У последње време, захваљујући истакнутим појединцима наше породице, успоставили смо специјалне везе са Петницом, па нас је тако пут поново довео у Ваљево, свега две недеље после стогодишњег, а можда чак и миленијумског поплавног таласа у колубарском крају.

До Ваљева смо стигли онолико брзо, тј. онолико споро, колико то може да се уради када изађете на Ибарску магистралу, са свим постојећим ограничењима брзине, а затим и Ваљевско-лозничком магистралом, од Ћелија, кроз Лајковац, Рубибрезу, Непричаву, Словац, Дивце и Попучке. Ко зна, можда ће баш забрана ротационих светала министрима и осталим државним званичницима, чиме се и они придружују удружењу угњављених корисника Ибарске ауто-страдије, коначно дати потребну погонску енергију за озбиљан рад и завршетак ауто-пута до Чачка, тј. Јужног Јадрана?

Иначе, са пута се, од недавне поплаве, могу, понегде, видети још увек натопљене њиве, са понеком баром и језерцетом, понеки заостали одбрамбени џакови са песком прислоњени на врата куће неког лењог, или можда опрезног, домаћина, а када се прође раскрсница за Велике Црљене (на Ибарској магистрали) крајичком ока се може видети како из великог, новоформираног језера на копу Велики Црљени вире делови потопљене рударске механизације.

Заиста је тешко и замислити како је Колубара, која ових дана поново изгледа као сирота и недужна речица, мада још увек замућена, блатњаво браон боје – могла да направи такав ршум у овоме крају. А опет – када помислите да је кроз корито Колубаре, које обично протура 30 до 50 кубика воде у секунди, пролазило од 1000 до 1200 кубика (!) у тим драматичним и по живот опасним секундама средином маја, онда вам размере катастрофе постају далеко јасније. Али о томе још мало, касније, када се текст и ја будемо враћали за Београд.

Ваљево и Петница

У Ваљеву смо били пре непуна два месеца. Још увек се сећам свог првог утиска и изненађења – када сам видео поточасту Колубару, како на једвите јаде прекрива најнижи ниво двостепеног кеја и како користи тек десетину расположивог корита – помисливши да је штета што је толики простор у центру града одвојен због тако мале реке. Ето, кад човек не зна… Свега неколико недеља касније, Колубара је тако силовито и у таквој количини пројурила кроз Ваљево да је напросто растурила велике делове доњег нивоа масивног кеја, и право је чудо да су ваљевски мостови ипак успели да се одрже на ногама. Осим тока кроз корито, река се помало разлила и дуж централних, суседних градских улица, али, изгледа, без неких драматичнијих последица. Да није разрушених делова кеја, тешко бисте могли и да помислите да се овде нешто необично дешавало пре једва двадесетак дана.

Мионица

После кратког сусрета са Ваљевом и растанка са младим истраживачем у Петници, ако је и постојала – дилема је брзо решена: зашто се, по овако лепом и сунчаном дану, враћати истим путем, када се може ићи наоколо, маљенским и сувоборским падинама? Правац – Мионица!

Пут од Петнице води ка Дивчибарама, све до прве раскрснице – где се посебан пут одваја ка Мионици. Успут се може видети понеко клизиште, мања оштећења пута и понека поплављена њива, али ништа више од тога. Мионички крај је, на жалост, ове године два пута страдао од киша и бујичних вода – прво у априлу, а затим у мају.

Колико год уживали у вожњи вијугавим путем – кроз шуме и ливаде, неминовно ћете брзо ући у Мионицу, омање место којим доминира велелепни споменик војводи Живојину Мишићу, војсковођи – коњанику. На свакој страници постамента споменика стоји по једна или две табле са одговарајућим текстом. Тако ћете – на предњој страни споменика видети Мишићеве речи: „С непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у отаџбину!“ – речи које су обележиле коначни пробој Солунског фронта.

На другој табли стоји, као трагично подсећање, податак да је у Првом светском рату Србија од 4,5 изгубила 1,2 милиона становника, а на задњој страни споменика пише следеће: „Народ своме војводи, на 70-годишњицу пробоја Солунског фронта и стварања Југославије“. Е сад, да се Живојин Мишић више питао, питање је да ли би баш било те и такве Југославије, али то је сад, ионако, само реторско питање за историчаре.

И тако, стојите у Мионици, пред овим спомеником, док вам пред очима пролећу слике из друге књиге Ћосићевог романа „Време смрти“, романа који до у детаљ описује сваки заселак, шумарак, поток и чуку на којима су се одвијале огорчене битке аустроугарске и српске војске крајем 1914. године, романа који невероватно прецизно описује сваки моменат чувене Колубарске битке – од тренутка када војвода Мишић преузима команду над разбијеном Првом армијом, баш овде – у Мионици, па до тренутка када, са истом том, али чаробно препорођеном армијом, протерује непријатеља преко Дрине. А судбина наше војске преокренула се и јуначки посрећила можда баш у Мионици, код моста преко Рибнице, где је војвода Мишић сачекао српску војску, у правом расулу, и полако почео да је враћа у чврсту војну формацију. Данас се ту, на почетку моста, налази још један споменик, са ликом војводе Мишића и његовим речима: „Војници, децо, стојте! Усправите се, окрените лице непријатељу!“ Тако је то било, јесени 1914. године.

Брзина којом је српска војска у одлучном нападу враћала Србију у своје руке, и број километара који је војска дневно прелазила могу се поредити само са брзином и километражом исте те војске после пробоја Солунског фронта.

За пола године биће тачно 100 година од Колубарске битке, и биће то свакако прилика да се још једном проуче сви елементи, војни, психолошки, људски, који су допринели да дође до невероватног преокрета, тј. све оно што се већ деценијама проучава чак и на америчкој војној академији Вест Поинт. Мада је време таквих битака одавно иза нас. Сада је војна, а нарочито америчка војна стратегија мало другачија – прво иду санкције, па то мало медијски пропратите преко интернета, фејсбука и твитера, па нађете локалне борце за демократију, па мало бомбардујете и ракетирате, али са пар стотина километара удаљености, додате мало обогаћеног уранијума, ако треба још мало Хаарпујете, – и решена ствар.

Али, не смета да се подсетимо Колубарске битке: после више од две недеље тешких битака и свакодневног повлачења пред великом офанзивом Аустроугарске и Поћорекових разузданих трупа, губљења одсудних градова и позиција, војвода Мишић је преузео команду над Првом армијом. После свега неколико дана одмора – на резервној линији фронта подно источних падина Сувобора, уз реорганизацију војске (и уз прерађене, раније добијене, фалш француске гранате), Прва армија је кренула у тотални контранапад, и већ за десетак дана на територији Србије није више било ниједног (слободног) непријатељског војника.

А да је Мишићева одлука о великом повлачењу а затим и контранападу била све осим лака, а да притом и видите како је то био тежак и напет разговор главних и одговорних српских војсковођа, ево овде записа из књиге „Ратни разговори“:

„Диковићу, Шабац ћемо да бранимо по сваку цену! Буде ли пао Шабац, Диковићу, знате шта треба да радите…“

Пардон, није то тај разговор. Ево како је то било пре сто година:

– Господине војводо, повлачим трупе западно од Горњег Милановца на Липе-Мрамор-Шарани – говори Мишић на телефону војводи Путнику.

– Јесте ли здрави и при свести? – пита Путник

– Јесам, фала богу.

– Како смете то да радите? Ко вас је овластио да се коцкате са судбином Србије?

– Моја савест. Чиним све што је потребно за спас Армије и добро Отаџбине.

Начелник Путник га подсећа на последњу наредбу Врховне команде и додаје:

– То не смете нипошто чинити!

– То ја морам радити, јер ми диктирају прилике. Хоћу да доведем у ред своју армију и да је спремим за напад!

Војвода Путник наставља у љутитом тону:

– Ја ћу вас на суд!

– То можете. Можете ме и сменити, али моје дивизије не можете задржати од покрета нити мене одвратити од ове одлуке. За све што радим примам на себе пуну одговорност. Бар неколико дана и ноћи да наш војник не види Швабу, да га не чује, да заспи у миру и тишини. Да се наједе, окрепи, огреје. Да може да потрчи узбрдо.

– Још чињеница Мишићу, још!

– Победиће онај ко буде брже могао да истрчи на ћувик и дуже да маршује, дуже да остане на снегу. А то ће бити Прва армија, јамчим вам главом!

– Велик је то ризик, мој Мишићу, ризик после кога следи предаја. Одмах повуците наређење о повлачењу!

– То не могу да учиним. Не могу, нити хоћу – био је категоричан ђенерал Мишић (тада још увек ђенерал, а војвода после Колубарске битке).

Углавном, била је то битка у којој је 450.000 војника аустроугарске царевине навалило на 250.000 наших, при чему је, на крају, непријатељ имао 225.000 војника избачених из строја (мртвих, рањених и заробљених), а наша војска 133.000! На обе стране – укупно, 50.000 мртвих!

Тако је то некад овде изгледало. Данас је Мионица месташце са преко 3000 становника, кроз које пролазе путеви ка Ваљеву и Љигу, и где централним простором, осим већ поменутог споменика војводи Мишићу, доминира и висока Мионичка црква, са својом великом портом. Ту је и један омањи парк, на који је наслоњено неколико кафића и ресторана, а у којем можете видети још један споменик – Устаницима колубарске кнежине.

