Predov krst ograničen je jezerom Perućac i granicom sa Bosnom i Hercegovinom. Upravo ovakva zabačena pozicija učinila je da Predov krst ostane najočuvaniji deo planine Tare sa potpuno očuvanim i raznovrsnim biljnim i životinjskim svetom.

FOTO: Jovan Jarić

The post Predov Krst, planina Tara first appeared on Beautiful Serbia.

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Putopis „Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo)“ možete pročitati ovde>>>

Pošto smo pre dve godine apsolvirali najkraći put do Tare, preko Debelog Brda, rešili smo da ovoga puta malo okolišamo pa i po cenu viška od pedesetak kilometara. Posle sat vremena ostavismo Valjevo iza nas, a malo pre toga i Ibarsku magistralu. Za divno čudo, po putu se odvijala mirna vožnja od 50-60 km/h – valjda su ljudi počeli malo da paze na svoje automobile (ako već neće na svoje glave).

View Larger Map

Sva sreća da nas je uhvatio zeleni talas kroz Valjevo, inače je moglo da se desi da nas put odvuče do manastira Lelića i Ćelija, pa do kanjona reke Gradac, a onda bismo još negde usput i ručali, pa bismo onda skoknuli do Brankovine, i ko zna kada bismo uopšte i stigli do Tare. Ovako, zadržasmo pravac Tara, a Valjevo – spremi se!

Na gradskoj raskrsnici smo uhvatili pravac ka Loznici, forsirajući Osečinu. Prirodnije je (i kraće) da odmah posle Valjeva, posle Pričevića, skrenete ka Suvodanju i Pecki, ali lepo je videti i Osečinu, a saznaćete ubrzo i zašto.

Put od Valjeva, uredno lošeg asfalta, krivuda uz rečicu Obnicu, i uz malo truda (posle tridesetak kilometara vožnje) ćete stići u Osečinu, gde vas čeka rečica Jadar. Ceo ovaj kraj je bogat šljivom, malinom i kupinom, što, vozeći ovuda, nikada ne biste mogli da saznate. Apsolutno nigde nismo videli, što je odlika skoro svih putovanja po Srbiji – neku tezgicu gde bi se prodavalo to voće ili tablu koja bi vas uputila ka nekom domaćinstvu gde biste kupili ili voće, ili možda neku šljivsku prerađevinu, pa, na kraju krajeva, sir i kajmak.

Kada glavnom ulicom dođete do centra Osečine, videćete veliki spomenik Braći Nedić. A bilo je to za vreme Prvog srpskog ustanka, kada su se Braća Nedić, sa svojim hajducima – isprečili velikoj turskoj vojsci koja je iz Bosne pristigla da pomogne svojim sunarodnicima, braniocima Šapca, tada opkoljenog vojskom Jakova Nenadovića. Nažalost, zbog tradicionalne srpske sloge, Nedići nisu uspeli da se dogovore sa harambašom Đorđem Ćurčijom i sa Jakovom Nenadovićem oko načina suprotstavljanja Turcima. Tako su Turci, hiljade njih, bili dočekani samo od braće i njihovih tristotine trojice hajduka, kod manastira Čokešina, na brdu Lipovica. Niko od Srba nije preživeo, ali su Turci zakasnili da pomognu Šabačkom odredu.

Ovu junačku pogibiju braće Nedić i njihovih hajduka, kao i sâm boj na Čokešini, Leopold Ranke je nazvao srpskim Termopilima! Srbi k`o Spartanci, a Turci k`o Persijanci. A Dimitrije i Gligorije – kao Leonida…
Kada se iz centra Osečine krene uzbrdo, ka Gornjem Crniljevu, dolazi se do stare i nove osečanske crkve. Stara je posvećena Vaznesenju Gospodnjem (a i nova), izgrađena je 1735. godine, i pokrivena drvenim krovom. Stara crkva je prvobitno bila posvećena Svetom Đorđu, što je jedan od nekoliko veoma retkih slučajeva u Srbiji da se promeni svetac ili ime crkve (kao, naprimer, crkva u Ivanjici – crkva Svetog ravnoapostola cara Konstantina i carice Jelene, a nekada Svetog arhiđakona Stefana). Pored nje je nova crkva, sagrađena posle 1935. godine, a iznad njih, u brdu, u okviru lokalnog groblja nalazi se i spomen kosturnica borcima Prvog svetskog rata koji su izginuli u borbama ili ih je pokosila neka od brojnih boleština koja su harale Srbijom `14-te i `15-te.
Crkve su, nažalost, bile zatvorene, tj. zaključane, pa ćemo ih iznutra videti drugi put.
I pored dobre „pripreme“ pomešao sam neke spomenike u Osečini sa onima u Peckoj, pa smo propustili da vidimo nešto interesantno u Osečini – a posvećeno partizanima poginulim u Drugom svetskom ratu. Po lokalnom predanju, a možda je sve to samo neka lokalna doskočica, spomenik su, kao zarobljenici, pravili italijanski vojnici, pa su reljefu na spomeniku – partizanu u borbi, dali lik – Musolinija! Bruka! Mada je ipak bolje da pobedite pa da imate spomenike sa kojekakvim likovima, nego obrnuto?

Krajem avgusta u Osečini se održava Sajam šljiva (odjedrite do sajta: http://sajamsljiva.com) i verovatno je to najbolji trenutak da vidite ovo mesto u punom sjaju.
Ako nastavite dalje ka Gornjem Crniljevu, možete videti i spomen kompleks posvećen pilotima Milenku Pavloviću i majoru Aleksandru Stefanoviću poginulim 1999. kod Tovarnika, kao i vojnicima izginulim u balkanskim i Prvom svetskom ratu.
Put nas je sada dalje vodio ka Pecki. Posle nekoliko kilometara od skretanja iz Osečine, dolazite do (dva) odvajanja za selo Bratačić. Inače, u samoj Osečini imate ogromnu tablu koja vas upućuje ka Bratačiću (zbog istorijskih razloga), a na samom putu pored Bratačića imate jedva upadljive table za skretanje. A na tom mestu se odvijao boj (na Bratačiću), sa ciljem da se spreči prodor turskih, Hadži-begovih snaga ka Mačvi i Valjevu. Strateg je bio prota Mateja Nenadović, a sve se to dešavalo tokom jula i avgusta 1806. godine. Danas se tu nalazi spomen – top, sećanje na srpske junake.

Sve se to ne bi desilo, da Karađorđe nije, trećeg dana po dolasku u valjevski kraj, kratko naredio zatečenim srpskim starešinama: „Haj`te, spremajte se da idemo Bratačiću!“ Karađorđe ipak nije lično učestvovao u ovom boju, ali je svojim prisustvom, uz veliko junaštvo ustanika i dodatnom lukavošću (pravom diverzantskom akcijom u turskoj pozadini) – omogućio odbijanje tri velika napada turske vojske na valjevski kraj.
Nažalost, oba puta ka Bratačiću su dosta loši – makadam, zemlja (sa nekom raspuklinom na usponu posle mosta) tako da nismo smeli da se zaputimo kolima, a zbog malog cajtnota nismo stigli ni da otpešačimo do spomenika. Nadam se da će neko asfaltirati taj kilometar puta, a šteta što to već nije urađeno.
I – uskoro ćete se naći u Pecki, gde ćete naći crkvu završenu 1938. godine, posvećenu Uspenju Presvete Bogorodice. U porti se nalazi spomen-kosturnica borcima iz Prvog svetskog rata, ratnicima Druge moravske divizije, poginulih na okolnim položajima. U porti se nalazi i grob Vladislava Ribnikara, osnivača „Politike“ koji je, kao rezervni kapetan, poginuo u borbama na Drini, septembra 1914. godine.
Kada nastavite putem ka Ljuboviji, videćete skretanje ka Skadru. Naime, u blizini je i crkvica-brvnara, iz sedamnaestog veka, selu koje su osnovali doseljenici iz Skadra na Bojani – pa uzeli isto ime sela da ne menjaju lične karte i pasoše (nije tada bilo biometrijskih dokumenata pa da mogu da birkaju imena).

