Наравно, можете се овамо сјурити и аутопутем, па скренути код путоказа за Смедерево, или се можда искључити на скретању за Пожаревац, па проћи баш поред железаре Смедерево, да не кажем „Хестил“, да видите изблиза колико је то чудо. А сигурно сте барем једанпут пролазили ноћу овом деоницом ауто-пута, и сигурно сте у даљини видели како нешто светли загаситом, руменом бојом, осветљавајући целу околину овога комплекса.

Ево само мало смедеревске историје, што ваљда није наодмет: у неким годинама пређашња знања понекад нетрагом ишчиле, па је добродошла свака прилика да се нешто поново прочита и тамо нека споредна вијуга мало очисти од паучине.

Још у давном трећем веку, по први пут се помиње насеље „Ауреус Монс“, или Златно брдо, са констатацијом да је ту погодно гајити винову лозу. Истина – и Златно брдо, а и друго насеље из тог доба (Винцеа – тј. Ћириловац) налазили су се мало западније од данашњег Смедерева. Назив „Смедерево“ помиње се по први пут у повељи цара Василија Другог из 1019. године, а затим и у хрисовуљи кнеза Лазара, 1381. године, када га је кнез поклонио манастиру Раваници.

А затим креће она „права“ српска историја Смедерева, и то на велика врата, јер 1428. године, по одлуци деспота Ђурђа Бранковића, почиње зидање нове престонице Србије, и то баш овде, у Смедереву. Свега три деценије касније, Турци заузимају Смедерево, а тиме и средњовековну Србију, да би га тек Карађорђе ослободио, на кратко, 1805. године. После шездесетак година Смедерево коначно долази „кући“, да би у двадесетом веку овај град тешко пропатио у оба светска рата.

Тешко је не поменути тај трагични пети јун 1941. године, када је дошло до експлозије муниције коју су Немци ускладиштили у смедеревској тврђави и када је страдало више од половине грађана. Замислите такву трагедију – у једном тренутку више нема пола града и његових становника! Експлозија је оставила кратер пречника педесет метара и још десетак метара у дубину, а процењује се да је тада експлодирало више од 400 вагона са експлозивом и муницијом, па је на центар Смедерева пала права вулканска ерупција од 4000 тона камења. Укратко, од 2400 кућа – неоштећена је остала свака стота. Погинуло је између две и четири хиљаде грађана Смедерева, а и целе околине, јер се све десило баш на пијачни дан и у близини железничке станице – одакле је управо требало да крене воз са више од хиљаду путника. Прави воз смрти, где је, ето, толико људи настрадало и због једног редовног, уобичајеног – кашњења поласка.

Недалеко од станице налази се споменик жртвама овог трагичног догађаја, нажалост – ижврљан графитима, па чак и са једним нацртаним кукастим крстом на мермерном постаменту. С обзиром да се за изградњу споменика, а затим и за њихово често реновирање и чишћење увек одваја велики новац, никада ми неће бити јасно зашто данас – у доба јефтиних нових технологија – сви овакви споменици нису опремљени са по једном светиљком и камером – са детекцијом покрета? Па да барем буде забележен сваки од тих „уметника“, нарочито овде, где имате потпуно бизарну ситуацију, јер, с обзиром на број погинулих тог дана у Смедереву, тешко да има смедеревског омладинца графитолога коме барем неко из фамилије није тог дана настрадао.

Иначе, у литератури се може наћи безброј теорија о пореклу назива Смедерева, од исквареног изговора староримског назива града, преко комбинације речи „смет“ и „древо“, или по некој личности по имену Смендер, затим од словенско-грчке комбинације „всје“ и „медомаи-медерео“ (бринути се, чувати…), и све до тумачења да су корени у иранско-хазарским топонимима – где реч „Семендер“ значи „крајња врата“.

Кад прилазите граду, Смедеревски пут прелази у Горанску улицу, а ова у Карађорђеву, која вас уводи директно у центар. Успут пролазите поред дунавског кеја, на коме су, као и у Београду, начичкани бројни ресторани – сплавови, а са десне стране ћете видети и стадион ФК Смедерево. Паркирање не би требало да буде проблем, осим можда радним даном, а – наравно – ако се неки патент примио у свим српским градовима – онда су то паркинг зоне.

Чим уђете у Карађорђеву, можете одмах оставити кола и кренути у шетњу, јер је овде све „близу“, и са пар километара шетње, можда и мање, проћи ћете и центар града и Смедеревску тврђаву.

