Naravno da ukoliko neko odluči da poseti ovaj grad u vreme trajanja čuvenog festivala „Exit“, treba dosta ranije da izvrši rezervaciju smeštaja. Nije neobično da svi apartmani Novi Sad, kao i smeštajne jedinice u brojnim novosadskim hotelima tada budu rezervisane. Upravo zato se i istče da ukoliko neko odluči da Novi Sad podseti baš u vreme trajanja tog festivala, treba dosta ranije i da izvrši rezervaciju smeštaja.

Inače, tokom ostalih perioda godine, obično ne predstavlja nikakvu poteškoću pronalaženje odgovarajućeg smeštaja u tom gradu.

Znamenitosti Novog Sada

Kao najveći grad na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine, Novi Sad se po ukupnoj površini i po broju stanovnika nalazi na drugom mestu na teritoriji Republike Srbije i samim tim se može pohvaliti odličnom ponudom za sve turiste.

S obzirom na to da je određeni vremenski period smatran centrom srpske kulture, grad koji je osnovan na samom kraju 17 – og veka je dugo godina nosio epitet Srpske Atine. Zato i ne čudi što u Novom Sadu postoji Grčkoškolska ulica, dok je u tom gradu kroz istoriju postojala i vrlo jaka grčka zajednica, koja je ostavila svoj trag.

Kada su u pitanju znamenitosti Srpske Atine, one se jednostavno ne mogu lako nabrojati. I baš zato je poželjno da apartmani Novi Sad, koje turisti biraju budu smešteni relativno blizu gradskog centra, kako bi posetioci imali prilike da uživaju u lepotama Petrovaradinske tvrđave i pogledu na Dunav, odnosno na Trgu slobode ili u pogledu na novosadsku sinagogu, zgradu Matice Srpske i Vladičin dvor. Ne treba propustiti ni obilazak Gradske kuće u Novom Sadu, kao ni posetu užem gradskom jezgru i šetnji prelepim ulicama Novog Sada, uz nezaobilazni Dunavski park.

Poseta Srpskoj Atini naročito je atraktivna u vreme Božićnih i Novogodišnjih praznika, mada su tada apartmani Novi Sad uglavnom dosta ranije rezervisani, pa o tome treba voditi računa prilikom planiranja putovanja. Svakako je uživanje u lepotama Novog Sada zagarantovano i u tom i u ostalim periodima godine. Zato i nije lako odgovoriti na pitanje kada je najbolje posetiti Novi Sad, jer je u pitanju grad, koji je podjednako interesantan u svako doba godine.

Uzevši u obzir da je domaćin Sterijinom pozorju, zatim festivalu Zmajeve dečije igre, ali i međunarodnom Novosadskom književnom festivalu i naravno već pomenutom festivalu „Exit“, nema sumnje da Srpska Atina i te kako ima šta da ponudi svojim posetiocima.

Jedna od najcenjenijih, ali i ujedno najveća galerija na području Novog Sada je Galerija Matice Srpske, koja je osnovana u prvoj polovini 19–og i to veka u sklopu najstarije obrazovne i kulturne institucije kod Srba. Izložbe u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine su nešto što se takođe ne propušta, a za najmlađe posetioce od 2016. godine u Novom Sadu se nalazi i Dino park, u okviru koga je moguće da vide čak 24 replike dinosaurusa.

Uz Sabornu pravoslavnu crkvu, u Novom Sadu se nalazi i sinagoga, kao i katolička i hrišćanska adventistička crkva. Na području grada Novog Sada nalazi se i manastir Kovilj, a blizina Fruške Gore, na kojoj postoje brojni srpski srednjovekovni manastiri, čini posetu Novom Sadu još zanimljivijom.

Kako odabrati smeštaj u Srpskoj Atini?

Uzevši u obzir da je u pitanju drugi po veličini grad na teritoriji naše zemlje, to i sasvim jasno da su brojni apartmani Novi Sad na raspolaganju svim turistima, te ne bi trebalo da brinu oko pronalaženja odgovarajućeg smeštaja.

Međutim, isključivo u zavisnosti od toga kakav plan imaju prilikom posete Novom Sadu, odnosno koliko dana imaju nameru da borave će i zavisiti da li je bolje da apartmani Novi Sad budu smešteni u užem gradskom jezgru ili širem. U svakom slučaju je najbitnije da turisti ne bi trebalo da imaju nikakvih poteškoća prilikom pronalaženja odgovarajućeg smeštaja. Naravno da u Novom Sadu postoje i hoteli, tako da imaju više opcija na raspolaganju.

Koliko ranije moraju biti rezervisani apartmani Novi Sad?

Nakon Beograda, Srpska Atina je drugi grad po broju poseta stranih turista. U tom smislu, koliko god da su brojni apartmani Novi Sad, te generalno smeštaj u tom vojvođanskom gradu, svakako bi valjalo na vreme izvršiti rezervaciju.

Sve to se posebno odnosi na period Božićnih i Novogodišnjih praznika, odnosno na vreme kada se organizuje čuveni festival „Exit“, kada godinama unazad nije baš tako jednostavno pronaći smeštaj u Novom Sadu.

The post Da li Novi Sad ima bolju ponudu hotela ili apartmana za smeštaj? first appeared on Beautiful Serbia.

Једног лењог летњег јулског дана кренули смо на пут, да коначно видимо тај чувени Фантаст, дворац Богдана Дунђерског, као и суседни Бечеј, остајући и даље вечито запитани зашто је толико времена требало да се направи овај тако леп излет, а до места које је свега стотињак километара удаљено од Београда?

Одмах после преласка моста код Бешке и проласка поред Ковиља (где је лепо мало се задржати и видети манастир, ако то већ нисте учинили), долази се до скретања за Шајкаш. Иако је, донекле, привлачна идеја да се остане на аутопуту, све до скретања за Србобран, ипак је излет – излет, а како ћете заиста уживати у излету него лаганом вожњом бачком магистралом – кроз Шајкаш, Ђурђево, Жабаљ, Чуруг и Бачко Градиште?

Свако од тих симпатичних, ушорених војвођанских села нуди понешто за видети, али требало је ипак стићи до Бечеја и нешто видети пре него што сунце баш упече. Али да барем поменемо неколико занимљивости!

Ђурђево је, за познаваоце вискија, чувено као место у коме се прави први и једини српски виски! Нажалост, посета дестилерији „Two doves“ (две голубице) није део туристичке понуде Ђурђева, а било би лепо да нас (и вас) једног дана тамо сачека путоказ ка вискију! Е сад, можда би за многе ту већ био крај излета, а можда би морали и да преспавају у Ђурђеву, барем док се не отрезне од дегустације, али планови путовања и постоје да би се мењали! Творац домаћег вискија је господин Шандор Комароми, који је дуже од четврт века радио и експериментисао са разним поступцима, састојцима, бурићима… да би дошао до данашњег (могу слободно рећи – изванредног) производа – малт вискија, произведеног искључиво од јечменог слада, трипут дестилисаног (онако како се, на пример, прави и најбољи ирски виски) у класичном казану и затим остављеног да лешкари још најмање четири године у бурићима од храстова са Фрушке горе! Па кад поново крене акција „купујмо домаће“  – да знате да се то односи и на виски! На сајту дестилерије можете наћи више информација о две голубице, као и места на којима можете да набавите овај производ, а – пошто су већ и јапански, и тајвански виски проглашавани за најбољи светски виски, нема разлога да та награда једном не дође и у наше, тј. Шандорове руке!

Возећи се даље бачком магистралом, на изласку из Жабља доћи ћете и до прелаза преко речице по имену Јегричка, а табле поред пута вас упозоравају да уствари пролазите кроз парк природе Јегричка, који откида делове општина Бачка Паланка, Темерин, Врбас и Жабаљ, обухватајући преко 11 хиљада хектара, што копна, што воде.

Парк је заштићен законом, па пазите шта овде радите! А заштићено је, пре свега, 80 врста водених и мочварних биљака (па и водени орашак и мешинка, ако умете да их препознате), као и 198 регистрованих птичјих врста (ваљда ће однекуд слетети још и те две!), међу којима и водени бик, црногрли гњурац, патке – њорке и кашикаре (!), и ко зна шта све још. За посматраче птица – право уживање. Дакле, и водени бик је врста птице, мада постоје и неки прави водени бикови (из легенди о Власинском језеру) који знају понекад ноћу да изађу из језера и направе лом. Јегричка је уједно и станиште видри, које могу свакога дана да једу другу врсту рибе, скоро месец дана, а онда све испочетка.

На малом земљаном паркингу поред речице, одмах уз мост који прелази преко Јегричке, видећете локалне пецароше, неки ресторанчић, али ништа значајно – што би вас задржало у вашем походу – освајања дворца Дунђерског.

Узгред, кад смо већ код географије, да причу о Јегричкој закључимо и информацијом о њеном току – од канала ДТД, па до ушћа у Тису, близу Жабља – што укупно износи (чак) 64 километра речног тока.

Веома брзо стићи ћете и до Чуруга, још једног ушореног војвођанског села, где можете да видите велику цркву са, кажу, највећим звоником на Балкану. Чуруг је некада био познат по ветрењачама, а данас се, одмах уз пут, може видети још једна ветрењача, али без својих „крила“. Да поменемо и да је у овом селу основну школу похађао данашњи Митрополит загребачко-љубљански др. Порфирије.

Северни део села излази на Стару (или Мртву) Тису, одакле се може наставити и ка Бисерном острву, а у близини је (али, нажалост, не одосмо до тамо) и споменик жртвама јануарске рације (1942. године) у Чуругу. Према подацима Меморијалног друштва, тада је – за десетак дана рације мађарских фашиста – а на име одмазде за неколико, у борби настрадалих, окупаторских војника – зверски убијено више од 500 Чуружана, и међу њима најмање 86 деце старости до 15 година. Осим Чуруга, настрадао је и цео околни регион, и процењује се да је та геноцидна рација однела скоро 13 хиљада жртава, који су великим делом – што убијени, што живи или рањени – бацани под лед који се те зиме ухватио на Тиси. И тако, увек исто – где год кренете по овој земљи, крв, кости, невине мртве душе…

А што се тиче поменутог Бисерног острва, осим по дворцу Рохонци из 19. века, оно је познато и по чувеном вину „Крокан“. Винова лоза је донета – можда из Француске, можда из Алжира, али ју је гроф Рохонци сигурно засадио баш овде, на овом осунчаном острву близу Чуруга и Новог Бечеја. Ту је и настао Мускат Крокан, а вино називају и пићем богаташа. Данас га можете видети и у локалним београдским радњама, по цени од око 2000 динара. Вреди, сваки динар, а чак и ако се мало замислите због цене, биће вам лакше када чујете да је то вино гроф некада слао на поклон својим пријатељима – по европским дворовима – и да је тадашња вредност флаше Крокана, прерачуната на данашњу вредност – износила око 1000 евра! Дакле, вино је појефтинило око 500 пута од тада, па нека неко каже да се данас тешко живи?

А гроф Рохонци је, како то стоји на сајту Крокана, био прави боем, бонвиван – и осим вина је обожавао и новац, жене, карте, лов… а по легенди је једном исте ноћи изгубио, а затим и повратио и имање и супругу Изабелу! Ето, некад – кад би вас жена (баш) изнервирала, ви бисте једноставно отишли да се коцкате, и – изгубили је на картама.

Крокан се некада није ни могао наћи у слободној продаји, што није ни чудо када су велики љубитељи овога вина били чак и друг Тито и Де Гол. А кажу да је и Путин, приликом посете Србији, пио баш ово вино.

Кроз Чуруг смо пролазили и у одласку и у повратку. Тако смо у одласку опазили таблу – путоказ за ресторан – рибљу чарду „Тиха Тиса“, а у повратку тамо и свратили. На мало збијеном простору, у склопу једној симпатичног домаћинског имања, близу обале Старе, Тихе или Мртве Тисе, налази се поменута чарда – која вам нуди рибљу чорбу (и то искључиво од смуђа и шарана), специјалитете од рибе и стандардну понуду роштиљског меса. После предивне рибље чорбе, наручисмо (а да нас питате зашто, не знамо) баш роштиљ и – имамо само један савет – ако дођете овде држите се рибљих специјалитета!

Иначе, та Стара Тиса је уствари један затворени, полукружни, меандар Тисе потковичастог облика, и кажу да је ту вода перфектна и за купање и за кување (а посебно рибљих чорби).

Од Чуруга пут води даље – кроз Бачко Градиште – па поред великих бечејских рибњака, и тако све до уласка у (Стари) Бечеј. Да бисте стигли до Фантаста, чим пређете канал ДТД настављате главним путем (мало лево, мало десно, али нема грешке) и тако све до укључења на Србобрански пут, који наставља скроз ка северу, ка Сенти. Међутим, још у самом Бечеју, баш код „Лукоил“ пумпе, скрећете на пут ка Бачкој Тополи, тзв. Тополски пут, а затим, после неколико километара, видећете и обележено скретање ка Фантасту. Још мало вожње уским, „дворским“ путем, и ту сте.
Такође, мало пре поменуте пумпе, налази се још једно одвајање (на лево), на тзв. Иђошки пут, који вас води право до дворца. Па сад, како вам драго.