A put vas dalje vodi preko Azbukovice, prvo uzbrdo, a zatim, logično, i nizbrdo – pravo u Ljuboviju, kanjonom Ljuboviđe. Na spustu sa prevoja naići ćete na 1,5 km makadamskog puta (dobrog kvaliteta, a put se, koliko smo videli, radi i asfaltira). Sve smo to znali i pre polaska, zahvaljujući, jel`te, uslugama AMSS-a! Priroda je divna, levo vam je Bobija, a desno Sokolska planina. Kada ponovo naiđete na asfalt, malo pre gornje Ljuboviđe, imate odvajanje – makadamski put – koji vas vodi do Rimskog mosta (a zovu ga i Jerinin most), koji potiče još iz rimskog perioda, da bi mu konačan izgled bio podaren za vreme turskog prisustva.
Ceo ovaj put preko Azbukovice, nekada je bio glavni put iz zapadne Srbije ka Bosni (i obratno), barem za rimske, vizantijske, dubrovačke i turske trgovce (uz ponekog švercera, verovatno?) Za one putnike i vozače kojima možda ne prija mnogo krivudanje uzbrdo i nizbrdo sa Debelog brda, put preko Pecke i Ljubovije, pa uz Drinu – možda je dobro rešenje?

A pošto prođete Donju Ljuboviđu, naći ćete se u Ljuboviji, i kad ste već prišli centru gradića, videćete desno skretanje ka manastiru sv. Trojice ili manastiru Čitluk. Par kilometara uzanog asfaltnog puta ne bi trebalo da budu prepreka da obiđete ovaj manastir, podignut još pre četiri veka, verovatno na ostacima nekog još starijeg crkvišta. Portom manastira vlada prava raskoš cvetnih aranžmana i sve to zaista izgleda kao pravi zemaljski raj.
Ljuboviju smo videli, ovoga puta, samo toliko koliko se može videti iz automobila, jer je trebalo utrošenu turističku energiju što pre nadoknaditi nekim dobrim ručkom sa još boljim pogledom na Drinu.
Pravcem ka Bajinoj Bašti, vrlo brzo se stiže do etno-sela Vrhpolje. A to vam je kompleks etno-kućica, vajata i magaza, gde se može boraviti i noćiti (jedanaest, il` beše dvanaest? vajata – apartmana), uz divan restoran, po imenu „Hajdučki raj“, odmah pored predivne, zelene Drine. Odmah pored restorana, naređalo se još nekoliko privatnih kućica – vikendica, ne manje lepih. Inače, kažu da su stare objekte pazarili po svim krajevima Srbije, pa ih ovde dovozili i renovirali. A posle dobrog ručka i par žrtvovanih pastrmki moglo se nastaviti dalje. Na Drini se, dok smo se mi bavili ribom, pecalo, ali i plivalo (iako je voda bila vrlo, vrlo hladnjikava za moj ukus).

Drina je izgledala jako plitka, maltene se mogla prepešačiti (granica) ka Bosni, tj. Republici Srpskoj. To nismo probali da uradimo, jer možda bi na pola reke iskočio neki graničar-žaba da traži pasoše i kojekakve potvrde?

Pre dolaska u Bajinu Baštu možete napraviti još malecku putnu digresiju kanjonom reke Trešnjice i staništem beloglavih supova (skreće se kod Gornje Trešnjice). Posle par kilometara dolazite do ulaska u Specijalni rezervat prirode (Klisura reke Trešnjice), gde se nalazi i veliki, pravi industrijski ribnjak. Pošto nismo ugledali nijednog supa, vratismo se na glavni put, uživajući u divnim prizorima Podrinja i u neverovatnoj tamno-zelenoj boji Drine. Uz put se može videti još nekoliko interesantnih restorančića, etno-kućica – tako da svako može da nađe nešto za sebe.

Ako usput naletite na seljake koji beru kupine duž Podrinjske magistrale, možete nakratko zastati, pa im se pridružiti i na kraju poneti gajbu kupina na Taru (po bagatelnim cenama). A pošto se dešava da na Tari jednu čašu tih istih kupina prodaju i za 50 ili 100 dinara, to vam je odličan način da lako obrnete novac, pa da ostanete još dan duže na planini. Za biznis se šalim, ali branje (džinovskih) kupina je stvarno zabavno iskustvo.

Negde na ulazu u Bajinu Baštu, na sred Drine se može videti čuvena ribolovačka kućica na steni, zaštitni znak Bašte i ovog dela Drine. Sagrađena pre četiri decenije, odoleva ćudima Drine skoro uvek (osim kada ne uspe u tome kao, naprimer, 1999. godine kada je reka poslednji put srušila kućicu).
Prateći precizne putokaze za Taru, prošli smo kroz Bajinu Baštu i posle 16 kilometara dobrog i pomalo krivudavog puta stigli na Kaluđerske Bare, na naše odredište – boravište za narednih desetak dana. Ako vam je ostalo još energije, na usponu ka Tari čeka vas i manastir Rača. (sve oko ovoga manastira opisano je u prethodnom putopisu Beograd – Tara – Beograd) Ali do njega možete doći i peške, sa Tare, a možete ga obići i u povratku za Beograd. Kako vam drago.

Eto, ako ste turistički gurman, ako volite Srbiju, ako hoćete da obnovite znanja iz istorije, ako ste naučili da kontrolišete torturu hitnog i shvatili da ne morate uvek da žurite, i da je putovanje do odredišta jednako zadovoljstvo kao i sam boravak na željenom cilju, ako vam nije žao da potrošite par litara benzina/dizela više, i ako na put polazite iz Beograda, toplo vam preporučujem „prečicu“: Beograd – Valjevo – Osečina – Pecka – Ljubovija – Bajina Bašta – Tara.

Sledi: Tara – Krupanj – Tekeriš – Majur – Beograd (četvrti deo) >>>

The post Put do Tare (treći deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Putopis „BEOGRAD – TARA, jedno putovanje (prvi deo)“ mpžete pročitati ovde>>>

Danas je prilično uobičajeno da, kada negde putujete, za sam put (transfer) do odredišta isplanirate tačno onoliko vremena koliko treba za samu vožnju, zatim za jedno stajanje na pumpi (sa današnjim kolima ni to više ne važi; sa jednim rezervoarom stići ćete čak u drugu državu) i, možda, odvojite još desetak minuta ako želite da u nekom restorančetu uz put popijete kafu ili sok (i to obično ako vas deca nagovore). A ono što se apsolutno podrazumeva, to je da od mogućih pravaca A, B ili V, birate onaj koji je najkraći, ili onaj koji se barem delom poklapa sa auto-putem.

Mi smo ovoga puta, eto, uradili nešto potpuno „nepodrazumevano“ i neočekivano. Na povratku sa Tare, umesto uobičajenih pravaca preko Debelog brda i Valjeva ili pak preko Požege, Kosjerića i ponovo Valjeva, ili, (kao treća varijanta) – preko Čačka i Ljiga, tj. Ibarskom magistralom – odlučismo smo se da uradimo „nešto sasvim drugačije“.

Ta ideja je došla skoro potpuno spontano. Naime, kada se prođe Bajina Bašta, i kada se približite Rogačici, morate da se rastanete od toka Drine. A ona tako zelena, brza i lepa, kao da vas zove da joj još malo pravite društvo. Tako ljubaznom pozivu teško je odoleti, i, bez mnogo premišljanja, pođosmo uz Drinu, ka Ljuboviji, Zvorniku i Loznici. Naravno, deci uvek kažete da je to kraći put do kuće. Barem dok ne nauče da sami čitaju auto-karte.