А кад се помене колубарска кнежина, онда се пре свега мисли на Грбовиће из Мратишића – на челу са кнезом Николом и сином му Милованом, затим на кнеза Раку Тешића из Мионице и на кнеза Јовицу Милутиновића из села Санковић.

Мионичка црква је посвећена Вазнесењу Господњем, а изграђена је средином деветнаестог века. Пре нешто више од пола века, Мионичка црква, али и њених осам старих икона – проглашени су за споменик(е) културе. Својом уобичајеном оријентацијом, тј. оријентацијом олтара ка истоку, и косом стазом којом се прилази до улаза у цркву, Мионичка црква скоро да једина ремети урбанистички уређену Мионицу у којој су све улице, а и поменути тргови и паркови – под правим углом.

Са сајта општине Мионица може се сазнати да се место у средњем веку звало Тувари, а да је кнез Лазар насеље назвао Мали Срем. После су дошли Турци, па је село опустело, али је онда овамо наишао неки Живко из ужичке Мионице и са собом донео и име свог пређашњег места. Ако је по називу места, изгледа да се Живко после још једном селио – у Босну, до општине Градачац, где такође постоји једна Мионица. Углавном, први помен Мионице везује се за 1719. годину, када се то име нашло у попису пограничних нахија Србије.

Иначе, десетак километара удаљено од Мионице, налази се село Струганик, где можете видети родну кућу војводе Живојина Мишића, данас меморијални комплекс, а ако решите да свратите, проверите прво да ли је кућа отворена преко телефона туристичке организације Рибница (014-265-186014-265-186).

А на пет километара од Мионице, у селу Паштрић, налази се још један музејски простор, и то – Музеј шљивовице, и то српске. Музеј се, кажу, налази у старој рибничкој школи, а тамо се може видети 50 флаша шљивовице различитих годишта, а међу њима и највећа флаша са жестоким пићем у свету – која је доспела и до Гинисове књиге рекорда. А у кањону реке Рибнице, недалеко од села, може се видети и Рибничка пећина, трогуластог улаза, високог 12 метара. У пећини живи, ни мање ни више него петнаест врста слепих мишева! Са главног пута из Мионице – према Љигу, узгред, нисам видео никакав путоказ ни ка музеју ни ка пећини, па ће то бити предмет истраживања у неком следећем проласку овим крајем.

Манастир Боговађа

Из Мионице, ако не рачунамо онај пут којим смо дошли – преостали путеви воде на четири стране – ка Дивцима, тј. ка путу Ваљево – Лајковац, други ка Боговађи (али је још оштећен од недавних поплава), трећи ка Ибарској магистрали, кроз Латковић, а четврти вас води кроз бању Врујци до Љига.

До манастира се ових дана може прићи путем од Ибарске магистрале, свега неколико километара дугачког, па је заиста штета да се не сврати у посету месту где је пре више од две стотине година заседао Правитељствујушчи совјет, на челу са протом Матејом Ненадовићем, месту где је, према легенди, живео и умро Гргур Бранковић, месту где је живео и радио Хаџи-Рувим…

Прилазни пут је био управо у фази поправке после недавних поплава – и, како ствари стоје, за недељу-две ће овај пут бити као нов. Иначе, пролазећи путем ка манастиру, видећете локалну „знаменитост“ Боговађе – бројне азиланте из локалног центра за прихват ових несрећних људи. Пре отприлике пола године и до шире јавности су дошле приче о проблемима мештана са азилантима, у тренутку када је број мештана и број азиланата био малтене  изједначен – због улазака незваних гостију у локалне викендице, коришћења локалних бунара, улазака у сеоске стакленике, итд.

Овдашњи дошљаци су претежно из Сирије, Еритреје, Сомалије, Ирака, Пакистана, Авганистана, па скоро да их можемо све назвати колатералном штетом од, хм, увођења демократије у њихове земље.

Тако је било у Боговађи прошле јесени, ваљда је сада мало боље?

Углавном, видевши успут само неколико Афросрба (пандан појму „Афроамериканац“) убрзо долазите до капија манастира Боговађа. Унутра – велики зелени травњак, небројени, расцветани бокори црвених ружа, тишина, мир. Бела манастирска црква, са високим барокним звоником, посвећена је Светом Георгију – а, као и сам манастир, неколико пута је страдала, бивајући спаљивана и опљачкана.

Па, да заронимо мало у историју, кад смо већ у Боговађи, у чему ће нам изузетно помоћи књижица Слободана Живојиновића „Манастир Боговађа“.

Манастир се помиње као активан још у првој половини 15. века, а о његовом значају довољно говори чињеница да га је за своје боравиште по повратку из Цариграда изабрао син Деспота Ђурђа Бранковића – Гргур, годинама држан као талац а затим и ослепљен од султана Мурата Другог. Не зна се тачно ко је ктитор Боговађе, а „сумња“ се чак и на Деспота Стефана.

По народном предању, Гргур, монашко име Герман, сахрањен је у првобитном манастиру Боговађи, који се налазио уз реку Љиг. Тек 86 година по Гргуровом упокојењу у Господу, на остацима старе цркве калуђер Мардарије је подигао нову. Са сваким новим обнављањем, Боговађа се помало „спуштала“ са оближњег брега, све до данашње позиције. Као што је то увек бивало на овим просторима, и Мардаријева црква је срушена или спаљена, или и једно и друго, па је Хаџи-Рувим изградио нову – између 1791. и 1794. године, таман на време – деценију пре почетка Првог српског устанка.

Ево и писанија Проте Матеје, а везано за рад свог Правитељствујушчег Совјета: „У Вољавчи пустиња, планина и врлет, нити имамо шта изјести нити попити, прави пустиници и посници. Замолимо господара Ђорђа, он одобри: преместимо се у Боговађу, где свашта колима доћи може. Сад ако и јесмо у манастирским ћелијама, опет нисмо испосници, иако се из својих каса хранимо.“

Нажалост, Први устанак се завршио како се завршио и ето опет Турака да руше Боговађу, 1813. године, али ето ускоро и књаза Милоша, да подигне нови манастир. Пошто је црква била, ипак, недовољна да прими све ондашње вернике, године 1852. подигнута је нова, проширена црква.

Шест деценија касније оно што је задесило цео Колубарски округ, сручило се и на Боговађу, која се тако нашла у центру Колубарске битке, током Великог рата. У манастиру је организовано превијалиште за рањенике, а у току повлачења аустроугарске војске, колико год се то брзо одвијало пред налетом јединица Прве армије, ипак није пропуштено да се опљачка манастир, уништи његова имовина и драгоцености. А шта тада нису уништили, довршили су идуће,  1915 године. Како је иначе изгледала аустроугарска окупација у односу на Цркву – може се видети из наредбе Окружног заповедништва у Ваљеву „да се из манастирских и црквених библиотека имају уклонити све књиге у којима се говори о династији Карађорђевића, а књига у којој је било описано крунисање краља Петра Првог била је конфискована. Црквене књиге, штампане у Русији, у којима је био родослов руског царског дома, повлачиле су се из употребе, или је био извлачен дотични лист.“ (податак из већ поменуте књиге С. Живојиновића)

Да поменемо, за крај, да се близу манастира, данас у кругу оближње касарне, налази и Хаџи-Рувимова чесма, са водом са оближњег извора на којем се, давно, један слеп човек, Богом вођен (ето откуда име манастира!) умио и – прогледао. За воду са чесме верује се да је лековита, нарочито за болести очију.

Бања Врујци

Кад смо већ код лековитих вода, да поменемо још једну, и то ону из Бање Врујци. Дакле, када се из Мионице крене путем ка Љигу, после неколико километара се стиже до одвајања за Бању Врујци, најпознатије „летовалиште“ овога краја. А овдашња вода, кад је попијете, припомаже у раду бубрега, желуца и дванаестопалачног црева, док се купањем спроводе терапије код неурастеније, лакше неуротичне анксиозности, хипохондрије (!), професионалне неурозе и хипертензије првог степена, болести локомоторног апарата, запаљенског реуматизма, артроза, спондилоза, итд. Чудесна вода!

Ни ту није крај лековитости ове бање, јер вам на располагању стоји и лековито, или, како то стоји на бањском сајту – племенито блато – „за овде“ и „за понети“, по избору. Терапија блатом, комбинована са сунчањем, помаже, такође, у лечењу реуматских обољења, ишијаса, а и проширених вена и кожних болести.

Осим свега наведеног, у Бању Врујци се долази и због чистог сувоборског ваздуха, због одмора и купања у неколико проточних бањских базена на отвореном, као и због – на први, а и на други поглед – чистих и лепих објеката и ресторана, али – можда – и због шетње поред Горње Топлице.

Кроз Бању пролази асфалтни, аутомобилски пут који наставља даље у брда и, ето, можда је једино штета што тај пут није претворен у неки бањски корзо, барем у вечерњим сатима? А можда и јесте, али не дочекасмо вече у Врујцима.

