Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Kada vam se dete plasira na republičko takmičenje (iz istorije) koje se uz to održava u Ivanjici, ostaje vam samo da rezervišete vikend smeštaj, upalite kola i tako pružite adekvatnu roditeljsko-logističku podršku vašem takmičaru. Beše to petak, tačno u podne, kada smo po divnom, sunčanom danu krenuli put Ivanjice. Posle tridesetak kilometara vožnje, kao i uvek kad sa glavnog pravca skrećemo ka Mladenovcu i Topoli, setno smo za sobom ostavili autoput koji bi nas sigurno ponovo transportovao do Grčke, samo da se on pita.

View Larger Map

Obišavši Mladenovac obilaznicom, i prošavši skretanje za Orašac i Aranđelovac, brzo smo stigli do Topole i Oplenca. I još jednom, ko zna koji put, a opet – sa istim uzbuđenjem kao i prvog puta, obišli smo predivnu crkvu Svetog Đorđa, mauzolej dinastije Karađorđevića, sa šest generacija i dvadeset i dva člana ove porodice. Sama pomisao da stojite na mestu gde se nalaze grobovi Kralja Petra Prvog, Karađorđa, Kneginje Ljubice – Zorke, Kneza Aleksandra i drugih Karađorđevića, kao da vas, pomalo teskobno, pritiska vekovima junačke i tragične srpske istorije, istorije koju čine kako čarobni mozaici Oplenca tako i one tople Vitezovićevske čarape Kralja Petra, ispletene rukama Makrene Spasojević za njenog sina Marinka!

Okolo su špartale, uobičajene majske đačke ekskurzije, čitavi buljuci vesele školske dece, ne još potpuno svesne da bi Topolom, bez ovih srpskih velikana, u večnom i zasluženom miru, u crkvi, u kriptama, pod okriljem Svetog Đorđa, danas istim tim stazama trčkali da l’ mali Turci il’ mali Nemci – nikada nećemo saznati.

Pošto se popodne trebalo prijaviti u školu u Ivanjici, moralo se dalje na put. Nije bilo vremena ni za Karađorđev grad, a ni za svraćanje u vinariju „Aleksandrović“, na izlasku iz Topole, preciznije – u selu Vinča (Vincea – kako su ga zvali stari Rimljani). Tako je to kad se krene u podne a ne u cik zore, pa vam uvek nedostaje poneki sat – da se, na primer, uđe u vinariju, pa proba, recimo, „Varijanta Oplenac“, sa aromom divlje ruže koja raste u ovom kraju. A kažu da se vino odlično slaže sa predjelom na bazi pršute, još bolje sa prasetinom i jagnjetinom, pa čak i roštiljem, a – perfektno – sa svim voćnim desertima! Baš prijateljsko vino.

Put nas je od Topole, preko nebeogradske Vinče i duž zelenih padina Rudnika, brzo isporučio Ibarskoj magistrali, koja i dalje mašta kako će jednom postati autoput.

I, odjednom, desilo se čudo! U ataru sela Semedraž, odmah uz uobičajeno prometnu magistralu, ugledali smo, u jeku drugog kruga kampanje za predsednika Srbije, dva (pazite, ne jedan već dva!) PRAZNA bilborda! Neobjašnjivo! Koliko li je tu potencijalnih glasova izgubljeno i nepovratno bačeno i da li bi konačni rezultati predsedničkih izbora danas drugačije izgledali da su silne hiljade vozača mogle da vide nekoga od kandidata na bilbordima u selu Semedraž, na Ibarskoj magistrali, ostaće večna tajna…

Pošto smo videli čudo, red je bio da svratimo do prve crkve, tj. manastira. U blizini je bilo skretanje za manastir Vujan, pa smo ga sa zadovoljstvom obišli: A to je ono čuveno mesto gde se od teške bolesti Božjim čudom izlečio, četrdesetih godina prošlog veka, iskušenik Gojko, a kasnije naš Patrijarh srpski, gospodin Pavle! Vujan je isto toliko čuven i po tome što za pet vekova u njega nije nijednom kročila turska noga (!), a u njemu su večni mir našli vojvoda Lazar Mutap, ktitor Nikola Lunjevica, kao i dvojica braće kraljice Drage. Hram je posvećen arhistratigu Mihajlu, ali je, neobično, hramovna slava – Sabor svetog Arhangela Gavrila.

