Kao što je uživanje u kuvanju sastavni deo dobro spremljenog jela i kao što je, recimo, šetanje i planinarenje sastavni deo uživanja u pogledu sa vrha planine, tako i putovanje do nekog mesta gde ste rešili da se malo odmorite – takođe može biti nezaboravan doživljaj. Danas nije lako pronaći i „oteti“ nekoliko dana za odmor pa se deo svakodnevne, životne i poslovne jurnjave preslikava i na sam čin putovanja. Sesti u kola i voziti se bez prekida sve do željenog odredišta, postalo je nešto najnormalnije. A toliko je lepih i zanimljivih kutaka Srbije svuda oko nas, na koju god stranu krenuli. Zato odvojte za putovanje dva do tri puta više vremena nego što ste prvobitno planirali i uživajte u svakom kilometru puta. Ne budite lenji da skrenete nekoliko kilometara sa glavnog pravca da biste videli neki izvor, vrelo, manastir, selo… Nemojte se ustručavati da zaustavite kola ispred neke seoske kuće i da se raspitate čega ima zanimljivog u blizini… Prelistajte i pročitajte sve knjige, vodiče, internet sajtove koji su vezani za put kojim ćete proći, i kad se budete osećali spremnim, krenite.

Da li je Tara naša najlepša planina ili ne, nije ni važno. Da je prelepa, zelena i čarobna, sigurno jeste, naročito u proleće. U zavisnosti od puta koji ste izabrali (od Beograda), do nje vam treba dva i po do četiri sata (kolima). Možete do Tare stići Ibarskom magistralom, možete ići preko Valjeva i Kosjerića, pored Divčibara, a najbrže ćete doputovati ako se zaputite preko Debelog brda, prevoja na vencu Povlena, Jablanika i Medvednika, koji su se isprečili između Valjeva i Bajine bašte. Kao zanimljiva varijanta, mada i najduža, pred vama je i put preko Šapca, Loznice i Ljubovije, uz obalu Drine, sve do Bajine bašte.

Ako prvi put idete na Taru, pođite preko Debelog brda… Ali, verovatno vam se može desiti da u povratku jednostavno ne možete da se odvojite od predivne, zelene Drine, pa će vam se na kraju učiniti da ste požurili na Taru, a da se do Beograda vraćate okolo-naokolo… Skoro kao u „Zelenoj čoji Montenegra“ kada Zuko Džumhur i Momo Kapor nikada na svojim putovanjima nisu stizali do odredišta jer su putem uvek pronalazili bezbroj zanimljivih ljudi i mesta…

Do Valjeva se stiže Ibarskom magistralom, za nešto više od sat vremena. Pretpostavljam da je idealno da se napravi jednodnevni izlet do Divčibara, i da se tom prilikom obiđu Valjevski manastiri – Lelić, Ćelije i Jovanja… Pošto je ipak u toku jednog dana trebalo stići na Taru, od ova tri smo ovom prilikom obišli samo manastir Sv. Jovana Krstitelja, po imenu Jovanja. On se nalazi na skrovitom mestu, u Jovanjskoj šumi, na desnoj obali reke Jablanice, pritoke Kolubare. Odvajanje sa glavnog puta je jasno obeleženo i nalazi se nekoliko kilometara po izlasku iz Valjeva, na putu ka B. bašti. Po narodnom predanju, hram je iz vremena Nemanjića i podigao ga je verovatno neko od članova vladarske kuće. Crkva manastira je sagrađena najverovatnije krajem 15. ili početkom 16. veka. Početkom 18. veka dozidana je priprata, kada je obnovljen i ceo manastir. Živopis potiče iz 17. veka a oslikan je rukom Longina Dečanca, najpopularnijeg srednjovekovnog freskopisca. Iznad ulaznih vrata vidi se freska Sv. Jovana Krstitelja sa roditeljima. U crkvi, u naosu, nalazi se ćivot gde se po predanju nekada čuvao deo šake Sv. Jovana Krstitelja. Ikonostas su ikonopisale monahinje manastira Ćelije, 1972, pošto je stari više puta spaljivan.
U dvorištu manastira stoji drvena zvonara, čija su dva zvona odneta za vreme Prvog svetskog rata. Prvo zvono je nabavljeno još 1921. a drugo zvono, i nova zvonara, podignuta na temeljima stare, podignuti su sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Tu je i manastirska česma da utolite žeđ, i konak, podignut deceniju-dve pre zvonare. Nekada je manastir imao čitavo veliko imanje od oko 100 hektara, uključujući i vinograde koje je obrađivalo skoro 200 kaluđera. Danas međutim raspolaže sa samo 8 hektara šuma i njiva… Kao što je to bio slučaj i u svim drugim manastirima širom Srbije, i ovde su priroda, crkva i konak jedno. Prava livada, prošarana prolećnim cvećem, uz simpatičnu belu macu koja se odnekud stvorila, bili su više nego dovoljni da se deca zaigraju, na naše zadovoljstvo.

Kada smo već kod dece… Pričajući sa drugim roditeljima, našim prijateljima, vidimo da svi imaju malu dilemu – da li i koliko putovati sa decom – da li će im biti vrućina, da li će im biti dosadno, šta će od viđenog zapamtiti… da li su ipak previše mali za ono što želimo da vide… da li će želeti da putuju sa nama kada budu dovoljno veliki da vide, čuju i shvate suštinu onoga što im pokazujemo… Pa, odgovor je i da i ne! Ali treba uvek naći kompromis sa svojom decom, nezavisno od uzrasta. Nije rešenje ni da roditelji budu „uskraćeni“ i da odustaju od obilazaka mesta koja ni sami nisu videli (A kada će? Kao japanski turisti, kad odu u penziju?) Sve je ovo način da se i na decu prenese ljubav prema putovanjima, istraživanjima… Evo na primer u manastiru – deci sve može biti zabavno; i da se popije voda sa izvora (naročito novim generacijama koje znaju samo za vodu iz plastične ambalaže), i da se kupi brojanica u crkvi, i da im date fotoaparat da slikaju manastir, i da im pokažete ikonu sveca kojeg slavite u vašoj porodici… Mnoga deca danas imaju Veronauku u školi – pa gde će imati bolji čas nego obilaskom pravoslavnih manastira? Dakle, dileme nema, treba putovati i praviti izlete, ali vodite računa – da u kolima budu rekviziti za igru i crtanje, da ima vode, bombona; da vozite polako kad je put u krivinama, da stanete u nekom mestu, kupite po sladoled, popijete sok u nekom restoranu usput… Na kraju možete da zaključite da ste preterali sa takvom brigom i izazvali kontraefekat, kad deca počnu svakog petka da vas pitaju – „Kuda ćemo za vikend?“

