoslavnom hadžiluku po Mačvi, Rađevini i Pocerini…

Nekoliko kilometara posle Zavlake, putem ka Šapcu, nailazite na skretanje za Banju Badanju, kod Donje Badanje (a blizu je i Gornja). Banja se nalazi u dolini reke Cernice, i ima dva izvora hladne lekovite vode, sumporne i gvožđevite. Pa, ako vas muče reumatska ili ginekološka obolenja, artritis ili ako ste (daleko bilo) u post-traumatskom stanju, ovo je banja za vas. U kratkoj poseti možete videti uređen parkić, ambulantu, motel – stacionar i jednu džinovsku građevinu na ulazu u banju, za koju nismo uspeli da saznamo kakva će joj biti namena – dal` bolnička dal` hotelska – ili kombinovana.

Sa desne strane možete videti planinu Vlašić, a sa leve, čuveni Cer, najvišeg vrha od 687 metara, koji je verovatno od silnih artiljerijskih borbi, kao i druge srpske planine, izgubio koji decimetar ili metar visine. A sa desne strane će vam se ubrzo, u mestu Tekeriš, ukazati veličanstveni spomenik junacima iz Cerske bitke (16 – 19.8.1914), zbog kojeg bi vredelo doći od Beograda na jednodnevni izlet, pa makar ništa drugo ne videli tog dana. Pošto se parkirate pored spomen-kompleksa, obiđite polagano ovo mesto i obavezno posetite muzej posvećen Cerskoj bici (karta košta 150 dinara) a u prodavnici suvenira možete naći (i kupiti) lepu knjigu „Cerska bitka“ od Gorana Vilića.

Ukratko, Cerska bitka se odigrala na prostorima planine Cer između delova Druge srpske armije pod komandom generala Stepe Stepanovića i delova pete austrougarske armije, pod komandom generala Liberijusa fon Franka. Zahvaljujući nadljudskim naporima i odličnom komandovanju, srpske trupe su izvojevale prvu srpsku a ujedno i prvu savezničku pobedu u Prvom svetskom ratu.

Spomenik je podignut na Vidovdan 1928. godine, i na njemu, spomen-kosturnici koja izgleda kao pravi planinski kameni vis, sa prednje strane nalazi se veliki zlatno-crveni grb Srbije sa krunom i tekstom „Vaša dela su besmrtna“. Na ovom mestu nalaze se, inače, zajedno posmrtni ostaci i srpskih i austrougarskih vojnika. A na postamentu spomenika nalazi se nekoliko spomen ploča: palim borcima – od oficira i ratnika rodoljuba podrinaca; vojvodi Stepi od udruženja podrinaca; vojvodi Putniku od udruženja rezervnih oficira i ratnika i „čehoslovačkoj braći“, vojnicima 28. praškog puka, koji su odbili da pucaju u Srbe i poginuli pevajući „Hej Sloveni!“ Brojni drugi južni sloveni (mnogo, teritorijalno i fizički, bliži od Čeha i Slovaka) nisu imali toliko moralnih dilema kada je trebalo pucati na srpsku vojsku, ni tada a ni u sledećih stotinjak godina.
Šezdeset godina kasnije, otvoren je i muzej „Cerska Bitka“, ispred kojeg su postavljene biste naših vojvoda, kreatora svih pobeda u Prvom svetskom ratu – Stepe Stepanovića, Živojina Mišića, Radomira Putnika i Petra Bojovića. Deo kompleksa je i spomen česma sa prednje strane, ka putu.