Nazad na Ibarsku, pa pravo do Čačka. Tamo smo uspešno uhvatili skretanje za Guču, preko planine Jelice, a pored Graba i Zeoka. Na ulazu u Guču pozdravlja vas spomenik srpskom trubaču, a na izlasku iz najpoznatijeg muzičkog sela Srbije, pozdravlja vas džinovska truba. Iako i Guča ima svoju obilaznicu, lepo je proći kroz centar ovog potpuno uređenog i doteranog mestašceta, pitajući se gde stanu onoliki ljudi, orkestri i trubači?

Od Guče prolazite kroz selo Rti, pa Kotraža i Lisa, a negde na izlasku iz Lise, ka Ivanjici, baš kada prođete veliki kamenolom, na desnoj strani, odmah iza krivine, ugledaćete Hadži-Prodanovu pećinu (nema nikakvog posebnog znaka za nju!) Pećinu zovu i „Rašćanska“(zbog obližnje rečice), a nekada se zvala Šljepaja. Za ime može da zahvali vojvodi Hadži-Prodanu, koji je u pećinu sklanjao narodne zbegove pred Turcima. Prethodno sam se dao obavestiti na nekom turističkom sajtu da se uređuju i pećina (za posetioce) i crkva (na ulazu u pećinu), tako da smo Šljepaju ostavili za neku drugu priliku.

Ubrzo, uđosmo u staru, dragu Ivanjicu. Pošto se znao red prioriteta, odmah smo potražili osnovnu školu „Milinko Kušić“ da prijavimo našeg takmičara. U školi su nas dočekali srdačno, kao najrođenije, i to – od direktora škole, g. Davidovića lično, pa do đaka pomoćnika koji su odmah pokazali takmičaru gde će sutra raditi test. Divna škola, velika, svetla, bogato ukrašena dečjim radovima, u odličnom stanju, zahvaljujući između ostalog i donaciji Japana (ali treba i donaciju pronaći i zaslužiti), sa velikim dvorištem čije se jedna strana polako diže ka padinama Čemerna i sa simpatičnim sunčanim satom na fasadi škole. Sutradan, pre početka takmičenja, škola je priredila svojim gostima i divan program (za opuštanje pred „istorijsku“ borbu), sve sa (višestruko nagrađivanim) školskim horom, sa juniorskim, kadetskim i seniorskim foklornim sastavima (ih, kad su krenula kolca…), pa sa modernim plesom klinaca sa šarenim perikama i, pre svega toga, toplim govorima dobrodošlice: (da citiram direktora škole:) „Želimo vam da se i ove godine dostojanstveno nadmećete za titulu najboljeg, ali ne zaboravite da ste već samim dolaskom na ovo takmičenje svi vi već osvojili ono najbolje mesto koje se može osvojiti, srce vaših nastavnika i roditelja!“ (divno rečeno, mada su nam deca osvojila srca, odavno, još svojim rođenjem, ali neka. Srca i treba osvajati, međusobno, svakoga dana iznova…)

A okolo, sve sama dobra deca Srbije, najbolji i najpametniji klinci, pobednici gradskih i opštinskih takmičenja, iz cele zemlje (uključujući i Kosovo), prava i možda jedina nada ove zemlje da će sutra biti bolje. Skoncentrisani, uz malo očekivane treme, do poslednjeg trenutka su, pred ulazak na takmičenje, sa svojim drugovima, nastavnicima i roditeljima prevrtali svoje udžbenike da još jednom provere kada beše Temišvarski sabor, a kada Krimski rat; kada je nastradao dečak na Čukur česmi; kada je bio Sanstefanski mir, a kada je bio Sretenjski ustav…

A onaj ko ne poznaje svoju istoriju – osuđen je da je ponovi! Ili: Ko ne poznaje svoju nacionalnu prošlost, ne može razumeti ni sadašnjost…

I sama Ivanjica je istorijski slojevita i svašta se ovde da naučiti – i o prošlosti i o sadašnjosti. Pošto smo već nekoliko puta bili u Ivanjici, sa radošću smo obišli lokalni korzo, tradicionalno pojeli tradicionalno dobre palačinke u restoranu „Vodopad“, kod reke Moravice, koja tu, na brani, još od 1911. pravi električnu struju! Eto vam odmah istorije (energetike). Trenutno se na brani izvode neki građevinski radovi (preciznije, kompletna rekonstrukcija i sanacija građevinskog dela HE Moravica, uz modernizaciju i uvođenje sistema daljinskog upravljanja!), ali Moravica ne haje za to i veselo skače preko brane na glavu pa teče dalje ispod Kamenog mosta (najdužeg jednolučnog kamenog mosta na Balkanu), da se kod Arilja sretne sa Velikim Rzavom. U društvu je uvek zabavnije.

