Podrazumeva se da brojne turističke agencije Novi Sad u ponudi nemaju samo letnje, već i aranžmane koji mogu biti iskorišćeni u drugim periodima godine. Ponudom su obuhvaćeni i zimski aranžmani, ali i krstarenja i banjski turizam.

Najtraženiji aranžmani koje nude turističke agencije Novi Sad

Isključivo u zavisnosti od toga o kom periodu godine govorimo može biti definisano i koji su to aranžmani najčešće traženi, a koji se nalaze u ponudi konkretne turističke agencije Novi Sad.

Poznato je da mnogi srpski turisti najčešće biraju da letuju u Grčkoj, pa su u tom smislu letnji aranžmani za grčka letovališta najtraženiji pred početak sezone. Obično se srpski turisti odlučuju za letnji odmor u regiji Halkidiki i u Olimpskoj regiji u toj zemlji, a manji je broj onih koji biraju letovanje na grčkim ostrvima. Ipak, u zavisnosti od toga koje su turističke agencije Novi Sad u pitanju, zavisiće i ponuda destinacija u toj zemlji.

Pored mogućnosti letovanja u Grčkoj, u ponudi novosadskih agencija nalaze se i aranžmani za letovanje na području Hrvatske, Albanije i Crne Gore, zatim Turske, Tunisa i Egipta, a postoje i one turističke agencije Novi Sad koje imaju i aranžmane za italijanska i španska letovališta.

Aranžmani koje nude turističke agencije u Novom Sadu

Kako smo svi navikli da je letnji odmor manje ili više obavezan, to je i procentualno manji broj turista iz naše zemlje koji odlaze na skijanje. Međutim, turističke agencije Novi Sad naravno imaju i takve aranžmane u ponudi, tako da su dostupna i skijališta u našoj zemlji i u zemljama regiona, odnosno Evrope.

Banjski turizam je posebno atraktivan u novije vreme, tako da postoje turističke agencije Novi Sad koje u svojoj ponudi imaju i mogućnost jednodnevnih izleta ili višednevnog boravka u banjama na teritoriji Republike Srbije, odnosno Slovenije i Mađarske uglavnom.

A izuzev banjskog turizma, poslednjih decenija naročito su aktuelna putovanja, koja podrazumevaju obilazak evropskih prestonica i većih gradova, obično na evropskom tlu. Takozvane City break ture podrazumevaju obilazak Rima, Atine i Istanbula, ali i drugih znamenitih gradova u Evropi.

Daleke destinacije i egzotične su takođe u ponudi. Svi zainteresovani mogu odabrati turističke agencije Novi Sad koje u ponudi imaju aranžmane i za Tajland, Sejšele i Dominikanu, odnosno Ujedinjene Arapske Emirate, Zanzibar, Bali i druge daleke i egzotične destinacije.

Praznična putovanja i organizovani doček Nove godine takođe spadaju u atraktivniji deo ponude. Ništa manje atraktivna nisu ni krstarenja, koja se takođe nalaze u ponudi pojedinih agencija u nekadašnjoj Srpskoj Atini.

Dodatni benefiti turističkih aranžmana

Pored toga što će turisti biti rasterećeni prilikom odlaska na letnji ili zimski odmor, odnosno na bilo koju drugu vrstu putovanja, prosto zato što turističke agencije Novi Sad brinu oko celokupne organizacije, oni mogu da koriste i dodatne usluge, koje su takođe u ponudi. Jedna je njih podrazumeva uslužnu rezervaciju hotelskog smeštaja, ali i rezervaciju i prodaju avio karata.

U principu, turistički aranžmani mogu uključivati autobuski ili avionski prevoz, s tim što se turisti mogu odlučiti i za opciju odlaska na destinaciju sopstvenim vozilom, ukoliko je to tehnički izvodljivo, naravno. U zavisnosti od toga koji tip prevoza je u pitanju, odnosno kakve vrste aranžmana nude turističke agencije Novi Sad, biće definisani i uslovi putovanja i njihova cena.

Treba napomenuti i to da se u ovom srpskom gradu nalaze i agencije, koje se mogu pohvaliti ponudom zanimljivih krstarenja. Pojedine turističke agencije Novi Sad nude i mogućnost transfera do beogradskog aerodroma ili do aerodroma u Budimpešti, odnosno u suprotnom smeru, kao i usluge iznajmljivanja vozila po zahtevu klijenata.

Neke od njih, takođe su se specijalizovane i za kongresni turizam, odnosno za organizaciju sajmova i poslovnih seminara, kao i simpozijuma, a ima i onih agencija koje nude „ Team building “ putovanja, sa ciljem jačanja kolektivnog duha u okviru neke kompanije.

The post Kakve sve aranžmane u ponudi imaju turističke agencije Novi Sad? first appeared on Beautiful Serbia.

Samim tim će moći da odaberu onaj izlet ili aranžman, koji će u potpunosti da ispuni njihova očekivanja kako u finansijskom smislu, tako isto i sa aspekta kvaliteta.

Možda to nekoga i ne zanima naročito, ali je dobro imati na umu da postoje različiti tipovi agencija, odnosno njihova podela, te u tom smislu svaki turista treba da zna šta koje turističke agencije Beograd zapravo mogu da ponude, odnosno kakve obaveze imaju ukoliko se odluče za turistički aranžman u okviru neke od njih.

Kako se dele turističke agencije Beograd ?

Da napomenemo odmah da je Zakon o turizmu naše zemlje vrlo precizno definisao podelu turističkih agencija i to prema vrsti posla koju konkretne turističke agencije Beograd obavljaju. U tom smislu one mogu biti turoperatori i subagenti.

Ukoliko su u pitanju one turističke agencije koje su turoperatori, onda govorimo o agencijama koje imaju odgovarajuću licencu i imaju pravo i da organizuju turistička putovanja.

Sa druge strane, ako je neka turistička agencija subagent, to ustvari znači da ona posreduje u prodaji turističkih aranžmana, to jest turističkih putovanja koja organizuje agencija koja je turoperator.

Svako ko ima nedoumicu oko toga koje su turističke agencije Beograd subagenti, a koje turoperatori trebalo bi da zna da odgovarajuću licencu uvek moraju imati turoperatori i to vrlo jasno istaknutu i na svom web sajtu i u ugovoru, koji će turista dobiti prilikom rezervacija, odnosno plaćanja konkretnog turističkog aranžmana.

Koje poslove obavljaju turističke agencije Beograd koje su turoperatori ?

Najjednostavnije bi bilo reći da turoperator ima obavezu da vodi računa o svakom segmentu putovanja turista, odnosno sprovođenja određenog turističkog aranžmana.

Na prvom mestu turističke agencije Beograd koje su turoperatori, treba da imaju odgovarajuću licencu i imaju obavezu da organizuju turistička putovanja na području naše zemlje i u inostranstvu, kao i da ih realizuju. Sledeće što one imaju obavezu da učine jeste da se bave prodajom, odnosno ponudom i posredovanjem u prodaji turističkih aranžmana.

S obzirom na to da je prihvat putnika izuzetno značajan za realizaciju jednog turističkog putovanja, to znači da turističke agencije Beograd koje su turoperatori imaju obavezu i to da čine. Sem toga, bave se organizacijom razgledanja određenih destinacija, zatim organizacijom i drugih zabavnih aktivnosti. Takođe, turističke agencije Beograd koje su turoperatori imaju pravo da se bave i posredovanjem prilikom organizacije sportskih manifestacija, ali i manifestacija drugog tipa, zatim sajmova, te skupova po potrebi. Bave se i pružanjem usluga vođenih tura, odnosno turističkih pratilaca i turističkih vodiča, kao i turističkih animatora, s tim što turističke agencije Beograd koje su turoperatori treba da se bave i angažovanjem, odnosno posredovanjem u pružanju usluga lokalnih turističkih vodiča na određenoj destinaciji.

Imaju pravo da se bave i prodajom, odnosno posredovanjem u prodaji putnih karata, kao i rezervacijom i prodajom usluga koje su vezane kako za samo putovanje, tako isto i za boravak turista, odnosno putnika na određenoj destinaciji. Pod tim se misli na primer na ugostiteljske ili turističke usluge.

Prema aktuelnom zakonu, turističke agencije Beograd koje su turoperatori se mogu baviti i posredovanjem prilikom izdavanja smeštajnih kapaciteta, koji su u svojini fizičkih lica, kao i da se bave posredovanjem prilikom iznajmljivanja vozila putnicima, to jest turistima i generalno posredovanjem u prodaji takozvanih specifičnih turističkih usluga.

Uopšteno govoreći, to su osnovni poslovi koje imaju pravo da obavljaju turističke agencije Beograd koje su okarakterisane kao turoperatori.

Koje poslove obavljaju turističke agencije Beograd koje su subagenti ?

Kako bismo što jednostavnije objasnili čime se zapravo bave turističke agencije Beograd, koje su subagenti, navodimo da one nemaju odgovarajuću licencu i da nemaju pravo da se bave poslovima organizovanja turističkih aranžmana, odnosno putovanja na teritoriji naše zemlje i na drugim destinacijama, kao ni poslovima koji su vezani za realizaciju tih putovanja.

Praktično govoreći, turističke agencije Beograd koje su subagenti vrše posredovanje između klijenta i turoperatora, odnosno turističke agencije koja je i zvaničan organizator putovanja i putnika zainteresovanog za konkretni aranžman.

Sve ostale poslove subagenti imaju pravo da rade izuzev organizacije i realizacije putovanja.

The post Kakve sve turističke agencije u Beogradu postoje? first appeared on Beautiful Serbia.

Kada kažemo odgovarajućeg, pod tim mislimo na dva vrlo važna segmenta. Jedan je vezan za pozicioniranost i karakteristike samog apartmana, odnosno smeštajne jedinice, a drugi se odnosi na njegovu cenu.

Na svu sreću, postoje i povoljni apartmani u Beogradu, koji se mogu pohvaliti sjajnim karakteristikama, počev od toga da su odlično pozicionirani, pa preko njihove opremljenosti. Ako se uz sve to doda i cena koja je sa aspekta svih tih parametara zapravo odlična, sasvim je jasno i zbog čega mnogi turisti nastoje da upravo takve apartmane pronađu.

Da li su povoljni apartmani u Beogradu zaista toliko povoljni ?

Naravno da je potpuno nezahvalno govoriti o tome šta su za nekog povoljni apartmani u Beogradu, prosto zato što isključivo sve zavisi od platežne moći svakog pojedinačnog turiste, odnosno posetioca prestonice Republike Srbije. Svakako da se cene iznajmljivanja smeštaja u Beogradu i te kako mogu razlikovati, a na to na prvom mestu utiče njihova pozicioniranost.

Nepisano je pravilo da što su bliži centru grada i gradskim znamenitostima, apartmani i generalno smeštajne jedinice bivaju skuplji. Međutim, to nije slučaj kada su u pitanju povoljni apartmani u Beogradu, prosto zato što ima i onih, koji su sa aspekta turista odlično pozicionirani.

Po čemu se razlikuju povoljni apartmani u Beogradu u odnosu na one koji to nisu ?

Da ne bude zabune, kada se pominju povoljni apartmani u Beogradu, to nije u kom slučaju ne znači da se radi o smeštajnim jedinicama koje su loše pozicionirane ili loše opremljene. Naprotiv, obično se radi o apartmanima, koji se nalaze nadomak centra glavnog grada Republike Srbije, a samim tim će turistima biti vrlo lako dostupne i brojne gradske znamenitosti.

Sve to dalje znači da neko ko posećuje možda prvi put Beograd neće imati nikakav problem u snalaženju, prosto zato što su povoljni apartmani u Beogradu vrlo lako dostupni i iz smeštaja turisti uglavnom mogu prilično jednostavno da stignu i do Kalemegdana i do hrama Svetog Save i generalno do mnogih drugih znamenitosti naše prestonice.

Takođe, trebalo bi svako ko je zainteresovan za posetu glavnom gradu naše zemlje da ima u vidu i to da povoljni apartmani u Beogradu podrazumevaju, u većini slučajeva i odličnu opremljenost. U zavisnosti naravno od izbora svakog pojedinačnog turiste, odnosno posetioca našeg glavnog grada, zavisiće i da li je u pitanju standardni ili luksuzno opremljeni apartman, odnosno koju sve opremu sadrži.

U većini slučajeva, povoljni apartmani u Beogradu podrazumevaju potpuno opremljenost u skladu sa standardima. A to dalje znači da u njima postoji televizijski prijemnik, zatim besplatni bežični internet, a neretko i klima uređaj, odnosno mini bar, kao i kuhinja, a ako se radi o takvom tipu apartmana.

U zavisnosti opet od toga koji su tačno povoljni apartmani u Beogradu u pitanju, zavisiće i da li postoje dodatni sadržaj, poput daske za peglanje i pegle, fena ili grejanja, kao i kablovske televizije i sličnih dodataka.

S obzirom na to da postoje brojni povoljni apartmani u Beogradu, to takođe nije redak slučaj da pojedini u cenu iznajmljivanja smeštaja uračunavaju i toaletni papir i sapun, odnosno zamenu peškira i posteljine, kao i usluge čišćenja, koje se u većini slučajeva organizuje na svakih sedam dana boravka.

Ukoliko povoljni apartmani u Beogradu sadrže i kuhinju, ona je uglavnom potpuno opremljena, što znači da će turisti koji budu u tom prostoru boravili imati mogućnost da bez ikakvih problema pripremaju jela i u svom apartmanu.

Svi turisti koji u posetu prestonici Republike Srbije dolaze sopstvenim automobilom bi trebalo da imaju na umu i to da se u ponudi mogu naći povoljni apartmani u Beogradu koji svojim gostima pružaju mogućnost besplatnog korišćenja parking prostora, koji se nalazi u blizini. Naravno da bi na vreme trebalo da se svakako raspitaju i o tom detalju, prosto zato da tokom boravka ne bi imali problema sa time gde će parkirati sopstveni automobil.

Za sve one turiste koji prvi put dolaze u posetu glavnom gradu Republike Srbije vrlo je važna informacija i ta da osoblje ovakvih smeštajnih jedinica nastoji da im boravak maksimalno olakša. U tom smislu su im na raspolaganju za organizaciju prevoza, odnosno za različite vrste obilazaka i bolje upoznavanje srpske prestonice.

Zapravo, radi se o tome da je osnovni cilj koji privatan povoljni apartmani u Beogradu imaju ne samo da turistima bude omogućeno da po maksimalno korektnim cenama borave u izabranom smeštaju, nego i da glavni grad naše zemlje upoznaju na najbolji način, kako bi se u budućnosti vraćali. Zato i ne bi trebalo da čudi što su mnoge dodatne usluge na raspolaganju gostima, a uz sve to, cena najma odabranog smeštaja je vrlo povoljna, što sve zajedno doprinosi da se gosti osećaju prijatno tokom boravka u prestonici Republike Srbije i da požele da ponovo dođu i još bolje upoznaju Beograd.

The post Koliko su povoljni apartmani u Beogradu? first appeared on Beautiful Serbia.

Iako se mora priznati da je ponuda sve bolja i bolja iz godine u godinu, ipak ima još mnogo toga što bi moglo da se uradi, kako bi što više ljudi čulo da postoji i krstarenje Dunavom, koje za polaznu stanicu ima Beograd, a može biti kako lokalnog, tako isto i globalnog karaktera.

Pod tim zapravo mislimo na izlet koji uglavnom traje par sati i obuhvata krstarenje Dunavom i Savom, kako bi posetioci imali priliku da vide sve beogradske atrakcije, ali sa reka. Međutim, postoji i višednevni izlet koji uključuje krstarenje Dunavom, a kada ljudi imaju priliku da posete i druge gradove koji se na ovaj reci nalaze, te da tako stignu do Đerdapa.

Naravno da se cene razlikuju, kao i ponuda, uzevši u obzir da postoje mnoge kompanije koje su usmerene na ponudu usluga krstarenja beogradskim rekama. Najbitnije je izabrati odgovarajuću opciju, a nema nikakve sumnje da će svi putnici biti oduševljeni, bez obzira da li izaberu višečasovno ili višednevno krstarenje Dunavom, uzevši u obzir da će imati priliku da upoznaju mnoge lepote i srpske prestonice i toka ove reke, koja je izuzetno značajna za našu zemlju.

Višečasovno krstarenje Dunavom

Jedan od možda najboljih načina za upoznavanje prestonice Republike Srbije jeste i krstarenje Dunavom, što je izlet koji traje svega par sati. Tačnije, isključivo u zavisnosti od toga koja brodska kompanija organizuje ovaj izlet, on obično traje od sat do dva sata, ali naravno sve zavisi od slučaja do slučaja.

U tom periodu će putnici imati priliku da razgledaju u prestonicu Republike Srbije sa reka, te da vidi kako izgleda Beograd iz te perspektive, što će im sasvim sigurno omogućiti da upoznaju i iz drugačije perspektive njegove brojne lepote.

Razgledanje Beograda iz broda je jedna od atrakcija koje su vrlo tražene u toku leta. Međutim, krstarenje Dunavom može da bude organizovano i s proleća, uzevši u obzir da generalno plovna sezona traje od druge polovine aprila do kraja meseca septembra, ali naravno može da bude neznatno pomerena, budući da sve zavisi isključivo od aktuelnih vremenskih prilika.

Kako svaka brodska kompanija, u čijoj ponudi se nalazi i krstarenje Dunavom, bez obzira da li se ono odnosi samo na Beograd ili podrazumeva i neku dalju destinaciju na toku ove reke, poput recimo Đerdapa, ima određeno mesto sa kojeg polazi, tako da se iz tog razloga ture donekle mogu razlikovati. U tom smislu se mogu razlikovati i sve atrakcije, koje će putnici imati priliku da vide, odnosno njihov redosled.

U većini slučajeva potnici će imati priliku da vide kako izgleda Zemun sa reke, odnosno kula Gardoš, koja je simbol tog dela grada Beograda, a krstarenje Dunavom obuhvata i obilazak čuvene zemunske plaže Lido, kao i Velikog ratnog ostrva, posle čega se put nastavlja ka Nebojšinoj kuli, Pančevačkom mostu i ušću reke Save u Dunav.

Na tom mestu se može uživati u pogledu na beogradsku tvrđavu Kalemegdan, kao i na staro jezgro grada, kojim dominira Saborna crkva. Putnici će imati priliku da vide i veličanstvenost čuvenog spomenika Beogradskog pobednika, po kome je prestonica Srbije prepoznatljiva. Ukoliko budu imali naročitu sreću, čuće i da je upravo ušće reke Save u Dunav značajno za zaljubljene parove, te da bi baš tu trebalo da svojoj voljenoj ili svom voljenom izjave ljubav, kako bi ona bila nepresušna, kao ušće tih dveju reka.

Višednevno krstarenje Dunavom

Da bi bili maksimalno iskorišćeni svi potencijali koje ova reka ima, u ponudi se nalazi i krstarenje Dunavom, koje uključuje obilazak tvrđava koje se uz Dunav nalaze, odnosno vožnju do Đerdapa, s tim što su pitanju višednevni izleti, koji uključuju i autobuski prevoz. Zapravo se kombinuje brodski i autobuski, odnosno prevoz mini busevima na destinacijama na kopnu, a što sve takođe zavisi od koncepta samog aranžmana, odnosno od brodske kompanije ili turističke agencije koja ga organizuje.

Ukoliko je u pitanju krstarenje Dunavom, koje uključuje samo obilazak tvrđava, raspoređenih na obalama ove reke, onda je u većini slučajeva u pitanju izlet koji traje jedan dan.

Obično brodske kompanije koje nude ovako krstarenje Dunavom imaju polaske i iz Novog Sada i iz Beograda. Prva stanica jer Smederevo, gde se putnicima nudi mogućnost da upoznaju sve lepote Smederevske tvrđave i da je posete, ukoliko to žele. Nakon toga putnici imaju priliku da se upoznaju sa Ramskom tvrđavom, a potom se krstarenje Dunavom nastavlja u pravcu Srebrnog jezera, koje je svojevrsna atrakcija tog dela naše zemlje.

Pored svega toga, jednodnevno krstarenje Dunavom, koje uključuje i obilazak tvrđava će omogućiti putnicima da vide i Veliko Gradište, kao i mesto ušće reke Pek.

Naravno da će videti i sva naselja koja se nalaze na desnoj i levoj strani Dunava, a potom će videti i najveću atrakciju među tvrđavama. Na samom ulasku u Đerdapsku klisuru nalazi se Golubačka tvrđava, odnosno Golubački grad. Upravo to je možda i najveća zanimljivost ovakvog jednodnevnog izleta, koji se završava u kasnim večernjim časovima.

Druga opcija kada je u pitanju višednevno krstarenje Dunavom podrazumeva trodnevni izlet, koji uključuje 2 noćenja i osim vožnje brodom, uključuje i vožnju autobusom. Njegova cena je naravno značajno viša nego kada je u pitanju višečasovno krstarenje Dunavom ili jednodnevni izlet, ali je i ponuda mnogo sadržajnija.

Uglavnom je predviđen polazak iz Beograda, a osim Smedereva i Smederevske tvrđave, obilazi se i Ramska tvrđava, dok će putnici imati priliku da vide i Veliko Gradište, zatim Golubački grad, te Đerdapsku klisuru. Zatim je predviđeno da bude organizovan transfer do Donjeg Milanovca, odnosno do Tekije i Kladova, u kome je predviđeno da putnici imaju dva noćenja.

U okviru ta dva dana će im biti na raspolaganju mogućnost da obiđu rimsko utvrđenje Diana, odnosno da posete hidroelektranu „ Đerdap “, naravno ako to budu želeli. Takođe, predviđeno je i da posete Trajanov most, odnosno njegove ostatke, kao i vidikovac iznad Kazana. Sledi poseta arheološkom nalazištu Lepenski vir i ručak u lokalnom restoranu izabranom od strane organizatora, te povratak u Beograd trećeg dana ovog izleta u kasnim večernjim satima.

Jedino o čemu treba voditi računa, ukoliko se odlučite za višednevno krstarenje Dunavom jeste šta je uračunato u cenu, budući da je ponuda obimna i da određene kompanije u cenu uračunavaju i ulaznice za sva utvrđenja, koja su u planu obilaska, a ima i onih organizatora ovog izleta koji podrazumevaju dodatnu naplatu ulaznica.

The post Krstarenje Dunavom first appeared on Beautiful Serbia.

A, sada pođite sada sa nama kroz Istočnu Srbiju. Uveravamo vas da su krajevi u ovom delu naše zemlje toliko bajkoviti da ćete na momente zaboraviti da ste u stvarnosti. Razloga za posetu je mnogo, a mi ćemo vam ovih 5 predstaviti kroz bajkovite lokacije vredne vašeg vremena.

Krupajsko vrelo – simbol prirodnih lepota

Kada pričamo o bajkovitim mestima, vreme je da posetimo Krupajsko vrelo. Krupajsko vrelo je izvor Krupajske reke i nalazi se u zapadnom podnožju planine Beljanice, između sela Milanovac i Krupaja. Vrelo predstavlja jedno od najinteresntnijih vrela u Srbiji, a ujedno i spada među najjače i najveće izvore. Voda je kristalno čista i providna i do 6m dubine, a duboko pod vodom se nalazi podvodni svet pun tunela i otvora. Njegova kristalna boja će vas sigurno ostaviti bez teksta i zato nemojte propustiti ovu destinaciju u svojoj avanturi.

Golubačka tvrđava – spomenik istorije

Tvrđava Golubac je jedna od najbolje očuvanih utvrđenja u Srbiji. Nalazi se na samom ulazu u Đerdapsku klisuru i delom ulazi u Dunav. Uprkos mnogobrojnim bitkama koje su se ovde odigrale, ova tvrđava sa svih svojih 9 masivnih kula, je u odličnom stanju. U donjem delu, na obali Dunava, nalaze se ostaci nekadašnje palate. Ovde Dunav dostiže širinu i do 8 kilometara što izgleda kao ogromno jezeru sa velikim ostrvom na sredini. Dok stojite na istoriji ovog mesta, nećete ostati ravnodušni. Nakon posete tvrđavi, obavezno krenite do Đerdapske klisure.

Srebrno jezero – najrazvijeniji turistički deo

Srebrno jezero ima posebnu čar. Nalazi se na samoj granici sa Rumunijom i ima specifičan oblik koji nalikuje na luk. Na jezeru ćete doživeti različite aktivnosti poput kupanja u letnim danima i uživanja na plaži, razne sportske aktivnosti (tenis, mini golf, odbojka na pesku, vožnja biciklom) te ribolov. Na jezeru je moguće i kampovati jer ova plaža ima kapacitet za više od 100 kamp kućica ili šatora. A, za kraj – krstarenje jezerom je jedna od omiljnih aktivnosti koje svi jedva čekaju i pravi odmor za dušu.

