Mali odmor – Kušići

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Za Kušiće kažu da imaju tako divan vazduh da čak i Ivanjičani, stanovnici mesta koje je Vlada Srbije zvanično proglasila za prvu vazdušnu banju u Srbiji, dolaze ovamo da počaste svoja pluća i da dopune krvna zrnca (za dopunu mora lično da se dođe, ne može SMS-om). Pa ko ima problema sa astmom, bronhitisom, povišenim (a i sniženim) krvnim pritiskom, anemijom – pravac Kušići. Svakako, još je pametnije doći ovamo pre pojave pomenutih problema, preventivno.

Selo Kušići se nalazi na padinama Javora, a od Ivanjice se stiže pristojnim, pomalo krivudavim asfaltnim putem (25 km) – koji dalje nastavlja ka Sjenici. Od Beograda do ovde (ako se ide preko Topole, Rudnika, Čačka i Guče) ima nekih 205 km vožnje. Selo se smestilo na „kilometar“ nadmorske visine – u proseku, jer su kuće i imanja razbacani po obroncima, pa se neko nalazi na 800 a neko na 1200 metara iznad (nekog) mora.

View Larger Map

A otkud to „Kušići“? Možda po lekovitoj biljci „kuš“ (žalfija), a možda po reči „kuši“ što je u prevodu „đidija“ a u prevodu prevoda – kosač koji je najbolje odeven, najlepše peva, ima najbolji stas i glas (uzgred, svake godine se tokom kosidbe na Rajcu izabere po jedan đidija)! Dakle, moglo se danas dolaziti i u Žalfi(ji)će ili Đidi(ji)će. Prema arheolozima, ovde se živelo i pre Starih Slovena: behu tu malo Iliri, malo Tračani, a posle i Rimljani. A gde su Rimljani, tu su i latinske izreke: „Cur moriatur homo, cui salvia crescit in horto?” (Zašto da umre čovek, kome u vrtu raste žalfija?) Da li je baš u Kušićima nastala ova izreka, nije poznato.

Ovde se dugo nalazila i granica Srbije i Turske, a mnogi su bojevi ovde vođeni. Na planini se još ponegde mogu videti ožiljci (Karađorđevi šančevi) srpsko-turskih okršaja i ratova.

Put Ivanjica – Sjenica, prolazi pravo kroz „centar sela“, čijom levom stranom dominira nedavno renovirani hotel „Mona – Javor“, a desnom stranom, kada prođete crkvu – osnovna škola „Major Ilić“ i, odmah pored nje, vila „Angelina“, sa porodičnom kafanom „Mali odmor“. Vila Angelina je pravi biser seoskog turizma, sa sobama (14 komada) kategorisanim sa po 4 zvezdice. A gde je u Srbiji seoski turizam, tu su i neki jako vredni ljudi, kao što su to ovde uspešni domaćini – Vidakovići, Stojadin i Rajko, otac i sin (a iza uspešnih ljudi, stoje uvek – zna se, uspešne žene!) Vila je tog majskog vikenda bila dupke puna (takmičara, njihovih nastavnika i ponekog roditelja) zahvaljujući republičkom takmičenju iz istorije u Ivanjici, gde su i Vidakovići imali svog predstavnika, sina i unuka Nikolu (najmlađeg od trojice sinova/unuka). Pomenuta kafana „Mali odmor“ je stara dvestotinjak godina, što znači da je čak i Karađorđe, kada je ovde svraćao sa vojskom 1809. godine, možda nešto pojeo i popio? Kafana je i danas, iznutra, opremljena u etno stilu, zahvaljujući najviše starim, tradicionalnim predmetima i alatima iz ovoga kraja, uključujući i mešinu u kojoj se nekad držala rakija. Centralno mesto u kafani zauzimaju, ipak, dve stvari: stara porodična fotografija petorice braće Vidaković iz tridesetih godina prošlog veka i – kitnjasta diploma iz 1928. godine, kojom „se daje na znanje svakoj ovo zemaljskoj vlasti a i svakom koga se tiče da je“ Risim B. Vidaković, mehandžija iz Kušića, postao punopravni član Udruženja hotelijera, gostioničara i kafedžija!

Puno se radilo, puno se i steklo, pa se, po završetku II Svetskog rata – puno i oduzelo. To je nateralo Vidakoviće (Stojadinovu generaciju – njih petoro braće i sestara) u pečalbu, u daleku Ameriku, odakle se Stojadin ipak vratio svojim (porodičnim i mehandžijskim) korenima i uspeo da, uz pomoć svoje familije, obnovi i imanje i kafanu, a time nekako pokrene i celo selo. Zato su Kušići danas sinonim za seoski turizam, isto koliko i druga ivanjička sela: Katići, Devići i Dajići.

Vidakovići su poslednjih godina uveli i bogat antistres program za turiste – a, kako kaže Rajko, oni se porodično, vekovima, bave tim antistres aktivnostima samo što nisu znali da se to tako zove: cepanje drva, branje malina, plaštenje sena, branje šljiva, vađenje ivanjičko-javorskog krompira i tako te stvari.