Kada nastavite putem za Bajinu baštu, brzo ćete stići do velikog gradilišta. U toku je izgradnja velike hidroakumulacije, u blizini sela Rovni, koja treba da reši snabdevanje Valjeva vodom. Plemenita ideja i poduhvat, ali… Potapanjem velikog područja nove akumulacije, pod vodom će se naći i Crkva svetog arhangela Mihaila, poznatija pod imenom Valjevska Gračanica. Crkva potiče iz vremena Nemanjića, a predanje kaže da je hram obnavljao kralj Dragutin, krajem 13. veka. Na ikonostasu se može uočiti vinova loza, obeležje nemanjićkog freskopisanja, oko glava svetitelja. Uskoro bi se, nažalost, mogle otkloniti sve sumnje u početak gradnje crkve, jer bi se rušenjem u njenim zidovima našla hrisovulja, pergament koji svedoči o vremenu nastanka i graditelju. Nova crkva je već završena, a saglasnost za rušenje stare i izgradnju nove crkve data je (ili dobijena) u vremena kada bi bez te saglasnosti stara crkva ionako bila srušena, a od nove ne bi bilo ništa… Razmatrana je mogućnost „prenošenja“ crkve na drugo mesto, ali je ona izgrađena tako da će biti teško i porušiti je, a kamoli rekonstruisati na drugom mestu. Tako je preostalo da se spasu ikonostas, nekoliko ikona i zvona… Nije bilo od pomoći ni što je Vlada Srbije donela odluku o utvrđivanju crkve arhanđela Mihaila zvane Gračanica sa starim grobljem u Tubraviću za spomenik kulture.

Zato, ako pođete ovim putem, nemojte žaliti malo prašine po vašim kolima, da biste obišli i ovu svetinju. Pazite, nije to ni tako jednostavno. Kada pred sobom vidite branu, kolima nastavite desno, uzbrdo, putem ka B. bašti, i zatim se odvajate levo sa glavnog puta. Neka vam orijentir bude okrugla, verovatno kontrolna kula – vidikovac nove brane. Put vodi ispod mostića koji spaja kulu sa brdom, zatim se spušta u dolinu, a onda se jedan krak (već se vozite po makadamu) odvaja levo preko rečice. Zatim skrenite desno i nastavite pravo par kilometara. Otvorite četvore oči i pokušajte da primetite malu drvenu tablu koja vas usmerava na puteljak ka Gračanici. Skrećete levo i posle nekoliko minuta vožnje, stigli ste. Da se ne uplašite, gradilište je „živo“ i naći ćete uvek ponekoga da vas uputi u pravom smeru ako se osetite izgubljenim.
Inače, i kada sveštenik nije kod kuće (koja se nalazi pored crkve), hram je otvoren i možete se diviti lepoti arhitekture, ikonostasa i same prirode, i biće vam ponovo teško da poverujete da će sve to biti potopljeno…

Istim putem se vratite na glavni put, i ponosno, sa prašnjavim automobilom, kao pravi turisti, nastavite dalje. Posle par kilometara uspona na Debelo brdo, stižete do sela Poćuta. Sa desne strane puta, jasno obeleženo tablom, nalazi se skretanje i 3 kilometra puta do manastira Pustinja. Ovaj manastir neobičnog imena leži gotovo potpuno skriven na ulazu u Pustinjsku klisuru, koju je usekla reka Jablanica. Nalazi se na platou okruženom gustom šumom, do kojeg je uzani strmi put stigao 1962. godine. Do tada je ovaj hram od turskih pohoda i osvajačkih razaranja branila uska staza duž Bele stene.

Sadašnja crkva je posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice, a sagrađena je na temelju starije, o čemu postoji mnoštvo dokaza dobijenih tokom konzervatorskih radova. U literaturi se postojanje Vavedenjske crkve pominje čak u 12. veku. Osobenosti arhitekture ove crkve čine zidani ikonostas i divne freske, iz 1622. godine, koje krase ne samo unutrašnje već i spoljne zidove. Sa zidova će vas posmatrati freske Sv. Simeona, Sv. Kozme, Sv. Save, zatim prelepa freska Sv. Jovana Krstitelja, Sv. Dimitrija i Sv. Đorđa, gde je Sv. Jovan Krstitelj prikazan sa krilima, što se retko može videti u freskoslikarstvu srpskih manastira. Teško je nabrojati sve ove izvanredno očuvane freske, ali vredi se zadržati i ispred „Uspenja Presvete Bogorodice“ i freske u oltarskoj apsidi Bogorodica Šira od nebesa i Pričešće apostola… Uostalom, kao i uvek kada obilazite neki od manstira, zamolite monahe i monahinje da vam ispričaju ponešto o istoriji crkve, ako ih time ne ometate u molitvi ili njihovim dnevnim obavezama u suprotnom kupite brošuricu o crkvi u kojoj se nalazite, sedite u manastirsko dvorište, pored izvora i cveća i čitajte (dok gledate) polako o duhovnoj lepoti i istoriji koja navire iz svakog kamena i drveta. Ovde se vreme broji vekovima, za razliku od naših užurbanih života gde ni minut više nije dovoljno mala jedinica za vreme. Tako se u manastirskom dvorištu nalazi i stablo bora, zasađenog još 1848. godine (koje je, eto, ušlo u svoju 160-u godinu!)

Naravno da bi se u lepoti ovoga kraja moglo još dugo uživati. Rečni brzaci, pećine i šumske stazice, seoski turizam… možda vas navedu da se ovde vratite na duže, ili odložite odlazak na Taru za neki drugi dan? Ali dobro, to ipak zahteva malo više planiranja (možete baciti pogled i na sajt www.valjevo-turist.co.rs) a mi nastavljamo da se penjemo na Debelo brdo.

Ubrzo se stiže na Pašinu ravan, gde se može zastati zbog jagnjetine, ukoliko ste do sada ogladneli. Iako su pojedine deonice puta sa dosta krivina i uspona, ipak od Valjeva do Bajine bašte ukupno ima samo malo više od 60 kilometara, pa vas vožnja neće previše zamoriti. Svuda oko vas su divni pejzaži, pa uvek možete parkirati auto i uživati u pogledu. Vrlo brzo put počinje da se spušta i vijuga ka dolini Drine. Negde u blizini mesta Rogačica, postoji odvajanje za mesto Dub, gde se nalazi crkva – brvnara, sagrađena verovatno krajem 18. veka. To je jedna od najvećih drvenih crkava, koje su imale važnu ulogu u očuvanju nacionalnog identiteta Srba (poslednje podignuta drvena crkva može se inače videti u Kusturičinom Drvengradu!). Ovakve crkve brvnare su podizane daleko od turske vojske, a često se dešavalo da ni meštani susednih sela nisu znali za njihovo postojanje. Po potrebi su se mogle i premeštati, pa su u narodu bile poznate i kao „leteće crkve“. Po čemu je još zanimljiva ova crkva? Pa, po zbirci ikona, poreklom iz ruskih provincijskih radionica sa kraja 18. i početka 19. veka. Prestone ikone su veoma lepe, verovatno zbog ugleda koji je Hadži Melentije uživao u Rusiji (crkva u Dubu je bila metoh manastira Rača, gde je Hadži Melentije (Stefanović) i sahranjen). Još jedan neobičan detalj – u crkvi postoje 4 drvena hrastova svećnjaka, napravljenih od jednog komada drveta (po skoro dva metra visine). Ovakvi svećnjaci bi verovatno odlično pasovali uz čuvene „ratarske sveće“ od po pedesetak kilograma kakve se prave svake godine za manastir Tronoša.