Puno je toga napisano o Cerskoj bici, a iz pomenute knjižice G. Vilića da pomenemo, podsećanja radi, par stvari:
Srpska vojska je odnela pobedu zahvaljujući umešnom upravljanju bitkom, uz izuzetno brzo i uspešno pregrupisavanje jedinica (Marš na Drinu; kada se videlo da glavni udar ide preko Drine, a ne preko Save i Dunava), a visok moral srpske vojske je bio ključni faktor u pobedi. Prisustvo najviših oficira u prvim redovima uz vojsku, i prisustvo Kralja Petra na okolnim položajima – doprineli su da svaki srpski vojnik u borbi dâ sve od sebe. A Austrougarska vrhovna komanda odlučila se za pravac preko Drine, jer se plašila srpske ofanzive na Bosnu i mogućnosti potpunog ustanka tamošnjeg življa, što se, ipak, pokazalo lošom odlukom, a loša ideja je bilo i komandovanje iz pozadine (general Poćorek iz Sarajeva, a general Frank iz Tuzle), ali to je već (bio) njihov problem.
Tokom obilaska muzeja, najteže, svakako, pada podsećanje na zločine koje su neprijateljski vojnici činili i pre, a naročito posle poraza od srpske vojske – prilikom povlačenja kroz srpska sela i mesta. Eto, zato i ne pišem nazive austrougarskih armija velikim slovom… Jedno su armije, a drugo krvoločne horde.
Inače, za vreme naše posete, dvojica tinejdžera (u pratnji, valjda ?, svoje majke, koja je to oduševljeno i fotografisala) popeli su se na vrh spomenika koristeći gromobransku traku sa zadnje strane istog. No comment. Isti su se upisali u knjigu utisaka, posle obilaska muzeja, jezgrovitim komentarima „Ful fulova!“ i „Fenomenalno!“ Pa ne znam šta da kažem – bilo je uvek „šaljivdžija“ na ekskurzijama, i sada i (u moje vreme) pre više decenija. Ali, opisana poseta sa pentranjem na spomenik, i bez želje za uopštavanjem, na jednom ovakvom mestu nacionalne tragedije i ponosa, možda ipak odslikava (uspešne) rezultate „partijsko/anacionalne/TV/Internet/Facebook/SMS/itd“ debilizacije koja se, nesmetano i neprimetno, već dugo odvija u Srbiji (i ne samo kod nas)?

Od Tekeriša, ako imate vremena, ili – još bolje – ako produžite putovanje na dva dana, možete skrenuti preko Cera ka Prnjavoru, da biste usput videli manastire Radovašnicu, Petkovicu i Čokešinu. Mi smo ipak nastavili dalje ka Šapcu, i usput naišli, u regionu sela Volujac i Bojić – na prave novokomponovane gastarbajterske spomenike – sa obe strane puta. Impozantne građevine, sa kičastim fasadama i ogradama, ponekad drečavih boja – izvukle su verovatno i poslednji evrocent domaćinima. Ali, ko žali novac kada imate kuću veću, širu, bogatije ukrašenu i, u svakom pogledu, velelepniju od komšije! Ova sela podsetila su nas na neka slična iz Istočne Srbije (kod Negotina, oko Požarevca…) gde se takođe nije štedelo na porodičnim kućama, namenjenih obično samo kratkotrajnom boravku tokom par nedelja godišnjih odmora…

Vozeći se kroz Pocerovinu, približili smo se Šapcu, u kasno popodne – naglašeno gladni. Ta glad je verovatno aktivirala baš onaj neistraženi deo mozga gde se smeštaju podaci od životnog značaja, pa sam se tako (kao kad Proki Pronalazaču zasvetli (štedljiva) sijalica) setio da sam nekada, negde pročitao da se pored Šapca u selu Majur, nalazi simpatičan etno-restoran koji je trebalo da bude nešto kao gastronomska kruna današnjeg putovanja. Posle sasvim malo lutanja, pronašli smo čuveni „Čardak“ koji se nalazi u glavnoj ulici sela Majur, sa leve strane kada idete ka zapadu, ka Bogatiću. Vlasnik restorana, Dragan Petrović Čađa, kako smo to kasnije saznali, „ne ljubi“ baš mnogo reklamu, pa zato ne postoji nijedna tabla (?) koja bi vas uputila ovamo. Zato ovu informaciju upišite u blokče ili u mobilni, pa kad naiđete ovamo da imate sve koordinate.
Restoran je otvoren 2005. godine, sav je u zelenilu, sa divnim stolovima na terasi, već pomenutog etno-stila, uz stare šarenice i vezene zidne draperije. Ima tu i zabave za decu, a sve to i ne bi bilo toliko bitno, da i hrana nije odlična. Cene – možda malo više – ali apsolutno primerene jelima, ukusu i količini. A da li ćete da probate „Biftek Čardak“, „Stek Majur“, „Medaljone sa suvim šljivama“, „Gurmanski file“ ili „Pileći file u sosu od sira“, naročito ako ste izgladneli posle celodnevnog izleta – to je najmanji problem.
Siti i odmorni, posle posete Čardaku, prošli smo putem kroz centar Šapca, pa preko mosta koji je pregazio ovde baš široku Savu, a zatim lagano kroz Platićevo i Hrtkovce, birajući usput na kojoj tezgi pored puta ćemo da pazarimo lubenice, dinje, paradajz i paprike. Za razliku od ranije pomenutih proizvođača voća iz Podrinja, ovde je njih puno shvatilo šta znači doći kupcu na noge (tj. automobilu na gume).
I pored gužve na putu, brzo smo stigli do autoputa, odakle nas je delilo još 56 kilometara do Beograda. A auto, posle svih rupa, krpljenih puteva, lošeg asfalta, makadama, kamenja, zemljanih i blatnjavih puteva po Tari i Srbiji koje smo prošli u poslednjih desetak dana, jednostavno – nije verovao gde se nalazi! Presrećan, razjurcao se autoputem, a ja sam ga jedva nekako kočio do Beograda. Eto, baš tako je bilo.