Zbog zgusnutog programa, nismo se mnogo bavili anti-stresiranjem, a ni stazama i bogazama koje od Kušića vode ka drugim delovima Javora, ka Mučnju, Goliji. Mogućnosti za šetnju su svakako neograničene. Ostali smo dužni i istoriji (a nismo imali vremena baš zbog takmičenja iz istorije), pa nismo obišli ni ostatke Karađorđevih šančeva iz oslobodilačkih ratova Srbije sa početka 19. veka, a nismo videli ni spomenik čuvenom Majoru Iliću. Bruka.

A veliki je to čovek bio: Major Ilić, po imenu Mihailo, bio je jedan od najsposobnijih mladih oficira jedne od najsposobnijih vojski (sprske) tog vremena i već sa 30 godina napreduje do čina Majora! Kakav oficir, takav i pisac, i naučnik – čija su dela služila kao udžbenici za vojne škole. Bio je član Srpskog učenog društva, a govorio je nemački, ruski i francuski jezik! Kakvi li su tek bili generali i ministri odbrane (u 19. veku) kad su majori bili ovakvi!

Major Ilić je predvodio prvo Rudničku, a zatim i Užičku brigadu, i sa njima odneo velike pobede protiv turske vojske u bitkama na Javoru, čime je sprečen upad Turske ka Ivanjici i centralnoj Srbiji. Nažalost, smrt ga je sustigla već 24. avgusta 1876, u velikoj borbi na Jankovom kršu (visu). Ostalo je to opisano u ratnim beleškama Jovana Javorca, (inače profesora i ratnika, ali i kolege putopisca):

„Ali uz sam razvoj ovog junačkog okršaja, potamnje zvijezda, koja je najjasnije sjala po visovima Javora i Mučnja, a za sve vrijeme ove junačke borbe. Jedan i jedini komadić olova natersume izbačen iz cijevi, prokleta sudbino, ugasi život onome, kome se uspomena nikad ugasiti neće dok je Javora i sunca i dok je srpskog viteškog plemena“.

Na spomeniku na Javoru piše: „Izginulim borcima na Javoru i Kalipolju sa javorskim junakom Majorom Mih. Ilićem u ratovima za nezavisnost Srbije 1876. i 1877. god – Blagorodno potomstvo , 24. juna 1907. godine“ . Major Ilić danas počiva na Novom groblju u Beogradu.

Tako je to bilo na junačkom Javoru, sa junačkim precima.

Inače, kada krenete od Kušića ka Sjenici, posle jedno četiri kilometra nailazite na (makadamsko) odvajanje – put od oko 8 kilometara do Štitkova, Božetića (poznatih po sirijadi, krajem avgusta) i do brane na Sjeničkom jezeru, što je ujedno i najkraći put do Nove Varoši. Čisto da znate.

Skok do Studenice

Bili smo u Ivanjici, i imali smo na raspolaganju celo popodne za izlet po izboru. Iako je primamljivo delovala ideja da posetimo manastire Kumanica i Kovilje (gde živi iguman Amvrosije i sa njim pripitomljena vučica Alfa!), na kraju smo, ipak, otišli do Studenice.

Tek vozeći se par kilometara od centra Ivanjice duž Moravice (uzvodno) možete da steknete utisak koliko je zaista veliko ovo mestašce. I rekli biste da se Ivanjica širi i povećava, ali nađoh posle jedan depresivan podatak: prema rezultatima poslednjeg popisa, na teritoriji opštine Ivanjica, od 2002. godine povećan je broj stanova (za 1253 komada!) ali je broj stanovnika opštine manji za 3270 građana (!)

View Larger Map
Dakle, Ivanjica se vizuelno stvarno širi i povećava (građevinski, stambeno), ali… Ubrzo, putokazi za Studenicu upućuju na drugu stranu reke i put počinje žustro da se pentra u planine, ka Ušću i Kraljevu. Posle dvadesetak kilometara dobijate društvo – reku Studenicu, koja, kao i vi, vijuga između Čemerna i Radočela. Put Ivanjica – Ušće je odlična i prirodna veza ivanjičkog i kraljevačkog kraja, a njegovo puštanje u rad godinama su pratili baksuzni odroni i problemi. Negde tokom 2010. godine put je konačno završen i danas pruža nesputano zadovoljstvo prolaska kroz ovaj park prirode. I meštani kažu da je ovaj put odlična stvar, jedino što je zakasnio nekih tridesetak godina (za one odseljene Ivanjičane). Ali dobro, bolje trideset nego šezdeset. A i da je napravljen pre trideset, toliko bi propao da bi opet morao da se pravi novi, pa izađe na isto.