Uzgred, prolazak kroz Dub znači i malo duži put. Druga varijanta je da pratite Drinu, i, ako vas ne privuče neki od simpatičnih restorana na samoj obali reke, uskoro ćete ući u Bajinu baštu, posle nekih 170 kilometara puta od Beograda. Njen najstariji deo je iz 19 veka, a sam grad nije mogao biti izgrađen na lepšem mestu – pored zelene Drine, podno još zelenije Tare… Zavisno od vaših planova, možete se smestiti i u ovom simpatičnom mestu; u čijem centru se nalazi hotel krajnje neočekivanog imena – Drina! U jednom nedeljniku skoro je izašla predivna ponuda ovoga hotela, gde se tokom leta nudi 7 punih pansiona za 11.000 dinara, a svaki dan je osmišljen u najboljem duhu ovdašnjeg gostoprimstva – te ćete odavde moći da pravite izlete i ka Drvengradu, manastiru Rači, Perućcu, da se spuštate Drinom, da odete do jezera Zaovina na Tari… (telefon hotela 031-863464 i 031-682451)
Kada ste u Bajinoj bašti, a nastavljate ka Tari, imate dve mogućnosti – da krenete uzbrdo ka Kaluđerskim barama, ili da nastavite uz Drinu ka Perućcu i da se odatle popnete na Taru, do čuvenog Mitrovca. A možete i da krenete jednim putem, pa da se vratite na drugi – u tom slučaju, krenete par kilometara ka Kaluđerskim barama i Kremni, i posle nekog vremena odvajate se desno ka manastiru Rači. Put do manastira je stvarno u veoma lošem stanju i morate krajnje pažljivo da vozite. Ali kakva je to žrtva da se vidi jedan od najlepših i najčuvenijih srpskih pravoslavnih manastira? Nikakva!

Manastir Rača je zadužbina kralja Dragutina, gde je znalo da boravi i više od 300 monaha. Inače, kralj Dragutin je budućim pokolenjima ostavio dva prava bisera – manastire Raču i Tronošu, koji su i dan danas hramovi duhovnosti – i posle sedam stotina godina, ljudi im se dive i obilaze ih. Naravno, kralj je bio ktitor i manastira sv. Ahilija u Arilju, a po drugim izvorima, kao ktitor Tronoše se pominje njegova žena Katarina. Zanimljivo je i jedno, još starije predanje koje kaže da je prvobitno mesto na kome je podignuta Rača bilo tamo gde je danas manastir Soko (blizu Ljubovije, zadužbina episkopa Šabačko-valjevskog Lavrentija), ali su ga Turci na tom mestu, zar treba reći, srušili. Šta bi drugo. A kaluđeri su sačuvali sve što se moglo sačuvati i osnovali novi manastir. Dokazi? Pa, u narodnoj pesmi „Miloš u Latinima„, pesnik kaže:
Da vidite Raču manastira,
Kraj Sokola ukraj vode Drine,
Zadužbinu Kralja Dragutina
Da vidite, pa da se divite…

Inače, kao što se to uvek kazuje za Žiču, tako se i za Raču može reći da je uvek delila sudbinu srpskog naroda – rušena, paljena, pljačkana… Osim zlatnog perioda do Velike seobe i kraja 17. veka, sledeći period rasta i obnavljanja Rače došao je tek 1795. godine, kada su tri jeromonaha, Melentije, Josif i Isaija došli iz vaskrsle Tronoše, da to učine i sa ovim manastirom. Za samo godinu dana je podignuta nova crkva, a Hadži Melentije Stefanović dobio je čin arhimandrita. Po slomu Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, Turci su poubijali i zapalili i monahe i ikonostas i ikone, – sve osim časne trpeze koja se i danas čuva u riznici manastira. I Austrougarska u Prvom, i Nemačka i Bugarska u Drugom svetskom ratu, takođe su na ovoj svetinji iskaljivali svoj bes…

Crkva je inače posvećena Vaznesenju Hristovom. Sa desne strane kod ulaza u crkvu, može se videti spomenik i grob Hadži Melentija.
Obavezno obiđite manastirsku riznicu, izuzetnu na svaki način. Tu su knjige račanskih monaha prepisivane u čuvenoj račanskoj školi. Zahvaljujući bratstvu manastira i naročito igumanu Platonu Milojeviću, tokom Drugog svetskog rata ovde je čuvano i sačuvano Miroslavljevo jevanđelje (danas se nalazi u trezoru Narodnog muzeja u Beogradu, a više o njemu – možete saznati u nedavno, premijerno prikazanom filmu). U samoj crkvi se nalaze i svete mošti kralja Dragutina (ili Svetog Teoktista)… Zahvaljujući uticaju koji su račanski monasi doneli iz izbeglištva, iz manastira Beočin i fruškogorskih manastira, sam ikonostas i freske predstavljaju primer prodora ikonopisanja i freskoslikarstva iz prekosavskih i prekodunavskih oblasti, koje se retko mogu videti u drugim staroraškim krajevima i manastirima.
A nije naodmet da zavirite u radnju u manastirskom dvorištu i da za uspomenu kupite neku od mnogih zanimljivih knjiga o Rači i iz Rače, a tu su i vina, višnjevače, orahovače… Prava pića za slavsku trpezu.
Toliko o Rači. Ni u deset ovakvih putopisa ne bi stalo sve ono lepo i važno što je vezano za istoriju i sadašnjost ovoga manastira. Roditelji, deco, knjige u šake (ili miša u ruke, pa na Internet) i čitajte o veličanstvenoj Rači.

Dakle, ako ste se svuda zadržali po malo, ako ste ručali negde uz Drinu ili ako ste se umorili, od Rače se vraćate tih 4-5 kilometara do glavnog puta, na pravac za Kaluđerske bare (gde su i hotel Omorika, Javor, Beli bor, apartmani Zeleni Čardaci…) ili, ako vam je dobro prolazno vreme, vratite se još malo unazad, do Bajine bašte, i, uz poznatog vodiča – Drinu, nastavite do Perućca. Drina, pa Drina! Ali to je tako lepa reka – čista, brza, velika, neverovatno zelene boje… Malo geografije – ova reka nastaje u Šćepan polju, od reka Tare i Pive i fali joj samo 4 kilometra i 100 metara pa da bude dugačka 350 kilometara. Ali Sava se isprečila kod Šapca i eto… Drina je svašta pravila dok je nisu obuzdali branama i veštačkim jezerima. Čuveni „povodanj“, velika poplava („Na Drini ćuprija“) dogodila se 1896. godine, kada je poplavljen i čuveni most u Višegradu, dok je te iste godine Ljubovija bila potpuno uništena. Sam kanjon Drine, dubine 700-1000 metara, predstavlja po tome šampiona u Srbiji, a zauzima i visoko treće mesto u svetu (posle kanjona Kolorada (1800 m) i Tare (1300 m)). Još malo biologije – najpoznatija riba Drine je mladica, a tu su i potočna pastrmka, lipljen… Kapitalci mladice dostižu i preko 10 kilograma, a prirodno mrestilište ove ribe je reka Trešnjica, desna pritoka Drine…
Do Perućca imate 13 kilometara, a tu ćete videti hidroelektranu B. bašta, i akumulaciono jezero nastalo zbog ove brane. Tako je sada jezero dugačko 52 km (sve do pomenutog mosta u Višegradu), duboko je i do 70 metara, a snaga hidroelektrane je 368 MW i najveći je objekat za proizvodnju struje na Drini (Pitate se čemu ovi stručni podaci u jednom putopisu? Pa jednostavno, pisac je elektroinženjer!). U Perućcu, na lokalitetu Mramorje, postoji srednjevekovno groblje, ispunjeno nadgrobnim spomenicima – stećcima, koje je zaštićeno kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Ako u ovaj kraj dođete leti (jul i avgust), ponesite kupaće kostime – na jezeru postoji plaža na splavovima; a možete i malo ploviti brodom po jezeru – kako vam drago.
Pošto smo već pominjali Višegrad, tj. Republiku Srpsku, tj. Bosnu i Hercegovinu – ako se zaželite i međunarodnog turizma, a imate više od 18 godina, dovoljna vam je i lična karta. Ali ako putujete sa decom, za njih su potrebni pasoši, tako da se pripremite na vreme…