И тако, дођосмо и до дворца Богдана Дунђерског, по имену Фантаст. Е сад, на шта данас човек помисли када каже „дворац“? Пар месеци пре овог излета, био сам у Торину, видео краљевску палату, дворац Кастело… још увек се сећам посета Лувру, Версају, дворцима Лоаре… Фантаст свакако не може да се пореди са тако велелепним грађевинама, али је зато ту, близу, и наш је! И леп је, мада му не би сметало још дотеривања, и поред тога што се види да је доста тога урађено и реновирано претходних година.

Највиши део замка је четвороугаона кула, или торањ, на који се можете попети уским, кружним степеништем и уживати у погледу који пуца (чуј – пуца, експлодира!) на све четири стране света. Осим куле, ту су још и три, нешто ниже куле, једна квадратне и две кружне основе, са оним правим шпицастим врховима примереним (замишљеним) замковима из бајки! На прозорима недостају само заточене принцезе које чекају принчеве да их спасу – успињући се уз кулу држећи се за њихове дуге, дуге плетенице!

Велепоседник, Богдан Дунђерски, изградио је тако замак по својој вољи и жељи, а захваљујући свом другарству са чувеним сликарем – Урошем Предићем – у импозантној капели, која се налази десетину метара удаљена од дворца, посвећеној Светом Ђорђу – налази се диван иконостас са неколико предивних Предићевих радова. Касније, 1943. године, Богдан Дунђерски је и сахрањен у тој капели. Послератна власт није се баш много потрудила око очувања дворског комплекса, а успут су из замка нестали и намештај, уметничке слике, накит, теписи, кристални лустери и сребрнина. Дворац су, уместо Дунђерских, или барем туриста, походиле – овце! а капела замало није постала електрична централа – да је није, својим везама са тадашњом влашћу, спасао лично Урош Предић.

На улазу у капелу можете видети и таблу „Задужбина Богдана Дунђерског – велепоседника старобечејског и сентомашког – 1923. године.“

Фантаст данас функционише и као хотел, са око петнаест апартмана и соба. Љубазно особље дворца/хотела омогућило нам је да погледамо једну собу, достојну хотела са пет дворских звездица. Уколико хоћете да ноћите (и још добијете доручак) у неком од апартмана (једна особа), то ће вас коштати 5.770 динара (податак из јула 2016. године). Иначе, одмах уз рецепцију хотела налази се неколико витрина са поређаним пехарима и фотографијама најзначајнијих тренутака из историје ергеле Фантаста.

Неколико просторија дворца, уређених за туристичке обиласке, украшено је рустичним намештајем, а ту су и свечана сала, и један велики концертни клавир – те би се дало наслутити да се у оквиру Фантаста често организују концерти или други културни догађаји. Узгред, дворац можете обићи и сами, а можете се и – пре доласка – договорити са локалним кустосом и водичем о организованом обиласку Фантаста.

Ергела је посебна прича. Пре рата овде је трчало, касало и галопирало око 1400 расних коња, који су после рата продавани Италијанима – по кланичној цени (надам се да нису и завршили по кланицама). Данас (по информацијама са разних сајтова) овде живи нешто мање од сто грла. Док смо шетали около, могли смо видети само 2-3 празне штале, док су коњи вероватно били на испаши или на неком тренингу, иако је било прилично вруће, а сунце високо.

По обиласку дворца, можете сести у локални дворски ресторан, где се може нешто попити, а и појести (садржај јеловника је деловао привлачно) али нас је чекао Бечеј…

Породица Дунђерски је имала, осим овога, још неколико двораца по Војводини, као у Челареву (који као украс на улазу има брата близанца скулптуре лава која краси и Фантаст), Кулпину и још понеки.

Одмах поред Фантаста, дворца, налази се и велики, празан базен, на чијој средини се налази мала фонтана. Напуњен базен, са фонтаном у раду – био би то заиста предиван призор за све посетиоце… А по легенди, Богдан Дунђерски је базен пунио млеком, да би се његова највећа љубав – Мара Дињашки Ђалинац (некадашња – неко каже жена, а неко каже вереница, ковача са имања Дунђерског) – купала у млеку. Нажалост, Мара се касније разболела и умрла, а за спомен на њу – Богдан је тражио од Уроша Предића да Богородица, у капели, има лик његове вољене Маре.

А име Фантаст – дворац је добио по најпознатијем грлу од оних 1400 предратних коња, шампиону који је 1932. године на београдском хиподрому победио у све три трке и освојио све што се могло освојити. Када је Фантаст угинуо, Дунђерски га је сахранио на овом имању, и – по завршетку изградње замка – грађевини дао име свог љубимца.

Уз опроштајну кафицу и сокић у Фантастовом ресторану, настависмо наш излет – повратком у Бечеј.

Ка центру Бечеја, градићем који је само својим источним делом наслоњен на Тису, води једна врло еколошка улица, по имену Зелена. Врло брзо ћете, са десне стране, видети једно од централних бечејских знаменитости – посластичарницу, или – како то кажу Мађари: cukrászda – по имену „Жербо“. Не знам да ли је бечејски Жербо у некој вези са својим светски познатим имењаком, тј. имењакињом (посластичарницом) у Будимпешти, која тамо постоји дуже од једног и по века? Ово необично име потиче од имена врхунског посластичара, Емила Жербоа, рођеног у Женеви, у – познатој посластичарској породици, што је био још један доказ да ивер не пада далеко од кладе, а ни шлаг од чоколаде. Емил је, са својим слаткишима – што са укусним тортама са кремом од путера, што са пуњеним чоколадним бомбонама (на пример – са вишњом и коњаком) – освајао непца целе Европе. На крају се усидрио у Будимпешти, где се и дан данас његово име помиње са пијететом.

Углавном, ни бечејски Жербо није за бацање, а кад станете испред великих стаклених витрина са колачима, одмах зажалите што нисте пар деценија млађи, и што не можете одједном да поједете барем пет-шест колача! Шта је ту је… Опет, заиста је тешко савладати чак и само један колач, јер Жербо а ла Бечеј нуди, искрено, и квалитет и квантитет. Ко не воли колаче, ту је и богата понуда сладоледа, а све то можете густирати у отвореној башти са унутрашње стране зграде.

Настависмо даље – по већ јаком јулском сунцу – даље, Зеленом улицом која мало касније прелази у „Зелени корзо“ (Zöld korzó, што каже мађарски народ). Корзо вас води право ка Тиси и лепо уређеном шеталишту, а успут ћете проћи и поред бечејског хотела, лепе спољашњости, од наранџасто-црвенкасте фасадне цигле – „Imperial lux“, некада званог „Бела лађа“. Мало пре него што дођете до Тисе, видећете и једну велику округлу плочу, благо укосо уздигнуту изнад тла, на којој је у мозаику приказан грб Бечеја. Нажалост, плоча је у прилично офуцаном стању, и штета је да се не доведе у ред, кад се већ неко некада ономад потрудио да је направи.

Тиса је дивно изгледала, потпуно упивши у себе зелену боју околног дрвећа, и верујем да Бечејци свакодневно уживају у том призору. А колико је дугачко шеталиште уз Тису – не знам.

Ка центру Бечеја можете се вратити кроз Горански парк, који се простире паралелно са Зеленим корзом, и то је један прави парк, са преко 2300 стабала и стотињак различитих врста дрвећа и жбуња. Камо среће да су бечејски горани уређивали, на пример, Ташмајдан, па да су по свим оним ћелавим деловима парка посадили сво то дрвеће!

Иако је парк практично наслоњен на центар Бечеја, кажу да се у парку могу понекад видети срне и зечеви.

А ви се запитајте да ли сте икада чули за 39 врста жбуња, и то на једном месту? А овде су: јапанска аукуба, па багремац, физокарпус, јулианова жутика, маклура, пајасмин, пампастрава, пузава мушмулица, шипурак али и ватрени грм!

Пошто прођете парк, видећете и спортски центар „Бечеј“ са термалним базеном и Јодном бањом (ради још од 1904. године), место где су некад харали ватерполисти клуба „Бечеј“, који су 2000. године чак и освојили титулу првака Европе! Нажалост, клуб је већ 2002. године престао да постоји, а касније је на његово место ускочио ВК „Бечејац“. А прваци Европе су те године били Александар Шоштар, Слободан Соро, Предраг Зимоњић, Вељко Ускоковић, Александар Шапић, Југослав Васовић… Какав састав!

Убрзо се стиже на централни градски трг – „Трг ослобођења“, којим доминира велика православна црква, а трг својим присуством уобличавају и зграда општине, црква Узнесења блажене Девице Марије, као и Градско позориште.

Бечеј се, иначе, некада налазио на сред пута између Новог Сада и Суботице, али се изградњом ауто-пута нашао, помало, на периферији збивања. Наравно, од Бечеја до ауто-пута имате 15-20 минута вожње, тако да је ова нова позиција, без свог тог саобраћаја, вероватно и захвалнија за Бечејце.

Историја каже да се градић први пут спомиње још давне 1091. године, тако да ће у овоме веку Бечеј прославити првих хиљаду година постојања.

Опет, то што га је тада неко споменуо, не значи да Бечејци нису овде живели и пре тога. Према налазима на овом подручју, рекло би се да су неолитски Бечејци овде пецали и пили Крокан још пре скоро седам миленијума, тј. још у петом миленијуму пре нове ере. После њих, овде су живели и енеолитске Лале, а затим и бронзане и гвоздене… Као и на другим подручјима данашње Србије, и овуда су пролазили многи народи, многе војске и разни путници намерници. У петнаестом веку овде се налазио и посед деспота Ђурђа Бранковића, да би затим дошли Турци, у лику и делу Мехмед-паше Соколовића, који није много марио за затечене правно-имовинске односе, тј. шта је чије.

Ако се евентуално спремате за неко такмичење из историје, онда сами потражите шта се још дешавало у следећих неколико векова, тј. куда су прошле велике сеобе, куда Аустријанци а куда Турци, па шта су затим радили Бечејци док су били на Потиско-поморишкој војној граници Хабзбуршке монархије… и тако све до 1918. године када су и Бечеј и околина ушли у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), која би се данас вероватно звала Краљевина Срба, Хрвата, Словенаца, Бошњака, Црногораца, Македонаца, Албанаца, Федерике Могерини и осталих.

Ми смо, рекло би се, мало поранили са доласком у Бечеј, тј. у његов центар, јер је за септембар 2016. године (дакле два месеца после нашег доласка) била најављена реконструкција централног трга. А да му је реконструкција била потребна – јесте.

оменута, православна црква Светог Ђорђа подигнута је средином 19. века и заиста предивно изгледа, са своја три звоника, који симболишу Свето Тројство, од којих средњи, највиши, има чак 52 метра висине, а два нижа, бочна по 34 метра. Или, како то кажу историчари уметности, ово је „једнобродна грађевина са полигоналном апсидом и певничким просторима обележеним благим правоугаоним испустима“. Блиставо бела боја цркве, контрастно окружена богатим зеленилом, прави је украс Бечеја.

Улаз у цркву красе четири масивна стуба у коринтском стилу (ништа без браће Грка), а када се науживате у погледу на спољашњост цркве, можете своје дивљење да наставите гледајући у централни иконостас, подигнут негде око 1860. и неке године, да би крајем 19. века Урош Предић, лично, насликао – престоне иконе, па над њима празничне иконе и представу Свете Тројице над царским дверима, а у највишој зони Распеће и преостале овалне иконе, како то већ ред налаже.

Не би то била права српска црква да је непријатељи и окупатори нису мало бомбардовали и рушили, па је тако средњи торањ оштећен 1944. године, а обнова торња и крова цркве изведена је неких двадесет година касније. Према огромним флекама од воде, на делу цркве – тик иза коринтских стубова – рекло би се да је истекла гаранција за радове на крову, и да је време за додатне поправке.

Недалеко од православне, налази се и католичка црква, чији је сат на звонику – или неисправан или жури два сата у односу на православно време. А највероватније је да сат уопште не ради, јер је звоник цркве Узнесења блажене Девице Марије управо у процесу реконструкције.

Одмах преко пута цркве Светог Ђорђа (добро, не баш преко пута, јер их деле десетине метара великог трга, са нечим што је вероватно фонтана – али без воде), налази се и зграда општине из 1881. године, па њених 60 метара фасаде јасно ограничава контуре градског трга. Део те општинске зграде је уствари задужбина баронесе Еуфемије Јовић, изграђене у сецесионистичком стилу, тј. инспирисане природним облицима и структурама (како се, узгред, стручно објашњава шта је то тачно – „сецесија“).

У близини општинске зграде, такође на самом тргу, налази се и велики Споменик слободи, посвећен борби и страдањима становника Бечеја у Другом светском рату.

Није то био баш неки детаљан и професионални обилазак Бечеја, јер је ипак са свих страна, а највише одозго, пекло јулско војвођанско сунце, и сигурно би се дало наћи још пуно занимљивих ствари – само да је наишао неки облачак – али није.

У шетњи до паркинга – споредним бечејским улицама, могле су се видети и необично украшене фасаде и велике дрвене капије, а само спорадично – по неки Бечејац кога је мука натерала да изађе на вреле улице, или је, у бољем случају, можда кренуо до локалних базена.

Ову дивну туристичко-историјско-културну посету завршили смо, хм, обиласком још једне велике грађевине, изграђене почетком 21. века, са мешавином византијско-барокног и готичко-сецесионистичког-кичерајског стила, данас нажалост познатију и посећенију много, много више и чешће него што је то случај са било којим од наведених места у овом путопису, а по имену „Fashion Park Outlet“, у Инђији.