Đerdapska klisura – Nacionalni park Đerdap – simbol istoka

Ako ste ljubitelji prirode, ovo bi mogao biti glavni razlog da posetite Istočnu Srbiju. Nacionalni park Đerdap se prostire od Golubačke tvrđave pa do antičkog utvrđenja Diana i predstavlja najveći park u Srbiji. Nacionalnim parkom se protežu uzbudljive biciklističke rute kao i više sređenih staza za pešačenje koje se organizuje uz obaveznu pratnju kao meru sigurnosti.

Šta još možete posetiti u Nacionalnom parku?

Osim staza, postoje brojni razlozi da posetite Nacionalni park, a to su:

• Kulturno-istorijski spomenici
• Lepenski vir – zaštitni znak skulpture ljudi sa ribolikim glavama
• Trajanova tabla iz 101. godine nove ere
• Brojne biljne vrste – čak 1110 njih
• Životinjske vrste poput medveda, risa, vuka, crne rode

Stara planina – centar zimskog turizma

I za kraj, mesto koje je poslednjih godina doživelo svoj procvat jer svojom ponudom privlači mnoge ljubitelje avanturističkih odmora, ali i onih koji žele mirne odmore i uživanje u priodnim bogatstvima. Stara planina je bogata brojnim rečni tokovima, raznovrnim biljnnim i životinjskim svetom te predivnim vodopadima. Jedan od takvih vodopada zasigurno je Tupavica. Vodopad je lako dostupan svim posetiocima pa do njega možete i biciklom i pešice. Laganom šetnjom po obeleženim stazama ćete se lako snaći, a usput sigurno uživati u netaknutoj prirodi Stare planine. Osim prelepih slapova i bogatstva vodom, ovaj vodopad je posebno zanimljiv zimi kada se zaledi.

Pored ovih destinacija, postoje još brojni razlozi zbog kojih vredi posetiti ovaj deo zemlje. Mistična mesta, dobra hrana i još bolji recepti koje ćete poneti sa sobom, ljubazni ljudi i očaravajuće lokacije poput gore nabrojanih ali mnogih drugih mesta samo su neki od njih. Kako biste posetili sve što želite da vidite u Istočnoj Srbiji, predlažemo vam da pronađete smeštaj u nekom od okolnih gradova. U zavisnosti od mesta proverite koji apartmani su dostupni i odgovarajući, a ako ste u okolini Stare planine, na stranici: Stara planina smeštaj, pronađite smeštaj za sebe.

The post 5 razloga zbog kojih morate posetiti Istočnu Srbiju first appeared on Beautiful Serbia.

Наравно, можете се овамо сјурити и аутопутем, па скренути код путоказа за Смедерево, или се можда искључити на скретању за Пожаревац, па проћи баш поред железаре Смедерево, да не кажем „Хестил“, да видите изблиза колико је то чудо. А сигурно сте барем једанпут пролазили ноћу овом деоницом ауто-пута, и сигурно сте у даљини видели како нешто светли загаситом, руменом бојом, осветљавајући целу околину овога комплекса.

Ево само мало смедеревске историје, што ваљда није наодмет: у неким годинама пређашња знања понекад нетрагом ишчиле, па је добродошла свака прилика да се нешто поново прочита и тамо нека споредна вијуга мало очисти од паучине.

Још у давном трећем веку, по први пут се помиње насеље „Ауреус Монс“, или Златно брдо, са констатацијом да је ту погодно гајити винову лозу. Истина – и Златно брдо, а и друго насеље из тог доба (Винцеа – тј. Ћириловац) налазили су се мало западније од данашњег Смедерева. Назив „Смедерево“ помиње се по први пут у повељи цара Василија Другог из 1019. године, а затим и у хрисовуљи кнеза Лазара, 1381. године, када га је кнез поклонио манастиру Раваници.

А затим креће она „права“ српска историја Смедерева, и то на велика врата, јер 1428. године, по одлуци деспота Ђурђа Бранковића, почиње зидање нове престонице Србије, и то баш овде, у Смедереву. Свега три деценије касније, Турци заузимају Смедерево, а тиме и средњовековну Србију, да би га тек Карађорђе ослободио, на кратко, 1805. године. После шездесетак година Смедерево коначно долази „кући“, да би у двадесетом веку овај град тешко пропатио у оба светска рата.

Тешко је не поменути тај трагични пети јун 1941. године, када је дошло до експлозије муниције коју су Немци ускладиштили у смедеревској тврђави и када је страдало више од половине грађана. Замислите такву трагедију – у једном тренутку више нема пола града и његових становника! Експлозија је оставила кратер пречника педесет метара и још десетак метара у дубину, а процењује се да је тада експлодирало више од 400 вагона са експлозивом и муницијом, па је на центар Смедерева пала права вулканска ерупција од 4000 тона камења. Укратко, од 2400 кућа – неоштећена је остала свака стота. Погинуло је између две и четири хиљаде грађана Смедерева, а и целе околине, јер се све десило баш на пијачни дан и у близини железничке станице – одакле је управо требало да крене воз са више од хиљаду путника. Прави воз смрти, где је, ето, толико људи настрадало и због једног редовног, уобичајеног – кашњења поласка.

Недалеко од станице налази се споменик жртвама овог трагичног догађаја, нажалост – ижврљан графитима, па чак и са једним нацртаним кукастим крстом на мермерном постаменту. С обзиром да се за изградњу споменика, а затим и за њихово често реновирање и чишћење увек одваја велики новац, никада ми неће бити јасно зашто данас – у доба јефтиних нових технологија – сви овакви споменици нису опремљени са по једном светиљком и камером – са детекцијом покрета? Па да барем буде забележен сваки од тих „уметника“, нарочито овде, где имате потпуно бизарну ситуацију, јер, с обзиром на број погинулих тог дана у Смедереву, тешко да има смедеревског омладинца графитолога коме барем неко из фамилије није тог дана настрадао.

Иначе, у литератури се може наћи безброј теорија о пореклу назива Смедерева, од исквареног изговора староримског назива града, преко комбинације речи „смет“ и „древо“, или по некој личности по имену Смендер, затим од словенско-грчке комбинације „всје“ и „медомаи-медерео“ (бринути се, чувати…), и све до тумачења да су корени у иранско-хазарским топонимима – где реч „Семендер“ значи „крајња врата“.

Кад прилазите граду, Смедеревски пут прелази у Горанску улицу, а ова у Карађорђеву, која вас уводи директно у центар. Успут пролазите поред дунавског кеја, на коме су, као и у Београду, начичкани бројни ресторани – сплавови, а са десне стране ћете видети и стадион ФК Смедерево. Паркирање не би требало да буде проблем, осим можда радним даном, а – наравно – ако се неки патент примио у свим српским градовима – онда су то паркинг зоне.

Чим уђете у Карађорђеву, можете одмах оставити кола и кренути у шетњу, јер је овде све „близу“, и са пар километара шетње, можда и мање, проћи ћете и центар града и Смедеревску тврђаву.

Прво наилазите на Вински град, тј. један већи парк или плато, на коме се налази, осим неколико фигура у камену, и фамилија дрвених бурића, већег формата. У њима су смештене симпатичне радњице, у чијој понуди се налази – наравно – вино из овога краја, а затим и неке сувенирске дрангулије, чисто да оставите понеки динар – баш као прави туристи. Одмах иза њега отвара се поглед на главни трг, тј. Трг републике, на чијем централном делу се налази велика фонтана, наткриљена симпатичним цветним луком. И цео трг је прошаран цветним жардињерама, што даје какву-такву живост великом сивом простору, оивиченом са неколико времешних зграда – као што су зграде Основног суда и Подунавског округа. У дну трга, доминирајући целим простором, налази се високи храм Светог Ђорђа.

Са трга се двема улицама – Омладинском и Деспота Гргура може доћи до железничке станице, тј. до Смедеревске тврђаве, а некако се, на први поглед, напросто намеће да би трг и тврђаву требало везати једном лепом пешачком зоном. Штета што се железничка станица убацила између центра и тврђаве, и што, на пример, није измештена неколико стотина метара у смеру ка Београду – па да се цео овај простор ка тврђави отвори и учини Смедерево још лепшим.

Црква Светог великомученика Георгија, тј. споменути храм Светог Ђорђа, подигнут је половином деветнаестог века и кажу да спада међу највеће храмове изграђене током тога века у целој Србији.  Црква је висока педесетак метара, дугачка тридесетак и широка мало мање од двадесет метара, па то јасно говори о амбицијама градитеља. У разним текстовима о Смедереву може се наћи да је смедеревска црква на Главном тргу грађена по узору на манастир Манасију, тј. његову цркву Свете Тројице, што баш и није потпуно очигледно, барем неуком туристичком оку. На цркви су, нажалост, у спољашњем, доњем делу, присутни велики и ружни трагови влаге, и заиста је штета што тај део није саниран и доведен у стање примерено овако лепој грађевини.

Изнад улаза у цркву налази се један камено-мермерни украс, који приказује Свеца како убија аждаху, а испод њега пише „Храму Св. Великомученика Ђурђа, за спомен своме оцу Димитрију и стричевима Ристи и Николи. Владимир Љотић, консул Србије у Солуну, 1892. године“ (консул пише – баш са „с“). А одмах испод је уклесан још један текст: „Срушена од Немаца 1915. године, обновљена заузимањем Смед. кола сестара 1922. године“. Са бочне стране цркве налази се споменик изгинулим војним обвезницима у рату 1914-1919. године, кип српског војника наслоњеног на своју пушку. Црква је осликана у периоду између два велика рата, захваљујући Андреју В. Биценку – па тако живопис и иконе на иконостасу и данас представљају најзначајнију и највећу уметничку вредност овога храма.

Када са трга изађете назад на Карађорђеву улицу, која на том месту већ прелази у Улицу слободе, одмах ћете стићи до још једне репрезентативне смедеревске зграде – тј. до зграде гимназије. Смедеревска гимназија, као установа, формирана је још 1871. године, а затим се неколико пута селила по граду, да би коначно, уз мање адаптације некадашње зграде основне школе, дошла до сталне адресе. Зграда је и даље лепа, нема дилеме, мада прилично „графитирана“, и то баш са предње стране, одмах код главног улаза, што можда јесте донекле очекивано за гимназију, али је и поред тога – ружно.

Преко пута гимназије налази се мали зелени трг, а на њему споменик Доситеју Обрадовићу, док десетину метара даље можете да видите и Карађорђев дуд – који је истовремено и споменик природе и значајно историјско место. Баш под овим дудом је 8. новембра 1805. године Карађорђе примио кључеве Смедеревске тврђаве од тадашњег турског „градоначелника“, диздара Мухарема Гуше. Осим кључева, Турци су оставили и своје топове и муницију, па су заузврат добили прилику да достојанствено отплове Дунавом ка својој домовини. Чворновато стабло се још добро држи, за својих (процењених) 300 година, а ова врста дрвета ионако уме да буде јако дуговечна. Тако један, скоро па свети, дуд – у Пећкој патријаршији – броји већ више од седам векова.

Карађорђев дуд је са свих страна окружен дрвеним клупама, које су нажалост (?) „леђима“ окренуте ка дрвету, па уместо да одмарате очи на споменику природе, приморани сте да гледате околне ружњикаве зграде, тезге (истина – на њима се продаје цвеће) и рекламне натписе који су уобичајено – на латиници, или чак и на енглеском језику, баш онако како би то Карађорђе и очекивао. Поред самог дуда, у клупама уоквиреном делу платоа, налазе се остаци каменог зида на коме стоји спомен плоча, избледелих слова – па се морате мало помучити да прочитате: „Испод овог дрвета 8. новембра 1805. смедеревски диздар Мухарем Гуша предао је Карађорђу кључеве града Смедерева (Скупштина општине Смедерево; новембра 1951; септембра 2003).“

Одатле, назад, па преко Главног трга – ка Смедеревској тврђави. Успут пролазите поред Историјског завичајног музеја, који ето – није радио (уз захвалност на разумевању) баш од 29. априла до 3. маја. Логично – шта има музеј да ради преко празника?

А музеј, рекло би се, има шта да понуди, јер се по сајтовима може наћи да су овде изложене разне збирке: природњачка, археолошка, нумизматичка, историјска, етнолошка, ликовна, итд. Кад кажем сајтови, не мислим на сајт овога музеја, јер на табли испред стоји веб адреса: www.mus.org.rs где – нисам успео да нађем никакав музеј. Истина, на фејсбук страници може се видети да музеј ради пуном паром и да се овде често приређују интересантне изложбе. Шта да се ради: музеј – следећег пута!

За крај – смедеревски драгуљ, илити Смедеревска тврђава. Налази се баш на месту где се река Језава улива у Дунав. Језава свакако не делује као речица, а у то име говори и податак да је дугачка скоро 50 километара! Народне приче веле да је име добила због своје нарави и сталних поплава које је правила дуж свог тока, па и у Смедереву. Што би се рекло – језава прича!

Утврђење је подигнуто у петнаестом веку, када је Београд, после смрти Деспота Стефана, требало вратити Угарској, па је под хитно ваљало изградити нову престоницу. Деспот Ђурађ Бранковић одлучио се за Смедерево, а остало је историја. Место је, очигледно, добро изабрано што се тиче одбрамбених карактеристика – па је тврђава са две стране оивичена рекама, а са југа и једним вештачким шанцем у коме су некада можда обитавали и змајеви, како је то већ бивало у средњем веку. Део тврђаве, одмах уз речно ушће, зове се и Мали град, док онај главни и велики део има и логично име – Велики град. Захваљујући турским нападима – 1439, 1453 и 1456. године – може се рећи да је тврђава зарадила своју употребну дозволу, јер бедеме нико није успео да надвлада. А какви су то јаки бедеми били (и остали) говори и податак да дебљина зидова достиже и 4,5 метара. Све док, као и цела Србија, тврђава није у пакету предата турској војсци. Како отишло, тако и дошло, па је 1867. године тврђава враћена – кнезу Михајлу Обреновићу. Светски ратови су, уз зуб времена, додатно оштетили утврђење, али је све то некако доведено у пристојно стање – па је данас Смедеревска тврђава мета свих путника намерника који овамо дођу. У Малом граду се често одржавају културне манифестације, укључујући и „Смедеревску јесен„.

Куле спољашњег бедема Великог града баш и нису у најбољем стању. Једна од њих, десно од главног улаза у Велики град, тј. од Варошке капије, има велику усправну пукотину са бочне стране, и делује као да ће се сваког тренутка обрушити на тло. Заиста храбро делују власници аутомобила паркираних тачно испод те куле! Или имају комплетан каско. Унутар Великог града постоји једна огромна ливада, од скоро десетак хектара површине, уз понеко дрво и остатке старог турског купатила из 15. века, као и старе цркве, такође из неких давних времена.

У Мали град се улази преко дрвеног моста, преко поменутог воденог шанца, и уз плаћену карту од 200 динара. Чим уђете унутра, видећете и једног правог „овна“ какви су се некада користили за незване упаде у тврђаве, а у градићу – у централном делу, налазе се данас трибине са столицама и бином за поменуте културне манифестације. Опет, једина „приредба“ тога дана одржавала се баш у Великом граду, и то концерт „Рибље чорбе“, у организацији Мото-асоцијације Србије, мото-клуба Екстрем из Смедерева и друштванцета – „Рок покрет“ или „Рокрет“. Тако је тврђава била, барем тог 30. априла, на јуриш освојена моторциклистичким бригадама и пуковима.

У Малом граду вас чекају и једне баш стрме степенице, које вас доводе до видиковца (мада, где год се крећете по ободу тврђаве – свуда сте на „видиковцу“), са лепим, али не нарочито спектакуларним, погледом, а затим можете да прођете стазом кроз све делове спољних зидина и да добро осмотрите цело окружење Смедеревске тврђаве. И једна од кула код самог улаза у Мали град (Јеринина кула) такође делује прилично накривљено – а да ли је склона паду или не, није баш сасвим јасно. Углавном, у овом делу тврђаве је некада био смештен деспотов двор, све са резиденцијом и палатом за пријеме, а у данашњем дворишту утврђења можете видети и таблу са цртежом некадашњег изгледа Малог града, одакле се тачно види где је била Донжон кула, где кула „Седморице браће глава“, где „Угаона“ а где „Крстата“ кула. Осим њих, ту су још били и Јеринино купатило, па Свечана сала за пријеме, Јужна палата, као и житница, ковница новца и библиотека. У сваком случају – све што је потребно за живот када вас опколе освајачи на пар месеци.

Пошто смо све лепо погледали, вратили смо се истим путем назад, преко Трга републике, до кола – а затим скочили до још једне локалне занимљивости – виле „Златни брег“, тј. летњиковца Обреновића, на неколико минута (колима) од центра града. Вила има и надимке – „Плавинац“ или „Краљев виноград“, али је, као и смедеревски музеј, била затворена за посете, што и није чудно ако се зна да је она данас репрезентативни објекат Владе Србије. Свега месец и по дана касније од наше посете, вила је у својим одајама угостила председника Кине, као и председника, а затим и премијера, Србије. После је ту било и печења и свадбарског купуса, а и доброг вина, вероватно баш из околине, јер је још Милош Обреновић посадио 36 хектара винограда на истом овом месту. Вила ће, можда, постати музеј династије Обреновић, у овом или неком другом мандату ове или неке друге владе Србије, која буде имала срца да се одрекне места где се на миру може уживати у печењу и свадбарском купусу, а на трошак буџета.

Од силних историјских и културних знаменитости Смедерева, као и од (не тако велике) шетње, мало се и огладнело, па смо свратили у један од оних лепих ресторана, на још лепшим позицијама, са погледима на Дунав. Један од њих се управо тако и зове: „Поглед“. Иако релативно неугледан, барем кад се гледа са смедеревског пута, његова понуда је била сасвим у складу са лепотом терасе на страни ка Дунаву. Наравно, кад седнете уз реку, шта има боље за јело од рибље чорбе и рибљих филета, па није било разлога за brainstorming, што каже наш народ.

Дакле, Смедерево је ту, малтене иза ћошка, и само вас сопствена лењост може спречити да га (барем мало) обиђете.

Написао: Слободан Боба Огризовић

The post Смедерево, ту близу Кратак излет first appeared on Beautiful Serbia.

Неких петнаест, шеснаест векова пошто су Срби дошли на Косово, једно осам векова пошто је овај предео по први пут добио своје данашње име, и неких 17 година пошто је овамо опет наишла нека јача (земаљска) сила од Србије – било је крајње време да и ја обиђем (и) овај део Србије. После сталног одлагања обиласка Косова, а и Метохије – због константних „ситуација“, политичких и неполитичких, којекаквих оружаних и терористичких дешавања и претњи у целом јужнобалканском региону, и присутног осећаја да желите да видите места где нисте добродошли (а ту свакако не мислим на наше манастире, и преостала српска насеља) – коначно реших да кренем. Јер, док сам ја тако неодлучно смишљао шта ћу и како ћу – месецима или годинама – десетине и десетине група српских туриста и поклоника су успешно путовале по Косову и Метохији, и враћале се назад. Људи, одлучнији од мене, се враћали назад, са својим сопственим доживљајима и утисцима, враћали се испуњенији, потпунији, из данас, можда најважнијег, хаџилука – по нашој Светој земљи. И тако, као што се за ходочашће у Свету земљу јерусалимску испред свог имена (тј. презимена – што се тиче потомака) може додати „Хаџи“, тако би и за обилазак Високих Дечана, Пећке Патријаршије, Грачанице и, рецимо, Хиландара, могло да се дода, макар малим словом – „хаџи“. Па би у потпису овога путописа (тј. бусописа, пошто смо – све осим манастира – углавном посматрали из аутобуса) стајало: хаџи Слободан! Иначе и тај бусопис је половичан, јер сам, наравно, видео само оно што се могло видети са седишта на левој страни аутобуса, тако да бих једног дана требало све ово да поновим, али седећи на десној страни аутобуса. Тек тада ћемо и ви и ја, имати комплетнију слику Косова и Метохије!

Углавном, савладавши тај осећај непријатности да би нешто током пута могло да крене наопако (уосталом – како то рече Меша Селимовић: „Бој се овна, бој се…,  а кад ћу живети?!„), и захваљујући осећају да се предајем у сигурне руке поклоничке агенције „Доброчинство“, (коју је основала Српска православна црква – има томе више од две и по деценије), крајем маја ове године, кренух и ја да видим Косово и Метохију, својим сопственим очима. Један давни, баш давни, магловити пролазак колима преко Косова и Метохије, у повратку са мора, заједно са родитељима, оставио је само живу идеју да, ето, не идем први пут овамо.

Е сад, да ли је могуће у једном путопису описати целу једну покрајину? И јесте и није. Јесте, зато што сте, хтели – не хтели, приморани да се уклопите у временски ограничен, кратак, тродневни обилазак, а није, јер сваки детаљ, манастир, свака црква и сваки град на Косову и Метохији, носе са собом векове историје, предања, архитектуре и, нажалост,  неизвесне будућности. Али – ваљда ће овај текст некако помирити то „јесте“ и то „није“.

Да одмах кажем да смо на путу имали непрекидну стручну подршку историчарке уметности, госпође Јелене Милорадовић, која нам је заиста неуморно, што у аутобусу, што у манастирима, причала о историјским, уметничким, православним, архитектонским и свим другим аспектима лепоте која нам је та три дана промицала пред очима. Од свега онога што нам је испричала током путовања, овде ћете наћи само мали део, па је тиме и порука овога бусописа јасна – текст је само подстрек за вас, да лично отпутујете и видите косовско-метохијске манастире својим очима, ништа друго.

После провлачења кроз Србију Ибарском магистралом, па долином јоргована, док су нам за леђима остајала одвајања за Студеницу, Градац, Нову и Стару Павлицу, дођосмо и до Рашке, до етно-куће „Чакмара“, на последњи предах пред прелазак границе која то није. Симпатичан ресторан, сав у великим гредама и балванима, укусно уређеног ентеријера (захваљујући уметнички настројеном власнику) и прелепе терасе (за сунчане дане), али помало неприпремљеног особља – за ситуације када вам у Чакмару упадне пун аутобус гладних поклоника из Београда – који би, притом, сви волели да одмах буду послужени. Али биће то добро, уз мало вежбе.

И – уз мало вожње подножјем Копаоника, дођосмо до (административног) прелаза Јариње, све пратећи Ибар воду – у контра смеру. Ибар, иначе, не марећи за балканске обичаје цртања и прецртавања копнених граница, и даље жустро тече и жубори, од подножја планине Хајла у источној Црној Гори, па кроз Рожаје и даље, већ како воли.

Јариње је дакле прелаз који није граница (али страшно подсећа на њу), где се, испод велике надстрешнице, оивичене са гомилом канцеларијских контејнера поређаних у низу – са погледом на долину Ибра, мало зауставите, као и сва остала возила која су кренула овуда. У аутобус вам уђе униформисано лице (на чијој униформи баш и не пише „Полиција“, а нарочито не ћирилицом), да би у једном брзом проласку само незаинтересовано побацао погледе на личне карте које смо ми путници извадили да покажемо. Нешто као редовна контрола „бус-плуса“. Мало је лакше када то себи тако представите.

Како је Косово добило име

Ту смо. Косово и Метохија. Име „Косово“ помиње се баш негде од Косовске битке. Да цитирам Бранислава Нушића: „…Име Косово истиче се тек од догађаја 1389. године и од онда оно спаја у себи и места која су дотле друга имена носила. Већ у латинским писмима од те године, Косово се назива Campus turdorum (шума дроздова) и Campus merularum (шума косова), дакле превод који затим усвајају и сви немачки путописци, код којих се ово поље стално назива Amselfeld (Ampschelfeld), те је такав превод ваљда и дао повода да се, уз остала објашњења о постанку имена Косова, унесе и то, као да је оно постало од имена птице кôса.

Много је основаније, иако толико исто невероватно, објашњење које у самому народу постоји. Оно долази од речи кôсити, јер је Косово „права Божја ливада“, пространа и красном травом обрасла, па су ту одвајкада били велики сенокоси.

Постоји у народу и казивање да су Срби ово место, кад су дошли, кőсом отели од староседелаца, те и по томе се зове Косово. А вредно је забележити још и казивање народа у Морави, који хоће да протумачи име Косову од Косаре, ћери Самуилове а жене Владимирове „која је на Новом Брду становала а по Косову јој биле баште и летњиковци“.