Prošetavši kasnije palačinke stazom uz Moravičku obalu, uzvodno, prošli smo i preko mostića ljubavi, koji je, po uzoru na onoga većeg i starijeg brata iz Vrnjačke banje, počeo stidljivo da skuplja zakatančene ljubavi po svojoj ogradi. Pa nek mu je sa srećom, a i svim budućim ivanjičkim ljubavima.

Bližilo se i veče, a nas je čekalo još oko 25 kilometara vožnje ka selu Kušići, gde nas je čekao vikend apartman. Stigli smo taman da se smestimo i da na miru pogledamo zalazak sunca koje je lagano zamicalo iza Čemernice i Mučnja. Vedro ivanjičko-kušićko nebo je polako dobijalo sve zagasitije tonove plave boje, da bi u jednom trenutku izgledalo isto kao plavo ofarbana šljaka sa teniskog turnira u Madridu (gde je Nole te večeri preslišao Vavrinku, ili je možda te večeri Noleta preslišao Tipsarević, ne sećam se baš tačno, a i nema nikakve veze sa ovim putopisom. Kao ni oni bilbordi, jakako).

Nastavak ovog putopisa pročitajte ovde>>>

The post Vikend u Ivanjici, poseta Studenici, a za desert – plovidba po Uvcu (I deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Za neke od najlepših izleta, i to onih jednodnevnih, ne treba vam baš ništa posebno – ne računajući automobil i benzin (dizel) i nešto malo novca – koji biste potrošili i da ste ostali kod kuće. Da se ne biste opterećivali potragom za odgovarajućim restoranom, u prtljažnik spakujte dovoljno hladnih sokova i vode, sendviče, voće i, obavezno, čokolade i – spremni ste za „all inclusive“ izlet.
Pravac – Aranđelovac! Posle par desetina kilometara autoputem ka Nišu, brzo ćete stići do skretanja za Mladenovac i Topolu. Ako planirate da obiđete Topolu i Oplenac, to vam je više nego dovoljno programa za jedan dan, ali se tim izletom ovde nećemo baviti.
Kada prolazite Mladenovačkim putem (prođete Mladenovac i idete ka Topoli), videćete pored puta veliku tablu koja vas obaveštava da je u blizini mesto gde je izdahnuo jedan od najvećih srpskih vladara, despot Stefan Lazarević, 19. jula 1427. godine. Posle par kilometara vožnje sporednim putem, dolazite do lokalnog groblja i crkve – na proplanku zvanom Glavica, kod zaseoka Crkvine (blizu Mladenovca, danas selo Stojnik) – gde ćete naći spomenik – obeležje mesta gde je preminuo Despot Stefan. Njegov biograf, Konstantin Filozof, opisao je šta je ta smrt značila i kako je izgledala tadašnjoj Srbiji: „Kada je sa konja bio skinut, bio je u gradu (Beogradu) najedanput takav grom iznenada, strašan kakav nikada nismo čuli, od koga časa i tama bi u celom tom kraju, tako da se mislilo da je noć, koja se u zalazak sunca malo prosvetlila. A ovo je bilo u podne.“
Pošto se vratite na glavni put, nastavite vožnju i pratite put za Orašac (i Aranđelovac). U Orašcu se malo zaustavite i svratite u crkvu Vaznesenja Gospodnjeg, muzej Prvog srpskog ustanka (1804-1813.) koji je predvodio vožd Karađorđe a zatim malo prošetajte do obližnje Marićevića jaruge gde je ustanak i podignut davnog Sretenja 1804. godine.
Odatle vas svega par kilometara deli do Vrbice. Kakva sad Vrbica? E to vam je staro ime Aranđelovca, sve dok je knjaz Miloš nije prekrstio u današnji naziv, a u slavu na svetog arhanđela Gavrila.
Ovde možete ostati celoga dana – i prošetati kroz glavnu ulicu grada (što i nije neki provod), ili svratiti u čuveni, ogromni park (preko 20 hektara površine) i obližnju Bukovičku banju, a ako imate dovoljno elana – odatle možete i da se popnete do vrha Bukulje, na oko 700 metara nadmorske visine. Ukoliko niste poneli „lanč“ paket, možete ručati, naprimer, u čuvenom restoranu „Aleksandar“.
Nedaleko od centra Aranđelovca, otprilike na samom ulasku u grad (iz pravca Topole), nalazi se pećina Risovača, pored rečice Kubršnice. Ako ste već obišli Resavsku pećinu, Ceremošnju ili Rajkovu pećinu – nemojte očekivati da ovde vidite bilo šta slično. Risovača ne poseduje ni približno lep pećinski nakit, ali su zato u njoj pronađeni brojni ostaci i fosilizovane kosti iz perioda ledenog doba (pećinski medved, pećinski lav, pećinska hijena, divlji konj, divlje goveče, džinovski jelen, runasti nosorog, mamut, bizon), kao i tragovi kulture neandertalskih lovaca – kamene i koštane alatke. Kad pročitate koje su sve životinje obitavale u ovoj pećini, skoro biste pomislili da je ovde boravio, u najmanju ruku, neki neandertalski cirkus. Fali samo fosil one veverice iz crtanog filma „Ledeno doba“ pa da svi budu tu. Pećina je otkrivena (slučajno) sredinom prošlog veka, a istraživanja su počela 1953. godine i trajala sledeće tri decenije.