Чим је овај путопис објављен, желео сам да то поделим са господином Комароми Шандором, произвођачем првог српског вискија. На моју велику жалост, сазнао сам од његовог сина да је господин Шандор у међувремену преминуо… Зато овај текст посвећујем успомени на овог ведрог, духовитог, иновативног и вредног човека, са надом да ће његова породица наставити са производњом домаћег вискија, из Ђурђева.

С. Огризовић

The post Фантастичан излет до Фантаста first appeared on Beautiful Serbia.

Iako plodne ravnice nisu baš uobičajena turistička atrakcija, jako je teško ne primetiti nekoliko poznatijih mesta i banja u Vojvodini, koji pružaju mnogo više nego što neupućeni posetilac može očekivati.
Iz Beograda postoje tri glavna saobraćajna puta preko plodnih polja Vojvodine koja preko Subotice, Kikinde i Vršca vode pravo do Mađarske i Rumunske granice.

View Larger Map

Navešćemo nekoliko mesta koja su svakako interesantna na putu Beograd-Subotica

Slankamen

Slankamen se nalazi na samim obroncima Fruške gore sa predivnim pogledom na Dunav i Tisu. Slanjača – banja sa slanom mineralnom vodom temperature od 28 °C, koja je takođe obogaćena i jodom, je poznato lečilište i svakako omiljeno izletište Novosađana i Beograđana. Slankamen je po svojim mineralnim izvorima bio poznat i u vreme Rimljana koji su ga zvali Acumincum. Takođe su njegove blagodeti koristili i Turci.

Fruška Gora

Planina Fruška Gora (539m), koja je bila ostrvo u nekadašnjem Panonskom moru je isto toliko dragocen grumen zemlje koliko i dragoceni deo šumovitog predela usred Panonske ravnice. Dužina Fruškogorskog venca je 70km, a širina iznosi 15km. Dobro je povezan sa Beogradom, Rumom i Novim Sadom. Čuvena su izletišta kao što su Stražilovo – gde se nalazi grob pesnika Branka Radičevića kao i kulturno religijska mesta tj. Fruškogorski manastiri koji datiraju još iz XVI i XVII veka.

Sremski Karlovci

Sremski Karlovci su u XVIII veku predstavljali kulturni centar Vojvođanskih Srba, kao i sedište pravoslavne episkopije do 1920.godine za sve pravoslavce u Vojvodini, Slavoniji i Hrvatskoj. Upravo je ovde osnovana prva srpska gimnazija 1731. Godine. Ikonostas glavne crkve je delo Jakova Orfelina i Teodora Kračuna (kraj XVIII veka). Sa istorijske tačke gledišta Sremski Karlovci su poznati kao mesto gde je 1699.godine sklopljen mirovni sporazum između Turske, sa jedne strane i Austrije, Poljske, Rusije i Venecije sa druge strane. Najverovatnije su tom prilikom diplomatski predstavnici Zapada i Istoka bili u prilici da okuse neka od najpoznatijih Karlovačkih vina na licu mesta.

Novi Sad

Glavni grad Vojvodine, Novi Sad, čuven je kao idealno mesto za život. Veliki grad bez gužvi i stresa. Sam grad odiše neverovatnim spokojom, ljudi veselih i nasmejanih lica koji nikuda ne žure svakodnevna su slika i utisak koji ćete poneti iz Novog Sada.
Grad Novi Sad sastavljen je iz tri celine: centralnog dela – naselja sa leve obale Dunava te Petrovaradina i Sremske kamenice sa desne strane Dunava.
Za više informacija o Novom Sadu predlažemo da pročitate članak „Novi Sad, Exit i još po nešto…“ portala www.viabalkans.com.

Od ostalih mesta koja svakako treba pomenuti na putu za Suboticu su Srbobran, na raskrsnici između Sombora i Bečeja, kao i Bačku Topolu koja je poznata po čistokrvnim trkačkim konjima iz poznate ergele Zobnatica.

View Larger Map

Subotica

Prema broju stanovnika, 89.000, Subotica je drugi grad po veličini u pokrajni Vojvodina koji se nalazi nedaleko od Mađarske granice. Subotica predstavlja značajan kulturni i edukativni centar sa mnogobrojnim muzejima, bibliotekama, arhivama, pozorištem…

View Larger Map
Svakako najpoznatije izletište je  jezero Palić čija voda gorko-slanog ukusa podseća na morsku vodu. Palićko jezero pokriva površinu od 4,2km2, pruža jako dobre uslove za sportski ribolov (jezero je bogato šaranom ), kao i za lov na ptice. Zoološki vrt i muzej lova. Banja sa lekovitim blatom, temperature od 25 °C .

Putni pravac: Beograd-Kikinda

Zrenjanin

Zrenjanin se nekada zvao Veliki Bečkerek i Petrovgrad.  Zrenjanin je najveći grad u Banatu, a razvijen je pre svega zahvaljujući izrazitom poljoprivrednom bogatstvu ove oblasti, privredi, industriji, saobraćanim vezama, reka Begej i Begejski kanal koji ga povezuje sa Rumunskim gradom Temišvarom. U bližoj okolini Zrenjanina nalazi se galerija umetničke kolonije koja je smeštena u dvorcu Ečka, svega udaljenih 5km od centra.

View Larger Map

Kikinda

Kikinda je središte kulture i umetnosti u Severnobanatskom okrugu. Ovde se nalaze brojna arheološka nalazišta koja svedoče o razvijenoj civilizaciji i kulturi na tlu severnog Banata.
Na prostoru oko grada nalaze se bogati tragovi ostatka starih i iščezlih kultura i civilizacija. Brojne humke, nekropole i mnoga arheološka nalazišta u okolini svedoče da su ovde ljudi živeli u organizovanim zajednicama i pet hiljada godina pre nove ere. Naročito je zanimljiv podatak da je na području Kikinde pronađen fosilni skelet mamuta popularno nazvanog Kiki, po gradu Kikindi.

View Larger Map

Putni pravac:Beograd-Vršac

Pančevo

Pančevo je zadržalo svoju glavnu funkciju kao centar južnog Banata, iako je udaljen od Beograda svega 18km. Smešten na ispupčenju u blizini ušća Tamiša i Dunava, Pančevo danas predstavlja mesto gde su Rimljani i Dačani nekada imali svoje naselje. Pančevo je zadržalo svoju glavnu ulogu trgovačkog centra od XII veka i u vreme vladavine Turaka kao i pod vlašću Austro-Ugarskog carstva.

View Larger Map

Vršac

Vršac leži na brdskim obroncima koji su prekrivreni vinogradima na samoj granici sa Rumunijom i predstavlja kulturni i ekonomski centar jugoistočnog Banata. Tragovi koji i danas postoje kao i neki delova grada svedoče o tome da je upravo na ovom mestu nekada bilo praistorijsko rimsko naselje. Njegov najzanimljiviji srednjevekovni spomenik datira još iz XV veka i to je Vršačka kula koja je 1525. godine pala u turke ruke. Pravi razvoj grada počinje odlaskom Turaka 1717.godine, što je potvrđeno činjenicom postojanja priličnog broja zgrada iz XVIII veka. Veoma je značajan regionalni muzej kao i jedinstveni poljoprivredni prozvodi prerađivačke industrije karakteristične za ovaj predeo.

View Larger Map

Postavi na Fejs

Tweet

The post Maršruta Beograd-Vojvodina first appeared on Beautiful Serbia.

(proleće 2007.)

Piše: Slobodan Ogrizović

Šta je potrebno da se napravi jednodnevni izlet po Srbiji (iz Beogradske perspektive)? Prvo, otvorite kartu Srbije i pogledate šta sve može da se vidi u okolini Beograda (100 do 150 km od Beograda); zatim se odlučite za ona mesta u kojima ili nikada niste bili ili ste bili sa školom, na ekskurziji, pre par decenija ili više, zavisno od godišta… Kada se odlučite za neku, blisku destinaciju, sednete malo za Internet, pa pretražite zanimljive sajtove; eventualno kupite neki od časopisa namenjenih turistima, raspitate se (obavezno) kod svojih prijatelja, rođaka, kolega na poslu – da li su skoro bili u mestima koja vi želite da vidite i šta preporučuju za obilazak; veoma je bitno i da vas upute na neki dobar lokalni restoran da ne lutate bez razloga… Sad vam trebaju još i „tehnička“ sredstva – kola i nekoliko hiljada dinara, što je, uz dobro raspoloženje, već više nego dovoljno… Lepih i sunčanih dana ima više nego dovoljno na raspolaganju i samo površni izgovori ili prolećna lenjost mogu da vas zaustave da krenete na put.

View Larger Map

Do Bele Crkve, koja se nalazi na manje od 100 km od Beograda, stiže se za oko sat vremena, putem preko Pančeva i Kovina. Deo puta vodi kroz Deliblatsku peščaru, gde se nalazi Nacionalni park, izletište i lovište na krupnu divljač. Ne očekujte da vidite predeo tipa Sahare, ali peska ima na sve strane, mada uglavnom prekrivenim tankim slojem trave i rastinja. Kažu da u Banatskoj Palanci (ili Staroj Palanci), na ušću kanala Dunav-Tisa-Dunav (DTD) u Dunav (logično), možete probati odličnu riblju čorbu, u nekom od restorana, a odatle se može i skelom preći Dunav i obići staro rimsko utvrđenje „Ram“.

Bela Crkva leži u kotlini reke Nere, okružena ograncima Karpata. Odmah na prilazu gradu nalazi se niz malih jezera (sedam od njih je pogodno za kupanje) zbog čega Belu Crkvu zovu još i „Vojvođanska Venecija“. Ko se malo duže zadrži u mestu može da baci pogled i na fasade baroknog stila, na mesne parkove, može priviriti u gradski muzej iz 1877. godine (arheološke kolekcije i dela belocrkvanskih slikara iz 19. veka) Ako se u Beloj Crkvi zateknete sredinom juna, bićete učesnik „Karnevala cveća“, sedmodnevne fešte sa kulturno-umetničkim programima, izložbama, sportskim takmičenjima… Glavni događaj karnevala je povorka u kojoj defiluju eksponati pripremljeni baš za tu priliku. Nisam nigde našao naziv „Vojvođanski Rio de Žaneiro“, ali…

Pola sata (ili 35 km) od Bele Crkve nalazi se Vršac. Ne možete ga promašiti jer se Vršački breg na čijem se obodu Vršac smestio vidi maltene iz celog Banata. Najviši (Gudurički) vrh je visok po jednima (čak) 639 metara, a po drugim izvorima i 641 metar! To je ujedno i najviši vrh Vojvodine, pa ovaj breg prilično nestvarno izgleda usred nepregledne ravnice. Negde na samom ulasku u grad iz pravca Bele Crkve, postoji odvajanje ka manastiru Mesić. Posle nekih devet kilometara puta kroz čuvene vršačke vinograde stižete u ovaj manastir, sa crkvom Svetog Jovana Krstitelja (crkva posvećena rođenju Svetog Jovana Krstitelja). Po narodnom predanju, manastir je osnovan 1225 godine od strane hilandarskog monaha Arsenija Bogdanovića, koga je Sveti Sava proizveo za prvog igumana ovog manastira. Drugi zapis pominje kraj 15. veka kao vreme podizanja manastira, u doba despota Jovana Brankovića. Moguće je da su i oba podatka tačna, jer su se manastiri oduvek podizali na ruševinama prethodno sagrađenih i srušenih… Kao i svi naši manastiri i Mesić je znatno stradao tokom brojnih ratova. Manastirska crkva je živopisana 1743. godine (zografi Dimitrije, Petar i Jovan, slikarstvo je blisko životopisu manastira Vraćevšnica). Današnji izgled manastir je dobio krajem 18. veka kada je dozidan visoki barokni zvonik. Freske u crkvi su prilično oštećene, ali i pored toga je unutrašnjost crkve u duhu najlepše oslikanih pravoslavnih hramova. Centralno mesto zauzima ikona „Dostojno jest“, kopija originalne ikone koja se nalazi u Protatskoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice, verovatno najstarijoj i najslavnijoj crkvi na čitavoj Svetoj Gori…
Mesić je sada (od pedesetih godina prošlog veka) ženski manastir. Ako želite da čujete više o istoriji manastira, zamolite neku od monahinja da to učini, ili barem da pusti snimljenu kasetu – priču sa najvažnijim informacijama o manastiru. Nove tehnologije se daju primetiti i na spoljnoj strani manastira, gde prilično bode oči klima uređaj! Nadam se da će se u budućnosti naći ipak neki elegantniji način za klimatizaciju unutrašnjosti crkve…
U povratku ka Vršcu, postoji skretanje ka Vršačkom bregu i ka Vršačkoj kuli. Kula je podignuta u 15. veku i jedini je ostatak nekadašnje tvrđave (srušene u 18. veku) od koje su ostali samo temelji. Kula je u veoma lošem stanju i nije preporučljivo da joj se mnogo približavate. Sa ovog mesta pruža se predivan pogled na banatsku ravnicu. Nažalost, opet zbog novih tehnologija (antena, predajnika) pogled na sam grad Vršac je zaklonjen. Ceo ovaj predeo je glavno vršačko izletište, nešto slično onome što je Avala za Beograd. Ako vam se dalje ne putuje, možete nastaviti šetnju po obroncima brega, spustiti se malo niže do crkve na Kalvariji (iz 1728. godine), ili čak skroz do centra Vršca. Ali ako ste kola ostavili na vrhu brega, kod kule, to baš i nije najpametnija ideja…
Posle dotadašnje vožnje i nekih iskustava iz prethodnih „turneja“ po Vojvodini, odmah se može primetiti kako je Vršac jedan od retkih gradova sređenog lica, renoviranih fasada… Svakako ne pruža onaj osećaj zapuštenosti kakav imate u nekim drugim mestima (naravno, ne samo u Vojvodini, već i u celoj Srbiji). Drugo, nažalost, dok se vozite kroz banatsku ravnicu, na puno mesta možete videti male deponije – kojima tu svakako nije mesto. I ne zahteva mnogo truda da se uklone, dok ne „porastu“.
Dakle, Vršac je, verovatno najviše zahvaljujući svojoj privredi, predvođenoj „Hemofarmom“ i velikim ulaganjima tokom prethodnih godina (uključujući i organizaciju dela evropskog prvenstva u košarci, 2005. godine; nećemo sada o rezultatima reprezentacije), jedan lep, sređen gradić. Vršac je inače i rodni grad Paje Jovanovića, Jovana Sterije Popovića, Bore Kostića, Vaska Pope…
Za obilazak centra i nekoliko najzanimljivijih građevina i delova Vršca možete odvojiti sat, nekoliko sati ili ceo dan.
U svakom slučaju treba videti Vladičanski dvor, pravoslavnu sabornu crkvu posvećenu Svetom Nikoli iz 1785. godine sa impresivnim ikonostasom, srpsku pravoslavnu Uspensku crkvu iz 1766, Gradski magistrat na Trgu Slobode, zdanje Stare apoteke (Apoteka na stepenicama) gde je radila najstarija vršačka apoteka „Kod Spasitelja“ od 1784. pa sve do 1965. godine… Lepa je i rumunska crkvica Svetog Spasa, ali je još lepša najupečatljivija građevina Vršca – katolička katedrala čija dva tornja vidite još dok prilazite Vršcu. Ovo zdanje podignuto je 1860. godine.