Базени делују јако привлачно, а дневна карта је 250 или 400 динара – зависно да ли хоћете да се купате у базенима хотела Врујци или у базенима Прве нове бање. Ко плива, тај и огладни, што није проблем, јер можете да седнете у велику башту хотела Врујци (где, на пример, дневни мени: чорба, војнички пасуљ, пљескавица, салата и десерт – кошта свега 360 динара!) или у недавно реновирани етно ресторан „Воденица“, где, такође, постоји повољан дневни мени, а можете да наручите и нешто друго – можда телетину испод сача (1 кг – 2300 динара).

Када се излечите лековитим водама и блатом, и када задовољите своје гастрономске пориве, сетићете се да се поред материје треба позабавити и духом, те (нарочито ако сте у одговарајућем друштву) можете прошетати до бањског моста љубави, (минијатурне копије онога љубавног моста из Врњачке Бање) где је тренутно закатанчено стотињак бањсковрујачких љубави. У сваком случају, још увек нема опасности да се ограда поломи и падне под тежином катанаца као што се то недавно десило на мосту сличне намене, Мосту уметности у Паризу.

Сам назив „Врујци“, како пише на сајту http://www.banjavrujci.info/ означава „јаке узлазне сифоналне изворе и топло извориште веома богато водом. Појам Врујци често се доста уско тумачио као место на води где се не хвата лед, место у води које се не смрзава, него остаје увек вруће…“

Углавном, развој Бање Врујци је кренуо после Великог рата, а 1935. је претворена у народно лечилиште. Две деценије пре тога, Бања је била „војно лечилиште“, јер су ту српски војници, у горњотопличкој реци, лечили своје ране, баш за време Колубарске битке. Данас је то велика, лепа  и позната бања, а по издашности извора – од 300 литара у секунди – првопласирана у Србији.

Тамнавски копови

После обиласка мионичког краја, после Боговађе, после Бање Врујци и других занимљивих места – преостало је само вратити се назад на Ибарску магистралу. После свраћања у Лазаревац (што остављам за крај овога путописа), а пролазећи поред Тамнавских копова, из кола се лепо може видети новоформирано „Великоцрљенско језеро“, тј. потпуно поплављен коп Велики Црљени (мада на путоказима уз пут пише „Велики Црљани“ – са „а“, па је нејасно какво је право име овога места?), из чије водурине вири само део неке рударске механизације, вероватно једног од оних чувених багера – „глодара“, како их овде називају.

Осим овога, потпуно је поплављен и коп Тамнава – Западно поље, па се скоро две трећине расположивог угља у басену Колубара нашло под водом. Кажу да је у ова два басена тренутно заробљено око 210 милиона кубика воде!!! „Језеро“ Тамнава – Западно поље има тако површину од око 15 квадратних километара, просечне дубине 14, а највеће од 50 метара. Количина воде као у Власинском језеру, па још 25 одсто на то. (узгред, подаци су преузети из текста „Колубарска битка за угаљ“, новинара Зорана Мајдина)

Е сад, још увек се праве планови како да се избаци та вода и шта прво треба да се уради, уместо да је неко (?) сео још 17. маја у авион, воз, шта год и отишао да купи 2-3 највеће рударске пумпе које могу да избацују воду из језера ултра-брзином од 2,5 кубика воде у секунди. Чак и та, невероватна брзина пумпања воде из „језера“ са 2-3 гигантске пумпе, изискивала би скоро годину дана до тренутка када би се опет угледало дно копа Тамнава – Западно поље. Опет, ко то сад из неког јавног предузећа сме и може да обави такву куповину, чак и ако је у највећем државном и друштвеном интересу, а да притом не размишља о некој следећој посети ДРИ: „А како сте то купили када није било у плану јавних набавки?“,  „Добро, разумемо да би Србија две године имала рестрикције струје и да сте куповином пумпи уштедели сто милиона евра, али зашто сте прекршили закон о јавним набавкама?!“, питања су која би сваке ноћи будила знојем окупаног директора набавке. Како год, срећа у несрећи је да то екстра Власинско језеро није завршило у Обреновцу, или Лазаревцу, или на неком трећем месту, јер ко зна колико би још жртава та вода узела у себе.

Осим поменутих копова, делимично су поплављени и копови Поље Б и Поље Д, а где је који коп најбоље ћете видети на слици, преузетој са сајта Рударског басена „Колубара“. Слика која говори више од хиљаду овде написаних речи.

Лазаревац, костурница изгинулих у Колубарској бици

Пут се, дакле, није завршио обиласком Боговађе, ни изласком на Ибарску магистралу. Вероватно нисам једини који је претходних година најмање десет пута прошао поред скретања за Лазаревац, тј. поред табле која упућује ка цркви Светог Димитрија и костурници изгинулима у Колубарској бици, и притом рекао себи – „Е, следећи пут морам да свратим овамо…“ И ето, коначно, свратило се и ушло у Лазаревац, у центар. Уз пар добро постављених путоказа лако се стиже скоро до саме цркве, уз, истина, мало лошије обележавање прилаза код последњих пар улица. Сва срећа, један љубазни Лазаревчанин довео ме је, по систему „follow me“, до саме цркве.

Овај дивни храм саграђен је у само предвечерје Другог светског рата – у периоду између 1938. и 1941. године. Светао, велики храм са неколико мањих и једном великом куполом, са богатим каменим орнаментима изнад улаза, веома налик на цркву манастира Ваведење у Београду, био је споља опкољен и изнутра попуњен силним светом – како стамених Лазаревчана, све у свечаним оделима, тако и младих и дотераних Лазаревчанки, у још свечанијим, а углавном, хм, доста кратким, хаљинама, што није могло да промакне оку једног искусног путописца.

И ето ту, одмах, једног природног, логичног, а великог контраста – између једног тужног скупа ратничких сени, невероватног, туробног и трагичног страдања војника у Колубарској бици, сахрањених у крипти цркве, где лежи, инжењерски хладно наведено, 37 кубних метара њихових посмртних остатака – и овог веселог, свадбарског скупа који, сто година касније, ужива у слободи, животним радостима, здрављу и каквим-таквим материјалним богатствима – о свему ономе о чему млади 1914. нису могли ни да сањају.

Ваљда сви из тог скупа раздраганих девојака и младића схватају да су њихови преци овде, у темељу, како саме цркве, тако и у темељу свих светих тајни бракова или крштења закључених и одржаних на овоме месту. Тако се младенци, у овоме храму, осим Богу, свештенику и кумовима, заветују при ступању у брак и Живојину Мишићу, Степи Степановићу и Павлу Јуришићу-Штурму али и свим њиховим пуковима и војницима.

У крипту, тј. костурницу, силази се степеништем које се налази у предворју храма, са леве стране. У овој тужној костурници је сахрањено око 20.000 ратника, од оних 50.000 изгинулих у Колубарској бици, и то – како српских, тако и аустроугарских војника. Да заједно почивају.

У крипти се налазе, на три зида, костурнице са по 21 црном мермерном плочом, свака са називима пукова Прве, Друге и Треће Армије, а изнад њих стоје уклесана имена њихових команданата – војводе Живојина Мишића, војводе Степе Степановића и генерала Павла Јуришића-Штурма, као и команданта Ужичке војске генерала Вукомана Арачића.

Са друге стране крипте, на западном делу, могу се видети и прикази фаза Колубарске битке: уводне и одбрамбене фазе, фазе напада и фазе гоњења.

Остатак цркве и иконостас нисам успео ни да погледам, јер се млади пар управо венчао, а сватови су већ стали у ред да се сликају и овековече са младенцима испред иконостаса цркве Светог Димитрија.

Остадох дужан и Лазаревцу овога пута, јер сам се само искрао назад на Ибарску магистралу, и убрзо, уз провалу облака у Сремчици, стигао назад, у Београд.

The post Преко прече, наоколо ближе – од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца first appeared on Beautiful Serbia.

Kao ni Papa, ni ja dugo nisam bio siguran da li ću ove godine doći u Niš. Ali, zahvaljujući republičkom takmičenju iz istorije i vrednom radu porodičnog podmlatka, sve se lepo uklopilo (za razliku od Papine situacije), pa smo početkom maja dobili priliku da uživamo u lepotama Niša. Istina, grad je još uvek u procesu finalnog doterivanja za centralnu jesenju proslavu Milanskog edikta, što mu, opet, ništa ne oduzima od južnjačkog šarma. Naravno, kao i u svim drugim većim srpskim gradovima, i ovde je sasvim očigledno da bi nekih stotinu-dve miliona evra baš dobro došlo za razne estetsko-infrastrukturno-fasadne radove, ali dobro – živi se sa onim što se ima.