Прво наилазите на Вински град, тј. један већи парк или плато, на коме се налази, осим неколико фигура у камену, и фамилија дрвених бурића, већег формата. У њима су смештене симпатичне радњице, у чијој понуди се налази – наравно – вино из овога краја, а затим и неке сувенирске дрангулије, чисто да оставите понеки динар – баш као прави туристи. Одмах иза њега отвара се поглед на главни трг, тј. Трг републике, на чијем централном делу се налази велика фонтана, наткриљена симпатичним цветним луком. И цео трг је прошаран цветним жардињерама, што даје какву-такву живост великом сивом простору, оивиченом са неколико времешних зграда – као што су зграде Основног суда и Подунавског округа. У дну трга, доминирајући целим простором, налази се високи храм Светог Ђорђа.

Са трга се двема улицама – Омладинском и Деспота Гргура може доћи до железничке станице, тј. до Смедеревске тврђаве, а некако се, на први поглед, напросто намеће да би трг и тврђаву требало везати једном лепом пешачком зоном. Штета што се железничка станица убацила између центра и тврђаве, и што, на пример, није измештена неколико стотина метара у смеру ка Београду – па да се цео овај простор ка тврђави отвори и учини Смедерево још лепшим.

Црква Светог великомученика Георгија, тј. споменути храм Светог Ђорђа, подигнут је половином деветнаестог века и кажу да спада међу највеће храмове изграђене током тога века у целој Србији.  Црква је висока педесетак метара, дугачка тридесетак и широка мало мање од двадесет метара, па то јасно говори о амбицијама градитеља. У разним текстовима о Смедереву може се наћи да је смедеревска црква на Главном тргу грађена по узору на манастир Манасију, тј. његову цркву Свете Тројице, што баш и није потпуно очигледно, барем неуком туристичком оку. На цркви су, нажалост, у спољашњем, доњем делу, присутни велики и ружни трагови влаге, и заиста је штета што тај део није саниран и доведен у стање примерено овако лепој грађевини.

Изнад улаза у цркву налази се један камено-мермерни украс, који приказује Свеца како убија аждаху, а испод њега пише „Храму Св. Великомученика Ђурђа, за спомен своме оцу Димитрију и стричевима Ристи и Николи. Владимир Љотић, консул Србије у Солуну, 1892. године“ (консул пише – баш са „с“). А одмах испод је уклесан још један текст: „Срушена од Немаца 1915. године, обновљена заузимањем Смед. кола сестара 1922. године“. Са бочне стране цркве налази се споменик изгинулим војним обвезницима у рату 1914-1919. године, кип српског војника наслоњеног на своју пушку. Црква је осликана у периоду између два велика рата, захваљујући Андреју В. Биценку – па тако живопис и иконе на иконостасу и данас представљају најзначајнију и највећу уметничку вредност овога храма.

Када са трга изађете назад на Карађорђеву улицу, која на том месту већ прелази у Улицу слободе, одмах ћете стићи до још једне репрезентативне смедеревске зграде – тј. до зграде гимназије. Смедеревска гимназија, као установа, формирана је још 1871. године, а затим се неколико пута селила по граду, да би коначно, уз мање адаптације некадашње зграде основне школе, дошла до сталне адресе. Зграда је и даље лепа, нема дилеме, мада прилично „графитирана“, и то баш са предње стране, одмах код главног улаза, што можда јесте донекле очекивано за гимназију, али је и поред тога – ружно.

Преко пута гимназије налази се мали зелени трг, а на њему споменик Доситеју Обрадовићу, док десетину метара даље можете да видите и Карађорђев дуд – који је истовремено и споменик природе и значајно историјско место. Баш под овим дудом је 8. новембра 1805. године Карађорђе примио кључеве Смедеревске тврђаве од тадашњег турског „градоначелника“, диздара Мухарема Гуше. Осим кључева, Турци су оставили и своје топове и муницију, па су заузврат добили прилику да достојанствено отплове Дунавом ка својој домовини. Чворновато стабло се још добро држи, за својих (процењених) 300 година, а ова врста дрвета ионако уме да буде јако дуговечна. Тако један, скоро па свети, дуд – у Пећкој патријаршији – броји већ више од седам векова.

