Mali odmor – Kušići

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Za Kušiće kažu da imaju tako divan vazduh da čak i Ivanjičani, stanovnici mesta koje je Vlada Srbije zvanično proglasila za prvu vazdušnu banju u Srbiji, dolaze ovamo da počaste svoja pluća i da dopune krvna zrnca (za dopunu mora lično da se dođe, ne može SMS-om). Pa ko ima problema sa astmom, bronhitisom, povišenim (a i sniženim) krvnim pritiskom, anemijom – pravac Kušići. Svakako, još je pametnije doći ovamo pre pojave pomenutih problema, preventivno.

Selo Kušići se nalazi na padinama Javora, a od Ivanjice se stiže pristojnim, pomalo krivudavim asfaltnim putem (25 km) – koji dalje nastavlja ka Sjenici. Od Beograda do ovde (ako se ide preko Topole, Rudnika, Čačka i Guče) ima nekih 205 km vožnje. Selo se smestilo na „kilometar“ nadmorske visine – u proseku, jer su kuće i imanja razbacani po obroncima, pa se neko nalazi na 800 a neko na 1200 metara iznad (nekog) mora.

View Larger Map

A otkud to „Kušići“? Možda po lekovitoj biljci „kuš“ (žalfija), a možda po reči „kuši“ što je u prevodu „đidija“ a u prevodu prevoda – kosač koji je najbolje odeven, najlepše peva, ima najbolji stas i glas (uzgred, svake godine se tokom kosidbe na Rajcu izabere po jedan đidija)! Dakle, moglo se danas dolaziti i u Žalfi(ji)će ili Đidi(ji)će. Prema arheolozima, ovde se živelo i pre Starih Slovena: behu tu malo Iliri, malo Tračani, a posle i Rimljani. A gde su Rimljani, tu su i latinske izreke: „Cur moriatur homo, cui salvia crescit in horto?” (Zašto da umre čovek, kome u vrtu raste žalfija?) Da li je baš u Kušićima nastala ova izreka, nije poznato.

Ovde se dugo nalazila i granica Srbije i Turske, a mnogi su bojevi ovde vođeni. Na planini se još ponegde mogu videti ožiljci (Karađorđevi šančevi) srpsko-turskih okršaja i ratova.

Put Ivanjica – Sjenica, prolazi pravo kroz „centar sela“, čijom levom stranom dominira nedavno renovirani hotel „Mona – Javor“, a desnom stranom, kada prođete crkvu – osnovna škola „Major Ilić“ i, odmah pored nje, vila „Angelina“, sa porodičnom kafanom „Mali odmor“. Vila Angelina je pravi biser seoskog turizma, sa sobama (14 komada) kategorisanim sa po 4 zvezdice. A gde je u Srbiji seoski turizam, tu su i neki jako vredni ljudi, kao što su to ovde uspešni domaćini – Vidakovići, Stojadin i Rajko, otac i sin (a iza uspešnih ljudi, stoje uvek – zna se, uspešne žene!) Vila je tog majskog vikenda bila dupke puna (takmičara, njihovih nastavnika i ponekog roditelja) zahvaljujući republičkom takmičenju iz istorije u Ivanjici, gde su i Vidakovići imali svog predstavnika, sina i unuka Nikolu (najmlađeg od trojice sinova/unuka). Pomenuta kafana „Mali odmor“ je stara dvestotinjak godina, što znači da je čak i Karađorđe, kada je ovde svraćao sa vojskom 1809. godine, možda nešto pojeo i popio? Kafana je i danas, iznutra, opremljena u etno stilu, zahvaljujući najviše starim, tradicionalnim predmetima i alatima iz ovoga kraja, uključujući i mešinu u kojoj se nekad držala rakija. Centralno mesto u kafani zauzimaju, ipak, dve stvari: stara porodična fotografija petorice braće Vidaković iz tridesetih godina prošlog veka i – kitnjasta diploma iz 1928. godine, kojom „se daje na znanje svakoj ovo zemaljskoj vlasti a i svakom koga se tiče da je“ Risim B. Vidaković, mehandžija iz Kušića, postao punopravni član Udruženja hotelijera, gostioničara i kafedžija!

Puno se radilo, puno se i steklo, pa se, po završetku II Svetskog rata – puno i oduzelo. To je nateralo Vidakoviće (Stojadinovu generaciju – njih petoro braće i sestara) u pečalbu, u daleku Ameriku, odakle se Stojadin ipak vratio svojim (porodičnim i mehandžijskim) korenima i uspeo da, uz pomoć svoje familije, obnovi i imanje i kafanu, a time nekako pokrene i celo selo. Zato su Kušići danas sinonim za seoski turizam, isto koliko i druga ivanjička sela: Katići, Devići i Dajići.

Vidakovići su poslednjih godina uveli i bogat antistres program za turiste – a, kako kaže Rajko, oni se porodično, vekovima, bave tim antistres aktivnostima samo što nisu znali da se to tako zove: cepanje drva, branje malina, plaštenje sena, branje šljiva, vađenje ivanjičko-javorskog krompira i tako te stvari.

Zbog zgusnutog programa, nismo se mnogo bavili anti-stresiranjem, a ni stazama i bogazama koje od Kušića vode ka drugim delovima Javora, ka Mučnju, Goliji. Mogućnosti za šetnju su svakako neograničene. Ostali smo dužni i istoriji (a nismo imali vremena baš zbog takmičenja iz istorije), pa nismo obišli ni ostatke Karađorđevih šančeva iz oslobodilačkih ratova Srbije sa početka 19. veka, a nismo videli ni spomenik čuvenom Majoru Iliću. Bruka.

A veliki je to čovek bio: Major Ilić, po imenu Mihailo, bio je jedan od najsposobnijih mladih oficira jedne od najsposobnijih vojski (sprske) tog vremena i već sa 30 godina napreduje do čina Majora! Kakav oficir, takav i pisac, i naučnik – čija su dela služila kao udžbenici za vojne škole. Bio je član Srpskog učenog društva, a govorio je nemački, ruski i francuski jezik! Kakvi li su tek bili generali i ministri odbrane (u 19. veku) kad su majori bili ovakvi!

Major Ilić je predvodio prvo Rudničku, a zatim i Užičku brigadu, i sa njima odneo velike pobede protiv turske vojske u bitkama na Javoru, čime je sprečen upad Turske ka Ivanjici i centralnoj Srbiji. Nažalost, smrt ga je sustigla već 24. avgusta 1876, u velikoj borbi na Jankovom kršu (visu). Ostalo je to opisano u ratnim beleškama Jovana Javorca, (inače profesora i ratnika, ali i kolege putopisca):

„Ali uz sam razvoj ovog junačkog okršaja, potamnje zvijezda, koja je najjasnije sjala po visovima Javora i Mučnja, a za sve vrijeme ove junačke borbe. Jedan i jedini komadić olova natersume izbačen iz cijevi, prokleta sudbino, ugasi život onome, kome se uspomena nikad ugasiti neće dok je Javora i sunca i dok je srpskog viteškog plemena“.

Na spomeniku na Javoru piše: „Izginulim borcima na Javoru i Kalipolju sa javorskim junakom Majorom Mih. Ilićem u ratovima za nezavisnost Srbije 1876. i 1877. god – Blagorodno potomstvo , 24. juna 1907. godine“ . Major Ilić danas počiva na Novom groblju u Beogradu.

Tako je to bilo na junačkom Javoru, sa junačkim precima.

Inače, kada krenete od Kušića ka Sjenici, posle jedno četiri kilometra nailazite na (makadamsko) odvajanje – put od oko 8 kilometara do Štitkova, Božetića (poznatih po sirijadi, krajem avgusta) i do brane na Sjeničkom jezeru, što je ujedno i najkraći put do Nove Varoši. Čisto da znate.

Skok do Studenice

Bili smo u Ivanjici, i imali smo na raspolaganju celo popodne za izlet po izboru. Iako je primamljivo delovala ideja da posetimo manastire Kumanica i Kovilje (gde živi iguman Amvrosije i sa njim pripitomljena vučica Alfa!), na kraju smo, ipak, otišli do Studenice.

Tek vozeći se par kilometara od centra Ivanjice duž Moravice (uzvodno) možete da steknete utisak koliko je zaista veliko ovo mestašce. I rekli biste da se Ivanjica širi i povećava, ali nađoh posle jedan depresivan podatak: prema rezultatima poslednjeg popisa, na teritoriji opštine Ivanjica, od 2002. godine povećan je broj stanova (za 1253 komada!) ali je broj stanovnika opštine manji za 3270 građana (!)

View Larger Map
Dakle, Ivanjica se vizuelno stvarno širi i povećava (građevinski, stambeno), ali… Ubrzo, putokazi za Studenicu upućuju na drugu stranu reke i put počinje žustro da se pentra u planine, ka Ušću i Kraljevu. Posle dvadesetak kilometara dobijate društvo – reku Studenicu, koja, kao i vi, vijuga između Čemerna i Radočela. Put Ivanjica – Ušće je odlična i prirodna veza ivanjičkog i kraljevačkog kraja, a njegovo puštanje u rad godinama su pratili baksuzni odroni i problemi. Negde tokom 2010. godine put je konačno završen i danas pruža nesputano zadovoljstvo prolaska kroz ovaj park prirode. I meštani kažu da je ovaj put odlična stvar, jedino što je zakasnio nekih tridesetak godina (za one odseljene Ivanjičane). Ali dobro, bolje trideset nego šezdeset. A i da je napravljen pre trideset, toliko bi propao da bi opet morao da se pravi novi, pa izađe na isto.

