Tara – Beograd, 2010. godine (šesti deo)

Putopis „Beograd – planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)“ možete pročitati ovde>>>

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

„Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vrijeme. Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promjeni mjesto i nametnute uslove“ („Derviš i smrt“)

Nošeni ovom divnom mišlju Meše Selimovića, sve izbegavajući da se ukopamo u Beogradu – i tako stalno odlažući početak sopstvenog starenja, proveli smo i ove godine nedelju dana na Tari. Nedelja k`o nedelja, brzo prođe, a još brže kada vam je lepo, šetajući po tarskim šumama i gorama, i povremeno nadoknađujući energiju, što kažu deca, po planinskim vutarama (izraz „vutara“ je skraćenica i potiče od „Vojna Ustanova TARA„, i odnosi se na restorane „Javor“ i „Radmilovac“ – i njihove kulinarske specijalitete).
banjska stena Tara   Beograd, 2010. godine (šesti deo)
A tema ovoga putopisa nije sama Tara, već povratak kući – u Beograd. Već nekoliko puta smo švrljali između Beograda i Tare, ne bismo li videli što više toga, ali ovoga puta smo baš preterali. Naime, putovali smo od Kaluđerskih bara do Beograda – punih 10 (deset) sati. Čist „road movie“.

Ne, nismo išli biciklom. Imali smo i lepo vreme, nije bilo gužve u saobraćaju, kola su nas odlično služila. A tih deset sati nam je proletelo, i to ovako:
Iz Kaluđerskih bara smo se brzo spustili do Bajine Bašte. Odatle smo, ignorišući sve druge kraće i poznatije puteve, nastavili uz Drinu, još uvek zelenkastu, ali prilično presahnulu. Zbog radova na HE Perućac, nivo akumulacionog jezera, kao i nivo Drine do Zvornika, „drastićno“ je opao, pa bi čovek rekao da se do Republike Srpske može prepešačiti. Bez obzira na to, Drina je Drina, i uvek je dobro društvo. Za nama je uskoro ostala i Ljubovija, zatim i Little Zvornik, a, pošto smo malo skrenuli sa glavnog puta ka Loznici, za par minuta smo se obreli u Banji Koviljači, ili „Kraljevskoj banji“, kako je još zovu.


View Larger Map

Banja se nalazi u podnožju planine Gučevo, sa svojim poznatim, prelepim parkom u kome se udobno smestilo nekoliko, umetnički oblikovanih, objekata, u kojima se, opet, još udobnije smestilo – puno banjskih gostiju. Banjska, lekovita voda, korišćena je još u vreme starih Rimljana, a zatim i Turaka. O Srbima da ne govorimo. Banju je u svojim opisima pominjao i Vuk Karadžić, kao Koviljaču iznad Smrdan-banje (naziv duguje „očaravajućem“ mirisu sumpora u vodi).
Banja Koviljaca Tara   Beograd, 2010. godine (šesti deo)
Banja procvat doživljava od sredine 19. veka, kao i početkom dvadesetog veka, kada se ceo prostor uređuje, i grade najznačajniji objekti u kojima se i da-s
Dama, sa bokorima jarkocrvenog cveća, ponekom skulpturom. Tačno između vila Hercegovina i Dalmacija, park se utapa u obližnje brdo, gde se nalazi izvor pijaće vode i staza koja vas dalje uvodi u gustu šumu. Lepota jedna.
Čitajući godinama banjske prospekte, uvek sam se pitao zašto banjske uprave ne navode šta voda ne leči, jer mi se čini da bi spiskovi bili kraći od ovih gde piše – šta se sve vodom (i blatom) leči. U svakom slučaju, u Banji Koviljači, ako se prepustite lekovitoj vodi i još lekovitijem blatu, možete zalečiti ili izlečiti reumatska obolenja, posledice preloma ruku i nogu, probleme sa kičmom, išijase, neuralgije, itd, itd.Koviljaca Tara   Beograd, 2010. godine (šesti deo)
Mi smo za sat vremena u Banji malkice lečili naše oči, pluća i dušu, a živce nismo uspeli zbog malo usporenih kelnera, ali ukupno – rezultat je pozitivan.
Kada se od centra Koviljače nastavi kolima ka Loznici (dakle ne vraćate se istim putem kojim ste došli, već pratite putokaze iz centra ka Loznici), posle stotinjak metara ćete sa desne strane videti odvajanje ka Gučevu. To vam je planina, vidikovac, ali i mesto sa velikim spomenikom izginulim srpskim vojnicima u Prvome svetskom ratu. Do gore vodi polupristojan put, nekih desetak kilometara, a već na usponu smo „snimili“ „Gučevske vajate“, kao mesto gde bismo mogli, uz prigodnu hranu, doživeti još lepih trenutaka na ovome putovanju.

