Neke od njih su isključivo specijalizovane za letnje ili zimske destinacije, a neke za daleke i egzotične. Naravno da u većini slučajeva turističke agencije Beograd nastoje da imaju kompletnu ponudu, koja će obuhvatiti kako atraktivna letovališta i ski centre, tako isto i ture po gradovima, odnosno banjski turizam, pa čak i krstarenja i druge atrakcije.

Nažalost, često ljudi nemaju baš tako pozitivna iskustva sa određenom agencijom, pa onda nastoje da na što gori način predstave konkretnu agenciju. Međutim, ono što je dodatni problem u tom slučaju jeste što bez sumnje sve turističke agencije Beograd nastoje da maksimalno ispoštuju klijente. Ali se u praksi događa da klijenti često ne čitaju odredbe ugovora o putovanju, koji moraju potpisati prilikom plaćanja, pa onda ukoliko dođe do neke neplanirane situacije bivaju iznenađeni reakcijom konkretne agencije. A zapravo je sve u skladu sa odredbama tog ugovora.

Upravo iz tog razloga se uvek preporučuje da pre potpisivanja konkretnog ugovora klijent dobro prouči sve stavke tog ugovora, kako ne bi bilo neprijatnih iznenađenja.

Zanimljivu ponudu imaju turističke agencije Beograd

U zavisnosti od toga da li je u pitanju agencija koja je organizator putovanja i ima validnu licencu ili je subagent, te prodaje klijentima aranžmane organizatora, zavisiće i celokupna ponuda. Obično turističke agencije Beograd koje su subagenti mogu da se pohvale mnogo obimnijom ponudom, prosto zato što ne postoji ograničenje u broju agencija kojima sarađuje.

U tom smislu, turističke agencije koje su okarakterisane kao subagenti imaju apsolutno pravo da prodaju aranžmane organizatora putovanja za mnoge destinacije i po različitim cenama. Naime, ako uzmemo za primer letovanje u Grčkoj, onda ćete najveći broj turističkih aranžmana sasvim sigurno pronaći na sajtu turističke agencije Beograd, koja nije organizator putovanja, nego subagent. A svaka agencija koja je subagent ima potpuno pravo da u svoju ponudu uvrsti aranžmane mnogih agencija, koje su organizatori putovanja. Tada se može desiti da za neko grčko letovalište ili za bilo koju drugu destinaciju postoje brojne ponude, što u velikoj meri može da olakša putnicima.

Ipak, da bi bili izbegnuti različiti problemi, do kojih može da dođe ukoliko se ne poštuju odredbe ugovora o putovanju, uvek je preporučljivija opcija da klijent na vreme dobro prouči sve odredbe tog ugovora.

Turistički aranžmani za letovanje i zimovanje

U vreme održavanja Sajma turizma mnoge turističke agencije Beograd nastoje da svojim klijentima ponude različite vrste beneficija. Obično su to popusti u određenom iznosu, koje putnici mogu na najbolji mogući način da iskoriste, te da značajno umanje cenu putovanja. Naravno da moraju biti ispoštovani zahtevi koje navode konkretne turističke agencije Beograd, a što se obično odnosi na avansnu uplatu ili u toku trajanja Sajma turizma ili neposredno nakon njegovog završetka, odnosno isplaćivanja celokupne sume neposredno pre početka konkretnog aranžmana.

Sve to se uglavnom odnosi na letnje aranžmane, prosto zato što se u februaru mesecu svake godine organizuje Sajam turizma. Kada su u pitanju zimski aranžmani, brojne turističke agencije Beograd imaju i njih u ponudi. Isto tako postoji i takozvani rani booking, odnosno rane rezervacije, tako da klijenti koji imaju želju da se upute na zimovanje, bilo na teritoriji naše zemlje ili na nekoj drugoj destinaciji, imaju mogućnost da ranije izvrši uplatu i takođe ostvare značajne popuste.

Ekskluzivne ponude koje imaju turističke agencije Beograd

Nema sumnje da najveći broj turista kontaktira turističke agencije Beograd neposredno pre početka letnje ili zimske sezone, prosto zato što su to turistički aranžmani koji su i najviše traženi.

Ali, postoje i agencije na području srpske prestonice, koje su ili specijalizovane ili imaju u ponudi i egzotične i daleke destinacije, odnosno krstarenja. Klijenti mogu odabrati da li će ići na Kubu, Bali ili Dominikanu, odnosno da li će se odlučiti za posetu Tajlandu, Sejšelima ili nekoj drugoj egzotičnoj i i dalekoj destinaciji.

U većini slučajeva turističke agencije Beograd koje i takve aranžmani imaju u ponudi obezbeđuju avio prevoz, a vrlo je važno prilikom odabira turističkog aranžmana posebno obratiti pažnju na to šta je sve uračunato u cenu. U većini slučajeva se cena formira vrlo jednostavno, te obuhvata kako najam smeštaja na bazi određene usluge, tako isto i avionsku kartu do i sa odabrane destinacije, uz prateće takse. Ali treba imati na umu i to da postoje turističke agencije Beograd, koje cenu formiraju na drugačiji način, te obično navode cenu najma konkretnog smeštaja, odnosno avionske karte, ali ne navode i cenu aerodromskih taksi, pa je to ono što često zbunjuje turiste. Prosto govoreći, cene u takvim agencijama deluju izuzetno povoljno, ali obično bude nešto sitnijim slovima ispod cene navedeno da u nju nisu uračunate aerodromske takse u tom i tom iznosu.

Baš zato što turističke agencije Beograd navode cene na različite načine, savetuje se putnicima da detaljno prouče celokupnu ponudu i obrate pažnju i na taj detalj.

Pored svega navedenog, ponudom su obuhvaćene i takozvane „ City break “ ture, koje se odnose na posetu različitim gradovima obično na teritoriji Evrope. Turističke agencije Beograd koje imaju takve aranžmane u ponudi u većini slučajeva nude opciju autobuskog ili avionskog prevoza, a u pitanju su aranžmani koji mahom traju po par dana.

Ne treba zaboraviti ni posetu banjama i to kako na teritoriji naše zemlje, tako i u zemljama okruženja, kao ni krstarenja, koja takođe određene turističke agencije imaju u ponudi.

The post Kakvu ponudu imaju turističke agencije u Beogradu? first appeared on Beautiful Serbia.

Nije tajna da su se u kafani „ Dardaneli “ na današnjem Trgu Republike, a tada Pozorišnom trgu okupljali mnogi srpski pisci, umetnici i glumci, ali i tadašnja naučna javnost srpske prestonice. Isto tako nije tajna ni da su mnogi najlepši stihovi srpske poezije vezani upravo za kafane Beograd, u kojima su i napisani ili prvi put pročitani. Neki srpski pesnici i pisci su svoje misli zapisivali za kafanskim stolom, na salvetama, a kasnije su od njih nastala čuvena književna dela, na kojima smo odrastali.

Kafane Beograd su nekada bile duša grada

Možda to danas i nije slučaj u tolikoj meri, ali pre samo oko jednog veka su beogradske kafane igrale izuzetno značajnu ulogu u životu glavnog grada.

Bilo je dovoljno sam da prošetaju centrom grada ili Skadarskom ulicom, u kojoj se nalazi boemska četvrt glavnog grada, te da odaberu u koju kafanu žele da svrate. Društvo nije bilo problem, prosto zato što su kafane Beograd privlačile pažnju mnogih ljubitelja dobre kapljice, ali i ukusne hrane i kvalitetne muzike, što je sve i te kako imalo uticaja na život u srpskoj prestonici.

U današnje vreme možda i nisu toliko aktuelne beogradske kafane, prosto zato što postoji mnogo klubova na rekama, ali i u gradu, koji su mnogo interesantniji posebno mlađoj populaciji. Međutim, da bi neko mogao da razume šta znači institucija kafane za Beograd, mora koliko – toliko poznavati i kratku istoriju kafana u glavnom gradu.

Iako prema zvaničan podacima turski osvajači u prvoj polovini 15 – og veka osnivaju zapravo jednu kafanu u gradu, tek u prvoj polovini 18 – og veka možemo govoriti o beogradskim kafanama.

Prva zvanična kafana u Beogradu, nakon one koju su 1522. godine otvorila turske snage na području današnjeg Dorćola bila je kafana nazvana „ Crni orao “. A ona se takođe nalazila na Dorćolu, na uglu ulica Kralja Petra i Dušanove, i to na spratu.

Interesantan je podatak da su upravo odatle počele da se razvijaju kafane Beograd, iako ova prvobitna nije bila ni nalik kasnijima. Zabeleženo je da su njeni zidovi bili u različitim bojama, praktično išarani, a da su gostima bili na raspolaganju minderluci, preko kojih su se nalazili ćilimi, te da nije bilo ni stolova ni stolica. Pored toga što je prilaz ovoj beogradskoj kafani bio prilično nezgodan, jer su do tog sprata vodile trošne stepenice od drveta, plafon je bio vrlo nizak, tako da je i celokupna prvobitna kafana u Beogradu delovala prilično nabijeno i zagušljivo.

Ipak, nema sumnje da su samo vek kasnije počele da niču kafane Beograd kakve danas poznajemo.

Pozorišni trg je bio centar za beogradske kafane toga doba. Na mesto na kome se danas nalazi beogradski Trg Republike, verovali ili ne postojalo je prema podacima čak 16 ugostiteljskih objekata. A te beogradske kafane su predstavljale stecište za glumce, muzičare i umetnike na prvom mestu, ali i za mnoge stanovnike glavnog grada. Pored njih, u centralnoj gradskoj zoni bilo je još dosta kafana, a iako zvuči prilično neverovatno sa aspekta današnjice, najmanji broj kafana je postojalo u beogradskoj Skadarliji, koja je vremenom postala simbol boemskog života grada Beograda.

Da biste bolje razumeli kakav značaj i koliki imaju kafane Beograd, morate imati na umu da to nisu bili objekti samo u kojima se pilo i jelo, nego i mesta na kojima su se ljudi družili, bez obzira da li su se poznavali od ranije ili ne. U beogradskim kafanama toga doba je bila živa diskusija uglavnom oko književnosti, a kafane su pojedinim srpskim pesnicima i piscima služile i kao svojevrsna pozornica, prosto zato što su tamo čitali svoje nove stihove ili segmente napisanih književnih dela.

Pored njih, u beogradskim kafanama mogli su se sresti i putnici namernici, ali i studenti, pa i prostitutke, vračare i beskućnici.

A ono nešto po čemu su se izdvaje kafane Beograd u odnosu na ugostiteljske objekte u drugim zemljama bilo je i to što su jednostavno prihvatile sve koji bi ih posetili. Često se moglo čuti da određenu kafanu posećuju samo gosti specifičnog karaktera, što je uticalo i na formiranje osobenosti konkretne kafane u tadašnjem Beogradu.

Pored toga što su gosti bili izuzetno značajni za svaku kafanu, razlikovali su se i specijaliteti koji su u njima pripremani, odnosno kvalitet i vrsta pića. Pa ipak, u mnogima od njih je bila služena isključivo domaća hrana, kao i domaća rakija i vino.

Sve to je uticalo i na imidž koji su imale kafane Beograd, prosto zato što su tadašnji stanovnici glavnog grada jednostavno znali koju kafanu treba da posete ukoliko žele da diskutuju o književnosti, koju ako su željni političkih rasprava i slično. Prosto, tačno se znalo kakvi gosti i koji navraćaju u koju beogradsku kafanu, te o čemu razgovaraju i naravno koje bi kafane trebalo izbegavati u širokom luku, ako nisu želeli da imaju problem.

Služile su kafane i u druge svrhe, tako da je 1893. godine u čuvenoj beogradskoj kafani „ Kolarac “, koja je tada bila na Pozorišnom, odnosno na današnjem Trgu Republike održan i prvi sajam knjiga u Beogradu.

U beogradskoj kafani „ Tri lista duvana “ se prvi put čuo zvuk telefona, a prva sijalica u glavnom gradu mogla se videti u kafani „ Proleće “. Tada se ova kafana nalazila na mestu zgrade današnje „ Elektrodistribucije “ u Masarikovoj ulici.

Pored svega navedenog, postojala je i politička podela, ako se tako može reći. U to vreme su se ljudi delili na radikale i naprednjake, odnosno na pristalice radikalske i naprednjačke stranke, što je dovelo do toga da se određene kafane Beograd deklarišu kao pristalice jedne ili druge stranke. Naravno, bilo je i onih koji su izbegavali politički diskusije u beogradskim kafanama, ali i onih koji su špijunirali za svoju partiju.

The post Koliko dobro poznajete kafane u Beogradu? first appeared on Beautiful Serbia.

Ако хоћеш кога да познаш, подај му власт.

А је слово којим почиње Вукова азбука, па је логично да на слово „А“ почне и овај путопис из Тршића. А сваки део путописа биће пропраћен и старим, добрим народним изрекама (које почињу, такође, словима из азбуке) које је Вук годинама и деценијама прикупљао по целој Србији али и свуда где је тада живео српски народ.

Када сте у Тршићу, свакако ћете обићи и централно место у селу – по имену Сабориште, место где се одржавају две традиционалне манифестације – Вуков сабор и Ђачки сабор. А међу старим дрвеним кућицама, малим музејима старинског живота, вајатима и старим занатима, налази се и абаџијска радња, вероватно иста онаква као и пре век-два, једино на вратима недостаје абаџијина порука „долазим за пет минута“. Биле су то, иначе, занатлије које су од грубог сукна шиле народна одела и ношње („аба“ – сукно + „џија“ – кројач).

Благо оном ко зна да не зна а хоће да зна.

Бој на Мишару се свакако није одиграо у Тршићу. Али када долазите до Тршића, а не журите превише, можете ићи правцем ка Умци, па кроз Обреновац, па право ка Шапцу. Мало пре уласка у Шабац, наилази се (са десне стране) на споменик, баш онако леп, јунацима из боја на Мишару. Споменик, са двоглавим орлом на врху стуба, подигли су, о стогодишњици мишарске битке 1906/1806. године, чланови Дриносавског кола јахача „Кнез Михаило“. Ту близу, налази се и музеј (био је затворен, без икаквог додатног обавештења на вратима) а испред њега два дивна кипа – са ликовима попа Луке Лазаревића, војводе и команданта коњице и војводе поцерског, Милоша Стојићевића. Па када прођете понекад улицом Милоша Поцерца, сетите се његова јунаштва и док се борио на Мишару и док је неустрашиво гонио Турке после битке. Тада је и заробио целокупну опрему Кулин-капетана са коњем и чувеном сабљом, за коју му је касније Кулинова родбина нудила онолико злата колико је сабља била тешка. Ипак, војвода Милош је тражио да Турци ослободе сво српско робље које су одвели из Поцерине, што ови нису могли извршити јер су их већ продали и разаслали на разне стране, па је сабља остала у рукама нашег јунака.

А има ли кога да се не сећа „Боја на Мишару“?

„Полећела два врана гаврана, са Мишара поља широкога,

А од Шапца града бијелога, крвавијех кљуна до очију,

И крвавих ногу до кољена…“

Веровали или не, баш негде пре уласка у Мишар, по друму су скакутала два гаврана, а да ли су то били баш ови из песме или неки њихов подмладак, ко би то знао. Истина, за гавране се прича да могу да остаре и 150 година, ал` опет, мислим, много је?

Бандула, и то Јоксим, био је деда Вука Караџића, по коме се данас зове једна улица у Тршићу, а у тој улици, у броју 11, налази се конак Бандулић, у коме су нас дочекали, угостили и као најрођеније испратили Кондићи, Драган и Милена. Конак се налази на брду, окружен зеленилом, са предивним погледом на – школу у којој се одржавало републичко такмичење из српског језика, разлог због којег смо дошли у Тршић. А деда Јоксим је још ономад, из Петњице, из подручја Дробњака на Дурмитору, дошао у Тршић, четрдесетих година осамнаестог века.

Ватра и вода су добре слуге, али зли господари.

Вук Стефановић Караџић – одувек је био синоним за Тршић, а и обратно. У кући Јоксимова Стефана, после петоро рано помрле деце, родио се, на Митровдан, син – кога назваше – Вук. Ево и зашто, с то је касније сâм Вук написао: „Кад се каквој жени не даду дјеца, онда надјене дјетету име Вук, јер мисле да им дјецу вјештице једу, а на вука да неће смјети ударити. Зато су и мени овако име надјели.“ И стварно, в(ј)ештице одусташе…

Тешко је у пар речи препричати цео Вуков живот: Лозница, Тршић, Први српски устанак, Сремски Карловци, Београд, реума, згрчена нога и штаке, Неготинска крајина, Беч, Пјесмарица, Писменица, Српски рјечник, Азбука, Русија, Крагујевац, Вуков правопис… један невероватан живот и једно невероватно дело. Зато је и Тршић – Вук, и Вук је Тршић. Зато је ту и даље Вукова кућа, као да је домаћин још увек ту негде, док ватра пуцкета у огњишту. А кућу свакодневно обилазе деца и наставници из целе Србије, чинећи цео Тршић једним раздраганим, веселим и младалачким селом.

Врање баш и није близу Тршића, али зато Врањанци јесу. У конаку „Бандулић“ била је, поред нас, смештена једна дивна такмичарска екипа из Врања – мајка и син: мајка је у тој улози рано ујутру и поподне, а преподне је разредна и наставница српског! Полетна и квалитетна екипа! А колико се знање цени у Врање (пардон, у Врању) показује и чињеница да је врањанску екипу довезао лично возач градоначелника, дан раније. Свака част! А кад смо код тога, само да приметим да би било дивно када би деци њихове општине и градови могли за оваква, републичка такмичења, да обезбеде долазак дан раније (дан пред такмичење) и једно ноћење, уз оброк – два. Јер дешава се да аутобуси са такмичарима полазе рано ујутру пред такмичење, и деца – после неколико сати вожње улазе директно у школе, на републичко такмичење. Колико су у таквој ситуацији спремна да дају све од себе, не знам, али тешко да могу да пруже баш свих сто одсто. Штета.

„Вукови вајати“ био је назив некада главног ресторана у Тршићу, данас затвореног (за сва времена?) Данас су лидерство преузели ресторани „Промаја“, „Вуков гај“, „Васића колиба“, и други. Углавном, за гурмане нема бриге у Тршићу. А кад смо код вајата, онај главни, на саборишту, саграђен је још 1914. године, у селу Трбосиље, а овамо пренет 1987. године. Изворно, вајат је мала дрвена кућа, без прозора – која је обично служила као остава. Али вајат је имао и другу, далеко значајнију намену – била је то просторија за живот брачног пара, који је ту могао да ужива у љубавним страстима свог брака, колико-толико издвојено од силних генерација исте породице које су живеле под једним кровом.
Некад љубавно гнездо, данас овај вајат служи као место за разводне ПТТ табле и прикључке за струју. Тужне ли вајатске судбине!

Глава је старија од књиге.

Граматика, тј. такмичење из граматике српског језика био је један од два главна догађаја тог викенда у Тршићу. Други је био – 42. ђачки Вуков сабор. А за све оне који мисле да знају граматику, ево пар питања са такмичења (за осми разред):

1. Речи које потичу из грчког и латинског језика, а данас се могу наћи у скоро свим

индоевропским језицима називају се:  ???

2. Којим се дијалектом говори у Врању ???

3. Испиши реч у којој је на првом месту двоуснени звучни праскави (експлозивни) сугласник, у

средини средњи вокал предњег реда, а на крају безвучни струјни зубни (дентални) сугласник: ???

(одговоре можете наћи на крају овога текста)

Гучево је, ако имате времена, место које би требало обавезно да посетите. Налази се близу Бање Ковиљаче, која је опет, веома близу Тршића. На Гучеву, планини, озонској бањи и видиковцу, налази се велелепна спомен костурница, подигнута у знак сећања на српске ратнике изгинуле на овоме месту, давне 1914. године. Данас ту заједно бораве посмртни остаци – и нападача и бранилаца. На споменику се налазе Његошеви стихови: „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити!“ А поглед одавде је један од најлепших погледа, можда и у целој западној Србији, који се пружа до Лознице, Бијељине, дуж Дрине, а када је баш ведро, кажу да се са Гучева види и цела Мачва, па чак и део Фрушке горе.

Док срце не заболи, не може око заплакати.

Деца – свуда по Тршићу. Када се на једном месту, у истом тренутку, сретну деца такмичари – из седмих и осмих разреда основних школа, па кад стигне и десетак екскурзија из целе земље, па кад се ту још нађу учесници Ђачког Вуковог сабора (који је трајао пет дана, од 22. до 26. маја) – онда имате прави фестивал деце – свих могућих узраста – веселе, раздрагане, радознале деце која, уз по који несташлук, прате своје наставнике и учитеље – од школе до вајата, од вајата до Вукове куће, па све до воденица и ресторана, а ако се ту још нађе и нека лопта – срећи нема краја. Када се предвече деца разиђу – кућама или у аутобусе, Тршић као да бива затворен. Не ради. До сутрадан. А када прва група ђака уђе на главну капију Тршића, код главног паркинга и код Вукове школе – Тршић се изнова отвара, жив и весео. Тршић, без деце – не постоји.

„Дете треба да посматраш,
ал му немој на пут стати.
Што га пре човеком сматраш
пре ће човек и постати!“
(Буквар дечјих права, Љубивоје Ршумовић)

Дуга изнад Мачве и Срема била је једна од највећих и најлепших које смо видели у животу. Враћајући се од Лознице ка Шапцу и аутопуту, нисмо морали да гледамо путоказе, било је довољно пратити дугу.

Друштво за српски језик и књижевност – организатор је овогодишњег, многих претходних, а и будућих такмичења школараца и гимназијалаца из српског језика. Основали су га још 1910. године Александар Белић, Павле Поповић и Јован Скерлић. Да се зна.

Дрвени цреп је цреп којим су се некада покривале куће у овоме крају, а рађен је по узору на раван бибер цреп, како пише на воденици из 1920. године, која је данас део отворене изложбе на саборишту Тршића.

Ђе је слога, ту је божји благослов.

Ђаци су, наравно, највеће богатство Тршића, и у њихову част – сваке године се одржава „Ђачки Вуков сабор“. Ове године био је то већ 42. сабор и трајао је пет дана – а на сабору… свега и свачега. Свечано отварање је одржано у лозничком, Вуковом дому културе. А програм, у тих пет дана, обухватио је и хорове и филхармоније, и обележавање 120 година од рођења Милоша Црњанског, и радионице звука и старих заната, ликовне и књижевне радионице, па концерте дечијих фолклорних ансамбала, ликовне изложбе, позоришне представе и, наравно, такмичења, како основаца, тако и гимназијалаца, из српског језика и језичке културе.

Ето поља, а ето и коња.

Екскурзије су нераскидиви део школовања и детињства. И прилика да се види Србија. Јер, када дођете у неку четврту, пету деценију живота, схватите и да сте неке градове и делове Србије видели само на екскурзијама и никад више. У сезони екскурзија, у Тршић се сливају десетине аутобуса из свих делова земље, из којих излећу буљуци деце и у веселим колонама полазе да виде Вукову кућу, Сабориште и да после нешто и ручају, све успут купујући сувенире по дрвеним тезгама уз главне сеоске правце. А поред њих, наставници и учитељи ентузијастички покушавају да организују децу у уредне и тихе колоне по двоје. Али нешто им то не успева, барем пар последњих векова. И тако по Тршићу шетају ђачка оделења горе-доле, а свуда жагор, смех, гуркање, застајкивање и пожуривање, и мачевање са шареним кишобранима, час отвореним, час затвореним, већ како је то време хтело та два дана.

А кад смо већ код слова Е, и код азбуке, човек не може да се не сети Радована Трећег и лудорија Зорана Радмиловића о деди: „Деда научио азбуку – А, Б, В, Г, Д, Ђ, и кад је стиго до Е рек`о: …“ Хм, шта иде даље и шта је рек`о – ко се сећа, сећа.

Жена ће само ону тајну сачувати коју не зна.

Жеравија, речица која протиче кроз цео Тршић и даје му додатну лепоту. Јер шта је неко место без речице? Речица долази уз стазу која води из манастира Троноша, па се спушта поред Саборишта, и испод пар мостића, поред школе…

Жеравија, иста она поред које је мали Вук чувао очеве козе.

Можда најлепши део Тршића чини управо широка шумска стаза, поред Жеравије, која вас од Саборишта води ка Вуковој кући, а која се касније сужава у стазицу која води ка Троноши. А када шетате, тим ширим делом, видећете и шта све може да се уради са једним обичним бициклом: углавите га између два дрвета и онда ту ређате грање, да не кажем биомасу, па добијете праву шумску скулптуру.