Smestili smo se u „Majesty Apartments“, u Cvijićevoj ulici, sasvim blizu velikog Bulevara Nemanjića, koji se na svom drugom, istočnom kraju uliva u Bulevar Svetog Cara Konstantina. Bila je to strateški odlična pozicija – blizu centra grada, blizu Nišave, a što je najvažnije – i blizu osnovne škole „Car Konstantin“, škole – domaćina istoričarskog takmičenja. Kad već pominjemo „našeg a svetskog“ cara, da kažemo i da smo videli novu crkvu Svetog cara Konstantina i carice Jelene, kao i spomen obeležje rimskom imperatoru, postavljeno juna prošle godine na samom početku mosta koji vodi u nišku tvrđavu, čime je Niš ušao u red gradova od velikog istorijskog značaja za razvoj hrišćanske religije (pa tako sada ima identično obležje kao Karnuntum u Austriji i Izmir u Turskoj). Spomenik se sastoji od Konstantinovog lika, pogleda uperenog naviše, ka čuvenom „hristogramu“, koji je video na nebu pre bitke na Milvijskom mostu kod Rima (odatle i ono: „In hoc signo vinces“ – „Pod ovim znakom ćeš pobediti“). Dakle, car Konstantin je ove godine sveprisutan u Nišu, i samo je pitanje kada će se i ceo grad nazvati KonstantiNišopolj. Ovim se i zvanično prijavljujem za kuma.
Pomenuti „Majesty Apartments“ su moderno, dobro opremljeni apartmani i sobe, na mirnom mestu, sa svim potrebnim pratećim sadržajima, a po slikama na zidu iza recepcije, vidi se da su kod vlasnika Vlade boravili brojni poznati gosti iz cele Srbije. Pa tako i ja.
Pošto smo u Niš stigli u vreme ručka, a pošto smo neke preporuke već imali u rukavu, brzo smo obalom Nišave stigli do „Nišlijske mehane“, restorana, tj. mehane, koja se nalazi u podnožju Niške tvrđave, odmah pored teniskih terena TK „Radnički“. A na gornjem delu nišavskog keja, u Jadranskoj ulici, u toku je bilo deveto međunarodno takmičenje u pripremanju jela od ribe, riblje čorbe i ribljeg paprikaša – „Niški zlatni kotlić“, pa skoro da smo odustali od roštilja. Ali to bi ipak bila prevelika žrtva, naročito što su ti silni riblji specijaliteti bili služeni samo članovima žirija. I nikad mi neće biti jasno kako neko može da proba i oceni 20-30 različitih ribljih čorbi – em što usput pojede skoro ceo kotlić čorbe, em što je pitanje koji ukus može da oseti posle dvadesete kašike? Težak je i odgovoran sudijski posao!
Što se tiče samog restorana, nije to neka bašta koja bi vas oborila sa nogu – ali je tu ipak dosta zelenila i cveća, ukusno uređenog. Okolo je svirala nenametljiva živa muzika, a miris jela je bio zaista – pa, naprosto – „nišlijski“. U restoranu je bilo i poznatih kulturnih poslenika, što je dalo dodatnu potvrdu da smo došli na pravo mesto. Sve priče (koje sam ranije čuo) o niškom roštilju – začinima, ukusima i mirisima – su apsolutno tačne. Uštipci, carski ražnjići (da li se sa tim „carski“ misli baš na Konstantina ili na careve uopšte, ne znam), pljeskavice, dimljene kobasice i druge ponude sa tanjira mešanog mesa ostaće mi u sećanju barem do trenutka obeležavanja 1800. godina Milanskog edikta. Sve je to logično, jer Niš je grad roštilja, možda ne baš prestonica – kao Leskovac, ali tu negde. Roštilj(dži)nice ćete naći na svakom koraku – u zgradama, u kioscima naređanim po nekoliko u nizu, a za 80 dinara možete da pojedete pljeskavicu od 100 grama (u lepinji) ili za 110 dinara duplo veću (barem u roštiljdžinici „Taze“, blizu Saborne crkve“).
Centralnim niškim trgom, Trgom kralja Milana, dominira impresivni spomenik oslobodiocima Niša, rad Antuna Augustinčića, sa divnim detaljima i sa urezanim ključnim godinama iz niške istorije – 1874, 1877, 1915 i 1918. godine. Podjednako lep spomenik nalazi se nekoliko ulica dalje – na Trgu kralja Aleksandra, kome je , uz ime trga, posvećen i spomenik – iz 2004. godine, jer je prethodni, iz 1939. godine uništen u prvim godinama po dolasku komunističke vlasti – po završetku Drugog svetskog rata.
Zaista, i Niš spada u one lepe srpske gradove čije trgove krase spomenici oslobodiocima – ratnicima, kao što je to slučaj sa Kraljevom i Kruševcem. I uvek mi bude žao što je onaj divni spomenik srpskim ratnicima iz Prvog svetskog rata postavljen na Novom groblju, kod spomen kosturnice, umesto na nekom od beogradskih trgova.
Osim spomenika, nad trgom se nadvija i čuveni hotel „Ambasador“, sa svojih 13-14 spratova, već godinama ni živ ni mrtav, zbog raznih privatizacionih problema, ali valjda će to sve doći na svoje. Nedaleko od „Ambasadora“ u ulici Vožda Karađorđa nalazi se i hotel „Niš“, koji se intenzivno renovira, pa će grad opet imati dovoljno hotelskih soba na raspolaganju. Mada, novi hoteli i hosteli se stalno otvaraju, a među najlepšima, na samoj obali Nišave, nalaze se „Niški cvet“ i „My place“, zaista divno uklopljeni u postojeći kej. Za razliku od nekih drugih gradova, Niš je stvarno izašao na svoje rečne obale – gde, osim pomenutih hotela, možete videti i stambene zgrade, novijeg datuma. Tako neke Nišlije imaju sreću da se probude ujutru, izađu na terasu, pijuckaju kaficu i gledaju u Nišavu i tvrđavu…
Na glavnom trgu možete videti i nekoliko zgrada, u godinama, ali prijatne spoljašnjosti – u jednu se smestio McDonalds, a u drugima su lokali, restorani, tu je i jedna iz čitavog lanca pekara „Branković“, kao i poslastičarnica „Pelivan“. Trg se sa jedne strane „uliva“ u most ka glavnoj kapiji Niške tvrđave, a sa druge strane „izliva“ u glavnu kupoholičarsku – Obrenovićevu ulicu, široku glavnu nišku štraftu po čijoj sredini se nalaze udobne fotelje lokalnih kafića i restorana. I levo i desno nalaze se brojne radnje, a i dole, u pasažima ispod ulice, dok – što se kupovine tiče – centralno mesto ipak zauzima „Forum“, niški „šoping“ centar. To vam dođe otprilike kao da se „Delta“ ili „Ušće“ nalazi u Knez Mihajlovoj. Baš te večeri, dok smo prolazili Obrenovićevom, odvijala se „shopping night“ (stari srpski izraz), uz koncert ispred „Foruma“, pa se jedva moglo i proći ulicom. Zato je bilo teško skoncentrisati se na razgledanje okolnih zgrada – od kojih je jedna od najlepših oker zgrada u kojoj je sada Francuski kulturni centar. Čitav niz tih starijih zgrada natkrilila je „metalik“ staklena fasada, duplo viša od svih tih starina, ali opet, sve je to nekako dobro uklopljeno.
Kada nastavite istim putem (od trga) naići ćete, sa svoje leve strane, na Kazandžijsko sokače, čije je glavno obeležje – bronzani spomenik piscu Stevanu Sremcu i njegovom lovcu Kalči. Tu je i verni pas Čapa, a treća stolica je prazna – pa zato idealna da sednete, u tako fino društvo, i da se lično ovekovečite fotografijom. Kazandžijsko sokače je možda i jedini očuvani deo stare niške čaršije, a danas se tu nalazi čitav niz ukusno uređenih bašti u posedu raznih restorana i kafića, između kojih vodi uzana pešačka staza – na preostalom prostoru ulice. Jedan od kafića se zove – ne biste nikad pogodili – Konstantin.
Obrenovićeva ulica, negde u visini Saborne crkve (koja se nalazi malo dalje, na prostoru između dva manja trga), menja ime u „Hilandarska“, a još malo dalje, blizu Starog groblja, opet menja ime – u „Njegoševa“. A Saborna crkva je izgrađena 1872. godine i osvećena odmah po oslobođenju od Turaka, 1878. godine. Ikonostas Đorđa Krstića iz 1885. godine stradao je u velikom požaru 2001, ali je hram posle toga restauriran i danas se ponovo može nesmetano uživati u njegovoj neobičnoj arhitekturi, a i u oslikanoj unutrašnjosti crkve.
Da je bilo malo više vremena – još svega par ulica dalje od Saborne crkve nalazi se i veliki park – čuveni Čair, a tu su i istoimeni stadion, hala i bazen. Opet, mora uvek nešto da se ostavi i za sledeći dolazak. Inače, Čair na turskom znači – livada.
Kada je vreme lepo, kao što je to bilo tih dana, najlepše je držati se reke. Još kada imate puno mostova na raspolaganju, pa prelazite reku kad hoćete i gde hoćete… Kada se nađete na mostu koji od Trga kralja Milana vodi ka Niškoj tvrđavi, pred sobom ćete imati jedan od najlepših pogleda na Nišavu. Još kada se tu nađete u predvečerje, dok se po površini Nišave ocrtavaju srebrnasti odsjaji sunca, uz čarobnu zgradu Banovine (ujedno i Univerziteta, a i Privredne komore) na desnoj obali – učiniće vam se kao da ste na nekom mostu na Seni, u Parizu. Što, naravno, ne znači da je Sena lepša od Nišave, već samo hoću da skrenem pažnju da ne morate daleko da putujete da biste uživali u pravoj lepoti.
Zgrada Banovine je izgrađena krajem devetnaestog veka i, kako se to kaže, od velike je istorijske važnosti. S obzirom da je Niš, na početku Prvog svetskog rata, dobio ulogu „ratne prestonice“, ova zgrada je bila domaćin i Srpskoj vladi i Ministarstvu inostranih poslova. Zato je na ovu adresu stigla i zvanična austrougarska objava rata Srbiji – i to telegramom (jer nije bilo mejlova). Na istom mestu je 1914. potpisan i „Sporazum između Srbije i Albanije“ iliti „Niški sporazum“, čiji su potpisnici bili Esad paša i Nikola Pašić, a koji je, ipak, spasao mnoge srpske glave pri povlačenju kroz Albaniju, naredne godine.