View Larger Map

Desetak kilometara pre Studenice nalazi se odvajanje za Deviće, a i za manastir Pridvoricu. Zatim se prolazi pored table – putokaza za Isposnicu Sv. Save, a za par minuta – eto i svevremenske Studenice. Čim uđete kroz glavnu kapiju, osetite dah davnina, istoriju dugačku osamsto (i više) godina, gde se, potpuno neverovatno, ni u jednom trenutku nije prekidao duhovni i monaški život. Centralno mesto zauzima Bogorodičina crkva, u punom sjaju svog radočelskog mermera, a tu su i crkva Svetih Joakima i Ane i crkva Svetog Nikole. Uz ogradu manastira vide se rezultati višegodišnjih arheoloških istraživanja, a u odnosu na poslednju posetu (pre jedno dve godine) može se konstatovati da su tadašnji konzervatorski radovi, kako napolju, tako i unutra – na živopisu u Bogorodičinoj crkvi, za sada završeni, a skele iz crkve uklonjene.

Osim turskih napada i paljenja manastira, velika šteta po freske nastala je zbog nestručne obnove, 1846. godine, kada je preko starih fresaka nanet novi sloj maltera da bi se naslikale nove freske. Jedan vek kasnije, restauracijom je ovaj sloj uklonjen, ali su po freskama ostala karakteristična oštećenja, koja se danas polako, i to baš polako, saniraju. U Bogorodičinoj crkvi nalaze se mošti Stefana Nemanje – Svetog Simeona, Stefana Prvovenčanog – Svetog Simona, kao i Svete Anastasije. Čast je i sreća (a malo i dobra organizacija) da u dva dana vidite i Oplenac i Studenicu, Karađorđeviće i Nemanjiće, noviju i staru srpsku istoriju, da se poklonite senima i moštima nekima od najvećih ljudi koje je ova zemlja imala.

Odmah iznad radnje sa suvenirima i tako tim stvarima, drveno stepenište vodi do studeničke riznice. S jedne strane, tužno je i strašno koliko je dragocenosti tokom vekova uništeno i poharano, a sa druge – pravo je čudo da je u riznici ostalo i to što je ostalo, posle svih ratova i vojski koji su ovuda prolazili. Tako se ovde mogu videti i zlatni filigranski prsten Stefana Prvovenčanog, pokrov za kivot Sv. Simona, dar sultanije Olivere, ćerke kneza Lazara, Bajazitove žene, triptih, metalne ripide, čaše i nekoliko rukopisa, zlatna i srebrna Jevanđelja, kao i jedno četvorojevanđelje iz 15. veka. Otac Siluan nas je uveo u riznicu malo pre nailaska jedne veće ekskurzije, pa smo imali dovoljno vremena da razgledamo i divimo se iskonskoj lepoti ovih studeničkih uspomena.

Gde je manastir, tu su i konaci, a gde su konaci (barem u ovome slučaju) tu je i sveža pastrmka. A gde je sveža pastrmka, tu su i gladni turisti, tj. mi. Ostalo znate. Što se tiče cene ručka, morali smo tri puta da gledamo račun da se uverimo da nam nisu loše, tj. premalo zaračunali. A nisu. Valjda samo skupštinski restoran ima niže cene.

Ispričali su nam u restoranu kako Studenicu obilazi dosta turista i vernika, a među njima zaista puno stranaca. A pričali su nam i kako se jedna japanska grupa turista u konacima satima pripremala, čitala vodiče, obnavljala gradivo – pre nego što su konačno ušli u manastir. To je pravo poštovanje istorije, manastira i 12. veka, nema dileme. A i nezgodno je da se nešto propusti, ko će posle iz Japana ponovo da dolazi do Studenice?

Duhovno i fizički osveženi, krenuli smo nazad ka Ivanjici, s tim što smo brzo stali kod table za Isposnicu Svetog Save. Tu sve lepo piše – ko hoće da dođe do donje isposnice, treba mu 30, a ko hoće do gornje – 80 minuta. Na početku staze uredno su poređani drveni štapovi (rent-a-štap, ali besplatan) koji jako zgodno dođu prilikom uspona, i srednje brzim hodom, zaista ste za pola sata kod donje isposnice. Tu se nalazi česma Svetog Save, a odmah pored je jedna bela kuća uz čiji donji zid se nalazi staro groblje. Kuća, koja se nalazi na sred staze ka gornjoj isposnici, bila je zaključana, pa smo odustali od daljeg uspona. Isposnica je inače ozidani pećinski kompleks u skoro vertikalnoj litici, a po internetskim slikama se vidi da se do nje stiže uzanim mostićem pribijenim uz liticu. Mora da je pogled odozgo divan, ali svakako se – za uspon do gornje isposnice – treba prethodno raspitati u Studenici – da li se gore može ići i da li možda kome nećete time zasmetati… Onome ko je iz manastira otišao čak u isposnicu, sigurno ne treba društvo (pa čak ni naše!).

Preostalo nam je da se napijemo vode (il’ je bila lekovita, ili smo bili jako žedni – da l’ mi, da l’ one pastrmke..) i da se polako vratimo do kola, odložimo štapove na mesto za sledeće radoznalce i krenemo dalje.