А што се тиче оне горње изреке на слово „Ж“, колико год покушавао, не могу баш никако да је повежем са својом женом. Мислим стварно…

Зло је ко не зна, а учити се не да.

Зеленило је заштитни знак Тршића. На све стране су зелени травњаци, ваљда све зеленији и лепши што их више дечјих стопала оптрчава и утабава. И чему после оно „Не гази траву“?

Зелене се и околне шуме, падине околних брда, зелени се и Жеравија упијајући ту боју околиша кроз који тече. Једино се, крајем маја, у свеопште зеленило природе, умешала, ту и тамо, црвена боја – захваљујући трешњама које су изгледа богато родиле ове године. А могла се наћи и покоја јагодица, и то шумска. Јагодице су се иначе продавале по склепаним околним тезгама, не само у чашама, већ и као спретно нанизане ниске бисера у огрлици. Огрлица од јагодица, једини накит који можете слатко да поједете и да се добро осећате после тога.

И сунце пролази кроз каљава места, али се не окаља.

Изреке, пословице, народне умотворине, духовите, мудре и још мудрије – свуда вас прате док шетате кроз Тршић. На сваких десетак метара стоји, поред пута, по једна дрвена табла – са понеком народном пословицом у којој и даље има више истине и мудрости него у читавим причама или књигама, исписаним са хиљаду пута више слова. Свевременске и универзалне изреке, од којих можете за сваку животну ситуацију увек наћи баш ону праву и јединствену, као да ју не неко смислио и записао баш због вас лично. И ко зна у којем ју је селу и засеоку Вук Караџић чуо и записао, пре скоро два и по века, и колико је генерација неке породице преносило и чувало ту изреку са колена на колено, још по неки век пре него што је Вук наишао.

Језик горе може посећи него мач.

Јоксим Бандула био је Вуков деда, као што је Томо био Вуков прадеда, а Ристо чукундеда. Вуков отац се звао Стефан, а стриц је био Тома. Брат се звао Михаило, а жена Ана (девојачко презиме Краус). А од Вукове деце, њих чак тринаесторо, већина је умрла још у првих неколико година живота. Тако је Вук, после смрти своје, тада осамнаестогодишње ћерке Руже (или Розе?), написао пријатељу: „Пређе два месеца умрла ми је најстарија кћи у осамнаестој години. Тако од дванаесторо деце (у тренутку писања писма) имам још једну кћер у дванаестој години и сина у петој. Чини ми се да ће најпосле моја деца остати само моји књижевни послови.“ На крају су оца, срећом,  надживели баш то двоје деце, тј. само Мина (Вилхемина) и Димитрије. Минин јединац је касније трагично скончао свој живот, а Димитрије је, у Русији, наставио лозу Караџића, и тако је ишло све до њеног коначног гашења са Вуковим чукун-унуком Владимиром Стефановићем, преводиоцем српских песника и песама на руски језик.

Ко истину гуди, гудалом га по прстима бију. Ко хоће ласно, не може часно.

Како се одлучити која је мудрија од ове две пословице? Ето их обе, па одлучите сами.

Киша је била наш неуморни пратилац током дводневне посете Тршићу. Била је то права исконска борба сунца и кише, где се више није знало ко пије а ко плаћа, па је у једном тренутку сунце сијало свом снагом, а киша пљуштала ко луда. Зато није ни чудо да се појавила она и онолика, већ поменута, дуга.

Кондићи, тј. породица Кондић, нуди осим смештаја у „конаку Бандулић“, на брду, и смештај у „апартманима Кондић“ који се налазе на самом улазу у етно-комплекс Тршић. Осим Кондића, и многи други становници Тршића се баве сеоским туризмом (у најбољем смислу те речи) а постоје и планови да се изгради читав дечји центар, негде у близини школе, где би се тако, у будућности, могла организовати комплетна рекреативна настава за школарце.

Колевка азбуке и модерног српског језика – Тршић то свакако јесте, на један симболичан начин, али у Тршићу можете видети и стварну, праву правцату колевку азбуке – колевку за бебе породице Караџић. Може се и дан-данас видети како стоји, на земљаном поду, у спаваћој соби Вукове куће.

Лако је плитку бару замутити и будалу наљутити.

Лозници остадосмо дужни овај пут. Мало због такмичења, мало због времена, мало због шетњи – које је киша повремено допуштала, нисмо мрдали из Тршића, осим излета до манастира Троноша. Тако смо, по ко зна који пут, долазећи овамо и из правца Љубовије, и из Крупња, и сада из Тршића – уместо да форсирамо центар Лознице, само хватали транзитне путеве ка Шапцу и Београду. Мораћемо то исправити првом приликом, и с дужним поштовањем обићи родно место Јована Цвијића и Миће Поповића. Требало би видети и лозничку Цркву покрова пресвете Богородице, па музеј Јадра, ресторан Европа… Овде се ономад водио и „Бој на Лозници“, епска песма са срећним крајем:

Колика је Дрина вода ладна, А на њојзи нигђе брода нема,

Ту је Турчин тада пребродио, Ђе је који доспјети могао.

Преко Дрине мало ко пријеђе, Камо чудо, што у Дрини оста!
Дрина вода не тражи тефтера, Веће ждере без броја јунаке.

Бого мили и Богородице, Од како је постала Лозница,

Нису љепше Србљи задобили, Него тада, кад разбише Турке,

Од Турака шићар задобише.

Ова пјесма свјема Србињима, Од мен` пјесма, а од Бога здравље.

Људи су густо посијани, али ријетко ничу.

Љуте папричице су биле једини минус целога ручка у ресторану „Промаја“. Па је тако српска салата сервирана без тог есенцијалног дела. Али није страшно, ем не волим љуто, ем је то био одличан ручак – од чорбе, преко вруће лепиње, па до роштиља, у хладу дрвећа, у башти овог симпатичног ресторана, свеже климатизованој уз помоћ мале Жеравије. А келнери су, мора се признати, стварно јуначки, а рутински, поднели десант једне екскурзије са педесетак гладних уста. Нахранише их за секунд. За оне који немају времена да седну у ресторан, одмах поред је један киоск са роштиљем на отвореном, са стварно богатим асортиманом. Миришљавим и привлачним, а цена – ситница.

Младо пољубити и богато закинути није грехота.

Манастир Троноша, свега неколико километара удаљен од Тршића, изгледа и даље предивно, као и пре неколико година – када смо последњи пут били овде. Од централног паркинга код школе, пратите асфалтни пут узбрдо, па уз још пар скретања и мало макадама – брзо стижете до пута за Троношу. Наравно, можете ићи и около, лозничком магистралом. А можете и пешке, када је сува стаза кроз шуму.

Као ктитор Троноше помиње се краљица Катарина, жена краља Драгутина. Манастир потиче из 13. или 14. века, а овде је школу учио и Вук Караџић, лично. Као посебну знаменитост, у цркви можете видети тзв. ратарске свеће – две велике воштане свеће, али баш велике – свака има 50 килограма! Једну праве сељани Тршића и Корените, а другу Зајаче и Пасковце.

А у манастиру – цвеће и цветни аранжмани на сваком кораку. Тог дана, кад смо ишли до Троноше, прво смо наишли на једну свадбу која је трубећи вијугала путем ка Лозници, друга се управо спремала да пође формирајући колону код манастира, а трећа је била у току, у цркви, тако да се чак и у порту једва могло привирити од бројних сватова. У повратку смо, хтели – не хтели, упали у свадбарску колону и замало да одемо скроз до Лознице, у ресторан, са сватовима (Већ сам увежбавао: „Добар дан, ми смо са младине стране…“), али се син побунио јер је хтео да сазна резултате такмичења. Данашња деца стварно не умеју да препознају приоритете.

Посебно симпатичан био је свадбарски моторцикл свечано украшен српским заставама. А понека кола из веселе свадбарске колоне заустављала су се повремено уз пут да би сељане, који су стајали испред својих кућа и махали радосно сватовима, почастили кроз прозор кола – понеком флашом пив(ц)а. „Јелен“, колико сам видео. При чему „Јелен“ није спонзор овога путописа.

Није чоеку жао на мало него на неправо.

Народне ношње, у народном колу, летеле су падином испод Вукове куће, у оквиру програма Ђачког сабора. А у ношњама – клинци од десетак или мало више година. Мали фолклорни ансамбл успео је да се, са осмехом на лицу, избори са компликованим корацима, и то у опанцима који су се сигурно лепо клизали по мокром травњаку.

Недељко Попадић – чувени бард дечје песме и организатор „Витезовог пролећа“, био је присутан у Тршићу, али не лично, већ поетично, тј. са својим стиховима – на отварању такмичења из српског. Била је ту једна слатка девојчица, која је – као „човек сендвич“ – уместо реклама носила Недељкове стихове:

„Срце служи да се сања,

срце служи да се сетиш,

срце служи да се дружи

и кад падаш да полетиш“

(из песме „Срце служи…“)

А ако мислите да су Недељкове песме само за децу, варате се. Зато гледајте да дођете до неке његове збирке песама, или је купите својој деци, па је прочитајте и ви… Док то не урадите, ево и строфе из једне од његових најлепших песама – „Молитве“:

Нек дође онај – оном ко чека…
И болеснима пронађи лека!

Молим те душом, телом и хлебом,

заставу своју пронеси небом!

И исцрпљеном – подари снагу!

И заљубљеном – сачувај драгу…

И напуштеном – да нађе брата!

Отварај ноћас небеска врата…

Горе и доле! Десно и лево!

Помози БОЖЕ! Маријо Дево!

Његово називало, а другога издирало.

Његоша, у години када се обележава 200. година од његовог рођења, помињу у свим поздравним говорима на отварањима вероватно свих школских такмичења у Србији, или барем оних којима смо ми присуствовали, а и ред је. Још кад је и такмичар из школе која носи Његошево име, онда је то додатна мотивација за постизање успеха. А поздравну реч, ове године, такмичарима су, између осталих, упутили проф. др Бошко Сувајџић, председник Друштва за српски језик и књижевност и др Миодраг Матицки, уредник часописа и председник Вукове задужбине.

Од речена до створена, ко од листа до корена.

Основна школа или спомен-школа „Вук Караџић“ у Тршићу, подигнута је давне 1907. године, а већ 1908. у клупама је седела прва генерација ученика (њих 39), под командом учитеља Живојина Радосављевића. Камен темељац за школу је положио лично краљ Петар I Карађорђевић.

Колико је могло да се види кратким обиласком, школа заиста лепо изгледа, и споља и изнутра. Испред школе налази се биста Вука Караџића, а у холу, код бочног улаза, може се видети и необична, врло лепа, двометарска скулптура, такође, Вука Караџића. Рекло би се да је настала од једног комада дрвета, а урађена је грубим али мајсторским (мислим на уметничко мајсторство) потезима длета.

Паметан полако иде а брзо дође.

Полицији понекад стварно није лако. У суботу ујутро, појавила се полицијска патрола да би блокирала, тј. забранила улаз колима у етно комплекс Тршић (од главне капије код школе, па даље). Док смо чекали почетак отварања, могли смо уживати у локалној представи – где су апсолутно сви возачи који су намерачили да, ипак, прођу колима даље – нешто објашњавали, кумили, молили, полазили па се враћали, као да им живот зависи од тога да ли ће проћи баш туда… И нико, али баш нико, се није окренуо и вратио назад после првог упозорења саобраћајног полицајца.

Прженице са сиром и кајмаком које је наша газдарица, Милена Кондић спремила за доручак, уз поливање водом за такмичарем кад је кретао на такмичење, били су кључни фактори за освајање друге награде из српског језика. Нека то остане забележено.

Ријечи треба мерити а не бројити.

Републичка такмичења би, да их нема, требало измислити. Како је дивно видети толико деце, наоштрених мозгова, малкице нервозних, како са својим наставницима чекају да покажу шта су све научили и како понаваљају, по стоти пут, граматичке заврзламе нашег језика  непосредно пред такмичење. И ако још увек свуда около има (а има, и то пуно) поклањања петица, куповине тестова, уписивања у гимназије преко везе, разноразних протекција и провлачења (који понекад остају константа целог нечијег живота) – овде, на републичком такмичењу, нема фолирања. Овде не долази онај ко не зна, и не може победити онај ко се није спремао месецима, мало по мало. О победницима се одлучује у фото-финишу, за пола поена – које ћете освојити или изгубити чак и ако не знате како се користи цртица, а како продужена црта, тј. да будемо конкретни – ако не знате да препознате (Питање бр. 20 са теста) како се правилно пише следеће:

а) 125. годишњица; б) 125–годишњица; в) 125-огодишњица; или г) 125-годишњица; (решење на крају текста)

Радионица старих заната је смештена у једну од дрвених кућица на Саборишту, и вероватно је ту и најинтересантнија поставка од свих изложених кућица. Унутра је неколико разбоја, спремних за рад, само ако умете да их користите, а изложени су и разни производи од глине, укључујући и један – опанак! Радионица се налази у објекту саграђеном још 1918. године у селу Суводање, првобитно замишљеном да служи као качара (није коме је намењено, већ коме је суђено) променио намену у тор за стоку. А затим је једног лепог дана, пре 25 година, скупштина сточних станара свој тор донирала Тршићу за радионицу старих заната. Кућица је сређена, отворени су додатни прозори и тако те ствари, и данас је то то.

Сиромаштво и кашаљ не даду се сакрити.

Старословенска азбука била је основа Вукове азбуке. Одатле је Вук задржао 24 слова, додао Ј из латиничне абецеде, а онда додао и још пет нових – Љ, Њ, Ћ, Ђ и Џ и тако дефинисао нову српску азбуку, помоћу које вам и пишем овај путопис. Овај путопис је ионако (пре)дугачак, а да сам још за почетке пасуса користио и све „избачене“ старословенске знаке, то би заиста било неподношљиво.

Срећа деце, а и наставника (о родитељима да не причамо) која се појави на лицима и у брзим и енергичним покретима тела док се хита по награду – по диплому и књиге, најлепши је тренутак целог процеса такмичења – како оног „глобалног“ – од првог, школског, па преко општинског и окружног такмичења, тако и оног „локалног“ дела – од буђења на дан изазова, па ишчекивања да прође отварање, уласка у учионице, добијања тестова, решавања и одговарања, чекања да се на таблама истакну решења тестова, па до почетка завршне церемоније доделе диплома. Ту мислим и на сопствену, бескрајну родитељску срећу, кад чујете да читају име баш вашег детета! Хм, детета на које сте месецима пре тога викали што оставља свуда по кући неке књижурине са чудним називима и гомиле ижврљаних папира и тестова скинутих са интернета.

Тешко је мудроме међу будалама бесједити.

Такмичење из српског језика било је одличан подсетник колико смо тога заборавили из давних школских дана (ако смо то и онда научили и знали?) А да бисте се и сами уверили у то, ево поред оних већ датих, још два такмичарска питања, тек да осетите колико се тешко долазило до сваког поена:

16. Подвуци односну зависну реченицу у примеру и одреди њену конституентску функцију: Сви

знамо да је тачно да ко рано рани, цео дан дрема.

Односна реченица врши функцију _________________________________.

17. Нелични глаголски облици:

а) имају само временска значења

б) имају само модална значења

в) имају и временска и модална значења

г) немају ни временска ни модална значења

Заокружи слово испред тачног одговора

Тршић је већ довољно описиван у овоме тексту, по разним основама и под многим словима азбуке, а нека завршну реч о овоме месту каже Вук Караџић лично:
„Ја сам се у Србији родио и узрастао, и за то ми се чини, да на свијету нема љепше земље од Србије, ни љепшега мјеста од Тршића.“

Ћелав се дичи капом, а луди снагом.

Ћирилица, и то српска, за данашњи изглед може да захвали Вуку Караџићу, и вероватно је једно од најсавршенијих писама које се употребљава у данашњем свету. Њена фонетичност и једноставност, тј. чињеница да сваком слову одговара један глас, нажалост, изгледа, не помаже ћирилици да добије првенство у употреби чак и у својој сопственој земљи. Али колико је ћирилица вредно и скупоцено писмо, види се уосталом и по томе што нам мобилни оператери више наплаћују за ћириличне него за латиничне SMS поруке, какво год било њихово објашњење, умотано у технолошко-техничке обланде.

Како год, Вук нам је у аманет оставио, уз писмо, и корисничко упутство за употребу, тј. manual, што каже наш народ, у свега једној реченици: „Пиши као што говориш, а читај као што је написано.“

У старом душманину нема новог пријатеља.

Успех на такмичењу био је круна дводневног излета у Тршић. Чуј, излета !? Некоме излет, некоме рударски посао. Ђацима је излет почињао тек по објављивању резултата такмичења, а тада је већ било време за повратак кући. Овога пута се на тај мањак излетничке атмосфере нико није жалио, а пре свега због чињенице да смо се кући враћали са дететом које је у руци држало диплому за освојену другу награду на републичком такмичењу, и читавим нарамком књига као материјално опипљивим доказом великог успеха. То вам је отприлике осећај као да је један крај оне велике дуге стално баш изнад вас и ваших кола док се возите кроз Мачву и Срем. Ћуп злата има разне појавне облике, само их треба препознати.

Уосталом, и све ове народне и Вукове пословице вас наводе да, поштујући их, будете успешни. А да има добрих изрека и пословица и ван ових до сада наведених, доказ су и ових неколико, такође – о (не)успеху:
– Пораз није најгори од свих неуспеха. Не покушати нешто је истински неуспех. (Џ. Е. Вудбери)

– Неуспех је успех ако нешто из њега научимо (М. Форбес)
– Успех је једноставан. Урадите праву ствар, на прави начин, у право време. (А. Х. Глазов)

– Најтежа ствар у вези са успехом је то што морате да наставите да будете успешни. (И. Берлинг)

– Ништа боље од успеха, ништа горе од успеха (В. Черчил)

Фришак као кремен.

Фотографије у тексту настале су за време ове већ описане (од „А“ до „У“ и од „Х“ до „Ш“) посете Тршићу. Колико год се човек, писац, трудио да опише неко место, зграду или догађај, понекад једна фотографија испадне много речитија и прецизнија од свих тих десетина и стотина речи. Али – као што и даље радио пренос фудбалске утакмице уз доброг репортера може бити далеко занимљивији од ТВ преноса, тако је, барем се надам, и овај текст занимљивији од фактографског и хронолошког објављивања фотографија из посете Тршићу.

Хитар буди шта чути, а тих говорити.

Хлеб од брашна из воденице „код Ђеде“ мора да је одличан. Са том идејом смо и покуповали силно воденично брашно, а само је питање времена када ћемо једном стварно и умесити тај прави, домаћи хлеб. У сваком случају, кад уђете у воденицу, међу све те џакове разног брашна, уз полетни звук воденичног точка, заиста је тешко да изађете а да се не снабдете и белим, и кукурузним, и ражаним и хељдиним брашном. Воденице поточаре задржале су се тако у Тршићу и дан-данас, на срећу нас туриста, приучених пекара у покушају.

Црква је да се Бог моли а не да се у њој збори.

Црква брвнара на Саборишту је један од ретких новосаграђених објеката на том месту. На табли на дрвеној оградици цркве стоји да је рађена по пројекту архитекте Ранка Финдрика, по угледу на цркве брвнаре које су широм Србије градили мајстори Осаћани, и у Вуково време. Неке од најпознатијих цркви брвнара су и оне у Дубу, у Такову и у Сеча реци код Косјерића.

Црква у Тршићу грађена је од 1999. до 2003. године, када ју је освештао Епископ шабачко-ваљевски Лаврентије, баш за време завршне свечаности 69. Вуковог сабора.

Црква у манастиру Троноша је, да не заборавимо, посвећена Ваведењу Богородице, и подигнута је давне 1559. године, тачно 440 година пре почетка грађења цркве брвнаре у Тршићу.

Чег се мудар стиди тим се луд поноси.

Чесма девет Југовића је још једна знаменитост целог лозничког краја, као и самог манастира Троноша. Налази се стотињак метара пре улаза у манастир. А на самој чесми пише и ово: „На овоме месту била је чесма коју су према народном предању подигли Југ-Богдан и његових девет синова: Војин, Миљко, Марко, Љубодраг, Радмило, Бошко, Стојан, Веселин и Власкоје-Дамјан, 1388. године.“ Отуда и на овој чесми – десет чесама – једна већа, Југ-Богданова и девет мањих – за његове синове. Чесма је неколико пута обнављана, а сада је то и чесма и капела Великомученика Пантелејмона. На каменим плочама на предњој страни чесме, са леве и десне стране, налазе се стихови народних песама из косовског циклуса, као што су и ови:
„Примаче се царица Милица, па ухвати за узду алата

Руке склопи брату око врата. О мој брате, Бошко Југовићу,

Цар је тебе мени поклонио, да не идеш у Бој на Косово,

Да даш барјак коме теби драго, да останеш са мном у Крушевцу.

Ал говори Бошко Југовићу – Иди сестро на бијелу кулу,

А ја ти се не бих повратио, ни из руке крсташ барјак дао,

Да ми царе поклони Крушевац, да ми рече дружина остала

гле страшљивца Бошка Југовића, он не смеде поћи у Косово,

За крст часни крвцу пролевати и за своју вјеру умријети.“

Џефердаре, мој по богу брате! Немој мене с ватром преварити. За око те ни молити нећу.

Џефердар је дуга пушка кремењача из 18. и 19. века, обично са филигранским украшеним цевима и кундацима. Цеви су најчешће биле украшене сребром, а кундак је био од дрвета, украшаван седефом, благо савијен, у облику лука. Персијски џефердари били су чак украшавани и дијамантима. А где је било џефердара, ту је требало имати и џебане (барута и олова, муниције). Или, пошто смо код слова „џ“ – „Џабе џефердар без џебане!“ И обратно.

Џем од шипка је био још један од домаћих специјалитета у конаку Бандулић које морам споменути, и можда још један од тајних састојака потребних за освајање награде на такмичењу из српског језика.

Што један луд замрси сто мудријих не могу размрсити.

Штула, штап и штака били су Вукова техничка помоћ за обилазак свих српских крајева – било је то, и уз штаке, брже и ефикасније него што то многи данас могу да изведу са обе ноге (и још аутомобилом приде). Вукова заоставштина коју је његова ћерка Мина Караџић-Вукомановић поклонила Краљевини Србији, а у којој се налазе и ова три помагала на слово „ш“, оформљена је крајем 19. века. Све је то било изложено у Народном музеју (Вукова спомен-соба), али је део касније уништен током Првог светског рата, приликом аустроугарског бомбардовања Београда.

Данас се сачуване Вукове ствари налазе у збирци Музеја Вука и Доситеја, у Београду, у Господар Јевремовој улици. Музеј се иначе налази у згради некадашње Велике школе, тј. лицеја, отворене још давне 1808. године. Школу је отворио Доситеј Обрадовић лично, чувени српски просветитељ и први српски министар просвете. Следеће питање није било на тесту за осмаке у Тршићу, али је прилично актуелно, нарочито после дешавања са „проваљивањем“ тестова за матуранте основних школа и верујем да ћете лако одговорити:

– Да ли се први министар просвете, Доситеј Обрадовић, данас преврће у гробу због стања српске просвете, 202 године после његове смрти?

а) да      б) да

Штета, или можда ипак није (?), што је овоме путопису крај. И, као што на крају на торту дође шлаг (на слово „ш“), ево и на крају путописа – на једном месту, свих тридесет слова азбуке – у једној реченици. Реченица у којој би се свако слово азбуке појавило само по једном – има и своје стручно име: панграм. Тако је давне 1984. године, „Политикин забавник“, под уредништвом чувеног Виба, расписао конкурс за (смислену) „реченицу од најмање слова“, тако да се сугласници смеју појавити само по једном, а самогласници још по неки пут, али да укупан број слова не пређе 35! На крају је првонаграђена реченица, ипак, имала чак 52 слова, а најкраћа 44. Ево и награђене реченице, коју је узгред, саставила Вера Гавриловић, из Лешнице, дакле – Вукова земљакиња: „Фијуче ветар у шибљу, леди пасаже и куће иза њих и гунђа у оџацима“

Аутор једног занимљивог сајта и текста о панграмима (где сам и нашао горње податке о конкурсу), Растко Ћирић, и сам је годинама експериментисао са азбуком, па је успео да дође до реченице од свега 34 слова, која гласи овако: „Дебљој згужвах смеђи филц – њен шкрт џепчић“. Ето и изазова за читаоце овога путописа – да пробају да саставе свој сопствени панграм.

За крај, остао сам дужан одговоре на питања са такмичења из српког језика – Тршић 2013, па да тиме и закључимо ово дивно путовање:

Одговори на постављена питања из путописа:

Одговори на питања (под словом „Г“)

1. интернационализми

2. призренско-тимочким (дијалектом).