Još par reči o Perućcu – tu je čuvena rečica Vrelo, dugačka 365 metara, pa je zbog toga zovu „reka od godinu dana“… Sam izvor je ograđen zbog obližnjeg ribnjaka, ali to vas ne sprečava da uživate u predivnom pogledu i šetnji uz rečicu. I mali vodopad preko koga se Vrelo uliva u Drinu je nešto što ćete sigurno poželeti da zabeležite svojim foto-aparatom. Vratimo se malo stvarima koje život znače – na istom tom „ušću“, nalazi se i restoran- imenjak („Vrelo“), sa velikom terasom gde vas čekaju riblji specijaliteti. Trebalo bi da u junu počne sa radom vila „Drina“ (ovde se manje-više sve zove „Drina“), objekat sa 4 zvezdice, 12 soba i dva apartmana (VIP gosti?), koji se nalazi nedaleko od vodopada.

Od Perućca vodi put dalje uz jezero, i posle neka dva kilometra, videćete odvajanje za Mitrovac na Tari. Ako nastavite pravo, doći ćete do hotela „Jezero“, gde možete prenoćiti i uživati u zelenim šumama po padinama Tare koje se neverovatno strelovito dižu iz ove doline. A možete i popiti kaficu i ustremiti se konačno ka cilju! Pogrešno! Džabe ste čitali ovoliki putopis… Na cilju ste sve vreme puta, još od kada ste u Beogradu seli u kola, i svaki manastir, svaki vidikovac i restorančić su bili pravi pravcati cilj!

Dakle, uživajte i dalje u svom putovanju, i u laganoj vožnji ka vrhovima Tare, uz fantastičan pogled na Drinu i jezero Perućac. Uživajte u svakom momentu svoga odmora, upravo sada, baš ovoga trenutka, jer – prošlost je prošla, a budućnost još nije počela!

Sledi: Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo) >>>

Tweet

The post BEOGRAD – TARA, jedno putovanje (prvi deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Ostavite komentar na Fejsbuku:

Tweet

The post Kopaonik first appeared on Beautiful Serbia.

Piše: Slobodan Ogrizović

Fruška Gora je toliko blizu Beograda da ćete popodne sa Novog Beograda brže stići do nje nego do centra grada, barem ove godine, dok traju radovi na Gazeli. Valjda i zbog toga, tog osećaja blizine i dostupnosti, već godinama stižemo do raznih udaljenih ćoškova Srbije, a ovamo – nikako.
Jedan rođendanski ručak bio je prilika da se izvezemo do Fruške Gore, sa ciljem da je malo načnemo sa jugoistočne strane, a da jednodnevni obilazak završimo na Perkovom salašu, uz najavljenu sremsko-vojvođansku gozbu.
View Larger Map

Fruška Gora je nekad verovatno bila jedna od omiljenih ostrvskih turističkih destinacija u letnjim aranžmanima za Panonsko more? Rezervacije za primorski Vrdnik ili Irig jedva su se mogle dobiti čak i na sajmu turizma, u februaru, negde pre 600.000 i neke godine. Nekad ostrvo, danas planina – u svakom slučaju, kada je nešto lepo, lepo je – nezavisno od toga da li je okruženo morem ili ravnicom. Svoj planinski status dobila je zahvaljujući Crvenom čotu, tj. visini od 39 metara iznad kvalifikacionih pet stotina potrebnih da jedno obično brdo „postane čovek“. Prostire se na dužini od čak 78 kilometara a po širini ponegde zahvata i čitavih petnaest. Fruška Gora je danas nacionalni park, koji krasi i naziv srpska Sveta Gora, zahvaljujući velikom broju manastira koji su ovde našli svoj mir, u šumama hrasta, bukve, lipe, graba, topole i vrbe. O raznim životinjskim vrstama koje su ovde našle utočište da i ne pričamo. Samo što nema lavova i tigrova…
A kažu da se, osim velikog broja pečurki po šumskim livadama, ovde mogu ubrati čak i orhideje! Penjući se na Stražilovo, zahvaljujući jednoj kompetentnoj gospođi, videli smo, eto, pečurku „Babino uvo“, ili „crveni pehar“, jarko crvene boje, inače nepreporučljivu za jelo. Kažu, teška je za varenje (logično, sa takvim nazivom), mada se u nekim krajevima skuplja za ishranu.

Teško je zamisliti da je jedno ovako idilično, sveto mesto kao što je Fruška Gora moglo biti bombardovano (1999. godine), ali, nažalost, jeste. I to baš žestoko.
Ako baš ne žurite, a što biste pa žurili, lepo je provozati se do Fruške Gore starim novosadskim putem. Lagano prolazite Batajnicu, Novu i Staru Pazovu, Inđiju, svake godine sve uređenija i lepša mesta i ponosne nosioce novih registarskih tablica, sa lokalnim oznakama „ST“ i „IN“. Put posle Inđije je u prilično jadnom stanju, ali mora se ponekad nešto i istrpeti. Negde kod Banstola postoji skretanje za manastir Veliku Remetu, ali ako ste poranili, zoru prevarili, možete prvo da skoknete do Sremskih Karlovaca i Stražilova. Jer, kada ste već stigli do ovde, sve vam je na dohvat ruke (automobila), i sva rastojanja od tačaka A do tačaka B, V, i ostalih, iznose po svega nekoliko, najviše desetak kilometara.