Близу оваквих причања у народу и оно је, где један писац вели: „Али који зна да ли име овоме великом и важном пољу није дошло од туда, што су се на њему од вајкада многе силе кóсиле и тукле? Отуда је Косово у Срба добило исти значај што и бојиште“…“

Бранислава Нушића цитирам јер мислим да је он, и даље, један колико велики, толико и дан-данас недовољно „откривен“ и читан писац. А да бисте открили његову другу страну, осим оне комедиографске, узмите у руке барем две његове књиге – „Косово“ – из пера Нушића, у својству конзула и вицеконзула у Битољу и Приштини, књигу „путописне, мемоарске, етнолошке и фолклорне садржине“, и књигу „Деветстопетнаеста – Трагедија једног народа“ – можда најпотреснији приказ суровог повлачења народа и војске Србије преко Косова и Метохије.

А да кажемо и да Метохија потиче од грчке речи метох, тј. заједнице и насеобине монаха који обрађују манастирску земљу, а у средњем веку добија данашње значење – манастирско имање. Пошто данашња сила која влада Косовом и Метохијом не воли много да буде подсећана чија су то све имања по покрајини, и сâм назив Метохија је тамо у избегличком статусу.

На делу пута који од Јариња води до Косовске Митровице, вероватно као бонус од претходних избора, остале су да се – по успутним стубовима и бандерама вијоре српске заставе. Такође, где год је то било згодно, по заштитним бетонским зидовима дуж пута, стоје фарбом исцртани знакови наше тренутно највеће партије, а ту је и барем један билборд на којем је писала добродошлица председнику Владе Србије.

Кад смо код застава, да кажемо и да, док се пролази путем поред Митровице, полако престају да се виде српске заставице уз пут, а онда – после краћег затишја – по успутним кућама, ту и тамо, можете видети окачене албанске или комбиновано – албанско-америчке заставе. Колико су албанске заставе присутне у свим местима кроз која смо пролазили, толико су ретке оне жуто-плаве заставе „Републике Косово“?

Манастир Бањска

Десетак километара пре Косовске Митровице одваја се пут до села и манастира Бањска. Нажалост, првог дана посете падала је, и то баш јако, једна досадна киша, која је учинила да центар села и околина делују баш – покисло. Тај центар села чини велика раскрсница, где у једном делу стоје четири паркирана камиона, вероватно некадашње ЈНА, при чему на једном од њих стоји – немачка регистрација? То је отприлике била једна од ретких регистарских таблица на возилима у Бањској (и оним активним), јер локални Срби, вероватно, и даље морају да се сналазе са српским таблицама и косовским полицајцима, па их стављају – претпостављам – према потреби и планираном путовању?

Цео овај крај, првенствено Бањска и Звечан, требало би ускоро, надајмо се, да прославе завршетак изградње бањско-лечилишног комплекса „Рајска бања“ (бања у Бањској, логично!), а у најави је и изградња повратничког насеља „Сунчана долина“ у Звечану. Пре више од пола године откривен је и споменик краљу Милутину у Звечану, а настављају се и радови на уређивању манастира Бањска, како саме цркве, тако и манастирске производње – па ће Косово и Метохија, поред вина из Велике Хоче, моћи да понуде и пиво из Бањске! Кажу да се пиво (а и медовача) правило у овим крајевима још у средњем веку, о чему сигурно могу да сведоче Дикан и Вукоје (ако их се сећате из „Политикиног забавника“).

Манастир Бањска налази се на узвишици изнад села, на обали истоимене речице, на падинама Рогозне. Једина речица коју смо тог дана видели била је права мала бујица, изазвана пљуском, која се путем од манастира ка селу сливала даље, где би – него у Ибар. Манастирска црква је посвећена Светом архиђакону Стефану, а подигнута је у 14. веку, као задужбина краља Стефана Уроша II Милутина. Црква је била обложена тробојним каменом, какав се и данас може видети са задње бочне стране, а и поред своје припадности рашком стилу, она данас изгледа крајње необично, са „две предње стране“ – лева у црвеној опеци – која обликом и прозорима подсећа на предњу страну Студенице, и десна од сиге, прошаране каменом.

У склопу манастира налазе се и конаци, као и велики, привременом конструкцијом покривени остаци трпезарије, отприлике исте величине као оне чувене хиландарске. Данас ипак делује невероватно да је ово био један од најбогатијих српских манастира у средњем веку, а тужно делују и остаци остатака фреско-сликарства унутар цркве. Једва да је нешто сачувано. Сва срећа, црква је ипак потпуно грађевински обновљена, па ће и њени унутрашњи зидови сигурно поново оживети.

Бањска је некада била четврти, ставропигијални (потчињен непосредно патријарху) манастир у Србији, иза Студенице, Милешеве и Сопоћана! Иначе, свети краљ Милутин је Бањску видео као своју гробну цркву, што је она и била неко време, непуних седамдесет година, од упокојења, 1321. године у Неродимљу, па до Косовске битке, 1389. године. Затим су мошти пренете у Трепчу, а давне 1460. године у Софију, у цркву Свете Недеље, данас познату као цркву Светог краља. По лагумима интернета могу се наћи вести да је још 2006. године Синод Бугарске православне цркве одобрио враћање дела моштију светог краља Милутина у Србију, а шта се после дешавало или се још дешава, није познато. Нажалост, делу моштију (глава и десна рука) се већ од раније губи траг и не зна се где данас почивају. У цркви је била сахрањена и краљица Теодора, супруга Стефана Дечанског и мајка цара Душана, а у Бањској се и данас могу видети делови краљичиног саркофага.

Сви остали, а богати, украси, или што се стручно каже – архитектонска пластика – одавно су и неповратно уништени осим понешто сачуваних делова по музејима, и – још једног – фигуре Богородице са малим Христом у наручју, која се данас налази у припрати цркве у селу Соколица, мало ближе Косовској Митровици.

Тако ствари стоје са Бањском, манастиром који још увек чека повратак свога ктитора, Светог краља, манастиром који је био рушен, разаран и скрнављен превише пута да би то овде могло бити описано. Опет, негде од почетка овог миленијума, ствари за Бањску иду мало боље – те ће њени зидови дочекати поново своје фреске, дочекиваће, надам се, и још много поклоника из целе Србије, а дочекаће по други пут и светог краља Милутина, нема сумње.

Наставили смо пут ка Приштини, иначе возећи се све време аутобусом „Јединство – Врање“, чачанске регистрације, са таблом „Доброчинства“ на предњем прозору. Нисмо имали никакву косовско-полицијску, КФОР-овску или НАТО пратњу, чисто информације ради. Да се не бисте питали до краја путописа да ли је све прошло мирно и безбедно – одговор је „да“. Током вожње кроз Пећ и село Дечане могао се (онако, из аутобуса) ухватити на трен неки више зачуђен него непријатељски поглед од локалаца који су по кафићима испијали, ваљда, Пећко пиво (ако се још увек прави?).

Е сад, да смо ту негде стали и прошетали, ко зна да ли би се нешто непријатно десило – можда нешто, можда ништа? Углавном, током тродневне посете, имали смо једну дужу шетњу кроз Призрен, у друштву деце, боље рећи момака, из Призренске богословије, и нико, успут, ни на који начин, није реаговао на звук српског језика на улицама овог метохијског градића.

Косовска Митровица је остала за нама, ускоро и Вучитрн, а са десне стране ускоро су се дали видети робусни димњаци обилићких термоелектрана Косово А и Косово Б, са укупно 1235 мегавата снаге. На истом простору планира се и изградња ТЕ „Ново Косово“, са својих 450 нових мегавата, а на име кредита америчке компаније „Контур глобал“. Пројекат је тежак око милијарду евра, али – чак и после ове кратке посете Косову и Метохији – могао бих да се кладим да ће то и бити урађено. Када погледате путеве (и ауто-путеве) око Приштине, све нове зграде, пословне и стамбене, луксузне бензинске пумпе, тржне центре и још свашта што је изграђено на подручју Приштине, биће вам одмах јасно да су овде ушле силне милијарде – што од Америке, што од ЕУ, па Турске, Сауди Арабије, да и не помињемо новац који потиче из неких, хм, других извора. И тако, постоји велика вероватноћа да ће се Запад поново сетити да је Косово и Метохија српско, једнога дана када тамо више нико не буде могао да враћа све те силне кредите.

Газиместан

Прилазећи Приштини, обишли смо и оближње узвишење, са кога имате диван поглед на пола Косова и Метохије – а познатије као – Газиместан. И тако, неких 627 година после Косовске битке и давног Видовдана 1389. године, дошли смо до овога грандиозног споменика, који, као и сва наредна места која смо обишли а која имају директну везу са српском историјом и државом – има своју ограду (некаква ружна ограда од бодљикаве жице), своју кућицу са чуварима из косовске полиције или чак и КФОР-ово обезбеђење. Тако нам је и овде полицајац, некако невољно, отворио капију, и брже-боље се вратио у своју кућицу.

Споменик косовским јунацима на Газиместану подигнут је 1953. године и, хвала богу, и даље се добро држи. Неколико стотина метара даље, без полицијске заштите, налази се и Муратово турбе (тј. гроб убијеног султана Мурата, а уједно и место где је Милош Обилић дошао главе турскоме владару), а са друге, супротне стране, може се видети и тзв. Барјактарево турбе (некога турског војсковође, из неке друге битке на истоме овом месту).

По причању некадашњих, локалних Турака (од пре једног века) барјактар који је сахрањен на овом простору звао се Местан, док Гази, на турском, значи победилац. Опет, у српском народу на Косову постојала је прича да је у том гробу стварно барјактар, и то царски, али – Бошко Југовић.

Са централне стране четвороугаоног, 25 метара високог споменика, праве средњовековне куле – стоје стихови из гусларске песме „Мусић Стефан“, тј. чувена Лазарева клетва:

„Ко је Србин и српскога рода,

и од српске крви и колена,

а не дош`о на бој на Косово,

не имао од срца порода!

Ни мушкога ни девојачкога,

од руке му ништа не родило!

Рујно вино ни шеница бела,

Рђом кап’о, док му је колена!“

(Узгред, други стих је изостављен и нема га на споменику, из непознатих разлога?)

Када уђете у газиместанску кулу, можете се степеницама попети на врх споменика, а успут можете да читате друге стихове из разних епских песама косовског циклуса, као, на пример:

„Који оно добар јунак бјеше

што два и два на копље набија

преко себе у Ситницу тура,

оно јесте Срђа Злопоглеђа.“

И тако, неко чита стихове, а неко се прави да чита стихове и узима ваздух да би се попео скроз до врха!

Са врха куле пружа се диван поглед на целу долину Лаба и Ситнице, али и на Обилић, Приштину, као и на планину Чичавицу, мало вишу од 1000 метара, и осам километара дугачку.

А на том малом платоу од камена, на врху споменика, имате и једну велику бронзану таблу на којој можете прочитати основне информације о току Косовског боја и видети графички приказ – где су тачно стајале војске, српска и турска, једна – насупрот другој. Шта се после дешавало, и дешава и дан-данас, знате…

Грачаница

путевима поред Приштине, брзо стигли до села Грачаница. Сама општина Грачаница обухвата неколико села и насеља – између осталог и Чаглавицу, Лапље село и друга, и чини једну од српских енклава у овом региону, са око 25000 становника од чега је око 86% Срба. Домаћини из Лапљег села нам испричаше да је ово подручје било прилично компактно што се тиче националног састава, али да је од пре годину-две на подручју Чаглавице почело да се нуди (од стране разних „инвеститора“) по 40-50.000 евра за ар земљишта, па сад – неко је одолео понуди, а неко и није. Да ли треба замерити ономе ко није одолео? Добрица Ћосић је у својем роману „Време смрти“ записао речи Николе Пашића, које дају јасан одговор на ту дилему: „… Јер у земљи и времену у којима људска глава није скупља од овчје, не може се увек усправно и часно. Нема издаје и нема непоштења ту где људски живот нема стварну цену…“

Да улазите у подручје Грачанице можете видети и по називима улица, локалним споменицима, па и по једној великој, споља видно обележеној, канцеларији СНС – Грачаница, у улици Краља Милутина. Пут пролази и поред реке Грачанке, тог дана блатњаве и замућене од честих пролећних пљускова, и поред мноштва старих и нових кућа, урбанистички и комунално уређених исто онолико колико је то случај и са било којим другим српским насељем, од северне, па до јужне српске границе.

Успут видесмо и споменик палим борцима у рату 1914-1918. године (некада се налазио у порти манастира Грачаница), а одмах преко пута њега, у истом паркићу – налази се и спомен црква – мала Грачаница.

Грачаница је тог, 20. маја, била излепљена и плакатима о (дан раније одиграној) хуманитарној утакмици између ФК Грачаница и ФК Црвена звезда (!), на локалном стадиону „Драган Џајић“, а чији је целокупни приход од карата ишао у фонд епархије Рашко-призренске – уз резултат: 9:2 за Црвену звезду (да и Звезда неком дâ девет голова!).

И – дођосмо брзо пред зидине манастира Грачаница. Иако релативно високе, зидине су на појединим деловима појачане колутовима бодљикаве жице. Недалеко од улаза у манастир налази се мали кружни ток, у чијој средини се налази споменик Милошу Обилићу, на коњу, са уздигнутом сабљом. Споменик је некада стајао у Обилићу (логично) али пошто је срушен 1999. године, постављен је овде, петнаест година касније, да поново јуначки јуриша у одбрану Србије.

А преко пута манастира, ако вам затреба новац – ту је „Комерцијална банка“!

Манастир Грачаница

И – коначно – уђосмо у манастирску порту, таман да мало видимо и обиђемо цркву пре почетка вечерњег богослужења. Какав је то само осећај – налазите се у Грачаници, у цркви Успења Пресвете Богородице, на истом месту где је краљ Милутин заспао пред битку на реци Грачанки и где му се у сну јавио анђео Господњи прорекавши му победу. Предање вели да се краљ пробудио и на небу угледао облак са обликом цркве, и преостало је само да се божја промисао – изврши.

Црква је подигнута негде између 1315. и 1321. године, тако да од прошле, па још неких 4-5 година, можемо са задовољством обележавати пуних 700 година постојања Грачанице. Седам векова ове монументалне грађевине, потпуно невероватно, као да није оставило трага на предивним фрескама солунских мајстора.

Црква је неколико пута пострадала током дугих векова, да би се, након Другог светског рата, црква поново „замонашила“ и наставила свој манастирски живот, и ушавши, логично, и на Листу светске културне баштине Унеска.

Грачаница је и право мало архитектонско-градитељско чудо, петокуполно здање – које можете најлакше замислити тако што ћете прошетати до цркве Светог Марка, неких шест и по векова млађе грачаничке сестре, која по својој композицији прилично подсећа на Грачаницу.

Грачанички живопис је један од најлепших фрескописаних радова у српским манастирима. Овде можете видети насликану и лозу Немањића, са 16 портрета, нешто слично ономе што постоји и у манастиру Високи Дечани.

И наравно – на улазу у цркву су две чувене фреске – потрети ктитора – краља Милутина и његове жене Симониде. Оне чувене Симониде којој је своју песму посветио Милан Ракић:

„Ископаше ти очи лепа слико!

Вечери једне, на каменој плочи,

Знајући да га тад не види нико,

Арбанас ти је ножем избо очи!

Али дирнути руком није смео,

Ни отмено ти лице, нити уста,

Ни златну круну, ни краљевски вео

Под којим лежи коса твоја густа…“

И тако, и дан-данас, оштећених очију, гледају једно у друго – краљ Милутин и његова последња жена, Симонида. Ја бих некако више волео да конзерватори, ипак, врате све у пређашње стање, а да у цркви, негде поред фресака – буде написано – и како су биле оштећене и како је то Милан Ракић опевао. Уосталом, колико је само манастирских фресака било уништавано, спаљивано и изгребано – па изнова и изнова поправљано, осликавано и враћано животу…

Порту манастира чини један велики, предивни травњак, прошаран десетином различитих стабала дрвећа, а цео простор оивичен је каменом оградом и конацима у којима обитавају монахиње из манастирског сестринства. Бочне зидове цркве краси неколико уских отвора са кружним прозорима, тако да мало дневне светлости и сунчевих зрака успе да се пробије до унутрашњости цркве и фресака. Можда је и то, мало, помогло да сликарство буде тако добро очувано?

Остаде Грачаница, за нама, у свом миру, који ће ваљда потрајати дуже него што је то било уобичајено у претходним вековима.

„… Грачанице, да си нам бар јабука,

да те можемо ставити у недра

и загрејати студену од старости,

да нам бар пољима око тебе нису

предака давних расејане кости.

Да те бар можемо подићи на Тару

у каленићку порту те пренети,

заборавити ликове на твом олтару.

Грачанице, кад бар не би била од камена,

кад би се могла на небеса вазнети.“

(песма Грачаница, Десанка Максимовић)

Лапље село – Хотел Константин

Врло брзо, стигли смо до Лапљег села, до хотела „Константин“. Симпатичан, рекло би се скоро изграђен хотел – модеран, чист, уредан. По собама се види да треба понегде још понешто да се заврши, али ко ће сад да замера човеку који је свој новац уложио у изградњу хотела у Лапљем селу! Ако тај човек (нажалост, не знам му име) није патриота, онда не знам ко је. Хотел има 60 постеља, кухиња је – кажу – аутентична косовска, а уз благослов Његовог преосвештенства Владике Теодосија – хотел чак може и да вам организује посету свим манастирима и црквама Рашко-призренске епархије! (то под условом да вас не води „Доброчинство“!)

Иначе, били смо вишеструко почаствовани приликом доласка у хотел – прво су нас дочекале две девојчице обучене у народну ношњу, са традиционалном погачом и сољу, затим нас је дочекала укусна и посна (био је петак), вечера, да би нас „Константин“ притом додатно почастио и локалном ракијом и другим пићем, уз прељубазно и нисколетеће особље хотела.

Додатно задовољство пружила нам је својим присуством и својом топлом улогом домаћина и Радмила Тодић Вулићевић, жена-херој, песникиња и писац, која је на својој сопственој кожи искусила све опасности, сва отимања и неправде – какве су преко преосталих Срба на Косову и Метохији прешле као цунами од 1999. година наовамо (тј. од 1389. наовамо). Причала нам је, те вечери и наредног дана, док нам је правила друштво, о томе како је то кад вам у вашем стану живи Каћуша Јашари, о томе како су се, након повлачења ЈНА, спашавали градски аутобуси – у којима се и дан данас, од раног јутра возе српски ђаци из околних села – до својих школа и гимназија – које су некако, на мишиће, наставиле да раде по српским енклавама, и много других, тужних и тешких прича, а све некако мирно, никога не оптужујући ни нападајући.

Причала нам је како је један њен рођак, оставши без друге опције, морао хитно да оде у приштинску болницу, на скенер, и како га је тамо примио један лекар Албанац, са речима: „Знам да вам је непријатно да вас ми овде лечимо и водимо на скенер, али, ипак, не брините – све ове резултате прво читају стручњаци са ВМА…“  Уосталом, многе њене животне, косовско-метохијске приче можете наћи на сајту „Политике“, па нађите их, читајте…

А госпођа Радмила је, те вечери, заједно са локалним фолклорно-уметничким друштвом из Грачанице и Лапљег села, направила за нас, поклонике „Доброчинства“, једно велико изненађење – тј. цео један дивни сплет игара, прави целовечерњи концерт те дивне деце којима није било тешко да сачекају да стигнемо у хотел, па да вечерамо, и да коначно дођемо да их видимо како играју. Да их видимо веселе и насмејане, као да тог дана нису устали у четири или пет ујутру, да случајно не закасне на свој жути аутобус који ће их одвести до школе и гимназије, и као да не живе на овој данашњој земљи Косова и Метохије, уза сву муку с којом, свакако, морају да расту.

И тако, после целодневног контакта са прошлошћу, давном историјом и догађајима, наш први дан путовања завршили смо са дивном, оптимистичком дозом – будућности. Каква ће нас сачекати и следећег дана, у Призренској богословији.

Око хотела „Константин“ налазе се сеоске куће Лапљег села, њиве и травната пространства, па вам не гине миран, дубок сан… на Косову и Метохији.

Следећи дан доброчинствовања по покрајини обухватао је одлазак до Призрена. Није то био велики напор с обзиром на диван, нов аутопут који повезује Приштину са албанском границом. Мислим да се сада гради и крак аутопута (америчко-турска инвестиција) од Приштине до Ђенерал Јанковића (име насеља које су Албанци „укинули“, те га сада зову Елез хан).

Приштина

Дакле, Приштину смо видели само са обилазних путева, из аутобуса, али и то је више него довољно да се виде све те силне нове зграде и тај силни новац који је овде ушао. Велики тржни центри могу се видети на много места (тамо већ имају грчки тржни „ланац“ са играчкама и покућством – Џамбо („Jumbo“) који се, ето, тек отвара код нас (јуна 2016. године) у склопу „Веропулоса“). Можете видети и велику „Америчку болницу“ (управо тог имена – American hospital), па болницу „Резонанца“ (то је ваљда оно место које шаље резултате на консултацију на ВМА?), па силне ауто-салоне, а на улазу у Приштину можете видети и читав низ разних хотела/мотела дуж једног магистралног пута.

Један од њих, егзотичног имена, изгледа овако: велика полукружна капија отвара улазак у огромно, асфалтирано двориште. Двориште је са леве и десне стране оивичено приземним зградама, које изгледају као да су наређане лего-коцкице: дакле – ту је отворена гаража, у коју можете директно са улице, кроз двориште, увести свој ауто, а одмах поред гараже налази се „хотелски“ апартман. Поред тог апартмана је следећа гаража, па следећи апартман и тако све до завршетка зграде и дворишта. Е сад, домаћини нам рекоше да су ти хотели/мотели, у ствари, ништа друго до – јавне куће. Урбано, само урбано…

Успут смо видели, вероватно, и зграду приштинске топлане. На бетонској огради је нажврљано нешто (слободан превод са албанског) као: „Уефа је расиста“, вероватно из времена пре него што су Фифа и Уефа недавно повукле своје „одређене“ потезе по питању међународног шутирања лопте косовско-метохијских фудбалера.

Иначе, топлана греје (кад греје, а изгледа да то ни током зиме није увек случај) око 50-60.000 становника Приштине, а нађох неку вест из 2014. године о пројекту ЕУ којим би се изградио топловод од оближње термоелектране до топловодне мреже у Приштини, за неких 30 милиона евра. Да ли ће пре они завршити свој топлодалековод (од 11 km) или ћемо ми повезати београдску топловодну мрежу са термоелектраном у Обреновцу (око 30 km), не зна се.

Пошто нисам раније долазио у Приштину, не могу ову данашњу ни са чим да упоређујем, али и даље мислим да је Запад (а и друге заинтересоване земље) својски прионуо на посао и дубоко завукао руку у џеп да покаже, тако интензивном градњом свега и свачега, сву исправност својих неисправних одлука. Смиривање савести, шта ли? Опет, Србија је деценијама изграђивала Косово и Метохију, пре него што су га други „преузели“, па је ред и да се додатно изгради и среди, пре него што се поново врати назад. Тако да, са те стране, све иде како треба.

Када се возите ка Призрену, са леве и десне стране ауто-пута можете видети велики број мањих насеља, села – поново са утиском да су куће изграђене у претходних деценију-две. Села чак имају и неку урбанистичку идеју, понегде се, међу стандардним кућама, може видети и покоја модерна, са неким кривинама, понеким соларним панелом и слично. Опет, имате утисак као да ту нико не живи, а нарочито што се поред путева и уз та села слабо могу видети њиве, воћњаци, стада говеда или оваца, већ су то велика травната пространства, као да је неко на џиновску косовопољску ливаду ту и тамо спустио по неколико десетина кућа.

Оно што се такође може приметити возећи се косовко-метохијским путевима је и то да сви обожавају да перу кола. Невероватан је број перионица, по албански „auto-larje“, на сваком могућем месту уз путеве којима смо прошли. Од бројних велелепних пумпи, може се видети ланац „Ал-петрол“ пумпи, па и неки „Спахија-петрол“ код Призрена (!), а бензин (безоловни 95) је негде око 1 евро, ако сам добро видео. На ауто-путу којим смо прошли, нема наплате путарине.

Призрен

До Призрена се стиже релативно брзо, а Шар планина у позадини бива све већа и већа како се приближавате овоме старом граду. А са оне стране границе, са македонског дела Шар планине – небо пара Титов врх, највиши на овоме планинском венцу, са својих 2747 метара.

И тако, у подножју Шаре, сместио се Призрен, царски град, који је повремено био престоница Србије у време цара Душана и цара Уроша. Место где се и дан данас налазе неке од највећих српских светиња, место које је нераскидиви део целокупне српске историје.

Призрен данас броји нешто мање од сто хиљада душа, од чега је можда једва десетину српских – од некадашњих једанаест хиљада почетком деведесетих година прошлог века. Настрадали су људи, али и светиње, па су током марта 2004. године „стручно“ уништавани и манастир Светих Архангела, Саборна црква, црква Богородице Љевишке и много других.