Sledi: Beograd – planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)

The post Tara – Krupanj – Tekeriš – Majur – Beograd (četvrti deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Putopis „BEOGRAD – TARA, jedno putovanje (prvi deo)“ mpžete pročitati ovde>>>

Danas je prilično uobičajeno da, kada negde putujete, za sam put (transfer) do odredišta isplanirate tačno onoliko vremena koliko treba za samu vožnju, zatim za jedno stajanje na pumpi (sa današnjim kolima ni to više ne važi; sa jednim rezervoarom stići ćete čak u drugu državu) i, možda, odvojite još desetak minuta ako želite da u nekom restorančetu uz put popijete kafu ili sok (i to obično ako vas deca nagovore). A ono što se apsolutno podrazumeva, to je da od mogućih pravaca A, B ili V, birate onaj koji je najkraći, ili onaj koji se barem delom poklapa sa auto-putem.

Mi smo ovoga puta, eto, uradili nešto potpuno „nepodrazumevano“ i neočekivano. Na povratku sa Tare, umesto uobičajenih pravaca preko Debelog brda i Valjeva ili pak preko Požege, Kosjerića i ponovo Valjeva, ili, (kao treća varijanta) – preko Čačka i Ljiga, tj. Ibarskom magistralom – odlučismo smo se da uradimo „nešto sasvim drugačije“.

Ta ideja je došla skoro potpuno spontano. Naime, kada se prođe Bajina Bašta, i kada se približite Rogačici, morate da se rastanete od toka Drine. A ona tako zelena, brza i lepa, kao da vas zove da joj još malo pravite društvo. Tako ljubaznom pozivu teško je odoleti, i, bez mnogo premišljanja, pođosmo uz Drinu, ka Ljuboviji, Zvorniku i Loznici. Naravno, deci uvek kažete da je to kraći put do kuće. Barem dok ne nauče da sami čitaju auto-karte.

View Larger Map

Dakle, sa Tare smo pošli ne baš rano ujutru, iz naše baze – sa Kaluđerskih bara. Vrlo brzo se, mada krivudavim putem, stiže do Bajine bašte. Iako smo manastir Raču obišli u dolasku, to nije bila nikakva prepreka da svratimo još jednom. Uostalom, obično, kada prvi put dođete u manastir, ne možete sve ni videti, a neki put i ne znate šta bi sve trebalo videti. Zato je najbolje prvi put kupiti knjižicu o manastiru (ili crkvi), pa kada je prelistate i pročitate, pravi je trenutak da se ponovo vratite na isto mesto. Inače, odvajanje do Rače nalazi se na padini Tare, blizu ulaza u Bajinu Baštu (videćete putokaz; skrećete levo na sporedni put). Put do manastira je prilično loš, ali to valjda i nije neki veliki problem za prave turiste – namernike..