3. БЕС

Одговори на питања (под словом „Р“)

20. а) и г)

Одговори на питања (под словом „Т“)

16. Сви знамо да је тачно да ко рано рани, цео дан дрема.

Односна реченица врши функцију СУБЈЕКТА.

17. г)

Ако нисте знали тачан одговор ни на једно од постављених шест питања, а под условом да бисте ипак, неким чудом, знали одговоре на преосталих 14 питања, на републичком такмичењу бисте са тих 14 освојених бодова делили врло високо 38-45 место.

Прикажи већу мапу

The post Тршић – од кога нема „љепшег мјеста на свијету“ – од А до Ш first appeared on Beautiful Serbia.

maj 2013. godine
S. Ogrizović

Posle dve godine koje su, kako smo opazili, neopaženo proletele u toku poslednje dve godine, vratili smo se ponovo u Sremske Karlovce, kao logistička podrška našem sinu koji se takmičio na prvoj republičkoj Književnoj olimpijadi u čuvenoj Karlovačkoj gimnaziji.
(Kako je to onomad izgledalo, možete videti ovde)
Čuvenim ultrasporim putevima kroz Galeniku i Batajnicu i prolaskom preko večitog gradilišta na početku auto-puta Beograd – Novi Sad, nekako smo dobacili i do onog dela gde može da se vozi 120 na sat, koliko god taj deo bio talasast i rupičast. Nažalost, već posle desetak minuta smo se isključili ka Inđiji a za korišćenje to malo bržeg asfalta plaća se (i dalje) 240 dinara.
Prođosmo pored pustog FPOC-a (Fashion Park Outlet Center) Inđija (bilo je tek devet ujutru, a centar radi od 10), i ubrzo smo bili na starom dobrom starom novosadskom putu. Uskoro je iz ravnice počela da se pomalja i Fruška gora, da bi se zatim pojavili i crkveni tornjevi Sremski Karlovaci, kako oni pravoslavni, tako i onaj katolički.
Bila je nedelja, kišovita i prohladna. U Karlovačku gimnaziju su se neprestano slivale prave prolećne reke đaka, njihovih nastavnika i roditelja, đaka spremnih da ukrste svoje mozgove ne bi li videli ko je bolje savladao zadate teme iz književnosti i ko će biti taj ko će se popodne vratiti kući sa diplomom i nagradom. Takmičenje ko takmičenje, gužva, nervoza, ne baš sjajna organizacija, razmeštanje po učionicama i tako te stvari. Dva sata rešavanja „književnih zadataka“, prepoznavanja tekstova, pisaca i marljivog prikupljanja bodova, što više od raspoloživih dvadeset, i onda iščekivanje rezultata. Za neupućene, test se radio dva sata, a rezultati su se čekali još četiri sata.
I tako, đaci krenuše u osvajanje književnih visina, sedeći u istim onim klupama u kojima su nekada učili (i razmenjivali SMS poruke, lajkovali statuse na fejsu…) Branko Radičević, Jovan Sterija Popović, Ilarion Ruvarac, Dejan Medaković… U novije doba ovde je treći razred pohađao i Đorđe zvani Balašević. Zaista je čast takmičiti se u Karlovačkoj gimnaziji.
A pred nama je bilo, dakle, šest sati za turističko razgledanje Sremskih Karlovaca i okoline. Po kiši. Pošto smo tokom prethodne posete dosta dobro apsolvirali glavni trg, sve sa „česmom četiri lava“, Sabornom crkvom Svetog Nikole, Patrijaršijskim dvorom i Bogoslovijom, Rimokatoličkom crkvom Svetog Trojstva, Magistratom – i, naravno, gimnazijom, krenuli smo da vidimo i ostale lepote iz karlovačke ponude. A to obuhvata apsolutno sve, pa tako i guščje čvarke (!) Pala je kupovina, tek da ih degustiramo kod kuće. Uzgred, za više od toga i ne vrede, pa se treba i dalje držati proverenih, tradicionalnih čvaraka prasećeg porekla.
Krenuli smo da krivudamo kroz vijugave karlovačke sokake, i brzo smo stigli do tzv. Gornje crkve, posvećene Vavedenju Presvete Bogorodice. Lepa crkva, podignuta još 1746. godine, na temeljima starijima od te godine za još dva veka, ali – trenutno zatvorena. U kripti Gornje crkve inače počivaju i srpski patrijarsi Georgije Branković i Lukijan Bogdanović.
Špartajući dalje kroz Sremske Karlovce, pored brojnih kapija sa istaknutim reklamama za prodaju vina (gde god krenete, ispada da ste na nekom vinskom putu), došli smo i do dvorske bašte. A Karlovci – uređeni, čisti, bez papirića na ulici, sa urednim i okrečenim fasadama (dobro, ne baš sve kuće, ali većina). Dvorska baštica je svega par stotina metara udaljena od epicentra Sremskih Karlovaca, a kažu da je to nekada bila botanička bašta, i to jedna od najstarijih. Stazica, šumarak, par lokalnih džogera i džogerki koji su trčali okolo – nisu baš asocirali ni na dvor a ni na baštu. Jedna uska staza vodila je negde u brdo, valjda prema sportskim terenima koje smo videli prethodno šetajući okolo, sa gornje strane bašte.
Nepunih sto metara odavde nalazi se početak stepeništa koje vodi ka karlovačkom vidikovcu. Ne možete ga promašiti – ni vidikovac ni stepenište. Novi i stari deo stepeništa ukupno broje čak 320 stepenika, ali je taj stepenasti napor nikakav u odnosu na pogled koji puca odozgo. Celi Karlovci su vam zaista na dlanu, a pogled se pruža daleko – naročito tamo gde se prostire ravnica, desno od Dunava. U sklopu tog vidikovačkog kompleksa nalazi se i mala scena sa amfiteatrom, a tu je i veliki pozlaćeni krst na postamentu, nekoliko metara visok. Na tribinama amfiteatra, da se ne osećate sami na vidikovcu, večno sedi bronzana skulptura pesnika Duška Trifunovića, delo vajara Stevana Filipovića. Čuveni Duško, najveći intelektualni kapital „Bijelog dugmeta“, čovek čije je stihove pevala cela ondašnja Jugoslavija. A peva i dan danas: „Šta bi dao da si na mom mjestu…“, „Glavo luda“, „Ti si mi bila u svemu naj, naj“, „Pristao sam, biću sve što hoće“; „Ima neka tajna veza“… i još 225 drugih pesama! Muzika se prosto lepila za njegove stihove.
Kada već dođete u Sremske Karlovce, zaista je red da se popnete na vidikovac i da obiđete pesnika Duška, i da vidite šta radi. Jer, ljude je to oduvek zanimalo – kako je to duhovito opisao ovaj poeta: „Kada sam došao u Sarajevo 1958, bilo je u njemu sedamdeset hiljada stanovnika. Kada sam morao da odem, bilo je 570 000 duša. Znači, pola miliona ljudi je došlo da vidi šta ja to radim.“ Pesnik je sahranjen na obližnjem Čeratskom groblju, o čemu je testamentarno-proročki napisao stih:
„Kada ti zađeš u godine, ja ću biti jedna blaga padina Čerata, brda prema svetim Karlovcima i suncu… Ti ćeš znati, kamen će te podsećati: vidiš Bože, kako ti se molim, sačuvaj mi onu koju volim.“
Forsirajući pomenuto stepenište, ali nizbrdo, brzo se stiže nazad do glavnog karlovačkog trga, nazad u vreme baroka i kitnjastih fasada i ukrasa. Sa spoljnih zvučnika crkve Svetog Nikole, trgom se prostirao anđeoski glas Divne Ljubojević i njenog „Melodija“, pozivajući vas da barem nakratko privirite u crkvu, da još jednom vidite impresivni ikonostas, vitraže, slike Paje Jovanovića i brojne druge divne detalje. Nažalost, u crkvi nije bilo ni traga ni (živog) glasa od Divne, već se radilo samo o jednom od njenih kompakt diskova. Ali dobro, ako hoćete da je čujete, zna se – pravac manastir Vavedenje u Beogradu, nedeljom ujutru.
Tako nekako prođoše prva dva sata. Takmičari su ispisali i zaokružili šta su mislili da treba, i centralni karlovački plato se časkom ispuni stotinama potencijalnih budućih književnika, koji su, blago zajapureni, pogledom skenirali trg tražeći svoje nastavnike ili roditelje – da bi što pre proverili šta su uradili tačno, a šta ne, i da bi mogli da procene svoje šanse za osvajanje neke od nagrada.
Centralnom ulicom koja se jedina usudila da otkine parče karlovačkog trga već peti put je prolazila policijska patrola u belom fijat puntu, a da li je to bilo zbog brige za našu mladu intelektualnu elitu, ili je to bila briga zbog dramatične situacije „visokog rizika“ – zbog gomile tinejdžera u centru mirnih Sremskih Karlovaca – ko to zna. Kiša je naizmenično padala i prestajala, a preko trga je, kao da to rade svakoga dana na isti takav način, nonšalantno prošetao jedan tek venčani bračni par. Kraj mladine venčanice je uredno brisao kamene karlovačke kocke po trgu, ali koga je još briga za to. Odoše peške niz trg, ka Dunavu, svečano otvorivši svoj medeni mesec, a možda i ceo medeni život…
Šta je dobro za mladence, dobro je i za nas. Zato smo i mi krenuli ka Dunavu, preko starog novosadskog druma i preko pruge – do restorana na rečnoj obali. Još izdaleka se vidi velika zgrada hotela i restorana „Dunav“, na samoj dunavskoj obali, a malo pre nje, bliže pruzi, nalazi se čarda „Stari Dunav“. Čarda je ipak delovala malo lepše, manje, intimnije, pa smo svu našu gastronomsku pažnju usmerili ka njoj. Riblja čorbica iz kotlića, smuđ, a za mene (O tempora, o mores!) roštilj! A opet – De gustibus non est disputandum! (O ukusima ne vredi raspravljati). Nažalost, samo dan ranije, bili smo u Niš(u), tako da je sremskokarlovački roštilj, u poređenju sa aromama, mirisom i ukusom niškog roštilja, prošao kao Barselona sa Bajernom u Ligi šampiona. Ali dobro, lepo se ručalo i nekako potrošilo još par sati, čime smo se još malo približili proglašenju rezultata i svečanoj podeli diploma i knjiga.
Posle još jednog đira po Karlovcima, došlo je vreme i za lokalnu poslastičarnicu. Umesto lokalnog specijaliteta, kuglofa, u ponudi su bili samo šampite i tulumbe, kao i sladoled. Opet, više nego dovoljno.
Inače, za kuglof se čulo još pre skoro 350 godina, a do danas se u Karlovcima zna za skoro 400 različitih recepata, zahvaljujući nemačkom udruženju za dobrosusedske odnose, tj. kulturnom centru podunavskih Švaba (kako to stoji na raznim sajtovima) „Karlowitz“. U neki kolač se stavi kakao, u neki se stave bademi, lešnici, a kao najpoznatiji vode se „starinski“, „šareni“, „mramorni“ i „vinski“ kuglof. Dobro zvuči i recept za „Saher“ kuglof, sa prženim orasima, čokoladom i džemom od kajsija. Sve se to, verovatno, može videti i probati tokom poslednjeg vikenda u junu, ove i svake naredne godine, na takozvanom „Festival kuglofa“ u Sremskim Karlovcima. A ako ne možete da sačekate jun, postoji rešenje: na sajtu, tj. blogu http://kuglof.blog.rs/ možete naći sve moguće recepte za kuglofe, iz prve ruke. Prethodno nabavite i kalup (modlu) za kuglof, od standardnih 22 ili 26 santimetara u prečniku! Čista nauka.
Ono što je ostalo da se vidi nekog sledećeg puta je kapela mira, iz 1817. godine, jarko žuta zgrada u južnom delu Karlovaca, mesto gde je potpisan čuveni Karlovački mir između sila Hrišćanske alijanse i Turske, što je za Tursku bio uslov za dobijanje statusa kandidata za ulazak u EU. Zanimljivo je da je tada po prvi put „patentiran“ okrugli sto za potrebe pregovaranja (zahvaljujući nesmotrenosti i propustu kralja Artura da to blagovremeno uradi) kao i šator sa više ulaza, da bi se valjda svi osećali ravnopravno kada dođu na pregovore.
Preostalih sat vremena iskoristili smo da napadnemo Petrovaradinsku tvrđavu, gde smo bili maltene jedini šetači. Ko bi u tom trenutku uopšte mogao da zamisli da će za svega dva meseca ovde prašiti Atoms for Peace, Bloc Party, Ceelo Green, Fatboy Slim, Snoop Dogg aka Snoop Lion, The Prodigy i ostali Eksitovci, praćeni hiljadama fanova?
Kiša se pomalo razgoropadila, a ni vetar nije bio nešto naklonjeniji retkim šetačima. Ipak, tvrđava predivno izgleda čak i po takvom vremenu, a podjednako lep je i pogled na Novi Sad i na veeeliku dunavsku krivinu, prave nesputane ravničarske širine. Osim nas, po tvrđavi se skokovito kretao još samo jedan tek venčani bračni par (nisu to bili oni mladenci iz Karlovaca), koje je surovi fotograf nameštao, na sto načina, ne bi li napravio (i naplatio) ne obične fotografije već neko izistinsko svadbarsko foto-umetničko delo.
Nazad u Sremske Karlovce, nazad u Gimnaziju, u Svečanu salu. Čitanje rezultata, podela diploma i knjiga, presrećna deca i njihovi nastavnici – koji su zajednički uživali u svom uspehu – bio je to logičan kraj ovoga takmičarskog dana. Karlovci su se polako praznili, restorani i kafići se polako zatvarali, a kola i autobusi sa takmičarima kretali ka svojim odredištima širom Srbije. Pravi đački rastanak, kao da ga je lično Branko Radičević spevao. I kao i u „Đačkom rastanku“, i ovde se osećala i radost i tuga, i seta i razočaranje – sve po malo.
Kako god, ostavivši iza sebe Karlovce, pa Inđiju, Pazove i Batajnicu – stigosmo brzo u Beograd, a zahvaljujući našem takmičaru, sa nama je stigla i jedna od diploma – nagrada sa Književne olimpijade. Jeste olimpijsko geslo da je važno učestvovati, ali diploma je diploma.

The post Sremski Karlovci first appeared on Beautiful Serbia.

Hilandar, osam vekova posta i molitve
Hilandar, pravoslavna duša Srbije
Hilandar – još se iz ljudi nismo ispisali…

Ovog leta gospodnjeg, 2012. godine, spojili smo lepo sa još lepšim. Letovanje u Uranopolisu (tj. Uranupoliju, Ουρανούπολη, kako bi to valjda pravilno trebalo izgovarati i pisati, ali zbog opšte odomaćenog naziva, neka bude i ovde: Uranopolis) iskoristili smo da učinimo pokloničku posetu Hilandaru, to jest, ako poređamo po prioritetima, posetu Hilandaru smo iskoristili i za malo kupanja i sunčanja u Uranopolisu.
Posetivši (konačno) Hilandar, sa ovih skoro 50 godina života, mogu samo da kažem da je velika šteta čekati toliko na prvu posetu. Iako se tamo odlazi sa velikom ljubopitljivošću, željom i radošću, razumljiva je i kolebljivost ili čak strah pred pitanjem da li je čovek duhovno spreman i dostojan da poseti ovo mesto gde duže od osam vekova traje molitva i post hilandarskih monaha. Međutim, kada stignete u Hilandar, bićete primljeni toplo, osećaćete se kao svoj među svojima i dobićete tačno onoliko pažnje koliko je i potrebno. Ne zaboravite da veće pažnje i nema od skoro milenijumske svakodnevne molitve za dobro svih nas u Srbiji, od noćnih bdenija i jutarnje službe koja počinje svakoga dana u četiri ujutro, kada monasi, sa kamilavkama sa velom, kao anđeoske senke promiču iz svojih kelija ka crkvi Vavedenja Presvete Bogorodice!
I tako, što pre prvi put dođete u posetu Hilandaru, imaćete više vremena da planirate sledeću ili sledeće posete, što ćete svakako poželeti još kada u povratku sa Svete Gore kročite ponovo nogom u luku Uranopolisa.

Прикажи већу мапу

Blagoslov za posetu i dolazak u Hilandar

Sve detalje o tome kako se prijaviti, tj. tražiti blagoslov za posetu Hilandaru, možete naći na sajtu www.hilandar.org. Ipak, ukratko, evo trenutno važeće procedure. Manastir se može kontaktirati preko broja telefona +302377023797, ali zbog brojnih obaveza hilandarskih monaha, minimalne su šanse da vam neko odgovori na poziv, osim možda ujutru od 8:30 do 9:30 i kasnije, od 11-12 časova. Zato je bolje poslati faks, na broj +302377023494, i dopis nasloviti: „BLAGOSLOV ZA POSETU HILANDARA – OCU SIMEONU“, jer je otac Simeon Hilandarac osoba zadužena za posete poklonika i hodočasnika. U faksu, osim molbe za blagoslov treba poslati i sledeće podatke: 1 – ime i prezime; 2 – broj pasoša; 3 – zanimanje; 4 – tačan datum ulaska na Svetu Goru (ili period u kome bi vama odgovaralo da učinite posetu, pa da iz manastira opredele tačan datum); 5 – vaš telefon za kontakt; 6 – molba da vas manastir najavi za ulazak na Svetu Goru za navedeni datum.
Za pojedince se odobrava uglavnom jedno a za posete grupa isključivo jedno noćenje, s tim što je i za grupe i za pojedince dobro da se što ranije jave manastiru, zbog ograničenih uslova smeštaja, naročito posle velikog požara iz 2004. godine. Po prijemu molbe, iz manastira ćete dobiti odgovor da li možete doći i kada, i to je to.
Ako odgovor baš ne stigne, ponovite slanje faksa (a meni su u tome dodatno pomogli u Fondu „Zadužbina Svetog manastira Hilandara“, u Beogradu (podaci, adresa i kontakt postoje na gorepomenutom sajtu, uz mejl zaduzbina@hilandar.org). I tako se, jedne večeri, na naš telefon javio otac Simeon i obavestio nas da imamo blagoslov za dolazak u Hilandar!
Kada stignete u Uranopolis, koji se nalazi na trećem, istočnom prstu Halkidikija, na samoj granici sa Svetom Gorom, možete odmah otići po svoju svetogorsku vizu, papir formata A4 koji se dobija u izvršnoj svetogorskoj kancelariji pod imenom „ΓΡΑΦΕΙΟΝ ΠΡΟΣΚΥΝΗΤΘΝ“. A do kancelarije se stiže na sledeći način: kad drumom od Soluna, ili već odakle stižete, uđete u Uranopolis, sa svoje desne strane videćete hotel „Xenia“, a zatim sa iste strane nailazite na gradski parking. Odmah pored parkinga, sa mesta gde se nalazi pumpa JET OIL (uzgred, nije radila krajem juna) spušta se ka moru mala ulica u kojoj ćete, posle nekoliko metara – sa leve strane, videti pomenutu kancelariju. Na ćošku gde se ta uličica odvaja od glavnog puta možete videti i tablu koja vas upućuje ka toj kancelariji, ali je ona relativno neupadljiva pa će vam ipak biti lakše kad znate ove detalje. Na vratima kancelarije stoji radno vreme – 7:30 do 13 časova, pa vizu (naziv vize je ΔΙΑΜΟΝΗΤΗΡΙΟΝ) možete preuzeti u tom periodu. Brod za Hilandar (tj. za Svetu Goru) polazi svakoga dana u 9:45, a prodaja karata (na obali, u „glavnoj“ ulici, gde se nalaze svi restorani, lako ćete je naći) počinje u 8 časova ujutru (sva navedena vremena su po grčkom vremenu; dakle oduzmite po jedan sat pa ćete imati srpsko vreme) – tako da preuzimanje vize, kupovinu karata i ukrcavanje na brod možete lako obaviti i ako stignete ujutru u Uranopolis, čak i ako dođete do 9 sati ujutru (po grčkom vremenu). Mi smo, iz opreza i malo zbog uzbuđenja, sa većom grupom poklonika, čekali još od 7:10 ispred kancelarije za vize, ali su Grci već u 7:15 počeli da rade i do pola osam su nam svima, ekstremno brzo podelili naše vize. Papir je kompletno na grčkom jeziku, a na njemu piše vaše ime, broj pasoša i zemlja iz koje dolazite (znaju tu ponekad da pogreše, pa su mom sinu napisali da stiže iz Rumunije! ali su to odmah i ispravili), i još piše koji manastir je vaš domaćin. U gornjem desnom uglu stoji datum, tj. period od-do… u kojem treba da uđete i vratite se sa Svete Gore. Tako smo mi dobili blagoslov za posetu Hilandaru 18. i 19. juna (dakle stižete na Svetu Goru 18. juna, noćite tog i narednog dana, i 20. juna se vraćate brodom), a na vizi je stajao datum 18-21.6.2012. godine.
Viza košta 25 evra za odrasle, a 10 evra za studente i đake. Karta za trajekt košta 5,5 evra – u jednom smeru (kada je kupujete, ili kažite da idete za Hilandar, ili kažite da idete do luke Jovanjica (hilandarska luka – sa zapadne strane Svete Gore) ili pokažite svoju vizu, pa će vam dati pravu kartu). Jovanjica je prva luka u kojoj trajekt (po imenu „Sveti Pantelejmon“) inače staje posle Uranopolisa (plovidba traje oko 45-50 minuta). Uzgred, baš kad smo mi išli za Hilandar, trajekt je, neuobičajeno, prvo pristao u neku malecku luku, posle dvadesetak minuta plovidbe – pa samo pripazite da ne siđete gde ne treba. Da ne bude zabune, luka Jovanjica nalazi se na velikoj peščanoj plaži, sa dugačkim molom, sa velikom kućom od kamena, sa drvenim balkonom i impresivnom kapijom – za smeštaj brodića ili čamaca, i dugačkom ogradom od kamena i drveta, sa leve strane zgrade. Sa desne strane, malo dalje, nalazi se još jedna kućica, a tu negde ćete videti i parkiran hilandarski minibus (jedan od dva koje imaju – plave ili bele boje). U Jovanjici, kažu, boravi po svom poslušanju jedan monah (otac Pajsije, ako se ne varam), koji je došao iz Nemačke i prešao u pravoslavnu veru, a luku je uredio i obnovio zahvaljujući i svojim prijateljima iz Nemačke.
Osim trajekta, iz luke polaze i brzi brodići – u 8:45 i 10:45 (ako se dobro sećam), ali time ništa ne dobijate (a skuplje plaćate) jer je dolazak minibusa iz Hilandara ionako prilagođen dolasku trajekta „Sveti Pantelejmon“ u luku Jovanjica. Prevoz od luke do Hilandara je besplatan, i traje oko pola sata, po zemljanom, vijugavom putu, kroz bujno zelenilo Svete Gore. Tek pred sam dolazak u manastir otvoriće se čaroban pogled na Hilandar i dolinu ka istočnoj obali Svete Gore.
Ako dolazite kolima u Uranopolis, možete ih ostaviti na već pomenutom gradskom, javnom parkingu, sa čuvarem i rampom. Cene parkiranja su sledeće: 1 evro – prvi sat, drugi sat – takođe, a svaki sledeći sat do 24 sata – po 0,3 evra (dakle 8,6 evra za ceo dan). Ako ostavljate auto 2 dana, to košta 12,2 evra, 3 dana 15,8 evra, i tako dalje – sve do dvonedeljnog razdvajanja od vašeg ljubimca – što iznosi 44,6 evra. Sve cene odnose se na neprekinut boravak automobila na parkingu.