View Larger Map

Dakle, sa Tare smo pošli ne baš rano ujutru, iz naše baze – sa Kaluđerskih bara. Vrlo brzo se, mada krivudavim putem, stiže do Bajine bašte. Iako smo manastir Raču obišli u dolasku, to nije bila nikakva prepreka da svratimo još jednom. Uostalom, obično, kada prvi put dođete u manastir, ne možete sve ni videti, a neki put i ne znate šta bi sve trebalo videti. Zato je najbolje prvi put kupiti knjižicu o manastiru (ili crkvi), pa kada je prelistate i pročitate, pravi je trenutak da se ponovo vratite na isto mesto. Inače, odvajanje do Rače nalazi se na padini Tare, blizu ulaza u Bajinu Baštu (videćete putokaz; skrećete levo na sporedni put). Put do manastira je prilično loš, ali to valjda i nije neki veliki problem za prave turiste – namernike..

Prođosmo i kroz Bajinu Baštu, i nađosmo se na podrinjskoj magistrali. Sasvim malo vozila na putu, sunčan dan, smaragdno-zelena, a neko bi opet rekao tirkizno-zelena reka (a i žad je zelen, pa bi moglo da se kaže i žadno zelena reka?) – pravo uživanje. Na ovome delu puta, od Bajine bašte pa sve do raskrsnice gde je odvajanje za Debelo brdo i Valjevo, bilo je nekoliko primamljivih restorančića gde je u ponudi i sveža riba. Ponadali smo se da je to tek najava onoga što nas čeka na nastavku puta uz Drinu, te da će na svakih pola kilometra biti sve lepših i lepših mesta za odmor sa odgovarajućim ručkom (mladicom iz Drine), ali se ispostavilo da je to bio pogrešan zaključak. Jedina negativna impresija na tom delu puta je upravo to – naprosto nema privlačnog mesta gde biste stali i predahnuli. Moguće je i da takvo mesto ipak postoji, ali da vas o tome neko upozna barem tablom uz put, to ne… Restorani se obično nalaze u sklopu nekog većeg mesta, kao u Ljuboviji ili Zvorniku, ali to ipak nije to. Na kraju smo stali negde iza Ljubovije, bilo je na meniju i ribe (ali neke smrznute), tako da završismo sa – roštiljem. Ako putujete sa decom, možda nije loše da ipak spremite neki sendvič i čokoladu, da se nađu u kriznim situacijama…

Put sve vreme vodi pored Drine – drugim rečima, sve vreme vozite odmah pored granice sa Bosnom i Hercegovinom, ili još preciznije Republikom Srpskom. Ako poželite da skoknete u drugu državu preko nekog od par graničnih prelaza, treba da znate da vam je dovoljna lična karta. Ukoliko ste sa sobom poveli i decu (a što ne biste?) onda vam za prelaz granice trebaju i njihovi pasoši. Logično ili ne, tek – stvari tako stoje.

Uskoro stižete do Ljubovije, najvećeg mesta na ovom delu obale. Uzgred, postoji put – prečica od Ljubovije do Valjeva (sa jedno 10 km makadama, ako se u međuvremenu ništa nije promenilo), pa ukoliko vas je polazni entuzijazam napustio i želite da što pre krenete za Beograd, eto rešenja. Ali najlepše i najzanimljivije stvari na ovome putu vas tek čekaju, pa takvo povlačenje pred lenjošću ili u ime večite jurnjave zbog nekih „obaveza“ – stvarno ne bi imalo smisla!

View Larger Map

Ceo kraj oko Ljubovije meštani zovu Azbukovica, a sebe Azbukovčanima. Naziv su dobili verovatno prema turskoj reči „carski posed“ – „has bukovica“ (pa je kasnije kroz turski sleng to postalo azbukovica?).. Najviši vrh u celom kraju, na planini Bobiji, zove se Tornička Bobija i visok je 1272 metra. A sada, još malo geografije – za decu školarce i odrasle koji su već sve pozaboravljali: kada se kaže „podrinske planine“, misli se na Gučevo, delimično Cer, Boranju, Jagodnju, Sokolsku planinu i Bobiju. Na njih se dalje nastavljaju „valjevske planine“ i to Medvednik, Jablanik i Povlen, od kojih je ova poslednja ipak pružila obronke čak i do korita Drine. Na planini Jagodnji nalazi se čuveni Mačkov kamen, poprište jedne od najvećih i najkrvavijih bitaka u Prvom svetskom ratu (s obe strane Drine izginulo je oko 15000, a na samom Mačkovom kamenu čak 2000 vojnika!) Tu je podignut i Spomenik sa kosturnicom, još 1929. godine.

Kroz Azbukovicu teče nekoliko rečica, a najpoznatije su svakako Ljuboviđa i Trešnjica. Ulivaju se u Drinu, koja ume da bude visoka (duboka) i do 700 cm (1952. godina), ali i plitka ko bara (13 cm, 1927 godine).
Kanjon pomenute Trešnjice je veoma lep, i jedno je od poslednjih staništa beloglavog supa – orla koji se može videti još u kanjonu reke Uvac (i videli smo ga stvarno, ali o tome u jednom drugom putopisu, o Zlatarskom kraju). Nedavno se pojavila vest da su, ove godine, njihova jata uvećana za 70 mladunaca! Supovi inače imaju raspon krila od skoro tri metra, a tragajući za hranom mogu preleteti od 350 do 400 kilometara (bez pasoških i carinskih formalnosti).
Pogledajte ViaBalkans.com-ov članak „Beloglavi sup iz Srbije pronađen na Bliskom istoku„

Sama Ljubovija je postala varošica još 1871 godine, ukazom Milana Obrenovića, a na proslavu srebrnog jubileja (dvadesetpetogodišnjica) Drina će u čuvenoj poplavi (povodanj) potpuno potopiti Ljuboviju. Zbog tadašnjeg nepostojanja ekoloških pokreta, niko nije zabeležio da je to bio verovatno prvi znak razornog efekta staklene bašte i globalnog zagrevanja?

Azbukovčani su se dosetili i sagradili novi grad nekih tri kilometra uzvodno. Što je sigurno… Mesto Ljubovija se, kako kažu, nekada zvalo Ljuboviđa prema istoimenoj rečici, ali je i tu proradio neki lokalni žargon, te dobismo današnji naziv mesta.
Kada dalje krenete od Ljubovije ka Loznici, uskoro ćete doći do skretanja ka manastiru Soko, izgrađenog najviše zaslugom Vladike šabačko-valjevskog Lavrentija. Na Sokolskoj planini je još iz turskog doba sačuvana tvrđava Sokograd, a možda je podignuta još u doba Rimljana, Asteriksa i Obeliksa. Sa druge strane, postoji legenda da su nekada ovde živele i ostavile graditeljskog traga tri sestre: Soka (podigla Sokograd), Vida (Vidojevicu) i Jerina (Zvornikgrad).
Prema istorijskim podacima, crkva i manastir izgrađeni su na mestu gde su Turci vekovima mučili i ubijali srpsko roblje, od XVI do XIX veka (1862), kada je grad konačno predat Srbima. Manastir je posvećen svetom Nikolaju, arhiepiskopu Mirlikijskom; ali i episkopu Nikolaju Velimiroviću. Crkva je posvećena Vaznesenju gospodnjem. Ono što je takođe vrlo zanimljivo je da se na mestu današnje nalazila stara crkva, i to verovatno manastir Rača, koji su Turci, pogodite: a. srušili, b. zapalili; c. srušili i zapalili – tačan odgovor pod a), a kaluđeri su sačuvali knjige i crkvene stvari, i osnovali novi manastir na mestu današnje Rače.