Ubrzo smo se našli u manastiru Pridvorica, oko 2 kilometra udaljenog od glavnog puta. Verovalo se da manastir potiče, takođe, iz 12. veka jer se i pominje u Studeničkoj povelji. Nažalost, živopis nije sačuvan (malo zbog paljenja i rušenja, a malo zbog obnove u 19. veku), a legenda tvrdi da je crkvu podigao neki velikodostojnik (a možda i dvorjanin, možda neki plemić – vazal?) Stefana Nemanje, u isto vreme kada je građena i Studenica. Međutim, u međuvremenu je dokazano da pomenuta povelja nije autentična, već da potiče iz 17. ili 18. veka, pa i podatak o nastanku crkve treba uzeti sa rezervom. A zašto „Pridvorica“? Evo šta smo pročitali u prospektu o manastiru, koji se može uzeti u crkvi:

„Jedno predanje o nastanku Pridvorice kaže da je Nemanjin verni vazal – sluga toliko bio zaslužan za gradnju manastira Studenice, neizmerno se trudeći oko građevine, da je „dvorio i predvorio“, pa je vladar odlučio da ga nagradi tako što će mu odobriti da izgradi sopstvenu zadužbinu. Nemanja je slugi rekao da od manastira Studenice krene uz reku i gde nađe zgodno mesto sazida crkvu. Sluga je, kaže predanje, sazidao crkvu za dve stope veću od Studenice, pa su se oko toga zavadili. Posle dužeg vremena odlučili su da se pomire. Nemanja i njegov sluga su zajednički izgradili crkvu posvećenu Svetom Aleksiju, Čoveku Božijem u selu Milići, koje je, kažu, po tome i dobilo naziv, po njihovom pomirenju.„

Crkva Pridvorica je posvećena Preobraženju Gospodnjem, a od 2000. godine manastir je dobio i nov ikonostas, kao i novi zvonik.

Od Pridvorice smo krenuli nazad za Ivanjicu, uskoro nas je i reka Studenica napustila (ili mi nju?), a Čemerno i Radočelo su u znak pozdrava obezbedili divan pogled na dolinu Moravice, a zatim i na samu Ivanjicu. Od Ivanjice – nazad u Kušiće, opet uzbrdo, pomalo krivudavim putem, ali okolina je tako lepa da to i ne primetite. Taman je, pre večere, bilo vremena za šetnjicu po novootvorenoj trim stazi u Kušićima, koja ima veze sa trim stazama samo po imenu, a inače tu nećete videti nikakve sprave za vežbanje, ni iz ovog a ni prethodnih vekova. Posle par stotina metara staza se neprimetno pretvorila u neki od postojećih lokalnih seoskih puteva, ali za šetnju je svaki put dobar, naročito u Kušićima, u smiraj dana. Sunce je, sve rumenije, polako zamicalo iza Mučnja i Čemernice, ne stavljajući nam na bilo koji način do znanja (kao nije znalo?) da nas sutra ujutru čeka klasičan tmurni poluzimski maglovito-kišoviti sivo-nisko-oblačni ledeni dan, kao stvoren za dugoplanirani izlet po Uvačkom jezeru i obilazak Ledene pećine. Ledeni dan za Ledenu pećinu, sasvim logično!

Nastavak putopisa pročitajte ovde >>>

The post Vikend u Ivanjici, poseta Studenici, a za desert – plovidba po Uvcu (II deo) first appeared on Beautiful Serbia.

(avgust 2005.)