Sve ono što je dobro da znate o boravku u Hilandaru

Hilandarski minibus će vas dovesti tačno pred ulaz u Manastir. Tamo će vas sačekati monah – gostoprimac, tj. monah koji ima zaduženje da dočeka goste i pomogne im da se smeste u obližnji konak. Nas je dočekao otac Teodor, a uz njega je tu bilo još i nekoliko momaka koji borave po 2-3 meseca u Hilandaru, i pomažu tamo gde je pomoć potrebna. A za par vrednih ruku posla uvek ima, pa nikada nije naodmet da ponudite i svoju pomoć dok ste u Hilandaru, naročito ako ostajete duže od jednog dana. Kako se to kaže – treba uvek zaslužiti ručak i večeru, pa se tako i naš skromni doprinos ogledao u uspešnom čišćenju ogromne količine boranije, zajedno sa momcima – pomagačima, u hilandarskoj kuhinji, uz poneki gutljaj hilandarskog vina i vode iz bunara Svetog Save!
Pošto siđete stepenicama pored zidina manastira, dolazite do gostoprimnice, gde vas čekaju ratluk, voda i kafa, gde vam domaćini ispričaju one informacije koje su bitne – za početak, daju nekoliko predloga šta biste sve mogli da vidite, u Manastiru i oko njega, uključujući i šetnju do morske obale i manastira Sv. Vasilija, a zatim se, posle upisivanja u knjigu gostiju, smeštate u konak. Zgrada konaka je izgrađena posle požara iz 2004. godine – pa je sve novo, uredno i čisto, a ne sumnjam da će tako izgledati i za sto godina od danas. Sobe imaju (uglavnom) po 6-7 kreveta, a postoji zajedničko kupatilo na svakom spratu – uključujući i par tuš kabina, toalete – dakle – potpuno komforan smeštaj. A i da nije, zar bi to menjalo divan osećaj da se nalazite u Hilandaru!?
Možete zamoliti monaha gostoprimca, ukoliko ima vremena, da vas, čim ostavite stvari u sobe, provede po manastiru, pokaže crkvu, lozu Sv. Simeona i bunar Sv. Save, pokaže gde je trpezarija, gde je riznica, knjižara, prodavnica… Ako on nema vremena, obično će se u vašoj grupi naći neko ko je već boravio u Hilandaru, pa ga zamolite za tu malu pomoć prvog upoznavanja sa Hilandarom.
U svojoj sobi zateći ćete pravila ponašanja za vreme boravka u Manastiru. Iako je sve to potpuno logično, i možda nepotrebno navoditi, evo ipak kompletne informacije, za svaki slučaj (a i da biste što spremniji stigli u Hilandar i da ne biste oduzimali monasima vreme nepotrebnim pitanjima):

„Poklonicima i posetiocima Sv. Obitelji hilandarske, skrećemo pažnju na sledeće:
1. Gostoprimstvo u Sv. Manastiru traje 1 dan, ukoliko se poklonik prethodno dogovorio sa Manastirom i ukoliko ima diamonitirion – dozvolu za boravak na Svetoj Gori.
2. Umoljavaju se posetioci da za vreme boravka u Sv. Manastiru poštuju svetinju i poredak manastirskog života.
3. Nije dozvoljeno glasno pevanje, buka, glasni razgovori. Upotreba kompjutera, kao i svih vrsta nosača zvuka (bez slušalica) takođe nije dozvoljena, jer se time narušava blagoobraznost zajedničkog života.
4. Snimanje kamerom je zabranjeno, kako u Sv. Manastiru, tako i na celoj Svetoj Gori.
5. Fotografisanje unutar zidina Sv. Manastira nije dozvoljeno. Monahe uopšte nemojte fotografisati bez njihovog blagoslova.
6. Nemojte pušiti unutar Sv. Manastira, i oko gostinskog konaka i svim prostorima za zajednički život. Pušenje je dozvoljeno kod telefona i putem prema moru.
7. U sobama, hodnicima, kao i u toaletima, posetioci su dužni da budu obučeni pristojno.
8. Molimo za mir i tišinu u konaku posle 22,00 časa, radi odmora pred noćno bogosluženje.
9. Nije dozvoljeno donošenje hrane iz trpezarije u sobe (osim uz blagoslov za bolesne), kao i konzumiranje alkohola van trpeze.
10. Molimo da ne kadite u sobama da se ne bi aktivirao protivpožarni alarm. Nemojte iznositi čaršave iz spavaona. Ne zaboravite da zatvorite mreže za komarce na prozorima.
11. Strogo je zabranjeno zadržavanje u blizini gradilišta.
12. Kupanje u moru na celoj Svetoj Gori nije dozvoljeno.
13. Nestanak stvari poklonika se veoma retko dešava; ipak, dragocenosti nosite sa sobom.
14. Deci ispod 12 godina nije dozvoljen boravak u Sv. Manastiru.

BOGOSLUŽENjA:
Poželjno je prisustvo na svim bogosluženjima; prisustvo na Sv. Liturgiji je obavezno.
Povečerje sa Akatistom Presvetoj Bogorodici počinje odmah posle večere. U toku povečerja iznose se ČASNI KRST i SVETE MOŠTI radi poklonjenja.
Pravoslavni koji žele da se pričeste Svetim Hristovim Tajnama treba da se prethodno pripreme postom, molitvom i ispovešću i da se ranije prijave gostoprimcu. Za one koji su u braku, potrebno je da budu crkveno venčani.
Poklonici su dužni da na bogosluženja dolaze pristojno obučeni (pantalone, dugi rukavi, čarape). Nije dozvoljeno kretanje po Sv. Manastiru i prisustvo bogosluženju u sportskoj odeći.
Klirici i monasi se umoljavaju da u crkvu i na trpezu dolaze u rasi i sa kamilavkom.
Nepravoslavni posetioci bogosluženjima prisustvuju u srednjem delu crkve (u priprati).

Molimo da na dan odlaska napustite konak do 9,00 časova i stvari odložite ispred trema kod telefona. Za način odlaska iz Manastira poklonici treba da se dogovore sa gostoprimcem. Za odlazak u druge Sv. Obitelji (manastiri, skitovi, kelije) potrebno je da unapred dobijete njihovo odobrenje. U protivnom vas neće primiti, i postoji opasnost da vam se ubuduće zabrani ulazak na Sv. Goru.
NEKA PRESVETA BOGORODICA BLAGOSLOVI VAŠ BORAVAK U NjENOJ SVETINjI!“

Evo još par komentara uz ova pravila ponašanja: U Manastiru nam je rečeno, što se fotografisanja tiče, da je fotografisanje (ipak) dozvoljeno i u manastirskoj porti – tj. da je strogo zabranjeno (samo) fotografisanje u crkvi Sv. Vavedenja i u manastirskoj trpezariji. I ponovio molbu da se nikada ne slikaju monasi bez njihovog blagoslova.
A što se tiče pušača, iako postoji ta kućica-trem ispred ulaza u manastir gde se može zapaliti cigareta (kod telefonskog aparata – s kojeg se može telefonirati, uz telefonsku karticu), iako postoji i ta 2,5 kilometara dugačka staza do mora, evo da i ja ovim putem apelujem da probate da izdržite taj jedan dan bez cigareta! Uvek postoji taj promil opasnosti da neko baci užareni pikavac negde gde ne treba, i da se izazove, daleko bilo, požar na Svetoj Gori – pa valjda je to dovoljno za jednodnevno uzdržavanje od duvana? A ako je to nekome prevelika žrtva – da podsetimo da poseta Hilandaru nije obavezna.

Evo i RASPOREDA BOGOSLUŽENjA I TRPEZE:
– Večernja služba je u 17,00. Večera je odmah posle večernje službe, a Povečerje je odmah posle večere.
– Jutarnja služba počinje u 4,00 (polunoćnica, jutrenje, 1, 3, 6-ti čas, Liturgija). Ručak je odmah posle Liturgije.

PREVOZ POKLONIKA
za Dafni u 9,45 (u slučaju da iz Hilandara nastavljate posetu nekom drugom manastiru, ili idete u Kareju, i slično. Ili – ako želite da se provozate trajektom uz zapadnu obalu Svete Gore do luke Dafni, a zatim da se vratite u Uranupoli – prim. S.O)
– za Uranupoli u 12,20.
Za odlazak u druge Sv. Obitelji (manastiri, skitovi, kelije) potrebno je da unapred dobijete njihovo odobrenje. U protivnom vas neće primiti, i postoji opasnost da vam se ubuduće zabrani ulazak na Sv. Goru.

KNjIŽARA (prodavnica)
Svakodnevno od 9,00 do 10,00 i od 11,30 do 12, 30. Nedeljom i praznikom od 11,00 do 12, 00.
PORTARNICA
– Svakodnevno od 9,30 do 14,00. Nedeljom i praznikom od 9,30 do 12,30.
Zbog radova u Sv. Manastiru i opšte sigurnosti nemojte sedeti i zadržavati se ispred portarnice.
MANASTIRSKA KAPIJA
– Otvara se ujutru u 3,30. Zatvara se uveče u 21,30.

I, poslednja „službena“ informacija sa oglasne table konaka:
„Obaveštavmo poklonike da se na Svetoj Gori gostoprimstvo ukazuje u dvadeset manastira, u skitovima i kelijama. Manastirski konaci u Kareji, pa prema tome i hilandarski Konak, nisu mesta predviđena za prihvat poklonika, nego su namenjeni isključivo za boravak manastirskih predstavnika (antiprosopa) u Sveštenoj Opštini. U vezi sa ovim, molimo za razumevanje – Uprava Manastira“

Eto, računam da je ipak bolje da sve ove savete i obaveštenja pročitate pre nego što stignete u Hilandar, i da ne zamerate zbog toga. U svakom slučaju, da ponovim, važi što i za druge pravoslavne manastire – očekuje se da budete pristojno obučeni, u tamnijoj odeći, dugih rukava, bez „englesko-američkih“ aplikacija i natpisa po majicama, sa dugačkim pantalonama, čarapama, obućom – što jeste malkice nezgodno tokom vrelog grčkog leta. Opet, ako vam svi ovi „zahtevi“ izazivaju nelagodu, opet važi isto – poseta Hilandaru nije obavezna. Sa druge strane, u manastiru vam niko neće ništa zameriti, naročito ako prvi put dolazite, ali eto, sada – kad sve znate, ponašajte se smerno i pristojno, u skladu sa viševekovnim redom u „kući“ u koju dolazite.

Hilandar, konačno!

Manastir Hilandar je jedan od 20 svetogorskih manastira, sa istorijom dužom od 800 godina. Davne 1198. godine, vizantijski car Aleksije III Anđel je u Carigradu svojim Prvim zlatopečatnim slovom darovao monahu Savi, izaslaniku Vatopeda, tadašnje razvaline starijeg grčkog Helandarijevog manastira, pa je Sveti Sava, uz očevu podršku, krenuo u obnovu ovog manastirišta.
A o tome kako su ovaj manastir nasledili prepodobni otac naš Simeon i Sava smerni, sve piše u Hilandarskom tipiku Svetog Save, u drugom slovu:
„Oče blagoslovi! Ovaj naš sveti manastir, kao što znate, opustelo beše ovo mesto od bezbožnih razbojnika. A kada je k meni došao triblaženi nastavnik, otac naš Simeon monah (a ovo mesto ne može se uporediti ni sa jednim na zemlji), zbog težnje prema vrlini i nju tražaše vatreno, hoteći da primi naš monaški lik. Ranjen vrelom ljubavlju prema ovom i božanstvenim pokrenut Duhom, čuvši preslatki glas koji govori: „Ko ne ostavi sve i za mnom ne ide, nije mene dostojan“, carstvo svoga otačestva ostavivši i sve što je na zemlji, i pobegavši iz sveta koji zarobljava dušu, dođe u ovu pustinju meseca novembra u 2. dan u godini 6706 (1197). I htede on blaženi, da kao što tamo opravda svoje carstvo, tako i ovde. Zaželevši da zavas nađe vama mesto spasenja, izmoli u cara ovo pusto mesto i uze mene grešnoga iz Vatopeda, i nastanivši se na ovom mestu i ostavši neko malo vreme sa mnom, a veliki i natprirodni podvig prešavši, 8 meseci u tome, pređe u večno blaženstvo.“
Saborna hilandarska crkva posvećena je Vavedenju Presvete Bogorodice, a na centralnom mestu u crkvi, na igumanskom mestu nalazi se čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice, na istom onom mestu gde se, krajem 15. veka, svojom i božjom voljom našla u trenucima razmirica oko izbora novog igumana. Sve priče iz Hilandara, pa tako i o „Trojeručici“, mešavina su istorije, činjenica, predanja, legendi, uslišenih molitvi i čuda. Jedna priča „proziva“ sledeću, a ova opet sledeću, pa tako – dok ste u Hilandaru, slušajući priče monaha, gostiju i čitajući knjige, polako i sami uranjate u reku divnih hilandarskih priča.

„…Jedino ovde, Carice Nebesa,
Na mom jeziku se moli bez zastanka,
I ne laže ništa, i ne jede mesa,
I osam vekova posti bez prestanka…“