15 Tara   Beograd, 2010. godine (šesti deo) 11 Tara   Beograd, 2010. godine (šesti deo)

Put vodi kroz gustu gučevsku šumu, a kada već dođete blizu vrha, jedan krak puta se odvaja ka spomeniku. Za svega par trenutaka, ispred vas se pojavljuje velelepna, petnaest metara visoka, spomen kosturnica, podignuta u znak sećanja na pale ratnike, izginule u borbama vođenim na Gučevu, septembra i oktobra 1914. godine.Gucevo Tara   Beograd, 2010. godine (šesti deo) A u samoj kosturnici nalaze se posmrtni ostaci i napadača i branilaca… Jednih da, do kraja sveta i veka, mole za oproštaj, i drugih, da oproste, kao što je ovaj narod uvek i praštao.
Na spomeniku se još iz daleka vidi natpis: „Gučevskim heroima – udruženje rezervnih oficira i ratnika – 1929. godine“. Od četiri ocila na grbu Srbije, jedno je bilo polomljeno, ali valjda neko ipak vodi računa o spomeniku pa će to popraviti. Mada, kada vidite okolno đubre, pitanje je koliko često neko (službeno) obilazi ovo mesto. Identičnu sliku smo videli i prošle godine kod kosturnice na Mačkovom kamenu, iznad Krupnja. Bruka.

Na spomeniku se nalaze i Njegoševi stihovi „Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi!
A davnog 8. septembra 1914. godine, počela je čuvena bitka na Drini, ustvari čitav jedan mali rat, gde je i Gučevo imalo svoju ulogu. Gučevska bitka se vodila kao jedna od prvih (možda čak i prva?) rovovskih borbi u Prvom svetskom ratu, gde su rovovi bili svega 5 do7 metara udaljeni jedni od drugih. Maksimalnim približavanjem okupatorskim rovovima, srpska vojska se trudila da poništi veliku premoć austrougarske artiljerije. Kakogod, naša vojska je uspešno, skoro dva meseca, držala osvajača na „početnim pozicijama“ na Gučevu i time kasnije omogućila potpun uspeh i proterivanje austrougarske vojske na još početnije pozicije.
A sam pogled, kada je vreme baš lepo, mora da je neverovatan. Odozgo se vide i Banja Koviljača, i Loznica, i Bijeljina, i Drina kako vijuga ka Savi, a kažu da se u daljini, pod optimalnim vremenskim uslovima, naziru i cela Mačva, pa čak i deo Fruške gore. Nije ni čudo što su se vojske toliko tukle za ovu kotu i poziciju.

A za Gučevo kažu da je pravo skladište ozona, da je prošarano šumskim stazama i da je leti ovde svežije i do 6 stepeni nego u podnožju, u Kraljevskoj banji. Nažalost, mi smo morali da nastavimo dalje, pa smo se brzo skotrljali do pomenutih Gučevskih vajata. A tamo, drveni stolovi u cvetnoj bašti, okolo miriše jagnjetina ispod sača, restoran sav doteran i ukrašen, milina jedna. Onako ozonirani i rashlađeni, rešili smo da ovde ručamo. Pravo uživanje bilo bi, svakako, da smo ovde parkirali auto, popeli se peške do spomenika i spustili nazad, pa onda ručali. Ali, faktor vreme je činio svoje, i za takvu šetnju nije bilo mogućnosti.