Piše: Slobodan Ogrizović

Srpska istorija – Ras, Sopoćani, Đurđevi stupovi, Studenica… sve to zvuči tako poznato – u prvi mah svima izgleda kao da su tamo već bili, makar sa školskim ekskurzijama ili možda tokom nekog prolaska ka crnogorskoj obali… Kako god, ako baš i ne možete da se tačno prisetite da li ste stvarno (i kada je to bilo) obišli ove manastire, (a malo lepših od njih postoji u Srbiji) pročitajte pažljivo ovaj putopis i spremite se za put…
Kopaonik je jedna od omiljenih turističkih destinacija, i zimi i leti. Suvišno je iznova opisivati ovu, najpoznatiju srpsku planinu… Zato se možemo radije pozabaviti povratkom sa Kopaonika, istina iz perspektive jednog Beograđanina…
U večitom škripcu sa vremenom, uvek je primamljivo da se, bez mnogo razmišljanja, zaputite do Brusa, projurite pored (veštačkog) jezera Ćelije i, kroz periferiju Kruševca, dohvatite auto-puta. Odatle još nešto manje od dva sata – i došli ste kući. Sva sreća, ponekad se dešava da uobičajene auto-trke nadjača želja da i sam put bude deo odmora. Šteta što uz puteve od „centra“ Kopaonika ka Jošaničkoj banji i selu Rudnica ne postoji i par velikih tabli sa mogućim itinererima za turiste, sa ucrtanim lokacijama manastira koji se nalaze po dolinama Raške i Ibra. Verovatno bi to mnogima dalo ideju za ovakvo, skromno hodočašće po najlepšim srpskim manastirima.
Put sa jugozapadne strane planine, odakle se – kad je lepo vreme – mogu kao na dlanu videti i vrhovi Golije i Javora, ali i veliki deo Kosova, vodi preko Rudnice ka Raškoj i Novom Pazaru. Put je pretežno makadamski, mada dosta prometan i takav je sve do silaska u podnožje Kopaonika. Nemojte se iznenaditi kada se, po obavljenom veleslalomu niz Kopaonik, stvorite među brojnim policajcima i parkiranim kamionima – i nađete dakle na samoj administrativnoj granici naše pokrajine. To verovatno neće doprineti boljem raspoloženju putnika, ali…
Lep put od nekih 9 km dovodi vas brzo do Raške i skretanja za Novi Pazar, a odatle imate još dvadesetak kilometara do Novog Pazara ili, još bolje, odvajanja za Tutin. Sa tog puta dalje skrećete za Sopoćane, što je bio i prvi cilj putovanja. Kako napredujete deonicom Raška – Novi Pazar, tako možete i da pratite prelaz iz jedne u drugu kulturu, table i putokaze od ćiriličnih do latiničnih… Zatim sledi silazak sa puta i odvajanje za Sopoćane, putem pored kvantaške pijace. Ne može se reći da sve vreme imate jasne putokaze i da povremeno ne dolazite u nedoumicu da li ste još uvek na dobrom pravcu i putu. Bez otvaranja prozora i raspitivanja kod lokalnog stanovništva, verovatno ćete napraviti bar tri pogrešna skretanja. I u delu samog Novog Pazara, kod Jugopetrolove pumpe, izlazite na raskrsnicu gde možete i pravo i levo i desno (a i u rikverc)… (tačan odgovor pod „a“ – pravo) Dakle, turisti – pitajte, a vi, zaposleni u ministarstvu kulture – obeležite sve pravce ka srpskim manastirima onako kako to oni zaslužuju… U svakom slučaju, posle još desetak kilometara vožnje po ne baš savršenim putevima, stižete do manastira Sopoćani. Kao i u svim drugim manastirima, ukoliko vas zanima istorija ili nešto iz života manastira, uvek će se naći neko ko će biti vaš domaćin – i biće sa vama dokle god ste vi raspoloženi da slušate. Nas je kroz divne freske manastirske crkve proveo monah Teoktist. Hvala mu još jednom. Ovaj manastir, inače zadužbina Kralja Uroša prvog, sagrađen je u drugoj polovini trinaestog veka, blizu drevnog Rasa, središta srpske države i duhovnosti u srednjem veku. Manastirska crkva je posvećena Svetoj Trojici, a u crkvi je sahranjeno nekoliko članova kraljevske porodice Nemanjića, pa je to u neku ruku i mauzolej kraljevske porodice (Ana Dandolo, majka kralja Uroša, Stefan Prvovenčani i brat od strica knez Đorđe. Tu je sahranjen i sam ktitor). Priče o uništavanjima, rušenjima i spaljivanjima manastira zvuče, nažalost, tako poznato i u današnje vreme, a samo je božje čudo moglo da sačuva ove predivne freske kroz skoro osam vekova – iako je dva i po veka crkva bila bez krova! Ali i ono što je odolelo zubu vremena, nije moglo da odoli neljudima, koji su tokom drugog svetskog rata – „streljali“ manastirske freske. U crkvi se sada, u nekoj vrsti izbeglištva, nalaze mošti Sv. vrača Damjana i Kozme, na čemu su zahvalni mnogi kojima je molitva uz ove svetinje donela spasenje i duševni mir. Mošti su prenete iz kosmetskog Zočišta, sravnjenog sa zemljom 1999 godine.
Inače, Sopoćani su od 1996 godine ponovo muški manastir (prethodno je sestrinstvo obnovilo monaški život nakon Drugog svetskog rata) tako da mlado bratstvo episkopa Artemija sada radi na duhovnoj i materijalnoj obnovi ove divne zadužbine.
U Sopoćanima, koji je i pod zaštitom Uneska kao svetska kulturna baština, nalazi se jedna od najlepših fresaka XIII veka (a verovatno i najlepša?) – Uspenje Presvete Bogorodice. Ova kompozicija naslikana je na više od dvadeset kvadratnih metara i ovaj, jedan od najlepših motiva Novoga Zaveta, naslikan je od strane nama nepoznatog, ali sigurno vrhunskog i dubokoverujućeg umetnika. Ko zna koliko je renesansnih, svetski poznatih slikara dobilo inspiraciju u ovom manastiru? Fresku nismo fotografisali. Obiđite Sopoćane, vidite je lično…
Inače, Sopoćani su ime dobili najverovatnije po staroslovenskoj reči Sopot, što znači izvor.
Istim putem vraćate se ka Novom Pazaru, sve dok na jednoj od raskrsnica (postoji neugledna tabla, otvorite četvore oči) ne skrenete ka Đurđevim Stupovima, lokalnim putem dugim nekih 3-4 kilometra. Kada je lepo vreme, sa brežuljka na kome se nalazi manastir može se videti, kako monasi kažu, pola Srbije. A u svakom slučaju, može se videti cela novopazarska dolina. Predivan pogled pruža se i na Miščiće, rodno selo Svetoga Save. Manastir Svetog Đorđa u Rasu spada u ključna istorijska mesta Srbije. Naziv „Đurđevi Stupovi“ dobio je u srednjem veku po stupovima, kulama – ukrasima manastirske crkve. Stupovi su zadužbina Stefana Nemanje, iz druge polovine XII veka. Pošto je 1166 godine preuzeo vrhovnu vlast u srpskim zemljama, Nemanja je otpočeo gradnju manastira. Crkva je bila završena 1171 godine, prema zapisu sa zapadnog portala, a ubrzo i oslikana. Ovaj manastir, na izuzetnom položaju, nedaleko od katedralnog hrama raške episkopije, bio je potvrda tadašnjeg sklada vere i države. Iguman manastira Sv. Đorđa je inače uvek zauzimao istaknuto mesto u životu crkve i, kao prvi među uglednima, učestvovao u izboru igumana manastira Studenice. Pod svodovima Đurđevih stupova, i sam Rastko Nemanjić sticao je prva duhovna iskustva. Kralj Dragutin je kasnije dogradio manastirsku crkvu i oslikao njenu pripratu. Po izričitoj želji ovog vladara, koji se pred smrt zamonašio kao Teoktist, njegovi ostaci preneti su u manastir Sv. Đorđa i tu sahranjeni. Zbog svega što je činio za ovaj manastir, u narodu se kralj Dragutin pominje ne samo kao drugi ktitor, već ponekad i kao osnivač manastira. Od sedamnaestog veka, manastir je prvo opusteo a zatim su razne vojske i ruke nasilnika teško oštetili ovaj kompleks.
Negde od 2000 godine, počela je misionarsko-priložnička akcija za obnovu Manastira Đurđevih stupova, pod sloganom „PODIGNIMO STUPOVE – Kako je divno Gospode kada hram Vaskrsava„. Na Đurđevdan 2002. ovde je održan crkveno-narodni sabor „Vaskrsni Đurđevdan“ kojim je obeležena 830. godišnjica osnivanja manastira i označen zvaničan početak opštežiteljnog monaškog života posle 313 godina. Restauratorski radovi, građevinski materijal i mehanizacija okolo manastira, ali mnogo više prisustvo mladih monaha, kao što su Petar, Gerasim i Vasilije, garancija su da ćemo se opet diviti punom sjaju Đurđevih Stupova…