Kada putem prilazite manastiru Soko, negde na pola puta, još u ravnici, videćete sa leve strane jednu lepu seosku crkvu. Posle toga nastavljate uzbrdo još par kilometara dok pred sobom ne vidite impresivno zdanje današnjeg manastira.
U manastirskom kompleksu videćete i veliki konak, i veliku terasu sa stolovima, čak i sportske terene pored manastira, ribnjak, česmu… U vrhu manastirskog dvorišta nalazi se spomenik Episkopu Nikolaju, a daleko gore, na vrhu planine nalazi se 12 metara visoki pozlaćeni krst, do koga se može stići pešačkom stazom za nekih sat vremena ili manje, zavisno od vaših pešačkih sposobnosti. Duž staze, na svakih 150 metara, nalazi se po jedna mala kapela sa po jednom Božjom zapovešću i po jednom ikonom… Ono što izgleda podjednako impresivno i lepo je srpska zastava okačena između dva susedna planinska grebena. Konopac je tanak, pa se i ne vidi i sve to izgleda kao da naša prozirna trobojka vijori posred neba!
Duhovno ispunjeni, nastavljate put ka Zvorniku. Ubrzo Drina počinje da se širi i razvlači i polako reka počinje da biva – Zvorničko jezero, zbog brane izgrađene par kilometara nizvodno. Ako ne rešite da pređete malo na levu stranu Drine i jezera, i dalje ćete ostati u Srbiji, pa sada prolazite kroz Mali Zvornik, kao što smo i mi prošli, upravo dok se lokalni hodža molio, preko razglasa, sa minareta jedne obližnje džamije. Mali Zvornik je jedna od najmanjih opština u Srbiji (pa možda i odatle ono „mali“), i zgodno je mesto za zaustavljanje ako ste krenuli, naprimer, u lov (srne, divlje svinje, zečevi, divlje patke…) U blizini su i lekovita (a koja nije?) Radaljska banja, zatim Crkva Sv. Trojice, a u samom mestu se nalazi i sklonište dinastije Karađorđević, izgrađeno 1931. godine, u kome je poslednju noć pre odlaska iz Srbije proveo Petar II Karađorđević. Sa sajta o Malom Zvorniku saznali smo i zanimljivost o poreklu imena Drine, koja glasi ovako: „U narodu, Drina je nekad nazivana Zelenika (po zelenoj boji vode, naročito u gornjem i srednjem toku) a u srednjem veku ime reke „Drinos“ upisano je i na najstarijoj karti tzv. Pajtingerovoj tabli. Prema predanju, turskom sultanu Mehmed Fatihu, koji je prelazio Zeleniku skelom kod Ustikoline, 1463. godine, upadne konj u vodu, na sredini reke, i utopi se a on poviče: «Bu su derin!» što je značilo: ova voda je duboka. Tako je kažu od reči Derin, njenom glasovnom promenom, vremenom nastalo ime Drina.„

View Larger Map

Ako ne svraćate u Banju Koviljaču (zavisi kakvo vam je prolazno vreme, koliko ste se gde zadržali, da li ste ujutru poranili…) brzo ćete stići u Loznicu. Moram da primetim da ovaj gradić lepše izgleda kad ulazite iz pravca Valjeva ili Šapca, možda zato što pravcem od Zvornika prvo nailazite na neku vrstu industrijskog predgrađa Loznice. Uglavnom, prateći putokaze i prošavši kroz centar mesta, nastavljate ka istoku, ka selu Tršić, ne bi li se podsetili svojih školskih dana… Iz tog sela je Vuk Stefanović Karadžić krenuo u reformu srpskog jezika. Od Loznice do Tršića postoji lep asfaltni put, dužine oko 7 km, i ako imate sreće, naići ćete u trenutku kada ima manje od 10 školskih autobusa na parkingu… Sam muzej, tj. selo-muzej je „otvoreno“ do 6 popodne, mada i posle toga možete prošetati po selu. Tu su Vukova rodna kuća, galerija, muzej, crkva a i poznati, nacionalni restoran „Vukovi vajati“, sa specijalitetom „Vukovim ručkom“ – pršuta, sir, duvan čvarci, pita savijača, slana i slatka, mešano pečenje iz zemljane peći i sača i, naravno, salatice. Ako u svojoj posadi imate nekoga ko može da vas odmeni za volanom, na raspolaganju su i šljivovica ili vino… Svakako, ako jednog dana pođete tragom ovoga putopisa i prođete sva ova mesta iz dosadašnjeg teksta, stvarno ćete pošteno zaslužiti ovakav ručak (večeru). A ja sam tek tada, videvši kako je izgledao „Vukov ručak“, konačno shvatio odakle mu beše sva ta silna energija za pešačenje i obilaženje sela širom Srbije!

Kroz selo Tršić protiče rečica Žeravija, čista i bistra. Svake godine se ovde održava poznati Vukov sabor, u septembru, u nedelju pred Malu Gospojinu, a isto tako i Đački Vukov Sabor, sredinom maja.
U svakom slučaju, lepo je sve ovo videti, pa makar i na kratko, a zatim se, kada to vreme i obaveze dopuste, vratiti na ceo jedan dan do Tršića i okolnih manastira… A, kad pominjemo manastire, u blizini su manastiri Čokešina i Tronoša. Legenda veli da je manastir Čokešina počeo da gradi Miloš Obilić neposredno pred odlazak u Boj na Kosovu; dok suvi istorijski podaci i činjenice tvrde da je završetak radova na manastiru obavio lokalni vlastelin Čokeša. Manastirska crkva je posvećena rođenju Presvete Bogorodice. Manastir se inače nalazi uz put Loznica – Šabac i skreće se desno, kod Prnjavora.
Drugi pomenuti manastir, verovatno i poznatiji, Tronoša, nalazi se na delu puta – kada iz Loznice, ili Tršića pođete ka Krupnju. I kada idete putem Loznica – Valjevo, videćete tablu za (skretanje desno) manastir Tronošu. Kada siđete sa glavnog puta, prolazićete kroz zelenu, šumovitu dolinu i čarobne pejzaže; što nije ništa neočekivano. Do većine najlepših srpskih manastira vode upravo takvi lokalni putevi, gde imate samo da uživate u pogledu dok se ispred vas, odjednom, ne pojave manastirske dveri. Uvek vas iznova iznenadi „talenat“ srpskih graditelja manastira da pronađu tiho, skriveno mesto, pored rečice u nekoj zelenoj dolini okruženoj stenama i planinama; mesto koje ugledate tek kad priđete na desetinu koraka… I naravno, uvek što dalje od osvajačkih vojski koje su toliko puta palile i rušile iste te manastire.

Kao ktitor manastira pominje se kraljica Katalina Nemanjić, žena kralja Dragutina. Potiče verovatno negde iz XIII ili XIV veka, i rađen je u stilu pozne raške škole. U ovom manastiru školu je učio i Vuk Karadžić!
U samoj crkvi, ispred ikonostasa, ugledaćete dve džinovske sveće od voska. Ovde se neguje običaj, redak ili jedinstven u pravoslavnom svetu, da svake godine na Veliki četvrtak, meštani okolnih sela donose u manastir dve velike sveće (po 50 kg!!!) napravljene od čistog pčelinjeg voska, koje u crkvi gore za određene praznike – ispred ikona Hrista i Bogorodice. Jednu sveću prave meštani Tršića i Korenite, a drugu Zaječe i Paskovce. Manastirsko dvorište i okolina konaka je sva u cveću i predivno izgleda. Ceo manastir je okružen tišinom, zelenilom i spokojem.