View Larger Map

Desetak kilometara pre Studenice nalazi se odvajanje za Deviće, a i za manastir Pridvoricu. Zatim se prolazi pored table – putokaza za Isposnicu Sv. Save, a za par minuta – eto i svevremenske Studenice. Čim uđete kroz glavnu kapiju, osetite dah davnina, istoriju dugačku osamsto (i više) godina, gde se, potpuno neverovatno, ni u jednom trenutku nije prekidao duhovni i monaški život. Centralno mesto zauzima Bogorodičina crkva, u punom sjaju svog radočelskog mermera, a tu su i crkva Svetih Joakima i Ane i crkva Svetog Nikole. Uz ogradu manastira vide se rezultati višegodišnjih arheoloških istraživanja, a u odnosu na poslednju posetu (pre jedno dve godine) može se konstatovati da su tadašnji konzervatorski radovi, kako napolju, tako i unutra – na živopisu u Bogorodičinoj crkvi, za sada završeni, a skele iz crkve uklonjene.

Osim turskih napada i paljenja manastira, velika šteta po freske nastala je zbog nestručne obnove, 1846. godine, kada je preko starih fresaka nanet novi sloj maltera da bi se naslikale nove freske. Jedan vek kasnije, restauracijom je ovaj sloj uklonjen, ali su po freskama ostala karakteristična oštećenja, koja se danas polako, i to baš polako, saniraju. U Bogorodičinoj crkvi nalaze se mošti Stefana Nemanje – Svetog Simeona, Stefana Prvovenčanog – Svetog Simona, kao i Svete Anastasije. Čast je i sreća (a malo i dobra organizacija) da u dva dana vidite i Oplenac i Studenicu, Karađorđeviće i Nemanjiće, noviju i staru srpsku istoriju, da se poklonite senima i moštima nekima od najvećih ljudi koje je ova zemlja imala.

Odmah iznad radnje sa suvenirima i tako tim stvarima, drveno stepenište vodi do studeničke riznice. S jedne strane, tužno je i strašno koliko je dragocenosti tokom vekova uništeno i poharano, a sa druge – pravo je čudo da je u riznici ostalo i to što je ostalo, posle svih ratova i vojski koji su ovuda prolazili. Tako se ovde mogu videti i zlatni filigranski prsten Stefana Prvovenčanog, pokrov za kivot Sv. Simona, dar sultanije Olivere, ćerke kneza Lazara, Bajazitove žene, triptih, metalne ripide, čaše i nekoliko rukopisa, zlatna i srebrna Jevanđelja, kao i jedno četvorojevanđelje iz 15. veka. Otac Siluan nas je uveo u riznicu malo pre nailaska jedne veće ekskurzije, pa smo imali dovoljno vremena da razgledamo i divimo se iskonskoj lepoti ovih studeničkih uspomena.

Gde je manastir, tu su i konaci, a gde su konaci (barem u ovome slučaju) tu je i sveža pastrmka. A gde je sveža pastrmka, tu su i gladni turisti, tj. mi. Ostalo znate. Što se tiče cene ručka, morali smo tri puta da gledamo račun da se uverimo da nam nisu loše, tj. premalo zaračunali. A nisu. Valjda samo skupštinski restoran ima niže cene.

Ispričali su nam u restoranu kako Studenicu obilazi dosta turista i vernika, a među njima zaista puno stranaca. A pričali su nam i kako se jedna japanska grupa turista u konacima satima pripremala, čitala vodiče, obnavljala gradivo – pre nego što su konačno ušli u manastir. To je pravo poštovanje istorije, manastira i 12. veka, nema dileme. A i nezgodno je da se nešto propusti, ko će posle iz Japana ponovo da dolazi do Studenice?

Duhovno i fizički osveženi, krenuli smo nazad ka Ivanjici, s tim što smo brzo stali kod table za Isposnicu Svetog Save. Tu sve lepo piše – ko hoće da dođe do donje isposnice, treba mu 30, a ko hoće do gornje – 80 minuta. Na početku staze uredno su poređani drveni štapovi (rent-a-štap, ali besplatan) koji jako zgodno dođu prilikom uspona, i srednje brzim hodom, zaista ste za pola sata kod donje isposnice. Tu se nalazi česma Svetog Save, a odmah pored je jedna bela kuća uz čiji donji zid se nalazi staro groblje. Kuća, koja se nalazi na sred staze ka gornjoj isposnici, bila je zaključana, pa smo odustali od daljeg uspona. Isposnica je inače ozidani pećinski kompleks u skoro vertikalnoj litici, a po internetskim slikama se vidi da se do nje stiže uzanim mostićem pribijenim uz liticu. Mora da je pogled odozgo divan, ali svakako se – za uspon do gornje isposnice – treba prethodno raspitati u Studenici – da li se gore može ići i da li možda kome nećete time zasmetati… Onome ko je iz manastira otišao čak u isposnicu, sigurno ne treba društvo (pa čak ni naše!).

Preostalo nam je da se napijemo vode (il’ je bila lekovita, ili smo bili jako žedni – da l’ mi, da l’ one pastrmke..) i da se polako vratimo do kola, odložimo štapove na mesto za sledeće radoznalce i krenemo dalje.

Ubrzo smo se našli u manastiru Pridvorica, oko 2 kilometra udaljenog od glavnog puta. Verovalo se da manastir potiče, takođe, iz 12. veka jer se i pominje u Studeničkoj povelji. Nažalost, živopis nije sačuvan (malo zbog paljenja i rušenja, a malo zbog obnove u 19. veku), a legenda tvrdi da je crkvu podigao neki velikodostojnik (a možda i dvorjanin, možda neki plemić – vazal?) Stefana Nemanje, u isto vreme kada je građena i Studenica. Međutim, u međuvremenu je dokazano da pomenuta povelja nije autentična, već da potiče iz 17. ili 18. veka, pa i podatak o nastanku crkve treba uzeti sa rezervom. A zašto „Pridvorica“? Evo šta smo pročitali u prospektu o manastiru, koji se može uzeti u crkvi:

„Jedno predanje o nastanku Pridvorice kaže da je Nemanjin verni vazal – sluga toliko bio zaslužan za gradnju manastira Studenice, neizmerno se trudeći oko građevine, da je „dvorio i predvorio“, pa je vladar odlučio da ga nagradi tako što će mu odobriti da izgradi sopstvenu zadužbinu. Nemanja je slugi rekao da od manastira Studenice krene uz reku i gde nađe zgodno mesto sazida crkvu. Sluga je, kaže predanje, sazidao crkvu za dve stope veću od Studenice, pa su se oko toga zavadili. Posle dužeg vremena odlučili su da se pomire. Nemanja i njegov sluga su zajednički izgradili crkvu posvećenu Svetom Aleksiju, Čoveku Božijem u selu Milići, koje je, kažu, po tome i dobilo naziv, po njihovom pomirenju.„

Crkva Pridvorica je posvećena Preobraženju Gospodnjem, a od 2000. godine manastir je dobio i nov ikonostas, kao i novi zvonik.

Od Pridvorice smo krenuli nazad za Ivanjicu, uskoro nas je i reka Studenica napustila (ili mi nju?), a Čemerno i Radočelo su u znak pozdrava obezbedili divan pogled na dolinu Moravice, a zatim i na samu Ivanjicu. Od Ivanjice – nazad u Kušiće, opet uzbrdo, pomalo krivudavim putem, ali okolina je tako lepa da to i ne primetite. Taman je, pre večere, bilo vremena za šetnjicu po novootvorenoj trim stazi u Kušićima, koja ima veze sa trim stazama samo po imenu, a inače tu nećete videti nikakve sprave za vežbanje, ni iz ovog a ni prethodnih vekova. Posle par stotina metara staza se neprimetno pretvorila u neki od postojećih lokalnih seoskih puteva, ali za šetnju je svaki put dobar, naročito u Kušićima, u smiraj dana. Sunce je, sve rumenije, polako zamicalo iza Mučnja i Čemernice, ne stavljajući nam na bilo koji način do znanja (kao nije znalo?) da nas sutra ujutru čeka klasičan tmurni poluzimski maglovito-kišoviti sivo-nisko-oblačni ledeni dan, kao stvoren za dugoplanirani izlet po Uvačkom jezeru i obilazak Ledene pećine. Ledeni dan za Ledenu pećinu, sasvim logično!

Nastavak putopisa pročitajte ovde >>>

The post Vikend u Ivanjici, poseta Studenici, a za desert – plovidba po Uvcu (II deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Kada vam se dete plasira na republičko takmičenje (iz istorije) koje se uz to održava u Ivanjici, ostaje vam samo da rezervišete vikend smeštaj, upalite kola i tako pružite adekvatnu roditeljsko-logističku podršku vašem takmičaru. Beše to petak, tačno u podne, kada smo po divnom, sunčanom danu krenuli put Ivanjice. Posle tridesetak kilometara vožnje, kao i uvek kad sa glavnog pravca skrećemo ka Mladenovcu i Topoli, setno smo za sobom ostavili autoput koji bi nas sigurno ponovo transportovao do Grčke, samo da se on pita.

View Larger Map

Obišavši Mladenovac obilaznicom, i prošavši skretanje za Orašac i Aranđelovac, brzo smo stigli do Topole i Oplenca. I još jednom, ko zna koji put, a opet – sa istim uzbuđenjem kao i prvog puta, obišli smo predivnu crkvu Svetog Đorđa, mauzolej dinastije Karađorđevića, sa šest generacija i dvadeset i dva člana ove porodice. Sama pomisao da stojite na mestu gde se nalaze grobovi Kralja Petra Prvog, Karađorđa, Kneginje Ljubice – Zorke, Kneza Aleksandra i drugih Karađorđevića, kao da vas, pomalo teskobno, pritiska vekovima junačke i tragične srpske istorije, istorije koju čine kako čarobni mozaici Oplenca tako i one tople Vitezovićevske čarape Kralja Petra, ispletene rukama Makrene Spasojević za njenog sina Marinka!

Okolo su špartale, uobičajene majske đačke ekskurzije, čitavi buljuci vesele školske dece, ne još potpuno svesne da bi Topolom, bez ovih srpskih velikana, u večnom i zasluženom miru, u crkvi, u kriptama, pod okriljem Svetog Đorđa, danas istim tim stazama trčkali da l’ mali Turci il’ mali Nemci – nikada nećemo saznati.