Inače, na kratkom potezu između Tvrđave i ove univerzitetske zgrade nalazi se zaista veliki broj spomenika. Tako ovde možete videti spomenik NATO žrtvama iz 1999. godine, a – osim svega ostalog – na Niš je tokom bombardovanja bačeno čak 36 tovara kasetnih bombi. Verovatno ni dan danas sve te kasetne bombe nisu u potpunosti očišćene sa teritorije Niša. Prilikom bombardovanja, NATO je „greškom“ – umesto na niški aerodrom, ili gde su već to mislili da urade, kasetne bombe prosuo i po samom centru grada, pa je puno Nišlija tada nastradalo.
Samo par metara dalje, nalazi se i spomenik koji je Niš podigao svojim građanima, nevinim žrtvama i palim za slobodu u čast Otadžbine – podignut na Vidovdan 2000. godine, a tu je i spomenik, ili bolje reći obeležje mesta na kome je došlo do prvog srpsko-nemačkog sporazuma – sklopljenog u Nišu između velikog župana Stefana Nemanje i cara Fridriha Barbarose – u vreme trećeg krstaškog pohoda, kao i borbi protiv Vizantije. Bilo je to 27. jula 1189. godine. Nama bi, osam i kusur vekova kasnije, opet dobro došao neki srpsko-nemački sporazum, jer su nas svi dosadašnji nesporazumi sa Nemcima prilično skupo koštali. A i njih, ali ne baš toliko kao nas.
Ako nastavite da šetate stazom pored Nišave, tj. kejom Mike Paligorića, naići ćete i na jedno neobično i veliko drvo koje je verovatno u detinjstvu želelo da bude žalosna vrba, pa se sada pod uglom od skoro 45 stepeni naginje ka reci.
Uzgred, kretanje sa mapom Niša po ovome gradu nije uvek jednostavna stvar. Čak imam utisak da tabli sa nazivima ulica više nema nego što ima. Ali dobro, Niš nije toliki da biste se izgubili, a ponekad je i simpatično malo zalutati po niškim uličicama. Čak i da puno zalutate, ipak ćete kad tad izbiti – ili na Nišavu, ili na Suvu planinu… Što se tiče tih tabli za neupućene i turiste, moram da primetim da bi daleko bolje morale da budu obeležene i Medijana i Ćele kula. Jer, kada kolima nailazite, od centra, Bulevarom Dr Zorana Đinđića ka ovim, možda najvažnijim mestima koje treba videti u Nišu, lako vam se može dogoditi i da ih „promašite“, naročito kada ste fokusirani na (aktuelne) radove na putu, ili prolazite ovuda u vreme saobraćajnog špica. Ali, ako se ne snalazite dobro sami, na raspolaganju su vam taksisti, koji u Nišu voze vesele taksije šarenih, jarkih zelenih, žutih i narandžastih boja.
Pošto smo apsolvirali pomenuti deo Nišavinog keja, preostalo je da se malo prođe i kroz poznatu Nišku tvrđavu. Koliko je samo ljudi, ratnika i vojski pokušavalo da osvoji ovu tvrđavu – a mi, eto, imamo tu privilegiju da ušetamo i izađemo kada hoćemo. Ovaj odbrambeni objekat postojao je na ovome mestu još u doba Rimljana, Vizantinaca, a svoj doprinos rušenju i podizanju pojedinih delova dali su kasnije i sami Sloveni, posebno Bugari i Srbi, a manje-više konačan izgled, kakav danas možemo videti, potiče iz 1723. godine, kada su je podigli Turci. Danas bi se to zvalo: strana investicija proistekla iz strateškog partnerstva. Tada je to više bio kuluk – za 40 kamenorezaca iz Carigrada i deset puta više zidara iz niškog okruga. Tvrđava obuhvata 22 hektara tla, zidine su visoke oko 8 metara i široke, u proseku, 3 metra.
Glavna ili stambol kapija je verovatno najlepši deo utvrđenja, a čim uđete u branjeni prostor, videćete sa leve strane nekoliko ukusno uređenih restorana, od kojih se jedan zove „Hamam“, zahvaljujući tome što se smestio upravo u najstarijem sačuvanom objektu – turskom kupatilu – iz perioda kada je Turska pokušavala da postane član EU tako što će pokoriti celu Evropu. Ako nastavite pravo, širokom stazom, ubrzo ćete ugledati spomenik knezu Milanu Obrenoviću i oslobodiocima Niša (iz 1878. godine). Oko spomenika – džinovskog puščanog metka u kamenu, nalaze se stubići na kojima su postavljene kamene kugle, mada u prospektu Niša stoji da su to „metalne kugle, koje su korišćene kao topovska đulad prilikom oslobođenja Niša“. U krajnjoj liniji, onaj ko nije imao sreće u tim borbama, verovatno nije pravio pitanje da li ga je pogodilo kameno ili metalno đule?
Nastavkom šetnje po zelenoj unutrašnjosti tvrđave dolazi se i do Bali-begove džamije, koja potiče još sa početka 16. veka (danas je to umetnička galerija), a zatim nailazite i do lapidarijuma, tj. do zbirke nadgrobnih kamenih spomenika pronađenih u tvrđavi ali i u okolnim mestima (Svrljig, Knjaževac…). Spomenici potiču iz perioda od 1. do 4. veka, a to su jedini spomenici koji su preostali, pošto su svi ostali iskorišćeni za gradnju zidina.
Ako imate par sati na raspolaganju, tvrđavu možete obići uzduž i popreko. Ali, za laganu šetnju i za prvo osvajanje tvrđave, dovoljno je da vidite i ovo navedeno, a da onda sa zidina uživate u pogledu na Niš, a i Nišavu. Opet, ako vam se baš ne pešači, tu je mali električni voz, po imenu „Trucko“ koji će vas rado provozati parkom unutar niških bedema.
Odmah pored pomenute stambol kapije, ali sa desne, unutrašnje strane, nalazi se i veliki amfiteatar, mesto održavanja čuvenog Niškog filmskog festivala, a i drugih manifestacija. Sa spoljnje strane, podno zidina se smestila zelena pijaca „Tvrđava“, a sa druge strane, ka Nišavi, svoje mesto je našla „ona“ Nišlijska mehana.
Ako se od tvrđave, pored pijace, zaputite dalje Bulevarom 12. februar (a mi, nažalost, nismo imali vremena da to uradimo), proći ćete pored autobuske stanice i doći do spomen kompleksa – logora Niš, potpuno sačuvanog nacističkog logora iz Drugog svetskog rata, kroz koji je tada prošlo 30.000 ljudi, od kojih je 10.000 streljano na brdu Bubanj (gde se danas nalazi memorijalni park). Datum „12. februar“ stoji u imenu kao uspomena na jedno od veoma, veoma retkih bekstava iz nacističkih logora, dan kada je 1942. godine iz logora uspelo da pobegne 105 logoraša, dok je četrdeset i dvoje poginulo u tom pokušaju.
Posle šetnje po tvrđavi, krenuli smo polako nazad preko mosta. Pritom ne možete a da ne primetite, na sred Nišave, jedan džinovski splav – restoran (ko ga tu stavi?), koji je zauzeo pola širine reke, a malo niže, tj. više (uzvodno) na mini-slapovima, postavljeno je sve što treba za veslačke vežbe za kajake na brzim vodama. Tu negde su se kupali i neki veseli maturanti, što je tog dana, na tridesetak stepeni, izgledalo potpuno prirodno i privlačno.
Po prelasku mosta, šetnju smo nastavili kejom po imenu „29. decembar“ (sve vreme se radi o istom keju, ali se različiti delovi različito zovu), nazad ka apartmanima u Cvijićevoj. Na tom malom prostoru, sa velikim i uređenim zelenim površinama, možete videti zgradu u kojoj obitava gradonačelnik Niša, a tu blizu je i spomenik vojvodi Petru Bojoviću, oslobodiocu Niša, dalekog 12. oktobra 1918. godine.
Tog ratnog oktobra, srpska vojska je, posle proboja Solunskog fronta, nezadrživo prodirala ka severu. Oprezni francuski komandant, Franše D`Epere, poštujući vojnička strateška i taktička pravila, tražio je od vojvode Bojovića da obustavi dalje prodore, dok ne pristigne pojačanje i dok se ne organizuje dostavljanje oružja, municije i hrane za vojsku. Međutim, vojvoda je naredbu primio k znanju, ali je pre donošenja svoje odluke, postrojio jednu svoju jedinicu da im saopšti tu vest. Kako su to posle pričali preživeli Solunci, „ispred stroja je odjednom istupio jedan običan kaplar skinuvši ponizno kapu, spustivši pogled ka zemlji i poludrhtavim glasom se obratio Vojvodi:
– Gos`n đenerale, vojnik Milisav… ponizno se javlja! Mogu li da vam se obratim?
– Reci vojniče, odgovorio mu je iznenađeno Vojvoda.
– Gos`n đenerale, ja zbog ljutog Švabe i Bugarina nisam video kuću tri godine. Ostala mi stara majka, žena i dvoje nejake dece – najstarije je tek prohodalo kada sam ga poslednji put video. Boli to Đenerale, ali to se nekako istrpi. Blagi Bog i Sveti Nikola o njima brinu, kada ja već nisam tu da pored njih se brinem.
Ali Đenerale, ja slavu, svetu slavu Svetog Nikole ne slavim kući već četvrtu godinu. Ili ću ove godine upaliti slavsku sveću mom spasiocu Nikoli u mom domu i slavski kolač prelomiti ili me neće biti! Ja samo toliko Đenerale, a ti si vlast pa presudi: ili me šalji na vešala zbog ovih mojih reči ili me pusti Švabi na metak, a ja ću se već snaći da upalim Svecu sveću kako dolikuje i Bog zapoveda – završio je vojnik Milisav, a nijednom od stida nije pogledao Vojvodu Bojovića, pošto se pobunio protiv njegove odluke.
Ubrzo i svi vojnici Milisavove jedinice skinuše kapu i pognute glave istupiše ćutke korak napred stajaći u istoj liniji sa svojim saborcem.
Vojvoda se samo tiho okrenuo i pozvao ađutanta naredivši mu da Vrhovnoj komandi pošalje sledeći telegraf:
Srpski vojnik je naredio juriš na Niš. Stop. Naređenje će biti izvršeno. Stop. General Bojović.“ (Priča preuzeta sa sajta http://www.cityofnis.rs)
Tako je to nekad bilo. Sad se pripoveda.