Prođosmo i kroz Bajinu Baštu, i nađosmo se na podrinjskoj magistrali. Sasvim malo vozila na putu, sunčan dan, smaragdno-zelena, a neko bi opet rekao tirkizno-zelena reka (a i žad je zelen, pa bi moglo da se kaže i žadno zelena reka?) – pravo uživanje. Na ovome delu puta, od Bajine bašte pa sve do raskrsnice gde je odvajanje za Debelo brdo i Valjevo, bilo je nekoliko primamljivih restorančića gde je u ponudi i sveža riba. Ponadali smo se da je to tek najava onoga što nas čeka na nastavku puta uz Drinu, te da će na svakih pola kilometra biti sve lepših i lepših mesta za odmor sa odgovarajućim ručkom (mladicom iz Drine), ali se ispostavilo da je to bio pogrešan zaključak. Jedina negativna impresija na tom delu puta je upravo to – naprosto nema privlačnog mesta gde biste stali i predahnuli. Moguće je i da takvo mesto ipak postoji, ali da vas o tome neko upozna barem tablom uz put, to ne… Restorani se obično nalaze u sklopu nekog većeg mesta, kao u Ljuboviji ili Zvorniku, ali to ipak nije to. Na kraju smo stali negde iza Ljubovije, bilo je na meniju i ribe (ali neke smrznute), tako da završismo sa – roštiljem. Ako putujete sa decom, možda nije loše da ipak spremite neki sendvič i čokoladu, da se nađu u kriznim situacijama…

Put sve vreme vodi pored Drine – drugim rečima, sve vreme vozite odmah pored granice sa Bosnom i Hercegovinom, ili još preciznije Republikom Srpskom. Ako poželite da skoknete u drugu državu preko nekog od par graničnih prelaza, treba da znate da vam je dovoljna lična karta. Ukoliko ste sa sobom poveli i decu (a što ne biste?) onda vam za prelaz granice trebaju i njihovi pasoši. Logično ili ne, tek – stvari tako stoje.

Uskoro stižete do Ljubovije, najvećeg mesta na ovom delu obale. Uzgred, postoji put – prečica od Ljubovije do Valjeva (sa jedno 10 km makadama, ako se u međuvremenu ništa nije promenilo), pa ukoliko vas je polazni entuzijazam napustio i želite da što pre krenete za Beograd, eto rešenja. Ali najlepše i najzanimljivije stvari na ovome putu vas tek čekaju, pa takvo povlačenje pred lenjošću ili u ime večite jurnjave zbog nekih „obaveza“ – stvarno ne bi imalo smisla!

View Larger Map

Ceo kraj oko Ljubovije meštani zovu Azbukovica, a sebe Azbukovčanima. Naziv su dobili verovatno prema turskoj reči „carski posed“ – „has bukovica“ (pa je kasnije kroz turski sleng to postalo azbukovica?).. Najviši vrh u celom kraju, na planini Bobiji, zove se Tornička Bobija i visok je 1272 metra. A sada, još malo geografije – za decu školarce i odrasle koji su već sve pozaboravljali: kada se kaže „podrinske planine“, misli se na Gučevo, delimično Cer, Boranju, Jagodnju, Sokolsku planinu i Bobiju. Na njih se dalje nastavljaju „valjevske planine“ i to Medvednik, Jablanik i Povlen, od kojih je ova poslednja ipak pružila obronke čak i do korita Drine. Na planini Jagodnji nalazi se čuveni Mačkov kamen, poprište jedne od najvećih i najkrvavijih bitaka u Prvom svetskom ratu (s obe strane Drine izginulo je oko 15000, a na samom Mačkovom kamenu čak 2000 vojnika!) Tu je podignut i Spomenik sa kosturnicom, još 1929. godine.

Kroz Azbukovicu teče nekoliko rečica, a najpoznatije su svakako Ljuboviđa i Trešnjica. Ulivaju se u Drinu, koja ume da bude visoka (duboka) i do 700 cm (1952. godina), ali i plitka ko bara (13 cm, 1927 godine).
Kanjon pomenute Trešnjice je veoma lep, i jedno je od poslednjih staništa beloglavog supa – orla koji se može videti još u kanjonu reke Uvac (i videli smo ga stvarno, ali o tome u jednom drugom putopisu, o Zlatarskom kraju). Nedavno se pojavila vest da su, ove godine, njihova jata uvećana za 70 mladunaca! Supovi inače imaju raspon krila od skoro tri metra, a tragajući za hranom mogu preleteti od 350 do 400 kilometara (bez pasoških i carinskih formalnosti).
Pogledajte ViaBalkans.com-ov članak „Beloglavi sup iz Srbije pronađen na Bliskom istoku„

Sama Ljubovija je postala varošica još 1871 godine, ukazom Milana Obrenovića, a na proslavu srebrnog jubileja (dvadesetpetogodišnjica) Drina će u čuvenoj poplavi (povodanj) potpuno potopiti Ljuboviju. Zbog tadašnjeg nepostojanja ekoloških pokreta, niko nije zabeležio da je to bio verovatno prvi znak razornog efekta staklene bašte i globalnog zagrevanja?