Ispred manastira se nalazi interesantna česma (ili deset česama, jedna pored druge) koju su po legendi izgradili Jug Bogdan i devet Jugovića pred polazak na Kosovo. Kada ih pominjemo, da spomenemo i da se veruje da su Jugovići sahranjeni pored manastira Davidovica, blizu Brodareva (i o tome više u putopisu o Zlataru)… Vaša deca će verovatno probati vodu redom iz svih deset česama, ali zaslužili su da im ispunjavate svaku želju ako su i dalje sa vama i ako nisu već uhvatila lokalni autobus za Beograd ili vas prijavila policiji zbog maltretiranja… Šalu nastranu, voda je prava izvorska, a pošto je od skora počela da se flašira, imaćete možda prilike da je probate i pre nego što lično obiđete manastir i česmu.
Čak i da se ranije krenulo sa Tare, do sada bi sunce već svakako zašlo, tako da je došlo vreme da se krene kući (ako živite u Loznici ili okolini, nema problema, eto vas kod kuće za pet minuta; ali, ako stanujete u Beogradu, imate još oko 130 kilometara puta). Dakle, ponovo prolazite kroz Loznicu, mada izvesnom obilaznicom – ne idete kroz centar mesta, i pratite pravac ka Šapcu. Sada se vozite kroz Mačvu i verovatno ćete biti izloženi ambivalentnim osećanjima. Sa jedne strane, videćete da skoro svako selo u Mačvi ima svoju crkvu, uređenu, okrečenu i osvetljenu. Naprosto čarobno deluju – pa čak iako je neko od sela celo bilo u mraku, njegova crkva nije! Sa druge strane, malo-malo pa prolazite pored neke paljevine, lokalne deponije, vatre i dima, što vas može stvarno užasno iznervirati. Umesto da otvorite prozore i udišete punim plućima vazduh mačvanske ravnice, vi ćete morati da zatvorite sve prozore na kolima, pogasite ventilaciju ili klimu i samo da gledate da što brže prođete ovim delom puta… Bar je tako bilo proletos kada smo mi prolazili…

Uz još malo vožnje, stižete i do uključenja na auto-put Šid – Beograd, i ništa vas više ne sprečava da jurnete ka Beogradu. Uskoro ćete naići na poznatu, veliku plavu tablu na kojoj ponosno piše BELGRADE (i ništa više, a kamoli da piše: BEOGRAD); sve je spremno za dan kada ćemo svi biti jedna Evropa i koristiti samo maternji – engleski jezik. Ipak ne brinite, ovde počinje Beograd i za „domaće“, ne samo za strance!

Pa, da zaključimo – verujem da, i po cenu malo duže vožnje, vredi napraviti jedno ovakvo putovanje. Ima toliko toga da se vidi da ni nekoliko dana ne bi bilo dooljno za sve. Sa druge strane, ovako ćete imati mnogo bolju predstavu o celom ovom zapadnom kraju Srbije, pa ćete u budućnosti moći da napravite još nekoliko jednodnevnih ili dužih izleta po ovome divnom kraju.

Sledi: Put do Tare (Treći deo) >>>

Tweet

The post Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Kao što je uživanje u kuvanju sastavni deo dobro spremljenog jela i kao što je, recimo, šetanje i planinarenje sastavni deo uživanja u pogledu sa vrha planine, tako i putovanje do nekog mesta gde ste rešili da se malo odmorite – takođe može biti nezaboravan doživljaj. Danas nije lako pronaći i „oteti“ nekoliko dana za odmor pa se deo svakodnevne, životne i poslovne jurnjave preslikava i na sam čin putovanja. Sesti u kola i voziti se bez prekida sve do željenog odredišta, postalo je nešto najnormalnije. A toliko je lepih i zanimljivih kutaka Srbije svuda oko nas, na koju god stranu krenuli. Zato odvojte za putovanje dva do tri puta više vremena nego što ste prvobitno planirali i uživajte u svakom kilometru puta. Ne budite lenji da skrenete nekoliko kilometara sa glavnog pravca da biste videli neki izvor, vrelo, manastir, selo… Nemojte se ustručavati da zaustavite kola ispred neke seoske kuće i da se raspitate čega ima zanimljivog u blizini… Prelistajte i pročitajte sve knjige, vodiče, internet sajtove koji su vezani za put kojim ćete proći, i kad se budete osećali spremnim, krenite.

Da li je Tara naša najlepša planina ili ne, nije ni važno. Da je prelepa, zelena i čarobna, sigurno jeste, naročito u proleće. U zavisnosti od puta koji ste izabrali (od Beograda), do nje vam treba dva i po do četiri sata (kolima). Možete do Tare stići Ibarskom magistralom, možete ići preko Valjeva i Kosjerića, pored Divčibara, a najbrže ćete doputovati ako se zaputite preko Debelog brda, prevoja na vencu Povlena, Jablanika i Medvednika, koji su se isprečili između Valjeva i Bajine bašte. Kao zanimljiva varijanta, mada i najduža, pred vama je i put preko Šapca, Loznice i Ljubovije, uz obalu Drine, sve do Bajine bašte.

Ako prvi put idete na Taru, pođite preko Debelog brda… Ali, verovatno vam se može desiti da u povratku jednostavno ne možete da se odvojite od predivne, zelene Drine, pa će vam se na kraju učiniti da ste požurili na Taru, a da se do Beograda vraćate okolo-naokolo… Skoro kao u „Zelenoj čoji Montenegra“ kada Zuko Džumhur i Momo Kapor nikada na svojim putovanjima nisu stizali do odredišta jer su putem uvek pronalazili bezbroj zanimljivih ljudi i mesta…

Do Valjeva se stiže Ibarskom magistralom, za nešto više od sat vremena. Pretpostavljam da je idealno da se napravi jednodnevni izlet do Divčibara, i da se tom prilikom obiđu Valjevski manastiri – Lelić, Ćelije i Jovanja… Pošto je ipak u toku jednog dana trebalo stići na Taru, od ova tri smo ovom prilikom obišli samo manastir Sv. Jovana Krstitelja, po imenu Jovanja. On se nalazi na skrovitom mestu, u Jovanjskoj šumi, na desnoj obali reke Jablanice, pritoke Kolubare. Odvajanje sa glavnog puta je jasno obeleženo i nalazi se nekoliko kilometara po izlasku iz Valjeva, na putu ka B. bašti. Po narodnom predanju, hram je iz vremena Nemanjića i podigao ga je verovatno neko od članova vladarske kuće. Crkva manastira je sagrađena najverovatnije krajem 15. ili početkom 16. veka. Početkom 18. veka dozidana je priprata, kada je obnovljen i ceo manastir. Živopis potiče iz 17. veka a oslikan je rukom Longina Dečanca, najpopularnijeg srednjovekovnog freskopisca. Iznad ulaznih vrata vidi se freska Sv. Jovana Krstitelja sa roditeljima. U crkvi, u naosu, nalazi se ćivot gde se po predanju nekada čuvao deo šake Sv. Jovana Krstitelja. Ikonostas su ikonopisale monahinje manastira Ćelije, 1972, pošto je stari više puta spaljivan.
U dvorištu manastira stoji drvena zvonara, čija su dva zvona odneta za vreme Prvog svetskog rata. Prvo zvono je nabavljeno još 1921. a drugo zvono, i nova zvonara, podignuta na temeljima stare, podignuti su sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Tu je i manastirska česma da utolite žeđ, i konak, podignut deceniju-dve pre zvonare. Nekada je manastir imao čitavo veliko imanje od oko 100 hektara, uključujući i vinograde koje je obrađivalo skoro 200 kaluđera. Danas međutim raspolaže sa samo 8 hektara šuma i njiva… Kao što je to bio slučaj i u svim drugim manastirima širom Srbije, i ovde su priroda, crkva i konak jedno. Prava livada, prošarana prolećnim cvećem, uz simpatičnu belu macu koja se odnekud stvorila, bili su više nego dovoljni da se deca zaigraju, na naše zadovoljstvo.