Stražilovo, Branko Radičević

Kada sa starog novosadskog puta skrenete u Sremske Karlovce, putokazi će vas nepogrešivo voditi ka Stražilovu, mestu večnog odmora Branka Radičevića, našeg čuvenog pesnika.
Od Karlovaca do Stražilova imate oko 4 kilometra, a usput i zvanično ulazite na područje nacionalnog parka Fruška Gora. Uskoro dolazite do drvene kapije, gde ćete morati da ostavite vaš auto i nastavite peške. Osim ako vozite bicikl, kao jedan mladić koji je na svom dvotočkašu projurio sve do samoga vrha. U podnožju Stražilova videćete spomenik Branku Radičeviću, kip pesnika sa lirom, neobičnog po tome što se ne nalazi na postamentu, već praktično na zemlji, kao da upravo tada dok ga posmatrate – šeta i smišlja neke nove stihove. Tu je i simpatičan restoran, gde se može i ručati i to, kako vam drago, možda pre uspona do Stražilova, a možda i kada se vratite odozgo. Do gore imate šumsku stazu, malkice zapuštenu, sa ponekom strmom deonicom, a treba vam oko 20-30 minuta živahnog hoda da se popnete do spomenika. Ali ako je u tome uspela i moja tašta, po profesiji penzioner, i to još u nekim svečanim salonskim cipelama predviđenim za najavljeni ručak (a ne za pentranje po Stražilovu koje samo jedan zet može da smisli), za neko odustajanje nema opravdanja – ni za koga.
Gore će vas sačekati spomenik – obelisk, na mestu gde se nalazi pesnikov grob. Sa prednje strane spomenika uklesane su reči:

„Mnogo teo, mnogo započeo,
čas umrli njega je pomeo.“

Kameni blokovi ugrađeni u spomenik doneti su inače iz raznih (tadašnjih) srpskih krajeva – Kleka, Vršca, Plješevice, Velebita, Avale, Lovćena, Dinare i Fruške Gore. Branko Radičević živeo je nepunih 30 godina (1824-1853.), ali je na našem pesničkom nebu ostavio trag jasan kao najveća kometa. Najpoznatija njegova pesma je, verovatno, Đački rastanak (ne, ne radi se tu o štrajkovima u prosveti), gde je, u razigranim, romantičarskim stihovima, zapisao ne samo najlepše uspomene iz svoga detinjstva, već odmah pribeležio i deo svog testamenta:

„Još bih dugo gledati te hteo!
Al’ kad mi se veče smrći mora,
Nek’ se smrkne izmeđ’ ovih gora!
Tu nek’ mi se hladna kopa raka,
Tu će meni zemlja biti laka…
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo!“

Na tragu ovih stihova, Branko je kasnije napisao i elegiju „Kad mlidijah umreti„.
A ako vas oni gornji stihovi nisu podsetili na Đački rastanak, ovi sigurno hoće:

„Kolo, kolo, naokolo, vilovito, plahovito,
napleteno, navezeno, okićeno, začinjeno –
Brže braćo, amo, amo,
Da se skupa poigramo,
Srbijanče, ognju živi,
Ko se tebi još ne divi!“

Rođen u Slavonskom Brodu, od šeste godine živeo u Zemunu, a zatim 1836. upisao gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Inače, pesnik je ime Branko uzeo pošto je objavio prvu svoju zbirku pesama, a kršteno ime mu je bilo Aleksej, po Svetom Alekseju. Školovanje ga je dalje odvelo u Temišvar, da bi sa devetnaest godina upisao studije prava u Beču, od kojih odustaje posle tri godine (a možda je tada važilo: „završi (tri godine) prava u Beču i pali!“).
Po povratku u Srem, Branko Radičević počinje i dugu borbu sa tuberkulozom, ali, zahvaljujući stipendiji kneza Mihaila, vraća se 1849. ponovo u Beč, upisavši i studije medicine. Preminuo je 1853. godine. Trideset godina kasnije, srpska omladina je prenela Brankove ostatke iz Beča na Stražilovo.
Tako je Branko Radičević, za manje od tri decenije svoga života, osvojio ceo pesnički svet, kao što je, nekad davno, Aleksandar Makedonski, za koju godinu više boravka na zemlji, osvojio skoro ceo tada poznati svet. Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi…

Sa vrha Stražilova možete nastaviti pešačkom stazom ka manastiru Grgeteg. Staza je obeležena planinarskim oznakama po drveću duž staze, a do manastira ima jedno 2,5 kilometra hoda, što je idealna varijanta celodnevnog boravka na Fruškoj Gori. Međutim, imali smo nešto drugačije planove, pa smo se lagano spustili do podnožja brda, i vratili kolima do Karlovaca.

Sremski Karlovci

Kada dođete u centar Karlovaca, jednostavno ne znate na koju stranu pre da pogledate. Takva koncentracija predivnih zgrada i detalja na tako malom prostoru, zaista se retko viđa. I mnogo, mnogo veći gradovi bi bili ponosni da imaju ovakav centralni trg, oivičen zgradama Patrijaršijskog dvora, Karlovačke gimnazije, Saborne pravoslavne crkve posvećene Svetom Nikoli, Rimokatoličke crkve posvećene Svetom Trojstvu, zgradom Magistrata i mnogim drugim, doteranih fasada i ukrasa. Trgom dominira česma „Četiri lava“, u crvenom mermeru, podignuta davne 1799. godine, a pored ćete naći i bašte u posedu nekoliko kafića, kao stvorene za uživanje u pogledu na Karlovce. Još kad bi ih stavili na neku kružnu platformu pa da mogu da se okreću oko svoje ose…
Na trgu su se mogle videti i dve tezge na kojima su prodavana dva lokalna specijaliteta. Jedno je vino „bermet“, a drugo je kolač – kuglof, kažu jedinstven po tome što ga možete konzumirati u svako doba dana i uz bilo koje piće (mada ta tvrdnja, po meni, važi za sve kolače?). Čokoladni kuglof se služi uz crno vino ili kafu, dok se žuti kuglof služi uz belo, ili čaj. U kolač se može, po želji, dodati i rum, liker, pa i neka voćna rakijica. A može i onaj bermet sa susedne tezge. Inače, za kuglof pola Evrope tvrdi da je to baš njihov kolač, a jedan od vrhunskih prave u Alzasu. Nego, da se vratimo iz Francuske još malo u Sremske Karlovce!
Kao što je to i u većini drugih mesta Srbije, istorija glavne Pravoslavne crkve u mestu, uvek najbolje opisuje i istoriju celoga kraja, uspone i padove, najveća stradanja i najveće graditeljske uspehe. Tako i istorija karlovačke Saborne crkve govori o teškom životu naroda pod Turcima i pod Austrougarskom monarhijom, ali i stalnoj borbi za očuvanje identiteta srpskog naroda gde je Karlovačka mitropolija imala izuzetnu ulogu. A kad smo već kod tih vremena, pa i kod Seobe pod Arsenijem Čarnojevićem, nije naodmet da dohvatite i knjigu „Beču na veru“ od Nikole Moravčevića.
Crkva Svetog Nikole pominje se još početkom 16. veka, negde oko 1532. godine, da bi na mestu te crkve 1758. godine počela izgradnja nove, otprilike ovakve kakva se danas može videti. Bilo je tu još puno radova, rekonstrukcija, kako spoljašnjosti, tako i unutrašnjosti, od kojih su poslednji zahvati završeni prošle godine.
Kada uđete unutra, imaćete šta da vidite, a zaista ne znate šta je lepše – da li ikonostas, ili možda zidna dekoracija – kako onaj deo po tavanici crkve i po eliptičnoj kupoli tako i onaj deo po vrhovima stubova crkve, na mestima gde prelaze u podjednako lepe lukove. Ne manje lepi su i vitraži po prozorima, a da sve bude potpuno zaokruženo, potrudio se Paja Jovanović sa nekoliko religioznih i istorijskih slika, kao što su, naprimer – Krunisanje Stefana Prvovenčanog, Spaljivanje moštiju Svetog Save i druge.
Najvrednije relikvije u crkvi, ako se u duhovnom smislu može uopšte govoriti da je neka relikvija vrednija od druge, su ćivot (ili kivot) sa delom moštiju Svetog Arsenija Sremca, drugog srpskog arhiepiskopa, iz davnog 13. veka i čudotvorna ikona Presvete Bogorodice.
Verovatno svaka zgrada u Sremskim Karlovcima ima manju ili veću istorijsku vrednost. Gde god se okrenete, nađete zanimljiv detalj – kao recimo jednu tablu da je „na tom mestu bila zgrada Blagodjejanija i Srpska narodna škola u kojoj je boravio i učio 1805. i 1806. Vuk Stefanović Karadžić“, pa onda u dvorištu gimnazije možete videti još jedan lep spomenik Branku Radičeviću, a pored gimnazije isprsio se čitav red „starinskih“ zgrada, i sa jedne i sa druge strane ulice, sa divnim gvozdenim kapijama i rešetkama na prozorima. Tu je i gostionica „Sremski kutak“, a malo niže niz ulicu nalazi se i Donja crkva, posvećena Sv. Petru i Sv. Pavlu, spreda zaklonjena ogromnim platanom, čija je sadnica nekad davno doneta, kažu, iz Beča. Uz malo više šetnje, može se stići i do Kapele mira, podignute na mestu gde su održani mirovni pregovori Svete Alijanse, na čelu sa Eugenom Savojskim i Otomanske vojske. A pregovori su održani u šatoru koji je, radi ravnopravnosti pregovarača – imao četiri ulaza – i unutra okrugli sto. Pa niko nije bio „glavniji“ od ostalih.
Vredelo bi provesti u Karlovcima ceo izletnički dan, a i više, ali smo ipak seli u kola i uhvatili pravac ka prvom (po našem planu obilaska) fruškogorskom manastiru – Velikoj Remeti.