Za turiste je danas otvoreno 170 metara pećine. Pretpostavlja se da u nastavku pećine postoje kanali koji vode do srca planine ili možda i izlaze pri vrhu Venčaca.
Kao i u svakoj pećini, i ovde će oko vas da lepršaju slepi miševi – i to „potkovičari“, još jedna od ugroženih ali i zaštićenih vrsta. Koliko mi je poznato (možda zbog zimskog sna pećinskog medveda) pećina „radi“ od proleća pa nadalje. Za one koji se zapute na tu stranu, a da im se ne desi da „poljube“ vrata, tj. rešetke na ulazu u pećinu (a i nekadašnji rudnik) – evo i fosilnog telefona čuvara pećine: 034-712-415.

Ako nećete da ostanete u Aranđelovcu, zaputite se pravcem ka Topoli, a iz nje nastavite pravcem ka selu Stragari (ili ka Kniću, ili ka Kraljevu) ili pravcem ka Donjoj Šatornji. Uostalom, i ako niste sigurni za pravac, malo zastanite i pitajte meštane gde ste i kuda dalje. Nema boljeg GPS-a od tog.
Uskoro ćete naići na prvi od rudničkih manastira – Nikolje Rudničko ili Sveti Nikola, iz daleke 1425. godine. Ktitor je Nikola Dorjenović, vlastelin despota Stefana. Tokom 18. i 19. veka, manastir je bio glavni duhovni i kulturni centar ovoga kraja. Godine 1803. manastir je opljačkao a onda i zapalio Smail-aga, zvani rudnički bik, kada je izgorela i manastirska škola sa 40 đaka i dva učitelja kaluđera…
U crkvi su danas očuvana tri sloja živopisa: iz vremena izgradnje crkve (delovi likova arhijereja iz Službe Agnecu), zatim iz prvih decenija 17. veka, kao i iz vremena rekonstrukcije iz 1850. godine.
Kada nastavite dalje kroz Stragare, i prođete još par kilometara, naići ćete na table koje vas usmeravaju ka ostalim manastirima. Pođite prvo do Voljavče (Sveti arhanđeli Mihailo i Gavrilo), manastira skrivenog u gustoj šumi, nekada potpuno skrivenog od većine tadašnjih puteva, a time i zaštićenog od Turaka (mada ne i potpuno, pa je i on bio više puta oštećen, a 1759. opljačkan i pritom zapaljeni konaci i vodenica). Podignut je početkom 15. veka, kažu – na temeljima stare crkve iz 11. veka. Ktitor je bio Mihailo Končinović iz Srebrenice, vlastelin despota Stefana. Sredinom 18. veka manastir je bio utočište srpske hajdučke čete, a tadašnji iguman, i ne manje hajduk bio je Teodor Tepac (Ako je povremeno učestvovao u „tepanju“ Turaka, možda je „Tepac“ nadimak?). Od 1786. iguman manastira je Hadži Ruvim (Rafailo Nikšić), jedan od najviđenijih ljudi tog vremena, veliki prosvetitelj srpskog naroda. U manastir je došao i tu se zamonašio i Georgije Đorđević (Hadži Đera), te je zahvaljujući njima dvojici manastir postao jak nacionalni i kulturni centar. Posle bekstva pred Turcima, i vremena provedenog u Remeti, vraćaju se u manastir Bogovađa, ali obojica postaju žrtve dahija, 1804. godine.
U Voljavči se često skrivao Karađorđe sa svojom družinom, a kraće vreme, tokom 1805. godine, ovde se nalazilo sedište Praviteljstvujuščeg sovjeta srpskog, prve Karađorđeve vlade, na čijem čelu se nalazio prota Mateja Nenadović. Zbog „bespuća“ u kome se Voljavča nalazila, članovi Sovjeta su nagovorili Karađorđa da rad nastave u manastiru Bogovađa. Posle Prvog, došao je i Drugi srpski ustanak, a kao tužni spomen na te dane u manastiru je sahranjena glava Tanaska rajića, Karađorđevog barjaktara. Kada prolazite kroz Stragare, možete u centru mesta videti divan spomenik Tanasku Rajiću. Jedino što je ceo plato oko spomenika pretvoren u parking za automobile…