Tako glasi deo pesme Matije Bećkovića „Bogorodica Trojeručica“ iz davne 1976. godine. A ikona „Trojeručica“ nastala je davno: po jednoj priči naslikana je rukom jevanđeliste Svetog Luke, koji ju je zatim dao Svetoj Bogorodici da mu ona da svoj sud o njoj, a ona je, kako joj se ikona dopala, prislonila ruku na nju, i tu je ostao trag njene – „treće“ ruke. Druga priča vezana je za Sv. Jovana Damaskina, tadašnjeg pomoćnika kalifa Damaska, prestonice Sirije, kome je pomagao u pitanjima vezanim za hrišćansko stanovništvo. Spletkom ikonoboraca, Jovan Damaskin bio je teško optužen kod kalifa, koji odluči da se njegovom pomoćniku za kaznu odseče desna ruka. Uspevši da dobije nazad odsečenu šaku, Jovan se pred ikonom Presvete Bogorodice cele noći molio za isceljenje svoje ruke, na šta je Bogorodica uslišila njegovu molitvu. Zbog radosti usled ovoga događaja, Sv. Jovan je na donjoj levoj strani ikone postavio srebrnu ruku, sličnu odsečenoj, posle čega je ikona dobila današnji naziv – „Trojeručica“.
Prešavši kasnije u Lavru Sv. Save Osvećenog u Palestini, priklonio se proročanstvu Sv. Save Osvećenog da će u Lavru, u narednim vekovima, kao poklonik doći jedan carski sin, po imenu Sava, i da će pri njegovom poklonjenju grobu, pričvršćeni igumanski štap pasti na zemlju. Tome carskom sinu će se, po ispunjenju proročanstva, tada dati taj igumanski štap, ali i ikone Bogorodice „Mlekopitateljice“, kao i „Trojeručice“. Tako se i desilo, davne 1217. godine. Sveti Sava je ove svetinje doneo na Svetu Goru – tako da se danas štap i ikona „Mlekopitateljica“ mogu videti u Kareji, a „Trojeručica“ – u Hilandaru.
„Trojeručica“ je 1347. godine data caru Dušanu, kao blagoslov manastira, a u istom veku, na nepoznat način, prelazi sa carskog dvora u manastir Studenicu. Početkom 15. veka, pred napadom Turaka, monasi Studenice su, spasavajući svetinje od pljačke, učvrstili ikonu „Trojeručicu“ na samar jednog magareta i poterali ga, uz molitvu da ikona dođe na sigurno. Ikonu na magaretu nađoše monasi, čudom, nedaleko od manastira Hilandar i čim su je monasi preuzeli, magare pade mrtvo. Na tom mestu i danas stoji kapela – pokloničko mesto, par stotina metara od manastira, na putu ka obali i pirgu kralja Milutina.
Hilandar je inače manastir u kome se nalazi najviše čudotovornih ikona. Tako se u crkvi nalaze i „Bogorodica Popska“, „Bogorodica koja je urazumila crkvenjaka“, „Bogorodica akatistna“ i „Bogorodica Dohijarska“. U riznici manastira može se videti još i najstarija očuvana hilandarska ikona – urađena kao mozaična – ikona Presvete Bogorodice Putevoditeljke, ili Bogorodica Odigitrija, delimično oštećena, ali neumanjene lepote, ikona pored koje se uprepodobio Sveti Simeon.
Uz svaku od ikona postoji predanje, pa se tako i za ikonu „Bogorodica koja je urazumila crkvenjaka“, tj. „Bogorodica Klisijarska/Eklesijarhova“ kaže da je jedan crkvenjak održavao kandilo pred ovom ikonom, koje se često gasilo zbog promaje. Kada se to jednom desilo, crkvenjaku (eklesijarhu) su se otele neke ne baš primerene reči, na šta je istog časa – onemeo. Tek posle brojnih molitvi i velikih metanija* pred ikonom Bogorodice, vratila mu se moć govora, i od tada je postao najvredniji crkvenjak u manastiru, a ikona je dobila ovo neobično ime.
(*„Reč „metanija“ doslovno znači „promena mesta“, promena pravca, pokajanje i ostavljanje greha. Prilikom velikog poklona padamo na kolena, oslanjajući se dlanovima o pod, dodirujemo čelom zemlju, a zatim se ponovo podižemo i stojimo uspravno. Na ovaj način svesno pokazujemo svoju želju da se pokajemo i svoju rešenost da, s Božjom pomoću, ostavimo greh i krenemo drugim putem, drugim pravcem, sa drugačijim duhovnim nastrojenjem od prethodnog“ – preuzeto iz lista „Pravoslavlje“).
Ikona „Bogorodica Popska“, inače litijska – sa čije se poleđine nalazi i prikaz Vavedenja Presvete Bogorodice iz 14. veka, koja je, takođe, čudesno kažnjavala one koji nisu dobro obavljali svoja poslušanja. Tako je jedan jeromonah nosio ikonu u litiji da bi, dok su prolazili pored Spasove kule (manastira Sv. Vasilija), na istočnoj morskoj obali, bio odjednom odbačen u more, nošen nevidljivom silom. Monah je kasnije, tokom ispovesti priznao da je potajno šurovao sa papistima, što je oduvek bio veliki greh na Svetoj Gori (zbog krstaških, katalanskih i drugih zločina počinjenih u ime zapadnog carstva). Upravo pred ovom ikonom se daje otpust posle službe, gde sveštenik govori: „Molitvama svetih otaca naših, Gospode Isuse Hriste, Sine Božji, pomiluj nas i spasi.“
U svakom slučaju, ikona „Trojeručica“ (ona je, inače, litijska, pa je na njenoj drugoj strani naslikan Sveti Nikola) je najveća svetinja hilandarske crkve, zajedno sa mestom gde su počivale mirotočive mošti Svetog Simeona. I ne samo hilandarske crkve već i celog pravoslavnog sveta, za šta je najbolji dokaz i doček „Trojeručice“ u Solunu, pre nekoliko godina.
Druga velika svetinja u hramu Vavedenja, tj. Sabornoj hilandarskoj crkvi, je mesto gde je nekada bio prvobitni grob Svetog Simeona Mirotočivog, a gde se danas nalazi veliki srebrni sakrofag, kivot, postavljen na to mesto 1973. godine, i delo je umetnika Vojislava Bilbije. On je svoj „trag“ ostavio i na steni u blizini manastira gde je uklesan lik Svetog Simeona, a da pomenem da je njegovih ruku delo i skupoceni studenički kivot za prepodobnu Anastasiju, majku Svetog Save (Ane Nemanjić). Vojislav Bilbija – protojerej-stavrofor, arhijerejski namesnik za Holandiju, ikonopisac, pojac, nekada i stomatolog, karatista, kao da je i sam postao deo hilandarskih priča u kojima se prepliću vekovi, vera, Nemanjići, podvizi i inspiracija.
Mošti Svetog Simeona prenete su još 1206. godine u Srbiju, gde se i danas nalaze, u manastiru Studenica, a to je učinio Sveti Sava, da bi ih odneo na bezbednije mesto, pred napadima krstaških četa na svetogorska bogatstva, ali i da bi nad njima izmirio svoju braću, Stefana i Vukana. Još jedna divna hilandarska priča govori o velikoj tuzi koju su monasi osećali kada su mošti Svetog Simeona krenule iz Hilandara put Srbije i o tome kako se igumanu Metodiju (prvom hilandarskom igumanu) Sveti Starac javio u snu i rekao da ne tuguju i da će se desiti jedna velika radost za manastir. Tako se i desilo, i iz zida Saborne crkve izbila je vinova loza, koja rađa i dan danas, i koja je, sa više od 800 godina starosti (ili mladosti, ako računamo da će još hiljadama godina rađati!) najstarija loza, kažu, u Mediteranu. Postoji i predanje da će nad Hilandarom postojati blagoslov Svetog Simeona sve dok i ova loza bude donosila plodove. A ona je zaista pravo čudo – pa se danas mogu videti dve grane loze, debele kao manje drvo, kako se uzdižu nekoliko metara ka pravim zelenim bokorima, olistalom delu, na drvenoj konstrukciji koja povezuje crkvu i obližnji trem stare cisterne. Tako sa jedne strane crkve rastu dve grane loze, a sa druge strane – dva džinovska čempresa, za koja kažu da takođe potiču iz vremena osnivanja Hilandara.
A hilandarska loza je poznata po tome da pomaže bezdetnim parovima da dobiju decu, pa iz svih zemalja u okruženju, a ponekad i iz najudaljenijih krajeva sveta, stižu molbe hilandarskom bratstvu za čudotvornim zrnima grožđa Svetog Simeona.
Tako se iz Hilandara, po molbi, šalju po tri zrna grožđa i po parče orezane loze, uz uputstvo kako da se postupa sa dobijenom lozom i grožđem, kako da poste i kako da se mole Gospodu Isusu Hristu, Presvetoj Bogorodici i Ocu Simeonu. Šta god ko mislio, jedini validan sud mogu dati samo oni supružnici koji su postali roditelji, i čija pisma zahvalnosti povremeno stižu u Hilandar. A tako je sina, naslednika, dobio davno i Solunski paša, pa je od silne sreće obećao da će svog sina, kada napuni osamnaest godina, dovesti u Hilandar, da uzme Pravoslavnu veru i da ostane da služi i pomaže Hilandarcima. Držeći zadatu reč, zaista je došao sa sinom na prag Manastira, ali su mu tamo ljubazno zahvalili, rekavši diplomatski da ne primaju golobrade mladiće u bratstvo. Paša je, da bi se ipak nekako zahvalio, poklonio Hilandaru veliko imanje „Milo Arsenica“ ili „Kakovo“, koje i dan danas živi svoj život hilandarskog metoha.
Pa, ako vas put nanese, možete svratiti u Kakovo, koje se nalazi na 7-8 kilometara od Jerisosa, na putu ka Solunu, i gde danas živi, u svojoj dubokoj starosti od skoro 105 godina, otac Jovan. Najstariji Hilandarac, čuveni manastirski baštovan, je prešao ovde zbog godina i zbog lakše, eventualne, lekarske pomoći, a tu ga i dan-danas obilaze njegova sabraća.
Otac Jovan pristigao je u Hilandar posle nekoliko decenija života u emigraciji, i svojom veštinom oplemenio manastirsku baštu. Tako je, eto, biljke sadio u kanalu za navodnjavanje, sa velikim razmakom, pa su, na primer, paprike davale i po sto plodova po struku. Za njega je vezana i priča po kojoj je, posle „čuvenog“ sletanja helikopterom u baštu Hilandara, prestao na tom mestu da sadi povrće – sledećih 7 godina.
Dakle, kada se setite, svakog 11. maja, na rođendan Oca Jovana, upalite jednu sveću za zdravlje najstarijeg monaha Hilandara. Otac Jovan je, gledajući po monaškim „činovima“, dostigao krajnji cilj – čin velike shime (ili anđeoski lik), a oni koji dostignu to stanje ponekad provedu ceo ostatak života u potpunoj izolaciji i tihovanju. Umesto kamilavke sa velom, shi-monah nosi kapuljaču na kojoj je izobraženo pet krstova – jedan na čelu, jedan na leđima između ramena, jedan niže na leđima i po jedan na svakom krilu vela.
Inače, često do njega dolazi otac Kirilo (Kiro), o kome će još biti reči u ovoj priči, da ga ispovedi i pričesti.
(baš po završetku pisanja ovoga putopisa, pročitah na sajtu manastira Hilandar tužnu vest: „Shimonah Jovan Hilandarac, najstariji monah na Svetoj Gori, upokojio se u Gospodu u nedelju 29. jula 2012, u 104. godini života, na metohu manastira Hilandara Milo Arsenica (Kakovo). Neposredno pre upokojenja, oca Jovana je pričestio protojerej stavrofor Velibor Džomić koji je uz Episkopa timočkog G. Justina, služio Svetu Liturgiju u crkvi Živonosnog Istočnika na manastirskom metohu. Shimonah Jovan će biti sahranjen u Svetoj carskoj srpskoj lavri Hilandaru u ponedeljak 30. jula 2012.“)
Kakovo je veliko imanje, sa crkvicom na brdu, sa obližnjim konakom, i sa par zgrada, prodavnicom i tremom za goste, uvek dočekanim sa ratlukom i bokalom vode. Sve to okruženo divnim cvećem i zelenilom, uz malo jezero – ribnjak, u blizini. Na drugom delu imanja nalazi se prava fabrika drveta – gde se izvode svi potrebni stolarski radovi i gde se proizvodilo sve što je bilo potrebno Hilandaru, a naročito poslednjih 7-8 godina, za vreme obnove od požara. A ako hoćete da vidite neki hilandarski metoh, a Kakovo vam je daleko, uvek možete da skoknete do manastira Slanci, u Velikom selu, kod Beograda.
Hilandarske freske su posebno blago našeg manastira, a najstarije sačuvane su još iz 13. veka (u crkvici Sv. Đurđa, u istoimenom pirgu). Međutim, gde god zaustavite pogled, od fresaka u Sabornoj crkvi, kod oltara, pa u unutrašnjoj i spoljnoj priprati, pa do fresaka u trpezariji, u krstionici pored hrama ili u samom ulazu u manastirsku portu, sačekaće vas divne kompozicije, stvorene baš i jedino za Hilandar. Kako sam jednom pratio službu iz unutrašnje priprate, valjda će mi zauvek ostati pred očima ktitorska kompozicija sa Kraljem Milutinom, nastala 1321. godine.
I tako, ustanete ujutru, pre četiri sata (ponesite neki mali budilnik, a može i mobilni da posluži, da ne prespavate taj trenutak), pa krenete iz spoljnjeg konaka ka manastiru i Sabornoj crkvi – a odozgo vas osvetli zvezdani svod, na kojem se ocrtava valjda i najbeznačajnija zvezda mlečnog puta – koliko je sve bilo vedro i jasno te junske noći. Još dok prilazite crkvi, a naročito kada uđete unutra u tminu osvetljenu ponekim kandilom i svećom, i kada počnu polunoćnica (crkvena služba koja se vrši u ponoć i u svaki čas noći do jutra, po noćnoj tišini koja omogućava najbolje uslove za molitveni razgovor sa Bogom) i jutrenje – videćete na sve strane obrise monaha sa kamilavkama i velovima, koji kao anđeoske senke promiču oko vas. Ulazeći u hram Sv. Vavedenja, i prolazeći kroz priprate i brod crkve, pozdravljajući se sa prestonim ikonama, desiće vam se da vas iznenade, u uglovima crkve, u drvenim klupama uza zidove, pogurene senke monaha u molitvi. I sve to prošarano mirisima hilandarskog tamjana u zoru. Da li u tim trenucima kod poklonika Hilandara rade emocije, da li se oseti strahopoštovanje pred ovom osmovekovnom molitvom, da li preovladavaju jaki duhovni doživljaji dok se čuje tiha a jasno izgovorena molitva a senke monaha, freski i ikona igraju po hramu – taj odgovor mora svako naći za sebe, jednom, kada ovako dođe na poklonjenje Hilandaru. Na zadovoljstvo nas poklonika, otac Teodor, naš gostoprimac, uključio nas je u jutarnju molitvu za upokojene, davši svakome po svežanj od desetak listova papira, sa imenima više od hiljadu duša zabeleženih kroz stotine godina postojanja manastira, i po sveću – da uz njenu svetlost, svi zajedno, čitamo, u sebi, imena naših predaka, pridodajući na kraju imena i naših najrođenijih, preminulih – nadajući se da ćemo jednoga dana zaslužiti da i naši potomci pominju nas u istim ovim hilandarskim molitvama, u istom ovom hramu Vavedenja Presvete Bogorodice.
Napolju je sve vreme vladala skoro potpuna tišina, tek se povremeno čulo drveno klepalo koje je pozivalo na jutarnju službu i na početak jutarnje liturgije. Posle nekog vremena, ovom harmoničnom zvuku udarca drveta o drvo priključilo se i mjaukanje, ko zna otkuda pristiglog, mačeta smeštenog negde u ćoškovima zidina manastira. I to je sve od zvukova spolja. Unutra se odvijala Sveta Liturgija, valjda potpuno ista kao i onda kada je ovde bio Sveti Sava i njegov otac, Simeon. A kroz noćnu tminu, zajedno sa blagim, skladnim i melodičnim glasovima monaha – pojaca, kojih se ne bi zastideli ni Pavle Aksentijević, a ni Divna Ljubojević, polako su se probijali i prvi zraci jutarnje svetlosti. Pridev „božanski“ najbolje može opisati ove trenutke.
Za ispoved pre pričesti, treba se javiti Ocu Kirilu, divnom hilandarskom monahu, prepoznatljivom po veoma niskom rastu, a za koga kažu da je u poodmaklim godinama – iako se to teško da primetiti. Ako se za samo dva dana boravka u Hilandaru može nešto tako zaključiti – Otac Kiro, inače jako poštovan od strane celog bratstva, je uvek vedar i raspoložen.
Inače, za tih nekoliko službi kojima smo prisustvovali, skoro ritualno je ulazio u crkvu kroz bočna vrata unutrašnje priprate i prilazio ormariću na koji, očigledno uvek ostavlja svoju kapu. Prstima bi opipao gornju stranu ormarića, i kada bi video da je (opet) neko od monaha tu ostavio bogoslužbenu knjigu, kao ljutito bi je gurnuo do zida i zatim stavio svoju kapu! Da se zna čije je to mesto!
Zatim bi mu, u tim čarobno tihim noćno-jutarnjim trenucima, obično prilazio poneko od novopridošlih poklonika, da se šapatom prijavi za ispoved. Međutim, već ozbiljne godine Oca Kire malo su narušile njegov sluh, pa bi redovno, na takvu šapatom upućenu molbu – išlo gromoglasno „Šta? Molim?“, „Hoćeš da se pričestiš?“ – što bi u toj hilandarskoj tišini zazvučalo kao da je upravo neki avion probio zvučni zid! Otac Kiro vam je, nema dileme, još jedna divna hilandarska priča, a ponekad ga možete sresti i u Beogradu, na primer kada se zaputi na Krsnu slavu kod majstora realnog aikida Ljube Vračarevića, ujedno i čestog hilandarskog gosta.
Pošto se završi Liturgija, odlazi se pred trpezariju, preko puta glavnog ulaza u crkvu, gde se, pored istočnog, spolja frekopisanog trpezarijskog zida – nalazi trem sa arkadama, mozaičnim podom i drvenim klupama, na kojima se sedi i čeka poziv na ručak. Jeste da je u 8 sati ujutru, ali je – ručak! Ti trenuci su i prilika da vidite sve monahe na okupu (divno je kada svi zajedno obeduju, mada je bilo perioda, i u Hilandaru, kada su monasi obedovali zasebno, po kelijama), pa i za razgovor sa ponekima od njih. Tu obično potražite nekoga od monaha kome treba da prenesete pozdrave od svojih prijatelja, koji su ranije boravili u Hilandaru, što je uvek prilika da još ponešto čujete ili vidite (posle ručka) ako taj monah ima vremena da vam bude vodič kroz neki deo manastira.
Obroci u trpezariji su nezaboravan doživljaj. Sama činjenica da obedujete u prostoriji iz doba Kralja Milituna, sa početka 14. veka, okruženi freskama, dok u čelu glavnoga stola stoji ikona Presvete Bogorodice, više je nego dovoljna da zahvaljujete Bogu na datom obroku. Po datom znaku zvonom, tj. „trpeznim bilom“, kako to u tipiku piše Sveti Sava, ulazi se u salu, i zatim proiguman i monasi sedaju za stolove u dnu sale (nasuprot ikoni Bogorodice), a poklonici i ostali gosti i pomagači sedaju redom duž bočnih stolova, uz pomenuti istočni zid. Za dugačkim, sjajnim drvenim stolovima, u trpezariji čija je površina 24 h 8 metara, nalaze se već servirane, napunjene posude sa hranom, a na svake četiri osobe nalazi se komplet escajga, čaše od rostfraja, posuda sa hilandarskim hlebom, bokal sa vodom i orošeni bokal sa hladnim hilandarskim vinom. Posle molitve daje se znak da se počne sa jelom, a za to vreme dežurni monah počinje da čita žitija iz života svetaca, priče iz Starog i Novog zaveta, a posle nekog vremena daje se znak i da se može sipati i vino. Jede se, naravno, u tišini, a ceo obed traje petnaestak do dvadeset minuta. Obroci su, ako smem da primetim, sasvim na mestu – i po kvalitetu i po kvantitetu, i, naravno, posni – a tih dana smo jeli pasulj, pa ukusnu testeninu, potaž sa povrćem, uključujući uvek i svežu salatu iz hilandarske bašte. A nekog narednog dana, za trpezom je sigurno bila i ona boranija koju smo čistili, veče pred povratak sa Svete Gore. Uzgred, ako vam se čini da ćete biti gladni sa samo dva obroka dnevno, pomislite na svetogorske pustinjake (anahorete) – apotaktite, koji jedu samo jednom dnevno, ili one koji jedu samo jednom nedeljno, i žive svoj monaški život u pećinama, po liticama Atosa, 2033 metra visokog džina Halkidikija.
Pažljivi, koliko to samo može biti, monasi su jednoga dana deci – poklonicima, pored redovnog obroka doneli i po dve, u hilandarskoj kuhinji spremljene – čokoladne bajadere!
Po davanju znaka da se prestaje sa jelom, proiguman govori završnu molitvu, i zatim, prvo monasi, a zatim i poklonici, napuštaju trpezariju. Ispred vrata trpezarije stoji proiguman i blagosilja sve koji izlaze iz sale, a zatim svako nastavlja prema svojim obavezama i poslušanjima. Inače, period posle ručka je obično vreme za obilazak riznice Hilandara, za šta se treba javiti Ocu Simeonu (onome istom kojemu upućujete molbu za blagoslov za posetu Hilandaru) ili već monahu na koga vas uputi vaš gostoprimac.
Da ne bude zabune, koristim izraz „proiguman“, zato što je – kako je već opisano – Bogorodica igumanija Hilandara. U brojnim tekstovima o Hilandaru ćete ipak naći i izraz „iguman“, ali eto, da budemo precizni…
A u knjižici „Povest o čudotovornoj ikoni Presvete Bogorodice Trojeručice“ možete naći i priču kako je, davno, u 15. veku, preminuo iguman Hilandara. Među tadašnjim monasima, Srbima, Grcima, Bugarima i Rusima, svi su imali svoj (nacionalno obojen) predlog za igumana, i nikako nisu mogli da se saglase (izbori su izbori, pa i na Svetoj Gori, pa i u 15. veku!) ko će biti novi starešina manastira. Kada su jednog od sledećih dana došli u crkvu na jutrenje, monasi ugledaše ikonu Trojeručice na igumanskom mestu. Misleći da je to crkvenjak greškom uradio, vratiše ikonu u oltar. Sledećeg jutra – ikona je opet bila na igumanskom mestu! Monasi izgrdiše crkvenjaka i oduzeše mu ključeve, lično zaključaše crkvu, i uverivši se da nema nikoga unutra, odoše na počinak. Ujutru, zatekoše ikonu Bogorodice na igumanskom mestu – i otada je niko više nije pomerio odatle, jer svima beše konačno jasno ko je igumanija manastira.
Današnji proiguman Hilandara je arhimandrit Metodije, jedini monah koji kroz manastir hodi sa štapom, proigumanskim obeležjem. Za proigumana je izabran u proleće 2010. godine, a njegove relativno mlade godine (1970. godište) i izražena energičnost će svakako dobro doći u brojnim duhovnim, ali još više i u svetovnim obavezama vezanim za ogromne radove na obnovi Hilandara. Pređašnji, svetovni život je monasima verovatno tek jedna, prevaziđena stanica na putu ka velikoj shimi, ali da ipak pomenem da je proiguman Metodije (kako se zvao i prvi hilandarski iguman, iz doba Svetog Save) rodom iz Čačka, i da se malo zanimao elektroinženjerskom strukom (kao i vaš putopisac, zato to i pominjem!). Eto, Otac Metodije skoro da može i lično da bude nadzor nad elektro-radovima u Hilandaru!
Kako god, u prethodnih 7-8 godina, od velikog požara, urađeni su zaista veliki radovi u Manastiru. Jeste da sve ide sporo – jer nije bilo lako dopremiti materijal i mehanizaciju do ovde, i da sve mora da se radi po konzervatorskim projektima, polako i pažljivo, i da je ekonomska kriza pustila pipke svuda, pa i ovde, i da je problem u ograničenom trajanju viza za boravak majstora na ovdašnjem gradilištu – ali, ide! Vekovi su prošli i svašta je već Hilandar preturio preko glave (tj. zidina), pa će i ovo, i zasijaće opet u punom sjaju i veličini. Radovi se i dalje, uveliko izvode, čuje se po ceo dan lupa raznih alatki, natkriljuju se i pomeraju dizalice iznad izgorelih konaka, i već bi se reklo da je polovina posla urađena. Da li će sve biti završeno do 2015, 2016 ili neke treće godine, i jeste i nije tako važno. Važno je da se radi temeljno i da se otklone sve potencijalne opasnosti koje bi sutra opet mogle zapretiti Manastiru.
Posle doručka, obično se ide u posetu riznici. Put vodi između crkve i manastirskog dela gde se nalaze monaške kelije, pored pirga Sv. Đurđa, 30 metara visokog (a toga postajete svesni tek kada pirg pogledate sa spoljnje strane Manastira), pored loze Svetog Simeona, pa pored bunara Svetog Save, prokopanog kroz osam metara stene – gde ne možete da odolite a da ne popijete gutljaj vode iz limenog lončeta, pa sve do nedavno obnovljene i urađene riznice – na potezu između Zvonare i pirga Svetog Save. Taj put od trpezarije do riznice nije duži od pedesetak metara, ali zato svakim korakom i pogledom dotičete neki od osam proteklih vekova, i mogli biste danima da prevaljujete to rastojanje kada bi vam neko pričao sve priče utkane u te zidine, pirgove, bunare i freske.
Riznica se nalazi u velikoj, svetloj, pravoj muzejskoj prostoriji, sa adekvatno podešenom temperaturom i vlagom. Ovo je mesto gde ćete videti najveći deo najznačajnijih hilandarskih ikona, a koje sam imao sreće da vidim još davnih devedesetih godina, na izložbi u Solunu. Među njima je najstarija očuvana ikona Presvete Bogorodice Putevoditeljke, urađena u mozaiku, iz davne 1200. godine. Tu su i ikone Gospoda Svedržitelja i Presvete Bogorodice – Odigitrije, iz doba Uroša Prvog, pa dve najveće hilandarske ikone, nekada deo kamenog ikonostasa iz doba kralja Milutina – ikone Hristosa Svedržitelja i Bogorodice Milostive. U riznici se nalazi i veliki Deisisni čin, tj. deset ikona sa nekadašnjeg ikonostasa Saborne crkve – sa Presvetom Bogorodicom, Sv. Jovanom Krstiteljem, Sv. Apostolima Petrom i Pavlom, Sv. Arhanđelima Mihailom i Gavrilom i Svetim jevanđelistima. Sve će vam to, uostalom, pokazati i ispričati Otac Simeon kada vas uvede u riznicu.
Da ne nabrajam dalje, ima tu još ikona, krstova, diptiha, putira, carskih dveri, ali ovde je sve nekako podjednako vredno – pa bi u riznicu trebalo smestiti i bunar Svetog Save, i lozu Svetog Simeona, i Sabornu crkvu i ceo Manastir… Razumete šta hoću da kažem. Pored riznice nalazi se i velika biblioteka, u kojoj se danas čuva preko hiljadu rukopisa, od kojih 74 na pergamentu, skoro 400 hrisovulja i povelja, 76 primeraka stare štampane knjige i 6 ikunabula (najstarije štampane knjige, nastale pre 1500. godine), preko 4500 primeraka starih knjiga i više od 40.000 knjiga, časopisa i novina od 18 do 20. veka. A kad smo kod novina, nekoliko puta su nas, za vreme boravka u Manastiru, priupitali (poneki monah i poneko od momaka pomagača) da možda nismo doneli neke novine? Iskreno govoreći, donošenje naših novina u Hilandar mi je izgledalo kao prava kontaminacija ovoga mesta, ali eto – užele se ljudi i naše štampe. Pa smo zato, ipak, kada smo se vratili u Uranopolis, par puta pokupovali naše novine – od „Politike“ do „Žurnala“ i slali brodom preko novih poklonika do svetogorskih čitalaca.
A kada prođe popodnevna služba i večera, za povečerje se u delu glavnog broda crkve pred monahe i goste-poklonike iznesu mnoge velike hilandarske relikvije, delovi mošti najvećih svetaca Pravoslavlja i srpske i svetogorske istorije, čestice i delovi Časnog krsta, ukratko – nađete se u još jednoj riznici, neprocenjivog bogatstva. Ali sve su to riznice za dušu, a ne za oči.
Blizu riznice nalazi se i crkvica Sabora Svetih Arhanđela, iz 14. veka, a nad njom se uzdiže pirg Svetog Save, prvobitno Sv. Jovana Preteče, visok skoro četrdeset metara i dva veka stariji od crkvice. To je i najveća odbrambena kula Hilandara, kula kakvu ima praktično svaki manastir na Svetoj Gori, a služile su za odbranu od brojnih napadača tokom vekova – od gusara, Saracena, Krstaša, Turaka, znanih i neznanih. U svakoj kuli, pa tako i u Pirgu Svetog Save, nalazi se po jedna zavetna crkva, paraklis, gde bi se monaška bratstva, pred napadom, povlačila i molila do poslednjeg trenutka – uz Liturgiju i zaupokojenu molitvu, da bi se odatle vaznela direktno na nebo – jer se nijedno bratstvo na Svetoj Gori nije nikada predalo svojim neprijateljima. Osim što je služio za odbranu od vojski i pljačkaša, pirg Svetog Save je 2004. godine, očigledno, odbranio i Manastir od daljeg širenja požara ka monaškim kelijama i Sabornoj crkvi.
Hilandar, inače, nije nikada osvojen silom, mada je bilo teških (i još težih) trenutaka. Iz pirga je iguman Danilo (kasnije srpski arhiepiskop) rukovodio odbranom od opsade Saracena. Kula je građena u nekoliko faza – od vremena Svetog Save, pa dograđivana za vreme kralja Milutina, a poslednji deo, baš pod samim krovom, krajem 17. veka. Naravno, malo kamenim, malo drvenim stepeništem, možete se popeti do vrha kule, i uživati u pogledu. Neki od tih pogleda, ali kroz objektiv svoga fotoaparata, sigurno ćete poneti i kući. A odavde se, možda, osim sve te lepote, najviše vide i razmere tog nesrećnog požara.
Jedan od načina da pomognete obnovu Hilandara je i kupovina u manastirskoj prodavnici. Šta god kupili, poneli i poklonili odavde – učinićete dobro. Na raspolaganju su vam brojne knjige, brojanice, mirišljavi tamjan, krstići, slavske sveće, pa i ukusna i veoma jaka hilandarska rakija, koja aromom podseća na grčki uzo. A zadatak da se nađe kupcima u radnji dobio je otac Mitrofan, koji – u pauzi između jutarnjeg i podnevnog rada svog dućana – izađe na jedan ispust sa spoljne strane zidina, i to odmah podno skele uz konak koji se obnavlja – i kreće da izrađuje, obrađuje i polira drvene krstiće – pre nego što ih plasira u dućanski asortiman.
Van kruga Manastira koji je opasan zidinama nalaze se još i Crkva Svetog Trifuna do koje nismo mogli doći, jer je tuda, zbog gradilišta, zabranjen prolaz. Nisam potpuno siguran, a negde sam to čuo ili pročitao (ne znam ni kakvo je stanje posle požara) da je Hilandar imao (tj. ima) Sabornu crkvu i još 12 crkvica – paraklisa, u čemu leži i dodatna simbolika – po kojoj Hilandar time predstavlja Hrista i njegovih dvanaest apostola.
Blizu novih konaka, koje zovu i imenom „senara“, nalazi se crkvica Blagoveštenja. U prizemlju crkve nalazi se kosturnica hilandarskih monaha, sa lobanjama svih počivših članova bratstva iz prethodnih vekova. Kako je to neko lepo rekao, Sveta Gora je mesto gde se ljudi ne rađaju već samo umiru. Ali i sama monaška smrt je, na neki način, takođe molitveni čin, jer se ovde nesebično živi, moli i umire za ceo ovaj svet. Za monahe je rastanak sa bratstvom istovremeno čas susreta sa Bogom, pa ne postoje razlozi za tugu kada dođe kraj ovozemaljskog puta. Kako pre hiljadu godina, tako i danas, monasi se sahranjuju na isti način, bez kovčega, u svojoj mantiji. Posle sedam godina, ili možda kada ponovo dođe vreme za novu sahranu, grob se otkopava i kosti izvade, da bi se oprale vinom i okadile tamjanom. Tada se kosti spuštaju u zajedničku kosturnicu, a lobanja zauzima mesto u onoj prostoriji crkvice Blagoveštenja – ponekad se čak na čelu zapiše ime i godina upokojenja. Nije to običaj samo u Hilandaru, već u svim svetogorskim manastirima. Kažu da je velika radost kada kosti zamirišu na bosiljak pri iskopavanju, jer taj božji odabir da se baš kroz njih proslavi, govori da smrti – nema, ili što bi Kusturica rekao – da je smrt samo jedna neproverena glasina.