Pošto se popodne trebalo prijaviti u školu u Ivanjici, moralo se dalje na put. Nije bilo vremena ni za Karađorđev grad, a ni za svraćanje u vinariju „Aleksandrović“, na izlasku iz Topole, preciznije – u selu Vinča (Vincea – kako su ga zvali stari Rimljani). Tako je to kad se krene u podne a ne u cik zore, pa vam uvek nedostaje poneki sat – da se, na primer, uđe u vinariju, pa proba, recimo, „Varijanta Oplenac“, sa aromom divlje ruže koja raste u ovom kraju. A kažu da se vino odlično slaže sa predjelom na bazi pršute, još bolje sa prasetinom i jagnjetinom, pa čak i roštiljem, a – perfektno – sa svim voćnim desertima! Baš prijateljsko vino.

Put nas je od Topole, preko nebeogradske Vinče i duž zelenih padina Rudnika, brzo isporučio Ibarskoj magistrali, koja i dalje mašta kako će jednom postati autoput.

I, odjednom, desilo se čudo! U ataru sela Semedraž, odmah uz uobičajeno prometnu magistralu, ugledali smo, u jeku drugog kruga kampanje za predsednika Srbije, dva (pazite, ne jedan već dva!) PRAZNA bilborda! Neobjašnjivo! Koliko li je tu potencijalnih glasova izgubljeno i nepovratno bačeno i da li bi konačni rezultati predsedničkih izbora danas drugačije izgledali da su silne hiljade vozača mogle da vide nekoga od kandidata na bilbordima u selu Semedraž, na Ibarskoj magistrali, ostaće večna tajna…

Pošto smo videli čudo, red je bio da svratimo do prve crkve, tj. manastira. U blizini je bilo skretanje za manastir Vujan, pa smo ga sa zadovoljstvom obišli: A to je ono čuveno mesto gde se od teške bolesti Božjim čudom izlečio, četrdesetih godina prošlog veka, iskušenik Gojko, a kasnije naš Patrijarh srpski, gospodin Pavle! Vujan je isto toliko čuven i po tome što za pet vekova u njega nije nijednom kročila turska noga (!), a u njemu su večni mir našli vojvoda Lazar Mutap, ktitor Nikola Lunjevica, kao i dvojica braće kraljice Drage. Hram je posvećen arhistratigu Mihajlu, ali je, neobično, hramovna slava – Sabor svetog Arhangela Gavrila.

Nazad na Ibarsku, pa pravo do Čačka. Tamo smo uspešno uhvatili skretanje za Guču, preko planine Jelice, a pored Graba i Zeoka. Na ulazu u Guču pozdravlja vas spomenik srpskom trubaču, a na izlasku iz najpoznatijeg muzičkog sela Srbije, pozdravlja vas džinovska truba. Iako i Guča ima svoju obilaznicu, lepo je proći kroz centar ovog potpuno uređenog i doteranog mestašceta, pitajući se gde stanu onoliki ljudi, orkestri i trubači?

Od Guče prolazite kroz selo Rti, pa Kotraža i Lisa, a negde na izlasku iz Lise, ka Ivanjici, baš kada prođete veliki kamenolom, na desnoj strani, odmah iza krivine, ugledaćete Hadži-Prodanovu pećinu (nema nikakvog posebnog znaka za nju!) Pećinu zovu i „Rašćanska“(zbog obližnje rečice), a nekada se zvala Šljepaja. Za ime može da zahvali vojvodi Hadži-Prodanu, koji je u pećinu sklanjao narodne zbegove pred Turcima. Prethodno sam se dao obavestiti na nekom turističkom sajtu da se uređuju i pećina (za posetioce) i crkva (na ulazu u pećinu), tako da smo Šljepaju ostavili za neku drugu priliku.

Ubrzo, uđosmo u staru, dragu Ivanjicu. Pošto se znao red prioriteta, odmah smo potražili osnovnu školu „Milinko Kušić“ da prijavimo našeg takmičara. U školi su nas dočekali srdačno, kao najrođenije, i to – od direktora škole, g. Davidovića lično, pa do đaka pomoćnika koji su odmah pokazali takmičaru gde će sutra raditi test. Divna škola, velika, svetla, bogato ukrašena dečjim radovima, u odličnom stanju, zahvaljujući između ostalog i donaciji Japana (ali treba i donaciju pronaći i zaslužiti), sa velikim dvorištem čije se jedna strana polako diže ka padinama Čemerna i sa simpatičnim sunčanim satom na fasadi škole. Sutradan, pre početka takmičenja, škola je priredila svojim gostima i divan program (za opuštanje pred „istorijsku“ borbu), sve sa (višestruko nagrađivanim) školskim horom, sa juniorskim, kadetskim i seniorskim foklornim sastavima (ih, kad su krenula kolca…), pa sa modernim plesom klinaca sa šarenim perikama i, pre svega toga, toplim govorima dobrodošlice: (da citiram direktora škole:) „Želimo vam da se i ove godine dostojanstveno nadmećete za titulu najboljeg, ali ne zaboravite da ste već samim dolaskom na ovo takmičenje svi vi već osvojili ono najbolje mesto koje se može osvojiti, srce vaših nastavnika i roditelja!“ (divno rečeno, mada su nam deca osvojila srca, odavno, još svojim rođenjem, ali neka. Srca i treba osvajati, međusobno, svakoga dana iznova…)

A okolo, sve sama dobra deca Srbije, najbolji i najpametniji klinci, pobednici gradskih i opštinskih takmičenja, iz cele zemlje (uključujući i Kosovo), prava i možda jedina nada ove zemlje da će sutra biti bolje. Skoncentrisani, uz malo očekivane treme, do poslednjeg trenutka su, pred ulazak na takmičenje, sa svojim drugovima, nastavnicima i roditeljima prevrtali svoje udžbenike da još jednom provere kada beše Temišvarski sabor, a kada Krimski rat; kada je nastradao dečak na Čukur česmi; kada je bio Sanstefanski mir, a kada je bio Sretenjski ustav…

A onaj ko ne poznaje svoju istoriju – osuđen je da je ponovi! Ili: Ko ne poznaje svoju nacionalnu prošlost, ne može razumeti ni sadašnjost…

I sama Ivanjica je istorijski slojevita i svašta se ovde da naučiti – i o prošlosti i o sadašnjosti. Pošto smo već nekoliko puta bili u Ivanjici, sa radošću smo obišli lokalni korzo, tradicionalno pojeli tradicionalno dobre palačinke u restoranu „Vodopad“, kod reke Moravice, koja tu, na brani, još od 1911. pravi električnu struju! Eto vam odmah istorije (energetike). Trenutno se na brani izvode neki građevinski radovi (preciznije, kompletna rekonstrukcija i sanacija građevinskog dela HE Moravica, uz modernizaciju i uvođenje sistema daljinskog upravljanja!), ali Moravica ne haje za to i veselo skače preko brane na glavu pa teče dalje ispod Kamenog mosta (najdužeg jednolučnog kamenog mosta na Balkanu), da se kod Arilja sretne sa Velikim Rzavom. U društvu je uvek zabavnije.

Prošetavši kasnije palačinke stazom uz Moravičku obalu, uzvodno, prošli smo i preko mostića ljubavi, koji je, po uzoru na onoga većeg i starijeg brata iz Vrnjačke banje, počeo stidljivo da skuplja zakatančene ljubavi po svojoj ogradi. Pa nek mu je sa srećom, a i svim budućim ivanjičkim ljubavima.

Bližilo se i veče, a nas je čekalo još oko 25 kilometara vožnje ka selu Kušići, gde nas je čekao vikend apartman. Stigli smo taman da se smestimo i da na miru pogledamo zalazak sunca koje je lagano zamicalo iza Čemernice i Mučnja. Vedro ivanjičko-kušićko nebo je polako dobijalo sve zagasitije tonove plave boje, da bi u jednom trenutku izgledalo isto kao plavo ofarbana šljaka sa teniskog turnira u Madridu (gde je Nole te večeri preslišao Vavrinku, ili je možda te večeri Noleta preslišao Tipsarević, ne sećam se baš tačno, a i nema nikakve veze sa ovim putopisom. Kao ni oni bilbordi, jakako).

Nastavak ovog putopisa pročitajte ovde>>>

The post Vikend u Ivanjici, poseta Studenici, a za desert – plovidba po Uvcu (I deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Selo Katići nalazi se na obroncima planine Zlatibor, ali sa one manje poznate strane, koja gleda ka Ivanjici. Kada vozite putem od Požege, preko Arilja, i uđete u Prilike (na osam kilometara od Ivanjice), primetićete odvajanje za Katiće. Na skretanje vas upućuje putokaz, mada je mnogo bolji orijentir plavo-bela crkvica na brdu sa desne strane puta. Posvećena je Svetom Arhistratigu Mihajlu, a podignuta 1811. godine, na temeljima neke još starije građevine. Unutra se nalaze ikone s početka XIX veka – neke od njih su delo Sretena Protića, sina Janka Mihailovića Molera. Nema razloga da, još kada se budete prvi put penjali ka Katićima, ne odvojite desetak minuta i navratite ovamo.
Uglavnom, posle tačno 14 kilometara od skretanja, stižete u ljupko planinsko selo, na oko 1000 metara nadmorske visine. A zašto baš Katići?
Pa, sve je to počelo još pre dve godine, kada sam, posle serije letovanja u Grčkoj, shvatio da sam (postao) pravi poznavalac ove divne mnogomorske zemlje (i Egejsko, i Jonsko, Sredozemno, Kritsko, Libijsko more… i koje sve ne), a da istovremeno sopstvenu zemlju – Srbiju baš i ne poznajem tako dobro. Čak je i taj zaključak bio vrlo subjektivan, jer bi tačnija konstatacija bila da je tada, pre dve godine, skoro i nisam poznavao. Tako sam se bacio na „učenje“ i krenuo da sakupljam časopise o turizmu (Srbije), da gledam razne turističke i regionalne sajtove, da diskretno propitujem prijatelje i poznanike da li su negde skoro putovali, a bez pasoša… Od toga pa do gotovih planova za obilazak pojedinih (meni nepoznatih) delova naše zemlje trebalo je jako malo vremena.