Azbukovčani su se dosetili i sagradili novi grad nekih tri kilometra uzvodno. Što je sigurno… Mesto Ljubovija se, kako kažu, nekada zvalo Ljuboviđa prema istoimenoj rečici, ali je i tu proradio neki lokalni žargon, te dobismo današnji naziv mesta.
Kada dalje krenete od Ljubovije ka Loznici, uskoro ćete doći do skretanja ka manastiru Soko, izgrađenog najviše zaslugom Vladike šabačko-valjevskog Lavrentija. Na Sokolskoj planini je još iz turskog doba sačuvana tvrđava Sokograd, a možda je podignuta još u doba Rimljana, Asteriksa i Obeliksa. Sa druge strane, postoji legenda da su nekada ovde živele i ostavile graditeljskog traga tri sestre: Soka (podigla Sokograd), Vida (Vidojevicu) i Jerina (Zvornikgrad).
Prema istorijskim podacima, crkva i manastir izgrađeni su na mestu gde su Turci vekovima mučili i ubijali srpsko roblje, od XVI do XIX veka (1862), kada je grad konačno predat Srbima. Manastir je posvećen svetom Nikolaju, arhiepiskopu Mirlikijskom; ali i episkopu Nikolaju Velimiroviću. Crkva je posvećena Vaznesenju gospodnjem. Ono što je takođe vrlo zanimljivo je da se na mestu današnje nalazila stara crkva, i to verovatno manastir Rača, koji su Turci, pogodite: a. srušili, b. zapalili; c. srušili i zapalili – tačan odgovor pod a), a kaluđeri su sačuvali knjige i crkvene stvari, i osnovali novi manastir na mestu današnje Rače.

Kada putem prilazite manastiru Soko, negde na pola puta, još u ravnici, videćete sa leve strane jednu lepu seosku crkvu. Posle toga nastavljate uzbrdo još par kilometara dok pred sobom ne vidite impresivno zdanje današnjeg manastira.
U manastirskom kompleksu videćete i veliki konak, i veliku terasu sa stolovima, čak i sportske terene pored manastira, ribnjak, česmu… U vrhu manastirskog dvorišta nalazi se spomenik Episkopu Nikolaju, a daleko gore, na vrhu planine nalazi se 12 metara visoki pozlaćeni krst, do koga se može stići pešačkom stazom za nekih sat vremena ili manje, zavisno od vaših pešačkih sposobnosti. Duž staze, na svakih 150 metara, nalazi se po jedna mala kapela sa po jednom Božjom zapovešću i po jednom ikonom… Ono što izgleda podjednako impresivno i lepo je srpska zastava okačena između dva susedna planinska grebena. Konopac je tanak, pa se i ne vidi i sve to izgleda kao da naša prozirna trobojka vijori posred neba!
Duhovno ispunjeni, nastavljate put ka Zvorniku. Ubrzo Drina počinje da se širi i razvlači i polako reka počinje da biva – Zvorničko jezero, zbog brane izgrađene par kilometara nizvodno. Ako ne rešite da pređete malo na levu stranu Drine i jezera, i dalje ćete ostati u Srbiji, pa sada prolazite kroz Mali Zvornik, kao što smo i mi prošli, upravo dok se lokalni hodža molio, preko razglasa, sa minareta jedne obližnje džamije. Mali Zvornik je jedna od najmanjih opština u Srbiji (pa možda i odatle ono „mali“), i zgodno je mesto za zaustavljanje ako ste krenuli, naprimer, u lov (srne, divlje svinje, zečevi, divlje patke…) U blizini su i lekovita (a koja nije?) Radaljska banja, zatim Crkva Sv. Trojice, a u samom mestu se nalazi i sklonište dinastije Karađorđević, izgrađeno 1931. godine, u kome je poslednju noć pre odlaska iz Srbije proveo Petar II Karađorđević. Sa sajta o Malom Zvorniku saznali smo i zanimljivost o poreklu imena Drine, koja glasi ovako: „U narodu, Drina je nekad nazivana Zelenika (po zelenoj boji vode, naročito u gornjem i srednjem toku) a u srednjem veku ime reke „Drinos“ upisano je i na najstarijoj karti tzv. Pajtingerovoj tabli. Prema predanju, turskom sultanu Mehmed Fatihu, koji je prelazio Zeleniku skelom kod Ustikoline, 1463. godine, upadne konj u vodu, na sredini reke, i utopi se a on poviče: «Bu su derin!» što je značilo: ova voda je duboka. Tako je kažu od reči Derin, njenom glasovnom promenom, vremenom nastalo ime Drina.„