Kada smo već kod dece… Pričajući sa drugim roditeljima, našim prijateljima, vidimo da svi imaju malu dilemu – da li i koliko putovati sa decom – da li će im biti vrućina, da li će im biti dosadno, šta će od viđenog zapamtiti… da li su ipak previše mali za ono što želimo da vide… da li će želeti da putuju sa nama kada budu dovoljno veliki da vide, čuju i shvate suštinu onoga što im pokazujemo… Pa, odgovor je i da i ne! Ali treba uvek naći kompromis sa svojom decom, nezavisno od uzrasta. Nije rešenje ni da roditelji budu „uskraćeni“ i da odustaju od obilazaka mesta koja ni sami nisu videli (A kada će? Kao japanski turisti, kad odu u penziju?) Sve je ovo način da se i na decu prenese ljubav prema putovanjima, istraživanjima… Evo na primer u manastiru – deci sve može biti zabavno; i da se popije voda sa izvora (naročito novim generacijama koje znaju samo za vodu iz plastične ambalaže), i da se kupi brojanica u crkvi, i da im date fotoaparat da slikaju manastir, i da im pokažete ikonu sveca kojeg slavite u vašoj porodici… Mnoga deca danas imaju Veronauku u školi – pa gde će imati bolji čas nego obilaskom pravoslavnih manastira? Dakle, dileme nema, treba putovati i praviti izlete, ali vodite računa – da u kolima budu rekviziti za igru i crtanje, da ima vode, bombona; da vozite polako kad je put u krivinama, da stanete u nekom mestu, kupite po sladoled, popijete sok u nekom restoranu usput… Na kraju možete da zaključite da ste preterali sa takvom brigom i izazvali kontraefekat, kad deca počnu svakog petka da vas pitaju – „Kuda ćemo za vikend?“

Kada nastavite putem za Bajinu baštu, brzo ćete stići do velikog gradilišta. U toku je izgradnja velike hidroakumulacije, u blizini sela Rovni, koja treba da reši snabdevanje Valjeva vodom. Plemenita ideja i poduhvat, ali… Potapanjem velikog područja nove akumulacije, pod vodom će se naći i Crkva svetog arhangela Mihaila, poznatija pod imenom Valjevska Gračanica. Crkva potiče iz vremena Nemanjića, a predanje kaže da je hram obnavljao kralj Dragutin, krajem 13. veka. Na ikonostasu se može uočiti vinova loza, obeležje nemanjićkog freskopisanja, oko glava svetitelja. Uskoro bi se, nažalost, mogle otkloniti sve sumnje u početak gradnje crkve, jer bi se rušenjem u njenim zidovima našla hrisovulja, pergament koji svedoči o vremenu nastanka i graditelju. Nova crkva je već završena, a saglasnost za rušenje stare i izgradnju nove crkve data je (ili dobijena) u vremena kada bi bez te saglasnosti stara crkva ionako bila srušena, a od nove ne bi bilo ništa… Razmatrana je mogućnost „prenošenja“ crkve na drugo mesto, ali je ona izgrađena tako da će biti teško i porušiti je, a kamoli rekonstruisati na drugom mestu. Tako je preostalo da se spasu ikonostas, nekoliko ikona i zvona… Nije bilo od pomoći ni što je Vlada Srbije donela odluku o utvrđivanju crkve arhanđela Mihaila zvane Gračanica sa starim grobljem u Tubraviću za spomenik kulture.

Zato, ako pođete ovim putem, nemojte žaliti malo prašine po vašim kolima, da biste obišli i ovu svetinju. Pazite, nije to ni tako jednostavno. Kada pred sobom vidite branu, kolima nastavite desno, uzbrdo, putem ka B. bašti, i zatim se odvajate levo sa glavnog puta. Neka vam orijentir bude okrugla, verovatno kontrolna kula – vidikovac nove brane. Put vodi ispod mostića koji spaja kulu sa brdom, zatim se spušta u dolinu, a onda se jedan krak (već se vozite po makadamu) odvaja levo preko rečice. Zatim skrenite desno i nastavite pravo par kilometara. Otvorite četvore oči i pokušajte da primetite malu drvenu tablu koja vas usmerava na puteljak ka Gračanici. Skrećete levo i posle nekoliko minuta vožnje, stigli ste. Da se ne uplašite, gradilište je „živo“ i naći ćete uvek ponekoga da vas uputi u pravom smeru ako se osetite izgubljenim.
Inače, i kada sveštenik nije kod kuće (koja se nalazi pored crkve), hram je otvoren i možete se diviti lepoti arhitekture, ikonostasa i same prirode, i biće vam ponovo teško da poverujete da će sve to biti potopljeno…

Istim putem se vratite na glavni put, i ponosno, sa prašnjavim automobilom, kao pravi turisti, nastavite dalje. Posle par kilometara uspona na Debelo brdo, stižete do sela Poćuta. Sa desne strane puta, jasno obeleženo tablom, nalazi se skretanje i 3 kilometra puta do manastira Pustinja. Ovaj manastir neobičnog imena leži gotovo potpuno skriven na ulazu u Pustinjsku klisuru, koju je usekla reka Jablanica. Nalazi se na platou okruženom gustom šumom, do kojeg je uzani strmi put stigao 1962. godine. Do tada je ovaj hram od turskih pohoda i osvajačkih razaranja branila uska staza duž Bele stene.

Sadašnja crkva je posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice, a sagrađena je na temelju starije, o čemu postoji mnoštvo dokaza dobijenih tokom konzervatorskih radova. U literaturi se postojanje Vavedenjske crkve pominje čak u 12. veku. Osobenosti arhitekture ove crkve čine zidani ikonostas i divne freske, iz 1622. godine, koje krase ne samo unutrašnje već i spoljne zidove. Sa zidova će vas posmatrati freske Sv. Simeona, Sv. Kozme, Sv. Save, zatim prelepa freska Sv. Jovana Krstitelja, Sv. Dimitrija i Sv. Đorđa, gde je Sv. Jovan Krstitelj prikazan sa krilima, što se retko može videti u freskoslikarstvu srpskih manastira. Teško je nabrojati sve ove izvanredno očuvane freske, ali vredi se zadržati i ispred „Uspenja Presvete Bogorodice“ i freske u oltarskoj apsidi Bogorodica Šira od nebesa i Pričešće apostola… Uostalom, kao i uvek kada obilazite neki od manstira, zamolite monahe i monahinje da vam ispričaju ponešto o istoriji crkve, ako ih time ne ometate u molitvi ili njihovim dnevnim obavezama u suprotnom kupite brošuricu o crkvi u kojoj se nalazite, sedite u manastirsko dvorište, pored izvora i cveća i čitajte (dok gledate) polako o duhovnoj lepoti i istoriji koja navire iz svakog kamena i drveta. Ovde se vreme broji vekovima, za razliku od naših užurbanih života gde ni minut više nije dovoljno mala jedinica za vreme. Tako se u manastirskom dvorištu nalazi i stablo bora, zasađenog još 1848. godine (koje je, eto, ušlo u svoju 160-u godinu!)

Naravno da bi se u lepoti ovoga kraja moglo još dugo uživati. Rečni brzaci, pećine i šumske stazice, seoski turizam… možda vas navedu da se ovde vratite na duže, ili odložite odlazak na Taru za neki drugi dan? Ali dobro, to ipak zahteva malo više planiranja (možete baciti pogled i na sajt www.valjevo-turist.co.rs) a mi nastavljamo da se penjemo na Debelo brdo.

Ubrzo se stiže na Pašinu ravan, gde se može zastati zbog jagnjetine, ukoliko ste do sada ogladneli. Iako su pojedine deonice puta sa dosta krivina i uspona, ipak od Valjeva do Bajine bašte ukupno ima samo malo više od 60 kilometara, pa vas vožnja neće previše zamoriti. Svuda oko vas su divni pejzaži, pa uvek možete parkirati auto i uživati u pogledu. Vrlo brzo put počinje da se spušta i vijuga ka dolini Drine. Negde u blizini mesta Rogačica, postoji odvajanje za mesto Dub, gde se nalazi crkva – brvnara, sagrađena verovatno krajem 18. veka. To je jedna od najvećih drvenih crkava, koje su imale važnu ulogu u očuvanju nacionalnog identiteta Srba (poslednje podignuta drvena crkva može se inače videti u Kusturičinom Drvengradu!). Ovakve crkve brvnare su podizane daleko od turske vojske, a često se dešavalo da ni meštani susednih sela nisu znali za njihovo postojanje. Po potrebi su se mogle i premeštati, pa su u narodu bile poznate i kao „leteće crkve“. Po čemu je još zanimljiva ova crkva? Pa, po zbirci ikona, poreklom iz ruskih provincijskih radionica sa kraja 18. i početka 19. veka. Prestone ikone su veoma lepe, verovatno zbog ugleda koji je Hadži Melentije uživao u Rusiji (crkva u Dubu je bila metoh manastira Rača, gde je Hadži Melentije (Stefanović) i sahranjen). Još jedan neobičan detalj – u crkvi postoje 4 drvena hrastova svećnjaka, napravljenih od jednog komada drveta (po skoro dva metra visine). Ovakvi svećnjaci bi verovatno odlično pasovali uz čuvene „ratarske sveće“ od po pedesetak kilograma kakve se prave svake godine za manastir Tronoša.