U jednoj od reportaža „otkrio“ sam i selo Katići, a u selu pansion Obradović, to jest apartmane i sobe za smeštaj koje ova vredna porodica nudi za odmor i provod daleko od buke, smoga, a donekle i od novih tehnologija. Njihov pansion je, uzgred, bio dobitnik „turističkog cveta“ za najbolje seosko domaćinstvo u 2005. godini. Ispostavilo se da je ovo selo odlična ideja za odmor jer od njega vode brojni putevi i staze na sve strane, pa, ako ne želite, ne morate da sedate u kola dokle god ste privremeni stanovnik Katića. Sa druge strane, bliža i dalja okolina Katića su ekstremno zanimljivi, pa smeštaj u ovom selu možete da koristite za jednodnevne izlete po skoro celom jugozapadu Srbije, a tu pre svega mislim na Zlatarski i Novovaroški kraj, Prijepolje sa Mileševom i drugim manastirima, Sjeničko (ili kako ga još zovu Uvačko jezero), Ivanjicu, Arilje, Guču, a blizu je čak i Ovčarsko-Kablarska klisura sa svojim malim i skrivenim manastirima. Dakle, mogućnosti za prave turiste – istraživače – neograničene.

Beograd – Katići

Do Katića, tj. celog Ivanjičkog kraja stiže se uobičajeno Ibarskom magistralom, a zatim se kod Požege skreće za Ivanjicu. To je prilično klasičan pravac, a preporučujem da ga izbegavate, naročito leti – zbog gužve koju prave putnici ka crnogorskom primorju, kao i posetioci Guče, tokom trajanja čuvenog festivala. Druge varijante koje stoje pred vama su, npr:
– idete autoputem ka Nišu, zatim siđete sa auto-puta kod odvajanja za Mladenovac, pa se vozite dalje prema Topoli i Rudniku, da biste se, tek na Rudniku, uključili na Ibarsku magistralu, i njome nastavili do Požege;
– možete ići putem ka Obrenovcu, zatim skrenete ka Ubu a dalje se uključujete na put ka Valjevu (do iste tačke možete stići i Ibarskom magistralom, a zatim sa nje skrenete ka Valjevu). Sa valjevskog pravca možete skrenuti ka Mionici, a zatim se polako penjati i krivudati preko Maljena, ka Divčibarama. Put je, osim jedne kratke deonice, veoma lep i vredi truda da se prođe baš ovuda. Naravno, možete i nastaviti do Valjeva, a onda u samom gradu hvatati pravac za Kosjerić.
Na čuvenim Divčibarama se intenzivno grade, kako se to kaže, novi smeštajni kapaciteti, a planina deluje zaista privlačno. Skoro je nezamislivo da projurite ovuda a da se barem malo ne zaustavite, da „prošvrljate“ kroz centar, svratite na malu pijacu a i da obiđete novosagrađenu crkvu Svetog Pantelejmona. Crkvu je 2001. godine, osveštao episkop šabačko-valjevski Lavrentije, i to baš 9.avgusta 2001, na dan Sv. Pantelejmona. U crkvi se nalaze mošti Svete Petke, Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog i Svetog Vasilija Ostroškog…
Eto, sad bih ja nastavio da pišem o Divčibarama, a tek što smo pošli ka Katićima. Dakle, o Divčibarama – drugom prilikom, u posebnom putopisu.
Sa Divčibara možete da se spustite na put Valjevo – Kosjerić, i zatim nastavite ka Kosjeriću i Požegi, a možete da nastavite lokalnim putem preko Tometinog polja i Ježevice i da se kod Čestobrodice, uključite na put Kosjerić – Požega. U mestu Ježevice smo ugledali veoma lep hotelčić, (kasnije smo saznali da je podignut na temeljima porodične kafane iz tridesetih godina – prilično nevažan podatak, ali koji doprinosi da putopisac čitaocu izgleda veoma kompetentan!). To je apartmanski objekat sa tri zvezdice, „Jela-Ježevica“, gde možete naći i smeštaj, i specijalitete nacionalne kuhinje, ali i muziku orkestra „Gonga Lazovića“. Radi se o jednom od poznatih trubačkih sastava, takmičara iz Guče, orkestra nazvanog po čuvenom Svetozaru Lazoviću Gongu, osvajaču Zlatne trube (sa pesmom „Pšeničice, sitno seme!“). Ne bih ja to sve znao, nego mi je dopala ruku ove godine objavljena knjiga „Guča – limena duša Srbije“ uz prateći disk sa izborom gučanskih hitova – knjiga koja deluje kao album porodičnih fotografija, dragih i toplih priča o legendama srpske trube, iz čitave prošlosti (i naravno sadašnjosti) ovoga festivala.
Da se mi vratimo „asfaltnoj duši Srbije“ – elem, ima tu još nekoliko varijanti, neke od njih vode i preko Suvobora, Ravne gore i Ljiga, a najbolje je da svaki put idete drugim pravcem – svuda ima nečeg zanimljivog da se vidi. Ako ništa drugo, nagledaćete se predivnih pejzaža i videćete mesta odakle puca pogled na pola Srbije. Dakle, kartu u ruke, pa (ako ste sve pomenuto već videli) nađite neku novu, svoju varijantu.
Još jedan detalj – kada ulazite u Kosjerić, odmah pored benzinske pumpe, nalazi se restoran „Izvor“ ispred koga ponosno stoji velika posuda pomoću koje je postavljen Ginisov rekord u kuvanju čorbe od 10.000 litara, u Vroclavu, Poljska, 2006. godine. Obratite pažnju na sastojke: po 240 kg šargarepe, crnog luka i paškanata; po 480 kg korena peršuna i celera; 3200 kg pilećeg mesa (pileći rod se verovatno ni do danas nije oporavio od ovoga kvočkocida), 100 kg kobasice, 450 kg začina, po 40 kg bibera i pirea od pirinča; 250 litara pavlake i na kraju naspete još 6750 litara vode pa sve to kuvate dok ne zamiriše. Začin ubacite na kraju, a zavisno od toga šta volite, možete staviti koje kilo bibera više ili manje… U receptu ništa ne piše za so, ali pretpostavljam da bi dva džaka po 50 kg bila dovoljna? Nažalost, ovom prilikom nismo svratili u restoran – uplašili smo se da još uvek služe nepojedenu čorbu od prošle godine.

Kako god, bez usputnog zastajanja po restoranima, a uz maksimalno poštovanje saobraćajnih propisa – jer policijskih patrola i radara je ove godine bilo prilično, treba vam oko 3,5 sata da od Beograda stignete do Katića.

Katići

Što se tiče „Pansiona Obradović“, prošle godine smo tu proveli vikend, što nam je bilo dovoljno da ove godine dođemo ponovo, na duže. Apartmani su predivni (barem su nama bili), na ivici šume, okruženi potpunom tišinom, ali najbolje će biti da sve dodatne podatke (uz fotograije) o smeštaju potražite na sajtu www.selo-turizam.com. U suprotnom, mogao bih da se raspišem samo o Obradovićima i o smeštaju, pa ne bih uspeo da vam prenesem neke druge, podjednako važne impresije.

Pomenuo sam odmor daleko od novih tehnologija iz sledećeg razloga – domet za mrežu 064 više nismo imali nego što smo imali. Tako kad šetate, pa se nađete na određenim tačkama, počnu da vam pristižu poruke o propuštenim pozivima. Takođe, tokom ovogodišnjeg boravka, zbog nevremena je bilo problema sa prijemom TV signala, pa smo deset dana proveli bez gledanja televizije! Verovali ili ne! To je stvarno bio odmor. Još je par dana padala ona fina planinska kiša koja vas odvraća od dužih šetnji. Ukratko, jedna potpuno druga dimenzija života. Nema TV-a, mobilnog, računara! Ali, uvek postoji stara, dobra – knjiga. Pa evo i jedne male literarne digresije – šta se čitalo tokom kišnih dana i večeri: nedavno je izašla poslednja knjiga o avanturama Erasta Petroviča Fandorina (Dijamantska kočija, tzv. „nindža roman“), pisca Borisa Akunjina (što je pseudonim Grigorija Čhartišvilija, koji je, kako sam kaže, pre 9 godina počeo da piše romane da bi zabavio svoju suprugu!),… Ako niste još čuli za ovoga pisca ili njegovog glavnog junaka, potražite „Azazel“, pa polako krenite sa čitanjem dok ne stignete i do ovoga, desetog romana o Fandorinu.

Za one koji planiraju porodični odmor sa decom: za ovakve slučajeve ne zaboravite da ponesete knjižice, slikovnice, bojanice, flomastere, blokove, karte i sve ostale društvene igre koje mogu da vam padnu na pamet. Ako vašem podmlatku sve to ne bude dovoljno, imaćete konkretan dokaz da su vam deca već debelo zaražena televizijom i elektronskim igricama, što znači da bi trebalo i češće da ih vodite na ovakva mesta, na „detoksikaciju“.