Više o Vršcu pročitajte u našem članku „Vršac, grad sa dugom tradicijom„

Na oko devedeset kilometara zapadno od Vršca, nalazi se Zrenjanin. Ako imate loše „prolazno vreme“ bolje je da se još malo zadržite u Vršcu i okolini i onda lagano krenete nazad prema Pančevu (i Beogradu) ali sada drugim putem preko Alibunara, i Banatskog novog sela.
Ko se do sada nije zamorio, može da nastavi ka Zrenjaninu. Negde na tridesetom kilometru puta ka Zrenjaninu, u mestu Hajdučica, odmah na ulazu u mesto, možete skrenuti ulevo ka Dvorcu Dunđerski. To je lepa zgrada pravougaone osnove sa velikim parkom i bazenom, a po funkciji više je to manji letnjikovac nego dvorac. Zgrada je bila zatvorena tako da se nije moglo nešto specijalno (tj. ništa) videti. Uzgred, ovo nije „onaj“ Dvorac Dunđerski ili kako se danas naziva – hotel „Fantast“, veliki uređeni turistički kompleks koji se nalazi na putu od Bečeja ka Bačkoj Topoli (desetak kilometara od Bečeja). Jedan iz familije Dvoraca Dunđerski postoji i u Čelarevu, blizu Bačke Palanke…

Zrenjanin je već „velegrad“. Od Trga JNA gde postoji veliki parking, mostom preko Begeja, i zatim preko Trga Republike, ulazite u centralnu gradsku ulicu i pešačku zonu (ulica Kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića). Veliki pešački most se nalazi na mestu gde je nekada bila „Bečkerečka ćuprija“. Za prvi doživljaj nekoga grada uvek je više nego dovoljno prošetati centralnim gradskim ulicama. Ne možete a da ne primetite predivne zrenjaninske građevine – zgradu opštine Zrenjanin u baroknom stilu iz 19. veka, Rimokatoličku katedralu (sa čuvenim orguljama) iz 1864. godine, Gradsku biblioteku „Žarko Zrenjanin“, veliki spomenik kralju Petru Prvom Karađorđeviću (srušenom 1941. i obnovljenom pre dve godine) … U starom gradskom jezgru, najstarija građevina je Uspenski pravoslavni hram iz 1746. godine.
Naravno, Zrenjanin je veliki grad, i bilo bi pretenciozno očekivati da prvi kontakt bude nešto više od turističke šetnje glavnom ulicom i kratak odmor u, recimo, nacionalnom restoranu – pivnici „Četir` konja debela“ sa pogledom na Trg Slobode. Ako ste baš ozbiljan turista i pravite celodnevni izlet po Zrenjaninu, po sajtovima i knjigama o Zrenjaninu preporučuju se i posete baroknoj sali Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“, iz 1839. godine, obilazak Narodnog muzeja, i dalje šetnje po bočnim zrenjaninskim ulicama. Lep pogled imate i sa tzv. Malog mosta, odakle imate zaokružen pogled i na muzičku školu „Josif Marinković“, Zrenjaninsku gimnaziju, Kulturni centar, Reformatorsku crkvu, palatu suda i na neobični ostatak gradskog toka Begeja…
Nažalost, iako je bio pravi trenutak za ručak, nismo imali informaciju o dobrim restoranima u centru Zrenjanina. Stara dobra izletnička korpa sa sendvičima, jajima, paradajzom… još uvek je odlično rešenje za izletnike.

Više o Zrenjaninu pročitajte u ViaBalkans-ovom članku „Zrenjanin, najlepše od Banata„

Okolina Zrenjanina prosto vrvi od zanimljivih mesta i izletišta. Tu je Ečka, nekadašnje sedište vlastelinstva grofova Lazar. Njihov dvorac „Kaštel“, u engleskom stilu, postao je centar društvenog i kulturnog života, veći i od samog Bečkereka. Na otvaranju dvorca, uz prisustvo najbogatijeg tadašnjeg vlastelina Ugarske, grofa Esterhazija, svirao je i devetogodišnji Franc List, muzički vunderkind. Kaštel je sada u renoviranju i kako nam rekoše na gradilištu, radovi verovatno neće biti završeni tokom ove godine. Na 2 km od Ečke je i istoimeni ribnjak, nadaleko poznat. A tu je i, već četiri decenije, Umetnička kolonija, sa zbirkom od više od dve hiljade eksponata. U smeru ka Kikindi nalaze se Melenci, seosko naselje na čijem obodu se nalazi poznato lečilište i izletište Banja Rusanda – odakle se lekovito blato izvozilo i u evropske prestonice. Tu se može videti i jedan od poslednjih sačuvanih mlinova na vetar – Bošnjakova vetrenjača (prema popisu iz 1885. godine bilo je čak 280 vetrenjača u Banatu i Bačkoj), a na lokalnom groblju se nalazi Kapela Dimitrijevića, čiji je ikonostas oslikao Uroš Predić. Sa druge strane Zrenjanina, iza Ečke, kod Stajićeva, nalazi se čuveni prirodni rezervat – Carska bara. Naš izbor za nastavak izleta bio je upravo ovaj rezervat, koji pokriva skoro 1700 hektara i obuhvata Carsku, Perlesku i baru Tiganjiku, ali i staro korito Begeja. Stigli smo prekasno (oko 5 popodne) da bismo se provozali brodićem, ali zato imate staza za pešačenje koliko god želite. Ovo je jedno od najbogatijih staništa ptičjeg sveta i tu se nalaze skoro sve ptičje vrste koje žive u Vojvodini; tu se mogu videti svih osam vrsti čaplji koje postoje u Evropi; a zbog vodenog okruženja, ovo je raj i za ribe – deverike, karaša, soma, šarana… Od alatki za lov i ribolov dopušten je samo fotoaparat, može i digitalni. Od zverki, u rezervatu žive vidre i divlje mačke, a posle svih onih emisija po televizijama nekako stalno očekujete da iskoči čak i neki krokodil… Komaraca nije bilo, a pretpostavljam da smo jednostavno imali sreće sa „tajmingom“ za obilazak. Rezervat je inače zatvoren za posetioce između 22 i pet sati ujutru. Carsku baru su neki putopisci prozvali i Banatskim Amazonom, što je sasvim logično ako smo Belu Crkvu krstili kao Vojvođanski Rio de Žaneiro?
Posle ovako prijatnog, celodnevnog napora, možete da odlučite da prespavate u Carskoj bari, ali ne na drvetu, već u obližnjem hotelu „Sibila“. Druga varijanta je da krenete nazad za Beograd, ali da se, zasluženo, počastite u divnom restoranu „Trofej“ na samom uključenju na Zrenjaninski put po izlasku sa puta od Carske Bare. U okviru ovog simpatičnog mesta nalazi se i mali zoološki vrt (!) sa srnama, divljim guskama i plovkama, paunovima, zečevima i jednim pravim mrkim medvedom (možda ga puštaju napolje u vreme fajronta?) Unutrašnjost restorana je okićena lovačkim trofejima, a pored restoranske bašte možete videti i etno-kućicu, vetrenjaču i mali zabavni park – idealno rešenje za decu koja ne mogu mirno da dočekaju kelnera za stolom. Naravno, na meniju se nalaze sva moguća jela od divljači, ali je ipak klasično, mešano meso sa roštilja bilo savršeno…
Puni utisaka, ali i punih stomaka, za malo više od pola sata stižete do Beograda (malo više od 50 km od Carske bare). Sve bogatija i bogatija ponuda male privrede duž puta ali i razni miomirisi; autobusi GSB-a i sve gušći saobraćaj, nepogrešivo vas dovode do Pančevačkog mosta i ulaska u Beograd.
Svi putevi kroz Banat su bili kvalitetni, bez mnogo saobraćaja i jako prijatni za vožnju. Ovo napominjem samo zbog toga da se ne obeshrabrite ukupnom cifrom od 350 pređenih kilometara tokom, ipak, jednodnevnog izleta. Ukoliko vam nije do toliko aktivnosti za jedan dan, i Bela Crkva i Vršac i Zrenjanin su na oko sat vremena od Beograda, pa uvek možete napraviti tri jednodnevna izleta umesto jednog…

Postavi na Fejs

Tweet

The post Jednodnevni izlet po Banatu first appeared on Beautiful Serbia.

Nakon povlačenja Turaka 1717. godine, Idvor je pripadao tadašnjem Pančevačkom okrugu i brojao je svega nekoliko kuća. 1732. i 1736. Godine poharala ga je kua te se broj stanovnika višestruko smanjio, a preostalo malobrojno stanovništvo izmestilo je selo nešto južnije, na povoljniji položaj.

Kasnije je Idvor, prvenstveno zahvaljujući doseljenicima dobio karakterističan austrougarski karakter i graditeljski stil sa karakterističnim Banatskim kućama, šorovima i crkvom u sred sela.

Mihajlo Pupin

Mihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. g. u Idvoru u zemljoradničkoj porodici kao jedno od desetoro dece (petoro muške i petoro ženske) oca Konstantina (Koste) i majke Olimpijade.

Školovanje je započeo u Srpskoj crkvenoj osnovnoj školi u Idvoru, a zatim u Nemačkoj osnovnoj školi u obližnjem Perlezu. Nakon toga je pohađao Građansku školu i Realnu gimnaziju (srednju školu) u Pančevu, u kojoj je završio peti razred u leto 1872. godine. kao odličan učenik, dobio je već 1871. stipendiju u Pančevu.
U jesen 1872. pošao je na dalje školovanje u Prag. Osnovni razlozi za to su učešće u sukobima Omladine srpske sa njemačkim vlastima i želja majke, učitelja prote V. Živkovića i učitelja fizike i matematike Simona Kosa, da kao darovit učenik nastavi dalje školovanje.
Po završetku školovanja 1883. godine diplomirao je na niverzitetu Bachelor of Arts, a samo dan pre primio je američko državljanstvo.
Dobio je stipendiju kao odličan učenik, za studije matematike i fizike,u Kembridžu u Velikoj Britaniji (1883-1885), a zatim u Berlinu (1885-1889), gde je doktorirao iz oblasti fizičke hemije, sa temom: „Osmotički pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji“.

Svoju karijeru i naučnu djelatnost započeo je kao nastavnik fizičke matematike u odeljenju za elektrotehniku, na Kolumbija univerzitetu u Njujorku 1889. Godine gde je kao profesor radio punih četrdeset godina.
Pupin je pored naučne djelatnosti, izumio mnogo pronalazaka, od kojih je patentirao 24. Za svoj sveobuhvatni rad dobio je mnoge nagrade i priznanja.
Pupin je bio i uspešan pisac. Za svoje autobiografsko delo „Sa pašnjaka do naučenjaka“ („From Immigrant to Inventor“), objavljeno 1923. godine, godinu dana kasnije 1924. godine dobio je Pulicerovu nagradu.
Pupin je prvi diplomata Srbije u SAD postavljen je za počasnog konzula 1912. godine i ovu duznost je obavljao sve do 1920. godine.
Pupin je bio oženjen Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka. Imao je sa njom ćerku Varvaru, udatu Smit. Umro je 12. marta 1935. u Njujorku i sahranjen na groblju Vudlaun u Bronksu.

Idvor Google map

View Larger Map

Mihailo Pupin – video

Postavi na Fejs

Tweet

Fotografije: Slađana Maksimović

09. oktobra 2011. godine Internet pretraživač Google je svoj logotip (“Google Doodles”) prilagodio obeležavanju godišnjice rođenja Mihajla Pupina.