Put ka morskoj obali

Malo iznad puta koji vodi ka moru, odmah iznad malog hilandarskog groblja, nalazi se kompleks zgrada u kojima se nalaze svi majstori koji rade na obnovi Hilandara, i gde su smeštena vozila i druga mehanizacija koja pomaže u radu na prostranim hilandarskim imanjima, vinogradima, voćnjacima i maslinjacima, sa oko 200.000 maslina! Možda najčuveniju hilandarsku maslinu, mada svakako ima i starijih od nje, možete videti na putu ka moru, preko puta krsta Cara Dušana, posađenu za vreme carske posete Hilandaru, pre više od 650 godina. Masline su sadili mnogi gosti Hilandara i Svete Gore, zbog njene simbolike – kako dugovečnosti, tako i grančica mira (koju god granu izabrali), pa su to činili i kralj Aleksandar Obrenović, pa Kralj Petar Prvi, i mnogi drugi. Krst Cara Dušana, na kamenom postamentu, naslonjen na divnu šumu čempresa, postavljen je na mestu gde su Hilandarci, davne 1347. godine sačekali svog cara, i to ne samo svog nego i cara cele Svete Gore, jer je i ona tada bila deo srpskog carstva. Bez pretenzija na teritorije drugih država, ipak moram na tren da pomislim kako je bilo lepo u to doba stići do Egejskog mora bez prelaska i jedne jedine granice!
Malo pre pomenutog Krsta, a bliže Hilandaru, nalazi se spomenik podignut u čast posete kralja Aleksandra Obrenovića, krajem 19. veka, sa česmom i vinogradom. Kralj Aleksandar je za vreme svoje vladavine izuzetno pomagao Hilandar i platio sve manastirske dugove, čime se uprava nad manastirom vratila iz bugarskih u srpske ruke. Kažu da to nije išlo baš lako, a o tom događaju kolaju još neke hilandarske priče, o jednom monahu koji je bio hajduk pre no što se zamonašio, i koji je pomalo zahvaljujući tom svetovnom iskustvu, stvari uspešno doveo na svoje mesto. I tako, vrlo brzo, početkom 20. veka, u Hilandaru je ponovo većina monaha bila poreklom iz Srbije.
Na istom tom putu ka moru, sa desne strane, iznad nepreglednih vinograda, uzdiže se pirg kralja Milutina, ili Milutinov pirg. Nekada je tu, oko pirga, bilo još zgrada i snažno utvrđenje – gde su naši srednjevekovni vladari držali i po stotinu svojih najboljih i najljućih vojnika, tako da je Hilandar u tom periodu imao najbolju moguću odbranu od napasti sa mora.
Nešto pre dolaska do Milutinovog pirga, odvaja se put za manastir Esfigmen, grčki, tzv. „zilotski“ manastir. Udaljen je oko 1,5 kilometar od Hilandara, a važi za „pobunjenički manastir“, zbog protivljenja ovdašnjih monaha svim aktivnostima oko unapređenja veza Grčke pravoslavne crkve i Vatikana. Monasi su, i pored odluka Vaseljenske patrijaršije i presude grčkog suda odbili, pre par godina, da napuste manastir.
Osim Esfigmena, ako ste na Svetoj Gori samo jedan dan, iz Hilandara možete stići i do bugarskog manastira – Zografa. Međutim, kad već imate privilegiju da budete u Hilandaru, zašto to malo vremena provoditi u drugim manastirima? Možda neki drugi put.
Nego, da nastavimo dalje, sve do prelepe uvale na obali Egejskog mora, gde se nalaze Manastir Svetog Vasilija i stara Arsana. Dakle, na samoj morskoj obali, kod mesta zvanog Hrusija, nalazi se ovaj manastir-tvrđava, sa ostacima Spasove kule, još jednog odbrambenog pirga, podignute u vreme kralja Milutina. U istom kompleksu, Stefan Dečanski, sin kralja Milutina, u porti je izgradio crkvu Sv. Vasilija, zbog čega se pirg počeo zvati i Vasilijevim. Opet, prema rečima oca Danila, crkva je posvećena Vaznesenju Hristovom. Ovo mesto su nazivali i „Morski pirg“ ili „Stari manastir“. U svakom slučaju, danas je domaćin ovoga manastira otac Danilo, mladi monah, koji, kako su mi pričali drugi poklonici, voli u šali da kaže da je oduvek želeo da živi u kući na moru. Bog je očigledno uslišio njegove molitve!
Kada drvenim mostićem priđete do velikih vrata na manastirskim zidinama, videćete da tamo stoji obaveštenje da otac Danilo posete prima samo radnim danom od 9 do 12, nedeljom i praznikom. Van rečenog vremena, samo po dogovoru. Dakle, vreme taman odgovara da ovamo došetate posle ručka i obilaska riznice, da vidite i ovaj deo svetogorske i srpske istorije.
U gornjem desnom uglu vrata postoji ručka, pa kad je povučete na dole, potegnućete dugački kanap koji opet „aktivira“ malo zvono u porti manastira i obaveštava oca Danila da su mu došli gosti. Iako je već imao goste, svakako važnije i zanimljivije od nas (starešina manastira Rsovci kod Pirota, ako se ne varam, u pratnji jednog poklonika, očigledno ne prvi put u Hilandaru, čija je ćerka monahinja u manastiru Grgeteg), primio nas je srdačno i toplo i proveo nas kroz Vaznesensku crkvu. Ispričao nam je ponešto o istoriji crkve, pokazao ono što je uspelo da opstane od freskopisa i ispričao nam kako mu je neobično kada dođe u Beograd, pa dođe u crkvu na Liturgiju koja počinje tek u devet sati – kako mu to sve izgleda kasno u odnosu na ranojutarnji liturgijski ritam na Svetoj Gori. Pošto je i ovde crkva posvećena Vaznesenju, kao što je i naša, beogradska, i pošto je ovde jedna od najlepših očuvanih fresaka ona sa likom Svetog Ignjatija Bogonosca, koji je naš porodični zaštitnik, tj. naša porodična slava, osećali smo se, kod oca Danila, kao kod kuće.
I u ovom manastiru se izvode radovi na rekonstrukciji jednog velikog zida i drugih unutrašnjih delova, ali je sve to prilično usporeno posle požara u Hilandaru. Ali dobro, decenija gore ili dole – nije strašno, jer vreme na ovom mestu ne pritiska i ne požuruje ljude kao u našim ponekad pomahnitalim gradskim ritmovima.
Ostavili smo iza sebe ovo najjače utvrđenje – do izgradnje pirga kralja Milutina i otišli obalom do druge velike građevine – arsane. Ime vuče poreklo od reči arsenal, magacin, skladište oružja… jer se i odavde branio prilaz ka Hilandaru. Ispred arsane nalazi se mol gde, valjda, povremeno pristane poneki čamac ili brodić koji ide sa istočne strane obale, obično iz Jerisosa. U zgradi arsane, inače iz 17. veka, danas se nalazi hilandarska vinarija – ali ovoga puta nismo uspeli da privirimo unutra, a pošto ni u radnji u Manastiru nije bilo vina u prodaji (nešto su kasnile etikete za flaše, valjda) – preostalo nam je jedino da za ručkom i večerom popijemo pomalo blagotvornog hilandarskog vina. U prostorijama na prvom spratu nalaze se grčki policajci koji vode računa o eventualnim dolascima u lučicu. Uokolini zgrade daju se videti i neke tehnološke novotarije – pa su tu i solarni paneli, i klima uređaji, poneki dizel-agregat.
Inače, morski prilaz iz Jerisosa ka Hilandaru deluje mnogo jednostavniji i logičniji, a da ne pričamo o kopnenom prilazu od mora do Manastira. Odavde do kapija Hilandara ima oko 2-2,5 kilometra, širokim putem, sa sasvim malim usponom, za razliku od onoga puta iz Jovanjice. Opet, valjda i ovde može da se kaže da „svi putevi vode u Hilandar“, pa je i svaki prilaz brodom, vozilom i sopstvenim nogama (samo da nije helikopterom) – dobar.
I tako, trenutak po trenutak, protekla su naša dva hilandarska dana (i noći). Još je bilo vremena za poslednji pogled sa ulaza na portu manastira, na Bogorodičinu, Trojeručicinu Sabornu crkvu, u senci dva čempresa stražara, na pirg Svetog Save i na već pomalo izlečene i obnovljene konake, uz pozdrav sa ocem Metodijem i drugim monasima koji su izašli da nas pozdrave, da nam svima požele da dođemo ponovo.
I, šta bolje za kraj, od još stihova Bećkovićeve „Trojeručice“,

„…I kad bi mi zemlju i jezik zbrisali,
Sve, sem ove stope na kojoj sad stojim,
Znam: još se iz ljudi nismo ispisali,
A dok tebe ima da i ja postojim.“

Napomena:

Ima toliko puno priča, podataka i toliko je duga i burna istorija Hilandara (o celoj Svetoj Gori da i ne pričamo), da mi se čini da sam putopisom tek dotakao ponešto od još hiljadu stvari koje bi trebalo pomenuti. Opet, ovo što je napisano, a već dovoljno (pre)opširno – ostavilo je na mene najjači utisak, pa je ceo moj tekst samo još jedna hilandarska priča o hilandarskim pričama. Ako se negde potkrala neka istorijska/tehnička ili bilo kakva druga greška, ne zamerite.
Nadam se da će nekome biti od pomoći ovaj putopis da i sâm preseče i odluči da krene na pokloničko putovanje u Hilandar. Zato u tekstu postoji i puno tehničko/putnih detalja koji mogu biti od pomoći onome ko prvi put kreće na Svetu Goru. A kada bih nekad negde čuo da je ovaj putopis nekoga pokrenuo na put, to bi me zaista učinilo srećnim!
Osim te potencijalne pomoći za čitaoce putopisa i eventualne buduće poklonike Hilandara, voleo bih da pomognem i samom Manastiru. Eto, ako ste pročitali tekst, pa ako vam se barem malo svideo (ali pazite, nije to uslov, molba važi i ako vam se nije svideo putopis!), i ako vam nije teško, i ako to već niste uradili, uplatite neku, kolika god bila, pomoć za Hilandar. Takođe, molba važi i za svaki sajt koji preuzme ovaj putopis. Kako to stoji i na sajtu www.hilandar.org, možete to izvesti na sledeći način (načine):
– Od 1. maja 2011. (pa do 30. novembra 2012) u mreži Telekom Srbija postoji mogućnost slanja SMS poruke (prazne, ili sa tekstom po želji) na broj 1198 (da li možda znate koje godine je osnovan Hilandar?) za pomoć – obnovu Hilandara. Cena poruke je 50,09 dinara – pri čemu 50 dinara ide za obnovu, a 0,09 – Telekomu.
– Takođe, možete uplatiti prilog na račune za obnovu Hilandara, i to na dinarske tekuće račune: 250 – 2615061 – 83, (EFG Eurobank, Beograd) i na 160 – 55566 – 24, (Banca Intesa, Beograd). Na opštoj uplatnici treba da piše i ovo: Primalac: Zadužbina Svetog manastira Hilandara; Svrha: Prilog za obnovu manastira Hilandara; Ako službenici banke/pošte traže i poziv na broj – navedite datum uplate bez razmaka i tački (npr. 25. jul 2012. navesti kao 25072012).
Pa sad, koliko ko ima i može. Nemojte da vam je teško. Od mene – hvala, od srca.

Pročitajte i putopis „Uranopolis“ na portalu ViaBalkans.com

The post Hilandar first appeared on Beautiful Serbia.

Pravi turisti, naročito u vreme ove samo-gledam-dokle-će krize, iskoristiće čak i minimalnu šansu za pravljenje izleta! Zahvaljujući bistrom školarcu i gradskom takmičenju iz istorije u OŠ „Nikola Tesla“ u Vinči, krenusmo jedne aprilske nedelje da se bavimo istorijom: šampioni na takmičenje, a šoferi do arheološkog lokaliteta Vinča.

Lagano se spuštajući Smederevskim putem praćeni silnim maloprivredničkim objektima, prodavnicama i stovarištima, prošli smo uvek privlačni hotel „Radmilovac“ – sa (još pamtimo od onomad) divnom baštom, odličnom hranom i vinima, i ubrzo naišli na odvajanje za Vinču. Koliko god da smo prethodnih godina planirali da skoknemo do ovde, i koliko god Vinča bila blizu Beograda – da ne beše takmičenja, ko zna kada bismo se konačno odlučili da to i uradimo. Čista lenjost – ona praiskonska.

Прикажи већу мапу

Odmah na ulazu u Vinču, sa desne strane, nalazi se osnovna škola „Nikola Tesla“, danas najveća škola u Srbiji! Za vek i po postojanja i rada, od samo 20 učenika dogurala je do preko 2100 đaka. Da li to znači da svako od tih prvih 20 đaka danas ima stotinjak potomaka, ko bi to znao?

Škola je građena u kompletu sa crkvom i parohijskim domom, još davne 1842. godine a trebalo je još 15 godina da se sve privede kraju. Tako je prva generacija krenula u školu septembra 1857. godine, otkada je počeo da se primenjuje i novi zakon o osnovnim školama „Ustrojenije osnovni škola u knjaževstvu Srbiji“. Verovatno je zakon bio rezultat neke od prvih reformi školstva, ili – bolje reći – početak reforme školstva koja i dan danas traje. Po „Ustrojeniju“ je školska godina trajala od 1. avgusta do 30. juna! Tolika dužina školske godine bi u današnje vreme sigurno proizvela udruženi nastavničko-đački štrajk, ali za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića to verovatno nije bilo preporučljivo. Ili je želja za znanjem bila mnogo veća?

Ogromno dvorište škole časkom je pretvoreno u parking brižnih roditelja malih istoričara, i uskoro je svako pronašao svog nastavnika i svoju učionicu i takmičenje je moglo da počne. A i mi smo mogli da krenemo u obilazak Vinče.

Put kroz Vinču vodio je dalje – sve do (putokazima) fino obeleženog nalazišta – arheološkog lokaliteta Vinča, na samoj obali Dunava, a blizu ušća reke Bolečice. Kažu da se nalazište prostire na oko 15 hektara, ali da je istražen samo manji deo (novac, imovinsko-pravni odnosi i slične stvari i problemi). A sve se to ne bi desilo (otkrilo) da jedan od žitelja Vinče, deda Panta zvani Čeprkalo, nije našao jedan predmet od gline i odneo ga u beogradski Narodni muzej – u ruke prave osobe – tada jedinog školovanog arheologa, Miloja Vasića.

To je valjda legenda, a Vinča se inače prvi put pominje još 1893. godine na sastanku Srpskog geološkog društva, da bi četiri godine kasnije bili prikazani i predmeti otkriveni na ovoj lokaciji – što je pokrenulo dalja istraživanja. Zahvaljujući pomenutom Miloju Vasiću, obavljena su dalja istraživanja i otkriveno naselje koje datira još iz doba neolita, 5500-5000 godina pre Nove ere. Tako se za Vinču može reći da je prava kolevka evropske civilizacije, a da su naši neolitski preci vodili pametn(ij)u i kontinuiranu politiku, danas bi Briselska administracija sedela a možda i radila – u Vinči. Inače, na ovom području otkriveni su i tragovi starosrpskog groblja iz perioda između 10. i 13. veka.

Sve je to izuzetno zanimljivo i privlačno za videti, ali teorija je jedno, a praksa je drugo: na delu obale Dunava, kod metalnog stepeništa koje vodi ka nalazištu stoji tabla sa obaveštenjem:
„Lokalitet je zatvoren za publiku zbog sanacije klizišta – Muzej grada Beograda“. Publika se ipak malo popela stepeništem do lokacije na kojoj se vrše (ili su vršena) iskopavanja. Cela lokacija je trenutno prekrivena debelim slojem peska u cilju zaštite – do nastavka radova. Šta se može: na nekim arheološkim lokalitetima se vrše iskopavanja, a ovde – zakopavanja! U blizini možete videti bistu arheologa Vasića, koja, sva sreća, nije zatrpana peskom.

Preostalo nam je da prošetamo obalom Dunava, kratkim uređenim delom od stotinjak metara, a zatim uz obalu počinje naselje sojenica vikendaša – izletnika, da bi se sve to nastavilo nekim sklepanim straćarama, da ne koristim grublje izraze. Duž obale se intenzivno pecalo, a s vremena na vreme bi rekom prošao i poneki alaski čamac – neki zbog posla, a neki zbog uživanja.

Kada ne možete da se bavite arheologijom, a ni da šetate, pa ni da plivate, preostaje vam jedino da se prepustite ugostiteljskoj ponudi lokaliteta. Uz obalu je ukotvljen brod „Maestral“, a odmah kod parkinga, na obali, nalazi se restoran-picerija odgovarajućeg lokacijskog naziva: „Da Vinči“ i simpatičnog izgleda. Kad si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin, a kad si na Dunavu, ručaj na brodu – pa smo odabrali da se ljuljuškamo i predamo se talasoterapiji, sve uz riblju čorbu, tople lepinje i bogatu porciju fileta od smuđa.

Pošto se i takmičenje bližilo kraju, digosmo sidro sa „Maestrala“ i krenusmo nazad do škole. Usput smo zastali da vidimo još nešto – Crkvu svetih apostola Petra i Pavla. Crkva je izgrađena 1852. godine, impresivne visine, sa dvospratnim zvonikom, a na fasadi se nalazi spomen ploča sa imenima izginulih ratnika iz ovoga kraja u Prvom svetskom ratu. Nažalost, vrata su bila zaključana, tako da više od ovoga, opisanog, nismo videli. U crkvenoj porti nalazio se, osim nas, još samo tek venčani par, koje je njihov fotograf postavljao čas ovamo, čas onamo, ne dajući mladencima da odu na medeni mesec dok ih ne uslika baš onako kako je nameračio.

Na prostoru gde se danas nalazi vinčansko groblje, nekada je postojao manastir Vavedenje, za koji se pretpostavlja da je podignut još za vreme Despota Stefana. Manastir je nekoliko puta napuštan a zatim ponovo oživljavan i obnavljan, da bi konačno bio razoren 1740. godine.

Ulica koja kod crkve „skreće“ desno, vodi ka Institutu za nuklearne nauke „Vinča“, tek da se zna, ali nâs je put vodio nazad, do škole. Odatle smo, za promenu, skliznuli na kružni put, prošli kroz Leštane, bacili pogled na kasarnu „Bubanj potok“ i zatim, kod istog tog bubnja i potoka izašli na autoput.

Uzgred, da ovaj putopis ne ostane nedorečen – naš takmičar je bio uspešan i plasirao se na republičko takmičenje iz istorije – što će nas, posle nekoliko godina, ponovo odvesti do – Ivanjice.

The post Vinča, u predvorju Beograda first appeared on Beautiful Serbia.

Putopis „Tara – Krupanj – Tekeriš – Majur – Beograd (četvrti deo)“ možete pogledati ovde>>>

Naša putovanja ka Tari i sa Tare skoro da (sa naglaskom na „skoro“) su nam postala veće zadovoljstvo i zanimljivija od samog boravka na ovoj prelepoj planini. I, kad god pomislimo da smo (skoro) sve videli, uvek se pojavi nešto novo, da li reka, puteljak, manastir, most, šuma, etno seoce a, bogami, i neko novo mesto za putnike-gurmane. Svaki taj randevu sa prirodom, ili sa ljudskim delima koja svojim mestom i izgledom teže da ne rasrde istu tu prirodu, čini pravo, iskonsko zadovoljstvo, te je prava blagodet skrenuti ponekad sa glavnoga puta nekoliko kilometara u malu istraživačku akciju. Mada, skretali smo mi i par desetina kilometara. Ali, za sve najbolje stvari morate se malo i potruditi. Uostalom, nije Mark Tven tek tako rekao (napisao):
„Za dvadeset godina bićeš više razočaran stvarima koje nisi uradio nego onima koje jesi. Isplovi, zato, iz sigurne luke. Otkrivaj, sanjaj, istražuj!“

Verujemo da već svi vrlo dobro znaju da se do Tare dolazi Ibarskom magistralom, pa na Valjevo, preko Debelog brda – do Bajine Bašte. Ili Ibarskom skroz do Užica, pa preko Kremne – do Tare. To su najkraći, pa time i „najbrži“ putevi.

View Larger Map

Međutim, čemu žurba? Možete se od Valjeva provozati preko Osečine i Pecke, pa pravo na Ljuboviju. Dalje samo pratite Drinu. Možete još radikalnije – da idete autoputem, pa na Šabac i Loznicu, i opet – uz Drinu do Tare. Sve smo to već ranije prošli (i opisali u istim ovakvim putopisima) a ove godine krenuli smo manje-više poznatim putevima, uz izvesne manje varijacije.

Da bismo izbegli vrućinu (još nemamo klimu u kolima, bruka!) i razne gučansko-morsko-zlatiborske vozače i kolone, pošli smo u pet ujutru iz Beograda. U trenutku inspiracije, umesto da skrenemo na Ibarsku magistralu, produžili smo uz Makiš ka Obrenovcu. Dugo nismo prolazili tim putem, pa smo se (odakle nam ta ideja?) ponadali da je barem neki metar puta malo doteran u prethodnim godinama. Naravno, ništa od toga. Razna klizišta, loš put i ograničenja od 40 km/sat su jedino što ćete ovde videti. A ograničenje tu ne stoji tek tako, jer je policijska patrola čak i u pola šest ujutru „radarisala“ vozače. Da li će za deset godina ovde put biti još gori, a ograničenje 20 kilometara na sat, videćemo.

U te, jutarnje sate, brzo ćete proći kroz Obrenovac, a put nas je tog jutra dalje vodio ka Ubu. Nažalost, bilo je previše rano za obilazak manastira Grabovac, a tu svakako treba naići i zadržati se. Tu se nalazi crkva Svetog Nikolaja, i potiče iz davnog, trinaestog veka. Kao zadužbinari pominju se, prema različitim izvorima, i kralj Milutin, i njegov brat Dragutin. A postoji i verzija po kojoj su zajedno gradili ovaj manastir, bratski. Manastir je podignut blizu izvora lekovite vode, pomoću koje je kralj Dragutin zalečio svoju nogu, povređenu posle pada sa konja. Izvor se zove Vidan, a manastir su u narodu nazivali i „Mojsinje“. Tokom 16. veka manastir je opljačkan i srušen (eh, Turci, Turci…), a kasnije obnovljen. Uzgred, da su nam Turci platili za svaki spaljeni i srušeni manastir, i vratili deo odnetih dragocenosti iz crkava, za tih (pre)dugih pet vekova, danas bismo verovatno posedovali ako ne sve, a ono barem pola hotela na turskoj obali.
U velikoj seobi Srba, u Grabovcu je održan poslednji Sabor srpske pravoslavne crkve pre prelaska reke Save. A ovde je i Aleksa Nenadović okupio ljude za borbu protiv janjičara.

Zato, prvom prilikom, možda kada budemo pravili neki izlet do Šapca, Mišara i Obedske bare – obići ćemo i Grabovac.
Od Uba imate dve varijante – jedna je da se spustite na put Lazarevac – Valjevo, a druga – da nastavite da preko Pambukovice forsirate put Šabac – Valjevo, tj. da idete ka Koceljevi, i da iskoristite priliku da, pre Valjeva, posetite i Brankovinu. A možda čak i da skoknete na sever do manastira Kaona.

A pored Brankovine ćete naći i manastir Dokmir, sa kraja 14. veka, gde je nekada davno živeo Hadži Ruvim, i tu osnovao slikarsku i duborezačku školu.
Sveštenstvo u Dokmiru je ovde došlo, tj. prebeglo, 1992. godine, posle rušenja manastira Žitomislić u Hercegovini.
Dakle, ako ste raspoloženi za „skitnju“ okolo-naokolo, jedini problem biće vam da izaberete šta da vidite. A toliko toga čeka da bude viđeno.
Što se skitanja tiče, čak i Tolkin je znao istinu: „Nisu svi oni koji skitaju izgubljeni“ (to verovatno nije bila reklama za novu generaciju GPS uređaja).

Mi smo od Uba kraćim putem stigli do Valjeva, jer smo od ranije ostali dužni (sami sebi) obilazak manastira Lelić i Ćelije.
Odvajanje od puta za Bajinu Baštu (preko Debeljuškastog brda) za manastire je precizno obeleženo, odmah posle odvajanja za Loznicu.
A onda počinje lagani uspon, asfaltnim putem do petnaestak kilometara udaljenih manastira. Kada se malo popnete, osim što ćete imati divan pogled na Valjevo, sa desne strane, na Vidraku, videćete impresivni spomenik Stjepanu Stevi Filipoviću, partizanu i narodnom heroju. Bio je komandir Kolubarske čete Valjevskog partizanskog odreda, i imao je samo 26 godina kada su ga Nemci obesili, posle dva meseca mučenja. Čak i neposredno pre pogubljenja, Steva Filipović je uzvikivao antifašističke parole i klicao Komunističkoj partiji Jugoslavije i Crvenoj armiji, široko raširenih ruku, šaka stisnutih u pesnice. Ta prkosna slika bila je deo svih udžbenika istorije u nekadašnjoj SFRJ, kao i deo obaveznog znanja na takmičenjima tipa „Tito, revolucija, mir…“, ako me sećanje dobro služi.
Tako, prkosno, i danas izgleda ovaj spomenik, podignut pre 50 godina, autora Vojina Bakića. Spomenik je, po slobodnoj proceni, visok barem šest metara i deo je lepo uređenog i sasvim malkice zapuštenog, spomen parka.

Uz još desetak minuta vožnje, dolazi se do manastira Lelić, a pošto ste prethodno prošli odvajanje za manastir Ćelije.

U Leliću se nalazi crkva – zadužbina Vladike Nikolaja i njegovog oca Dragomira Velimirovića. Crkva je interesantnog oblika, od cigle, kamena i sige, crvenkaste boje, i jarko crvene kupole iznad centralnog dela hrama. Neobičnom utisku doprinosi i beli zvonik, koji je smešten preko puta glavnog ulaza u crkvu.
Živopis u crkvi je urađen prema zamisli samog Vladike Nikolaja, a glavni motiv je scena Strašnog Suda. Nije lako grešnima da borave u ovoj crkvi…
Mošti Vladike donete su ovamo 1991. godine iz manastira Svetog Save, iz američkog Ilinoisa. Iste godine otvoren je i muzej u krugu manastira sa predmetima, fotografijama i crkvenim odorama Vladike Nikolaja. Taman dok smo obilazili muzej, svo sveštenstvo se odjednom izgubi, da bi posle par trenutaka prostrujala vest da je u manastir stigao Vladika Artemije, sa nekoliko sveštenika u pratnji. A kako i da ne dođe, kad svako voli da dođe u svoje rodno mesto. To je još jedno od pravih ovozemaljskih čuda, da je mali Lelić dao čak tri episkopa (Nikolaja, Artemija i Nikolajevog sinovca Jovana). U čast njegovog dolaska u crkvu, otvoren je za celivanje sanduk sa moštima Vladike Nikolaja.
Ove godine, 23. decembra, biće ravno 130 godina od rođenja Vladike Nikolaja, u istom ovom selu, Leliću. A gde je sve za života stigao Vladika, koje je sve eparhije i manastire podigao i povratio u život, kako je radio i živeo – od Rusije do Amerike, kako je i Dahau preživeo, i kako je celoga života delio i sudbinu svoga naroda, to se ne da ispričati u jednom ovakvom putopisu. Trinaest tomova njegovih sabranih dela bolje će vam objasniti kako su se u jednom čoveku susreli i besednik i misionar, i mislilac i duhovnik… i svetac.

View Larger Map

Kažu da manastir Lelić godišnje poseti i do sto hiljada vernika i poklonika, pa ga zbog toga zovu i srpski Ostrog. Mada, računam i da je onaj prvi, osim crnogorski, valjda i srpski. A i u ovome, „srpskom“, valjda se i Crnogorci osećaju kao svoj na svome?