Staze vas vode na sve strane sveta. Tu je „Staza zdravlja“ za manje ambiciozne pešake, a ako volite duže šetnje, možete se zaputiti ka selu Maće, ili ka drugim okolnim zaseocima, a možete poći i do „Bele“ crkve. Selo Maće je, kako kažu, jedno od prvih začetnika seoskog turizma, još u staroj Jugoslaviji (SRJ? SFRJ? FNRJ? sve su „stare“), a odavde potiče i „maćanska ploča“, vrsta tanke kamene ploče sa kakvom su u ovom kraju pokrivani mnogi krovovi. „Bela“ crkva nalazi se četiri kilometra od Katića u selu Brezova, a do nje vodi put koji skoro sve vreme ide nizbrdo. Posvećena je Svetom Nikoli, a veruje se da je crkvu izgradio despot Stefan Lazarević. Pred crkvom nas je ljubazno dočekala gospođa Jela Korać, izbeglica iz Like, koja sada živi u kući pored crkve. Najviše zahvaljujući njenom slatku od malina, okolnim džanarikama i izvorskoj vodi, uspeli smo da se izborimo sa pomenuta četiri kilometra nazad do Katića, ali sada uzbrdo. U dvorištu crkve (i kuće) nalaze se i grobni spomenici, pravi krajputaši, vojnicima iz ovoga kraja koji su stradali u Prvom svetskom ratu. Na izbeglištvo iz Krajine i Like podsetio nas je i jedan traktor koji je prošao pored nas, sa registracijom Gospića.
Glavna zanimacija tokom šetnje je, osim pokrenute akcije porodice Obradović „Udahnite Mučanj!“ – tj. udisanja najčistijeg mogućeg vazduha, bilo još i branje malina i kupina. Ako dođete u junu, moći ćete da berete jagodice, a ako ste ovde u julu, ili početkom avgusta, možete da berete prvo maline, a malo kasnije i kupine, i to kako pitome, tako i divlje – a svega ima u izobilju. Niko se nije ljutio na nas što smo štrpnuli i po neki plod iz silnih okolnih malinjaka, a, kad smo već kod voća i povrća, ovde smo definitivno napustili neke predrasude iz Beograda – naime, u celom kraju ima toliko njiva sa krompirom, da sada, kada odem na Kalenićevu pijacu, stvarno verujem da je na svakoj tezgi baš „krompir iz Ivanjice“. Moram da priznam da smo degustirali i par kilograma krompira, iskopanog direktno sa njive, i baš je odličan – skuvan ili pečen, svejedno!
Tokom šetnji, moći ćete da se pogostite i šljivama, jabukama, a ko je znalac, može da pronađe i pečurke po okolnim šumama. Mi smo se usudili jedino da naberemo šampinjone, ili preciznije rudnjače, na travnatom fudbalskom terenu u Katićima.

Pomenuo sam Mučanj. To je obližnji vrh, visok 1534 metra, sa koga se pruža predivan pogled na ceo ivanjički kraj. Blizu vrha izvire Savina voda, kako kažu lekovita, a tu odmah je i mala prostorija – kapela sa ikonom. Posebna atrakcija je vožnja u traktorskoj prikolici od Katića do Mučnja, u organizaciji agilne porodice Obradović. Nemojte odmah da se presečete i da zamislite kako se, zajedno sa krompirom i drvima, truckate na poluraspadnutoj prikolici – ovo je prava turistička prikolica, sa klupicama, jastučićima, pokrivena tendom, ofarbana u jarko crveno, sa upadljivim logom familije Obradović. Put do gore i nazad je jedno prijatno iskustvo, deci najzabavnije, a sad, da se malo truckate… ali zaboravićete na sve kada dođete na Mučanj, pa kad ga još udahnete!

Izlet: Katići – Božetići – Prijepolje – Brodarevo – Prijepolje – Kokin brod – Jasenovo – Katići