Ikone za ikonostas uradio je u 19. veku slikar Janja Moler. Tokom proslave 200. godišnjice Prvog srpskog ustanka i formiranja Prve srpske vlade, Voljavča (sa okolinom) je dodatno uređena i zaista je divno videti ovakav manastir. Manastir gde svaka stopa odiše srpskom istorijom…

Malo dalje, lokalnim putevima, uz blagi uspon – dolazite do manastira Sv. Petke ili Petkovice. U blizini su i reka Srebrenica, a nekoliko kilometara uzvodno nalaze se i ostaci srednjevekovnog utvrđenja zvanog Kulina. Crkva je najverovatnije podignuta u drugoj polovini trinaestog veka, o čemu govori i podatak sa nadgrobne ploče pronađene pored crkve. Veruje se da je crkva bila u ruševinama od 17. veka pa sve do 1996. kada se krenulo sa obnovom, koja je inače završena pre nekih 5 godina. U knjižici o manastiru može se naći i podatak da se „Petkovica“ pominje kao crkva Sv. Nikole, u povelji svetogorskom manastiru Sv. Pantelejmona. Povelju je izdala kneginja Milica, monahinja Evgenija, sa svojim sinovima Stefanom i Vukom, u Novom Brdu 1395. godine.
U crkvi se nalazi stari sloj živopisa – u niši istočnog zida priprate – Hristovo poprsje – što ovu fresku čini, možda, najstarijom u Šumadiji. Porta manastira je predivno uređena (što je postalo suvišno navoditi za srpske manastire) a pored ulaza u manastir nalazi se pokriveno odmorište i pravi vidikovac odakle možete podmlađivati oči divnim predelima Šumadije.
I, za kraj današnje manastirske ture, obiđite još i Blagoveštenje. Po predanju, manastir potiče iz vremena vladavine kralja Dragutina, kada je i rudnička oblast ušla u sastav srpske države. U vreme despota Stefana, manastir je ponovo podignut na ruševinama prethodnog. Delovi živopisa iz tog vremena mogu se i danas videti. Starije freske pripadaju moravskoj školi, a lepotom se naročito ističe centralni deo Strašnog suda.
Ni ovaj manastir nije imao ništa bolju sudbinu od ostalih rudničkih – rušenje, paljenje, razaranja… Posle obnove tokom 18. veka, manastir je bio aktivna podrška borbi protiv Turaka, pa je tako u vreme Karađorđa u manastirskim konacima bilo skladište baruta. Tokom drugog svetskog rata, i Nemci su spalili konake, da bi konačno obnova počela 1946. i završila se 1957. godine.
Istim putem se polako vraćate do sela Stragari i Donje Šatornje, a odatle se možete zaputiti ka mestu Rudnik. Imalo bi i tu šta da se vidi, ali put nas je dalje vodio ka Ibarskoj magistrali – a negde par kilometara pre nje, u blizini benzinske pumpe, odvaja se put, i to nedavno renoviran, ka Aranđelovcu. Prilično slabo obeleženim pravcima – vijugate kroz divne predele dok ste maltene jedini na putu. Da čitaoci ne ostanu u zabludi kako obožavam besciljno lutanje sporednim putevima i puteljcima – priznajem da se na otprilike pola tog puta između Rudnika i Aranđelovca nalazi naš prijatelj Žarko, u selu Trudelj, gde nas je čekao pravi izletnički ručak, meze, jagnjetina i sve ostalo što možete da zamislite.
Posle ne tako kratkog zadržavanja, nastavili smo putem pored akumulacionog jezera Garaši, pa krivudavim putem preko Bukulje – malo uzbrdo, a zatim nizbrdo – sve do Aranđelovca. Kome se više sviđa, može umesto na Garaše, da zavije preko Belanovice do Ljiga, a onda, naravno, Ibarskom do Beograda. Ili do Aranđelovca, pa istim onim putem preko Orašca i Mladenovca do auto puta.
Kako god odlučili, sigurno je da ćete se ovakvim „švrljanjem“ nauživati u šumadijskim pejzažima i rudničkim manastirima i da ćete, neosetno, (konačno) upoznati još jedan deo Srbije…