Verovatno se svima dešavalo da tek po povratku sa nekoga puta od prijatelja čuju i saznaju za još puno stvari koje je takođe trebalo videti, a bile su nadohvat ruke. Tako, nažalost, nismo obišli Petrovu crkvu, još jedan od bisera ovoga kraja, koja je možda i najstarija svetinja u Srbiji, verovatno iz osmog ili devetog veka. Postoje čak indicije da je hram izgrađen tokom prvog veka, i da su ktitori bili Sveti apostoli Petar i Pavle. Takođe se misli i da je crkvu , kao i episkopiju, osnovao apostol Tit, učenik svetog Pavla. Kada je Sveti Sava išao u Nikeju da se izbori za srpsku arhiepiskopiju koristio je ovaj podatak, jer se autokefalnost mogla dobiti samo za onu crkvu koju je osnovao neki od prvih apostola. U istoj toj crkvi je kršten i Rastko Nemanjić, naš prvi, srpski, arhiepiskop Sveti Sava. Sama crkva nalazi se negde na periferiji Novog Pazara… Od 1970 godine uvrštena je među mesta svetske kulturne baštine…

Vrativši se na put Novi Pazar – Raška, brzo stižete do Raške, i zatim nastavljate ibarskom magistralom ka Ušću. U mestu Brvenik postoje dva skretanja – levo za manastir Gradac, a desno, preko mostića, za staru i novu Pavlicu. Prvo možete poći desnim pravcem – i brzo stižete do Nove Pavlice, neka dva kilometra udaljenu od raskrsnice. Sagrađena je negde oko 1383 godine, kao zadužbina braće Musića, sestrića kneza Lazara. Crkva pripada tzv. moravskoj školi, ali sa veoma jednostavnim fasadnim površinama. Crkva je u trenutku kada smo stigli bila zaključana, ali zahvaljujući ljubaznoj monahinji koja se nalazila u konaku pored crkve, ušli smo unutra… Nekoliko stotina metara odatle, nalazi se i Stara Pavlica, za koju nema pouzdanih podataka o vremenu nastanka. Prvi put se pominje u dvanaestom veku, kao muški manastir i kao metoh manastira Studenice, u darovnoj povelji kralja Stefana Prvovenčanog, ali se veruje da je nastala pre epohe Nemanjića. Danas su sačuvani samo ostaci ovoga manastira. Crkva je posvećena svetim apostolima Petru i Pavlu.
Zatim nazad ka Ibarskoj magistrali, a onda, sa iste raskrsnice, put levo vodi ka manastiru Gradac.
Put od Brvenika do manastira Gradac je veoma lep, a i čini vam se nemogućim da bi bilo šta moglo da remeti sklad sa okolnim obroncima Golije. Gradac je zadužbina kraljice Jelene Anžujske, žene kralja Uroša prvog. Manastir, posvećen Blagovestima, podignut je oko 1270 godine, a živopisan verovatno 1275 godine. Kraljica je ovde osnovala prvu žensku školu. Jelena Anžujska je ovde i sahranjena. Mada zidana pretežno u raškom stilu, vidljivi su i uticaji gotskog stila na elementima manastirske crkve – verovatno zahvaljujući kraljičinom uticaju i poreklu. U ovom kompleksu nalaze se osim velike Bogorodičine crkve još i manji hram Svetog Nikole, kao i konaci i trpezarija sa kuhinjom. Da li treba pomenuti da je i ovaj manastir stradao od Turaka? Na crkvi se jasno može videti srebrno-siva olovna linija koja opisuje koliko je malo ostalo od ove svetinje posle razaranja.
Freske su delimično sačuvane, stilski vezane za one iz Sopoćana. Mala crkva Sv. Nikole je tipa katoličke propovedničke crkve i sagrađena je verovatno da bi se u njoj mogla obavljati služba za radnike katoličke veroispovesti dok su trajali radovi na Bogorodičinoj crkvi. Ono što je najvažnije za svaki manastir, pa i ovaj – to je da je od 1990 godine u manastiru obnovljen duhovni život. Zahvaljujući tome bićete toplo primljeni – a hvala još jednom mladoj monahinji koja nam je bila domaćin u manastirskoj crkvi. Šta reći nego nešto slično onome iz akcije za Đurđeve Stupove… kako je divno, Gospode, kada manastiri vaskrsavaju… Tako mlado, produhovljeno i obrazovano monaštvo je, Bogu hvala, danas sigurno najveće bogatstvo i naše Crkve ali i cele Srbije…

Raspitivali smo se malo da li se od Gradca može stići nekom prečicom do Studenice. Neki put definitivno postoji, najverovatnije makadamski. Ako imate džip, vredi pokušati, inače bolje je vratiti se istim putem, i ibarskom magistralom otići do Ušća, a zatim skrenuti levo ka Studenici, koja je udaljena odatle nekih 12 kilometara. (Malo pre Ušća, negde oko Baljevca, nalazi se odvajanje za Jošaničku Banju) Odličnim putem, uz poneki mali odron na putu i oprezniju vožnju, vrlo brzo se stiže do cilja. Vijugavim putem, kroz nezaboravne planinske predele, uzvodno uz rečicu Studenicu, tako je lepo voziti se, da i ne osetite – a već ste ispred manastira.