Jednog oblačnog dana zaputismo se na zapad zapada Srbije, sa relativno maglovitom idejom šte ćemo sve da vidimo. Kada se od Katića krene putem ka Novoj Varoši, posle 8 km postoji skretanje na levo ka selu Štitkovo. Put je makadamski, ne baš savršen, i ta deonica je dugačka nešto manje od deset kilometara. Moja preporuka je da tuda ipak ne idete ukoliko je skoro padala (ili još uvek pada) neka jača kiša. Za orijentaciju, recimo i da ovakav put dozvoljava vožnju od najviše 20-30 km/h, što vam neće teško pasti jer su okolni predeli kao sa razglednica. Put prolazi i preko jedne visoravni, gde smo samo na par metara od nas ugledali kopca, koji se lenjo podigao u vazduh verovatno ljut na dosadne turiste koji su baš tuda našli da prolaze. I pre toga smo videli nekoliko ovih ptica kako lete iznad nas, ali ovo je stvarno bio susret bliske vrste.
Put kasnije prelazi u asfaltni i vodi ka selu Božetići, poznato i po održavanju lokalne „Sirijade“. Prolazili smo samo dan pre nego što je obnovljeni manastir Dubnica trebalo da bude osveštan. Radilo se punom parom, sve se spremalo, čistilo i pralo za sutrašnji veliki dan i dolazak episkopa Filareta.
Manastir je posvećen Svetoj Trojici, a po narodnom predanju osnovao ga je Sveti Sava i kasnije obnovio patrijarh Arsenije Treći Čarnojević prilikom Velike seobe Srba krajem XVII veka.
Uskoro započinjete spuštanje putem ka brani Uvačkog (ili Sjeničkog) jezera. Zastali smo na jednom proširenju uz put da napravimo par fotografija, i u tom trenutku (a nalazili smo se u kanjonu reke Uvac) otprilike u našoj visini, na nekih desetinu metara dalje, ugledali smo glavom i kljunom – beloglavog supa! I njega smo verovatno malo uznemirili i iznervirali, pa je počeo u velikim krugovima da se polako diže u visine, da se pridruži ostalim orlovima iz jata koji su ga čekali daleko gore na nebu i izgledali sitni kao četiri-pet crnih tačkica. To lagano uzletanje izvodio je tačno u pravcu sunca, pa je bilo skoro nemoguće videti ga neko vreme jer nam je sunce išlo direktno u oči.
Ovaj kanjon je, pored kanjona reke Trešnjice (blizu Ljubovije) jedno od poslednjih prebivališta beloglavog supa. Skoro se moglo pročitati u štampi da su ove godine beloglavi supovi i supovice vredno radili, te da su njihova jata uvećana za čak sedamdeset mladunaca. Ove kraljevske ptice imaju raspon krila od skoro tri metra, a kad su baš gladni mogu da prelete i do 400 kilometara u jednom dahu!
Eto, da je čak i ovde bio kraj izleta, bio bi to savršen doživljaj. Ali ne! Uskoro se stiže na samu branu Uvačkog jezera, smaragdno zelenog jezera, još jednog čarobnog dela ove naše zemlje (koje konačno videsmo posle 40 godina života). Za bolji „provod“ na ovome mestu potrebna je bolja priprema. Dakle, raspitajte se kod Obradovića (ako se smestite kod njih) o telefonu čuvara jezera. On će vas, po dogovoru, sačekati u svom čamcu, a tura je 3000 dinara za dvosatnu vožnju, uz obilazak jezera, cik-cak toka Uvca, kao i okolnih pećina (naravno, ako se radi o grupi od 10 ljudi, cena je 300 dinara po osobi). Kažu da se preporučuju, pre svega, Ušačka i Ledena pećina; zbog pećinske temperature od svega 7-8 stepeni neophodna je dobra garderoba i dobra lampa – svetiljka.
Plovidbu smo ostavili za neki sledeći dolazak u ove krajeve, kad deca još malo porastu, a i kada napolju ne bude 35 stepeni (u odnosu na onih sedam…), a sada smo nastavili putem ka Novoj Varoši. Odjednom smo se našli među silnim turistima koji su išli ka crnogorskom moru (ili se vraćali sa njega), i – zajedno sa njima krenuli smo dalje ka Prijepolju, sa prvim ciljem da obiđemo manastir Mileševa. Jedini problem toga dana bio je velika vrućina (ništa neobično za ovo leto) ali smo nekako, uz sladolede i sokove, uspevali da nastavimo putešestvije.
Mileševa je zadužbina kralja Vladislava, sina kralja Stefana Prvovenčanog. Zidanje i freskoslikarstvo vezuju se za period od 1219 do 1235. godine. Ono što se odmah da primetiti kada prilazite manastiru je da je crkva poprilično visoka, ali se, kada prilazite od strane Prijepolja skoro i ne vidi zbog velike zgrade konaka. U toku je izgradnja još jedne, prilično velike zgrade, sa leve strane ulaza u manastirsku portu. Dvorište manastira je pažljivo uređeno, pored rečice se nalazi niz stolova za putnike, turiste i vernike, a sa zadnje strane crkve nalazi se i impresivna kula – zvonik. U okolini se nalazi i često pominjani ribnjak (jezerce) oko kojega je bilo dosta prepirki i diskusija – zbog ugrožavanja mikroklime manastira. Prvi utisak kada prilazite celom ovom kompleksu zgrada je osećaj prenatrpanosti i verujem da bi doživljaj (i turistički i duhovni i svaki drugi) bio mnogo jači da su nove zgrade podignute tako da ne zaklanjaju pogled na crkvu. Kada vidite šta je sve u okviru i oko manastira izgrađeno i urađeno, skoro da zažalite što u svetovnom okruženju, kao vrsta pandana crkvenim licima, nema tako uspešnih menadžera koji bi jednako efikasno prikupljali sredstva i podizali škole, bolnice, puteve…
Monahinje ovoga manastira su nažalost, za razliku od svih dosadašnjih susreta sa monasima i monahinjama u manastirima širom Srbije (i Meteorama u Grčkoj), bile (i pored svog mog poštovanja i razumevanja) neljubazne, jako insistirale na primerenom oblačenju i „kaznenom“ udaljavanju iz manastira. A toga dana, na skoro četrdeset stepeni, dešavalo se da su žene i muškarci izlazili iz kola u majicama sa kratkim rukavima ili bez rukava, prilično ošamućeni od vrućine i, u prvom trenutku sigurno ne razmišljajući o svojoj primerenoj ili neprimerenoj garderobi, ulazili u manastir. Mnogo bi lepše i sigurno više u duhu Pravoslavlja bilo da na ulazu u manastir postoji nekoliko košulja, dužih suknji i pantalona koji bi mogli da se ogrnu i obuku, nego da se po svaku cenu neko „udaljava“ iz manastira posle, recimo, stotinu kilometara prevaljenih da se ovamo dođe. Nije tu niko namerno došao da pokaže nepoštovanje ni prema crkvi ni prema stalnim žiteljima manastira, da bi ga iko tako dočekivao. Ali dobro, povedite računa kada tamo pođete…
U manastiru Mileševi je, od 1236. godine počivao Sveti Sava, pa je, i inače poštovani manastir po crkvenoj hijerarhiji došao na drugo po redu „mesto“, odmah iza manastira Studenica. U Mileševi se 1377. godine krunisao za kralja Bosne i Srbije kralj Tvrtko. Naravno, nema putopisa bez pominjanja nekog od naših manastira, a nema priče o manastiru a da se pritom ne pomenu Turci – ali sigurno ne po dobrom. Tako su 1594. godine Turci odneli telo Sv. Save u Beograd i spalili ga. Sinan-paša je prethodno napao manastir, a mileševski monasi su, spasavajući glave na ramenima, uspeli da spasu i (po predanju) štap Svetog Save a od moštiju šaku leve ruke. Obe ove svetinje čuvaju se danas u manastiru Svete Trojice (Pljevlja). Mileševa je razarana i rušena nebrojeno mnogo puta od turske ruke, a zatim dodatno skrnavljena i od strane Italije i Nemačke tokom Drugog svetskog rata. Crkva je jednom, početkom XVII veka, teško nastradala i od nabujale reke Kosatice.
I pored svega lošeg što se dogodilo, manastirske freske su bile i ostale među najlepšim i najznačajnijim freskama – prava slikarska remek dela srednjega veka. Najpoznatija je svakako „Mironosice na grobu“ sa čuvenim Belim anđelom, simbolom mladosti i trajanja kako je to napisao Svetislav Mandić u knjižici o Mileševi. Sa zidova zrače i „Skidanje s krsta“, „Rođenje“, „Blagovesti“ i mnoge druge freske… Ovde ćete naći i niz portreta vladalačke porodice Nemanjića – osim sačuvane polovine figure Stefana Nemanje, tu su i Sveti Sava, Stefan Prvovenčani, kralj Radoslav i kralj Vladislav. Smatra se da su portreti naslikani još za života Svetoga Save, a možda i u vreme kada je Stefan Prvovenčani bio živ (pre 1228. godine). Sama crkva posvećena je Vaznesenju Gospodnjem. O Mileševi se može još puno toga napisati, ali je i ovo do sada, nadam se, dovoljno da vas zaintrigira da dođete ovamo.
Istim putem vratili smo se do Prijepolja a zatim nastavili da se vozimo još malo – ka Brodarevu. Brzo se nailazi na odvajanje (na levoj strani) ka Sopotnici. Ako skrenete kod prvog odvajanja, do Sopotnice imate oko 14 kilometara puta (polovina je makadam), i skoro sve vreme se penjete (i penjete). To je put preko Ivanja i Divaca (ko nije čuo za Vlade Divca iz sela Divci?) Drugo skretanje sa pravca Prijepolje – Brodarevo je neki kilometar kasnije, kod sela Lučice, odakle vam treba oko 6 km do Sopotnice.
Uzgred, već tri puta pomenuta Sopotnica je selo koje se prostire na visinama od 800 do 1200 metara nadmorske visine (pravo ušoreno selo!) a sve to na severozapadnim padinama planine Jadovnik, sa desne strane reke Lim. Kada se konačno popnete sa svojom ljutom mašinom do ovoga mesta (a do sada je vaš auto sigurno već navikao na makadam i kojekakve puteljke), imaćete izuzetan pogled ka jugozapadnoj Srbiji a ako ste poneli hranu i piće moći ćete da napravite nezaboravan piknik. Tu odmah iznad, sa Jadovnika, obrušava se rečica Sopotnica čineći čaroban pejzaž sa vodopadom i brojnim manjim slapovima. Kada udari jaka zima, i rečica i vodopad bivaju potpuno zaleđeni i izgledaju verovatno isto toliko lepo kao i leti. Ovaj kraj je od decembra 2005. godine – proglašen za zaštićeno prirodno dobro, od izuzetnog značaja! U Sopotnici ćete videti i stare vodenice, a ovo mesto su kao svoj raj prepoznali paraglajderi, speleolozi, planinski biciklisti, planinari i ostali ekstremni sportisti… Kažu da su ovde odlični i mlečni proizvodi, i jagnjetina i pita od heljde, zelja i sira, a naročito rakija – kruškovača, ukratko – sve. Za Sopotnicu kažu da je dobila ime po reci, vodi koja se sopoćući slivala niz litice, sve do Lima. Eto – ako imate vremena, dobru volju, solidan auto – skoknite malo do ove planinske oaze.
Šta god videli, ostaće isto toliko mesta koja nećete stići da vidite, osim ako baš ne ostanete ovde danima. Od zanimljivosti, pomenimo da je do skora u Hisardžiku, nedaleko od Mileševe, uspravno stajao najstariji bor u Srbiji – bor star pola milenijuma. Nažalost, pao je od starosti… Sa druge strane Lima, nalazi se Kamena gora, gde se nalazi još jedan bor – metuzalem, od nekih 400 godina. Kamena gora je inače puna izvora, a i ljudi i životinje su ovde dugovečni – pa tako i drveće. Kažu da ovdašnji gorštaci izuzetno poštuju ovo stablo i da ni šišarku sa njega ne bi skinuli.
Po povratku na magistralu, nastavili smo ka Brodarevu, sledećoj destinaciji. Auto osetio asfalt pod gumama i odmah malo pojurio, kad ono – radar. Dobro, nije to bilo veliko prekoračenje, ali 3.000 dinara… Ipak, prođosmo uz opomenu, najviše zbog našeg objašnjenja da nismo „oni“ što jure ka moru, već da iz najplemenitijih turističkih namera obilazimo njihov kraj! Još su nam i dali niz dobrih informacija – kuda da idemo, gde je koji manastir, kakav je koji put. Ali zaustavljanje je svakako delovalo pedagoški. U povratku smo ponovo videli istu patrolu i radosno trubnuli i mahnuli iz kola, sa parama – u našim džepovima (vozeći dozvoljenom brzinom od pedeset na sat!)
Brodarevo je naselje koje se nalazi u pograničnoj zoni (ka Crnoj Gori), i koje je dugo živelo pod pretnjom da će biti potopljeno izgradnjom HE „Brodarevo“. Kada uđete u mesto, vozite još par stotina metara a onda skrećete levo ka manastiru Davidovica i zatim vam treba još 2,5 kilometra da dođete do njega. Crkva, posvećena Bogojavljenju, podignuta je još krajem XIII veka zahvaljujući ktitoru, Dmitru (monah David), sinu kneza Vukana Nemanjića. Veruje se da su ovde, osim Dmitrovog sina i naslednika župana Vratka, sahranjena i tela braće Jugovića. Crkva je potpuno obnovljena 1997. godine, a podignuta je na temeljima vizantijske bazilike iz davnog, davnog šestog veka. Ovde smo upoznali monaha koji je ovamo pristigao iz Hilandara, a otišao je odande sa još osam monaha koji nisu bili spremni da drže Božju službu prilikom posete jednog bivšeg predsednika i političara koji je, dal’ je legenda ili istina, sleteo helikopterom na Svetu Goru. Bilo je već veče, a deca ogladnela i, za razliku od policije, bili su apsolutno bez razumevanja za naše već pomenute plemenite turističke namere. Stvarno nam je bilo žao što nismo još malo ostali sa našim domaćinom, da još pričamo i družimo se. Biće još prilika, kad opet jednom prođemo kroz Prilike, pa istim putem.
Tako ovoga puta nismo obišli manastir Kumanica, posvećen Svetom arhangelu Mihajlu, na nekih 13 km od Brodareva, u pravcu Bijelog Polja. To je jedno od retkih svetilišta u svetu gde se na dan Sv. Mihajla, 26. jula, okupi mnogo ljudi, i to pripadnika različitih vera, zbog verovanja u isceliteljsku moć Svetitelja. Kumanica je zidana u XVI, možda čak i u XIV veku… U razrušenom manastiru su u XVIII veku pronađene mošti Svetog Grigorija Kumaničkog, koje su na kraju završile u manastiru Dragović kraj Krke. Manastir je nedavno obnovljen, a narod je pre toga decenijama i vekovima palio sveće čak i na zidinama crkve.
Put nas je vodio nazad, ponovo kroz Brodarevo, Prijepolje i Novu Varoš, ali sada smo nastavili još malo na sever, do Kokinog broda. Odatle se put odvaja desno, preko brane Zlatarskog jezera i vodi na drugu obalu Uvca. Zatim put lagano krivuda padinom Murtenice i vodi prvo do sela Jasenovo, a posle još 6,5 km makadamskog puta, izlazite na asfaltni put i uskoro stižete do onoga odvajanja za Štitkovo (gde smo započeli današnju turneju po zapadnoj Srbiji). Ono što je ohrabrujuće, to je da smo na toj makadamskoj deonici videli građevinske kamione i putnu mehanizaciju, pa se nadamo da će iduće godine to biti novi, asfaltni put, što će prilično olakšati skokove iz Ivanjičkog ka Prijepoljskom kraju.