Malo dalje, u istom parkiću, nalazi se i spomenik fudbaleru, koji samo što nije šutnuo loptu negde pod prečku. Na postolju ništa nije pisalo, pa sam mislio da je to spomenik „neznanom fudbaleru“, ali sam kasnijim pretraživanjem raznih prospekata i sajtova, našao da se radi o Ljubomiru Jakovljeviću, fudbaleru FK Sinđelića koji je usred zime 1926. godine skočio u nabujalu Nišavu da spase jednog dečaka. Dečak je spasen, ali je zato Ljubomir izgubio svoj život u ledenoj reci. Pravo herojstvo i spomenik koji se odnosi na ono „više od igre“.
A ja ili nisam video tablu, ili i u Nišu postoje „skupljači-hobisti“ bronzanih spomen ploča.
Još malo dalje, na vrhu stepeništa-amfiteatra kod Nišave, nalazi se i spomenik Šabanu Bajramoviću, kralju romske muzike, džez i bluz pevaču.
Toliko o spomenicima, a dalje vam preostaje da uživate u šetnji uz reku, pored novih hotela ali i pored nekada predivnih, a sada potpuno ruiniranih zgrada koje se nalaze na istom tom potezu. Pošto smo ipak proveli samo dva dana u Nišu, ne može se očekivati da baš sve vidite i obiđete, ali, opet, bilo je to dovoljno da se stekne prilično dobar utisak o lepoti ovoga grada. Da ne zaboravim, malo dalje od centra, na raskrsnici Vožda Karađorđa i Kralja Stefana Prvovenčanog, nalazi se predivna zgrada opštinskog suda – Palata pravde, a na suprotnom kraju, po dijagonali, smestilo se i Narodno pozorište, sa čije se leve i desne strane od ulaza nalaze kipovi dva niška gorostasa – pesnika Branka Miljkovića i pisca Stevana Sremca. U pozorištu se, naravno, može pogledati predstava „Konstantin“, čisto da pomenemo Cara i ovom prilikom.
A evo i par rečenica o samom takmičenju iz istorije. Domaćin takmičenja bila je osnovna škola „Car Konstantin“, ranije imena „21. maj“. Na otvaranju i rekoše, koliko se sećam, da su, kad su menjali ime škole, gledali da izaberu neko ime koje će biti od trajne vrednosti i koje neće morati dugo da menjaju. Opet, sa takvim izjavama se nikad ne treba zaletati, da se ne desi da za par godina škola promeni ime u, na primer, „Aleksandar Vučić“.
Šalu na stranu, škola je zaista dala sve od sebe da takmičenje prođe bez ikakvih problema. Domaćini su organizovali simpatičan splet igračko-pevačkih tačaka, uz prigodne kostime i toge iz doba Konstantinovog vremena.
„Danas smo, dakle, doneli spasonosnu i pravičnu odluku da apsolutno nikome ne bude uskraćeno pravo da izabere i sledi božju službu hrišćanske religije i da svakom bude slobodno da um svoj okrene onoj religiji za koju smatra da je u skladu sa njegovim stavom…“ – gromkim i ozbiljnim glasom je čitala Milanski edikt sa svitka papirusa – učenica Teodora Janković, verovatno ne starija od desetak godina.
Pozdravnu reč održali su i gradonačelnik Niša, i predsednik društva istoričara, ali je, što je i logično, najtopliju dobrodošlicu izrazio direktor škole, gospodin Nenad Stefanović. On se, u svom govoru, osvrnuo ne samo na 1700 godina Milanskog edikta, već i na jubilarnih 9 vekova od rođenja Stefana Nemanje (kako je rekao – najsličnijem Caru Konstantinu, jer je vladao na korist zajednice), na 2 veka od rođenja Petra Petrovića Njegoša, 70 godina od smrti Nikole Tesle… A reče i da se škola u svom radu (pa i u pripremi ovoga takmičenja) rukovodila Leonidinim rečima: „Zapamtite nas!“ Za kraj, poentirao je (naročito u očima nas gostiju) rečima da je „istorijski poznat običaj u srpskoj tradiciji da je gost svetinja i da se čak verovalo da su gosti prerušeni anđeli koje Gospod šalje kako bi obogoslovili dom u koji dolaze.“ Mogu samo da se nadam da će naše gostovanje u Nišu, pa i pisanje ovoga putopisa, zaista ostaviti neki mali anđeoski trag…
U školskom dvorištu je već stajalo dvadesetoro dece – domaćina u togama, svako držeći zastavu na kojoj je pisao rimski broj odgovarajuće učionice – pa su se takmičari postrojili – svako iza svog vodiča – i lagano se zaputili na „radno mesto“. Takmičenje je moglo da počne.
Uzgred, neverovatno je koliko se deca, iz cele Srbije, dobro spreme za ovakva takmičenja, i koliko je „surova“ činjenica da sa samo jednim izgubljenim bodom (62 od maksimalna 63) delite drugo, a sa dva manje – (samo) treće mesto. Pa tako, sa izuzetno dobrim rezultatom (60 od 63 boda) – ne osvajate nijednu nagradu.
Dok su se takmičari takmičili, mi smo obišli lokalnu pijacu u komšiluku, po imenu „Boško Buha“ (nekad se zvala „Krive livade“?), a jedino što mogu da primetim je da su cene bile potpuno u rangu cena beogradskih pijaca. Preko puta pijace, na Trgu Svetog Save, centralno mesto zauzima (nova) crkva cara Konstantina i carice Jelene, čija je izgradnja počela još u prošlom veku (to baš „zvuči“ kao nešto starinsko, a radi se ustvari o 1999. godini). Crkva ima osobine raške graditeljske škole, a ono što je neobično, to su dva velika zvonika – levo i desno od ulaza u crkvu. Pošto se u Nišu trenutno radi na puno toga, što zahteva i dosta novca, nije još sigurno da će baš svi planirani radovi vezani za crkvu biti završeni do 6. oktobra, kada je planirana centralna služba povodom 17 vekova od Milanskog edikta. Prema onome što smo mi videli, sigurno neće biti smetnji da, uz prisustvo patrijarha svih pravoslavnih crkava i visokih predstavnika Katoličke crkve i drugih hrišćanskih zajednica, crkva cara Konstantina i carice Jelene – zablista u punom sjaju na toj centralnoj službi. Temelje crkve je, inače, osveštao patrijarh Irinej, još u vreme dok je bio vladika niški.
Imali smo vremena da sednemo u obližnje kafiće (kojih ima u značajnom broju na ovome trgu), lepo uređenih i sa baštama zaklonjenim od saobraćaja na Bulevaru Nemanjića. Ako je pijaca skupa, ovdašnji kafići nisu – pa su tri dobre kafice, šveps i limunada koštali svega 350 dinara.
To bi bilo ono glavno o Nišu, proizvod jedne fine dvodnevne šetnjice glavnim gradskim ulicama. Ali videti Niš, a ne obići Ćele-kulu i Čegar, to vam je kao da (skoro) ništa niste videli. Možda malo preterujem, ali ne mnogo.
Dakle, za sam kraj posete Nišu, seli smo u kola i zaputili se, prvo, ka Niškoj Banji, desetak kilometara udaljenoj od centra Niša. Poslednji put sam je video krajem devedesetih godina prošlog veka, kada smo ovde gostovali kao učesnici Savetovanja toplana Jugoslavije. U svakom slučaju, rekao bih da Banja danas izgleda svakako lepše nego tada, sa svojim hotelom „Radon“ i njegovim kamenim slapovima, sa glavnom štraftom na kojoj se tog dana skupilo mnogo sveta – slušajući predavanje o pčelarenju i pravljenju meda, čekajući da zaigra neki foklorni ansambl sa slatkim poletarcima obučenim u narodne nošnje, dok su ostali gosti i posetioci sedeli po banjskim restoranima ili po klupama u velikom parku. Najprivlačnije je izgledala šumska staza koja se od banjskog parka pela uzbrdo, ako se ne varam, ka Koritniku, ogranku Suve planine.
Niška Banja je po svom blagotvornom dejstvu poznata još od drugog veka, a Rimljani su, osim izgradnje prvog kupatila u Banji, vodu odavde sprovodili sve do carskih odaja i vila na Medijani. U Banji je, mnogo, mnogo kasnije, uživao i kralj Aleksandar Prvi Karađorđević, pa iz tog perioda potiču i brojne lepe vile i zgrade, neke bolje, a neke lošije očuvane. U Banji postoje tri glavna izvora – Glavno vrelo, Suva banja i Školska česma, sa vodama različite temperature, pa svako uživa u onome što mu najviše odgovara. Godine prolaze, stiže (barem nekima) polako i šesta decenija života, pa je dobro znati što više o banjama – i umeti koristiti sve blagodeti brojnih lekovitih srpskih lečilišta.
Za nekoliko minuta ponovo smo bili na Bulevaru Svetog Cara Konstantina, na pravcu za centar Niša, i uskoro smo prošli pored, nažalost, zatvorene „Medijane“. To je arheološko nalazište, čija je adresa nekada bila „Via Militaris, Naisus, b.b.“, na nekadašnjem rimskom putu ka Konstantinopolju. Ukratko, nalazište se prostire na 40 hektara, a tu je bila smeštena palata u kojoj su odsedali rimski patriciji i carevi. Kažu da se ovde mogu videti (kad je Medijana otvorena) predivni mozaici, od kojih su dva najvrednija – onaj sa prikazom glave Meduze i drugi koji pokazuje figuru rečnog božanstva. Na istoj lokaciji je i muzej, gde su smešteni razni predmeti pronađeni prilikom arheoloških iskopavanja, osim onoga što se nalazi u Narodnom muzeju u Nišu.
Uz još malo vožnje, brzo se stiže do čuvene Ćele-kule. Videćete je sa leve strane (dakle, kad idete u smeru ka centru Niša), a to je kula svetlo žute boje, prilično neupadljiva sa puta jer je zaklonjena krošnjama visokog drveća. Zato dobro obratite pažnju na putokaze, a najbolje je da za kola koristite parking koji se nalazi malo pre početka kompleksa Ćele-kule.
Pre nego što napišem i jednu reč o ovom neverovatnom i potresnom spomeniku, pročitajte još jednom (ili po prvi put) pesmu Branka Miljkovića – „Kula lobanja“:

Žalbo crnih ptica i tužne pohvale
Prazno ime iza smrti i obijen vid
To nije ljubav to je patnja i stid
Kad odjeci pomeraju mesta i obale.

Podzemni vetar uspava zaspale
Ulaz čuvaju dve tišine i hrid
To nije ljubav to je patnja i zid
Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale.

Nestajem bdijem postajem glas i vreme
Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene
Zvezde koje se nad glavom mojom pale
Kojima zamenih vid i ime svoga pravca
Lađo puna zaborava i vetra bez pramca
Nekoga sveta teške sene pale.

I tako, posle krvave pobede i užasno velikih žrtava tokom boja na Čegru, besni Huršid-paša izgradio je od ustaničkih lobanja veliku kulu, četvorougaonog oblika, sa ukupno 952 glave – lobanje. Umesto da to postane simbol turske pobede i da utera strah u kosti srpskoj raji, Ćele-kula je postala legenda o herojstvu, i opomena da suživota sa Turcima nikada neće moći da bude. U potaji, noću, žitelji okolnih sela su vadili lobanje iz kule da bi ih sahranili kako to dolikuje njihovom junaštvu. Kula i njen strašni građevinski materijal stradali su tokom godina od kiše, snegova i vetra, a dalje propadanje sprečile su Nišlije odmah po oslobođenju od Turske, 1878. godine, podizanjem nadstrešnice. Nekih četrnaest godina kasnije, podignuta je kapela – iznad i oko čitave kule. Uz još nekoliko rekonstrukcija, a poslednja je bila 1989. godine, ceo kompleks je konačno dobio današnji izgled. Danas se u kuli nalazi 58 lobanja junaka iz Resave, koji su pod komandom Stevana Sinđelića uspevali da, veoma dugo, brane neodbranjivo i da sa sobom u smrt povuku i svoje neprijatelje. Po živoj legendi, jedna od tih lobanja pripada vojvodi Sinđeliću.
Pored kule, nalazi se spomenik iz 1938. godine, sa bronzanim poprsjem Stevana Sinđelića. Na prednjoj strani spomenika stoji:

„Namerniče, stani! Čegru se okreni.
Neka ostanu tebi u večnoj uspomeni
Junaci sa Čegra, slobode tvorci,
Sinđelić Stevan i njegovi borci.“

O Ćele-kuli su pisali mnogi pisci i putopisci, a posebno će dugo trajati ove reči francuskog pesnika La Martina:

„… Ova ravnica bila je poprište smrti tih hrabrih srpskih ustanika, a ovaj spomenik njihova grobnica. Ja pozdravih okom i srcem ostatke tih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac nezavisnosti njihove otadžbine. Srbija, u koju ćemo da stupimo, sada je slobodna i pesma slobode i slave odjekivala je u kuli Srba koji su umrli za svoju zemlju. Uskoro će i sam Niš biti njihov. Neka sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po koju su je cenu njihovi očevi otkupili.“
Da li deca danas zaista znaju šta vredi ta nezavisnost i da li su svesni cene po kojoj su je njihovi očevi, dedovi, pradedovi… otkupili? Ono što je tada shvatio La Martin, mnogi ne shvataju, i što je još gore, verovatno nikada neće ni shvatiti…

Kako god, Ćele-kula je za mene oduvek bila glavni simbol Niša, čak vascele Srbije, i ne može se baš lako opisati šta sve osetite kad konačno stanete licem u lice sa čegarskim herojima. Slava im!

Kada ste već obišli Ćele-kulu, prirodno je da vidite i mesto gde se vodila bitka koja je svemu prethodila. Da biste stigli do Čegra, i do spomenika herojima palim u ovoj bici, od Ćele-kule možete ponovo krenuti ka Niškoj Banji. Pošto prođete prvi kružni tok, na sledećem kružnom toku skrećete levo, pod pravim uglom, i onda – pratite tok Bulevara Medijana i Matejevačkog puta. Sve vreme prolazite kroz periferiju Niša, da biste u jednom trenutku došli do raskrsnice na kojoj se jedan pravac odvaja za auto-put za Beograd. Vi tu nastavljate sporednim putem ka selu Matejevac. Posle kraće vožnje naići ćete na putokaz i odvajanje, na levo, puta ka Čegru, a odatle ne možete da promašite spomenik.
„Riđane, pali!“ – glasila je komanda vojvode Sinđelića svojim topdžijama, u trenucima kada su Turci u buljucima nadirali ka uzvišici na Čegru. Boj na Čegru predstavljao je neravnopravnu borbu 3000 srpskih ustanika protiv skoro desetostruko jačeg protivnika. Glavni napad Huršid-paše na položaje srpske vojske je počeo u zoru, 31. maja 1809. godine. Naše snage bile su oslabljene taktičkim odvlačenjem snaga Hajduk Veljka i vojvode Dobrnjca ka Knjaževcu, a smrtna presuda za ustanike iz resavskog kraja pala je u trenucima kada glavnokomandujući Miloje Petrović nije hteo da pritekne vojvodi Sinđeliću u pomoć, već mu je odgovorio da svako treba da brani svoj šanac.
Poslednja odbrana je pala praktično tek kada se šanac napunio turskim leševima, pa su njihove sveže snage došle do Resavaca gazeći preko tog strašnog tla od ljudskih tela. Videvši da se tu više nema šta braniti, Stevan Sinđelić je viknuo svojima: „Spasavajte se braćo, ko hoće i može!“ da bi se zatim povukao u barutanu, pustivši i Turke da nagrnu za njim. Kada se ceo prostor ispunio Turcima, Sinđelić je povukao oroz i digao barutanu u vazduh, povukavši sa sobom u smrt kako neprijatelja, tako i svoje preostale Resavce koji nisu hteli da beže.
Istoričari su procenili da je na Čegru i u borbama oko Niša palo oko 3000 Srba i preko 10000 Turaka! Čegarski boj postao je tako prvi poraz ustaničkih snaga u Prvom srpskom ustanku.
Huršid-paša, u svojoj pirovoj pobedi, u neizrecivom besu – naredio je da se odseku i oderu glave srpskih ustanika i da se štavljene ispune pamukom da bi ih poslao sultanu kao dokaz pobede. A od lobanja – podigao je Ćele-kulu, ne bi li za sva vremena zastrašio Srbe i ugušio svaki dalji otpor na ovim prostorima. Koliko je u tome uspeo – znamo.