A domaćini, verovatno naviknuti na takve, izgladnele pešake i planinare (a možda ovde pobegne i neki banjski gost koga hrane salaticama i mineralnom vodom), u jelovniku imaju „Gučevski delikates za dve osobe“ (mešano meso, ražnjići, vešalice, Karađorđeve šnicle, i još svašta) – sa ukupno 1100 gr. mesa !!! Bez komentara. Dovoljno mesa da se najede pet prosečno gladnih osoba…
I još sa svim salaticama, lepinjama, sokovima, pivcem… cena je bila (samo) oko 2300 dinara.

Nešto teži nego pre Gučeva (od udahnutog ozona i 1100 grama mesa), prošli smo bez zadržavanja kroz Loznicu, i nastavili putem ka Šapcu. Posle dvadesetak kilometara ulazite u Prnjavor. E sad, sa desne strane ćete videti, kada idete ka Prnjavoru, jednu neuglednu tablu na kojoj piše Čokešina. To je verovatno neki lokalni put, ali nemojte ići tuda, već pratite velike braon table na kojima piše „Manastir Čokešina“.

Kada u Prnjavoru na jednoj raskrsnici skrenete ka Čokešini, posle stotinjak metara ćete, sa desne strane videti crkvu Svetog Ilije, a u njenoj porti i spomen- kosturnicu, od naroda prozvanu „Ćele-kulom zapadne Srbije“.
A Mačvanski Prnjavor je jedan od najvećih stradalnika u Prvom svetskom ratu. Celo mesto je nosilac Karađorđeve zvezde, a stanovnici su teško nastradali kada je austrougarska vojska, poražena u Cerskoj bici, u povlačenju zapalila po selu sve što je mogla i pritom streljala više od 700 civila. „Streljala“ je blag izraz, jer su to više bila ljudskom umu neshvatljiva zverstva nego hladna egzekucija. O zločinima carske vojske ceo svet je čitao zahvaljujući dr Arčibaldu Rajsu, čiji spomenik se danas može videti u porti crkve Svetog Ilije. Odmah pored, nalazi se i spomenik Kralju Aleksandru Karađorđeviću.
U kosturnici se nalaze spomen ploče sa imenima poginulih, kao i oslikani zidovi sa prizorima pokolja prnjavorskog življa. A na jednoj od tabli stoji i ovo: „Mir i pokoj pepelu spaljenim u školi 4-17.8.1914. godine. Austro-ugarskoj vojsci malo bi zverstava nad nevinim življem, rušenjem crkve, palenjem kuća i hrane. No i školu – hram prosvete sa 50 duša, nameštajem, arhivom i knjižnicama zapališe!!“ Tako je to bilo, pre skoro 100 godina.Prnjavor Tara   Beograd, 2010. godine (šesti deo)