Ivanjica

Ivanjica vam je jedna od najvećih opština u Srbiji, a na više od polovine ove teritorije raširila se Golija, planina koja je proglašena „parkom prirode prve kategorije i rezervatom biosfere“. Ako hoćete da se bavite Golijom, bolje je naći neko drugo rešenje za smeštaj nego da odsedate u Katićima. Možda da se bude u samoj Ivanjici, a možda i da se ode u Deviće, još jednog šampiona seoskog turizma iz ovoga kraja.
Mesto Ivanjica je od Katića udaljeno svega 22 km, pa smo tu pogodnost koristili u kišne dane, da sednemo u kola i sjurimo se u ovaj lokalni velegrad. Nalazi se na nadmorskoj visini od 468 metara, u dolini Moravice, koja se, valjda u pokušaju da zavara trag, od Požege zove Zapadna Morava.
Iz Ivanjice možete lako na sve strane sveta – i na sever ka Lisi i Guči, kao i Arilju, na istok ka Pridvorici i kasnije Studenici (valjda će i tu jednom napraviti dobar put), na jug ka Kovilju, Devićima, Dugoj poljani ili Sjenici (preko Kušića)… I, naravno, zapadni pravac, preko već pomenutih Katića, što je opisano u prethodnom tekstu. Zaista perfektan položaj. Svi pomenuti pravci pružaju vam neslućene mogućnosti za nove vožnje i putopise. Ivanjica i okolina su priča za sebe, a sada ćemo se malo pozabaviti samo Ivanjicom, bez okoline.
U mestu postoji turistički biro, koji radi do 15 časova (i tačka), a mi turisti k’o turisti, zapeli popodne u Ivanjicu. Sva sreća da smo drugim kanalom, preko naših domaćina Obradovića – došli do zaista izvanrednog „Turističkog vodiča kroz ivanjički kraj“ – a tu je apsolutno sve što vam treba od informacija kuda, kako i zašto. Ovaj vodič smo dobili pretposlednjeg dana boravka u Katićima i samo smo mogli da zaključimo da ćemo morati da se još jedanput vratimo u ovaj kraj pa da vidimo sve što nismo sada uspeli – a toga stvarno ima dosta.
Istorija Ivanjice počinje nakon konačnog oslobođenja od Turaka, 1833. godine. Tu negde, podignuta je i crkva Svetog ravnoapostola cara Konstantina i carice Jelene, a četvrt veka kasnije je i živopisana, sve pod budnim okom kneza Miloša Obrenovića koji se lično starao o napretku radova (to se danas moderno zove investitor i nadzorni organ). Neobično je što je prvobitno ovaj hram bio posvećen Svetom arhiđakonu Stefanu, što potvrđuje i zapis u priprati crkve. I pored nekoliko mogućih objašnjenja, nejasno je zašto je ova crkva nosila dva imena tokom svoje istorije.
Centralno mesto u Ivanjici zauzima korzo, kome treba još malo doterivanja (možda da se udare neke pločice kao u Knez Mihajlovoj)… Najlepši deo mesta je ipak kej uz Moravicu, sa lokalnom, nekada petom po redu podignutom hidrocentralom u Srbiji u čijoj je neposrednoj blizini izgrađen interesantan restoran „Slap“. Naziv restorana je potpuno odgovarajući jer sa njegove terase gledate direktno na vodopad, nastao zbog hidro-brane široke 16 i visoke 9 metara. Uvek ćemo se rado sećati palačinki iz ovoga restorana. Moram da konstatujem da smo mi ipak jedna vrsta „zahvalnih turista“ koji vole da putuju i da vide nove stvari i sve im je lepo… pa nivo objektivnosti putopisa uzmite uvek sa malom rezervom.
Na veoma malom prostoru, otprilike između glavne ulice i početka keja, nalazi se pravi miks različitih spomenika i kulturnih i turističkih zanimljivosti – tu su naime i veliki spomenik revolucije, mozaik Đorđa Andrejevića Kuna, zatim spomen-obeležje sa spomenikom đeneralu Draži Mihailoviću, rođenom u Ivanjici; tu je i Kušića han, danas „Čičina koliba“, nekada konačište kirijdžijama sa Zlatibora i Sandžaka, a na svega nekoliko metara dalje nalazi se Jeremića kuća, jedna od retkih koje nisu stradale u velikom požaru sredinom XIX veka. Ako ne možete ni po čemu drugom da je prepoznate, onda ćete to učiniti prema podatku da se u prizemlju ove starinske, renovirane zgrade, danas nalazi kafić „De Gaule“. Dakle, na desetak metara, velika je koncentracija vojskovođa, generala i đenerala…
Ako sa ovoga mesta napravite još desetinu koraka, putem pored crkve, videćete i čitav vek (plus još godinu dana) star kameni most – najveći jednolučni most na Balkanu, koji su pravili italijanski majstori, od kamena, bez vezivnog materijala.
Sve u svemu, Ivanjica je jedno lepo i prijatno mesto, gde možete prošetati ali i ostati barem nekoliko dana jer je neograničen broj izleta koji se odavde mogu praviti. Ona je, osim što je lepa i prijatna, takođe i vrlo lekovita – pre svega za ljude koje imaju problema sa anemijom i disajnim organima. Odlukom Vlade Srbije, još 2000. godine, Ivanjica je proglašena vazdušnom banjom!
Da pomenem i to da je odmah pored „Slapa“ i ivanjičkog keja, podignut novi hotel – „Park“, firme „Western style“ – moderan hotel, sa četiri zvezdice, jako privlačnog izgleda koliko smo zaključili laganom šetnjicom kroz holove (a tu su i bazen, sauna, đakuzi, masaža, teretana – što kaže naš narod – pravi wellnes centar!)
Još jedan detalj koji će vam privući pažnju – na sve strane možete videti parove kontejnera – jedan plavi, jedan žuti (zašto li baš te boje, pitam se pitam?) – tj. akcija opštine Ivanjica da se papir, staklo i plastika organizovano prikupljaju po mestu. Štošta se može naučiti i od manjih mesta…

izlet: Katići – manastir Klisura – Arilje – Ovčarsko-kablarska klisura, Guča – Katići

Ovaj mali izlet ne morate praviti zasebno, već možete iskoristiti povratak za Beograd (ili već neki drugi grad) da biste u istom danu spojili lepo i korisno i videli još ponešto od Srbije dok pravite predahe u vožnji, .
Samo nekoliko kilometara od Prilika, na putu ka Arilju, videćete tablu za skretanje do manastira Klisura. Posvećen je Svetom Arhanđelu Gavrilu, a podigao ga je, po predanju, neki Nemanjin i Savin pristav „Dobar Čovek“, po kome je manastir zvan i Dobrača. Naziv (ili nadimak) Klisura dobio je krajem XVIII veka, po obližnjim klisurama okolo manastira. Kaluđeri su morali pred Turcima da pobegnu u Srem, 1690. godine, tokom seobe sa patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem. Zbog paljenja crkve 1688. godine, živopis je bio jako oštećen, ali su se njegovi delovi mogli videti sve do 1952. godine, kada je urađen novi. Ono što je interesantno za novi živopis, to je da u crkvi možete videti, osim pravoslavnih i hrišćanskih motiva, i Kosovku devojku, majku Jugovića, Filipa Višnjića i druge ličnosti iz srpske istorije.
Ispred priprate se nalazi lep drveni trem, kao, recimo, u manastiru Poganovo u jugoistočnoj Srbiji. Izgled manastira sa ovim tremom, njegov položaj podno planine, odsustvo bilo kakvih drugih zgrada u blizini osim maloga zvonika, svrstavaju ovaj Božji hram u jedan od najlepših u celome ovome kraju, ili bar među onima koje smo mi videli.
I na ovome mestu, baš pored manastira, protiče rečica, koja – kao i sve druge koje smo viđali pored brojnih drugih srpskih manastira, izgleda tako nedužno – skoro kao potočić. A onda, čitajući o istorijatu manastira, uvek otkrijete da je ta (ili neka druga obližnja) rečica u trenutku razgoropađenosti plavila i rušila sve pred sobom uključujući i sam manastir!
Svuda oko vas je zelenilo, prelepe viševekovne šume koje su u svom okrilju stotinama godina čuvale i narod i njegove svetinje. Pod jakim utiskom vesti koju sam danas pročitao o izgorelih 19.000 hektara šume u Srbiji tokom ove godine, snažno i iskreno se nadam, da će vlasti i Ivanjice i Arilja naći načina da zaštite svoje šume, da i od turizma i od malina i od svih drugih prihoda odvoje sredstva za kupovinu tehnike koja može da pomogne i u brzom otkrivanju požara i u još bržem gašenju; da će se, recimo kroz civilno služenje vojnog roka, naći načini da se formiraju jake, mobilne jedinice koje mogu da izađu na kraj sa šumskim požarima. Stvarno ne bih želeo da saznam koliko je godina (meseci?) potrebno pa da od gustih šuma, zelenih planina i visoravni, dobijete neke, daleko bilo, srpske pustinje…
Posle još nekoliko kilometara, ulazite u Arilje, grad bogate istorije, čak i praistorije. Ovuda, kuda se danas voze turisti (kao što smo to i mi) nekada je prolazio rimski put prema Ivanjici (nema podataka o koncesijama), a poznato je i da su u XI veku na području današnjeg Arilja pronašli utočište izbegli žitelji Tesalije, koji su u postojeći hrišćanski hram položili mošti svoga sveca Svetog Ahilija. Ovde je bilo i sedište Moravičke episkopije, pa je kralj Dragutin Nemanjić negde krajem XIII veka tu podigao i novi pravoslavni hram. Zadužbina je ime dobila upravo po Svetom Ahiliju, svecu iz Larise, iz Grčke.
Još malo istorije Arilja kazuje nam da je cela ova oblast ostala skoro potpuno pusta tokom XVII pa sve do sredine XVIII veka, kada su ovamo naišli žitelji iz današnje Istočne Hercegovine i Crne Gore.
Arilje je bogato vodom, tu su i Moravica i Veliki i Mali Rzav, koji istina znaju ponekad i da (skoro) presuše, kao ove godine. Ovaj kraj je, naravno, opštepoznat i po – malinama. Preko 5000 malinjaka ovde „proizvede“ godišnje oko 20 miliona kilograma maline! Ovde se nalazi i najveća hladnjača za zamrzavanje voća u Evropi, i zbog svega onoga što je malina učinila za stanovnike Arilja – oni joj podigoše spomenik.
Glavna ulica Arilja ne deluje baš reprezentativno. Moram da primetim da je šteta što država ne povede malo više računa o distribuciji budžetskih sredstava. Za samo deo novca kojim se po n-ti put sređuju neki delovi Beograda (naprimer) mogla bi se fantastično urediti glavna ulica – Arilja, Ivanjice…
Da se vratim još malo na Ariljsku crkvu… Ovo je izuzetno zanimljiva građevina, i po arhitekturi i po kombinaciji stilova, i jedna od nekoliko veoma (fizički) visokih crkava, od onih građenih u raškom stilu. Veruje se da je na ovome mestu postojao vizantijski hram još u vreme kada se Sveti Sava izborio za autokefalnost naše crkve, čija je osnova tada ili kasnije iskorišćena za naknadne radove tokom narednih decenija. Hram Svetoga Ahilija živopisan je u vreme kralja Milutina, a po zapovesti kralja Dragutina, njegovog starijeg brata. Dragutinov ktitorski portret sa hramom u rukama, naslikan na zidovima crkve, nikako ne znači da je baš on podigao iz temelja celu crkvu. Sa druge strane, to verovatno ukazuje da je preduzimao znatne radove na ovoj građevini.
Kada pogledate kupolu i ukrase crkve Sv. Ahilija, možda će vas podsetiti i na Đurđeve stupove? Još jedna sličnost sa ovom crkvom i manastirom je da su obe građevine na istaknutim pozicijama u odnosu na okolinu, i da se mogu videti iz velike, velike udaljenosti. Kako je to lepo rečeno u knjižici koju smo kupili u crkvi, smeštanje i same episkopije (ali i građenje ovako uočljivih hramova) imalo je jasnu duhovnu poruku – „crkva kao branik vere i vera kao branik države i naroda“.
U crkvi se nalazi mirotočivi grob mlađeg Dragutinovog sina Urošica, a, pošto je živopis rađen u periodu kada su braća Dragutin i Milutin živeli u slozi, na zidu se može videti jedan od najlepših portreta vladarske braće, uz Dragutinovu ženu, ugarsku princezu Katalinu.
Moram da pomenem i, možda najpoznatiju fresku – Arhanđela Gavrila, čuvenog „Plavog anđela“, kao ovaploćenja anđeoske prirode Božjih izaslanika, „nestvarne lepote i veličanstvene plemenitosti“ kako piše u pomenutoj knjižici. I još piše: „Zagledan u njega, nesrećni pesnik Branko Miljković ispisao je proročke stihove:
„Ko tebe nije video taj ne zna
Sebe, ko tebe nije video taj neće
nikuda stići, jer beskrajan je put““
Mogu još dugo pisati o freskama u crkvi, o tajanstvenom natpisu MARPOY (akrostihu revolucionarnog pokliča porobljenih Vizantinaca, jedinog grčkog natpisa u društvu ostalih, srpskih) koji unosi dodatnu pometnju kod pokušaja povezivanja perioda gradnje crkve sa paralelnim istorijskim događajima… takođe možete pretpostaviti da su teški dani (godine, i vekovi) ovoga hrama slični tragičnim danima drugih crkava i manastira sa naših područja – i, bilo je tu i turskih rušenja i paljenja, i austrougarskih pretvaranja crkve u konjušnicu…
Ali, ako već dođete u ove krajeve i uđete u crkvu Svetog Ahilija, najbolje je da u maloj crkvenoj prodavnici kupite knjižicu: „Sveti Ahilije u Arilju – crkva na nemirnoj granici“, autorke Tamare Ognjević. To je istovremeno i studija, i istorijski prikaz i pravo istraživačko, autorsko delo – mnogo šire i sadržajnije nego što to obično dobijete iz drugih brošura i knjiga o manastirima Srbije.
Pa da priču o Ariljskoj crkvi zaključimo još jednim citatom, sa samog kraja knjižice:
„Hram Svetog Ahilija u Arilju, središte nekadašnje episkopije na nemirnoj granici, pretrajao je najveća iskušenja noseći kroz vekove poruku premudrog princa-monaha Save Nemanjića, da se i narod i država mogu odbraniti samo istinskom verom…“