::::

manastir Velika Remeta

Manastir je udaljen svega nekoliko kilometara od starog novosadskog puta. Posvećen je Svetom Dimitriju, a u okviru manastira nalaze se i kapele Sv. Jovana Krstitelja i Uspenja Presvete Bogorodice – jedna iz 18. a druga iz 20. veka.
Predanje nam govori da je zadužbinar manastira bio kralj Dragutin, krajem 13. ili početkom 14. veka. Na osnovu drugih izvora, smatra se da je manastir podignut u 15. veku. Kako god, danas je to velika, impresivna građevina, opasana belo-žutim zidom manastirskih konaka. Kada kroz zgradu konaka prolazite ka crkvi, sa desne strane ćete videti veliku gostinsku trpezariju. Sama crkva sastoji se iz novijeg dela sa zvonikom i starijeg, sa fasadom u crvenoj opeci, na kojoj je opstalo i par spoljašnjih fresaka. Posebno lepa je freska Bogorodice sa malim Hristom, kako sedi na prestolu, na severnom zidu, tj. na onom pored kojeg prolazite kada od ulaza u konak dolazite do ulaza u crkvu.
A ispred priprate je, davne 1735. godine, podignut zvonik od čak 38,6 metara visine, tj. skoro 39 metara – isto onoliko metara za koliko se Fruška Gora zove planina a ne brdo. Nažalost, nismo se penjali na zvonik (i njegovih sedam-osam spratova), a mora da je pogled odozgo očaravajući. Na prvom spratu, kažu, nalazi se i mala kapela, posvećena Jovanu Preteči. A sam zvonik je najviši u Sremu!
Manastir su spalili Turci (baš neobično), 1716. godine, a drugo veliko stradanje bilo je za vreme Drugog svetskog rata. U principu, u manastirskim knjižicama bi trebalo isticati jedino (retke) slučajeve kada neki manastir (greškom) nije spaljen od Turaka, jer im je to očigledno bila rutina tokom (ne)par vekova prisustva u Srbiji. Manastir je temeljno obnovljen krajem dvadesetog veka, a ponešto od živopisa i ikonostasa je uspelo da sačuva svoju lepotu i za nas, današnje posetioce.
U čast svih kolega putopisaca, da navedemo i da je u manastiru napisan prvi putopis u novijoj srpskoj književnosti „Putašastvije u gradu Jerusalimu“ (a sad ponovo bacite pogled na naslov putopisa koji čitate) Jerotija Račanica, koji je u Velikoj Remeti živeo negde oko 1721. godine.

::::

manastir Krušedol

Posle još nekoliko kilometara puta, brzo se stiže i do čuvenog Krušedola, možda i najpoznatijeg fruškogorskog manastira. Sačekaće vas velelepna, jarko crvena kapija, sa okruglom kulom, sa velikim, drvenim, izrezbarenim vratima – koja predstavlja ulaz u portu manastira, ili bolje reći u veliki zeleni park. To je ista ona jarko crvena boja kakva danas krasi zidove Žiče ili Pećke Patrijaršije.
Crkva je posvećena Blagovestima Bogorodice, i potiče sa početka 16. veka od zadužbinara – Đorđa Brankovića (monaha Maksima) i njegove majke Angeline. I ovaj manastir je nekoliko puta teško nastradao tokom svoje istorije, a najteže 1716. godine, kada su ga Turci spalili (i razrušili), uništavajući pritom i mošti porodice Branković.
Kada ulazite u krug manastirskih konaka i u crkvenu portu, videćete na spoljnjem zidu veliku fresku Strašnog Suda, tj. ono što je ostalo od nje. A s obzirom koliko je Krušedol postradao, dosta je i ostalo.
Ikonostas se sastoji od 36 ikona (ponegde piše 35?, a ja ih ne prebrojah), nastalih u različitim periodima života Krušedola. U crkvi se nalazi i ćivot sa ostacima moštiju svetih Brankovića (Maksima, Stefana, Jovana i Angeline).
Zbog velikog broja srpskih velikana koji su sahranjeni u Krušedolu, ovo mesto se naziva i srpski Panteon. Mada bi pravilnije bilo Panteon nazivati – pariski Krušedol? Da se zna ko je stariji! Ovde u miru počivaju Patrijarh Arsenije III Čarnojević, Mitropolit Isaija Đaković, Patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta, Grof Đorđe Branković, Vojvoda Stefan Šupljikac, Kneginja Ljubica Obrenović, kao i Kralj Milan Obrenović.
Da iskoristimo ovaj putopis, pa da pomenemo ovom prilikom i ogromnu, neopisivo značajnu diplomatsku ulogu na očuvanju kako svetovnih tako i duhovnih prava srpskoga naroda u Austrougarskoj carevini koju je imao Mitropolit Isaija Đaković, u periodu posle Velike seobe. I on je možda jedna od osoba iz srpske istorije čiji je doprinos opstanku našeg naroda delimično nepoznat, a delimično zaboravljen tokom prethodnih vekova.
A prateći „put“ Isaije Đakovića, Mitropolita krušedolskog i Arhimandrita grgeteškog – dođosmo i do manastira Grgeteg.