Manastirski konak je veliki i može da prihvati i stotinu gostiju. Ali mnogi vernici, kada je vreme lepo kao ovoga leta, žele da u blizini svetinja zanoće pod zvezdama.
I, za kraj opisa manastira Lelić, a u skladu sa motivom Strašnog Suda na zidovima crkve, evo jedne od brojnih beseda Vladike Nikolaja – o odlaganju Dana Strašnoga po milosti Božjoj:
„Milost Božja, braćo, odlaže onaj dan koji gori kao peć – po rečima proročkim. Neka se, dakle, zastide rugači, koji se rugaju obećanju Božjem i govore: gde je obećanje dolaska Njegova? Nije Bog zaboravio obećanje Svoje nego su grešnici zaboravili sami sebe. A Bog po neizmernoj milosti Svojoj čeka, da grešnici dođu k sebi, i pokaju se, i pripreme se za dan onaj, koji se ne ponavlja. Gle, dan onaj nije kao mnogi dani, koji se daju ljudima radi pokajanja i pripreme za susret s Bogom. Dan je onaj jeda, i razlikuje se od svih ostalih dana, jer on ne dolazi za pokajanje nego sa sud. Kao što je Sud Strašni jedan, i nepovtoriv, tako je i dan onaj jedan i nepovtoriv.
Bog ne želi da ko od ljudi pogine. On nije stvorio ljude za pogibiju nego za spasenje. Ima li baštovana, koji sejući povrće, želi da mu se povrće sasuši i propadne? A Bog je mudriji i sažaljiviji od svih ljudi. Jednu želju Bog ima, na ime: da se svi ljudi pokaju i od zla povrate. Kako se raduje vinogradar, kad mu se uveli vinograd povrati, i ponovo ozeleni i plod donese! Kolika li je tek radost Boga i angela Božjih, kad se duše ljudske, uvele od greha, povrate, i podmlade od suza pokajanja, i donesu plod pokajanja.
O Gospode, milosrdni i čovekoljubivi, pomozi grešnicima da osete milost Tvoju i sažaljivost Tvoju prema njima – da osete i da se pokaju – da se pokaju i povrate sa opakih putova svojih. Tebi slava i hvala vavek. Amin.“

Posle Lelića, otišli smo i do Ćelija. Manastir je izgrađen još u Srednjem veku, krajem 13. ili početkom 14. veka, u doba kralja Dragutina, koji je ovim krajevima upravljao kao Sremski kralj.

View Larger Map

Mada postoji i predanje da je podignut za vreme Despota Stefana Lazarevića, nešto kasnije. Manastir je rušen i paljen, ali je uvek ponovo nicao u slavu Pravoslavlja. U vreme Prvog srpskog ustanka, igrao je značajnu ulogu, a njegovi konaci su korišćeni kao vojna bolnica, sve do propasti ustanka. Kao spomen na to doba, u porti manastirske crkve nalazi se grob vojvode Ilije Birčanina. Na nadgrobnom spomeniku stoji:
„Birčanin, obor-knez, ispod Međednika. Rođen u selu Suvodanju u Podgorini, oko 1764. Posečen od dahije Fočić Mehmed Age u Valjevu, 1804.“ I još „Podgorina ponosna ti grob beleži i dug vraća, a slobodna Srbadija zavet čini kod tvog groba: sve će dati i sam život da i tamo gde su braća, svud sloboda sveta sijne, i ne bude Srba – roba.“
U manastiru se u 19. veku osniva škola, gde je i Sveti Vladika Nikolaj izučavao prvi bukvar. Crkva je inače posvećena Svetim Arhangelima Mihajlu i Gavrilu. U porti se nalaze i zvonik, sa drvenom kulom koja se uzdiže iz bele zidane osnove, a na južnoj strani oltara nalazi se i grob prepodobnog Oca Justina Ćelijskog, ili Justina Popovića, doktora filozofije, osnivača Srpskog filozofskog društva i duhovnika u manastiru od 1948. pa do 1979. kada je preminuo.
Najstarija ikona u manastiru potiče još sa kraja 18. veka, i rad je Petra Molera, čuvenog Karađorđevog vojvode i Hadži Ruvimovog učenika, a tu je i Prestolna ikona Spasitelja Hrista i ikona Presvete Bogorodice.

Od drugih vrednosti, koje su nekako preživele osvajače, pljačkaše i bezbožnike, u Ćelijama danas možete videti i Hadži Ruvimov drveni prestolni krst, kao i knjigu „Božanstvenaja skrižalj“, iz 17. veka, koja je od ruskog patrijarha Nikona, preko crnogorskog vladike Danila stigla ovamo. Neznano kako. Tu su i dva mala mineja, verovatno štampana u Veneciji, u 18. veku, pa Oktoih, štampan u Moskvi, i – Sveto Pismo Starog Zaveta na crkvenoslovenskom jeziku, nekada vlasništvo Prote Mateje.
Inače, svake godine, već skoro petnaest godina, na reci Gradac koja potiče podno manastira, organizuje se saborno krštenje, gde veliki broj duhovnika i sveštenika krštava na stotine nekrštenih duša, u jednome danu.

Reka Gradac i njen kanjon su priča za sebe. Od manastira Ćelije možete se spustiti do reke, ali za pravo zadovoljstvo i šetnju kanjonom morate imati malo više vremena nego što smo mi imali kada smo naišli ovamo. Gradac je ponornica, koja izvire ispod Povlena, a posle nekoliko kilometara dnevnog (i noćnog) toka – ponovo se vraća u zemlju, da bi se zatim ponovo vratila kod sela Bogatića na svetlo dana.

Nepotrebno je pominjati da se manastir udobno smestio u kotlinu, između nekoliko brda (Vrane, Markovac, Kaluđersko brdo i druga), daleko od sveta, sjedinjen sa okolnom prirodom. Ili, kako je to pisao Joakim Vujić, u Putešestviju po Srbiji: “Ovaj manastir leži izmeždu šumni, kamenosteni planina, na maloj reki, imenuemoj Gradac, a na mestu dosta krasnom i oceditom”A osim (sada već) stare crkve, pod krov je stavljena i nova crkva na koju prvu nailazite kada silazite od glavnog puta ka Ćelijama.
Inače, put od Ćelija i Lelića vodi dalje ka Donjim Leskovicama, Mravincima i Vardi, između Maglješa i Povlena. Zatim nastavlja do sela Jakalj, a kasnije izlazi kod Duba odakle se brzo stiže do Bajine Bašte. Ova deonica je u nekim kartama ucrtana, a u nekima ne. S obzirom da je putovanje bilo porodično, i da nemamo u posedu neki džip, pardon – SUV, vratili smo se, delimično razočarani, ka Valjevu. Prekasno smo dobili informaciju od AMSS-a da put postoji, da je deo puta makadamski, ali dobar – pa smo taj podatak arhivirali za naredno putovanje. A ako se opštine Valjevo i Bajina Bašta dogovore, možda će i asfaltirati ovu deonicu do naredne godine.

Iz Valjeva možete pravo na Debelo Brdo, možete usput i do manastira Jovanja, pa pored nove brane, Rovni, kod akumulacionog jezera na reci Jablanici (ne znam da li još uvek može da se prođe preko gradilišta, pa da se obiđe, na potapanje osuđena, Valjevska Gračanica) , pa strašno lošim asfaltnim putem – usponom na to Brdo (Debelo), gde je i manastir Pustinja, pa preko Pašne ravni (gde uvek možete da svratite na jagnjetinu) i Gmile Prisjeke, i na kraju nizbrdo do Drine. Nakrivudaćete se do mile volje, pa ako vam ne prijaju takvi putevi, bolje da tražite neki drugi. Uostalom: preko preče, naokolo bliže.
Mi smo tako krenuli od Valjeva prema Loznici, do Pričevića, pa ka Suvodanji do Pecke i onda novoasfaltiranim putem preko Sokolskih planina, preko Gornje Ljuboviđe – do Ljubovije. Mada je put relativno loš, pejzaži kroz kojre prolazite – od Pričevića do Pecke, vrede tog truckanja i malo kraćeg veka vaših amortizera.

View Larger Map

A što se tiče prelaza preko planina, od Pecke do Ljubovije, iako je put asfaltiran prošle godine, voda je na par mesta odnela velike delove istog, negde čak po polovinu cele širine druma. Sva sreća, mi smo već bili blizu Ljubovije kada se nebo otvorilo i iz Republike Srpske izručilo takvu kišu (čuj kišu! Potop!) da se moglo voziti najbrže između pet i šest kilometara na sat, sa brisačima u osmoj brzini. Vode je u tim trenucima više bilo po putu nego u celoj obližnjoj Drini. A veliko je pitanje kako je ona preostala polovina puta, iznad Gornje Ljuboviđe, izgledala posle ovog Povodnja sa neba.
Tog dana je inače na par mesta u Srbiji (Guča, okolina Bukulje) bilo velikih nepogoda, oluje i grada…
Svega par kilometara uz Drinu, pošto je Ljubovija ostala iza nas, naišli smo na potpuno suve delove puta i Podrinja. Dakle, radilo se o običnom naoblaku, jedino što je izbacio par tona vode odozgo.
Da malo predahnemo, svratili smo u obližnji etno restoran (deo etno sela) Vrhpolje, desetak kilometara udaljenog od Ljubovije. Drvena terasa i stolovi, odmah pored zelene Drine, skoro da su dovoljni za uživanje, pa i da ništa ne jedete (ovo je već prevelika pesnička/putopisačka sloboda – bili smo gladni i ništa tu ne bi bilo od uživanja da se pred nama uskoro nisu našle pastrmke, ali i mešano meso sa roštilja). Pastrmke, iako je Drina ispod nosa, ipak stižu iz obližnjeg ribnjaka koji se nalazi u kanjonu reke Trešnjice (a tu je i rezervat beloglavnih supova).

View Larger Map

Istina, nismo videli jelovnik, tj. cenovnik, ali je ručak za nas petoro bio svega dve hiljade i par stotina dinara, pa se nismo mnogo ni bunili. A pošto smo relativno skoro stigli iz Grčke, posle onih njihovih cena, još uvek je svaki obilan ručak ispod 50 evra – bagatela.
Od Vrhpolja se lagano vozi uz Drinu, ka Bajinoj Bašti. Usput imate priliku da se pridružite beračima džinovskih pitomih kupina, kod sela Bačevca, a neki kilogram možete i da ponesete na Taru. Tamo jedna čaša kupina košta kao cela gajba kad je sami berete.
Uskoro stižete do Bajine Bašte. I ako prvi put ovamo dolazite sve je odlično obeleženo, i lako ćete naći put ka Tari. Na usponu ka Kaluđerskim barama nalazi se i odvajanje za manastir Raču, gde smo već bili nekoliko puta (a i opet ćemo doći), a zatim vas oko petnaest kilometara deli do pomenutih Bara. Usput, negde kod table sa pansionima sa nazivom „Mala Rača“, sa puta možete videti manastir Raču, ušuškanu u dolini istoimene rečice, zatim možda naiđete i na par neindetifikovanih paljevina (male spalionice otpada, ali divlje), lokalnu krečanu, par velikih grafita „Međedi satare“ (da, baš ovako napisano… „satare“ a ne „sa Tare“), a na kraju ćete iz daljine videti i veliki, ružni ožiljak na vrhu Tare (lokalni kamenolom).
Tara je priča (i putopis za sebe). Ali, pošto smo ovde bili i prošle godine, mogu da primetim da su jedine uočljive promene – promene nagore. Od hotela Omorika, ka centru Kaluđerskih bara, ako se ne varam, raskrčen je veliki deo šume, zbog neke blesave (?) skijaške staze. Put od Kaluđerskih bara do Mitrovca je, kao i prošle godine, u prilično jadnom stanju. A šuma kroz koju prolazite od Mitrovca ka najlepšem vidikovcu Tare – Banjskoj steni, deluje malo proređenije nego prošle godine? Od one čuvene prašume Perućca, ostaće na kraju gradski park sa klupama… Kad se od Mitrovca pođe ka Perućcu, vaša čula mirisa će vam prijaviti prisustvo, valjda, kanalizacije, kojoj tu baš i nije mesto.
Šta se dešava sa onom „prečicom“ od Mitrovca do Mokre Gore, zbog koje je takođe postradalo dosta tarskih stabala, nije mi poznato. A po Tari se i dalje gradi, valjda planski. Za poslednje dve godine, kako smo čuli, izgrađeno je na Tari 650 novih kuća, što je možda dostignuće, a možda i nije. Da li je uspeh napraviti Zlatibor na Tari, ili čak i neku Kaluđericu, pitanje je sad.
I, za kraj, neka vas ne iznenadi mnogo ako u julu i avgustu, na Tari, pa i vikendom, u osam ujutru čujete čekiće, testere i majstore…
Cena napretka… valjda…
Da ne završimo ovakvo divno putovanje depresivnim pasusom, ponovimo još jednom da između Beograda i Tare imate bezbroj kombinacija puteva, prolaza i divnih mesta koja treba videti. A kako to lepo kaže Anatol Frans:
„Putovanje ponovo uspostavlja izvornu harmoniju koja je nekada postojala između čoveka i univerzuma..“

Sledi: Tara – Beograd, 2010. godine (šesti deo)

The post Beograd – planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Putopis „Put do Tare (treći deo)“ možete pročitati ovde>>>

Posle punih osam dana na Tari (a lako bi se dalo ostati i osamdeset osam), došlo je vreme da se vratimo kući. Ali kuda? Festival u Guči isključio je Ibarsku magistralu kao mogućnost, a Debelim brdom smo se provozali već nekoliko puta. Pre par godina smo probali i drinsku varijantu, via Loznica, i odatle (uz skok do Tršića), preko Sremske Mitrovice, došli do Beograda. A ove godine, u dolasku, put nas je vodio preko Valjeva, Osečine, Pecke, Ljubovije i Bajine Bašte. (Ako vam ova silna mesta prave geografski problem u glavi, nije loše da malo uzmete kartu Srbije u ruke, ne bi li se koliko-toliko obnovila davna školska znanja…)
I tako, uz naš porodični „moto“ da je putovanje od/do željene destinacije podjednako važan deo odmora, i da nema smisla ići putem kojim ste već išli ako postoji još toliko drugih, neprovoženih – odlučili smo se za pravac Tara – Ljubovija – Mačkov kamen – Krupanj – Tekeriš – Šabac – Majur – Hrtkovci – Beograd.

View Larger Map

Ovakve (za)obilaznice su vam jedinstvena prilika da vidite pojedine, divne delove naše zemlje, do kojih možda nikada i ne biste drugačije došli osim ovako, u tranzitu. Sa druge strane, stotinu kilometara vožnje (viška) po našim putevima mogu lako da vas odvrate od takvih ideja, ali nešto, ponekad, mora i da se žrtvuje (gume, amortizeri, poluosovine, živci…).

Putovanje je počelo spustom niz Taru do Bajine Bašte, odakle se može baciti još poneki pogled na tarske pejzaže, kao i na dolinu rečice Rače gde se udobno smestio istoimeni manastir. Čisto da nas vrati u surovu stvarnost, jedan fino raspoloženi vozač, valjda u žurbi, pretičući autobus preko pune linije, naterao nas je da dobro zakočimo, i blagovremeno nas podsetio da, kad vozite, zaboravite na pejzaže, već da sva čula fokusirate na asfalt pred vama.

Drina nas je dole već spremno čekala da zajedno vijugamo kroz Podrinje. Pošto smo za sobom ostavili i Taru, i Bajinu Baštu i odvajanje za Debelo Brdo, stigli smo do regiona sela Bačevci, gde smo primetili lokalne domaćine kako beru kupine sa svojih plantaža pored Drine. Posle kratkih konsultacija sa decom, stadosmo i mi, ne bismo li i sami ubrali koje kilo. Domaćin, Raka Todorović, ljubazno nas je pustio u kupine (džinovske!) i dao nam na poklon i jednu gajbicu da je sami napunimo. Pričao nam je kako su nekada obale Drine bile peščane, i kakvo je uživanje bilo kupati se u reci, pričao nam je kako se nekada po 7-8 puta više zarađivalo od kupina, pa kako (osim nas) ovde naiđu i druga poznata lica (kao Jovan Memedović, poznati TV putopisac, ili putosnimatelj?) i na kraju – pozvao nas da ponovo svratimo kada budemo prolazili. Naravno da hoćemo.
Tih dana su sa svih strana najavljivani poljoprivredni štrajkovi, pa tako i zbog ponuđene otkupne cene za kupine od 10-12 din/kg! Valjda i zbog takve cene, Raka je bio spreman da nas pusti da beremo dok nam ne dosadi i da sve to uzmemo besplatno (!) Naravno da bi nam kupine presele pod takvim uslovima, pa smo našli (ne zelenašku, već obostrano korektnu) otkupnu cenu. Ipak, moram da primetim da baš nigde usput ne postoji nikakvo obaveštenje, tabla ili kakva tezga gde bi kupine mogle da se kupe? Ne? (zato se i zovu kupi-ne). A verujem da bi se našlo puno vozača-kupaca koji bi po dobrim cenama kupovali voće. Da ne ispadne baš da pridikujem, ali – valjda bi otišlo dnevno 10-20 kg po 100 dinara? Tim tempom, za desetak dana, dobili biste isti rezultat kao da ste prodali 2000 kg po otkupnoj ceni?

Pošto smo prošli Ljuboviju, kao i granični prelaz za Bosnu, tj. Republiku Srpsku, tj. Bratunac, stigli smo i do skretanja za Soko Grad, u podnožju Sokolske planine. Ako još niste, obavezno obiđite manastir posvećen vladici Nikolaju Velimiroviću, a možete i odšetati do vidikovca iznad manastira na kome se nalazi čak 12 metara visok i preko dve tone težak pozlaćeni krst!
Negde kod seoske crkve u selu Gračanica, put za Soko Grad odvaja se desno, a vi levo nastavljate ka prvom današnjem etapnom cilju (Tour de Serbie) – ka Mačkovom Kamenu. Da biste stigli do tamo, računajte na vožnju duž osam kilometara makadamskog puta, solidnog stanja. Jedino ako baš pada (ili je skoro padala) jaka kiša, nemojte ići ovuda – već bolje idite naokolo, preko Loznice, a Mačkovom Kamenu priđite iz pravca Krupnja. Uglavnom, kada opet osetite asfalt pod gumama, ostaje vam još malo vožnje do skretanja (na levo) ka vašem cilju. U blizini je i ski-centar „Mačkov Kamen“, sa motelom i sa oko 30 ležajeva.
A Mačkov Kamen je 915 metara visok vrh planine Jagodnje, mesto gde su vođene rovovske borbe tokom septembra 1914. između Prve srpske i šeste austrougarske armije (malo „š“ je znak nepoštovanja, a ne pravopisne greške – prim.aut.) u toku Prvog svetskog rata, jedna od brojnih bitaka tokom junačkog otpora Srbije na Drini. Danas se na ovoj koti nalazi spomen-kapela, na mestu gde je samo u jednom danu (22.9.1914.) izginulo 2000 vojnika (800 naših).
A na ulaznoj kapiji stoji:
„Neznani brate, kad putem naiđeš,
Za jedan časak zastani u hodu,
I svrati ovde, gde spavaju žrtve,
Iz ispolinske borbe za slobodu.
Poklon`se svetoj kosturnici njinoj,
I opomen`se zatvarajuć`vrata,
Da Pravo znači više nego Sila,
i da je David survô Golijata!
(stihovi V. Ilića Mlađeg)

Bitka se odvijala posle velike srpske pobede na Ceru (o tome ćemo malo kasnije) i bila je deo nove, još jače ofanzive Austrougarske na Srbiju. Mačkov Kamen je tako stalno prelazio u ruke čas jednoj, čas drugoj strani, a ovdašnje borbe zabeležene su u vojnim knjigama kao jedne od najogorčenijih i najkrvavijih ikada. Ovde je u borbama poginulo čak 115 srpskih oficira (i ranjeno 176 – među kojima i princ Đorđe Karađorđević). U skoro dvonedeljnim borbama oko Mačkovog Kamena, i jedna i druga vojska je imala po, otprilike, 15.000 duša izbačenih iz stroja (poginulih, ranjenih)! Drugi izvor kaže da su Srbi imali blizu 7000 izbačenih iz stroja… Obe cifre su, svakako, tragične.

Pored spomenika se i dan danas mogu videti obrisi rovova odakle su vojnici odbijali napadače. Kosti izginulih nalaze se u spomen-kosturnici u obližnjem Krupnju. Slava im!
A možda bi zbog nekih pripadnika našega naroda vredelo da su kosti ostale i dalje razbacane oko spomenika na Mačkovom Kamenu, jer bi im to (možda, ali samo možda) pomoglo da shvate koliko je sveto i krvlju natopljeno ovo mesto? Nažalost, celim mestom caruje đubre, od prepunjenog bureta-kante i njegove okoline, pa do obližnjih staza kroz šumu koje služe kao ostava za plastične flaše i konzerve ili kao lokalni toalet. I sad, umesto da se plaćaju bilbordi po Beogradu („95 godina od Cerske bitke„) bolje da su te pare date za (stalno) čišćenje okolnog terena, za izgradnju potrebnog broja toaleta, ili čak i nekog malog restorana u blizini čiji bi se vlasnik starao o celom ovom mestu. A valjda bi i Loznica, Ljubovija i Krupanj mogle zajednički da nađu jednog vojnika na civilnom služenju vojnog roka koji bi ovde dežurao preko dana, čistio, delio možda nekakve prospekte o Mačkovom Kamenu, čuvao spomenik?

Osim posete ovom spomeniku na vrhu Jagodnje (a kažu da je ovde nekada bilo puno jagodica, odatle i ime), možete posle u šumi da navalite na branje šumskih kupina, ili zrelih džanarika sa obližnjeg drveća. A možete i da malo prošetate – na nešto manje od kilometra hoda zemljanim putem (možete i kolima) doći ćete do jedne šumske uzvišice odakle se otvara divan pogled na dolinu Drine, na srpske i bosanske planine, od Ljubovije pa sve do Bajine Bašte. Vidi se i parčence sâme reke Drine. Na vidikovcu smo videli i par izletnika kako raspaljuju roštilj, a bio je tu još i jedan slikar koji je malo slikao, a malo prodavao već naslikana dela.

Dalje se nastavlja spustom ka Krupnju. Ne skijaškim već asfaltnim – a put povremeno izgleda kao da su ga preoravale i naša i austrougarska artiljerija. Istina, rupe su zakrpljene, ali put je zaista vrlo loš. (Možda bi ipak bilo lakše da naglašavam samo kad je put dobar – jer se, izgleda, loš asfalt uglavnom podrazumeva?)
Posle nekoliko okuka, spustili smo se u Krupanj i uleteli u – vašar. Uglavnom, po glavnoj ulici su na sve strane bile postavljene tezge, uglavnom klasične buvljačke robe, poneka sa suvenirima, uz puno radoznalog (i potrošački nastrojenog) sveta, tako da smo se jedva probili do lokalne crkve i kosturnice izginulih ratnika sa Mačkovog Kamena.
Prošli smo dakle glavnom ulicom, ulicom prof. Arčibalda Rajsa, počasnog građanina Krupnja, gde se od 1994. nalazi i spomen česma. Ove godine obeležava se 80 godina od smrti ovog velikog srpskog prijatelja, prijatelje iskrenog, bez dlake na jeziku… „Čujte Srbi“ je (njegova) knjiga univerzalne vrednosti, a mnogi Rajsovi zaključci (o državi, partijama, narodu…) mogu se i danas skoro doslovno prepisati i potpisati.
Tu je odmah i spomen-crkva sa kosturnicom, posvećena herojima sa Mačkovog Kamena. Stara crkva, posvećena Vaznesenju gospodnjem nalazi se odmah pored svoje devedeset godina mlađe posestrime. Na severnoj strani crkve nalazi se ploča na kojoj piše da je crkvu 1904. godine posetio Kralj Petar Prvi Karađorđević. Znamenitost novije su neobični luster sačinjen od metaka, mačeva, bajoneta i granata i činjenica da je i sâma crkva zidana od kamena sa bojišta. Na samom ikonostasu postoje pukotine, a sâm Bog mora da ga je čuvao. Tako u drugom svetskom ratu crkva nije srušena zato što se avionska bomba zarila u zid oltara ali nije eksplodirala.
Bomba je kasnije demontirana, ali su Nemci, tokom kaznene ekspedicije, ponovo napunili bombu eksplozivom i aktivirali je. Nije to za njih bilo ništa lično – verovatno samo bolesna potreba da se zatvori onaj bombarderski radni nalog. Sva sreća, bila je to eksplozija manje snage, pa je tada stradao samo deo oltara i kosturnice.
Pored spomen-crkve, sa spoljne strane, desno, u dnu, nalazi se ulaz u kosturnicu, još jednom potresnom svedočanstvu o tom vremenu. Unutra se nalaze lobanje poginulih, po policama kosturnice, uz ikonu, grb Srbije i veliki natpis:
„Vile će se grabit u vjekove, da vam vjence dostojne sapletu!„

I sam Krupanj je doživeo groznu sudbinu tokom Drugog svetskog rata, kada su ga Nemci u svojoj kaznenoj ekspediciji, opkolili i potpuno spalili, a stanovništvo većinom poubijali. Od svih građevina iz perioda od pre tog rata, danas se može videti samo stara apoteka, nekadašnja vila, zgrada žuto-zelene boje u glavnoj krupanjskoj ulici.