Danas se na ovome svetom mestu nalazi impresivan spomenik, otkriven 1927. godine, spomenik koji je nasledio prethodni, podignut još 1878. godine u prisustvu kneza Milana Obrenovića. To je visoka kula četvrtaste osnove, kombinacija oker ploča i narandžaste cigle, na čijoj je jednoj strani podignuto bronzano poprsje Stevana Sinđelića. U podnožju se nalaze dva topa, valjda isti oni iz kojih su ispaljivana đulad kada bi vojvoda podviknuo „Riđane, pali!“ Jedino što su danas cevi malkice zarđale. Uskim stepeništem možete se popeti na vrh kule, odakle se pruža savršen pogled na Niš. Uzgred, pazite se, jer je ograda na vidikovcu relativno niska. Možda bi ta ograda stvarno i mogla malo da se dotera, tj. da malo dobije na visini, za svaki slučaj. Na ovome mestu bilo je više nego dovoljno žrtava, za sva vremena.
A najlepše je svu muku, beznađe i hrabrost opisao Vasko Popa u svojoj pesmi „Ruža nad Čegrom“

„… Ni oblak da nam pruži ruku
Ni kamen da podmetne rame
Ni vreme u pomoć da pritekne
Ko još smrti zube broji…“

Tako se završila naša poseta Nišu. Divan grad, svega dva sata udaljen od Beograda auto-putem, a opet su nam trebale godine i decenije da dođemo ovamo. Ako već nismo došli u Niš na silne, mnogo važnije godišnjice srpskoga naroda, došli smo barem na godišnjicu Milanskog edikta. Ali slede 2014, 2015, 2018 godina – stogodišnjice važnih datuma iz ratova protiv Turske i Prvog svetskog rata, pa ćemo se valjda brzo ponovo vratiti među Nišlije.

I poslednje, a za nas trenutno najvažnije, iz Niš (nisam mogao da odolim da barem jednom napišem čuveni padežni oblik) smo se vratili sa prvom nagradom na republičkom takmičenju iz istorije. A ako savladate sve informacije iz ovog putopisa, smatrajte se i sami prvonagrađenim istoričarima.

The post Grad Niš ili „KonstantiNišopolj“ first appeared on Beautiful Serbia.

Pravi turisti, naročito u vreme ove samo-gledam-dokle-će krize, iskoristiće čak i minimalnu šansu za pravljenje izleta! Zahvaljujući bistrom školarcu i gradskom takmičenju iz istorije u OŠ „Nikola Tesla“ u Vinči, krenusmo jedne aprilske nedelje da se bavimo istorijom: šampioni na takmičenje, a šoferi do arheološkog lokaliteta Vinča.

Lagano se spuštajući Smederevskim putem praćeni silnim maloprivredničkim objektima, prodavnicama i stovarištima, prošli smo uvek privlačni hotel „Radmilovac“ – sa (još pamtimo od onomad) divnom baštom, odličnom hranom i vinima, i ubrzo naišli na odvajanje za Vinču. Koliko god da smo prethodnih godina planirali da skoknemo do ovde, i koliko god Vinča bila blizu Beograda – da ne beše takmičenja, ko zna kada bismo se konačno odlučili da to i uradimo. Čista lenjost – ona praiskonska.

Прикажи већу мапу

Odmah na ulazu u Vinču, sa desne strane, nalazi se osnovna škola „Nikola Tesla“, danas najveća škola u Srbiji! Za vek i po postojanja i rada, od samo 20 učenika dogurala je do preko 2100 đaka. Da li to znači da svako od tih prvih 20 đaka danas ima stotinjak potomaka, ko bi to znao?

Škola je građena u kompletu sa crkvom i parohijskim domom, još davne 1842. godine a trebalo je još 15 godina da se sve privede kraju. Tako je prva generacija krenula u školu septembra 1857. godine, otkada je počeo da se primenjuje i novi zakon o osnovnim školama „Ustrojenije osnovni škola u knjaževstvu Srbiji“. Verovatno je zakon bio rezultat neke od prvih reformi školstva, ili – bolje reći – početak reforme školstva koja i dan danas traje. Po „Ustrojeniju“ je školska godina trajala od 1. avgusta do 30. juna! Tolika dužina školske godine bi u današnje vreme sigurno proizvela udruženi nastavničko-đački štrajk, ali za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića to verovatno nije bilo preporučljivo. Ili je želja za znanjem bila mnogo veća?

Ogromno dvorište škole časkom je pretvoreno u parking brižnih roditelja malih istoričara, i uskoro je svako pronašao svog nastavnika i svoju učionicu i takmičenje je moglo da počne. A i mi smo mogli da krenemo u obilazak Vinče.

Put kroz Vinču vodio je dalje – sve do (putokazima) fino obeleženog nalazišta – arheološkog lokaliteta Vinča, na samoj obali Dunava, a blizu ušća reke Bolečice. Kažu da se nalazište prostire na oko 15 hektara, ali da je istražen samo manji deo (novac, imovinsko-pravni odnosi i slične stvari i problemi). A sve se to ne bi desilo (otkrilo) da jedan od žitelja Vinče, deda Panta zvani Čeprkalo, nije našao jedan predmet od gline i odneo ga u beogradski Narodni muzej – u ruke prave osobe – tada jedinog školovanog arheologa, Miloja Vasića.

To je valjda legenda, a Vinča se inače prvi put pominje još 1893. godine na sastanku Srpskog geološkog društva, da bi četiri godine kasnije bili prikazani i predmeti otkriveni na ovoj lokaciji – što je pokrenulo dalja istraživanja. Zahvaljujući pomenutom Miloju Vasiću, obavljena su dalja istraživanja i otkriveno naselje koje datira još iz doba neolita, 5500-5000 godina pre Nove ere. Tako se za Vinču može reći da je prava kolevka evropske civilizacije, a da su naši neolitski preci vodili pametn(ij)u i kontinuiranu politiku, danas bi Briselska administracija sedela a možda i radila – u Vinči. Inače, na ovom području otkriveni su i tragovi starosrpskog groblja iz perioda između 10. i 13. veka.

Sve je to izuzetno zanimljivo i privlačno za videti, ali teorija je jedno, a praksa je drugo: na delu obale Dunava, kod metalnog stepeništa koje vodi ka nalazištu stoji tabla sa obaveštenjem:
„Lokalitet je zatvoren za publiku zbog sanacije klizišta – Muzej grada Beograda“. Publika se ipak malo popela stepeništem do lokacije na kojoj se vrše (ili su vršena) iskopavanja. Cela lokacija je trenutno prekrivena debelim slojem peska u cilju zaštite – do nastavka radova. Šta se može: na nekim arheološkim lokalitetima se vrše iskopavanja, a ovde – zakopavanja! U blizini možete videti bistu arheologa Vasića, koja, sva sreća, nije zatrpana peskom.

Preostalo nam je da prošetamo obalom Dunava, kratkim uređenim delom od stotinjak metara, a zatim uz obalu počinje naselje sojenica vikendaša – izletnika, da bi se sve to nastavilo nekim sklepanim straćarama, da ne koristim grublje izraze. Duž obale se intenzivno pecalo, a s vremena na vreme bi rekom prošao i poneki alaski čamac – neki zbog posla, a neki zbog uživanja.

Kada ne možete da se bavite arheologijom, a ni da šetate, pa ni da plivate, preostaje vam jedino da se prepustite ugostiteljskoj ponudi lokaliteta. Uz obalu je ukotvljen brod „Maestral“, a odmah kod parkinga, na obali, nalazi se restoran-picerija odgovarajućeg lokacijskog naziva: „Da Vinči“ i simpatičnog izgleda. Kad si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin, a kad si na Dunavu, ručaj na brodu – pa smo odabrali da se ljuljuškamo i predamo se talasoterapiji, sve uz riblju čorbu, tople lepinje i bogatu porciju fileta od smuđa.

Pošto se i takmičenje bližilo kraju, digosmo sidro sa „Maestrala“ i krenusmo nazad do škole. Usput smo zastali da vidimo još nešto – Crkvu svetih apostola Petra i Pavla. Crkva je izgrađena 1852. godine, impresivne visine, sa dvospratnim zvonikom, a na fasadi se nalazi spomen ploča sa imenima izginulih ratnika iz ovoga kraja u Prvom svetskom ratu. Nažalost, vrata su bila zaključana, tako da više od ovoga, opisanog, nismo videli. U crkvenoj porti nalazio se, osim nas, još samo tek venčani par, koje je njihov fotograf postavljao čas ovamo, čas onamo, ne dajući mladencima da odu na medeni mesec dok ih ne uslika baš onako kako je nameračio.

Na prostoru gde se danas nalazi vinčansko groblje, nekada je postojao manastir Vavedenje, za koji se pretpostavlja da je podignut još za vreme Despota Stefana. Manastir je nekoliko puta napuštan a zatim ponovo oživljavan i obnavljan, da bi konačno bio razoren 1740. godine.

Ulica koja kod crkve „skreće“ desno, vodi ka Institutu za nuklearne nauke „Vinča“, tek da se zna, ali nâs je put vodio nazad, do škole. Odatle smo, za promenu, skliznuli na kružni put, prošli kroz Leštane, bacili pogled na kasarnu „Bubanj potok“ i zatim, kod istog tog bubnja i potoka izašli na autoput.

Uzgred, da ovaj putopis ne ostane nedorečen – naš takmičar je bio uspešan i plasirao se na republičko takmičenje iz istorije – što će nas, posle nekoliko godina, ponovo odvesti do – Ivanjice.

The post Vinča, u predvorju Beograda first appeared on Beautiful Serbia.