::::

manastir Grgeteg

I ovde vas dočekuje velika bela kapija koja se nastavlja u dugačku belu ogradu, sa gvozdenim rešetkastim vratima sa čije leve i desne strane se nalaze mozaične freske Sv. Mihaila i Sv. Gavrila, i dve, nešto manje po veličini, Sv. Save i Sv. Nikole. Čeka vas još stotinjak metara šetnje, duž zelenog travnjaka i nedavno posađenog drvoreda, kome će trebati barem još par godina da dostigne visinu komšijskih svetiljki – fenjera od kovanog gvožđa
Crkva je posvećena Svetom Nikoli, a manastir je, barem tako kaže legenda, podigao despot Vuk Branković, (naći ćete često i ime Vuk Grgurević) narodni junak poznatiji kao Zmaj Ognjeni Vuk. Podignut je u decenijama sa kraja 15. i na početku 16. veka.
Verovatno najveća znamenitost Grgetega je danas zidani ikonostas, sa dvadeset i jednom velikom ikonom Uroša Predića. A neobično je i što su prestone ikone podignute na nivo iznad carskih dveri, što nije „ikonostasno-stvaralački“ običaj u crkvama.
Na manastirskom groblju sahranjen je Arhimandrit Ilarion Ruvarac, istoričar i iguman manastira, najzaslužniji za današnji izgled manastira koji potiče iz obnove krajem 19. veka. Manastir je sveštenstvo napustilo tokom Velike Seobe, pred Turcima, a obnova je usledila 1708. godine, zahvaljujući Mitropolitu Đakoviću.
Na izlasku iz Grgetega, kod one velike bele kapije, nalazi se i manastirska radnja sa puno različitih domaćih proizvoda, od kojih smo se ovoga puta odlučili za „Starohopovski gorki“, proizvod manastira Staro Hopovo. Radi se, naime, o „napitku“ napravljenom od čiste lozove rakije (od nekih 40 stepeni) i više od deset vrsta lekovitih trava po proverenoj manastirskoj recepturi. Kako rekoše u manastiru – nije baš lek, ali kao da jeste, a naročito blagotvorno deluje na sistem organa za varenje. Uz molitvu, naravno. A u našem slučaju – kao što smo i obećali pri kupovini – kad god se „Starohopovski“ nekome naspe – nazdravi se monaštvu Grgetega (a i Starog Hopova, podrazumeva se)…

::::

Perkov salaš – Neradin

Tako je završen današnji obilazak duhovne zaostavštine ovoga kraja Fruške Gore. Svaki ovakav obilazak, prirodno, motiviše vas da se dohvatite istorijske literature i svih drugih podataka o fruškogorskim manastirima i srpskoj istoriji. Sa druge strane, svaki ovakav obilazak, pošto prilično dugo traje, motiviše vas i da negde ručate. Pošto smo još iz Beograda rezervisali mesto na Perkovom salašu (što uvek treba učiniti zbog ograničenog broja salaških mesta za ručavanje) onda nam je ostalo samo da se od Grgetega spustimo kolima ka selu Neradin, i da se zatim isključimo sa glavnoga puta ka Irigu kod putokaza za salaš, negde na izlazu iz sela, sa desne strane.
Da pomenemo da se Neradin pominje prvi put još davne 1247. godine, i to kao Meradin. Smestio se u dolini Neradinskog potoka, a da li je potok dobio ime po selu ili obratno, ne znam.
Ali ko bi se dalje bavio istorijom Neradina, dok vas sa Perkovog salaša prizivaju mirisi sremske kuhinje? Salaš je ime dobio po nadimku jednog od članova familije Ivanić, a za godine salaša nismo pitali. Mada se po Internetu može naći i da je star oko 60 godina, ponegde piše i preko 100… Pošto su u kući predmeti iz porodične istorije, i ako je salaš star koliko i najstariji predmet na njemu, onda tu ima i mnogo više godina. Domaćini kažu da su prvi tragovi prisustva Ivanića na ovim prostorima vezani za davnu 1717. godinu! A na sve strane, i po spoljnim i unutrašnjim zidovima zgrada na salašu, možete videti kojekakve uspomene, fotografije i sitnice, ali i brojne alatke iz nekadašnjeg salaškog života.
Na širokom zelenom travnjaku, gde se za nekoliko drvenih stolova može popiti domaća rakijica dobrodošlice pre nego što uđete u zgradu gde se ručava, izležavao se mešoviti „čopor“ od 6-7 pasa i mačaka, jednih pored drugih, u potpunoj miroljubivoj sremačkoj koegzistenciji.
Pošto se ovde na svaki način poštuje tradicija, i ručak je pravi vojvođanski – tu su i pogača i so, i domaća rakija, supa, rinflajš (ili što kažu Nemci – rindfleisch), gulaš sa širokim rezancima, pileći ili juneći paprikaš i, naravno, štrudla. Uz još poneki starinski kolač i slatku pitu, a ako ni to nije dosta, tu su i domaći pekmezi i slatka.
Domaćini vele, da kada je baš zdravo vedro, odavde puca pogled sve do valjevskih planina, a i do Rudnika i Avale. Baš daleko. Uz neku rakijicu više, mogu se videti i Alpi i Karpati, i ko zna šta još.
Domaćin Nikola će vas sačekati (a posle i ispratiti) u sremačkoj nošnji, čime je zaokružen jedinstven doživljaj boravka na pravom vojvođanskom salašu. Bez novih tehnologija, recepata i nepotrebnih detalja.
Eto. Sve vam je to nadohvat ruke. A treba vam samo kakav-takav auto, jedan lep, sunčan dan, malo ljubavi prema našoj zemlji, par hiljada dinara i – rezervacija kod Ivanića, na Perkovom salašu. A može i izletnička korpa, pa na livadu…

Vašoj pažnji preporučujemo i putopis „Sremski Karlovci“ istog autora.

::::

Sremski Karlovci – plan

View Larger Map

Tweet

Ostavite komentar na Fejsbuku

(Ukoliko želite da ostavite komentar na ovom portalu za to koristite polje na dnu stranice.
Možete da komentarišete na oba mesta)

Postavi na Fejs

The post Fruška Gora i Sremski Karlovci first appeared on Beautiful Serbia.

Zlatibor je danas pre svega poznat kao klimatsko lečilište, smešteno na jugozapadu Srbije. Svojevrsni centar Zlatiborskog okruga je grad Zlatibor (bivše Kraljeve Vode) koji danas slovi za jedan od najuspešnijih turističkih centara u Srbiji. Ostala mesta na Zlatiboru su: gradić Čajetina i sela Sirogojno (najpoznatije po izradi čuvenih džempera od ovčje vune i etno-selu), Mačkat (poznato po, sada već svojevrsnom srpskom brendu, zlatiborskom pršutu i jagnjećem i svinjskom pečenju), Ljubiš (rodno mesto dečjeg pesnika Ljubivoja Ršumovića- Ršuma), Mokra Gora (turističko selo kroz koje prolazi čuvena pruga poznata kao “šarganska osmica” kroz koju i dan danas punom parom protutnji kultni voz “ćiro”), Kremna (rodno mesto čuvene proročke porodice Tarabić, koji su napisali „Kremansko proročanstvo“ u 19. veku).