Uzgred, prolazak kroz Dub znači i malo duži put. Druga varijanta je da pratite Drinu, i, ako vas ne privuče neki od simpatičnih restorana na samoj obali reke, uskoro ćete ući u Bajinu baštu, posle nekih 170 kilometara puta od Beograda. Njen najstariji deo je iz 19 veka, a sam grad nije mogao biti izgrađen na lepšem mestu – pored zelene Drine, podno još zelenije Tare… Zavisno od vaših planova, možete se smestiti i u ovom simpatičnom mestu; u čijem centru se nalazi hotel krajnje neočekivanog imena – Drina! U jednom nedeljniku skoro je izašla predivna ponuda ovoga hotela, gde se tokom leta nudi 7 punih pansiona za 11.000 dinara, a svaki dan je osmišljen u najboljem duhu ovdašnjeg gostoprimstva – te ćete odavde moći da pravite izlete i ka Drvengradu, manastiru Rači, Perućcu, da se spuštate Drinom, da odete do jezera Zaovina na Tari… (telefon hotela 031-863464 i 031-682451)
Kada ste u Bajinoj bašti, a nastavljate ka Tari, imate dve mogućnosti – da krenete uzbrdo ka Kaluđerskim barama, ili da nastavite uz Drinu ka Perućcu i da se odatle popnete na Taru, do čuvenog Mitrovca. A možete i da krenete jednim putem, pa da se vratite na drugi – u tom slučaju, krenete par kilometara ka Kaluđerskim barama i Kremni, i posle nekog vremena odvajate se desno ka manastiru Rači. Put do manastira je stvarno u veoma lošem stanju i morate krajnje pažljivo da vozite. Ali kakva je to žrtva da se vidi jedan od najlepših i najčuvenijih srpskih pravoslavnih manastira? Nikakva!

Manastir Rača je zadužbina kralja Dragutina, gde je znalo da boravi i više od 300 monaha. Inače, kralj Dragutin je budućim pokolenjima ostavio dva prava bisera – manastire Raču i Tronošu, koji su i dan danas hramovi duhovnosti – i posle sedam stotina godina, ljudi im se dive i obilaze ih. Naravno, kralj je bio ktitor i manastira sv. Ahilija u Arilju, a po drugim izvorima, kao ktitor Tronoše se pominje njegova žena Katarina. Zanimljivo je i jedno, još starije predanje koje kaže da je prvobitno mesto na kome je podignuta Rača bilo tamo gde je danas manastir Soko (blizu Ljubovije, zadužbina episkopa Šabačko-valjevskog Lavrentija), ali su ga Turci na tom mestu, zar treba reći, srušili. Šta bi drugo. A kaluđeri su sačuvali sve što se moglo sačuvati i osnovali novi manastir. Dokazi? Pa, u narodnoj pesmi „Miloš u Latinima„, pesnik kaže:
Da vidite Raču manastira,
Kraj Sokola ukraj vode Drine,
Zadužbinu Kralja Dragutina
Da vidite, pa da se divite…

Inače, kao što se to uvek kazuje za Žiču, tako se i za Raču može reći da je uvek delila sudbinu srpskog naroda – rušena, paljena, pljačkana… Osim zlatnog perioda do Velike seobe i kraja 17. veka, sledeći period rasta i obnavljanja Rače došao je tek 1795. godine, kada su tri jeromonaha, Melentije, Josif i Isaija došli iz vaskrsle Tronoše, da to učine i sa ovim manastirom. Za samo godinu dana je podignuta nova crkva, a Hadži Melentije Stefanović dobio je čin arhimandrita. Po slomu Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, Turci su poubijali i zapalili i monahe i ikonostas i ikone, – sve osim časne trpeze koja se i danas čuva u riznici manastira. I Austrougarska u Prvom, i Nemačka i Bugarska u Drugom svetskom ratu, takođe su na ovoj svetinji iskaljivali svoj bes…

Crkva je inače posvećena Vaznesenju Hristovom. Sa desne strane kod ulaza u crkvu, može se videti spomenik i grob Hadži Melentija.
Obavezno obiđite manastirsku riznicu, izuzetnu na svaki način. Tu su knjige račanskih monaha prepisivane u čuvenoj račanskoj školi. Zahvaljujući bratstvu manastira i naročito igumanu Platonu Milojeviću, tokom Drugog svetskog rata ovde je čuvano i sačuvano Miroslavljevo jevanđelje (danas se nalazi u trezoru Narodnog muzeja u Beogradu, a više o njemu – možete saznati u nedavno, premijerno prikazanom filmu). U samoj crkvi se nalaze i svete mošti kralja Dragutina (ili Svetog Teoktista)… Zahvaljujući uticaju koji su račanski monasi doneli iz izbeglištva, iz manastira Beočin i fruškogorskih manastira, sam ikonostas i freske predstavljaju primer prodora ikonopisanja i freskoslikarstva iz prekosavskih i prekodunavskih oblasti, koje se retko mogu videti u drugim staroraškim krajevima i manastirima.
A nije naodmet da zavirite u radnju u manastirskom dvorištu i da za uspomenu kupite neku od mnogih zanimljivih knjiga o Rači i iz Rače, a tu su i vina, višnjevače, orahovače… Prava pića za slavsku trpezu.
Toliko o Rači. Ni u deset ovakvih putopisa ne bi stalo sve ono lepo i važno što je vezano za istoriju i sadašnjost ovoga manastira. Roditelji, deco, knjige u šake (ili miša u ruke, pa na Internet) i čitajte o veličanstvenoj Rači.

Dakle, ako ste se svuda zadržali po malo, ako ste ručali negde uz Drinu ili ako ste se umorili, od Rače se vraćate tih 4-5 kilometara do glavnog puta, na pravac za Kaluđerske bare (gde su i hotel Omorika, Javor, Beli bor, apartmani Zeleni Čardaci…) ili, ako vam je dobro prolazno vreme, vratite se još malo unazad, do Bajine bašte, i, uz poznatog vodiča – Drinu, nastavite do Perućca. Drina, pa Drina! Ali to je tako lepa reka – čista, brza, velika, neverovatno zelene boje… Malo geografije – ova reka nastaje u Šćepan polju, od reka Tare i Pive i fali joj samo 4 kilometra i 100 metara pa da bude dugačka 350 kilometara. Ali Sava se isprečila kod Šapca i eto… Drina je svašta pravila dok je nisu obuzdali branama i veštačkim jezerima. Čuveni „povodanj“, velika poplava („Na Drini ćuprija“) dogodila se 1896. godine, kada je poplavljen i čuveni most u Višegradu, dok je te iste godine Ljubovija bila potpuno uništena. Sam kanjon Drine, dubine 700-1000 metara, predstavlja po tome šampiona u Srbiji, a zauzima i visoko treće mesto u svetu (posle kanjona Kolorada (1800 m) i Tare (1300 m)). Još malo biologije – najpoznatija riba Drine je mladica, a tu su i potočna pastrmka, lipljen… Kapitalci mladice dostižu i preko 10 kilograma, a prirodno mrestilište ove ribe je reka Trešnjica, desna pritoka Drine…
Do Perućca imate 13 kilometara, a tu ćete videti hidroelektranu B. bašta, i akumulaciono jezero nastalo zbog ove brane. Tako je sada jezero dugačko 52 km (sve do pomenutog mosta u Višegradu), duboko je i do 70 metara, a snaga hidroelektrane je 368 MW i najveći je objekat za proizvodnju struje na Drini (Pitate se čemu ovi stručni podaci u jednom putopisu? Pa jednostavno, pisac je elektroinženjer!). U Perućcu, na lokalitetu Mramorje, postoji srednjevekovno groblje, ispunjeno nadgrobnim spomenicima – stećcima, koje je zaštićeno kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Ako u ovaj kraj dođete leti (jul i avgust), ponesite kupaće kostime – na jezeru postoji plaža na splavovima; a možete i malo ploviti brodom po jezeru – kako vam drago.
Pošto smo već pominjali Višegrad, tj. Republiku Srpsku, tj. Bosnu i Hercegovinu – ako se zaželite i međunarodnog turizma, a imate više od 18 godina, dovoljna vam je i lična karta. Ali ako putujete sa decom, za njih su potrebni pasoši, tako da se pripremite na vreme…