Dakle, stigli smo u Studenicu. Ovde je sve savršeno, sve je u harmoniji – i priroda i manastir i ljudi koji se ovde nalaze. Vazduh, spokoj, tišina – u trenutku vas dovode u stanje duševnog mira u kome ostajete sve vreme boravka u krugu manastira, a i dugo posle toga. Reka Studenica koja teče pored manastira, u dolini između Čemernog i Radočela sa vrhovima od po 1500-1600 metara, zelenilo koje vas okružuje – mame vas da ostanete duže na ovom mestu. U blizini Studenice postoji mali, istoimeni hotel, gde bi se sigurno moglo odsesti nekoliko dana.
Ovaj manastir, o kome bi se moglo pisati toliko da ni ceo broj ovoga „Horizonta“ ne bude dovoljan, sagrađen je oko 1190 godine, nedaleko od živopisne Ibarske klisure. Studenica, kao i sam Hilandar, predstavljaju ktitorski podvig Stefana Nemanje i lepotu hrišćanskih hramova kakva se teško može ponoviti. Najveća uloga u dovršavanju manastira i uređenju monaškog života u njoj pripada Rastku Nemanjiću. Studenica, ili preciznije jedan njen deo – Bogorodičina crkva, važi za najznačajniji spomenik raške škole graditeljstva, tj. kombinovanja vizantijskih elemenata, obično samog prostora i strukture hrama, i elemenata romanske arhitekture, uglavnom vezanih za spoljašnjost.
Ono najvažnije (i, iskreno, potpuno neverovatno za ove prostore) – od kada je u XII veku osnovana monaška zajednica, Studenica ni u jednom trenutku nije prekidala svoj duhovni, monaški život.
Dakle, centralno mesto u studeničkom kompleksu pripada Bogorodičinoj crkvi, sa oštećenim natpisom čiji deo glasi: „… Ovaj presveti hram prečiste vladičice naše Bogorodice sazdan bi veleslavnim županom i prijateljem cara grčkog Aleksija, Stefanom Nemanjom koji je primio anđeoski obraz kao Simeon monah…“ Prvobitni živopis crkve sačuvan je samo u delovima crkve. Bogu hvala, i danas se mogu videti kompozicije – Bogorodica sa anđelima koji joj se klanjaju, Blagovesti i Sretenje, Hristovo raspeće… kao najveća dostignuća srpske ali i evropske umetnosti trinaestog veka. Studeničko slikarstvo je i osnova sveukupnom srpskom zidnom slikarstvu koje je kasnije i dobilo naziv „studenički stil“. Crkva je sa spoljne strane ozidana pola metra debelim blokovima belog radočelskog mermera, i dan danas potpuno očuvane lepote…
U sklopu manastira Studenica, nalazi se i crkva Sv. Joakima i Ane, zadužbina kralja Milutina, te tako poznata i kao Kraljeva crkva. Kao i u Bogorodičinoj crkvi, i ovde je u osnovi hrama krst sa Raspeća, naslikanog u samoj crkvi… Predivno očuvan živopis, delo Milutinovih majstora, uvrstio je ovu crkvu među najdragocenije spomenike četrnaestog veka, upravo zbog likovnih vrednosti. Stvaralaštvo dvorskih slikara Mihaila i Evtihija očuvano je i zahvaljujući velikoj obnovi koju je izvršio Longin, najveći srpski slikar XVI veka. Kralj Milutin je ovim hramom, slaveći Bogorodičine roditelje, Sv. Joakima i Anu, pokazao i svoju ljubav prema Bogorodici. Na fasadi crkve može se pročitati (deo natpisa): „sazidah ovaj hram u ime svetih pravednika i praroditelja Hristovih Joakima i Ane, godine 1314…“
Crkva Svetog Nikole (Nikoljača) sa delimično očuvanim živopisom, najmanja je i najjednostavnija od tri crkve u manastirskom krugu. Vreme nastanka nije poznato, jer postoji dilema da li je ova crkva korišćena za službu za vreme građenja Bogorodičine crkve, ili je nastala u vreme kada i slikarstvo celog kompleksa…
Od 1986. godine, Studenica je na UNESKO-voj listi svetske kulturne baštine.
Naš obilazak Studenice (i manastira uopšte tog dana) završio se negde oko 6 časova popodne, u trenucima kada je monah udarcima klepetala pozivao bratstvo na večernju službu. Naravno – istim putem nazad ka ibarskoj magistrali. Mada se može i nastaviti ovim putem dalje od Studenice i doći do Ivanjice. Nastavak doline Ibra koji vodi ka Kraljevu (poznat i kao Dolina jorgovana) je zaista predivan i sigurno vredi isplanirati ovuda neko prolećno putovanje…