Ипак, најцрњи дани Србије у Призрену везују се за 1915. годину, за период трагичног повлачења српског народа и војске преко Косова ка Албанији и мору.

„Као васкрсла прошлост, која се забринуто дигла из гроба да бди над очајном децом својом, уздиже се изнад Призрена Душанов град, и студен ветар, који брише о`зго са Језерца, пева тужну песму кроз пукотине на његовим оронулим бедемима; песму која час личи на задњу реч самртника који се очајно бори са ропцем; час на врисак мајке над крвавом децом својом; час на очајни крик онога који пада али се не предаје; час на писак напуштених сирочића над којима више не бди снажна рука која их је штитила, а час на таман гробни шапат прошлости, на разговор поноћних сенки на пустоме гробљу.“

Тако Бранислав Нушић описује једну призренску, новембарску ноћ, трагичне 1915. године…

Да данас није све тако црно, као што је било 1915, 1999. и 2004. године, сведочи прво место које смо посетили у Призрену – Призренска богословија. Да бисмо дошли до ње, прошетали смо уз обалу призренске Бистрице, кроз стари део Призрена, успут видевши стари камени мост (тј. рестаурирани мост од 17 уместо некадашњих 30 метара дужине, јер га је набујала Бистрица потпуно однела пре скоро четири деценије), па Синан-пашину џамију, из 17. века, грађену од материјала порушене цркве Светих Архангела (те и дан данас можете видети носеће беле стубове узете са цркве, са предње стране џамије, који и после толико векова одударају од изгледа остатка грађевине), затим Шаип-пашину кућу са диванханом, недавно реновирану, па чесме у Шадрвану, а брдом изнад града и даље доминира средњовековно утврђење Каљаја, из једанаестог века, прво византијско, па српско и затим турско. На падини између Каљаје и доњег Призрена види се и црква Светог Спаса, посвећена Вазнесењу господњем, а погледом можете испратити и Бистрицу, тј. допратити њен силазак из планина ка граду. Даље, уз саму Бистрицу, кад се мало изађе из Призрена, налази се неколико ресторана – излетишта, а гради се још најмање једно. Када се настави даље, узводно, долази се до манастира Светих Архангела.

Пре него што се стигне до Богословије, пролази се преко једног малог трга, на чијем је рубном делу изграђен споменик некоме „ОВК хероју“, а и иначе се, када се возите путевима Метохије, на многим местима поред пута могу видети табле и спомен обележја других изгинулих колега из ОВК. Узгред, у Призрену је пре две године откривен и споменик америчким пилотима „који су погинули на дужности током интервенције НАТО на Косову 1999. године“.

У Призренску богословију се улази кроз капију која је под контролом локалне полиције, уз претходну најаву и уз списак особа које долазе у посету. Свега пет дана пре наше посете, овде је био Патријарх српски, г. Иринеј, који је тада извршио чин освећења обновљених зграда Призренске богословије Светог Кирила и Методија. Богословија је, као што је то већ поменуто, била – заједно са српским храмовима и стотинама српских кућа – уништена и спаљена, 2004. године. Богословија је 1999. године била измештена у Ниш, одакле се вратила у Призрен 2011. године, да би ове године коначно биле завршене и реновиране све просторије, па деца – ученици, а и њихови професори, могу заиста уживати у својим читаоницама, учионицама, свечаној сали, параклису, али и предивној спортској сали опремљеној за разне спортове.

И тако, као поклоник „Доброчинства“ и неостварени кошаркашки таленат, барем сам био у прилици да пар пута шутнем „тројку“ ка светом кошу у сали Призренске богословије!!  Да поменемо и предивно сређену, модерну и функционалну, еколошки оријентисану – богословску котларницу – на пелет.

А професори и деца су нам припремили диван дочек – од отпеваног тропара Светом Кирилу и Методију у богословском параклису, до посебног ђачког музичког програма, послужења, пригодног поздрава од професора Дејана Ристића и, уз помоћ професора Душана Ђаковића, обиласка новоуређених просторија (само да кажем да у новим орманима у библиотеци има још доста празних полица – па, пошаљите књиге у Призрен ако вам није тешко). Та дивна деца су нам касније била и водичи до Саборне цркве, па до цркве Богородице Љевишке, а затим нас испратили до нашег аутобуса. Мали људи. Храбри, не плаше се… А, што ми је било нарочито симпатично – један од тих наших водича звао се Ђорђе (чини ми се – презимена Чукарић), рођен исте године, истог дана – као мој син (обојица „ђурђевданци“).

Како нам тамо рекоше, осим редовног богословског програма који се овде учи, деца имају и два часа недељно албанског језика, што је вредно поменути, из више (позитивних) разлога. Деца која овде вредно уче дошла су не само са Косова и Метохије, већ и из многих других делова Србије. А да поменемо овде и малу Милицу, поред ове деце на богословском школовању у Призрену, једино српско дете које живи у Призрену, девојчицу која би ове године требало да крене у пети разред. Али у коју школу, са којим наставницима, ко зна…

Богословија је током своје историје угошћавала многе људе, а ко је био њен најзначајнији гост, давног новембра 1915. године, рећи ће нам, опет, Нушић:

„… То је зграда српске призренске Богословије, где је одсео престолонаследник, вршилац краљевске власти и врховни командант српске војске. Становао је на горњем спрату, у одељењу које је од свога стана одвојио ректор Богословије, који се са својом породицом повукао у друго крило. Ту је престолонаследник пробавио неколико брижних дана, ту примао извештаје, ту одржавао саветовања – последња саветовања. Соба у којој је становао пространа је и застрта српским ћилимовима са много породичних слика на зиду. Из собе на спрату, и висином положаја саме зграде на падини брда уз које се пењу призренске куће, прозори гледају преко дворишнога зида и преко кровова суседних кућа које су под њим, тако да се са њих догледа гомила кровова вароши просуте у долини и преко њих поље у коме се губи Бистрица у Дримове воде, а у дубокој позадини, иза читавог низа планина, узноси Проклетија која дели воде и ограђује питому Метохију од дивљих планинских предела који се за њом све до морских обала простиру…“

Богословија је иначе задужбина Симе Андрејевића Игуманова, рођеног Призренца, чији споменик краси централно двориште Богословије. На табли на споменику стоје речи, тј. завет „чика Симе“ како га овде од миља зову: „Кућа моја у Призрену, у којој је сада Богословија, да остане на вечита времена кућом православне српске Богословије призренске, у којој ће се учити и за духовна звања спремати синови моје отаџбине – старе Србије“. А мало даље, на једној од зграда, стоји и почасна табла са овим речима:

„Заслужни почастни грађанин престолног града Русије Петрограда, Сима Андрејевић Игуманов, родом из Призрена, сазида о свом трошку ово училиште за православну Богословију Србску, у корист браће своје.

Православни Србски народ, који обитава у Старој Србији, за вечни спомен свој.

У Призрену 10. Августа 1872. године„

Од Богословије смо кренули до Саборне цркве Св. Ђорђа, стотињак метара удаљену. Кад изађете из дворишта чика Симине задужбине, у очи вам упада велики хотел „Теранда“, што је иначе античко име Призрена (мада се „сумња“ да је Теранда била Сува река?). Одмах поред Богословије налази се укусно уређена радња са – семенкама – „Тетова 2“, део „ланца“ таквих радњи („Тетова 1“ и „Тетова 2“), са обиљем леблебија, семенки, кикирикијем и сличним занимацијама, неког симпатичног Македонца, а даље низ улицу, тик поред Синан пашине џамије, налазе се „М-burger“ (са сендвичима и хамбургерима са ценама од 1,5 до 2 евра), и радњица са ципелама „Luciano Bellini“ са лепим попустима на мушке ципеле (са 68 на 40 евра, 50 на 32 и слично). Пут нас је водио поред тржног центра „Viva“ и оближњег кафића „Дубровник„, а брзо смо стигли до, такође полицијски чуване и оградом заштићене Саборне цркве.

На саму ограду ове цркве „наслоњено“ је неколико рушевних зграда Срба избеглих из Призрена, са вероватном судбином да се једнога дана потпуно уруше. Изгледа да ту нити је могуће реновирање, нити неко жели да купи те и такве куће, јер вероватно рачуна да ће власници потпуно одустати од њих.

Саборна црква, посвећена Светом Ђорђу, почела је да се гради у другој половини 19. века, а завршена је и освећена 1887. године. Овај храм је некада красио иконостас донет из Сентандреје, а звоно је стигло као поклон краља Петра Првог Карађорђевића, приликом ослобођења Призрена од Турака, 1912. године.

Саборна црква је била скоро потпуно уништена 2004. године, и напросто је невероватно, када видите њене слике из те године, да је она већ 2010. године била поново изграђена и освештана. Унутрашњост цркве још није живописана, али надам се да ће и тај део цркве ускоро вратити стари сјај.

Одмах преко пута улице налази се и једна мала црква, Светог Николе (Тутићева црква), подигнута у првој половини 14. века. И она је, шест векова касније, доживела сличну тужну судбину као Саборна црква – откинут јој је оловни кров, уништени прозори, мермерне површине, и све остало што је могло да буде уништено.

По другим изворима може се наћи да је црква била и минирана, али то у крајњој линији није ни битно. Та мржња која је до тога довела, ваљда више не постоји. Ваљда.

Ипак, већ после неколико година, црква је скоро потпуно обновљена, и данас, када је видите, заиста не бисте могли да поверујете шта се овде дешавало пре само једне деценије.

Призренску шетњу наставили смо провлачењем кроз локалне уличице и преласком на другу страну Бистрице. Успут смо могли видети и катедралу Госпе Помоћнице из 19. века, затим приличан урбанистички хаос – са бројним новим изграђеним објектима који се баш и не уклапају у те старе делове града, а повремено наиђете и на неку полупорушену, нагорелу и напуштену кућу (чија ли је?), као – на пример – један сабласни ауто-сервис, а уза све то, цео тај део Призрена је премрежен невероватним бројем каблова са оближњих бандера, разведених ка оближњим кућама, у свим могућим правцима и смеровима.

На појединим бандерама остављен је цео котур смотаног кабла, који је неки стратешки оријентисан мајстор оставио за будуће кориснике Косовске електро-дистрибуције. Један њихов мајстор је баш тог дана, из камионске корпе, нешто петљао у једном таквом жбуну каблова, а мора да се притом молио свим призренским свецима, које год вере били, да му помогну да нађе прави кабл. Ту близу је била и једна трафо-станица, смештена у праву средњовековну кулу, која би заиста била привлачна за фотографисање, да из ње, опет, не излази неколико десетина каблова.

Богородица Љевишка

По улицама се може видети и по неки „југић“, наравно – са косовским регистрацијама.

И дођосмо до нашег циља – до Богородице Љевишке. Да прво обавимо ружнији, официјелни део „посла“ – па онда остало. И ова црква је тешко настрадала у мартовском погрому 2004. године. У самој цркви су тада запаљене аутомобилске гуме и буре нафте. Све што је могло да изгори, изгорело је. Све је било прекривено слојем чађи и пепела, а неке од фресака – па и најчувенија „Богородица са Христом“ или „Хранитељка Призрена и свих гладних“ биле су и физички ломљене и одвајане од зида.

Није то, наравно, прво страдање Богородице Љевишке. Још негде у 16. веку је црква била претворена у џамију (и звали су је „Атик“ или „Џума“ џамија), а на звоник је придодат минарет. Унутрашњост цркве је прво „пикована“ (тј. по фрескама се прво ударало зашиљеним чекићем или неким металним шпицем) да би се преко такве површине ставио слој малтера. Тако, кад по нашим манастирима видите фреске оштећене бројним „убодима“, знајте да су их Турци малтерисали и претварали у џамије, а да су после конзерватори скидали тај малтер и враћали на видело дана оно што се сачувало.

А да је и тада, међу турским пословођама и мајсторима, било оних који су то радили да би сачували главу, а притом били свесни шта раде, говори један запис на северној страни западног зида спољне припрате, управо испод скинутог слоја малтера. Нешто као средњовековни графит. Ево шта о томе каже предивна књига „Старине Призрена“, Роксанде Тимотијевић:

„… на самом живопису, исписан је на арапском стих који у преводу гласи: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“. Не зна се ко га је записао, по свој прилици неко веома образован који је познавао источњачку средњевековну поезију и био у стању да осети лепоту средњевековног сликарства. Могуће да је знао да ће живопис бити покривен малтером, јер оставља поруку да ће та лепота бити сачувана у његовом оку као у гнезду. Стих је, иначе, испевао персијски песник Хафис Ширази, који је 1389. године умро и сахрањен у граду Ширази (што значи ружа), чија су дела превођена у Европи у доба романтизма.“

Лепо. Можда је, ипак, то написао неки заљубљени турски студент својој колегиници, на некој средњовековној екскурзији?

Обнова живописа у Богородици Љевишкој изводи се под покровитељством Унеска, од стране италијанских и наших конзерватора, тако да су сви оштећени делови очишћени и благо ретуширани, санирана је влага од оштећеног крова, а успешно је рестаурирана и поменута „Богородица са Христом“, фреска чији је доњи део затечен у разбијеним, уситњеним комадима на поду.

Цркву чувају полицајци, који се налазе у кућици на тргу-раскрсници испред цркве, али је ту и двострука метална ограда, а и решетке и колутови бодљикаве жице на прозорима. Тако да кроз прозоре спољне припрате имате баш диван, метално-бодљикави поглед када гледате ка том тргу. На неколико метара од цркве, одмах преко пута улице која пролази поред цркве, несметано тече градња неких приватних зграда, које ће вероватно једном надвисити не само цркву него и читав звоник овога храма. Није баш „Призрен на води“, али да се гради – гради се.

Дакле, овај призренски храм или катедрала – посвећена Успењу Богородице, а много познатија под именом Богородица Љевишка, ето – живи некако и дан-данас. Претпоставља се да је црква подигнута на остацима неког претходно изграђеног рановизантијског храма, из неког давног петог или шестог века.

Опет, према неким другим археолошким траговима, могуће је да је базилика грађена или обнављана за време власти бугарског цара Самуила, чије се царство пружало и преко ове територије. Затим је базилика обнављана и за време владавине Стефана Првовенчаног, да би се у време краља Милутина извршила и трећа, комплетна обнова цркве, надгледана од призренских епископа Дамјана и Саве (потоњег српског архиепископа Саве Трећег).

Тада су и изграђени нови стубови у унутрашњости храма, па се може рећи да је унутрашња лепота малкице жртвована на име спољашње лепоте цркве, која је била прва петокуполна црква у нашој средњовековној архитектури.

У време цара Душана, призренска епархија добија статус митрополије, а средином петнаестог века стижу Турци, и касније цркву претварају, како је већ поменуто, у џамију. Од 1912. године, Богородица Љевишка је поново православни храм, а једанаест година касније уклоњен је минарет са звоника. Данас је црква на листи светске баштине Унеска, а додатно – и на листи баштине у опасности.

Унутрашњост цркве је и даље прилично суморна, и ту се данас могу видети само постоље са престоном иконом и мали олтар, без икаквог иконостаса, али по зидовима, макар и у фрагментима, ипак ту тмину разгрћу преживеле, свевремене фреске враћене у живот конзерваторским напорима.

Чекао нас је још повратак до аутобуса, тј. шетња уз Бистрицу, уз поглед на још понеку радњу, ћевабџиницу, тржни центар, ништа значајно. А могли смо и другим путем – улицама Сахат куле и Николе Тесле, па онда улицама Ремзи Адемаја и Вилијама Вокера, преко трга Алије Изетбеговића, чисто да видите како је у претходној деценији пуном паром радила призренска комисија за промену имена улица!

Наши возачи аутобуса успели су некако да га провуку кроз уске призренске уличице (мислим да смо на једном скретању имали тачно по нанометар слободног простора лево и десно) што нам је дало прилику да још мало разгледамо стари део Призрена. Опет, због све те изградње и свих тих нових зграда, хотелчића и кафића, шта више спада у стари, а шта је нови део Призрена, не зна се. На ободу Призрена може се видети и велики број нових стамбених зграда, са четири до пет спратова. Онако, из аутобуса, делује да је степен усељености као у Белвилу, али ко зна. Можда и нису празне, него у Призрену постоје високе запрећене комуналне казне за држање ствари по терасама.

Углавном, после краће вожње кроз клисуру Бистрице, нека 3 километра, стигли смо до Светих Арханђела. Не зна се када је манастир тачно изграђен, али се зна да је цар Душан, док је још био краљ, приступио обнови ове светиње, са намером да ту буде његова задужбина и „место себе покојишно„.

Тако су темељи освећени 1347. године, а онда је кренула и изградња. Манастирски комплекс је обухватао већу цркву, посвећену Светим Арханђелима Михаилу и Гаврилу, мању – посвећену Светом Николи, манастирску трпезарију и конаке, библиотеку и зграду болнице, али и оближњу тврђаву Вишеград, изнад самог манастира – чији остаци данас делују као да ће се сваког тренутка обрушити на доле. Цар Душан је својом повељом манастиру даривао 93 села, један рудник гвожђа, а и многи тадашњи властелини били су у обавези да манастир снабдевају свим потребним добрима.

Цар Душан је, по упокојењу, 1355. године и сахрањен у овој својој задужбини. И данас се у порти може видети надгробна плоча –  на којој стоји само – „гроб цара Душана, рестаурисан 1965. године“, и то је све што је преостало од вероватно монументалног почивалишта нашега највећег цара, у чије време се без пасоша могло ићи на грчко море. Изнад царевог гроба, двадесет година после његове смрти, измириле су се српска и грчка црква, одржале заједничку службу и скинуле анатему са цара Душана, са његовог сина цара Уроша и српског патријарха Јоаникија.

По освајању Призрена, као што је већ поменуто, 1455. године, Турци су порушили шта су стигли, а од манастирског камена градили Синан пашину џамију у Призрену. Касније је бујична Бистрица вековима чинила шта јој је у природи, па је ово место било тек велика хумка од земље прекривена растињем – све док академик Радослав Грујић, 1927. године, није у својим археолошким истраживањима дошао до првих трагова манастира и нешто очуваних живописа. Разни пронађени фрагменти и пластика са портала и прозора храма данас се налазе по музејима у Скопљу и Призрену. А у поменутом гробу пронађене су и царске кости, које су затим пренете у београдску Патријаршију, а затим, 1968. године, свечано пренешене у цркву Светог Марка, где су и дан-данас.

Ископавања и радови су трајали све до седамдесетих година прошлог века. Од 1998. године у манастиру је поново био успостављен монашки живот, али за кратко, јер је годину дана касније и овде стигао прави рат. Један од монаха, отац Харитон је отет, и тешко и дивљачки мучен и убијен. Његови обезглављени остаци пронађени су 2000. године и пребачени у манастир Црна Река, где је претходно и отпочео свој искушенички живот. Тако је Радослав (практично задржавши своје световно име: Радослав – на грчком – Харитон), рођен на Аранђеловдан, свој овоземаљски живот завршио служећи Богу баш у манастиру светих Арханђела, и поставши тако свети новомученик Харитон.

По успостављању заштите КФОР-а, монаштво се полако вратило у манастир, а испред остатака манастира и нове зграде конака, и даље се може видети дрвена осматрачница (КФОР је у међувремену отишао одавде), уз полицијску кућицу и заштитну ограду. И овде је 2004. године наишла разјарена руља да руши и пали, и пошто није било много тога да се сруши, успешно су запаљени (тек обновљени) конаци.

Манастиру се прилази преко два моста – једног дрвеног и другог, каменог.

Манастир има два велика улаза – са две велике тамне двокрилне гвоздене капије украшене фигурама лава и великим крстом. У остацима цркве светих Арханђела налази се дрвени импровизовани олтар, а у остацима мање цркве, Светог Николе, на остацима бочног зида, налази се – и – један кош! За свети баскет. Па кад би неко за, далеко било, пет-шест векова поново вршио археолошка испитивања и ископавања, вероватно би закључио да је цар Душан волео да игра кошарку. А са његових процењених 2,14 метара висине, био би то потпуно логичан историјски закључак.

Велика Хоча

Остависмо Призрен иза себе, али тиме посета Метохији није била завршена. Следеће место у које смо свратили била је Велика Хоча. Овај део Метохије зову и Хотачка Метохија, од давног назива „Велика Хотча“. Још старије име било је „Голема Оча“, а по неким предањима, име потиче од великог броја цркава и отаца који су ту живели и радили.

„Има једно село мало, ал’ му име баш велико,

природа је у њем’ чиста и све сија и све блиста…

…а за вино црно, бело, није што је моје село,

то се знаде од давнина, од Душана цара силна!“

Тако су о свом селу певале девојчице из Велике Хоче, и освојиле специјалну награду на дванаестом дечјем фестивалу забавне музике „Цвркути са Ибра“ у Звечану, прошле године!

Велика Хоча се помиње исте оне године када је основан и Хиландар, кроз даровну повељу Стефана Немање, којом се девет села у близини Призрена поклања манастиру Хиландар – а међу њима и Горња и Доња Хоча. Сва та имања после потврђује и краљ Милутин, а затим цар Душан манастиру Дечани даје и винограде на поклон.

По предањима, причало се да су сва ова села, па и Велика Хоча, били напросто наслоњени једно на друго, те да је „мачка могла скачући с крова на кров, да стигне од Хоче до Призрена“. Опет, тврди се и да је у време цара Душана постојао виновод, и да је керамичким цевима вино из Велике Хоче стизало право на царски двор!

Ово место је, осим виноградима и винима, невероватно богато и са  – црквама. Овде постоји чак 12 (или 13?) цркава из средњег века, пуно пута рушених и обнављаних, а међу њима и црква Светог Николе, Светог Стефана, Светог Луке, Свете Ане…  и на све њих пази отац Миленко.

Наша поклоничка дружина обишла је само цркву Светог Архиђакона Стефана, из 14. века, необичну по свом иконостасу са непарним бројем икона, и по лепом, апостолском крсту (сваки крај крста украшен је са по три додатна украса – па их је укупно дванаест), а у цркви се налази и икона чувеног зографа „Лонгина от Пећи“ – икона Светог Николе пренета овамо из истоимене цркве.

Кажу да је у центру села некада постојала Великохочка сахат кула, са звоном – даром кнегиње Милице, које је касније однето у Ораховац (турском заслугом). Овде је и чувена Дечанска виница (илити подрум), метох и конак Високих Дечана, где се производи чувено хочанско вино, а притом се мисли пре свега на прокупац, вранац и гаме, од црног и на смедеревку и ризлинг – од белог вина.

Нажалост, наш боравак у селу је био прилично кратак. У склопу то мало времена, угостио нас је и Хочанин Дејан Петровић, који има своју сопствену виницу. Приредио нам је праву дегустацију вина, а и ракија, све то уз преко потребно мезе, те смо, осим попијеног на лицу места – као прави поклоници – непопијено понели као поклон за Београд, што за себе саме, што за још понекога од драгих особа. У његовој виници налази се неколико великих буради у којима се чува вино, а на једном од буради стоји нехајно наслоњена табла са текстом: „Ту сам рођен, ту и остајем!“

Велика Хоча је данас једна енклава, у правом смислу те речи, у којој живи око 550 душа. Ова енклава то није само у територијалном смислу, већ и у смислу прилично непријатељског окружења локалног албанског становништва. Уосталом, и када се прилази Великој Хочи путем из Призрена, осим што су српски називи насеља скоро свуда прецртани фарбом, поред пута се на много места виде спомен плоче и споменици изгинулим члановима ОВК, па то објашњава доста тога.

Кад смо код споменика, да поменемо и да је у Великој Хочи откривен и освећен споменик убијеним, киднапованим и несталим Србима у периоду 1998-2000. године.

Да искористимо овај тренутак да се подсетимо речи Патријарха Павла, управо о Косову и Метохији: „Престанак оружаних сукоба још није крај рата. Прави мир почиње тек са престајањем мржње, кад и они који себе сматрају победницима, и они који се осећају побеђенима увиде да су на губитку сви, свеједно ко мање ко више. Јер, поражен је човек било на којој страни да се налазио. Тај пораз нека нас води покајању пред Богом, а не погружености и отуђењу што нисмо заслужили Његову милост. На свакој од сукобљених страна претешких ће жртава бити од последица рата. Дуго ће још бити непрежаљених, незалечених, незбринутих, понижаваних у неизвесностима за своје животне судбине, а пустош ће остати у њиховим и нашим душама. Многе ће генерације носити ожиљке страхота кроз које смо прошли и зато свако од нас мора бити одговоран и обавезан за бригу о деци и младима, али и о немоћнима, којима одлазак са овога света треба ублажити пажњом и помоћи. Иако мирнодопско, ово стање у нашој земљи још увек је ванредно и тако мора остати у свакодневној борби да живимо што достојније људи и што подобнији Богу.„

Велика Хоча је до 1999. године обрађивала око 160 хектара земљишта – винограда, а сада се обрађује само оно што је могуће и што је безбедно, и оно што „комшије“ нису преотеле. Кажу да је овде некада било и 30 воденица поточара, али данас изгледа нема више ниједне, а и потоци су се помало разбежали или пресахли.