Карађорђев дуд је са свих страна окружен дрвеним клупама, које су нажалост (?) „леђима“ окренуте ка дрвету, па уместо да одмарате очи на споменику природе, приморани сте да гледате околне ружњикаве зграде, тезге (истина – на њима се продаје цвеће) и рекламне натписе који су уобичајено – на латиници, или чак и на енглеском језику, баш онако како би то Карађорђе и очекивао. Поред самог дуда, у клупама уоквиреном делу платоа, налазе се остаци каменог зида на коме стоји спомен плоча, избледелих слова – па се морате мало помучити да прочитате: „Испод овог дрвета 8. новембра 1805. смедеревски диздар Мухарем Гуша предао је Карађорђу кључеве града Смедерева (Скупштина општине Смедерево; новембра 1951; септембра 2003).“

Одатле, назад, па преко Главног трга – ка Смедеревској тврђави. Успут пролазите поред Историјског завичајног музеја, који ето – није радио (уз захвалност на разумевању) баш од 29. априла до 3. маја. Логично – шта има музеј да ради преко празника?

А музеј, рекло би се, има шта да понуди, јер се по сајтовима може наћи да су овде изложене разне збирке: природњачка, археолошка, нумизматичка, историјска, етнолошка, ликовна, итд. Кад кажем сајтови, не мислим на сајт овога музеја, јер на табли испред стоји веб адреса: www.mus.org.rs где – нисам успео да нађем никакав музеј. Истина, на фејсбук страници може се видети да музеј ради пуном паром и да се овде често приређују интересантне изложбе. Шта да се ради: музеј – следећег пута!

За крај – смедеревски драгуљ, илити Смедеревска тврђава. Налази се баш на месту где се река Језава улива у Дунав. Језава свакако не делује као речица, а у то име говори и податак да је дугачка скоро 50 километара! Народне приче веле да је име добила због своје нарави и сталних поплава које је правила дуж свог тока, па и у Смедереву. Што би се рекло – језава прича!

Утврђење је подигнуто у петнаестом веку, када је Београд, после смрти Деспота Стефана, требало вратити Угарској, па је под хитно ваљало изградити нову престоницу. Деспот Ђурађ Бранковић одлучио се за Смедерево, а остало је историја. Место је, очигледно, добро изабрано што се тиче одбрамбених карактеристика – па је тврђава са две стране оивичена рекама, а са југа и једним вештачким шанцем у коме су некада можда обитавали и змајеви, како је то већ бивало у средњем веку. Део тврђаве, одмах уз речно ушће, зове се и Мали град, док онај главни и велики део има и логично име – Велики град. Захваљујући турским нападима – 1439, 1453 и 1456. године – може се рећи да је тврђава зарадила своју употребну дозволу, јер бедеме нико није успео да надвлада. А какви су то јаки бедеми били (и остали) говори и податак да дебљина зидова достиже и 4,5 метара. Све док, као и цела Србија, тврђава није у пакету предата турској војсци. Како отишло, тако и дошло, па је 1867. године тврђава враћена – кнезу Михајлу Обреновићу. Светски ратови су, уз зуб времена, додатно оштетили утврђење, али је све то некако доведено у пристојно стање – па је данас Смедеревска тврђава мета свих путника намерника који овамо дођу. У Малом граду се често одржавају културне манифестације, укључујући и „Смедеревску јесен„.

Куле спољашњег бедема Великог града баш и нису у најбољем стању. Једна од њих, десно од главног улаза у Велики град, тј. од Варошке капије, има велику усправну пукотину са бочне стране, и делује као да ће се сваког тренутка обрушити на тло. Заиста храбро делују власници аутомобила паркираних тачно испод те куле! Или имају комплетан каско. Унутар Великог града постоји једна огромна ливада, од скоро десетак хектара површине, уз понеко дрво и остатке старог турског купатила из 15. века, као и старе цркве, такође из неких давних времена.

У Мали град се улази преко дрвеног моста, преко поменутог воденог шанца, и уз плаћену карту од 200 динара. Чим уђете унутра, видећете и једног правог „овна“ какви су се некада користили за незване упаде у тврђаве, а у градићу – у централном делу, налазе се данас трибине са столицама и бином за поменуте културне манифестације. Опет, једина „приредба“ тога дана одржавала се баш у Великом граду, и то концерт „Рибље чорбе“, у организацији Мото-асоцијације Србије, мото-клуба Екстрем из Смедерева и друштванцета – „Рок покрет“ или „Рокрет“. Тако је тврђава била, барем тог 30. априла, на јуриш освојена моторциклистичким бригадама и пуковима.