Na oko šest kilometara odavde, nalazi se manastir Čokešina. To je, po predanju, zadužbina Miloša Obilića iz 14. veka, sa crkvom posvećenom rođenju Presvete Bogorodice. Manastir se nalazi na padinama Cera, okružen zelenilom, šumom i vodom. Saglasje s prirodom.
Po narodnim legendama, gradnja manastira je počela negde pred Kosovsku bitku. A kada je Miloš Obilić poginuo na Vidovdan 1389. godine, i glasnik to javio njegovoj majci, ona je kratko poručila graditeljima: „Čok više!“ (prestajte sa radom!) Manastir je konačno izgrađen početkom 15. veka, zahvaljujući vojvodi Čokešu, lokalnom vlastelinu.Cokesina Tara   Beograd, 2010. godine (šesti deo)
Manastir je delio sudbinu i naroda i celoga ovoga kraja, pa je nekoliko puta i rušen i spaljivan. Poslednji put je zapaljen pre više od 200 godina, 1804. godine, posle Boja na Čokešini.
A od 1830. godine, u crkvi se nalazi čuvena ikona Pokrov Presvete Bogorodice Čokešinske. U manastiru se nalaze i mošti Svete Petke, verovatno uzete iz manastira Petkovica na „čuvanje“, jer se crkva u Petkovici trenutno renovira. Pre četiri godine mošti su bile ukradene iz Petkovice, ali su, hvala Bogu, pronađene, i ponovo su tamo gde bi trebalo da budu. Pored crkve možete videti i divan spomenik u kamenu, pet metara visok, pod kojim leže junačke i mučeničke kosti braće Nedića, Gligorija i Dimitrija, i tri stotine slavnih Čokešinskih heroja, koji su upravo na tom mestu izginuli, do jednoga, pokušavajući da se odupru dvadeset puta brojnijim Turcima. I da Nedićima nije ponestalo municije (džebane), ko zna kako bi se bitka završila.
Inspirisan ovim bojem, Ranke je Nediće nazvao srpskim Leonidama. (tako je i Čokešina – srpski Termopile). Spomenik braći Nedić možete videti u centru Osečine, njihovom rodnom mestu, koje se nalazi na pola puta između Valjeva i Loznice.
Boj se odigrao na Lazarevu subotu, na Cveti, a braća Nedić su sa svojim hajducima došli u pomoć ustanicima koje su predvodili Jakov i Mateja Nenadović. Trebalo je zaustaviti Turke koji su iz Bosne dolazili da pomognu svojim sunarodnicima u opsednutom Šapcu. Bio je tu i harambaša Đorđe Ćurčija, koji je predlagao da se ustanici povuku u planinu i odatle pruže otpor, a Jakov je bio za to da se Srbi zatvore u manastirske zidine i sačekuju Turke na busije… Uglavnom, malo zbog čuvene srpske nesloge, malo i zbog straha od velike turske vojske koja je nailazila, ostadoše na megdanu samo Nedići i njihovi hajduci. Ostalo je istorija. I narodni ep, Boj na Čokešini:
„Polećeše dva vrana gavrana,
Sa vrh Cera iznad Čokešine
Krvavijeh kljuna do očiju
I krvavih nogu do kolena;
Salećeše u bogatu Mačvu,
Te padoše nasred PrnjavoraManastir Cokesina Srbija Tara   Beograd, 2010. godine (šesti deo)
Na bijele Krsmanove dvore,
Baš Krsmana kneza Vuičića.“
A harambaša Ćurčija u pesmi kaže:
„Ta Jakove, srpski komandante!
Oćeš, bolan, više dovest` vojske?
Ako l` nećeš više dovest vojske,
Ja se prvi s Turci biti neću,
Jer ja nisam drvo vrbovina,
Kad pos`jeku, da s`omladit mogu…“
A Dimitrije i Gligorije sačekaše Turke, kao što to pesma kaže:
„Bože mili, srca slobodnoga,
u dva brata, dva Nedića mlada!
Đe s`Turcima zavrgoše kavgu
Trista Srba sa sedam hiljada…“
„Kad je sedam navršilo sata,
Ev` Nedići rana dopadoše;
Prebiše im Turci obojici
Iz pušaka noge do koljena…
… Đe je sreća tu je i nesreća;
U Nedića nestade džebane,
A ne mogu na noge ustati…“

Na spomeniku u porti manastira, na svakoj od četiri strane spomenika, uklesani su rodoljubivi stihovi. Tako, recimo, na istočnoj strani stoji:

„Ev` sa ovim vidnim znakom,
dajemo Vam primer svakom
Kako s` ljubi Domovina
ta narodna tekovina.
Nedići su za nju pali
i svoj život Bogu dali,
Pa zato se ovim slave
te junačke srpske glave
I Vi s` na njih ugledajte
večno rodu Vi služite“

U knjižici koju možete kupiti u manastiru, naći ćete i priču iz letopisa stare osečinske crkve, sa zapisom sveštenika Spasoja Mojića, pisanog uoči njegove pogibije u bici na Čokešini. Sveštenik je svoj zapis poslao veče pred bitku svome bratu, a u njemu je predskazao i mesto i ishod bitke, kako je to video u nekom svom prikazanju…