Недалеко од Дечанске винице и винице „Петровић“ налази се нова школа, а у најстаријој школској генерацији тренутно се школује (само) 5 девојчица (оних што су добиле специјалну награду за песму у Звечану).

Од занимљивости (?) да поменемо и да се на бело офарбаној сеоској трафо станици на једном зиду налази плавом бојом осликан портрет Војислава Шешеља, уз велики број „4“, вероватно као реликт недавних избора у Србији, који су, ето, добацили и до овде.

Манастир Зочиште

Ко дође до Велике Хоче, обавезно сврати и до манастира Зочиште, па тако и ми. Можда неких километар-два кратке вожње и дођосмо до овога манастира, и истоименог села. Црква Светих Врача Бесребреника Козме и Дамјана је по први пут споменута у 14. веку, у повељи краља Стефана Дечанског, а по народном памћењу и предању ова црква је три века старија од Дечана. Одмах подно цркве налази се извор Врело, за који у народу верују да је лековит, и то пре свега за – очи. Од тог локалног сленга  – з’очи – настало је и име манастира – Зочиште.

Прилаз манастиру чува полиција, па се и овде долази уз најаву и списак путника -намерника. Стигли смо мало пре почетка вечерње службе, таман да мало разгледамо манастир (дивно уређена порта, сва у цвећу и прелепим травњацима), и да се поклонимо моштима Светих Врача. Да се поклоним овим светитељским моштима, имао сам прилику пре више од деценије, али у манастиру Сопоћани, где су биле пренете после разарања Зочишта (и то експлозивом, како цркве, тако и српског гробља и кућа око манастира) 1999. године. Тада је била уништена, и потпуно преполовљена и икона Светих Врача, али је касније рестаурирана. Део моштију, иначе, остао је и даље да краси и штити и саме Сопоћане.

Углавном, манастир живи свој нови живот, а кажу да у цркву, до Светих Врача, где се дешавају честа и велика чуда, осим Срба долазе и Албанци. У цркви је урађен диван фрескопис, а стручно нам је објашњено да су фреске сликане на свежем, влажном малтеру, што им обезбеђује дуговечност и квалитет какви се могу видети, на пример, у Високим Дечанима. Насупрот тој техници, живописање преко већ осушеног малтера осуђује фреске на трајање од свега неколико деценија.

Поред цркве налази се и чесма, на којој се налази слика Богородице како молитвено шири руке, где смо се, ред је, мало умили и обрадовали своје очи, а у склопу манастира налази се и високи звоник, као и неколико зграда са конацима и трпезаријом. Са бочне стране цркве, одмах изнад дрвених врата, налази се диван, мали, али густи зелени кров, од винове лозе, чији дрвени део као да ниче негде из темеља цркве. Подсећа, барем мало, на хиландарску лозу која је никла из кивота Стефана Немање, и налази се са исте, бочне стране те хиландарске цркве.

И тако, сваке године, за славу манастира – чује се појање манастирског братства: „У Зочишту светом радост неизмерна, пришла је Господу једна душа смерна..“ – а затим и одговор верника који чекају да целивају мошти: „Бесплатни лекари видајте нам ране, помози нам Козмо, помози Дамјане!“ Да не заборавим, овај манастир, због својих исцелитељских својстава, од миља зову и – мали Острог.

Осим косовске полиције, а за КФОР нисам сигуран да ли су још ту, манастир чувају и два шарпланинца – један умиљатији, везан испред самог улаза у манастир, и други, затворен у оближњем кавезу, са којим не бисте волели да останете насамо, нарочито када падне мрак.

Од Зочишта, поново на ауто-пут, па ка Приштини, па у Лапље село, до нашег „Константина“, све време праћени дугом на небу, после целодневне досадне кишице. А у лапљем „Константину“ – чекала је спремна вечера (и квантитет и квалитет), да би нам се затим прикључили и локални музичари… Било је ту и једног рођенданског славља једне симпатичне девојке из наше поклоничке групе, па је весела песма одзвањала све до Приштине (најмање!)

„На једноме, последњем одморишту, пре но што ће почети да се гаси сунце, где смо од умора попадали као покошени по земљи, пробуди нас из тешке душевне клонулости један нови шум, нови звук, који нам већ давно није допр`о до уха, а који се оштро проносио кроз разређени ваздух, у коме се већ осећао дах љутога вечерњега мраза. Био је то звук звона које је негде у даљини тихо јецало. Како је сунце већ ниско сишло тамо негде иза планина, биће да то вечерње гласи.

Сви дигосмо главе, сви се у томе часу сетисмо бога и свима нам се на уснама исписа горак осмејак, јер свак од нас помисли: Где си, боже, сећаш ли се и ти нас?

Звук звона долазио је из једнога ускога и шумовитога кланца с леве стране друма, где леже повучени Високи Дечани, чији се метални кров једва назире кроз оголела дрвета.

Како тај звук звона, и са тога места, чак и у души која је обамрла, буди успавана и тужна осећања? И како та осећања – која нам као далеки глас прошлости својим муклим и пригушеним гласом казује ово звоно које је салило цветно доба наше историје – изазивају у нама беднима, које је усов садашњости немилосрдно претрпао, тежак бол у души и горак осмејак на уснама. Као годинама изломљеноме и болешћу испивеноме самртнику када, у трзају и ропцу, зазвони у души топли акорд и сене пред очима блистава слика његове младе прошлости, те умире са болом у души и горким осмехом на уснама!“

Тако је Бранислав Нушић описао пролазак избегличке колоне поред Високих Дечана, колоне која се 1915. године лагано приближавала Пећи, крећући се крајњим напором од Призрена ка последњем српском насељу, одакле је пут даље водио преко Проклетија.

Док смо прилазили Високим Дечанима, у раним јутарњим часовима – не бисмо ли стигли на јутарњу, недељну литургију, у даљини су се јасно видели врхови Проклетија, са импресивном Ђеравицом (некада „Калуђеровицом“), са 2656 метара – највишим врхом Србије, још увек оковану снегом тих позних мајских дана. Проклетије су и нама, одморнима, здравима и ситима, изгледале застрашујуће. А шта ли су тек мислили наши преци, преморени, смрзнути, болесни и гладни – када су после повлачења и бежања пред големом силом, кроз целу Србију, видели пред собом такву препреку до спасења? Каква невероватна воља, скоро потпуно несхватљива из ове наше, данашње перспективе.

Ево, напросто морам овде да вам пренесем део из још једне књиге („Живот човека на Балкану“, Станислав Краков) који је из прве руке описао (бољег описа тешко да ћете наћи) једну ноћ током преласка војске преко Проклетија:

„Поноћ је. Маршујемо од седам часова. Дуж слеђене стазе, од уста до уста проноси се наређење са чела:

– Стој и остани сваки где се затекао.

Имамо да преноћимо на залеђеној стази, широкој 70-80 cm над провалијом дубоком више стотина метара, усред поларне хладноће. Понегде у мраку светлуца фењер који су официри запалили. Немогуће је кретати се јер нема места за мимоилажење. Умор је страховит, али знам да се не сме заспати, јер би то био сан без буђења. Подсећам војнике да чине све што могу да би остали будни. Свако седи наслоњен леђима на ледену стену усека у брегу. Као звезда светлуца, у поларној ноћи изнад провалије, хиљаду запаљених цигарета, једина топлота и светлост коју војници могу себи да даду. Мраз улази у кости. Трљам се рукама, лупам ногама, устајем и седам и прелазим у мислима цео свој живот, само да не бих заспао. Црногорци зову баш овај део Кома, одакле извире Цијевна: Проклетија планина. Одиста је ово ноћ проклетства.

Најтежи су часови пред зору. Ледени ветар односи нашу последњу снагу. Отпор према сну слаби, умор је страховит и осећам како ми се глава заноси и мути. Лице ми је непомично као маска. Небо над нама постаје бело. Тек сада назиремо сву дивљину у којој смо провели ноћ. Стаза на којој седимо је тако уска да смо као екивлибристе на конопцу над понором. Наши су удови укрућени као у мртваца и скоро је немогуће устати.

– Покрет!“

Манастир Високи Дечани

После проласка кроз Пећ (о томе касније) и Дечане, брзо смо стигли до Високих Дечана – до прве линије одбране – са фортификацијским, бетонским препрекама, осматрачницом и џиповима КФОР-а. У манастир смо стигли само један дан после доношења пресуде тзв. уставног суда Косова, којом је манастиру Високи Дечани потврђено власништво над 24 хектара земље.

Искрено говорећи, нисмо знали да ли ћемо улетети у неке демонстрације, а општи утисак са овога путовања би вероватно био нешто другачији да је аутобус, рецимо, био мало каменован? Сва срећа, око манастира је владао апсолутни мир, какав му и приличи, а локални официри КФОР-а (из Италије, Аустрије, Словеније и Молдавије) деловали су као да се благо досађују, шеткајући се кроз порту манастира. Добро је кад се досађују, само да тако и остане.

Испред самог манастира је друга линија одбране, ту је опет нека кућица са војницима КФОР-а, па се ту лепо пријавите, и ако је све у реду – коначно можете да уђете на ово заиста невероватно, свечано и свето место.

Високи Дечани су задужбина Светог краља Стефана Дечанског, као и његовог сина, цара Душана. Изградња манастира кренула је 1327. године, а надзор је обављао – лично архиепископ Данило II. Стефан Дечански је својој задужбини даривао велики број имања, и монасима тако обезбедио све време овога света за молитву Богу.

Стефан Дечански је, по упокојењу у Господу, свој мир нашао овде, где је и планирао, за разлику од свог оца и свог сина, краља Милутина и цара Душана, који почивају далеко од својих задужбина и гробних цркава које су сами себи наменили за живота.

Чини ми се да, због дивне и складне архитектуре Високих Дечана, посетилац напросто не може да стекне праву представу о томе колико је велика и висока црква, иначе посвећена Христу Спасу Сведржитељу и Вазнесењу Господњем. Скоро 30 метара висине чине је не само највишим, већ и највећим изграђеним храмом у средњем веку у Србији. Градњу је почео отац, а завршио је син, цар Душан, 1335. године. За његовог живота завршено је и фрескописање цркве, које чини преко 1000 композиција, са око 10000 ликова, који се и дан-данас могу јасно видети у унутрашњости Високих Дечана. Напросто је невероватно да на тлу Србије постоји једна црква која за све те векове (од 14. века наовамо) није ниједном срушена, запаљена, разарана, минирана – или већ нешто слично – према уобичајеном репертоару освајача и окупатора који су протутњали овим просторима. Дакле – таква црква постоји – и то је црква у Високим Дечанима. Сам манастир, конаци и околина нису имали такву дуговечност, али су данас у потпуном складу са црквом, и све је у некаквом божанском реду – ако изузмемо људски неред – тј. да манастир повремено бива гађан гранатама!? Сва срећа, гранате су долетале најдаље до зидина манастира, али – сваке три-четири године – ето њих.

Опет, манастир је некада живео у бољем окружењу, па су тако једном, давне 1903. године, управо комшије Арнаути спасли Високе Дечане од великог пожара. Можда су то били баш преци ових данашњих комшија – који више воле минобацаче као средство комуникације.

И овај манастир, као и Свети Арханђели, има своју реку Бистрицу, али Дечанску. Бистрица је иначе општи назив за брзи речни ток, па зато и не чуди што овде има толико Бистрица. Мало касније обишли смо и трећу Бистрицу – Пећку!

Високи Дечани су свој живот живели онако како га је живела и средњовековна Србија и њен народ. Манастир је тешко живео после косовске битке, када су му отети бројни поседи, док их повељом није вратила кнегиња Милица. Шеснаести век и обнова Пећке Патријаршије били су срећно време и за Дечане, да би затим манастир – током Велике сеобе – био опљачкан. Касније манастир и његову обнову помаже и избегли народ, с оне стране Дунава и Саве, па затим кнез Милош, па онда и кнез Александар Обреновић (који је даровао кивот у коме су и данас мошти Светог краља), а на крају је свој траг оставио и друг Тито, према свом доживљају „помоћи“, узевши од манастира 700 хектара поседа (иначе, Србија је 1997. године манастиру вратила, од тих 700, поменута 24 хектара).

Манастир је од 2004. године на Унесковој Листи светске баштине, а истовремено и на листи угрожене светске баштине.

Високи Дечани имају троделни олтарски простор, при чему се у средини налази главни олтар, са Часном трпезом и каменим иконостасом, док су на јужној и северној страни параклиси посвећени Светом Николи и Светом Димитрију. У цркви смо били баш 22. маја, када се слави Свети Никола, чудотворац мирликијски, баш тог дана када се обележава мала слава Високих Дечана, у знак сећања на пренос светитељских моштију у Бари. Зато смо после литургије присуствовали и освећењу славског колача и жита, да бисмо после, у гостопримници, у конацима, били и послужени како колачем и житом, тако и ракијицом, а ту је била и кафа. Кад смо код кафе, Италијани су овде увели нешто од својих обичаја, а и апарата за кафу, па кафа у Високим Дечанима не заостаје за онима по најбољим италијанским кафићима.

А престона икона у параклису Светог Николе, била је обасјана чаробним сунчевим зраком, који не вреди описивати. Ваљда ће слика уз овај текст дочарати барем део те лепоте.

Литургија је заиста била нешто што остаје да се памти целог живота. Високи Дечани вам заводе сва чула, држе ваш дух прикован за сваки моменат молитве игумана Саве Јањића и манастирског братства. Око вас – цела хришћанска, православна и српска средњовековна историја – по фрескама на зидовима, прошараним разиграном светлошћу и сунчевим зрацима по цркви, пред вама високи, достојанствени монаси царске лавре, као да су рођени и створени управо за те тренутке литургије, изговарајући баш сваку реч молитве прецизно, чисто и јасно, праћени хармоничним, дубоким мушким гласовима – појањем осталих монаха – а све то под високим стубовима и сводовима храма, одмах поред моштију Светог краља Стефана Дечанског.

По завршетку литургије, био је скинут метални поклопац са кивота са моштима, па су сви поклоници, као и малобројни локални Срби – пристигли из околних места, могли да целивају мошти Светог краља. Како је кивот издигнут од пода на две камене плоче, испод њега се налази празан простор, практично пролаз, кроз који се верници провлаче на коленима, након целивања.

Отац Сава нам се још после литургије и освећења колача, у цркви, обратио кратком беседом и топлим речима, а и касније – у порти, и поред журбе, нашао је времена да још мало попричамо и фотографишемо се за успомену.

Шта још да се каже о Високим Дечанима? Да спољашњост цркве, по својој уметнички изведеној „пластици“ јако подсећа на најлепше делове Студенице, да су се овде – стручно речено – у једно стопили ромејски, готички и романички елементи, да су фреске сликане пуних 15 година, да је ту и један величанствени приказ лозе Немањића (погледајте га барем у Галерији фресака у Београду) са двадесет и две фигуре, да је и даље потпуно невероватно да су фреске тако добро очуване, скоро седам векова касније, да је у Дечанима и камени престо цара Душана, да се овде налази и колекција икона која се може поредити само са хиландарском…

На каменом иконостасу још увек се налазе исте оне иконе као и у 14. веку – Христос, Богородица, Свети Арханђел Гаврило, Свети Јован Крститељ и Свети Никола. Све су то мала и велика чуда у Високим Дечанима.

Иначе, манастирска економија ради пуном паром, па се у продавници могу купити дивна вина, ракије, мед од кестена, а и веома укусни сиреви. Куповина ових ствари вам омогућава да малкице помогнете живот и опстанак манастира, а истовремено и да уживате у манастирским производима. Спојено лепо и корисно. Али, пре свега тога, ако желите да понесете мало Дечана са собом, обавезно у радњи потражите „Молебни канон Светом краљу Стефану Дечанском – појање монаха манастира Високи Дечани“.

Осим нас из „Доброчинства“, истог викенда су Високи Дечани угостили и младе из хуманитарне организације „Осмех на дар“, па велику групу туриста из Француске, затим поклонике из Чачка, основце и наставнике из Зубиног Потока и Зупча, онда полазнике дипломатске академије из Београда, па студенте архитектуре из Тиране и, за крај, туристе из Рима! Треба то све издржати!

А овамо су стизали и православни поклоници из Русије, Грчке, Албаније, па и из Јапана. Дечане су походили и туристи из Азије, па из Израела, западноевропских земаља…

Пећ

Истим путем вратили смо се, кроз село Дечани, до Пећи. Кроз Пећ смо само брзо прошли – на путу ка Пећкој Патријаршији. Ваљда још духом у Високим Дечанима, било је тешко регистровати нешто интересантно пролазећи кроз Пећ. Има и ту старе и нове архитектуре, гради се најмање једна нова, велика џамија – на излазу из града ка Митровици, а по обалама (Пећке) Бистрице, која је тог дана била све само не бистра, могу се видети бројне нове зграде, са пет-шест спратова, које потпуно затварају прилаз реци. Нисам видео баш никакво шеталиште поред реке, истина – и даље посматрајући само оно што се да видети са леве стране аутобуса.

Осим нових зграда, чак и у главним улицама промакне по нека полусрушена зграда, остављена да сведочи о некадашњем присуству Срба у овоме граду (којих је данас остало толико да их можете избројати на прсте једне или две руке). Возећи се улицом генерала Веслија Кларка (!), могло се видети и мало стадо од пет-шест крава како пасу у локалном градском парку (!) Можда је то производ неке рационализације пећког ЈКП „Зеленило“, где су толико смањили број запослених да сад краве морају да одржавају траву по парковима?

А мало даље се могло видети и једно запуштено, у траву и коров обрасло тужно гробље, нахерених и поломљених надгробних споменика.

„Будимо човечни и према онима које не престају учити да смо им непријатељи; не журимо са загрљајима, али пружајмо руку свакоме ко увиђа да морамо живети као људи, кад нисмо могли као браћа. Негујмо што боље односе са нашим суседима који, и под највећим притисцима, ипак нису заборавили да смо упућени једни на друге. Не призивајмо Божју правду и милост, ако људима свих народа, вера и невоља не пожелимо оно исто што се и за себе молимо.“  (речи Патријарха Павла)

Све ове пећке вињете дају можда потпуно искривљену слику Пећи, али, опет, шта више и да забележите у неколико минута вожње – осим тих пар неповезаних а упечатљивих „слика. Па ето – ако питате шта сам запамтио – то је то.

А камо среће да смо после посете Дечанима сишли у Пећ, па прошетали кроз град, па негде ручали, па онда, рецимо, прошетали барем пар километара истим оним путевима ка Проклетијама којима су пролазили и наши преци, па обишли споменике и гробнице страдалима на том путу… али како то све невероватно звучи?

„У Пећ се није добегло као у прибежиште где би се могло склонити и које би могло дати заштите; кроз Пећ се само пролазило и задржавало пре но што се крене у непроходне планине. Стога је оно што још није уништено у Призрену предато овде пламену. Од Призрена до Пећи још је и било друма, и, мада је свако своју имовину још у Призрену растурио, држава је још покушавала, војска је још покушавала да понесе бар оно што је најпотребније, што би се по сваку цену морало спасти. Али иза Пећи уздизао се већ висок и непроходан планински зид, где се колима није могло, где су и коњи посртали и крхали се у амбисе, где се по уским и усеченим стазама и пешице тешко ходило, те се пред овим изгледима морало и са последњим остацима спасенога рашчистити. Огроман пожар, који је ноћас буктао изнад Пећи, гутао је државне архиве, новчане књиге, судска документа, па онда кола, аутомобиле, топовске каре, муницију, болничке кревете, пољске апотеке и санитетски материјал, шаторе, алате, све, све, све што се није могло понети, гутао је прождрљиво ноћашњи пламен и све је прогутао.

Легао сам синоћ под утиском оних речи да је покојник још у Призрену умро, а само је пренет овде да се у породичној гробници сахрани; и пробудио сам се јутрос под утиском тих речи. И кад сам изишао на улицу тога јутра, по ономе што сам видео и срео, није се тај утисак изменио. Пећ је уистину личила на једну велику гробницу кроз коју су лутале сенке бивших људи.“ (Бранислав Нушић, „Деветстопетнаеста, трагедија једног народа“)

Пећка Патријаршија

За крај овога путовања, како је то и ред, дошли смо у Пећку Патријаршију. Још један манастир уз једну Бистрицу, овога пута Пећку. И ова Бистрица је тог дана била више Мутница, брза и вировита, али неке необичне сиво-пепељасте боје, носећи у долину свежу воду и истопљени снег са Проклетија, проносећи их кроз целу Руговску клисуру.

Пре Патријаршије, пре широког паркинга од калдрме, прво пролазимо једну стражарску кућицу са рампом, а затим долазимо и до друге стражаре, тик уз ограду манастира.

На огради стоји табла која каже да је и „Пећка Патријаршија, од 2006. године на Листи светске баштине Конвенције о заштити светске културне и природне баштине. Уписом на Листу потврђене су изузетне универзалне вредности Пећке Патријаршије која заслужује заштиту за добробит читавог човечанства.“

Тако, изгледа, цео свет зна да Пећка Патријаршија (или, на албанском: Patriarkana e Pejës) заслужује заштиту, а једино становници Пећи то не знају, па је потребна стража да је од њих сачува? Pasha zot!?

Када уђете кроз капију све ћете видети пре него саму цркву, тј. цркве. У централном делу порте налазе се остаци најстарије манастирске трпезарије и портарнице из 17. века (откопано 1965/66. године), затим су ту и темељи старог манастирског конака, а по целом простору нађено је и доста старих гробова. У левом углу порте виде се и нови конаци, а у самом десном „горњем“ углу, помало скривена иза старога дуда, назире се Пећка Патријаршија, утолико приметнија због своје црвене, краљевске боје, коју је добила – или вратила на себе пре мање од једне деценије.

Дакле, зграду цркве Пећке Патријаршије чине четири различите цркве, од којих три веће имају заједничку припрату. Најстарија од цркава је задужбина архиепископа Арсенија Првог, са почетка 13. века, и посвећена Светим Апостолима. Давне 1320. године, одмах уз њу, архиепископ Никодим је саградио цркву посвећену Светом Димитрију. Деценију касније, архиепископ Данило Други подиже и трећу цркву – посвећену Богородици Одигитрији, а одмах уз њен јужни зид гради и малу цркву – посвећену Светом Николи. Мало касније, он ће изградити и припрату из које се улази у прве три цркве.

Управо је припрата један од најлепших делова Патријаршије, а ваљда се зато помињала и у овој народној похвали: „Призренске цркве под, дечанска црква, пећке припрате, бањско злато, ресавско писаније не налази се нигде“. У припрати се налази и мермерни престо Светог Саве, на коме су седели и седеће српски архиепископи и патријарси. У припрати се налази и необичан лик Христа са седом косом, Христа – онаквог како би изгледао да је поживео на земљи још коју деценију. Због таквог, необичног изгледа Исуса Христа, посетиоци цркве често (по)мисле да се ради о фреско-представи самог Бога.

А да је средњовековна Србија остала богата и слободна и после 14. века, можда би и следећи архиепископ (Свети Јоаникије Други, касније и патријарх), а затим, од 1346. године, и сваки следећи српски патријарх доградио по једну цркву, па би се данас Пећка Патријаршија пружала километрима дуж Бистрице…

Чак и под Турцима, српски патријарси су успевали да очувају Патријаршију, и чак да је улепшају фрескописањем велике припрате и обнављањем постојећих живописа у осталим црквама. После сеобе Срба почиње период пропадања Патријаршије, уз пословичну пљачку ризнице и отимање црквених поседа, и чак и уз потпуно укидање Патријаршије од стране Порте, као да се патријаршије могу укидати указима!

И после много година, деценија и векова, а по завршетку Првог светског рата, у Пећкој Патријаршији је коначно устоличен први патријарх обновљене Патријаршије, Димитрије – 1924. године, а – 2010. године – и садашњи Патријарх Иринеј, некадашњи професор Призренске богословије.

„Теби, народе Божји, сабрани у овој великој цркви пећких Архиепископа и Патријараха, свему народу Божјем и светосавском у Отаџбини и расејању, као и свему народу Божјем и хришћанском и свима људима и народима добре воље, наш Патријарашки благослов: мир вам и благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа у векове векова. Амин.“  (из беседе Патријарха Иринеја, на устоличењу и увођењу у свети Трон српских патријараха, у Пећкој Патријаршији).