Još par reči o Perućcu – tu je čuvena rečica Vrelo, dugačka 365 metara, pa je zbog toga zovu „reka od godinu dana“… Sam izvor je ograđen zbog obližnjeg ribnjaka, ali to vas ne sprečava da uživate u predivnom pogledu i šetnji uz rečicu. I mali vodopad preko koga se Vrelo uliva u Drinu je nešto što ćete sigurno poželeti da zabeležite svojim foto-aparatom. Vratimo se malo stvarima koje život znače – na istom tom „ušću“, nalazi se i restoran- imenjak („Vrelo“), sa velikom terasom gde vas čekaju riblji specijaliteti. Trebalo bi da u junu počne sa radom vila „Drina“ (ovde se manje-više sve zove „Drina“), objekat sa 4 zvezdice, 12 soba i dva apartmana (VIP gosti?), koji se nalazi nedaleko od vodopada.

Od Perućca vodi put dalje uz jezero, i posle neka dva kilometra, videćete odvajanje za Mitrovac na Tari. Ako nastavite pravo, doći ćete do hotela „Jezero“, gde možete prenoćiti i uživati u zelenim šumama po padinama Tare koje se neverovatno strelovito dižu iz ove doline. A možete i popiti kaficu i ustremiti se konačno ka cilju! Pogrešno! Džabe ste čitali ovoliki putopis… Na cilju ste sve vreme puta, još od kada ste u Beogradu seli u kola, i svaki manastir, svaki vidikovac i restorančić su bili pravi pravcati cilj!

Dakle, uživajte i dalje u svom putovanju, i u laganoj vožnji ka vrhovima Tare, uz fantastičan pogled na Drinu i jezero Perućac. Uživajte u svakom momentu svoga odmora, upravo sada, baš ovoga trenutka, jer – prošlost je prošla, a budućnost još nije počela!

Sledi: Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo) >>>

Tweet

The post BEOGRAD – TARA, jedno putovanje (prvi deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Tara je planina sa iznimno očuvanom prirodom, biljnim i životinjskim svetom zahvaljujući čemu je 1981, godine proglašena za Nacionalni park te su se tako stekli uslovi za još bolje očuvanje prirode i prirodnih lepota. Tako je Tara izbegla problem preizgrađenosti i druge slične probleme sa kojima se suočavaju susedne planine.

Na planini Tari se nalazi nekoliko turističkih lokaliteta i naselja od kojih su najčuveniji: Kaluđerske Bare, Mitrovac na Tari, Zaovine, Šljivovica i Predov krst.
Planina Tara ima mnogo prirodnih atrakcija koje njenu lepotu izdižu izvan konkurencije koja je, medu planinskim masivima ovog dela Balkanskog poluostrva zaista visoka.

Upravo je reka Drina i njen veličanstveni kanjon jedan od aduta koji Taru izdvajaju i čine tako posebnom. Kanjon Drine je jedan od najlepših i najdubljih u Srbiji i Bosni i Hercegovini sa iznimno očuvanom florom i faunom. Njegove litice obrasle su gustim listopadnim i četinarskim šumama. Upravo ovde raste i čuvena Pančićeva Omorika, relikt i endemit zaostao i opstao na ovim prostorima još iz praistorije. Omoriku je otkrio naš veliki naucnik Josif Pančić po kome je i dobila ime „Pančićeva Omorika“. No vratimo se Drini i njenom uzvbudljivom kanjonu. Voda ove reke je iznimno čista i providna a boja joj, zahvaljujući planktonu, oscilira između zelenih, potpuno providnih do plavih nijansi. Čuveno je splavarenje Drinom kao i turisicka manifestacija „Drinska regata“ koja se ovde održava svake godine okupljajući preko 100 000 posetilaca iz zemlje i inostranstva.  Veštačko akumulaciono jezero i istoimeno turističko vikend naselje Perućac na obroncima Tare još su jedna atrakcija i mesto gde na kvalitetan i uzbudljiv način možete da provedete svoj odmor.

Sama planina Tara i njena očuvana priroda su potpuno samostalan turistički motiv koji je u stanju da kreira bogatu turističku ponudu i tzv. održivi turizam. Međutim, budući da je poduprta mnogim prirodnim i drugim atrakcijama i turističkim centrima u okviru svog masiva, na obroncima ili u neposrednoj blizini od kojih smo već pomenuli Nacionalni park i Kanjon Drine, Tara upotpunosti opravdava epitet najlepše planine regiona.

Pomenimo i druge turisticke atrakcije u „gravitacionom“ području planine Tare a to su: Muzejska železnica „Šarganska osmica“, etno selo Mećavnik (Drvengrad) i nadaleko čuvena Kremna.

Šarganska osmica je u svetu jedinstveno remek delo gradioteljstva. Na prostorno malom terenu savladana je velika visinska razlika prugom koja kruži preko Mokre Gore i Šargana kroz sistem tunela i mostova na jednom delu praveci oblik broja „8“ po cemu je i dobila ime. Ova pruga uskog koloseka svojevremeno je povezivala Beograd i Sarajevo a danas je delom obnovljena na potezu od Mokre gore do stanice „Šargan Vitasi“ i služi u turisticke svrhe.

Kremna su rodno selo čuvenih proroka Tarabića u kojem možeti posetiti njihov spomen dom. Takode, u Kremima možete uživati u netaknutoj prirodi i autentičnom seoskom ambijentu.
Etno selo Mećavnik, poznatije i po imenu Drvengrad je veoma originalan i uspeo koncept popularnih etno sela. Istini za volju, nije toliko originalno kao Sirogojno ali, za razliku od njega ima mnogo bolju ponudu i mnogo je atraktivnije. Kuće i građevine na Mećavniku su uglavnom novoizgrađene kopije autentičnih ruralnih građevina sa ovog područja a neke su originalne, prenesene sa nekih mesta sa obe strane Drine.
U Širem „gravitacionom podrucju“ planine Tare nalaze se mnoge prirodne i kulturne atrakcije, gradski i turistički centri poput Bajine Bašte, Zlatibora ili Višegrada.

Nadam se da je u ovom relativno kratkom tekstu navedeno dovoljno razloga zvog kojih ćete neki od svojih sledećih odmora provesti na Tari.
Tara je jedina planina koja ima dovoljno sadržaja da zadovolji sve vaše zahteve i prohteve.

Tekst: M. Bronzić

Tweet

Ostavite komentar na Fejsbuku

(Ukoliko želite da ostavite komentar na ovom portalu za to koristite polje na dnu stranice.
Možete da komentarišete na oba mesta)

The post Planina Tara first appeared on Beautiful Serbia.