View Larger Map

Ako ne svraćate u Banju Koviljaču (zavisi kakvo vam je prolazno vreme, koliko ste se gde zadržali, da li ste ujutru poranili…) brzo ćete stići u Loznicu. Moram da primetim da ovaj gradić lepše izgleda kad ulazite iz pravca Valjeva ili Šapca, možda zato što pravcem od Zvornika prvo nailazite na neku vrstu industrijskog predgrađa Loznice. Uglavnom, prateći putokaze i prošavši kroz centar mesta, nastavljate ka istoku, ka selu Tršić, ne bi li se podsetili svojih školskih dana… Iz tog sela je Vuk Stefanović Karadžić krenuo u reformu srpskog jezika. Od Loznice do Tršića postoji lep asfaltni put, dužine oko 7 km, i ako imate sreće, naići ćete u trenutku kada ima manje od 10 školskih autobusa na parkingu… Sam muzej, tj. selo-muzej je „otvoreno“ do 6 popodne, mada i posle toga možete prošetati po selu. Tu su Vukova rodna kuća, galerija, muzej, crkva a i poznati, nacionalni restoran „Vukovi vajati“, sa specijalitetom „Vukovim ručkom“ – pršuta, sir, duvan čvarci, pita savijača, slana i slatka, mešano pečenje iz zemljane peći i sača i, naravno, salatice. Ako u svojoj posadi imate nekoga ko može da vas odmeni za volanom, na raspolaganju su i šljivovica ili vino… Svakako, ako jednog dana pođete tragom ovoga putopisa i prođete sva ova mesta iz dosadašnjeg teksta, stvarno ćete pošteno zaslužiti ovakav ručak (večeru). A ja sam tek tada, videvši kako je izgledao „Vukov ručak“, konačno shvatio odakle mu beše sva ta silna energija za pešačenje i obilaženje sela širom Srbije!

Kroz selo Tršić protiče rečica Žeravija, čista i bistra. Svake godine se ovde održava poznati Vukov sabor, u septembru, u nedelju pred Malu Gospojinu, a isto tako i Đački Vukov Sabor, sredinom maja.
U svakom slučaju, lepo je sve ovo videti, pa makar i na kratko, a zatim se, kada to vreme i obaveze dopuste, vratiti na ceo jedan dan do Tršića i okolnih manastira… A, kad pominjemo manastire, u blizini su manastiri Čokešina i Tronoša. Legenda veli da je manastir Čokešina počeo da gradi Miloš Obilić neposredno pred odlazak u Boj na Kosovu; dok suvi istorijski podaci i činjenice tvrde da je završetak radova na manastiru obavio lokalni vlastelin Čokeša. Manastirska crkva je posvećena rođenju Presvete Bogorodice. Manastir se inače nalazi uz put Loznica – Šabac i skreće se desno, kod Prnjavora.
Drugi pomenuti manastir, verovatno i poznatiji, Tronoša, nalazi se na delu puta – kada iz Loznice, ili Tršića pođete ka Krupnju. I kada idete putem Loznica – Valjevo, videćete tablu za (skretanje desno) manastir Tronošu. Kada siđete sa glavnog puta, prolazićete kroz zelenu, šumovitu dolinu i čarobne pejzaže; što nije ništa neočekivano. Do većine najlepših srpskih manastira vode upravo takvi lokalni putevi, gde imate samo da uživate u pogledu dok se ispred vas, odjednom, ne pojave manastirske dveri. Uvek vas iznova iznenadi „talenat“ srpskih graditelja manastira da pronađu tiho, skriveno mesto, pored rečice u nekoj zelenoj dolini okruženoj stenama i planinama; mesto koje ugledate tek kad priđete na desetinu koraka… I naravno, uvek što dalje od osvajačkih vojski koje su toliko puta palile i rušile iste te manastire.