Turistički potencijal ovog kraja se na Zlatiboru počelo shvatati još 1893. godine, kad je tamo boravio tadašnji srpski kralj Aleksandar I. Obrenović. On je naložio da se u mestu Kulaševcu, na izvoru potoka Kulaševca, podigne česma kao simbol njegovog boravka i znak zahvalnosti na toploj dobrodošlici žitelja ovog kraja. Od tada se Kulaševac naziva Kraljeva Voda . Tu je boravio i kralj Petar I. Karađorđević, a od tada i počinje pravi turizam na Zlatiboru, a Kraljeve Vode se sve više razvijaju u njegov centar (danas se tu nalazi poznati kongresni centar “Srbija”). Od 1946. godine, u čast partizanskih ranjenika streljanih u novembru i decembru 1941. godine, Kraljeva Voda dobiva ime Partizanske Vode. Od 1995. godine, to ime glasi Zlatibor (iz tog razloga, među turistima često dolazi do mešanja imena mesta i planine).

Danas je Zlatibor istinska oaza mira, sklada i lepote – zahvaljujući prirodi i njenim poštovaocima izrastao u čuveni centar planinskog, rekreativnog, lovnog, ribolovnog i, poslednjih decenija, zdravstvenog turizma. Po Zlatiboru i njegovom okruženju razasuto je 26 različitih objekata srpske duhovnosti, među kojima su najinteresantniji: manastiri – Uvac (iz 12. veka), Banja (12. vek), kod Priboja, i Mileševa (13. vek), kod Prijepolja, crkve brvnare koje datiraju iz 18. veka u selima Donja Jablanica, Dobroselce, Kućani. Pažnju turista neizbežno privlače i prelepa Zlatiborska jezera, izvor Bele vode (koja važi kao lekovita), pećine – Stopića, u selu Rožanstvo, i Potpećka (kod istoimenog užičkog sela), i selo Sirogojno, poznato po svojim pletiljama i Etno-parku, magična planina Tara, Zlatar, Perućac sa veštačkim jezerom…, i još desetine drugih manjih izletišta, kao stvorenih za rehabilitaciju čitavog ljudskog tela i psihe od stresne svakodnevice.

Tekst napisao: Aleksandar Devetak

Postavi na Fejs

Tweet

The post Zlatibor, odmor među zlatnim borovima first appeared on Beautiful Serbia.

Tara je planina sa iznimno očuvanom prirodom, biljnim i životinjskim svetom zahvaljujući čemu je 1981, godine proglašena za Nacionalni park te su se tako stekli uslovi za još bolje očuvanje prirode i prirodnih lepota. Tako je Tara izbegla problem preizgrađenosti i druge slične probleme sa kojima se suočavaju susedne planine.

Na planini Tari se nalazi nekoliko turističkih lokaliteta i naselja od kojih su najčuveniji: Kaluđerske Bare, Mitrovac na Tari, Zaovine, Šljivovica i Predov krst.
Planina Tara ima mnogo prirodnih atrakcija koje njenu lepotu izdižu izvan konkurencije koja je, medu planinskim masivima ovog dela Balkanskog poluostrva zaista visoka.

Upravo je reka Drina i njen veličanstveni kanjon jedan od aduta koji Taru izdvajaju i čine tako posebnom. Kanjon Drine je jedan od najlepših i najdubljih u Srbiji i Bosni i Hercegovini sa iznimno očuvanom florom i faunom. Njegove litice obrasle su gustim listopadnim i četinarskim šumama. Upravo ovde raste i čuvena Pančićeva Omorika, relikt i endemit zaostao i opstao na ovim prostorima još iz praistorije. Omoriku je otkrio naš veliki naucnik Josif Pančić po kome je i dobila ime „Pančićeva Omorika“. No vratimo se Drini i njenom uzvbudljivom kanjonu. Voda ove reke je iznimno čista i providna a boja joj, zahvaljujući planktonu, oscilira između zelenih, potpuno providnih do plavih nijansi. Čuveno je splavarenje Drinom kao i turisicka manifestacija „Drinska regata“ koja se ovde održava svake godine okupljajući preko 100 000 posetilaca iz zemlje i inostranstva.  Veštačko akumulaciono jezero i istoimeno turističko vikend naselje Perućac na obroncima Tare još su jedna atrakcija i mesto gde na kvalitetan i uzbudljiv način možete da provedete svoj odmor.

Sama planina Tara i njena očuvana priroda su potpuno samostalan turistički motiv koji je u stanju da kreira bogatu turističku ponudu i tzv. održivi turizam. Međutim, budući da je poduprta mnogim prirodnim i drugim atrakcijama i turističkim centrima u okviru svog masiva, na obroncima ili u neposrednoj blizini od kojih smo već pomenuli Nacionalni park i Kanjon Drine, Tara upotpunosti opravdava epitet najlepše planine regiona.

Pomenimo i druge turisticke atrakcije u „gravitacionom“ području planine Tare a to su: Muzejska železnica „Šarganska osmica“, etno selo Mećavnik (Drvengrad) i nadaleko čuvena Kremna.

Šarganska osmica je u svetu jedinstveno remek delo gradioteljstva. Na prostorno malom terenu savladana je velika visinska razlika prugom koja kruži preko Mokre Gore i Šargana kroz sistem tunela i mostova na jednom delu praveci oblik broja „8“ po cemu je i dobila ime. Ova pruga uskog koloseka svojevremeno je povezivala Beograd i Sarajevo a danas je delom obnovljena na potezu od Mokre gore do stanice „Šargan Vitasi“ i služi u turisticke svrhe.

Kremna su rodno selo čuvenih proroka Tarabića u kojem možeti posetiti njihov spomen dom. Takode, u Kremima možete uživati u netaknutoj prirodi i autentičnom seoskom ambijentu.
Etno selo Mećavnik, poznatije i po imenu Drvengrad je veoma originalan i uspeo koncept popularnih etno sela. Istini za volju, nije toliko originalno kao Sirogojno ali, za razliku od njega ima mnogo bolju ponudu i mnogo je atraktivnije. Kuće i građevine na Mećavniku su uglavnom novoizgrađene kopije autentičnih ruralnih građevina sa ovog područja a neke su originalne, prenesene sa nekih mesta sa obe strane Drine.
U Širem „gravitacionom podrucju“ planine Tare nalaze se mnoge prirodne i kulturne atrakcije, gradski i turistički centri poput Bajine Bašte, Zlatibora ili Višegrada.

Nadam se da je u ovom relativno kratkom tekstu navedeno dovoljno razloga zvog kojih ćete neki od svojih sledećih odmora provesti na Tari.
Tara je jedina planina koja ima dovoljno sadržaja da zadovolji sve vaše zahteve i prohteve.

Tekst: M. Bronzić

Tweet

Ostavite komentar na Fejsbuku

(Ukoliko želite da ostavite komentar na ovom portalu za to koristite polje na dnu stranice.
Možete da komentarišete na oba mesta)

The post Planina Tara first appeared on Beautiful Serbia.