Krupanj je gradić na nekoliko potoka i rečica – tu su Zmajevica, Bogoštica, Kržavica, Čađavica, Brštica i Likodra, a ugledali smo i veliki bazen, takođe blizu centra grada. Sâm Krupanj postoji već pet i po vekova, mada ima indicija da se ovde živelo još u antičko doba. U spisima Dubrovčana iz petnaestog veka, mesto se spominje kao Crupan.

Čekalo nas je tog dana još dosta vožnje (trebalo je ipak kad-tad stići i kući) pa se nismo više zadržavali u Krupnju, a ni na vašaru. Treba se ovde ponovo vratiti nekom drugom prilikom, da se vidi pošteno i grad a i još ponešto u okolini (Šljivova, Stolice, Radaljska banja, Dobropotočka crkva…) ali kad bude malo mirnije, bez vašara.
Put dalje, kroz Rađevinu, vodi do mesta Zavlaka, gde možete levo – ka Loznici, pravo – ka Šapcu i desno – ka Valjevu. Nastavili smo pravo, merkajući levo-desno šta bismo još mogli da vidimo. Inače, u celoj Valjevsko-Šabačkoj eparhiji, sve crkve i manastiri su, po glavnim putevima, zaista odlično obeleženi pa zato sigurno nećete promašiti nijedno skretanje na nekom svom, budućem, pravoslavnom hadžiluku po Mačvi, Rađevini i Pocerini…

Nekoliko kilometara posle Zavlake, putem ka Šapcu, nailazite na skretanje za Banju Badanju, kod Donje Badanje (a blizu je i Gornja). Banja se nalazi u dolini reke Cernice, i ima dva izvora hladne lekovite vode, sumporne i gvožđevite. Pa, ako vas muče reumatska ili ginekološka obolenja, artritis ili ako ste (daleko bilo) u post-traumatskom stanju, ovo je banja za vas. U kratkoj poseti možete videti uređen parkić, ambulantu, motel – stacionar i jednu džinovsku građevinu na ulazu u banju, za koju nismo uspeli da saznamo kakva će joj biti namena – dal` bolnička dal` hotelska – ili kombinovana.

Sa desne strane možete videti planinu Vlašić, a sa leve, čuveni Cer, najvišeg vrha od 687 metara, koji je verovatno od silnih artiljerijskih borbi, kao i druge srpske planine, izgubio koji decimetar ili metar visine. A sa desne strane će vam se ubrzo, u mestu Tekeriš, ukazati veličanstveni spomenik junacima iz Cerske bitke (16 – 19.8.1914), zbog kojeg bi vredelo doći od Beograda na jednodnevni izlet, pa makar ništa drugo ne videli tog dana. Pošto se parkirate pored spomen-kompleksa, obiđite polagano ovo mesto i obavezno posetite muzej posvećen Cerskoj bici (karta košta 150 dinara) a u prodavnici suvenira možete naći (i kupiti) lepu knjigu „Cerska bitka“ od Gorana Vilića.

Ukratko, Cerska bitka se odigrala na prostorima planine Cer između delova Druge srpske armije pod komandom generala Stepe Stepanovića i delova pete austrougarske armije, pod komandom generala Liberijusa fon Franka. Zahvaljujući nadljudskim naporima i odličnom komandovanju, srpske trupe su izvojevale prvu srpsku a ujedno i prvu savezničku pobedu u Prvom svetskom ratu.

Spomenik je podignut na Vidovdan 1928. godine, i na njemu, spomen-kosturnici koja izgleda kao pravi planinski kameni vis, sa prednje strane nalazi se veliki zlatno-crveni grb Srbije sa krunom i tekstom „Vaša dela su besmrtna“. Na ovom mestu nalaze se, inače, zajedno posmrtni ostaci i srpskih i austrougarskih vojnika. A na postamentu spomenika nalazi se nekoliko spomen ploča: palim borcima – od oficira i ratnika rodoljuba podrinaca; vojvodi Stepi od udruženja podrinaca; vojvodi Putniku od udruženja rezervnih oficira i ratnika i „čehoslovačkoj braći“, vojnicima 28. praškog puka, koji su odbili da pucaju u Srbe i poginuli pevajući „Hej Sloveni!“ Brojni drugi južni sloveni (mnogo, teritorijalno i fizički, bliži od Čeha i Slovaka) nisu imali toliko moralnih dilema kada je trebalo pucati na srpsku vojsku, ni tada a ni u sledećih stotinjak godina.
Šezdeset godina kasnije, otvoren je i muzej „Cerska Bitka“, ispred kojeg su postavljene biste naših vojvoda, kreatora svih pobeda u Prvom svetskom ratu – Stepe Stepanovića, Živojina Mišića, Radomira Putnika i Petra Bojovića. Deo kompleksa je i spomen česma sa prednje strane, ka putu.

Puno je toga napisano o Cerskoj bici, a iz pomenute knjižice G. Vilića da pomenemo, podsećanja radi, par stvari:
Srpska vojska je odnela pobedu zahvaljujući umešnom upravljanju bitkom, uz izuzetno brzo i uspešno pregrupisavanje jedinica (Marš na Drinu; kada se videlo da glavni udar ide preko Drine, a ne preko Save i Dunava), a visok moral srpske vojske je bio ključni faktor u pobedi. Prisustvo najviših oficira u prvim redovima uz vojsku, i prisustvo Kralja Petra na okolnim položajima – doprineli su da svaki srpski vojnik u borbi dâ sve od sebe. A Austrougarska vrhovna komanda odlučila se za pravac preko Drine, jer se plašila srpske ofanzive na Bosnu i mogućnosti potpunog ustanka tamošnjeg življa, što se, ipak, pokazalo lošom odlukom, a loša ideja je bilo i komandovanje iz pozadine (general Poćorek iz Sarajeva, a general Frank iz Tuzle), ali to je već (bio) njihov problem.
Tokom obilaska muzeja, najteže, svakako, pada podsećanje na zločine koje su neprijateljski vojnici činili i pre, a naročito posle poraza od srpske vojske – prilikom povlačenja kroz srpska sela i mesta. Eto, zato i ne pišem nazive austrougarskih armija velikim slovom… Jedno su armije, a drugo krvoločne horde.
Inače, za vreme naše posete, dvojica tinejdžera (u pratnji, valjda ?, svoje majke, koja je to oduševljeno i fotografisala) popeli su se na vrh spomenika koristeći gromobransku traku sa zadnje strane istog. No comment. Isti su se upisali u knjigu utisaka, posle obilaska muzeja, jezgrovitim komentarima „Ful fulova!“ i „Fenomenalno!“ Pa ne znam šta da kažem – bilo je uvek „šaljivdžija“ na ekskurzijama, i sada i (u moje vreme) pre više decenija. Ali, opisana poseta sa pentranjem na spomenik, i bez želje za uopštavanjem, na jednom ovakvom mestu nacionalne tragedije i ponosa, možda ipak odslikava (uspešne) rezultate „partijsko/anacionalne/TV/Internet/Facebook/SMS/itd“ debilizacije koja se, nesmetano i neprimetno, već dugo odvija u Srbiji (i ne samo kod nas)?

Od Tekeriša, ako imate vremena, ili – još bolje – ako produžite putovanje na dva dana, možete skrenuti preko Cera ka Prnjavoru, da biste usput videli manastire Radovašnicu, Petkovicu i Čokešinu. Mi smo ipak nastavili dalje ka Šapcu, i usput naišli, u regionu sela Volujac i Bojić – na prave novokomponovane gastarbajterske spomenike – sa obe strane puta. Impozantne građevine, sa kičastim fasadama i ogradama, ponekad drečavih boja – izvukle su verovatno i poslednji evrocent domaćinima. Ali, ko žali novac kada imate kuću veću, širu, bogatije ukrašenu i, u svakom pogledu, velelepniju od komšije! Ova sela podsetila su nas na neka slična iz Istočne Srbije (kod Negotina, oko Požarevca…) gde se takođe nije štedelo na porodičnim kućama, namenjenih obično samo kratkotrajnom boravku tokom par nedelja godišnjih odmora…

Vozeći se kroz Pocerovinu, približili smo se Šapcu, u kasno popodne – naglašeno gladni. Ta glad je verovatno aktivirala baš onaj neistraženi deo mozga gde se smeštaju podaci od životnog značaja, pa sam se tako (kao kad Proki Pronalazaču zasvetli (štedljiva) sijalica) setio da sam nekada, negde pročitao da se pored Šapca u selu Majur, nalazi simpatičan etno-restoran koji je trebalo da bude nešto kao gastronomska kruna današnjeg putovanja. Posle sasvim malo lutanja, pronašli smo čuveni „Čardak“ koji se nalazi u glavnoj ulici sela Majur, sa leve strane kada idete ka zapadu, ka Bogatiću. Vlasnik restorana, Dragan Petrović Čađa, kako smo to kasnije saznali, „ne ljubi“ baš mnogo reklamu, pa zato ne postoji nijedna tabla (?) koja bi vas uputila ovamo. Zato ovu informaciju upišite u blokče ili u mobilni, pa kad naiđete ovamo da imate sve koordinate.
Restoran je otvoren 2005. godine, sav je u zelenilu, sa divnim stolovima na terasi, već pomenutog etno-stila, uz stare šarenice i vezene zidne draperije. Ima tu i zabave za decu, a sve to i ne bi bilo toliko bitno, da i hrana nije odlična. Cene – možda malo više – ali apsolutno primerene jelima, ukusu i količini. A da li ćete da probate „Biftek Čardak“, „Stek Majur“, „Medaljone sa suvim šljivama“, „Gurmanski file“ ili „Pileći file u sosu od sira“, naročito ako ste izgladneli posle celodnevnog izleta – to je najmanji problem.
Siti i odmorni, posle posete Čardaku, prošli smo putem kroz centar Šapca, pa preko mosta koji je pregazio ovde baš široku Savu, a zatim lagano kroz Platićevo i Hrtkovce, birajući usput na kojoj tezgi pored puta ćemo da pazarimo lubenice, dinje, paradajz i paprike. Za razliku od ranije pomenutih proizvođača voća iz Podrinja, ovde je njih puno shvatilo šta znači doći kupcu na noge (tj. automobilu na gume).
I pored gužve na putu, brzo smo stigli do autoputa, odakle nas je delilo još 56 kilometara do Beograda. A auto, posle svih rupa, krpljenih puteva, lošeg asfalta, makadama, kamenja, zemljanih i blatnjavih puteva po Tari i Srbiji koje smo prošli u poslednjih desetak dana, jednostavno – nije verovao gde se nalazi! Presrećan, razjurcao se autoputem, a ja sam ga jedva nekako kočio do Beograda. Eto, baš tako je bilo.

Sledi: Beograd – planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)

The post Tara – Krupanj – Tekeriš – Majur – Beograd (četvrti deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Smederevska tvrđava ima osnovu nepravilnog trougla u čijem je severnom temenu je smešten manji, takože nepravilni trougao koji čini Mali Grad, dok ostatak utvrde čini Veliki Grad. Mali grad je imao 6, a veliki grad još 19 — ukupno 25 velikih četvrtastih kula.

Površina malog i Velikog grada, po merenju iz 1975. godine, iznosi 11,3272 hektara. On je ukliješten između desne obale Dunava i ušća Jezave oblika nepravilnog trougla.
Paralelna strana sa Dunavom ima 550 m, druga sa Jezavom 400, a treća prema varoši 502 m. To je zapravo umanjena slika carigradskog utvrđenja. Ovaj monumentalni kolos srpske vojne arhitekture, sa sve tri strane okružen vodom, delovao je neosvojivo. Pa ipak, svetski događaji, jaki prodori Turaka ubrzali su pad Smedereva.

Tokom svoje duge i burne prošlosti, nekoliko puta zidana i rušena, građena i razgrađivana, osvajana i oslobađana, nosi trag vremena kao svoj beleg na zidnim platnima i kulama, svedočeći nam o nepredvidivosti istorije. Njeni bedemi su simbol graditeljske umešnosti i umetničke lepote kao i požrtvovanja i dugogodišnjeg iscrpljujućeg rada neimar koji su ostavili tragove u narodnom sećanju i vezali prokletstvo za ime kraljice Jerine.

The post Smederevska tvrđava first appeared on Beautiful Serbia.

Za neke od najlepših izleta, i to onih jednodnevnih, ne treba vam baš ništa posebno – ne računajući automobil i benzin (dizel) i nešto malo novca – koji biste potrošili i da ste ostali kod kuće. Da se ne biste opterećivali potragom za odgovarajućim restoranom, u prtljažnik spakujte dovoljno hladnih sokova i vode, sendviče, voće i, obavezno, čokolade i – spremni ste za „all inclusive“ izlet.
Pravac – Aranđelovac! Posle par desetina kilometara autoputem ka Nišu, brzo ćete stići do skretanja za Mladenovac i Topolu. Ako planirate da obiđete Topolu i Oplenac, to vam je više nego dovoljno programa za jedan dan, ali se tim izletom ovde nećemo baviti.
Kada prolazite Mladenovačkim putem (prođete Mladenovac i idete ka Topoli), videćete pored puta veliku tablu koja vas obaveštava da je u blizini mesto gde je izdahnuo jedan od najvećih srpskih vladara, despot Stefan Lazarević, 19. jula 1427. godine. Posle par kilometara vožnje sporednim putem, dolazite do lokalnog groblja i crkve – na proplanku zvanom Glavica, kod zaseoka Crkvine (blizu Mladenovca, danas selo Stojnik) – gde ćete naći spomenik – obeležje mesta gde je preminuo Despot Stefan. Njegov biograf, Konstantin Filozof, opisao je šta je ta smrt značila i kako je izgledala tadašnjoj Srbiji: „Kada je sa konja bio skinut, bio je u gradu (Beogradu) najedanput takav grom iznenada, strašan kakav nikada nismo čuli, od koga časa i tama bi u celom tom kraju, tako da se mislilo da je noć, koja se u zalazak sunca malo prosvetlila. A ovo je bilo u podne.“
Pošto se vratite na glavni put, nastavite vožnju i pratite put za Orašac (i Aranđelovac). U Orašcu se malo zaustavite i svratite u crkvu Vaznesenja Gospodnjeg, muzej Prvog srpskog ustanka (1804-1813.) koji je predvodio vožd Karađorđe a zatim malo prošetajte do obližnje Marićevića jaruge gde je ustanak i podignut davnog Sretenja 1804. godine.
Odatle vas svega par kilometara deli do Vrbice. Kakva sad Vrbica? E to vam je staro ime Aranđelovca, sve dok je knjaz Miloš nije prekrstio u današnji naziv, a u slavu na svetog arhanđela Gavrila.
Ovde možete ostati celoga dana – i prošetati kroz glavnu ulicu grada (što i nije neki provod), ili svratiti u čuveni, ogromni park (preko 20 hektara površine) i obližnju Bukovičku banju, a ako imate dovoljno elana – odatle možete i da se popnete do vrha Bukulje, na oko 700 metara nadmorske visine. Ukoliko niste poneli „lanč“ paket, možete ručati, naprimer, u čuvenom restoranu „Aleksandar“.
Nedaleko od centra Aranđelovca, otprilike na samom ulasku u grad (iz pravca Topole), nalazi se pećina Risovača, pored rečice Kubršnice. Ako ste već obišli Resavsku pećinu, Ceremošnju ili Rajkovu pećinu – nemojte očekivati da ovde vidite bilo šta slično. Risovača ne poseduje ni približno lep pećinski nakit, ali su zato u njoj pronađeni brojni ostaci i fosilizovane kosti iz perioda ledenog doba (pećinski medved, pećinski lav, pećinska hijena, divlji konj, divlje goveče, džinovski jelen, runasti nosorog, mamut, bizon), kao i tragovi kulture neandertalskih lovaca – kamene i koštane alatke. Kad pročitate koje su sve životinje obitavale u ovoj pećini, skoro biste pomislili da je ovde boravio, u najmanju ruku, neki neandertalski cirkus. Fali samo fosil one veverice iz crtanog filma „Ledeno doba“ pa da svi budu tu. Pećina je otkrivena (slučajno) sredinom prošlog veka, a istraživanja su počela 1953. godine i trajala sledeće tri decenije.

Za turiste je danas otvoreno 170 metara pećine. Pretpostavlja se da u nastavku pećine postoje kanali koji vode do srca planine ili možda i izlaze pri vrhu Venčaca.
Kao i u svakoj pećini, i ovde će oko vas da lepršaju slepi miševi – i to „potkovičari“, još jedna od ugroženih ali i zaštićenih vrsta. Koliko mi je poznato (možda zbog zimskog sna pećinskog medveda) pećina „radi“ od proleća pa nadalje. Za one koji se zapute na tu stranu, a da im se ne desi da „poljube“ vrata, tj. rešetke na ulazu u pećinu (a i nekadašnji rudnik) – evo i fosilnog telefona čuvara pećine: 034-712-415.

Ako nećete da ostanete u Aranđelovcu, zaputite se pravcem ka Topoli, a iz nje nastavite pravcem ka selu Stragari (ili ka Kniću, ili ka Kraljevu) ili pravcem ka Donjoj Šatornji. Uostalom, i ako niste sigurni za pravac, malo zastanite i pitajte meštane gde ste i kuda dalje. Nema boljeg GPS-a od tog.
Uskoro ćete naići na prvi od rudničkih manastira – Nikolje Rudničko ili Sveti Nikola, iz daleke 1425. godine. Ktitor je Nikola Dorjenović, vlastelin despota Stefana. Tokom 18. i 19. veka, manastir je bio glavni duhovni i kulturni centar ovoga kraja. Godine 1803. manastir je opljačkao a onda i zapalio Smail-aga, zvani rudnički bik, kada je izgorela i manastirska škola sa 40 đaka i dva učitelja kaluđera…
U crkvi su danas očuvana tri sloja živopisa: iz vremena izgradnje crkve (delovi likova arhijereja iz Službe Agnecu), zatim iz prvih decenija 17. veka, kao i iz vremena rekonstrukcije iz 1850. godine.
Kada nastavite dalje kroz Stragare, i prođete još par kilometara, naići ćete na table koje vas usmeravaju ka ostalim manastirima. Pođite prvo do Voljavče (Sveti arhanđeli Mihailo i Gavrilo), manastira skrivenog u gustoj šumi, nekada potpuno skrivenog od većine tadašnjih puteva, a time i zaštićenog od Turaka (mada ne i potpuno, pa je i on bio više puta oštećen, a 1759. opljačkan i pritom zapaljeni konaci i vodenica). Podignut je početkom 15. veka, kažu – na temeljima stare crkve iz 11. veka. Ktitor je bio Mihailo Končinović iz Srebrenice, vlastelin despota Stefana. Sredinom 18. veka manastir je bio utočište srpske hajdučke čete, a tadašnji iguman, i ne manje hajduk bio je Teodor Tepac (Ako je povremeno učestvovao u „tepanju“ Turaka, možda je „Tepac“ nadimak?). Od 1786. iguman manastira je Hadži Ruvim (Rafailo Nikšić), jedan od najviđenijih ljudi tog vremena, veliki prosvetitelj srpskog naroda. U manastir je došao i tu se zamonašio i Georgije Đorđević (Hadži Đera), te je zahvaljujući njima dvojici manastir postao jak nacionalni i kulturni centar. Posle bekstva pred Turcima, i vremena provedenog u Remeti, vraćaju se u manastir Bogovađa, ali obojica postaju žrtve dahija, 1804. godine.
U Voljavči se često skrivao Karađorđe sa svojom družinom, a kraće vreme, tokom 1805. godine, ovde se nalazilo sedište Praviteljstvujuščeg sovjeta srpskog, prve Karađorđeve vlade, na čijem čelu se nalazio prota Mateja Nenadović. Zbog „bespuća“ u kome se Voljavča nalazila, članovi Sovjeta su nagovorili Karađorđa da rad nastave u manastiru Bogovađa. Posle Prvog, došao je i Drugi srpski ustanak, a kao tužni spomen na te dane u manastiru je sahranjena glava Tanaska rajića, Karađorđevog barjaktara. Kada prolazite kroz Stragare, možete u centru mesta videti divan spomenik Tanasku Rajiću. Jedino što je ceo plato oko spomenika pretvoren u parking za automobile…

Ikone za ikonostas uradio je u 19. veku slikar Janja Moler. Tokom proslave 200. godišnjice Prvog srpskog ustanka i formiranja Prve srpske vlade, Voljavča (sa okolinom) je dodatno uređena i zaista je divno videti ovakav manastir. Manastir gde svaka stopa odiše srpskom istorijom…

Malo dalje, lokalnim putevima, uz blagi uspon – dolazite do manastira Sv. Petke ili Petkovice. U blizini su i reka Srebrenica, a nekoliko kilometara uzvodno nalaze se i ostaci srednjevekovnog utvrđenja zvanog Kulina. Crkva je najverovatnije podignuta u drugoj polovini trinaestog veka, o čemu govori i podatak sa nadgrobne ploče pronađene pored crkve. Veruje se da je crkva bila u ruševinama od 17. veka pa sve do 1996. kada se krenulo sa obnovom, koja je inače završena pre nekih 5 godina. U knjižici o manastiru može se naći i podatak da se „Petkovica“ pominje kao crkva Sv. Nikole, u povelji svetogorskom manastiru Sv. Pantelejmona. Povelju je izdala kneginja Milica, monahinja Evgenija, sa svojim sinovima Stefanom i Vukom, u Novom Brdu 1395. godine.
U crkvi se nalazi stari sloj živopisa – u niši istočnog zida priprate – Hristovo poprsje – što ovu fresku čini, možda, najstarijom u Šumadiji. Porta manastira je predivno uređena (što je postalo suvišno navoditi za srpske manastire) a pored ulaza u manastir nalazi se pokriveno odmorište i pravi vidikovac odakle možete podmlađivati oči divnim predelima Šumadije.
I, za kraj današnje manastirske ture, obiđite još i Blagoveštenje. Po predanju, manastir potiče iz vremena vladavine kralja Dragutina, kada je i rudnička oblast ušla u sastav srpske države. U vreme despota Stefana, manastir je ponovo podignut na ruševinama prethodnog. Delovi živopisa iz tog vremena mogu se i danas videti. Starije freske pripadaju moravskoj školi, a lepotom se naročito ističe centralni deo Strašnog suda.
Ni ovaj manastir nije imao ništa bolju sudbinu od ostalih rudničkih – rušenje, paljenje, razaranja… Posle obnove tokom 18. veka, manastir je bio aktivna podrška borbi protiv Turaka, pa je tako u vreme Karađorđa u manastirskim konacima bilo skladište baruta. Tokom drugog svetskog rata, i Nemci su spalili konake, da bi konačno obnova počela 1946. i završila se 1957. godine.
Istim putem se polako vraćate do sela Stragari i Donje Šatornje, a odatle se možete zaputiti ka mestu Rudnik. Imalo bi i tu šta da se vidi, ali put nas je dalje vodio ka Ibarskoj magistrali – a negde par kilometara pre nje, u blizini benzinske pumpe, odvaja se put, i to nedavno renoviran, ka Aranđelovcu. Prilično slabo obeleženim pravcima – vijugate kroz divne predele dok ste maltene jedini na putu. Da čitaoci ne ostanu u zabludi kako obožavam besciljno lutanje sporednim putevima i puteljcima – priznajem da se na otprilike pola tog puta između Rudnika i Aranđelovca nalazi naš prijatelj Žarko, u selu Trudelj, gde nas je čekao pravi izletnički ručak, meze, jagnjetina i sve ostalo što možete da zamislite.
Posle ne tako kratkog zadržavanja, nastavili smo putem pored akumulacionog jezera Garaši, pa krivudavim putem preko Bukulje – malo uzbrdo, a zatim nizbrdo – sve do Aranđelovca. Kome se više sviđa, može umesto na Garaše, da zavije preko Belanovice do Ljiga, a onda, naravno, Ibarskom do Beograda. Ili do Aranđelovca, pa istim onim putem preko Orašca i Mladenovca do auto puta.
Kako god odlučili, sigurno je da ćete se ovakvim „švrljanjem“ nauživati u šumadijskim pejzažima i rudničkim manastirima i da ćete, neosetno, (konačno) upoznati još jedan deo Srbije…

Postavi na Fejs

Tweet

Fotografije: Slađana Maksimović i Slobodan Ogrizović

The post ŠVRLjANjE PO RUDNIČKOM KRAJU first appeared on Beautiful Serbia.