The post Selo Idvor, Mihajlo Pupin first appeared on Beautiful Serbia.

Piše: Slobodan Ogrizović

Fruška Gora je toliko blizu Beograda da ćete popodne sa Novog Beograda brže stići do nje nego do centra grada, barem ove godine, dok traju radovi na Gazeli. Valjda i zbog toga, tog osećaja blizine i dostupnosti, već godinama stižemo do raznih udaljenih ćoškova Srbije, a ovamo – nikako.
Jedan rođendanski ručak bio je prilika da se izvezemo do Fruške Gore, sa ciljem da je malo načnemo sa jugoistočne strane, a da jednodnevni obilazak završimo na Perkovom salašu, uz najavljenu sremsko-vojvođansku gozbu.
View Larger Map

Fruška Gora je nekad verovatno bila jedna od omiljenih ostrvskih turističkih destinacija u letnjim aranžmanima za Panonsko more? Rezervacije za primorski Vrdnik ili Irig jedva su se mogle dobiti čak i na sajmu turizma, u februaru, negde pre 600.000 i neke godine. Nekad ostrvo, danas planina – u svakom slučaju, kada je nešto lepo, lepo je – nezavisno od toga da li je okruženo morem ili ravnicom. Svoj planinski status dobila je zahvaljujući Crvenom čotu, tj. visini od 39 metara iznad kvalifikacionih pet stotina potrebnih da jedno obično brdo „postane čovek“. Prostire se na dužini od čak 78 kilometara a po širini ponegde zahvata i čitavih petnaest. Fruška Gora je danas nacionalni park, koji krasi i naziv srpska Sveta Gora, zahvaljujući velikom broju manastira koji su ovde našli svoj mir, u šumama hrasta, bukve, lipe, graba, topole i vrbe. O raznim životinjskim vrstama koje su ovde našle utočište da i ne pričamo. Samo što nema lavova i tigrova…
A kažu da se, osim velikog broja pečurki po šumskim livadama, ovde mogu ubrati čak i orhideje! Penjući se na Stražilovo, zahvaljujući jednoj kompetentnoj gospođi, videli smo, eto, pečurku „Babino uvo“, ili „crveni pehar“, jarko crvene boje, inače nepreporučljivu za jelo. Kažu, teška je za varenje (logično, sa takvim nazivom), mada se u nekim krajevima skuplja za ishranu.

Teško je zamisliti da je jedno ovako idilično, sveto mesto kao što je Fruška Gora moglo biti bombardovano (1999. godine), ali, nažalost, jeste. I to baš žestoko.
Ako baš ne žurite, a što biste pa žurili, lepo je provozati se do Fruške Gore starim novosadskim putem. Lagano prolazite Batajnicu, Novu i Staru Pazovu, Inđiju, svake godine sve uređenija i lepša mesta i ponosne nosioce novih registarskih tablica, sa lokalnim oznakama „ST“ i „IN“. Put posle Inđije je u prilično jadnom stanju, ali mora se ponekad nešto i istrpeti. Negde kod Banstola postoji skretanje za manastir Veliku Remetu, ali ako ste poranili, zoru prevarili, možete prvo da skoknete do Sremskih Karlovaca i Stražilova. Jer, kada ste već stigli do ovde, sve vam je na dohvat ruke (automobila), i sva rastojanja od tačaka A do tačaka B, V, i ostalih, iznose po svega nekoliko, najviše desetak kilometara.

Stražilovo, Branko Radičević

Kada sa starog novosadskog puta skrenete u Sremske Karlovce, putokazi će vas nepogrešivo voditi ka Stražilovu, mestu večnog odmora Branka Radičevića, našeg čuvenog pesnika.
Od Karlovaca do Stražilova imate oko 4 kilometra, a usput i zvanično ulazite na područje nacionalnog parka Fruška Gora. Uskoro dolazite do drvene kapije, gde ćete morati da ostavite vaš auto i nastavite peške. Osim ako vozite bicikl, kao jedan mladić koji je na svom dvotočkašu projurio sve do samoga vrha. U podnožju Stražilova videćete spomenik Branku Radičeviću, kip pesnika sa lirom, neobičnog po tome što se ne nalazi na postamentu, već praktično na zemlji, kao da upravo tada dok ga posmatrate – šeta i smišlja neke nove stihove. Tu je i simpatičan restoran, gde se može i ručati i to, kako vam drago, možda pre uspona do Stražilova, a možda i kada se vratite odozgo. Do gore imate šumsku stazu, malkice zapuštenu, sa ponekom strmom deonicom, a treba vam oko 20-30 minuta živahnog hoda da se popnete do spomenika. Ali ako je u tome uspela i moja tašta, po profesiji penzioner, i to još u nekim svečanim salonskim cipelama predviđenim za najavljeni ručak (a ne za pentranje po Stražilovu koje samo jedan zet može da smisli), za neko odustajanje nema opravdanja – ni za koga.
Gore će vas sačekati spomenik – obelisk, na mestu gde se nalazi pesnikov grob. Sa prednje strane spomenika uklesane su reči:

„Mnogo teo, mnogo započeo,
čas umrli njega je pomeo.“

Kameni blokovi ugrađeni u spomenik doneti su inače iz raznih (tadašnjih) srpskih krajeva – Kleka, Vršca, Plješevice, Velebita, Avale, Lovćena, Dinare i Fruške Gore. Branko Radičević živeo je nepunih 30 godina (1824-1853.), ali je na našem pesničkom nebu ostavio trag jasan kao najveća kometa. Najpoznatija njegova pesma je, verovatno, Đački rastanak (ne, ne radi se tu o štrajkovima u prosveti), gde je, u razigranim, romantičarskim stihovima, zapisao ne samo najlepše uspomene iz svoga detinjstva, već odmah pribeležio i deo svog testamenta:

„Još bih dugo gledati te hteo!
Al’ kad mi se veče smrći mora,
Nek’ se smrkne izmeđ’ ovih gora!
Tu nek’ mi se hladna kopa raka,
Tu će meni zemlja biti laka…
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo!“

Na tragu ovih stihova, Branko je kasnije napisao i elegiju „Kad mlidijah umreti„.
A ako vas oni gornji stihovi nisu podsetili na Đački rastanak, ovi sigurno hoće:

„Kolo, kolo, naokolo, vilovito, plahovito,
napleteno, navezeno, okićeno, začinjeno –
Brže braćo, amo, amo,
Da se skupa poigramo,
Srbijanče, ognju živi,
Ko se tebi još ne divi!“

Rođen u Slavonskom Brodu, od šeste godine živeo u Zemunu, a zatim 1836. upisao gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Inače, pesnik je ime Branko uzeo pošto je objavio prvu svoju zbirku pesama, a kršteno ime mu je bilo Aleksej, po Svetom Alekseju. Školovanje ga je dalje odvelo u Temišvar, da bi sa devetnaest godina upisao studije prava u Beču, od kojih odustaje posle tri godine (a možda je tada važilo: „završi (tri godine) prava u Beču i pali!“).
Po povratku u Srem, Branko Radičević počinje i dugu borbu sa tuberkulozom, ali, zahvaljujući stipendiji kneza Mihaila, vraća se 1849. ponovo u Beč, upisavši i studije medicine. Preminuo je 1853. godine. Trideset godina kasnije, srpska omladina je prenela Brankove ostatke iz Beča na Stražilovo.
Tako je Branko Radičević, za manje od tri decenije svoga života, osvojio ceo pesnički svet, kao što je, nekad davno, Aleksandar Makedonski, za koju godinu više boravka na zemlji, osvojio skoro ceo tada poznati svet. Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi…

Sa vrha Stražilova možete nastaviti pešačkom stazom ka manastiru Grgeteg. Staza je obeležena planinarskim oznakama po drveću duž staze, a do manastira ima jedno 2,5 kilometra hoda, što je idealna varijanta celodnevnog boravka na Fruškoj Gori. Međutim, imali smo nešto drugačije planove, pa smo se lagano spustili do podnožja brda, i vratili kolima do Karlovaca.

Sremski Karlovci

Kada dođete u centar Karlovaca, jednostavno ne znate na koju stranu pre da pogledate. Takva koncentracija predivnih zgrada i detalja na tako malom prostoru, zaista se retko viđa. I mnogo, mnogo veći gradovi bi bili ponosni da imaju ovakav centralni trg, oivičen zgradama Patrijaršijskog dvora, Karlovačke gimnazije, Saborne pravoslavne crkve posvećene Svetom Nikoli, Rimokatoličke crkve posvećene Svetom Trojstvu, zgradom Magistrata i mnogim drugim, doteranih fasada i ukrasa. Trgom dominira česma „Četiri lava“, u crvenom mermeru, podignuta davne 1799. godine, a pored ćete naći i bašte u posedu nekoliko kafića, kao stvorene za uživanje u pogledu na Karlovce. Još kad bi ih stavili na neku kružnu platformu pa da mogu da se okreću oko svoje ose…
Na trgu su se mogle videti i dve tezge na kojima su prodavana dva lokalna specijaliteta. Jedno je vino „bermet“, a drugo je kolač – kuglof, kažu jedinstven po tome što ga možete konzumirati u svako doba dana i uz bilo koje piće (mada ta tvrdnja, po meni, važi za sve kolače?). Čokoladni kuglof se služi uz crno vino ili kafu, dok se žuti kuglof služi uz belo, ili čaj. U kolač se može, po želji, dodati i rum, liker, pa i neka voćna rakijica. A može i onaj bermet sa susedne tezge. Inače, za kuglof pola Evrope tvrdi da je to baš njihov kolač, a jedan od vrhunskih prave u Alzasu. Nego, da se vratimo iz Francuske još malo u Sremske Karlovce!
Kao što je to i u većini drugih mesta Srbije, istorija glavne Pravoslavne crkve u mestu, uvek najbolje opisuje i istoriju celoga kraja, uspone i padove, najveća stradanja i najveće graditeljske uspehe. Tako i istorija karlovačke Saborne crkve govori o teškom životu naroda pod Turcima i pod Austrougarskom monarhijom, ali i stalnoj borbi za očuvanje identiteta srpskog naroda gde je Karlovačka mitropolija imala izuzetnu ulogu. A kad smo već kod tih vremena, pa i kod Seobe pod Arsenijem Čarnojevićem, nije naodmet da dohvatite i knjigu „Beču na veru“ od Nikole Moravčevića.
Crkva Svetog Nikole pominje se još početkom 16. veka, negde oko 1532. godine, da bi na mestu te crkve 1758. godine počela izgradnja nove, otprilike ovakve kakva se danas može videti. Bilo je tu još puno radova, rekonstrukcija, kako spoljašnjosti, tako i unutrašnjosti, od kojih su poslednji zahvati završeni prošle godine.
Kada uđete unutra, imaćete šta da vidite, a zaista ne znate šta je lepše – da li ikonostas, ili možda zidna dekoracija – kako onaj deo po tavanici crkve i po eliptičnoj kupoli tako i onaj deo po vrhovima stubova crkve, na mestima gde prelaze u podjednako lepe lukove. Ne manje lepi su i vitraži po prozorima, a da sve bude potpuno zaokruženo, potrudio se Paja Jovanović sa nekoliko religioznih i istorijskih slika, kao što su, naprimer – Krunisanje Stefana Prvovenčanog, Spaljivanje moštiju Svetog Save i druge.
Najvrednije relikvije u crkvi, ako se u duhovnom smislu može uopšte govoriti da je neka relikvija vrednija od druge, su ćivot (ili kivot) sa delom moštiju Svetog Arsenija Sremca, drugog srpskog arhiepiskopa, iz davnog 13. veka i čudotvorna ikona Presvete Bogorodice.
Verovatno svaka zgrada u Sremskim Karlovcima ima manju ili veću istorijsku vrednost. Gde god se okrenete, nađete zanimljiv detalj – kao recimo jednu tablu da je „na tom mestu bila zgrada Blagodjejanija i Srpska narodna škola u kojoj je boravio i učio 1805. i 1806. Vuk Stefanović Karadžić“, pa onda u dvorištu gimnazije možete videti još jedan lep spomenik Branku Radičeviću, a pored gimnazije isprsio se čitav red „starinskih“ zgrada, i sa jedne i sa druge strane ulice, sa divnim gvozdenim kapijama i rešetkama na prozorima. Tu je i gostionica „Sremski kutak“, a malo niže niz ulicu nalazi se i Donja crkva, posvećena Sv. Petru i Sv. Pavlu, spreda zaklonjena ogromnim platanom, čija je sadnica nekad davno doneta, kažu, iz Beča. Uz malo više šetnje, može se stići i do Kapele mira, podignute na mestu gde su održani mirovni pregovori Svete Alijanse, na čelu sa Eugenom Savojskim i Otomanske vojske. A pregovori su održani u šatoru koji je, radi ravnopravnosti pregovarača – imao četiri ulaza – i unutra okrugli sto. Pa niko nije bio „glavniji“ od ostalih.
Vredelo bi provesti u Karlovcima ceo izletnički dan, a i više, ali smo ipak seli u kola i uhvatili pravac ka prvom (po našem planu obilaska) fruškogorskom manastiru – Velikoj Remeti.