А испред цркве стоји вековима једно дрво, споменик природе и споменик природи, посађено пре седам векова! Шам-дуд посадио је архиепископ Сава Други по повратку из Свете земље јерусалимске, доневши очигледно садницу са територије данашње Сирије – одакле потиче и префикс „шам“ – као одредница за Дамаск тј. аш Шам. Колико је ово дрво жилаво говори и чињеница да се дебло, педесетих година прошлог века, под ударом грома расцепило на два дела – која су пала на земљу и тамо где су пала – пустила су ново корење, а из њега су затим израсла нова стабла.

Испод овога дуда, крајем 17. века, Арсеније Чарнојевић је одржао сабор најмудријих српских глава на коме је одлучено – да се крене у сеобу!

Иначе, током претходне деценије вођена је љута борба са природом за очување пећко-патријаршијских цркава. Влага и вода су нападали из земље, са крова, изнутра – кондензацијом… Успешном конзерваторском санацијом влаге, захваљујући донацији из Русије, а под покровитељством Унеска, из Богородичине цркве су „избачени“ фластери који су били последња одбрана фрески да не падну са зида! И тако, да се не заборави, цркве не чувају само монаси, народ, држава и, далеко било, војска (а понекад сви они заједно не могу да их сачувају), већ и конзерватори. Чувају фреске од одвајања од зида, чувају их од атмосферског талога, од појаве каверни и ваздушних чепова! Па, понекад, када палите свеће у цркви за своје живе и своје драге, упалите и неку свећу за конзерваторе.

Током посете Патријаршији, били смо више него почашћени друштвом мати Харитине, садашње игуманије. Иако су је године помало притисле, није јој било тешко да дође да нас поздрави и да са нама стоји поред манастирске чесме, као и да се са нама, за успомену, фотографише. И овде су нас послужили – ракијом, ратлуком и кафом, искрено се радујући што смо дошли да их посетимо. У Пећи једва да је остао још по неки Србин, а манастиру у посету, и још више као помоћ, долазе младићи из Гораждевца. Прича нам мати Харитина како је помало разочарана што је народ отишао из Пећи; каже – било је и раније тешко, па се остајало… Казала је она раније и ово: „Сестрама не недостаје ништа, осим посета“. Али у свој тој муци, и са свим тим тешким данима иза себе, и неизвесним данима испред себе, тих 18 сестара овде опстаје.

Лепа је наша Патријаршија, дивне су цркве и фреске, прелепа је природа, свуда около буја зелена шума, отвара се и затвара Руговска клисура пред пећком Бистрицом, али оно најлепше – права вера и права љубав према Богу и људима почива – у овдашњим монахињама. Ово су, сигурно, најхрабрије жене Србије, које су остале у Пећи када су одавде отишли и Срби-Пећанци, и сав околни народ, и војска са њима.

Иначе, крајем прошле године у Господу се упокојила претходна игуманија, мати Февронија, коју су сви од милоште звали Матушка, игуманија још од 1960. године!

Ево шта је она причала о тој несрећној, 1999. години:

„Пуна порта, као око. Дошли људи да се поздраве са манастиром. Све живо јеца. Молим их, не идите. Кажу, вратићемо се. Док се ово смири, ето нас. На капији, доле, говорим поново: останите овде док се не смири. Плачем. Али вести, које стижу, све црња од црње, убрзале су наш растанак. Никад горег зла. Одлази војска. Читаве колоне. За њом народ. Војска нам оставља лекове. Шта ће нам лекови, кад ви не остајете. Сестринство скамењено. Мати, шта ће с нама бити, нека од њих је упитала.. Шта буде са мном и с вама ће, ето, то ће бити.

– Одлучила сам да останемо. Захвална Богу и нашој црвки, што ми се срце није збунило и уплашило. Сад, као помислим… Да смо кренуле у тај несрећни збег, не бих издржала ни до Ђураковца. Ма, ни до капије.“

(Ђураковац је иначе прво село на путу ка Косовској Митровици, неких 10-12 км удаљено од Пећи).

Тако је говорила мати Февронија.

А из ове моје приче, видели сте ваљда како је било у Пећкој Патријаршији, српском Јерусалиму, метохијском Хиландару, и како је било тих мајских дана 2016. године на Косову и Метохији, на поклоничком путовању „Доброчинства“.

Од Пећи смо се вратили кроз Ђураковац, Ракош и Горњу Клину – до Косовске Митровице, па преко Јариња  даље, ка Београду.

Косово и Метохија, тамо далеко. А близу. Само ако имате барем три дана на располагању. Довољно.

И запамтите, ако ништа друго из овога путописа, барем топле, хришћанске речи мати Харитине: “ Сестрама не недостаје ништа, осим посета!“

И можемо ли ми – од те силне, ничим условљене, хришћанске љубави која се из косовско-метохијских манастира, Патријаршије, Дечана, Бањске, Грачанице, Богородице Љевишке, из Богословије, из српских села и енклава… стално и неуморно шаље ка нама, кроз молитву, кроз бригу о светињама, кроз тежак живот у сталној опасности, можемо ли ми да мало те љубави вратимо овамо, на Косово и Метохију?

The post Косово и Метохија 2016: „Зеница ока мога гнездо је лепоти твојој“ first appeared on Beautiful Serbia.

У последње време, захваљујући истакнутим појединцима наше породице, успоставили смо специјалне везе са Петницом, па нас је тако пут поново довео у Ваљево, свега две недеље после стогодишњег, а можда чак и миленијумског поплавног таласа у колубарском крају.

До Ваљева смо стигли онолико брзо, тј. онолико споро, колико то може да се уради када изађете на Ибарску магистралу, са свим постојећим ограничењима брзине, а затим и Ваљевско-лозничком магистралом, од Ћелија, кроз Лајковац, Рубибрезу, Непричаву, Словац, Дивце и Попучке. Ко зна, можда ће баш забрана ротационих светала министрима и осталим државним званичницима, чиме се и они придружују удружењу угњављених корисника Ибарске ауто-страдије, коначно дати потребну погонску енергију за озбиљан рад и завршетак ауто-пута до Чачка, тј. Јужног Јадрана?

Иначе, са пута се, од недавне поплаве, могу, понегде, видети још увек натопљене њиве, са понеком баром и језерцетом, понеки заостали одбрамбени џакови са песком прислоњени на врата куће неког лењог, или можда опрезног, домаћина, а када се прође раскрсница за Велике Црљене (на Ибарској магистрали) крајичком ока се може видети како из великог, новоформираног језера на копу Велики Црљени вире делови потопљене рударске механизације.

Заиста је тешко и замислити како је Колубара, која ових дана поново изгледа као сирота и недужна речица, мада још увек замућена, блатњаво браон боје – могла да направи такав ршум у овоме крају. А опет – када помислите да је кроз корито Колубаре, које обично протура 30 до 50 кубика воде у секунди, пролазило од 1000 до 1200 кубика (!) у тим драматичним и по живот опасним секундама средином маја, онда вам размере катастрофе постају далеко јасније. Али о томе још мало, касније, када се текст и ја будемо враћали за Београд.

Ваљево и Петница

У Ваљеву смо били пре непуна два месеца. Још увек се сећам свог првог утиска и изненађења – када сам видео поточасту Колубару, како на једвите јаде прекрива најнижи ниво двостепеног кеја и како користи тек десетину расположивог корита – помисливши да је штета што је толики простор у центру града одвојен због тако мале реке. Ето, кад човек не зна… Свега неколико недеља касније, Колубара је тако силовито и у таквој количини пројурила кроз Ваљево да је напросто растурила велике делове доњег нивоа масивног кеја, и право је чудо да су ваљевски мостови ипак успели да се одрже на ногама. Осим тока кроз корито, река се помало разлила и дуж централних, суседних градских улица, али, изгледа, без неких драматичнијих последица. Да није разрушених делова кеја, тешко бисте могли и да помислите да се овде нешто необично дешавало пре једва двадесетак дана.

Мионица

После кратког сусрета са Ваљевом и растанка са младим истраживачем у Петници, ако је и постојала – дилема је брзо решена: зашто се, по овако лепом и сунчаном дану, враћати истим путем, када се може ићи наоколо, маљенским и сувоборским падинама? Правац – Мионица!

Пут од Петнице води ка Дивчибарама, све до прве раскрснице – где се посебан пут одваја ка Мионици. Успут се може видети понеко клизиште, мања оштећења пута и понека поплављена њива, али ништа више од тога. Мионички крај је, на жалост, ове године два пута страдао од киша и бујичних вода – прво у априлу, а затим у мају.

Колико год уживали у вожњи вијугавим путем – кроз шуме и ливаде, неминовно ћете брзо ући у Мионицу, омање место којим доминира велелепни споменик војводи Живојину Мишићу, војсковођи – коњанику. На свакој страници постамента споменика стоји по једна или две табле са одговарајућим текстом. Тако ћете – на предњој страни споменика видети Мишићеве речи: „С непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у отаџбину!“ – речи које су обележиле коначни пробој Солунског фронта.

На другој табли стоји, као трагично подсећање, податак да је у Првом светском рату Србија од 4,5 изгубила 1,2 милиона становника, а на задњој страни споменика пише следеће: „Народ своме војводи, на 70-годишњицу пробоја Солунског фронта и стварања Југославије“. Е сад, да се Живојин Мишић више питао, питање је да ли би баш било те и такве Југославије, али то је сад, ионако, само реторско питање за историчаре.

И тако, стојите у Мионици, пред овим спомеником, док вам пред очима пролећу слике из друге књиге Ћосићевог романа „Време смрти“, романа који до у детаљ описује сваки заселак, шумарак, поток и чуку на којима су се одвијале огорчене битке аустроугарске и српске војске крајем 1914. године, романа који невероватно прецизно описује сваки моменат чувене Колубарске битке – од тренутка када војвода Мишић преузима команду над разбијеном Првом армијом, баш овде – у Мионици, па до тренутка када, са истом том, али чаробно препорођеном армијом, протерује непријатеља преко Дрине. А судбина наше војске преокренула се и јуначки посрећила можда баш у Мионици, код моста преко Рибнице, где је војвода Мишић сачекао српску војску, у правом расулу, и полако почео да је враћа у чврсту војну формацију. Данас се ту, на почетку моста, налази још један споменик, са ликом војводе Мишића и његовим речима: „Војници, децо, стојте! Усправите се, окрените лице непријатељу!“ Тако је то било, јесени 1914. године.

Брзина којом је српска војска у одлучном нападу враћала Србију у своје руке, и број километара који је војска дневно прелазила могу се поредити само са брзином и километражом исте те војске после пробоја Солунског фронта.

За пола године биће тачно 100 година од Колубарске битке, и биће то свакако прилика да се још једном проуче сви елементи, војни, психолошки, људски, који су допринели да дође до невероватног преокрета, тј. све оно што се већ деценијама проучава чак и на америчкој војној академији Вест Поинт. Мада је време таквих битака одавно иза нас. Сада је војна, а нарочито америчка војна стратегија мало другачија – прво иду санкције, па то мало медијски пропратите преко интернета, фејсбука и твитера, па нађете локалне борце за демократију, па мало бомбардујете и ракетирате, али са пар стотина километара удаљености, додате мало обогаћеног уранијума, ако треба још мало Хаарпујете, – и решена ствар.

Али, не смета да се подсетимо Колубарске битке: после више од две недеље тешких битака и свакодневног повлачења пред великом офанзивом Аустроугарске и Поћорекових разузданих трупа, губљења одсудних градова и позиција, војвода Мишић је преузео команду над Првом армијом. После свега неколико дана одмора – на резервној линији фронта подно источних падина Сувобора, уз реорганизацију војске (и уз прерађене, раније добијене, фалш француске гранате), Прва армија је кренула у тотални контранапад, и већ за десетак дана на територији Србије није више било ниједног (слободног) непријатељског војника.

А да је Мишићева одлука о великом повлачењу а затим и контранападу била све осим лака, а да притом и видите како је то био тежак и напет разговор главних и одговорних српских војсковођа, ево овде записа из књиге „Ратни разговори“:

„Диковићу, Шабац ћемо да бранимо по сваку цену! Буде ли пао Шабац, Диковићу, знате шта треба да радите…“

Пардон, није то тај разговор. Ево како је то било пре сто година:

– Господине војводо, повлачим трупе западно од Горњег Милановца на Липе-Мрамор-Шарани – говори Мишић на телефону војводи Путнику.

– Јесте ли здрави и при свести? – пита Путник

– Јесам, фала богу.

– Како смете то да радите? Ко вас је овластио да се коцкате са судбином Србије?

– Моја савест. Чиним све што је потребно за спас Армије и добро Отаџбине.

Начелник Путник га подсећа на последњу наредбу Врховне команде и додаје:

– То не смете нипошто чинити!

– То ја морам радити, јер ми диктирају прилике. Хоћу да доведем у ред своју армију и да је спремим за напад!

Војвода Путник наставља у љутитом тону:

– Ја ћу вас на суд!

– То можете. Можете ме и сменити, али моје дивизије не можете задржати од покрета нити мене одвратити од ове одлуке. За све што радим примам на себе пуну одговорност. Бар неколико дана и ноћи да наш војник не види Швабу, да га не чује, да заспи у миру и тишини. Да се наједе, окрепи, огреје. Да може да потрчи узбрдо.

– Још чињеница Мишићу, још!

– Победиће онај ко буде брже могао да истрчи на ћувик и дуже да маршује, дуже да остане на снегу. А то ће бити Прва армија, јамчим вам главом!

– Велик је то ризик, мој Мишићу, ризик после кога следи предаја. Одмах повуците наређење о повлачењу!

– То не могу да учиним. Не могу, нити хоћу – био је категоричан ђенерал Мишић (тада још увек ђенерал, а војвода после Колубарске битке).

Углавном, била је то битка у којој је 450.000 војника аустроугарске царевине навалило на 250.000 наших, при чему је, на крају, непријатељ имао 225.000 војника избачених из строја (мртвих, рањених и заробљених), а наша војска 133.000! На обе стране – укупно, 50.000 мртвих!

Тако је то некад овде изгледало. Данас је Мионица месташце са преко 3000 становника, кроз које пролазе путеви ка Ваљеву и Љигу, и где централним простором, осим већ поменутог споменика војводи Мишићу, доминира и висока Мионичка црква, са својом великом портом. Ту је и један омањи парк, на који је наслоњено неколико кафића и ресторана, а у којем можете видети још један споменик – Устаницима колубарске кнежине.

А кад се помене колубарска кнежина, онда се пре свега мисли на Грбовиће из Мратишића – на челу са кнезом Николом и сином му Милованом, затим на кнеза Раку Тешића из Мионице и на кнеза Јовицу Милутиновића из села Санковић.

Мионичка црква је посвећена Вазнесењу Господњем, а изграђена је средином деветнаестог века. Пре нешто више од пола века, Мионичка црква, али и њених осам старих икона – проглашени су за споменик(е) културе. Својом уобичајеном оријентацијом, тј. оријентацијом олтара ка истоку, и косом стазом којом се прилази до улаза у цркву, Мионичка црква скоро да једина ремети урбанистички уређену Мионицу у којој су све улице, а и поменути тргови и паркови – под правим углом.

Са сајта општине Мионица може се сазнати да се место у средњем веку звало Тувари, а да је кнез Лазар насеље назвао Мали Срем. После су дошли Турци, па је село опустело, али је онда овамо наишао неки Живко из ужичке Мионице и са собом донео и име свог пређашњег места. Ако је по називу места, изгледа да се Живко после још једном селио – у Босну, до општине Градачац, где такође постоји једна Мионица. Углавном, први помен Мионице везује се за 1719. годину, када се то име нашло у попису пограничних нахија Србије.

Иначе, десетак километара удаљено од Мионице, налази се село Струганик, где можете видети родну кућу војводе Живојина Мишића, данас меморијални комплекс, а ако решите да свратите, проверите прво да ли је кућа отворена преко телефона туристичке организације Рибница (014-265-186014-265-186).

А на пет километара од Мионице, у селу Паштрић, налази се још један музејски простор, и то – Музеј шљивовице, и то српске. Музеј се, кажу, налази у старој рибничкој школи, а тамо се може видети 50 флаша шљивовице различитих годишта, а међу њима и највећа флаша са жестоким пићем у свету – која је доспела и до Гинисове књиге рекорда. А у кањону реке Рибнице, недалеко од села, може се видети и Рибничка пећина, трогуластог улаза, високог 12 метара. У пећини живи, ни мање ни више него петнаест врста слепих мишева! Са главног пута из Мионице – према Љигу, узгред, нисам видео никакав путоказ ни ка музеју ни ка пећини, па ће то бити предмет истраживања у неком следећем проласку овим крајем.

Манастир Боговађа

Из Мионице, ако не рачунамо онај пут којим смо дошли – преостали путеви воде на четири стране – ка Дивцима, тј. ка путу Ваљево – Лајковац, други ка Боговађи (али је још оштећен од недавних поплава), трећи ка Ибарској магистрали, кроз Латковић, а четврти вас води кроз бању Врујци до Љига.

До манастира се ових дана може прићи путем од Ибарске магистрале, свега неколико километара дугачког, па је заиста штета да се не сврати у посету месту где је пре више од две стотине година заседао Правитељствујушчи совјет, на челу са протом Матејом Ненадовићем, месту где је, према легенди, живео и умро Гргур Бранковић, месту где је живео и радио Хаџи-Рувим…

Прилазни пут је био управо у фази поправке после недавних поплава – и, како ствари стоје, за недељу-две ће овај пут бити као нов. Иначе, пролазећи путем ка манастиру, видећете локалну „знаменитост“ Боговађе – бројне азиланте из локалног центра за прихват ових несрећних људи. Пре отприлике пола године и до шире јавности су дошле приче о проблемима мештана са азилантима, у тренутку када је број мештана и број азиланата био малтене  изједначен – због улазака незваних гостију у локалне викендице, коришћења локалних бунара, улазака у сеоске стакленике, итд.

Овдашњи дошљаци су претежно из Сирије, Еритреје, Сомалије, Ирака, Пакистана, Авганистана, па скоро да их можемо све назвати колатералном штетом од, хм, увођења демократије у њихове земље.

Тако је било у Боговађи прошле јесени, ваљда је сада мало боље?

Углавном, видевши успут само неколико Афросрба (пандан појму „Афроамериканац“) убрзо долазите до капија манастира Боговађа. Унутра – велики зелени травњак, небројени, расцветани бокори црвених ружа, тишина, мир. Бела манастирска црква, са високим барокним звоником, посвећена је Светом Георгију – а, као и сам манастир, неколико пута је страдала, бивајући спаљивана и опљачкана.

Па, да заронимо мало у историју, кад смо већ у Боговађи, у чему ће нам изузетно помоћи књижица Слободана Живојиновића „Манастир Боговађа“.

Манастир се помиње као активан још у првој половини 15. века, а о његовом значају довољно говори чињеница да га је за своје боравиште по повратку из Цариграда изабрао син Деспота Ђурђа Бранковића – Гргур, годинама држан као талац а затим и ослепљен од султана Мурата Другог. Не зна се тачно ко је ктитор Боговађе, а „сумња“ се чак и на Деспота Стефана.

По народном предању, Гргур, монашко име Герман, сахрањен је у првобитном манастиру Боговађи, који се налазио уз реку Љиг. Тек 86 година по Гргуровом упокојењу у Господу, на остацима старе цркве калуђер Мардарије је подигао нову. Са сваким новим обнављањем, Боговађа се помало „спуштала“ са оближњег брега, све до данашње позиције. Као што је то увек бивало на овим просторима, и Мардаријева црква је срушена или спаљена, или и једно и друго, па је Хаџи-Рувим изградио нову – између 1791. и 1794. године, таман на време – деценију пре почетка Првог српског устанка.

Ево и писанија Проте Матеје, а везано за рад свог Правитељствујушчег Совјета: „У Вољавчи пустиња, планина и врлет, нити имамо шта изјести нити попити, прави пустиници и посници. Замолимо господара Ђорђа, он одобри: преместимо се у Боговађу, где свашта колима доћи може. Сад ако и јесмо у манастирским ћелијама, опет нисмо испосници, иако се из својих каса хранимо.“

Нажалост, Први устанак се завршио како се завршио и ето опет Турака да руше Боговађу, 1813. године, али ето ускоро и књаза Милоша, да подигне нови манастир. Пошто је црква била, ипак, недовољна да прими све ондашње вернике, године 1852. подигнута је нова, проширена црква.

Шест деценија касније оно што је задесило цео Колубарски округ, сручило се и на Боговађу, која се тако нашла у центру Колубарске битке, током Великог рата. У манастиру је организовано превијалиште за рањенике, а у току повлачења аустроугарске војске, колико год се то брзо одвијало пред налетом јединица Прве армије, ипак није пропуштено да се опљачка манастир, уништи његова имовина и драгоцености. А шта тада нису уништили, довршили су идуће,  1915 године. Како је иначе изгледала аустроугарска окупација у односу на Цркву – може се видети из наредбе Окружног заповедништва у Ваљеву „да се из манастирских и црквених библиотека имају уклонити све књиге у којима се говори о династији Карађорђевића, а књига у којој је било описано крунисање краља Петра Првог била је конфискована. Црквене књиге, штампане у Русији, у којима је био родослов руског царског дома, повлачиле су се из употребе, или је био извлачен дотични лист.“ (податак из већ поменуте књиге С. Живојиновића)

Да поменемо, за крај, да се близу манастира, данас у кругу оближње касарне, налази и Хаџи-Рувимова чесма, са водом са оближњег извора на којем се, давно, један слеп човек, Богом вођен (ето откуда име манастира!) умио и – прогледао. За воду са чесме верује се да је лековита, нарочито за болести очију.

Бања Врујци

Кад смо већ код лековитих вода, да поменемо још једну, и то ону из Бање Врујци. Дакле, када се из Мионице крене путем ка Љигу, после неколико километара се стиже до одвајања за Бању Врујци, најпознатије „летовалиште“ овога краја. А овдашња вода, кад је попијете, припомаже у раду бубрега, желуца и дванаестопалачног црева, док се купањем спроводе терапије код неурастеније, лакше неуротичне анксиозности, хипохондрије (!), професионалне неурозе и хипертензије првог степена, болести локомоторног апарата, запаљенског реуматизма, артроза, спондилоза, итд. Чудесна вода!

Ни ту није крај лековитости ове бање, јер вам на располагању стоји и лековито, или, како то стоји на бањском сајту – племенито блато – „за овде“ и „за понети“, по избору. Терапија блатом, комбинована са сунчањем, помаже, такође, у лечењу реуматских обољења, ишијаса, а и проширених вена и кожних болести.

Осим свега наведеног, у Бању Врујци се долази и због чистог сувоборског ваздуха, због одмора и купања у неколико проточних бањских базена на отвореном, као и због – на први, а и на други поглед – чистих и лепих објеката и ресторана, али – можда – и због шетње поред Горње Топлице.

Кроз Бању пролази асфалтни, аутомобилски пут који наставља даље у брда и, ето, можда је једино штета што тај пут није претворен у неки бањски корзо, барем у вечерњим сатима? А можда и јесте, али не дочекасмо вече у Врујцима.

Базени делују јако привлачно, а дневна карта је 250 или 400 динара – зависно да ли хоћете да се купате у базенима хотела Врујци или у базенима Прве нове бање. Ко плива, тај и огладни, што није проблем, јер можете да седнете у велику башту хотела Врујци (где, на пример, дневни мени: чорба, војнички пасуљ, пљескавица, салата и десерт – кошта свега 360 динара!) или у недавно реновирани етно ресторан „Воденица“, где, такође, постоји повољан дневни мени, а можете да наручите и нешто друго – можда телетину испод сача (1 кг – 2300 динара).

Када се излечите лековитим водама и блатом, и када задовољите своје гастрономске пориве, сетићете се да се поред материје треба позабавити и духом, те (нарочито ако сте у одговарајућем друштву) можете прошетати до бањског моста љубави, (минијатурне копије онога љубавног моста из Врњачке Бање) где је тренутно закатанчено стотињак бањсковрујачких љубави. У сваком случају, још увек нема опасности да се ограда поломи и падне под тежином катанаца као што се то недавно десило на мосту сличне намене, Мосту уметности у Паризу.

Сам назив „Врујци“, како пише на сајту http://www.banjavrujci.info/ означава „јаке узлазне сифоналне изворе и топло извориште веома богато водом. Појам Врујци често се доста уско тумачио као место на води где се не хвата лед, место у води које се не смрзава, него остаје увек вруће…“

Углавном, развој Бање Врујци је кренуо после Великог рата, а 1935. је претворена у народно лечилиште. Две деценије пре тога, Бања је била „војно лечилиште“, јер су ту српски војници, у горњотопличкој реци, лечили своје ране, баш за време Колубарске битке. Данас је то велика, лепа  и позната бања, а по издашности извора – од 300 литара у секунди – првопласирана у Србији.