A kako je crkva uvek bila uz narod, tako su i sveštenici na Čokešini bili uz Nediće: „…Iguman Čokešine, kada je čuo Spasojevo predskazanje, zatraži od bratije da ga raščine, a pop Spasoje se raspopi. Obojica opašu sablje, uzmu šišane u ruke i stanu na čelo hajduka sa Nedićima.“
Priča dalje kazuje kako su posle boja kaluđeri pokopali hajduke, a za vreme parastosa u osečinskoj crkvi, otvoriše i pročitaše zapis popa Spasoja. U narodu se prenosilo da je Neda, majka braće Nedića tada uzviknula: „Spasoje! Spasoje! Kaza li ti to mojim sokolima?“ A iznad oltara začuo se glas „Jesam, Nedo, kazah!“
Šta dodati na sve ovo, osim ponoviti ono Njegoševo: „Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi!“

Ako nastavite putem preko Cera, izbićete pravo na Tekeriš. Mora da je lepo proći tuda. Mi smo, ipak, istim putem stigli ponovo do Prnjavora, i nastavili ka Šapcu. Posle svega par kilometara, put na desno se odvaja ka manastiru Petkovica – ne onoj Rudničkoj, ili Fruškogorskoj, već Mačvanskoj. Petkovica Tara   Beograd, 2010. godine (šesti deo)Mada, može se reći, preciznije, da je to Pocerski manastir. Manastir je poznat po čudotvornoj lozi, iznikloj iz temelja manastira, koja, kažu, pomaže izlečenju mnogih bolesti, a posebno neplodnosti. U blizini je i čudotvorni izvor. Najveća svetinja su bile čestice moštiju Svete Petke, donete ovamo u vreme Despota Stefana. Jedan deo moštiju prenet je kasnije u crkvu Ružicu u Beogradu. Sam nastanak manastira se vezuje za davni trinaesti vek i za kralja Dragutina. A mošti Svete Petke iz manastira Petkovica ukradene su 2006. godine! Lopovi su posle dve godine uhvaćeni, ali, manastirsko blago još nije pronađeno…Manastir Petkovica Tara   Beograd, 2010. godine (šesti deo)

Manastir je spaljen posle Boja na Mišaru, a obnovljen je, u slavu kneza Miloša i naroda Mačve i Pocerine, 1836. godine. Na mestu stare, četrdesetak godina kasnije, podignuta je nova crkva, koja kasnije strada u oba svetska rata.

Na putu ka Šapcu prolazite i pored table koja vas upućuje ka manastiru Ilinje, koji je novijeg datuma, podignut osamdesetih godina prošloga veka, posvećen Svetom Iliji.
Ubrzo stižete do Šapca, a obilaznica vas nepogrešivo vodi do mosta na Savi. Put dalje vodi kroz mačvanska sela, Platićevo i Hrtkovce, gde možete uz malo para napuniti prtljažnik divnim voćem i povrćem koje meštani nude uz put. Punih duša, stomaka i prtljažnika, uskoro smo stigli i do autoputa, a tako i do kuće, Beograda – „tačke za koju smo vezani“, sa već polugotovim planovima za nova putovanja:
„Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi volio ni nju ni drugi svijet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigdje. A nisi nigdje ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš. Onda, spremi se na put…“ („Derviš i smrt“, Meša Selimović)

*KRAJ*

Zahvaljujemo se Slobodanu Bobi Ogrizobiću, autoru svih šest potopisa o putevima od Beograda do planine Tare na iscrpnim, sveobugvatnim, kreativnim i nadasve zanimljivim tekstovima i predivnim fotografijama!
Urednik

Objavljeni putopisi:
1. BEOGRAD – TARA, jedno putovanje (prvi deo)
2. Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo)
3. Put do Tare (treći deo)
4. Tara – Krupanj – Tekeriš – Majur – Beograd (četvrti deo)
5. Beograd – planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)
6. Tara – Beograd, 2010. godine (šesti deo)

One Response to "Tara – Beograd, 2010. godine (šesti deo)"

  1. Putovanje od Beograda do Tare – peti deo | Beautiful Serbia Posted on 21. septembra 2011. at 16:13

    […] Sledi: Tara – Beograd, 2010. godine (šesti deo) […]