Vozeći se tuda, sa desne strane, na stenovitom grebenu nekih 15 kilometara pre Kraljeva, videćete ostatke srednjovekovnog grada Magliča. Verovatno potiče iz vremena Nemanjića, a spada u najlepše spomenike srpske srednjovekovne vojne arhitekture. Početkom XIV veka, arhiepiskop Danilo II obnovio je bedeme, crkvu Sv. Đorđa i palatu čije se ruševine i dan danas ovde nalaze. Arhiepiskop je u Magliču osnovao i monašku školu. Najverovatnije je ovaj grad-tvrđava služio kao obezbeđenje kako prolaza kroz dolinu Ibra prema Raškoj, tako i manastira Studenice i Žiče.
Maglič je od nedavno restauriran i dostupan posetiocima. Posmatrajući ovaj „grad“ iz žablje perspektive, lako je zaključiti da je pogled iz „ptičje“ perspektive na dolinu Ibra prizor za koji se vredi malo pentrati i pomučiti.

Odatle, put je vodio pravo ka Beogradu. Mada je dobra ideja prespavati u okolini Kraljeva i sledećeg dana se vratiti pravcem Kraljevo – Kruševac, pa autoputem, što vam pruža šansu da obiđete Žiču, Ljubostinju, Kalenić, Manasiju, Koporin…
Što se tiče tehničkih detalja, opisanim putem, od Kopaonika do Beograda, sa svim skretanjima i puteljcima, preći ćete tačno 400 kilometara.

To je naša priča o nekoliko divnih srpskih manastira. Deo stručnih podataka iz ovog malog putopisa preuzet je sa raznih sajtova, iz raznih knjiga, iz mnogih brošura… i samo su podsticaj da dalje čitate i istražujete. I ujedno savet – pođite dan ranije na crnogorsko more, ili dan ranije sa tog mora; pođite dan ranije sa Kopaonika, ili barem rano ujutru i prespavajte, npr. u hotelu Studenica, i obiđite barem ovoliko koliko smo mi obišli. Ovi manastiri, njihove freske, njihovi monasi, pravi su božji blagoslov kojem se treba potpuno prepustiti i uživati… I vraćati se ponovo, i ponovo…

Tweet

Ostavite komentar na Fejsbuku

(Ukoliko želite da ostavite komentar na ovom portalu za to koristite polje na dnu stranice.
Možete da komentarišete na oba mesta)

The post MANASTIRI SRBIJE first appeared on Beautiful Serbia.