::::

manastir Velika Remeta

Manastir je udaljen svega nekoliko kilometara od starog novosadskog puta. Posvećen je Svetom Dimitriju, a u okviru manastira nalaze se i kapele Sv. Jovana Krstitelja i Uspenja Presvete Bogorodice – jedna iz 18. a druga iz 20. veka.
Predanje nam govori da je zadužbinar manastira bio kralj Dragutin, krajem 13. ili početkom 14. veka. Na osnovu drugih izvora, smatra se da je manastir podignut u 15. veku. Kako god, danas je to velika, impresivna građevina, opasana belo-žutim zidom manastirskih konaka. Kada kroz zgradu konaka prolazite ka crkvi, sa desne strane ćete videti veliku gostinsku trpezariju. Sama crkva sastoji se iz novijeg dela sa zvonikom i starijeg, sa fasadom u crvenoj opeci, na kojoj je opstalo i par spoljašnjih fresaka. Posebno lepa je freska Bogorodice sa malim Hristom, kako sedi na prestolu, na severnom zidu, tj. na onom pored kojeg prolazite kada od ulaza u konak dolazite do ulaza u crkvu.
A ispred priprate je, davne 1735. godine, podignut zvonik od čak 38,6 metara visine, tj. skoro 39 metara – isto onoliko metara za koliko se Fruška Gora zove planina a ne brdo. Nažalost, nismo se penjali na zvonik (i njegovih sedam-osam spratova), a mora da je pogled odozgo očaravajući. Na prvom spratu, kažu, nalazi se i mala kapela, posvećena Jovanu Preteči. A sam zvonik je najviši u Sremu!
Manastir su spalili Turci (baš neobično), 1716. godine, a drugo veliko stradanje bilo je za vreme Drugog svetskog rata. U principu, u manastirskim knjižicama bi trebalo isticati jedino (retke) slučajeve kada neki manastir (greškom) nije spaljen od Turaka, jer im je to očigledno bila rutina tokom (ne)par vekova prisustva u Srbiji. Manastir je temeljno obnovljen krajem dvadesetog veka, a ponešto od živopisa i ikonostasa je uspelo da sačuva svoju lepotu i za nas, današnje posetioce.
U čast svih kolega putopisaca, da navedemo i da je u manastiru napisan prvi putopis u novijoj srpskoj književnosti „Putašastvije u gradu Jerusalimu“ (a sad ponovo bacite pogled na naslov putopisa koji čitate) Jerotija Račanica, koji je u Velikoj Remeti živeo negde oko 1721. godine.

::::

manastir Krušedol

Posle još nekoliko kilometara puta, brzo se stiže i do čuvenog Krušedola, možda i najpoznatijeg fruškogorskog manastira. Sačekaće vas velelepna, jarko crvena kapija, sa okruglom kulom, sa velikim, drvenim, izrezbarenim vratima – koja predstavlja ulaz u portu manastira, ili bolje reći u veliki zeleni park. To je ista ona jarko crvena boja kakva danas krasi zidove Žiče ili Pećke Patrijaršije.
Crkva je posvećena Blagovestima Bogorodice, i potiče sa početka 16. veka od zadužbinara – Đorđa Brankovića (monaha Maksima) i njegove majke Angeline. I ovaj manastir je nekoliko puta teško nastradao tokom svoje istorije, a najteže 1716. godine, kada su ga Turci spalili (i razrušili), uništavajući pritom i mošti porodice Branković.
Kada ulazite u krug manastirskih konaka i u crkvenu portu, videćete na spoljnjem zidu veliku fresku Strašnog Suda, tj. ono što je ostalo od nje. A s obzirom koliko je Krušedol postradao, dosta je i ostalo.
Ikonostas se sastoji od 36 ikona (ponegde piše 35?, a ja ih ne prebrojah), nastalih u različitim periodima života Krušedola. U crkvi se nalazi i ćivot sa ostacima moštiju svetih Brankovića (Maksima, Stefana, Jovana i Angeline).
Zbog velikog broja srpskih velikana koji su sahranjeni u Krušedolu, ovo mesto se naziva i srpski Panteon. Mada bi pravilnije bilo Panteon nazivati – pariski Krušedol? Da se zna ko je stariji! Ovde u miru počivaju Patrijarh Arsenije III Čarnojević, Mitropolit Isaija Đaković, Patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta, Grof Đorđe Branković, Vojvoda Stefan Šupljikac, Kneginja Ljubica Obrenović, kao i Kralj Milan Obrenović.
Da iskoristimo ovaj putopis, pa da pomenemo ovom prilikom i ogromnu, neopisivo značajnu diplomatsku ulogu na očuvanju kako svetovnih tako i duhovnih prava srpskoga naroda u Austrougarskoj carevini koju je imao Mitropolit Isaija Đaković, u periodu posle Velike seobe. I on je možda jedna od osoba iz srpske istorije čiji je doprinos opstanku našeg naroda delimično nepoznat, a delimično zaboravljen tokom prethodnih vekova.
A prateći „put“ Isaije Đakovića, Mitropolita krušedolskog i Arhimandrita grgeteškog – dođosmo i do manastira Grgeteg.

::::

manastir Grgeteg

I ovde vas dočekuje velika bela kapija koja se nastavlja u dugačku belu ogradu, sa gvozdenim rešetkastim vratima sa čije leve i desne strane se nalaze mozaične freske Sv. Mihaila i Sv. Gavrila, i dve, nešto manje po veličini, Sv. Save i Sv. Nikole. Čeka vas još stotinjak metara šetnje, duž zelenog travnjaka i nedavno posađenog drvoreda, kome će trebati barem još par godina da dostigne visinu komšijskih svetiljki – fenjera od kovanog gvožđa
Crkva je posvećena Svetom Nikoli, a manastir je, barem tako kaže legenda, podigao despot Vuk Branković, (naći ćete često i ime Vuk Grgurević) narodni junak poznatiji kao Zmaj Ognjeni Vuk. Podignut je u decenijama sa kraja 15. i na početku 16. veka.
Verovatno najveća znamenitost Grgetega je danas zidani ikonostas, sa dvadeset i jednom velikom ikonom Uroša Predića. A neobično je i što su prestone ikone podignute na nivo iznad carskih dveri, što nije „ikonostasno-stvaralački“ običaj u crkvama.
Na manastirskom groblju sahranjen je Arhimandrit Ilarion Ruvarac, istoričar i iguman manastira, najzaslužniji za današnji izgled manastira koji potiče iz obnove krajem 19. veka. Manastir je sveštenstvo napustilo tokom Velike Seobe, pred Turcima, a obnova je usledila 1708. godine, zahvaljujući Mitropolitu Đakoviću.
Na izlasku iz Grgetega, kod one velike bele kapije, nalazi se i manastirska radnja sa puno različitih domaćih proizvoda, od kojih smo se ovoga puta odlučili za „Starohopovski gorki“, proizvod manastira Staro Hopovo. Radi se, naime, o „napitku“ napravljenom od čiste lozove rakije (od nekih 40 stepeni) i više od deset vrsta lekovitih trava po proverenoj manastirskoj recepturi. Kako rekoše u manastiru – nije baš lek, ali kao da jeste, a naročito blagotvorno deluje na sistem organa za varenje. Uz molitvu, naravno. A u našem slučaju – kao što smo i obećali pri kupovini – kad god se „Starohopovski“ nekome naspe – nazdravi se monaštvu Grgetega (a i Starog Hopova, podrazumeva se)…

::::

Perkov salaš – Neradin

Tako je završen današnji obilazak duhovne zaostavštine ovoga kraja Fruške Gore. Svaki ovakav obilazak, prirodno, motiviše vas da se dohvatite istorijske literature i svih drugih podataka o fruškogorskim manastirima i srpskoj istoriji. Sa druge strane, svaki ovakav obilazak, pošto prilično dugo traje, motiviše vas i da negde ručate. Pošto smo još iz Beograda rezervisali mesto na Perkovom salašu (što uvek treba učiniti zbog ograničenog broja salaških mesta za ručavanje) onda nam je ostalo samo da se od Grgetega spustimo kolima ka selu Neradin, i da se zatim isključimo sa glavnoga puta ka Irigu kod putokaza za salaš, negde na izlazu iz sela, sa desne strane.
Da pomenemo da se Neradin pominje prvi put još davne 1247. godine, i to kao Meradin. Smestio se u dolini Neradinskog potoka, a da li je potok dobio ime po selu ili obratno, ne znam.
Ali ko bi se dalje bavio istorijom Neradina, dok vas sa Perkovog salaša prizivaju mirisi sremske kuhinje? Salaš je ime dobio po nadimku jednog od članova familije Ivanić, a za godine salaša nismo pitali. Mada se po Internetu može naći i da je star oko 60 godina, ponegde piše i preko 100… Pošto su u kući predmeti iz porodične istorije, i ako je salaš star koliko i najstariji predmet na njemu, onda tu ima i mnogo više godina. Domaćini kažu da su prvi tragovi prisustva Ivanića na ovim prostorima vezani za davnu 1717. godinu! A na sve strane, i po spoljnim i unutrašnjim zidovima zgrada na salašu, možete videti kojekakve uspomene, fotografije i sitnice, ali i brojne alatke iz nekadašnjeg salaškog života.
Na širokom zelenom travnjaku, gde se za nekoliko drvenih stolova može popiti domaća rakijica dobrodošlice pre nego što uđete u zgradu gde se ručava, izležavao se mešoviti „čopor“ od 6-7 pasa i mačaka, jednih pored drugih, u potpunoj miroljubivoj sremačkoj koegzistenciji.
Pošto se ovde na svaki način poštuje tradicija, i ručak je pravi vojvođanski – tu su i pogača i so, i domaća rakija, supa, rinflajš (ili što kažu Nemci – rindfleisch), gulaš sa širokim rezancima, pileći ili juneći paprikaš i, naravno, štrudla. Uz još poneki starinski kolač i slatku pitu, a ako ni to nije dosta, tu su i domaći pekmezi i slatka.
Domaćini vele, da kada je baš zdravo vedro, odavde puca pogled sve do valjevskih planina, a i do Rudnika i Avale. Baš daleko. Uz neku rakijicu više, mogu se videti i Alpi i Karpati, i ko zna šta još.
Domaćin Nikola će vas sačekati (a posle i ispratiti) u sremačkoj nošnji, čime je zaokružen jedinstven doživljaj boravka na pravom vojvođanskom salašu. Bez novih tehnologija, recepata i nepotrebnih detalja.
Eto. Sve vam je to nadohvat ruke. A treba vam samo kakav-takav auto, jedan lep, sunčan dan, malo ljubavi prema našoj zemlji, par hiljada dinara i – rezervacija kod Ivanića, na Perkovom salašu. A može i izletnička korpa, pa na livadu…

Vašoj pažnji preporučujemo i putopis „Sremski Karlovci“ istog autora.

::::

Sremski Karlovci – plan

View Larger Map

Tweet

Ostavite komentar na Fejsbuku

(Ukoliko želite da ostavite komentar na ovom portalu za to koristite polje na dnu stranice.
Možete da komentarišete na oba mesta)

Postavi na Fejs

The post Fruška Gora i Sremski Karlovci first appeared on Beautiful Serbia.

april 2009. godine

Piše: Slobodan Ogrizović

Prošla su, sva sreća, ona vremena kada su jedine poznate turističke destinacije u Srbiji bile Kopaonik, Zlatibor i, možda, Palić. Danas je sve to mnogo, mnogo drugačije, pa je tako i Zasavica već široko poznati pojam, tj. veliki prirodni rezervat i jedno od omiljenih mesta za, uglavnom jednodnevne, izlete.

Zasavica se nalazi nekih dvadesetak kilometara od Sremske Mitrovice, što znači da vam od Beograda do tamo kolima treba nešto malo više od sat vremena. Ide se auto-putem, i negde posle 65, a možda je to i 70 km od Beograda (?) (to su podaci sa dve table udaljene par stotina metara jedne od druge, kod uključenja na auto-put blizu Mitrovice), a svakako malo pre Sremske Mitrovice, odvajate se ka Mačvi i Zasavici. Još na 50 km od Zasavice počinju table i putokazi ka rezervatu, a sâmo skretanje sa auto-puta obeleženo je upadljivom crvenom tablom, da bi vas zatim još par bilborda otpratilo tamo gde treba. Zaista – retko viđena situacija na srpskim drumovima – precizni i dobro raspoređeni putokazi! Svaka čast.Kada napustite auto-put, ostaje vam da se još malo provozate kroz Srem, i da zatim pređete (na ovom mestu baš široku) Savu i nađete se – u Mačvi. Da napišem i da ćete ubrzo naići i na jednu raskrsnicu gde se levo skreće za Salaš Noćajski, a desno put vodi ka mačvanskom delu Mitrovice (tj. ka Zasavici). Naravno, vodite računa o brzini kojom vozite, naročito kada ste napustili auto-put, da ne biste morali da vršite rebalans budžeta za izlet na ime radar-patrola. Neko vreme ćete pratiti Savu (uzvodno), ili ona vas, a zatim ćete ući malo dublje u mačvanske ravnice sve do sela Zasavica 2, gde ćete videti još jedan bilbord – putokaz, tj. tačku gde skrećete na zemljani put da biste posle nekoliko stotina metara stigli na odredište. Još dok prilazite kolima, iz daljine ćete ugledati visoku drvenu kulu – vidikovac ili tzv. vizitorski centar rezervata.