Тамнавски копови

После обиласка мионичког краја, после Боговађе, после Бање Врујци и других занимљивих места – преостало је само вратити се назад на Ибарску магистралу. После свраћања у Лазаревац (што остављам за крај овога путописа), а пролазећи поред Тамнавских копова, из кола се лепо може видети новоформирано „Великоцрљенско језеро“, тј. потпуно поплављен коп Велики Црљени (мада на путоказима уз пут пише „Велики Црљани“ – са „а“, па је нејасно какво је право име овога места?), из чије водурине вири само део неке рударске механизације, вероватно једног од оних чувених багера – „глодара“, како их овде називају.

Осим овога, потпуно је поплављен и коп Тамнава – Западно поље, па се скоро две трећине расположивог угља у басену Колубара нашло под водом. Кажу да је у ова два басена тренутно заробљено око 210 милиона кубика воде!!! „Језеро“ Тамнава – Западно поље има тако површину од око 15 квадратних километара, просечне дубине 14, а највеће од 50 метара. Количина воде као у Власинском језеру, па још 25 одсто на то. (узгред, подаци су преузети из текста „Колубарска битка за угаљ“, новинара Зорана Мајдина)

Е сад, још увек се праве планови како да се избаци та вода и шта прво треба да се уради, уместо да је неко (?) сео још 17. маја у авион, воз, шта год и отишао да купи 2-3 највеће рударске пумпе које могу да избацују воду из језера ултра-брзином од 2,5 кубика воде у секунди. Чак и та, невероватна брзина пумпања воде из „језера“ са 2-3 гигантске пумпе, изискивала би скоро годину дана до тренутка када би се опет угледало дно копа Тамнава – Западно поље. Опет, ко то сад из неког јавног предузећа сме и може да обави такву куповину, чак и ако је у највећем државном и друштвеном интересу, а да притом не размишља о некој следећој посети ДРИ: „А како сте то купили када није било у плану јавних набавки?“,  „Добро, разумемо да би Србија две године имала рестрикције струје и да сте куповином пумпи уштедели сто милиона евра, али зашто сте прекршили закон о јавним набавкама?!“, питања су која би сваке ноћи будила знојем окупаног директора набавке. Како год, срећа у несрећи је да то екстра Власинско језеро није завршило у Обреновцу, или Лазаревцу, или на неком трећем месту, јер ко зна колико би још жртава та вода узела у себе.

Осим поменутих копова, делимично су поплављени и копови Поље Б и Поље Д, а где је који коп најбоље ћете видети на слици, преузетој са сајта Рударског басена „Колубара“. Слика која говори више од хиљаду овде написаних речи.

Лазаревац, костурница изгинулих у Колубарској бици

Пут се, дакле, није завршио обиласком Боговађе, ни изласком на Ибарску магистралу. Вероватно нисам једини који је претходних година најмање десет пута прошао поред скретања за Лазаревац, тј. поред табле која упућује ка цркви Светог Димитрија и костурници изгинулима у Колубарској бици, и притом рекао себи – „Е, следећи пут морам да свратим овамо…“ И ето, коначно, свратило се и ушло у Лазаревац, у центар. Уз пар добро постављених путоказа лако се стиже скоро до саме цркве, уз, истина, мало лошије обележавање прилаза код последњих пар улица. Сва срећа, један љубазни Лазаревчанин довео ме је, по систему „follow me“, до саме цркве.

Овај дивни храм саграђен је у само предвечерје Другог светског рата – у периоду између 1938. и 1941. године. Светао, велики храм са неколико мањих и једном великом куполом, са богатим каменим орнаментима изнад улаза, веома налик на цркву манастира Ваведење у Београду, био је споља опкољен и изнутра попуњен силним светом – како стамених Лазаревчана, све у свечаним оделима, тако и младих и дотераних Лазаревчанки, у још свечанијим, а углавном, хм, доста кратким, хаљинама, што није могло да промакне оку једног искусног путописца.

И ето ту, одмах, једног природног, логичног, а великог контраста – између једног тужног скупа ратничких сени, невероватног, туробног и трагичног страдања војника у Колубарској бици, сахрањених у крипти цркве, где лежи, инжењерски хладно наведено, 37 кубних метара њихових посмртних остатака – и овог веселог, свадбарског скупа који, сто година касније, ужива у слободи, животним радостима, здрављу и каквим-таквим материјалним богатствима – о свему ономе о чему млади 1914. нису могли ни да сањају.

Ваљда сви из тог скупа раздраганих девојака и младића схватају да су њихови преци овде, у темељу, како саме цркве, тако и у темељу свих светих тајни бракова или крштења закључених и одржаних на овоме месту. Тако се младенци, у овоме храму, осим Богу, свештенику и кумовима, заветују при ступању у брак и Живојину Мишићу, Степи Степановићу и Павлу Јуришићу-Штурму али и свим њиховим пуковима и војницима.

У крипту, тј. костурницу, силази се степеништем које се налази у предворју храма, са леве стране. У овој тужној костурници је сахрањено око 20.000 ратника, од оних 50.000 изгинулих у Колубарској бици, и то – како српских, тако и аустроугарских војника. Да заједно почивају.

У крипти се налазе, на три зида, костурнице са по 21 црном мермерном плочом, свака са називима пукова Прве, Друге и Треће Армије, а изнад њих стоје уклесана имена њихових команданата – војводе Живојина Мишића, војводе Степе Степановића и генерала Павла Јуришића-Штурма, као и команданта Ужичке војске генерала Вукомана Арачића.

Са друге стране крипте, на западном делу, могу се видети и прикази фаза Колубарске битке: уводне и одбрамбене фазе, фазе напада и фазе гоњења.

Остатак цркве и иконостас нисам успео ни да погледам, јер се млади пар управо венчао, а сватови су већ стали у ред да се сликају и овековече са младенцима испред иконостаса цркве Светог Димитрија.

Остадох дужан и Лазаревцу овога пута, јер сам се само искрао назад на Ибарску магистралу, и убрзо, уз провалу облака у Сремчици, стигао назад, у Београд.

The post Преко прече, наоколо ближе – од Ваљева до Београда преко Мионице и Лазаревца first appeared on Beautiful Serbia.

U turistički obilazak „Prvi Svetski rat u Beogradu“,stopama Gavrila Principa povele su nas tri simpatične devojke: Tijana, Katarina i Jelena, polaznice radionice „Možeš i ti da budeš turistički vodič“ koju organizuje ovo udruženje. Sudeći po njihovim prezentacijama, ovu radionicu treba shvatiti ozbiljno, kao koristan korak u komplikovanoj proceduri dobijanja licence za zvanje turističkog vodiča.

No, vratimo se turističkoj turi koja je tema ovog članka. Ispred Biblioteke grada Beograda gde je održana uvodna reč, krenuli smo put Kalemegdana, do spomenika zahvalnosti Francuskoj gde su prisutni imali priliku da čuju priču o ulozi Francuske republike u Velikom ratu i pomoći koju je ova zemlja pružila srbima tokom I. Svetskog rata. Takođe, zanimljiva je i priča o nastanku i simbolici ovog spomenika koji prikazuje Francusku u formi žene (Marijane) u pokretu koja drži mač, što simboliše Francuski juriš u pomoć Srbiji. Ovaj spomenik je delo čuvenog jugoslovenskog vajara Ivana Meštrovića a reljefi na postamentu su delo njegovih učenika, kasnije svetski priznatih vajara Frane Kršinića i Antuna Augustinčića.

Na Kršinićevom reljefu prikazana je personifikacija Sorbone kao simbol francuske pomoći u obrazovanju srpske omladine tokom i nakon Velikog rata. Na Augustinčićevom reljefu je, pak, prikazan niz francuskih i srpskih ratnika, simbol vojne saradnje u proboju Solunskog fronta.

Sa kalemegdana smo, pored palate Francuskog poslanstva, nastavili put venaca: Kosančićevog, Topličinog, Obilićevog i Zelenog gde se nalazi čuvena kafana „Zlatna Moruna“ u kojoj su se okupljali članovi „Mlade Bosne“ a u kojoj je održana tribina na temu „Sarajevski atentat – sto godina posle“.

Detalje o Turi i tribini možete da saznate na sajtu udruženja „Mladi za turizam“ tj. OVDE.

Autor: Miroslav Bronzić

The post Tutistički obilazak Beograda i tribina “Sarajevski atentat – sto godina posle” first appeared on Beautiful Serbia.

„Одаја је ударала на устајалу крв. Неколицина, погођени у главу, са скорелим образима од крви низ лице или слепе очи, седели су будни, но непомични, гледајући угашеним очима преко спавајућих. Насред кафане лежао је мртав војник. На његовим опруженим ногама нашли су други узглавље. Уз пећ се устурио један ратник напорно дишући и избацујући крв на уста. Он умире, зна да умире и зна да му нико неће помоћи. На лица рањеника падале су муве и летеле са ране на рану. Гдегде дигне се рањеник, погледа горким оком око себе, преврне окорео језик по сухим устима, па легне. Један је хтео воде. Сва уста чезнула су за капи воде! Један рањеник у дну одаје приносио је устима кору хлеба, који није могао да облизне. Људи су били гладни и… рањени. На фронту им је било тешко. Сви су они једва чекали да их свуку у Ваљево на негу и залогај… Само, мислили су, да се једном стигне у позадину! И док они леже овако заборављени, чује се кроз ноћ улицама једна отегнута и жалосна шкрипа мештанских, воловских кола. Долазе нови транспорти рањеника. Нико да их сачека и да се постара о распореду. Било их је који су тако часовима лутали улицама, не знајући шта да раде. Други су истоваривали рањенике по улицама, јер им је наређено, под строгом претњом, да одмах врате кола за друге рањенике. Једна јадно одевена сељанка која је терала кола пуна рањеника, беспомоћно је стајала пред сусталим вочићима и ћутке плакала…“ (књига „Дани и године“; Радоје Јанковић)

Тако је изгледало Ваљево крајем 1914. године, у време најжешћих битака око Мачковог камена, касније и Колубарске битке, током другог великог налета Аустроугарске царевине на Србију. Цео град се тада претворио у једну велику болницу а дешавало се, током Великог рата, да му број становника и десетоструко нарасте – што због здравих, што због рањених војника.

И тако, пошто су већ све „званичне“ болнице биле увелико попуњене, у болнице су прекомандоване и ваљевске касарне, гимназија, школа, зграда суда, а крајем септембра 1914. чак и бројне кафане и хотелске просторије. Цео град је постао болница, улице постадоше болнички ходници, а рањеник – главна националност.

Сто година касније, успомену на ваљевску болницу можете видети у Народном музеју Ваљева, који је и сам у то време био у функцији ратне болнице. Узгред, тада то није био музеј већ основна школа. И тако, у једном кутку музеја, у сали посвећеној двадесетом веку, налазе се носила са ћебетом, торбица за прву помоћ, разни медицински инструменти и бела  униформа неке медицинске сестре, можда баш сликарке Надежде Петровић, можда Флоре Сандс или неке друге, мање познате жене хероја? Надежда Петровић је, давне 1915. године, овде и умрла, од тифуса, негујући рањенике до последњег часа.

А поменути Ваљево, а не поменути (још једном) Колубарску битку, права је јерес. Био је то већ крај 1914. године, када је Аустроугарска са свим расположивим снагама навалила на Србију, желећи да се реваншира за батине које је добила при првом упаду на нашу територију, у лето исте године. Битка је, укупно – на обема странама, однела преко 50 хиљада живота, унесрећила преко 200 хиљада рањеника, а истим толиким цифрама бројали су се и заробљени и нестали. Тако је крах Србије одложен за годину дана, за годину која, нажалост, није могла бити боље искоришћена него за очајничку борбу Србије са свим тешким болестима и недаћама овога света,  праћеним епидемијом глади, а у ишчекивању новог напада Аустроугарске – овога пута у друштву са Немачком, и ишчекивању потпуно извесног „братског“ бугарског ударца са леђа.

Како год било, Колубарска битка је херојска, историјска и потпуно невероватна ратна прича где је наша војска, деморалисана, са великим губицима, после непрестаног вишенедељног повлачења по киши, зими и блату, без довољно муниције и борећи се стално против надмоћнијег непријатеља – успела да за свега неколико дана, под командом Живојина Мишића, среди своје редове, пређе у невероватну и неочекивану контраофанзиву и дотуче непријатеља до ногу. Е сад, што смо, барем моја генерација, ономад у детаље изучавали пету офанзиву и Сутјеску, и више научили о Титовом вучјаку (дал’ Рексу, дал’ Луксу) него о јунацима Колубарске битке, шта се може. Ионако је сада на делу континуирана едукација, па је то прилика да се континуирано попуњавају и одређене рупе у образовању. Где их свако попуњава према својој савести.

Народни музеј – кабинет војводе Мишића

Пошто смо (сасвим мало) елаборирали ове две теме нераскидиво везане за Ваљево, можемо сад и да уђемо у сâм град, и то право кроз музеј: Народни музеј Ваљева, смештен на Тргу Војводе Мишића, је одлично место одакле можете почети обилазак овога града, јер ћете лаганом шетњом кроз мајсторски постављену изложбу – проћи кроз све векове ових простора, бивајући одједном савременик и пећинских људи, и грнчарских стваралаца из Неолита, па предака из типичног српског средњовековног домаћинства, а затим се у пар корака наћи тик поред старих занатских радионица на којима недостаје једино цедуља „враћам се за 5 минута!“ Јер, као да је јуче ту окачена, на клину виси мајсторова кожна кецеља,

Народни музеј Ваљева – стари занати

одмах поред наковња и великог меха који по потреби распаљује ватру за ковање сеоских алата. Ту је и Пикелмајерова, прва ваљевска апотека – из 1870. године, а свега неколико корака даље можете видети како је то изгледало када је први воз, давне 1908. ушао у Ваљево. Затим ћете доћи до ратног кабинета војводе Живојина Мишића са Солунског фронта, са све поклоном британске армије – зидним сатом направљеним од топовских граната, да би све то било заокружено са мирнодопским салоном ваљевске трговачке породице, чисто да се зна да је између ратова било понекад и мира.

У следећој сали су експонати из Другог светског рата – галерија оружја, свих могућих пиштоља и аутомата, са митраљезом Максимом и којекаквим другим моделима, упакованим уз пањеве и џакове, као да их је ту сам Николетина Бурсаћ нежно спустио.

Због свега тога, није ни чудо да је овај музеј неколико пута био награђиван као најбољи музеј у Србији, а претпрошле године закитио се и једним цветом, и то „туристичким“.

Народни музеј – Ваљево

Пошто иза сваког успешног музеја стоји успешан – директор, ето, да поменемо и тог дугогодишњег културног менаџера, Владимира Кривошејева, који је са својим одабраним тимом успео од Ваљева да направи једну од културних престоница Србије, и који је, барем колико и Том Круз, испунио немогућу мисију: у овај град се долази због музеја! И тако Ваљевском музеју, у граду од око 60 хиљада становника, дође у посету око 30 хиљада гостију. Замислите да у Београд, само због Народног музеја (под условом да ради, не рачунајући садашње изложбице у два и по ходника), дође близу 700.000 људи! (иначе, Београд је 2013. године укупно посетило око 640.000 туриста) Да не буде забуне, и овде се са таванице злокобно помаљају флеке од прокишњавања, а буџет за културу Ваљева сигурно није ни принети оном београдском. Али, очигледно, људи знају, имају визију и – раде, а можда је тајна њиховог успеха и у томе што су далеко (око сто километара) од Министарства културе?

А кад купите карту за Ваљевски музеј, добијате улазницу за још две поставке – једна је на стотињак корака даље, где је Муселимов конак, а до друге можете и колима – улицом Војводе Мишића – ка Бранковини и Шапцу – до Куле Ненадовића. Породична карта (за целу породицу, за све три поставке) кошта 680 динара, што је заиста одлично уложен новац, осим понедељком, када музеј не ради.

Место где су кнезови посечени

Дакле, кад изађете из Народног музеја, обратите пажњу на три ствари о два човека! Прво: Испред музеја се налазе бисте кнезова Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина, прве двојице од многих настрадалих у сечи кнезова која је довела до Првог српског устанка.Друго: Десно од музеја, на углу са улицом Вука Караџића, налази се споменик у облику пирамиде, са главом жене на врху – пола лица девојке, а пола старице, дело вајара Миломира Јевтића, који обележава тачно место где су кнежеви посечени. То је иначе и споменик познат по томе да је у свега недељу дана од његовог свечаног откривања – поменута женска глава два пута нестајала: једном ју је скинуо сам уметник, а да никог није обавестио, не би ли нешто дорадио, а други пут је то урадила, трајно, нека мање уметничка, а више лоповска душа. Сва срећа, као што видите на фотографији, тренутно је све у реду. И треће: Стотињак корака даље налази се Муселимов конак,

Муселимов конак

који је уједно и најстарија сачувана зграда Ваљева, са краја 18. века. Муселим је ономад био турски управник Ваљевске нахије, те му је конак, тј. приземље, био нешто као пословни простор, док се у подруму налазио затвор – чији су најпознатији заточници били Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. Одатле су и одведени на погубљење, а затим су њихове главе истакнуте на крову конака. Уосталом, све то лепо пише у песми „Почетак буне против дахија“:

„Ал’ бесједи Бирчанин Илија:

Господару, Фочић Мехмед-ага!

Ево теби и сто кеса блага,

Поклони ми живот на мејдану.

Вели њему Фочић Мехмед-ага:

Не будали, Бирчанин Илија!

Тко би горског упустио вука?

Мехмед-ага викну на џелата

Џелат трже сабљу испод скута,

Те Илији одсијече главу…“

Данас је Муселимов конак богат музејски простор где можете видети бројне експонате, документа и мапе из времена српских устанака, а у подруму је и даље тамно, мрачно и хладно, што изложби „сеча кнезова“, тј. справама за мучење и луткама које приказују оковане кнезове – даје веродостојан оквир.

Муселимов конак, подрум – тамница

Иначе, данас Илија Бирчанин почива у порти манастира Ћелије, у јужном делу града, а Алекса Ненадовић, као и бројни други чланови ове чувене породице – поред цркве у Бранковини.

Пошто сте обавили историјско „поткивање“, преостаје вам да лагано, као прави, обични туристи, прошетате Ваљевским улицама и сокацима, дуж обала Колубаре, која протиче централном градском зоном. Колубара је настала (и настаје и даље) од Обнице и Јабланице, измешаних мало испред улаза у Ваљево, да би затим текла, текла, све док сав свој тешко стечени идентитет не утопи у Сави, негде код Обреновца. Друга велика ваљевска река је чувени Градац, али у његовим обалама и кањону се ужива тек када мало изађете из града. Ушће Градца у Колубару се налази са задње стране велелепне Саборне цркве Васкрсења господњег, а у лепоти ове реке можете уживати и ако из Кнез Михаилове улице, одмах после надвожњака, а пре гвозденог моста, скренете у једну уличицу која ће вас довести до два ресторана – „Тадића млин“ (није то „онај“ Тадић, јер би се иначе звао „Тадића нови млин“) и „Видра“. Само пазите – на том скретању стоји једна зарђала табла – путоказ за „Видру“, али показује потпуно погрешан смер. Да ли ју је тако окренуо ветар или можда конкуренција, ко ће знати. На истом месту, између надвожњака и моста, са леве стране, када долазите из центра, можете видети и споменик Миловану Глишићу, извајан у белом мермеру, споменик писцу и земљаку – рођеном у селу Градац, недалеко од Ваљева. Куд год кренули, којом год улицом и на коју год страну – наићи ћете, кад-тад, на неки споменик.

Углавном, кад се већ нађете на том месту, збиља је грех не одвојити мало времена за ручак, на пример, у ресторану Видра.

Видра – зато што је река Градац толико чиста да у њој још увек живе видре, а и зато што је ту одмах и један млин, испод кога се, у речном плићаку, исправила на задњим ногама видра у камену, пригодна скулптурица на пригодном месту. У млину можете купити свеже млевено брашно, те кукурузно, те ражано, те хељдино, па када вас опхрвају успомене на Ваљево, ви умесите један хлеб од тог брашна – и одмах ће вам бити боље.

Сам ресторан је, иако релативно неугледне спољашњости, на дивном месту, са уздигнутом терасом, одмах уз Градац, а у његовом саставу је и дрвени мост са проширењем на средини – тако да можете ручати и ту, изнад саме, чисте и зелене реке. Мост делује чврсто (да се ја питам… знате већ – Бата Стојковић, аутобус и тако то), па нема опасности од пропадања у реку чак и ако се баш преједете. Од јела – има ту разних ствари, али, ипак, димљена пастрмка је (била) перфектна. Једна рибља чорба, две обилне порције: пастрмка и ражњићи, две салате, сокови, чаша вина, точено ваљевско пиво – све укупно – 2000 динара.

Кад од „Видре“ кренете даље, узводно, наићи ћете на малу брану, која Градац привидно претвара у језеро, спектакуларне тамно зелене боје. Стотињак метара даље је и један сладак кафић, где вас чека еспресо за 90, кафа за 60 или точено ваљевско за 80 динара.

После ове мале гастрономске дигресије, вратимо се поново у Ваљево, до Трга Војводе Мишића – који краси споменик овог нашег чувеног војсковође, стаменог, забринутог, раскриљеног шињела, са двогледом у руци.

А и без двогледа одатле се види још један диван споменик (не зову Ваљево узалуд – „градом споменика“), посвећен Десанки Максимовић,

Споменик Живојину Мишићу

а на коме стоји „Песништву на дар – песнички народ“. Подигнут је још крајем 1990. године, и – иако су Десанку „убеђивали“ да је то споменик поезији који сасвим случајно подсећа на њу, било је потпуно јасно да је наша чувена песникиња, професорка књижевности и академик – добила споменик још за живота. Одмах поред споменика, налази се дивна зграда, у розе тоновима, из 1871. године, у којој се данас налазе, и раде, лист „Напред“ и „Радио Ваљево“. Ту близу је и туристички – инфо центар, у коме изгледа можете да нађете разноразне ствари, али не и мапу центра Ваљева са главним туристичким тачкама (коју ипак нађосмо, у Народном музеју, и хвала им на том малом поклону).

Споменик Десанки Максимовић

Шетњу Ваљевом можете наставити улицом Кнеза Милоша (само пратите радње са патикама, не можете да промашите), где се очигледно налази главна трговачка зона али и неколико симпатичних кафића за предах између два вађења кредитних и иних картица, и понека пекара или посластичарница (једна која нуди – посне сладоледе). Када приметите да вас радње више не прате, наићи ћете на релативно мали парк, али какав! То је познати парк на Јадру, оплемењен необичним главама – скулптурама Виде Јоцић – споменицима народним херојима Ваљевцима – Драгојлу Дудићу, Жикици Јовановићу – Шпанцу и другима. Све у зеленилу, одмах до Колубаре.

Парк на Јадру – Хероји

Затим лагано пређите мост (то је иначе и главни правац за Бајину Башту, али и за Лелић и Ћелије), ту је и неки велики ресторан – пивница „Барон“, ако се добро сећам, а онда полако скрените лево и ући ћете у Бирчанинову улицу, широм света познату као Тешњар (Тешњар је, уствари, појам – део града који обухвата још неколико попречних уличица).

То вам је стара чаршија, још из турских времена, где је и дан данас калдрмом и оновременским кућама закључано време са краја 19. века.

Ту су данас, углавном дотеране, старе приземне и једноспратне куће – у којима се налазе ресторани, пекаре, галерије („Le petit consulat“), винарије, занатлијске радње, један етно кутак – а са те стране Колубаре не видех више ниједну патикарницу. А ни банку.

Бирчанинова је прилично широка онда када у потпуности припада пешацима – а то је изгледа само у вечерњим часовима. Иначе је, а одатле јој и име – стешњена (а што се не зове „Стешњар“?) између падине брега и колубарског кеја и понеког аутомобила који вас свакако не асоцира на претпрошли век.

Тешњар је некада, почетком 19. века, имао скоро 200 дућана, који су жељно чекали „ваљевски панђур“, тј. општенародни сајам целога краја. Понеки од тих грнчара, обућара, воскара, бојаџија и кројача – и дан данас, кроз неку трећу, четврту или пету генерацију – и даље краси тешњарске сокаке. А улицама су, свако у своје доба дана, шетали продавци алве и бозе, па киселог млека и кифли, затим продавци колача и на крају, наравно, ћевабџије. Логично је да је то био и главни ваљевски корзо, што се није много променило ни неких 130 година касније. А највећа тешњарска гужва је у августу, сваке године по десетак дана – када крену Тешњарске вечери, локални летњи фестивал.