Kao ktitor manastira pominje se kraljica Katalina Nemanjić, žena kralja Dragutina. Potiče verovatno negde iz XIII ili XIV veka, i rađen je u stilu pozne raške škole. U ovom manastiru školu je učio i Vuk Karadžić!
U samoj crkvi, ispred ikonostasa, ugledaćete dve džinovske sveće od voska. Ovde se neguje običaj, redak ili jedinstven u pravoslavnom svetu, da svake godine na Veliki četvrtak, meštani okolnih sela donose u manastir dve velike sveće (po 50 kg!!!) napravljene od čistog pčelinjeg voska, koje u crkvi gore za određene praznike – ispred ikona Hrista i Bogorodice. Jednu sveću prave meštani Tršića i Korenite, a drugu Zaječe i Paskovce. Manastirsko dvorište i okolina konaka je sva u cveću i predivno izgleda. Ceo manastir je okružen tišinom, zelenilom i spokojem.

Ispred manastira se nalazi interesantna česma (ili deset česama, jedna pored druge) koju su po legendi izgradili Jug Bogdan i devet Jugovića pred polazak na Kosovo. Kada ih pominjemo, da spomenemo i da se veruje da su Jugovići sahranjeni pored manastira Davidovica, blizu Brodareva (i o tome više u putopisu o Zlataru)… Vaša deca će verovatno probati vodu redom iz svih deset česama, ali zaslužili su da im ispunjavate svaku želju ako su i dalje sa vama i ako nisu već uhvatila lokalni autobus za Beograd ili vas prijavila policiji zbog maltretiranja… Šalu nastranu, voda je prava izvorska, a pošto je od skora počela da se flašira, imaćete možda prilike da je probate i pre nego što lično obiđete manastir i česmu.
Čak i da se ranije krenulo sa Tare, do sada bi sunce već svakako zašlo, tako da je došlo vreme da se krene kući (ako živite u Loznici ili okolini, nema problema, eto vas kod kuće za pet minuta; ali, ako stanujete u Beogradu, imate još oko 130 kilometara puta). Dakle, ponovo prolazite kroz Loznicu, mada izvesnom obilaznicom – ne idete kroz centar mesta, i pratite pravac ka Šapcu. Sada se vozite kroz Mačvu i verovatno ćete biti izloženi ambivalentnim osećanjima. Sa jedne strane, videćete da skoro svako selo u Mačvi ima svoju crkvu, uređenu, okrečenu i osvetljenu. Naprosto čarobno deluju – pa čak iako je neko od sela celo bilo u mraku, njegova crkva nije! Sa druge strane, malo-malo pa prolazite pored neke paljevine, lokalne deponije, vatre i dima, što vas može stvarno užasno iznervirati. Umesto da otvorite prozore i udišete punim plućima vazduh mačvanske ravnice, vi ćete morati da zatvorite sve prozore na kolima, pogasite ventilaciju ili klimu i samo da gledate da što brže prođete ovim delom puta… Bar je tako bilo proletos kada smo mi prolazili…

Uz još malo vožnje, stižete i do uključenja na auto-put Šid – Beograd, i ništa vas više ne sprečava da jurnete ka Beogradu. Uskoro ćete naići na poznatu, veliku plavu tablu na kojoj ponosno piše BELGRADE (i ništa više, a kamoli da piše: BEOGRAD); sve je spremno za dan kada ćemo svi biti jedna Evropa i koristiti samo maternji – engleski jezik. Ipak ne brinite, ovde počinje Beograd i za „domaće“, ne samo za strance!

Pa, da zaključimo – verujem da, i po cenu malo duže vožnje, vredi napraviti jedno ovakvo putovanje. Ima toliko toga da se vidi da ni nekoliko dana ne bi bilo dooljno za sve. Sa druge strane, ovako ćete imati mnogo bolju predstavu o celom ovom zapadnom kraju Srbije, pa ćete u budućnosti moći da napravite još nekoliko jednodnevnih ili dužih izleta po ovome divnom kraju.

Sledi: Put do Tare (Treći deo) >>>

Tweet

The post Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo) first appeared on Beautiful Serbia.