View Larger Map

Uz prilaznu stazu koja vodi sa parkinga smešten je malecki zoološki vrt (ili demonstraciona farma), sa natpisom „stare rase – genetički resursi Srbije„. Tu su vitoroga koza, golovrata kokoš, čuvena mangulica – sremska crna lasa (ili narodski: svinjče), podolsko goveče, ogromnih rogova – čiji raspon ide i do 1,5 metra, domaći brdski konj, balkanski magarac (lično) i buša (koja mora da je u bliskim rodbinskim vezama sa afričkim bivolima iz emisija sa „Animal Planet“ i „National Geographic“ kanala – isti onaj preteći, blagoteleći pogled!).

Pre nego što krenemo u opis prirodnih lepota (kobasica od mangulice i drugih specijaliteta) evo malo geografije:
Zasavica, kao rezervat, obuhvata teritorije opština Sremska Mitrovica i Bogatić. Ceo prostor obiluje vodom, a centralno mesto zauzimaju reka (rečica) Zasavica i njena pritoka Batar, ukupne dužine preko 30 kilometara. Tu su i kanali Jovac i Prekopac, kao i kanal Bogaz koji spaja Zasavicu sa Savom. Tu se negde umešala i Drina, sa svojim podzemnim vodenim ograncima, a i obližnja planina Cer „gravitaciono“ šalje još malo vode. Na sve strane su, moderno rečeno – vodeni i močvarni eko-sistemi, koji, sa čvrstim okolnim tlom, obuhvataju čak 1825 hektara.

Nekoliko ovakvih putopisa ne bi bilo dovoljno da se navedu sve biljne i životinjske vrste koje ovde žive (čak 192 vrste ptica!), pa je Zasavica sa priobaljem stavljena pre dvanaest godina pod zaštitu države (one ondašnje). Zahvaljujući tome, u rezervatu je sa uspehom realizovan projekat „reintrodukcije evropskog dabra“, tj. ovde je nastanjeno 30 dabrova – a koji su ubrzo napravili prvu (dabrovsku) branu u Srbiji, ignorišući potpuno postojanje Ministarstva za kapitalne projekte, potrebne dozvole, koncesione ugovore i slično. Inače, dabrovi su uglavnom noćne zverke a i njihovi domovi imaju podvodni ulaz, pa ih je veoma teško ugledati u akciji. Ali bitno je da su tu, živi i zdravi.

Inače, ako niste znali, postoji direktna veza između biber-crepa i dabra! Biber je nemačka reč za dabra – čiji rožnati rep ima šare koje podsećaju na krovove sa crepovima, pa im odatle i naziv „biber-crep“! A da li dabar ima i veze sa začinom (biberom), ili sa nazivom domaće muzičke grupe „Biber“, to već ne znam.

Domaćin Zasavice je Pokret gorana, a tu je i upravnik – direktor rezervata Zasavica, gospodin Slobodan Simić. Ako imate sreće, on će vam održati i uvodno predavanje o daljoj i bližoj istoriji ovoga mesta, o glavnim životinjskim i biljnim vrstama i pružiti i sve druge potrebne informacije. Čovek je pravi zaljubljenik u prirodu i prava duša Zasavice, isto ono što je naprimer Kusturica za Mokru Goru. Sledeća stvar koju treba da uradite je da se popnete na 18 metara visok toranj gde ćete moći da uživate u predivnom pogledu i neverovatno prijatnom mirisu – ali ne mirisu reke, prirode, cveća – ako ste na to naivno pomislili, već mirisu šunke, slanine i kobasica od mangulice izloženih ruži mačvanskih vetrova. Za svaki slučaj, taj kapital se nalazi okružen mrežom, sa katancima na strateškim mestima – što je bio jedini diskretni znak negostoljubivosti za vreme izleta. Šalu na stranu, vidikovac je zaista divan – i idealno je mesto za pravljenje fotografija (prirode, ali i kobasica).

U istom objektu nalaze se i dve sobe u kojima se može prenoćiti, kao i trafika za prodaju suvenira i ekspozitura (desetak drvenih stolova) lokalnog restorana udaljenog par desetina metara – zvanog „Bircuz kod dabra„.
U istom tom bircuzu možete degustirati pomenute kobasice i slaninu od mangulice, ali i kobasicu od magarećeg mesa! Ako vam se ti proizvodi dopadnu, kilogram kobasica od mangulice je 20 evra, od magarećeg mesa 1200 dinara, a slaninica je nekih 700 dinara za kilogram, pa na taj način i kod kuće možete nastaviti druženje sa Zasavicom i evocirati uspomene…

U unutrašnjosti bircuza nalazi se i „talandara“ – velika okrugla čelična ploča blago udubljena ka sredini. Ispod nje se podloži vatrica, ploča se premaže mašću od mangulice i onda se na talandaru baci riba, isprži i, na kraju – pojede. To je uobičajeni meni koji će vam ovde ponuditi, uključujući i riblju čorbu, majstorski spremljenu, u džinovskom kazanu, od brojnih vrsta zasavičkih riba (babuške, štuke, itd). Od zanimljivosti, da pomenemo i dolap, gde možete malo vežbati pred ručak, a tu je i etno-kuća, u mačvanskom stilu, opremljena kako to i dolikuje – starim nameštajem, slikom „zasavičke vile“ (jedna, onako, dosta slobodna vila…), a na zidu visi gunj, „dlakavi“ opanci i slični odevni predmeti. A iznad šporeta stoji „kuvarica“ sa uputstvom za ponašanje za domaćina: „Za poljupce, dragi, vremena sad nema, treba prvo dobar ručak da se sprema!“ (i naši stari su znali da se ne živi od ljubavi!)

U blizini se nalazi i farma sa velikim brojem podolskih goveda, a prvi susedi su im magarci, takođe u velikom broju. To je inače farma muznih magarica, sa oko 100 jedinki pomenute rase – Balkanski magarac. U čast ovoj životinji, 25. aprila će biti održan „Donky Day“ iliti Dan magarca, inspirisan istorijskim podatkom da se i Kleopatra kupala u magarećem mleku, što zbog zdravlja, što zbog tena. Osim te namene, Zasavičani od istog magarećeg mleka prave i sapune i kreme za lice, pa i liker, a na kraju naprave i kobasice od magarećeg mesa. I tu nije kraj! U toku je i konkurs za najdžentlmena Srbije, jednog jedinog, koji će moći svojoj dami da priušti kupanje u 70 litara magarećeg mleka, prvi put kod nas ali i prvi put posle Kleopatre. E sad – početna cena je 5000 evra, a ako se baš pojave naslednici i Marka Antonija i Julija Cezara, organizovaće se licitacija sa korakom od 500 evra. Ako nađete vremena, ne propustite Dan najdžentlmena, tj. Dan magarca (nadam se da čitaoci ovoga teksta nisu ni za trenutak pomislili da su ova dva naziva u nekakvoj vezi, daleko bilo…).

Ako ste raspoloženi za šetnju, postoji stazica uz Zasavicu, u dužini od neka dva kilometra preko obližnjih pašnjaka (i isto toliko nazad), a možete se dogovarati još iz Beograda za ozbiljnije ture od 7-8 kilometara šetnje, uz pratnju zasavičkih vodiča, koji će vam detaljno i iscrpno pričati o prirodi oko vas. Dakle, autobus vas ostavi u obližnjem selu, na 8 kilometara od vizitorskog centra – i onda lepo prošetate, a autobus vas sačeka na cilju.
Još jedna stvar koju će vam ovde ponuditi je – vožnja brodom. Na raspolaganju je turistički brod „Umbra“ sa 60 mesta. Naziv broda potiče od malih zasavičkih riba (mrguda), iz familije Umbridae, koje žive uz muljevito dno. Imaju neobično leđno peraje smešteno daleko nazad, blizu repa, a u Srbiji živi samo vrsta Umbra krameri.

Vožnja brodom traje oko 30-40 minuta, uz stručne informacije o vrstama koje se ovde mogu ugledati – a tu su ribe, vodozemci, gmizavci i razni drugi stvorovi, uključujući i podunavskog mrmoljka (Triturus dobrogicus) i istočnu podvrstu livadskog guštera – dva endema Balkanskog poluostrva.
Tokom vožnje brodom ćete videti poneku patku, kako se iznervirano sklanja od dosadnih turista, kao i poneku beloušku kako vijuga kroz rečicu, a usput ćete i čuti puno neobičnih ptičjih zvukova, kao i neverovatno glasni žablji hor. Zavisno od doba godine, videćete i razne boje trave i rastinja, a maj je najbolji trenutak za uživanje u broju i bojama vodenih lokvanja. Tokom leta rečno i močvarno bilje toliko naraste, da čak i brod „Umbra“ teško plovi – i tada radi u režimu biljkolomca ili lokvanjolomca. Naš rečni vodič bio je, ponovo, gospodin Simić, koji je sa nama, osim stručnih informacija, podelio i lokalne zgode, viceve i doskočice vezane za sremsko-mačvanske snaše koje ne bih ovde prepričavao jer možda još uvek postoje maloletnici koji čitaju i nešto drugo sem SMS-ova i blog-ova…

Da ne bih nabrajao i sve ostale vrste ptica (od orla belorepana, liske, velikog trstenjaka, patke gluvare…), ili vrste gljiva, biljaka i riba, bolje da lično posetite sajt http://www.zasavica.org.yu/ gde ćete naći sve potrebne informacije. Od ptica – da ipak pomenem i Čaplju kašikaru (!) sa roze perjem, ranije nezabeleženu vrstu u Srbiji. Ispostavilo se da prilikom svojih migracija, ova čaplja obitava na prostorima Afrike, gde se hrani istim onim račićima koje na meniju ima i crveni (roze) flamingo. Tako se i čaplja privremeno ofarba u roze boju, da bi povratkom u domovinu i prelaskom na domaću hranu, tokom godine postepeno izgubila tu neobičnu boju.

Za kraj, što se barem Zasavice tiče – da se još jednom vratimo na Mangulicu, ili sremsku crnu lasu – tamno, dlakavo svinjče (prasići imaju i pruge, koje se vremenom izgube), nekada ubedljivo najpopularniju rasu svinja u Vojvodini, Sremu i Mađarskoj – rasu otpornu na zarazne bolesti i na oštre zime.

Tadašnji, poludivlji čopori, šetali su tokom cele godine po šumama i pašnjacima, jedući hrastov i bukov žir. Današnja mangulica nastala je ukrštanjem rase „Šumadija“ i starih mađarskih rasa, posle učinjenog poklona Knjaza Miloša – kada je 1830. godine čopor šumadijskih gica poklonio mađarskom grofu Josefu Palatinu. Danas u Zasavici postoji čopor od oko 400 mangulica (ne računajući one što vise prerađene na kuli – vidikovcu), a ono što ih čini posebnim je meso koje ima najmanji sadržaj štetnog holesterola. Priču o starim vrstama završićemo sa starom rasom pastirskog psa – po nazivu Pulin; a da pomenemo da su mangulica i ovaj pas dobili i svoj bronzani spomenik u Sremskoj Mitrovici, pre manje od godinu dana.

Dakle, zaista puno zabave i prirode za jedan izletnički dan. Zasavičani se zaista trude da vam boravak učine prijatnim i stalno smišljaju nešto novo za turiste. U daljim planovima, predviđa se i izgradnja dodatnog vizitorsko-edukativnog centra u obliku originalnog arhitektonskog rešenja – rimske seoske kuće (Villa rustica romana).

Ali Zasavica nije bila i kraj današnjeg izleta. U povratku smo, prolazeći mačvanskim delom Sremske Mitrovice, stali kod novog pešačkog mosta, odmah pored male crkve crvene boje, posvećene prenosu moštiju Svetog oca Nikolaja. Inače i sâm most, podignut 1993. godine, posvećen je Svetom Irineju, prvom episkopu Sirmijuma.
Ako ne parkirate na tom mestu, imate i drugo rešenje – da se odvezete do automobilskog mosta, pa da se sremskom stranom Save vratite do centra Mitrovice. Ipak, mnogo je lepše prošetati mostom preko Save, mada izgleda da – koliko pripada pešacima – toliko most pripada i motorciklistima. Zato pripazite dok šetate. Kada pređete na sremsku stranu, možete ići putem desno, pa pored pijace do centra, ili levo, pa uličicom do Žitnog trga (Trg žitne pijace) a odatle dalje desno, takođe do centra. Žitni trg je bio mesto gde se odvijala trgovina žitom, trg koji je oblikovan i projektovan tokom 1780. godine, da bi kasnije na istom mestu bile otkrivene i mnogo starije iskopine antičkog grada Sirmijuma.

Na ulazu u centar grada stoji impresivna, saborna crkva Svetog Dimitrija, završena i osveštana 1794. godine. Iako je ikonostas neobično lep, pre bilo čega drugog moram da pomenem čarobne vitraže, izrađene 1891. godine, gde se na osam od deset prozora nalaze likovi srpskih svetaca i velikomučenika. Hram je potpuno renoviran pre četiri godine. A kao neobičan detalj, (energetski efikasna crkva) na nekoliko lustera nalaze se – štedljive sijalice.

Glavna ulica kao i svaka druga glavna ulica – korzo, staza za bicikliste, nekoliko poslastičarnica (u jednoj od njih, ako smem da primetim posle degustacije, ne bi smetalo da se u sladoled od čokolade doda još čokolade), lepo uređene zgrade iz prethodnih vekova, veliki park, široki trg, fasade od renoviranih do prilično oronulih – ni bolje ni gore nego po drugim gradovima Srbije. U Sremskoj Mitrovici svakako treba uživati u šetnjama po obalama Save, a sa mačvanske strane smo zapazili jedan baš lep splav za ljuljuškanje na kasnopopodnevnom aprilskom suncu.