Из Тешњара се можете часком вратити једним од неколико мостова на леву обалу Колубаре, до хотела „Гранд“, па затим још мало прошетати улицом Војводе Мишића до цркве Покрова Пресвете Богородице, из 19. века, а можете мало прошетати и Карађорђевом улицом, практично првом на коју наилазите из правца Београда када пратите путоказе ка центру Ваљева. Ту ћете одмах видети две ствари – идентичне за скоро сваки српски град – паркинг зону (црвену, а мало даље је и плава) и чувене плоче по тротоару – исте као оне на београдским Теразијама, и шире. Као да је у свим српским градовима тротоаре радила иста фирма са истим материјалом. А можда стварно и јесте? Ипак је то било време демо верзије Закона о јавним набавкама, или беше то верзија 1.0 home edition?

У склопу Карађорђеве улице налази се некада Титов, а данас Градски трг, а ту су и Градска кућа, Основни и Окружни суд, Пошта и још свашта. Један од најлепших градских споменика, подигнут у част проте Матеје Ненадовића, са књигом у десној и мачем у левој руци, са крстом на прсима, налази се између поменутих судова – што је и логично јер је прота Матеја ипак био први председник Правитељствујушчег Совјета, велики дипломата и прави представник државе у настајању.

Споменик проти Матеји Ненадовићу

Када се сити нагледате свих тих архитектонских и уметничких решења ове главне градске улице, можете опет да се вратите до најлепшег дела града – до обала Колубаре, па да прошетате још мало поред шарене зграде Дома културе, да седнете на неку од слатких ПУПС клупа са каменим столовима, на којима су урезане шаховске табле (и то по три клупе – две за шахисте и трећа за кибицере), или да свратите у неки од бројних кафића у склопу малог тржног центра. Центра? Мада је то, ипак, свега неколико дрвених кућица (нешто као београдски „градић Пејтон“).

Одатле је најбоље поново прећи Колубару (штета је не искористити толике мостове кад су их већ изградили), и запутити се ка велелепној Саборној цркви Васкрсења Господњег.

Саборна црква Васкрсења Господњег

То јест, боље рећи „ка храму“ него „ка цркви“, јер то и јесте други по величини храм у Србији, одмах после Светосавског. Изградња је трајала од 1992. до 2010. године, црква је грађена у српско-византијском стилу, а висока је чак 47 метара. Унутрашњост је још увек потпуно неосликана и сива, али биће времена да се и то дотера. Ако није уређена унутрашњост – јесте спољашњост. Испред цркве се налази велики и пространи плато, са клупама и великим крстом који израња из фонтане, наслоњене на Синђелићеву улицу. Преко пута се налази ваљевска пијаца, а крајичком ока опазио сам једну радњу која продаје једини дуван који се једе и од кога можете и да се угојите, а има везе са чварцима. Узгред, и за дуван чварке постоји фестивал – а где него у Ваљеву, свакога октобра. На самом углу пијаце налази се један неугледан, зелено офарбани бифе, са убедљиво најбољим погледом на цркву – по имену „Код таште“. Оригинално-спасоносни назив за мужеве пијанце – јер која би се још жена наљутила на мужа кад дође кући и каже: „ма свратио сам мало код таште“! (мада – тешко да то може упалити више пута?)

Кад сте у Ваљеву, и ако имате времена, обиђите свакако и чувене манастире – Лелић, Ћелије и Јовању, а можда и Пустињу, која је мало даље – на путу ка Бајиној Башти. А ту вам је и још увек непотопљена Ваљевска Грачаница, чекајући даљи развој ситуације са пуњењем нове ваљевске акумулације. Истина, све поменуте молитвене просторе смо већ обишли претходних година, стално заобилазећи центар Ваљева – да бисмо, ето, коначно дошли у Тешњар и на тргове Десанке Максимовић и Живојина Мишића, дошли на обале Колубаре, у град који је рутински и темељно страдао у сваком светском рату, а затим и, последњи пут, у оном необјављеном а милосрдном рату, 1999. године.

На путу за Лелић и Ћелије, на успону – одакле се Ваљево види из полу-птичје перспективе, налази се још један велики парк – на Видраку – познат по шест и кусур метара високом споменику Стеви Филиповићу, народном хероју, командиру Колубарске чете Ваљевског партизанског одреда. То је заиста чувени споменик младићу, човеку од 26 година, који је раширених, уздигнутих руку и инаџијски стиснутих песница обешен на овоме месту.

Петница

Ако из центра кренете на исток, и код споменика Миловану Глишићу наставите правцем за Дивчибаре, после неколико километара доћи ћете и до – Петнице.

Осим, вероватно, прве асоцијације – на истраживачки центар Петница и онога јуниора из прошлонедељних вести што кока-колу претвара у воду (ваљда ће да смисли и контра експеримент?), Петница је такође и синоним за спортско-рекреативни центар, а и за Петничку пећину и Петничку цркву.

Иначе, да мало приватизујемо овај путопис, морам да приметим да већ неко време, тј. већ годинама, по Србији не путујемо по сопственом избору, већ вођени синовљевим локацијама за републичка такмичења (Ниш, Сремски Карловци, Тршић), а сада, ето – и научним амбицијама, па смо захваљујући његовом доласку у Петницу и ми добили прилику да темељно обиђемо Ваљево.

Дакле, када са главног пута ка Дивчибарама скренете ка Петници, прво наилазите на спортско- рекреативни центар, који је ове године ушао у четврту деценију – што се слаже са бројем од четири базена, све са пратећим трибинама и просторијама за локалне ватерполисте и пливаче. За непливаче – ту су други терени – за одбојку, фудбал, кошарку и тако те ствари.

Мало даље наилазите на још једно одвајање – ка Петничкој пећини. Кад приђете до саме пећине, прво наилазите на један потенцијално симпатични ресторанчић на речици, на жалост – затворен и затрпан гомилама ђубрета које делују као да ту стоје још од прошлог првомајског уранка (а ми дошли у априлу). Ни чистоћа у самој пећини није на високом нивоу, али то је ваљда опште место код свих (?) туристичких локација Србије.

Кад изигноришете ђубре, угледаћете пред собом велику, Доњу пећину, која је, како се то стручно каже – поткапина, или полупећина, са широким отвором главног улаза – који одмах открива све што се налази унутра. Тај улаз је у облику троугла, а унутар троугла, тј. пећине, извире Бања – поток, поточак, речица – шта год.

Код дрвене табле, на прилазу ресторану, приметићете шумске степенице које вас воде ка Горњој пећини. У њу се улази кроз четвртасти, очигледно вештачки отворен или проширен улаз, па се за тили час нађете у Концертној дворани, највећој просторији целог пећинског комплекса. Висина дворане је око 20 метара, а на њеној таваници су два велика отвора, или (још мало струке) – два вигледа (јаме настале у таваници веће подземне просторије, кроз чији отвор се види дневна светлост). Током уређивања пећине, спојене су Доња и Горња пећина, а са свим целинама и свим клаустрофобичним сужењима и пролазима – овај систем има око 580 метара дужине.

Толико о пећини, а после још неколико стотина метара онога пута са кога сте скренули до пећине, наилазите на црквено-истраживачки комплекс Петница, смештен на дивној падини, изграђен у наставку шуме која се спустила до самог улаза у истраживачки центар. Шалу на страну, црква није део научног центра, али је толико близу овоме комплексу да из даљине изгледа као да је то све један манастир са екстра модерним конацима.

Црква је саграђена давне 1864. године, посвећена је Успењу Пресвете Богородице, а помиње се да уствари датира још из 15. века, само што су је Турци пар пута рушили, а једном до темеља – у доба Кочине крајине, за време Аустријско-Турског рата.

И тако, после базена, пећина и цркве, долазите и до оне „праве“ Петнице – истраживачке станице, организације која се, изводећи сваке године салто мортале да обезбеди потребан новац за рад, бави ничим изазваном подршком и образовањем младих, талентованих и бистрих основаца, гимназијалаца и студената Србије. Ту све врви од семинара, и зимских, и пролећних и летњих, а и јесењих, ту се експериментише, презентују и анализирају резултати, спроводе и веома озбиљни истраживачки пројекти, и шта све не. Овде се врши пробој ка новим хоризонтима математичких, природних и друштвених наука – и производе се генерације нових научничких звезда које ће сијати, углавном, на туђем а не на нашем небу, осим понекога – ко се дохвати министарског места у Влади Србије (што уопште није лоше, јер се ту обично смишљају најкомплекснији научни експерименти, на доста великом узорку становништва).

Петница је основана 1982. године, а ради и дан данас – и изгледа заиста дивно (споља). Све је дотерано, чисто, модерно и – сумњиво (на зиду главне зграде стоји један сунчани сат, са мотом – „сумњај да би разумео“). Из прве руке, сазнали смо да је и изнутра све дивно, да Петницом влада једна импресивна, радна и стваралачка атмосфера, где се непрестано ради, учи и сазнаје и где су предавачи људи од ауторитета, особе које импонују својим знањем и још више начином како га преносе новим Петничанима, али, притом, подједнако расположени и за шалу (ђаци ђаволи…). Петница – дијамант Ваљева. Чуј, Ваљева? Србије!

Кула Ненадовића

Толико о Петници, а сада још мало о Ваљеву. Ако се још сећате оног музејског дела путописа, сетићете се да је требало искористити и трећу трећину породичне карте – у Кули Ненадовића. До ње се стиже када из Карађорђеве улице скренете у улицу Војводе Мишића, што вам је и правац за Бранковину и даље, за Шабац. Чим пређете речицу Љубостињу и чим пут крене да се пење узбрдо, и то на брдо Кличевац, видећете са десне стране јасно обележено одвајање за ову кулу.
И она, као уосталом и цело Ваљево, има богату историју – подигнута је рукама војводе Јакова и његовог сина Јеврема, из чувене фамилије Ненадовића, 1813. године, у склопу мањег утврђења намењеног одбрани града од Турака. Нажалост, одбрана је, сломом Првог српског устанка, ипак попустила, па су Турци кулу прво отели, а онда још и адаптирали у тамницу и простор за мучење. Зато ју је, првом приликом, по избијању Другог устанка, војвода Сима Ненадовић – затекавши силне измучене сужње, за које је још помислио да су их Турци ослепели – у бесу срушио и запалио, а и нека је. Двадесетак година касније, кула је ипак обновљена и све до краја 19. века коришћена је као барутана. Кула је четвртасте основе, висока скоро двадесет метара, украшена спомен плочама које говоре о њеној градњи и градитељима.

А тај затворенички подрум најбоље је описао Сима Милутиновић Сарајлија:“Под кулом мало подрумче, без икакве зирке и одушка (кроме од лакта широкијех поклопнијех вратаоца) а за неколико буради барута и за фишека пушчанијег сандучиће, но у којем се чоек није исправити могао и у којему је овда од Турака му стрпанијех Србова по неколике их десетине, ка и снопље, једно врх другога лежали.“ Захваљујући туробним макетама затвореника у подрумској сали, и дан данас се може видети каква је то тешка мука била за све сироте сужње који су овде боравили и остављали кости.

У истом том подруму, данас се налази лепо опремљена сала са телевизором, на коме вам – чим дођете – пусте филм о Ненадовића кули. На вишим спратовима се налазе разни историјски подаци о кули, макете куле са комплетним утврђењима и шанчевима, као и бисте Ненадовића, „сакривене“ иза стакала, у мраку. Тек када приђете близу тог стакла, светло се упали, и одједном се нађете очи у очи са, главом и брковима, Јаковом Ненадовићем! И наравно, свуда љубазни кустоси – домаћини, свуда дивно уређени простори – толико да је заиста штета не обићи све ове музеје.

Преко пута куле, данас се налази војна касарна – некако очекиваног имена: „Војвода Живојин Мишић“.

Пут нас је даље водио ка Бранковини, што значи да смо тако завршили наш излет и обилазак Ваљева. А  зашто се Ваљево зове баш тако, нико поуздано не зна, али сумњају на неког крчмара Ваља, чија се крчма надалеко прочула – па се око ње развило и насеље. Сумња се и на старе Римљане, који су можда кумовали на латинском (vallis – долина), али у игри су и занатлије за израду сукна са својим ваљарицама дуж Колубаре, па до мање компликованих теорија које говоре да су се Ваљевци овамо „(с)ваљали“ са оближњих брда и планина, и то још на ваљâну, плодну земљу.

А можда су Ваљевци „ваљали“ неку робу, можда баш дуван чварке, можда су се овде занатом прославиле и неке (ш)ваље, ко би то сад могао са сигурношћу да каже. Углавном – Ваљево је Ваљево. И тачка.

Бранковина

Да ово село не постоји, требало би га измислити. Бранковина би вероватно требало да буде предмет истраживања петничких научника – јер када се у једном селу роде и један кнез, и тројица војвода, и прота – председник Правитељствујшчег Совјета и писац, па госпођа мајка краља Петра , па путописац и начелник министарства просвете – онда ту свакако вреди  мало проверити о чему је реч – да ли о води, да ли о ваздуху, природи, храни, или ипак само наслеђивању најбољих српских гена који могу настати на овим просторима.

Бранковина је нераскидиво везана за лозу Ненадовића (али да не заборавимо ни Максимовиће, нарочито Десанку), па да идемо редом:

Одавде је поникао одважни кнез Посавско- тамнавске кнежевине Алекса Ненадовић, погубљен заједно са Илијом Бирчанином, како је то већ поменуто.

Његов млађи брат, Јаков, био је један од војсковођа у Првом српском устанку, а касније и први министар унутрашњих послова Србије.

Син кнеза Алексе – чувени Прота Матеја Ненадовић, био је организатор Првог српског устанка, невероватан дипломата пред којим ниједна врата нису бивала затворена, а посебно руског цара (ех, да се онда градио „Јужни ток“!), а био је исто толико добар и писац – оставивши печат тог времена у својим „Мемоарима“.

Прота Матејин брат – Сима, такође је догурао до звања војводе, а учествовао је у оба српска устанка.

Син Јакова Ненадовића био је војвода Јеврем, официр и председник суда, а његова ћерка је била супруга кнеза Александра Карађорђевића и мајка краља Петра Првог, као и још осморо деце из тог брака.

Лозу је наставио и син Прота Матеје – Љуба Ненадовић. Школован на студијама у Хајделбергу, касније професор у Београду, министар просвете и један од првих 16 редовних чланова Српске краљевске академије, али и чувени путописац, или „писмописац“ – оставио је иза себе пет књига „писама“ од којих су можда најпознатија „Писма из Италије“, у којима пише о Његошу.

Протина школа у Бранковини

То су само неки од читаве лозе великих и успешних људи фамилије Ненадовића, па ево – хвала још једном Бранковини на свим тим људима!

Ово село се налази на десетак километара удаљености од Ваљева, на путу ка Шапцу, можда не баш најсрећније обележено – јер се прва табла види баш на месту скретања, и то на мало незгодном делу пута, на правцу и успону где изгледа сви залећу аутомобиле колико год могу.

„Бранковина“ у музејско-туристичком смислу, обухвата један велики зелени комплекс, где се налазе Протина и Десанкина школа, црква Светих Арханђела, вајат породице Ненадовић, бројне собрашице (о њима мало касније), бунар Ненадовића, гробови Ненадовића и Десанке Максимовић, а кроз све то вијуга један поток, по имену, логично – Школски.

Десанкина шклоа у Бранковини

Црква је подигнута пре скоро два века, као задужбина Проте Матеје, а чим уђете – са леве и десне стране – можете видети прави мали музеј, тј. део ризнице цркве са изузетно вредним богослужбеним предметима – као што је то позлаћено, богато украшено Велико јеванђеље, поклон руског цара Проти Матеји, па ручни Протин крст, Хаџи Рувимов дуборезни крст и много тога другог. Одмах поред цркве налазе се споменици-гробови Ненадовића – Алексе, Јакова, Симе, Проте Матеје, Јеврема и Љубе. Ту је и споменик подигнут јунацима Балканских и Великог рата, који је подигао краљ „Петар велики ослободилац“ како пише на споменику, заједно са својим ратницима из црквене општине Бранковинске, а на споменику стоји и:

„Аманет вам остављамо,

К’о зеницу ока свог`

Сачувајте дела наша,

Помог`о вам Господ Бог“

Чини се да баш и нисмо најуспешније сачували дела, или барем територије, наших предака, сада, 100 година после почетка Првог светског рата, а зашто је то тако, одговориће вероватно тек наши преци, за још једно 50-100 година.

Мало даље, на једном малом узвишењу, у црквеној порти или у школском дворишту – свеједно, у сенци великог дрвета, налази се и гроб Десанке Максимовић, вероватно на истом месту где се, са другарицама и друговима, играла током својих школских дана у Бранковини. На истом месту сахрањен је и њен супруг Сергеј Сластиков, песник, глумац и преводилац, кога је Десанка надживела за скоро четврт века. На великој плочи, постављеној на хумку ово двоје песника, налази се и макета московске цркве Светог Василија Блаженог.

Шетајући даље кроз црквено-школско двориште, видећете и неколико „собрашица“, тј. дрвених кућица, понекад само кровова на четири стуба, са столом и клупама, где су се читаве породице смештале и одмарале за време црквених празника. Ту је и чесма Ненадовића, а ту је и породични вајат, уједно место рођења Љубе Ненадовића. Тако је судбина одлучила што се тиче овог великог путописца: обишао је пола света, а место где се родио и место где почива – остадоше удаљени свега десетину метара.

Са друге стране Школског потока налазе се две старе школе, од којих је једна „Протина“, из 1836, а друга „Десанкина“, из 1895. године. У обе зграде распоређена је стална поставка која вас информише о развоју школства у то време – с тим што у Протиној школи можете видети и праве, старинске учионице, све са скамијама, дрвеним таблицама за ђаке, перима за писањем, а ту је, богами, и прут. Замислите данас прут у школи! Била би то вест за насловну страну свих дневних новина, био би то утисак недеље, ударна ТВ вест, формирале би се фејсбук групе „лако је пруту да се соколи, док бије децу њега не боли“, премијер би формирао радну групу која би испитала тај случај, дошли би и европски посматрачи, ОЕБС и остали… Нема више прутова, али нема више ни онаквих Ненадовића, ни онакве Десанке…

Када уђете у Десанкину школу – музеј, видећете како је изгледала њена радна соба, све са намештајем купљеним 1924. године – од хонорара за прву збирку песама, и ћириличном писаћом машином „Remington“. А у суседној просторији налази се једна модерна провидна пирамида у којој се појављује 3Д слика песникиње, а из звучника се непрестано емитују снимци песама Десанке Максимовић, у њеном сопственом извођењу – читању. Неће сметати да се, у овим пролећним данима, присетимо баш „Пролећне песме“?

Осећам вечерас док посматрам ласте

и пупољке ране

како срце моје полагано расте

к`о видик у лепе, насмејане дане

како с младим биљем постаје све веће

и лако к`о крило,

и како му цело једно небо среће

и пакао бола не би доста било

како чезне за свим што би живот мог`о

лепог да му даде,

и да му ничега не би било много,

тако су велике чежње му и наде.

Осећам да досад све је било шала

мога срца врела,

да још ником нисам љубав своју дала

колико бих могла и колико хтела.

Да има у мени цела нежна плима

речи неречени`

да бих срце могла поклањати свима

и да опет много остане га мени.

За растанак – до неког следећег „сусрета“ са нашом великом песникињом и њеним песмама – да кажемо и да је рођена у селу Рабровици код Ваљева, и да поновимо како је била и професорка књижевности и чланица САНУ. О свему осталом нека сведоче – њене песме.

И тако, захваљујући вредним и уметнички настројеним Ваљевцима, Бранковина је један од главних туристичких центара овога краја, где током године сврати и око 50 хиљада гостију. Такође, овде се одвијају и три традиционалне манифестације – од „Десанкиних мајских разговора“, преко „Десанкиног михољског лета“, па све до манифестације „Дан малине“.

Манастир Каона

Кад обиђете Ваљево, па Бранковину, па ако сте још ухватили правац ка Шапцу, заиста је штета не свратити у барем један од два оближња манастира. Први је Докмир, у истоименом селу, на одвајању ка Убу, а други – који смо овом приликом и обишли – манастир Каона – за који се скреће док пролазите кроз село Драгиње.

Једно скретање, па друго, па треће – и ускоро ћете се наћи пред манастирским имањем, које потиче још из 14. века, мада се за прву цркву са овога места каже да је изграђена још у 11. веку.

По народним предањима, манастир је задужбина Иконије, једне од две сестре Милоша Обилића. Сестра је брата још пре његовог одласка у бој на Косову обавестила како је нашла предивно место за градњу цркве, те су се тако још за Милошева живота договорили да крену са задужбинарством. Обилић, као што знамо, остаде заувек на Косову, па је сестра Иконија, брату у помен, саградила Каону, док је њена сестра Вида изградила манастир у Видојевици.

Црква је посвећена Светом Архангелу Михаилу, а подигнута је на темељима старе цркве, 1892. године, шест година пре него што је рођена Десанка Максимовић (чисто да повежемо векове, манастире и људе). Из предисторије нове цркве, вреди поменути и да је манастир током Првог српског устанка дао своје монаштво у устаничку војску, простор цркве за магацин муниције, а конак за болницу. Другачије речено – манастир је за устанак дао све што је имао.

Током Првог светског рата, таман кад су Турци престали са уништавањем цркава и манастира, дошла је Аустроугарска, чија је војска запалила црквену архиву и однела два звона, успут уништивши и цркву. Преживевши некако и Други светски рат и период послератне државе, одузимање манастирске земље и пратеће ствари, кренуло се 1962. године у велику, физичку и духовну обнову светиње, што се поклапа са старешинством оца Теофила.

Значајну улогу у обликовању манастира онаквим какав данас изгледа – а изгледа као права оаза (мада би то значило да је около пустиња, а овде и око оазе имате предивну природу), имао је и отац Милутин, игуман Каоне, а касније и владика аустралијско-новозеландски и затим владика ваљевски. Свој део (себе) у Каону је уложио и игуман Арсеније, који се пре мало више од пола године упокојио у Господу.

А поменута оаза је део Равних ливада, једна удолина, скоро голферски подшишане траве, у чијој је средини вештачко језеро, где, изгледа, постоји и водоскок – који није радио за време наше посете. Нажалост, ове године су – као и по Увцу или по Ђетињи – и овде навалиле неке досадне алге, па се део језера претворио у праву мочвару, где крекетање жаба надглашава све остале звуке или, боље рећи, све остале тишине манастирског имања. За чишћење језера недостају велике паре, али ваљда је све то само једна овогодишња полуелементарна непогода, која ће проћи како је и дошла.

Око језера постоји и стаза, а када ступите на њу, довешће вас с љубављу до једне пећине – или капеле Рождества Христовог, која симболизује ону божићну пећину у којој је Исус Христ дошао на овај свет. И овде, као у Бранковини, можете видети једну праву собрашицу, а у подножју цркве налази се и извор воде каонске, одакле вода тече право у крстионицу – изграђену по узору на крстионицу из тесалијске Тебе. Овде се крштење обавља потпуним потапањем новохришћана у воду константне температуре од 11 степени (мора се нешто и истрпети за улазак у Православље!), а за ту исту воду кажу и да је међу висококвалитетним лековитим водама, посебно за очне тегобе. Са друге стране, сам долазак у Каону, поглед на језеро, пашњак са овцама, поглед на околно зеленило и манастирске грађевине – већ сам по себи има лековито дејство на чуло вида, а вода вероватно само заокружи  овај свеукупни учинак Каоне на ваше очи. У манастиру се иначе, као највећа светиња, чува делић мошти Преподобне Мајке Параскеве, тј. Свете Петке.

Овде можете купити и прелепе славске свеће, са детаљима од обојеног воска, а успут, када већ уђете у манастирску радњу, у понуди имате и ракију каончанку, што – наравно – неизоставно иде у комплету за прославу породичне Славе.

Закључак

Свему овоме већ написаном заиста није неопходан никакав посебан закључак, осим позива да се – са разлогом (као што то беше овај наш скок до Петнице) или без разлога – запутите мало ка ваљевском крају. Да ли ћете обићи све ово поменуто, или ћете се негде задржати дуже  или краће, заиста није важно, докле год уживате у Ваљеву и Бранковини. Имајте у виду да се – доласком до Ваљева (из Београда) преко Ибарске магистрале и повратком преко Шапца до аутопута – уз мало вожње по Ваљеву, до Петнице и назад – направи скоро три стотине километара, што овај једнодневни излет ипак чини мало захтевнијим подухватом, нарочито ако не спадате у ранораниоце. Ако баш „заглавите“ увече у Тешњару или у неким другим ваљевским кафићима и ресторанима, можете увек да преспавате у хотелу „Гранд“, баш на тргу Живојина Мишића, па сутра наставите истраживање овога краја – и ето решенннија (што рече Зоран Радмиловић).

Дакле, Ваљево – обавезно!

Текст и фотографије: Слободан Огризовић

The post Ваљево, Бранковина, манастир Каона first appeared on Beautiful Serbia.