У Малом граду вас чекају и једне баш стрме степенице, које вас доводе до видиковца (мада, где год се крећете по ободу тврђаве – свуда сте на „видиковцу“), са лепим, али не нарочито спектакуларним, погледом, а затим можете да прођете стазом кроз све делове спољних зидина и да добро осмотрите цело окружење Смедеревске тврђаве. И једна од кула код самог улаза у Мали град (Јеринина кула) такође делује прилично накривљено – а да ли је склона паду или не, није баш сасвим јасно. Углавном, у овом делу тврђаве је некада био смештен деспотов двор, све са резиденцијом и палатом за пријеме, а у данашњем дворишту утврђења можете видети и таблу са цртежом некадашњег изгледа Малог града, одакле се тачно види где је била Донжон кула, где кула „Седморице браће глава“, где „Угаона“ а где „Крстата“ кула. Осим њих, ту су још били и Јеринино купатило, па Свечана сала за пријеме, Јужна палата, као и житница, ковница новца и библиотека. У сваком случају – све што је потребно за живот када вас опколе освајачи на пар месеци.

Пошто смо све лепо погледали, вратили смо се истим путем назад, преко Трга републике, до кола – а затим скочили до још једне локалне занимљивости – виле „Златни брег“, тј. летњиковца Обреновића, на неколико минута (колима) од центра града. Вила има и надимке – „Плавинац“ или „Краљев виноград“, али је, као и смедеревски музеј, била затворена за посете, што и није чудно ако се зна да је она данас репрезентативни објекат Владе Србије. Свега месец и по дана касније од наше посете, вила је у својим одајама угостила председника Кине, као и председника, а затим и премијера, Србије. После је ту било и печења и свадбарског купуса, а и доброг вина, вероватно баш из околине, јер је још Милош Обреновић посадио 36 хектара винограда на истом овом месту. Вила ће, можда, постати музеј династије Обреновић, у овом или неком другом мандату ове или неке друге владе Србије, која буде имала срца да се одрекне места где се на миру може уживати у печењу и свадбарском купусу, а на трошак буџета.

Од силних историјских и културних знаменитости Смедерева, као и од (не тако велике) шетње, мало се и огладнело, па смо свратили у један од оних лепих ресторана, на још лепшим позицијама, са погледима на Дунав. Један од њих се управо тако и зове: „Поглед“. Иако релативно неугледан, барем кад се гледа са смедеревског пута, његова понуда је била сасвим у складу са лепотом терасе на страни ка Дунаву. Наравно, кад седнете уз реку, шта има боље за јело од рибље чорбе и рибљих филета, па није било разлога за brainstorming, што каже наш народ.

Дакле, Смедерево је ту, малтене иза ћошка, и само вас сопствена лењост може спречити да га (барем мало) обиђете.

Написао: Слободан Боба Огризовић

The post Смедерево, ту близу Кратак излет first appeared on Beautiful Serbia.

Smederevska tvrđava ima osnovu nepravilnog trougla u čijem je severnom temenu je smešten manji, takože nepravilni trougao koji čini Mali Grad, dok ostatak utvrde čini Veliki Grad. Mali grad je imao 6, a veliki grad još 19 — ukupno 25 velikih četvrtastih kula.

Površina malog i Velikog grada, po merenju iz 1975. godine, iznosi 11,3272 hektara. On je ukliješten između desne obale Dunava i ušća Jezave oblika nepravilnog trougla.
Paralelna strana sa Dunavom ima 550 m, druga sa Jezavom 400, a treća prema varoši 502 m. To je zapravo umanjena slika carigradskog utvrđenja. Ovaj monumentalni kolos srpske vojne arhitekture, sa sve tri strane okružen vodom, delovao je neosvojivo. Pa ipak, svetski događaji, jaki prodori Turaka ubrzali su pad Smedereva.

Tokom svoje duge i burne prošlosti, nekoliko puta zidana i rušena, građena i razgrađivana, osvajana i oslobađana, nosi trag vremena kao svoj beleg na zidnim platnima i kulama, svedočeći nam o nepredvidivosti istorije. Njeni bedemi su simbol graditeljske umešnosti i umetničke lepote kao i požrtvovanja i dugogodišnjeg iscrpljujućeg rada neimar koji su ostavili tragove u narodnom sećanju i vezali prokletstvo za ime kraljice Jerine.

The post Smederevska tvrđava first appeared on Beautiful Serbia.