Ukratko, to je bilo samo kratko „bacanje pogleda“ na Sremsku Mitrovicu, čisto da ne prođemo pored nje tek tako. A pošto nema razloga da još koji put ne skoknemo do Zasavice, sigurno ćemo nastaviti i sa daljim razgledanjem Sremske (i Mačvanske) Mitrovice.

Uzgred, ako možete da odvojite za izlet više od jednoga dana, od Zasavice možete da skoknete i do Crne Bare, gde se Drina uliva u Savu, pa da se spustite ka Čokešini i Ceru, obiđete slavna mesta iz Prvog svetskog rata, a onda da svratite u Brankovinu, pa do manastira Kaona, Majura kod Šapca i da se zatim lagano, preko Mišara, odvezete obrenovačkim putem nazad do Beograda. Ili da, uz Zasavičke reke i močvare, obiđete narednog dana i Obedsku baru?

Kako god, na izlet do Zasavice – pođite obavezno, u prijateljsku posetu dabrovima…
A da Rambo sada piše onu svoju pesmu „Karamba, karambita…“, verovatno bi glasila:
„Sto mu gromova, jelenskih mi rogova, sitnih dabrova sa Zasavice…“

Fotografije: Slađana Maksimović, Slobodan Ogrizović i Biljana Sikirica

The post Zasavica (i Sremska Mitrovica) first appeared on Beautiful Serbia.

Broji oko 40 hiljada stanovnika i zauzima 8 mesto po veličini u Vojvodini i jedan je od najstarijih banatskih gradova . Između ostalog, poznat je po tome što deo njegove teritorije zauzima prostor prirodnog rezervata Deliblatske peščare, poznat kao ’’Evrposka sahara’’. Takođe, jedna od prednosti ovog grada je blizina granice sa Rumunijom od koje je udaljen samo 14km zbog čega je i želežnički granični prelaz smešten u njemu.

Obiluje brojnim starim zdanjima raznovrsnih stilova, crkvama i kulturnim institucijama, čuvajući jednu od najstarijih tradicija među srpskim gradovima. Neke od glavnih znamenitosti ovog grada, koje svakako treba posetiti, su Vršačka kula, katedrala posvećena Sv. Gerhardu, manastir Mesić, kapela Sv. Krsta, Vladičanski dvor i dr. Vrščani se posebno ponose lepim i savremeno uređenim gradskim trgom, idealnim za šetanje i opuštanje, okružen arhitekturom različitih stilova.

Glavna likovna obeležja ovog grada su kula (naki ga nazivaju i ’’Grad pod kulom’), vinogradi i manastrir Mesić. Iako na prvi pogled potpuno različiti, ali i realni, zajedničko je to da im se ne zna tačno vreme nastanka.

Vršačka kula se nalazi na vršačkom bregu iznad grada. Godina njene izgradnje ne zna, zna se samo da je podignuta u XV veku i pretpostavlja se da ju je sazidao despot Đurađ Branković. Pored sačuvane Donžon kule postojala je manja polukružna kula. Početkom XVIII veka kula je srušena.

2009.g. donesena je odluka o kompletnoj rekonstrukciji zdanja. Radovi su počeli prošle godine i završena je I faza koja je obuhvatila potpunu rekonstrukciju kule, sa dodatkom tkz. Kapija kule. Planirano je da se II faza završi ove godine, i obuhvata izgradnju zidova i male kule, kao i kompletno uređenje kompleksa u turističko – sportski centar sa muzejom, vidikovcem, restoranom i prostorijama za kulturno – umetnička dešavanja.

Manastir Mesić je ženski manastir srpske pravoslavne crkve. Tačnih podataka o izgradnji manastira Mesića nema, neki istoričari čak pretpostavljaju da je izgrađen čak 1030.g., što bi ga činilo najstarijim pravoslavnim manastirom kod nas.

Ipak, uglavnom je glavna asocijacija na Vršac vino i vinogradi. Ovaj grad ima dugu tradiciju u uzgajanju vinove loze, od Dečana i Rimljanja pa do današnjih dana. Na njegovim padinama su najveće plantaže vinograda koje daju pečat razvoja grada i okoline. Posebno je zanimljiv podrum ’’Vršačkih vinograda’’ , koji je napravljen u obliku slova ’’Y’’ i jedan je od tri najveća vinska podruma pod jednim krovom u Evropi. Ako se zadržite koji dan duže, možete krenuti na Vršački vinski put i upoznati se sa najboljim vinima iz Vršačkog vinogorja.

Vršac je grad značajnih kulturnih i sportskih ustanova. Izdvajaju se gradski muzej koji je muzej istorije grada, biblioteka, bioskopi, sportski centri….

Ovaj grad može da se pohvali i mnogim znamenitim ličnostima koje su potekle odavde kao što su Pavle Paja Jovanović (jedan od najvećih srpskih slikara), Milan Jovanović (poznati fotograf), Vasko Popa, Rada Đurčin i dr. Jedan od najvećih velikana ovog grada a i srpske književnosti je Jovan Sterija Popović (1806-1856), koji je veoma efektivno u samo tri reči izrazio svoje divljenje rodnom gradu ’’Vršac lepa varoš’’.

Ono što ne treba proustiti su razne manifestacije koje se održavaju u ovom gradu i okolini, kao što su Dani berbe grožđa (manifestacija u narodu poznata kao ’’Grožđebal’’ ima dugu tradiciju i održava se trećeg vikenda u septembru), Vršački venac – međunarodni festival folklora , Vršačka pozorišna jesen i mnoge druge.

Tekst: Slavica Blagojević

View Larger Map

The post Vršac, grad sa dugom tradicijom first appeared on Beautiful Serbia.

Sve je počelo 2000. godine kada je grupa studenata Univerziteta u Novom Sadu tokom čitavih 100 dana leta na raznim mestima na levoj obali Dunava organizovala razna dešavanja. Noise Summer Fest kako je nazvan taj pokušaj imao je i političku anti-Miloševićku obojenost. Odatle potiče i naziv EXIT – izlaz iz tadašnje loše situacije u zemlji. Na nizu koncerata, hepeninga, tribina i raznih predstava i projekcija, okupljali su se mladi, i ne samo mladi, iz cele Srbije. Na njima su na različite načine mladi i ostali podsticani da se uključe u otpor režimu. Finale je, dva dana pred izbore, predstavljala žurka sa oko 20.000 učesnika, pod nazivom Izborno mesto br. 1. sa porukom Gotovo je.
Godine 2001. Egzit festival se, uz odobrenje gradskih vlasti, preselio na Petrovaradinsku tvrđavu. Trajao je od 6. do 14. jula kao proslava Miloševićevog pada sa vlasti, uz prisustvo mnogih visokih političara. Od te godine, pored glavne scene na kojoj su nastupali vodeći izvođači, uvedene su i druge na kojima su gostovali di-džejevi i manje poznati sastavi. Svakodnevno je na tvrđavi bilo oko 30.000 posetilaca.

Godine 2003. festival je skraćen na 4 dana uz marketinšku kampanju State of EXIT (država onih koji su za toleranciju, ekologiju i za lepši svet u kome žive). Što se tiče muzike, od te godine, ona je postala komercijalnija, jer se festival sve više izdržavao od prodatih karata, a sve manje od donacija države i nevladinih organizacija.
Na EXIT 04 je, i pored finansijske afere sa rukovodiocima, prvi put došao veliki MTV, a zapadna štampa je počela da piše o festivalu u Novom Sadu.
EXIT 05 su obeležili neočekivana podrška radikalske gradonačelnice Maje Gojković i živi prenos na Bi-Bi-Si radiju. I MTV je ponovo bio tu. Prema podacima, za četiri dana festival je posetilo oko 150.000 ljudi, među kojima je bilo vise desetina stranaca (pod strancima se ne podrazumevaju mladi sa prostora bivše SFRJ).
Sledeći, EXIT 06 su obeležili evropski komesar Oli Ren, obećanjem da će biti ukunute vize i britanski list Observer izjavom da je EXIT najbolji festival te godine u svetu.
Godine 2007, EXIT je u Londonu izabran za najbolji muzički festival u Evropi.
EGZIT ( EXIT) je danas jedan od najznačajnijih muzičkih festivala na svetu. Održava se svakog jula u Novom Sadu, na Petrovaradinskoj tvrđavi. Ove, 2010. godine, tokom četiri dana, od 8. do 11. jula nastupilo je više od 500 izvođača na 20 festivalskih scena. Kao i prethodnih godina, i ove godine bilo je mnogo novina, od prenosa preko interneta i mobilnih telefona, do ulaznice u vidu narukvice i organizovanih besplatnih poseta Beogradu. Tu je i desetodnevni mini festival – EGZIT VILIDŽ, gde se pored kamperskog boravka, za goste organizuju i zabave, žurke i druženja.
Posle deset godina ispunjenih i lepim i manje lepim događajima (na ove manje lepe namerno nismo hteli da se osvrćemo, kao i uvek kada su okrugle godišnjice i jubileji u pitanju), možemo ipak mirno reći, kao za nemirno i živo desetogodišnje dete – često je teško razumeti ga i prihvatiti, ali dobro je da postoji. EXIT je postao događaj po kome nas prepoznaju u Evropi, a toga nam je potrebno što više.

Postavi na Fejs

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Tekst preuzet iz magazina Svet Turizma

Svet turizma je jedan od vodećih časopisa iz oblasti turizma na medijskom prostoru Balkana. Bavi se temama iz sveukupne oblasti turizma – od seoskog turizma do egzotičnih putovanja na moderan način i na visokom nivou.Časopis je izuzetno visokog kvaliteta, a distribuira se na teritoriju cele Srbije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Crne Gore.
Potražite ga na kioscima.

The post Festival EXIT, Novi Sad first appeared on Beautiful Serbia.

Dvorac „Fantast“ se nalazi na oko 14 km od Bečeja na putu za Bačku Topolu, u centralnom delu Vojvodine. Od Novog Sada udaljen je 60 km, a od Beograda 135 km. Čitav kompleks prostire se na oko 65 ha i obuhvata dvorac, mali kaštel, kapelu Svetog Đorđa, ergelu trkačkih konja i park. Dvorac je izgrađen u periodu od 1919. do 1923. godine i predstavlja mešavinu različitih stilova. Sam toranj i četiri ugaone kule su u stilu neogotike, dok su oba ulaza urađena u stilu neoklasicizma. Dvorac je ograđen niskim zidom sa dvema monumentalnim kapijama od kovanog gvožđa. Početkom 80-tih godina prošlog veka adaptiran je i pretvoren u hotel „Fantast“. Ime hotelu je dato po čuvenom pastuvu trkaču, koji je i sahranjen na imanju Bogdana Dunđerskog.

Dvorac porodice Dunđerski u Čelarevu čini nekoliko objekata smeštenih u prostranom parku, organizovanom po principu engleskih vrtova, na vlastelinskom posedu nastalom u drugoj polovini 18. veka. Manji dvorac sagradio je Marfi Lipot na prelazu iz 18. u 19. vek. i u njemu je živeo plemić Nikola Bezeredi sa svojom porodicom. Bezerdi se odlučio na gradnju Velikog dvorca, koji je po planovima nepoznatog bečkog arhitekte sagrađen između 1834. i 1837. Iako je sama zgrada proglašena dvorcem, ona je služila isključivo kao letnjikovac Nikoli Bezerediju koji je posedovao kuće u Beču i Budimpešti.
Oba klasicistička dvorca u Kulpinu, smeštena u parkovskom okruženju, sagrađena su za plemićku porodicu Stratimirović. Manji dvorac je izgrađen krajem 18. veka, a veći je izgrađen polovinom 19. veka. Jedno kratko vreme, imanje je od Stratimirovića, otkupio Matej Semzo od Kamjonike, ali je 1889. imanje prodao Lazaru Dunđerskom. U velikom dvorcu se danas nalazi Poljoprivredni muzej, a mali je pretvoren u mesnu kancelariju i kancelarije kulpinskih udruženja građana.

Nekadašnji lovački zamak Kaštel erdeljanskog grofa Lukača Lazara, koji se nalazi u Ečkoj na teritoriji opštine Zrenjanin, pretvoren je u hotel dvor koji je danas privlačna turistička atrakcija. Dvorac je zapravo ogromna jednospratna kuća crvenkaste boje, podignuta 1820. godine. Okružen je prostranim parkom i starinskim tornjem za vodu koji izgleda kao tvrđavica. U parku se nalazi nekoliko spomenika, kao i dugačka ruševna građevina koja je nekada služila kao štala. Neposredno pored dvorca se nalazi i katolička crkva sagrađena 1864. godine. Slike na zidovima crkve prikazuju Hristove muke, i delo su Jozefa Gijgnera. Tri velike ikone: Krštenje Hristovo, Sv. Elizabeta i Judita dela su poznatog holandskog slikara Van der Vennea.

Tekst: Aleksandar Devetak

Tweet

Ostavite komentar na Fejsbuku

(Ukoliko želite da ostavite komentar na ovom portalu za to koristite polje na dnu stranice.
Možete da komentarišete na oba mesta)

The post Dvorci Vojvodine first appeared on Beautiful Serbia.