Kada se, posle obilaska Arilja vratite na put uz dolinu Moravice, proći ćete još kroz Milićevo selo, pa kroz Gorobilje i eto vas opet na Ibarskoj magistrali. Mi smo, kao što ste mogli shvatiti iz podnaslova teksta, jednoga dana napravili izlet od Katića kroz Arilje do Ovčarsko-kablarske klisure. Njen drugi naziv – Srpska Sveta Gora, dovoljno govori o istorijskom i pravoslavnom bogatstvu ovoga kraja sa 9 manastira, nekoliko crkvica i pećinom Kađenice. Bilo bi pretenciozno da u jednom danu pokušate da obiđete sva ova mesta. Ali, za one koji često prolaze ovuda, verujem da ne bi bio naročiti napor obići svaki put barem po jedan manastir. Prethodno nabavite odličnu, turističku mapu „Ovčarsko-kablarska klisura“ gde su ucrtani svi manastiri i dat kratak prikaz najbitnijih informacija o svakom od njih. Mi smo ovoga puta videli dva, Preobraženje i Vaznesenje, a o njima malo više – drugi put, kad obiđemo i ostale. Samo da pomenem da je Preobraženje manastir novijeg datuma jer je prethodni porušen zbog gradnje pruge. Zahvaljujući nekom inteligentnom projektantu iz Italije (tada nije bilo javnosti da traži projekat na uvid), trasa nove železničke pruge prolazila je direktno kroz oltar stare crkve! Crkva i stanovništvo ovoga kraja nisu uspeli da ga sačuvaju, i eto, srušen je 1909. godine. Po sačuvanim pričama iz ovoga kraja, rušenje manastira bilo je praćeno brojnim, čudnim nesrećama, svih onih koji su na bilo koji način učestvovali u destrukciji ili pokušali da prisvoje nešto od manastirskog blaga. U letopisu manastira Blagoveštenje postoji i podatak da je prvi voz koji je išao ovom trasom iz neobjašnjivih razloga stao upravo na mestu srušenog manastira. Ljudima koji su izašli iz voza, prikazala se vizija monaha u svečanoj mantiji. Oni koji su znali i shvatili gde se tačno nalaze, počeli su da se mole i krste, ne bi li im Gospod oprostio zbog varvarskog čina… Tada je i vizija nestala, a voz nastavio dalje…
Svratili smo i do manastira Vaznesenje i, moram da kažem, ostali iznenađeni nesrazmerno velikom, ogromnom kamenom kapijom sa dve četvrtaste kule i grandioznim drvenim vratima. Po ovom elementu manastirskog imanja, očekivali biste hram veličine najmanje hrama Sv. Save! Crkva je ipak, veoma mala; zvonik se renovira… Monahinja koja nas je dočekala nije baš bila raspoložena da nam priča o istoriji manastira (uvek se setim onih divnih ljudi u mantijama iz, naprimer, Sopoćana i manastira Gradac, koji su tako srdačno i blagonaklono pokazivali freske, ikone i pričali o događajima vezanim za te manastire..) i čak nije dozvolila ni da (spolja!) fotografišemo crkvu! Da se razumemo, nikada nismo niti ćemo očekivati da nam bilo ko od monaha ili monahinja posvećuje svoje vreme – ali posle toliko manastira koje smo obišli, skoro da smo navikli na „standard“ da u svakom od njih možete nesmetano da obiđete (otključanu) crkvu, da možete da uđete, poklonite se ikoni sveca, da uzmete brošuricu o manastiru i ostavite novac i prilog, da zapalite sveću… Tako, recimo, u manastiru Jovanja kod Valjeva u crkvi piše da su monasi zauzeti svojim dužnostima i zamoljeni ste da ih ne uznemiravate ukoliko ne morate, što je sasvim na mestu. Ili opet, u manastiru Mesić kod Vršca imate snimljenu priču o manastiru koja se preko zvučnika s vremena na vreme pušta pridošlicama. Sve su to tehnički dobra rešenja – da ne smetate, da vidite i čujete, i da odete zadovoljni. A možda smo se i mi „razmazili“ – posle toliko putovanja i divnih, gostoljubivih ljudi koje smo upoznali u manastirima po celoj Srbiji, čak i tračak neljubaznosti vas zapravo neprijatno iznenadi i može da vam pokvari doživljaj inače divnoga mesta.
Ali dobro, nastavismo mi naše putešestvije. Odmorili smo se na jezeru uz branu, u lepom restoranu čija je terasa baš iznad jezera. Posle finog ručka, pošto još nije bilo vreme da se vraćamo za Beograd, okrenuli smo se nazad, i posle malo vožnje došli do skretanja za Guču. E sad, kao da pišem za SAT reviju, moram da kažem da je samo skretanje veoma nezgodno – na magistrali je gužva, raskrsnica je maltene na izlasku iz tunela i vrlo je nepregledna. Pripazite kad prolazite kolima ovuda.
Put vodi kroz Lučane (veliki stadion nas je podsetio da Lučani imaju FK – prvoligaša), a zatim kroz dolinu dalje do Guče. Naišli smo u ovo mesto neka dva-tri dana pre početka festivala. Pripreme, postavljanje šatora i tribina su već bile u toku. Teško je zamisliti da u ovo mesto mogu da stanu desetine ili stotine hiljada ljudi. Svejedno, vidi se da je Guča lepo mesto, doterano i sređeno, i vredno je pažnje i kada nije vreme festivala.
Dalje put vijuga ka Ivanjici, prolazi kroz Dragačevo, uz reku Bjelicu, sa pogledom na planine Jelicu i Čemerno. Uz put ima dosta lepih kuća i vikednica, poneka sa bazenom i čak i sa teniskim terenom! Od Guče do Ivanjice ima nešto manje od 30 kilometara, a na putu jedva da je bilo još nekoga osim nas te brzo stigosmo u već dobro poznatu Ivanjicu. Odatle do Katića, kola su već znala put i bez mene…

Katići – Beograd

Pročitati ponovo Beograd – Katići, samo unazad

The post Deset dana u Katićima first appeared on Beautiful Serbia.