Postavi na Fejs

Tweet

Fotografije: Slađana Maksimović i Slobodan Ogrizović

The post ŠVRLjANjE PO RUDNIČKOM KRAJU first appeared on Beautiful Serbia.

Nedavno je Republički geodetski zavod objavio da je u naselju Pčelice, koje se nalazi 8 km zapadno od Kragujevca, geografski centar Srbije tako da i ne čudi što Šumadiju mnogi nazivaju ’’srcem Srbije’’.

Nekada je ova oblast obilovala nepreglednim gustim šumama, pretežno hrastovim i bukovim, pa otuda i ime Šumadija. Jovan Cvijić je napisao „i najniže šumadijske površi, često barovita dolinska dna, bile su isto tako pokrivene šumama, šibljem i žbunjem, i sve je to bilo isprepletano biljkama puzavicama„. Valovita Šumadija je oduvek bila privlačna za naseljavanje, doseljavanjem sa raznih strana paljene su i krčene šume kako bi se dobila obradiva zemlja, pa danas samo ime i poneki hrast podsećaju na to vreme.

Veći gradovi ovog regiona su Beograd (veći deo grada), Kragujevac (centar regije i administrativni centar Šumadijskog okruga u centralnoj Srbiji), Smederevo, Čačak (severni deo grada), Lazarevac, Aranđelovac, Gornji Milanovac, Jagodina, Mladenovac, Velika Plana…

Srbija je odlukom skupštine u 2009.g podeljena na sedam statističkih regiona (Vojvodina, Beograd, Zapadni, Istočni, Centralni, Južni i region Kosova i Metohije), prvobitno je predviđeno da Šumadija i zapadna Srbija budu dva statistička regiona – Centralni region i Zapadni region. Zbog neravnomernosti broja stanovnika, početkom 2010.g. doneta je odluka da se smanji broj regiona tako da se spajaju tako da se spajaju Zapadni i Centralni region i Istočni i Južni region.

Istorijski, najznačajnije je da je u selu Orašac, koje se nalazi na putu Aranđelovac – Mladenovac, podignut Prvi srpski ustanak. Otpočeo je 1804.g. kao lokalna pobuna protiv dahija a prerastao u prvu fazu Srpske Revolucije. Predvođeni Karađorđem, ustanici su uspeli da oslobode pašaluk. Ovaj ustanak je bio preteča Drugom Srpskom ustanku (1815.g.), koji je doveo da stvaranje moderne Srbije.

Pogodna klima, konfiguracija i sastav zemljišta pogodovali su da se od davnina ljudi u ovim krajevima bave uzgajanjem vinove loze. Vina iz ovih krajeva su nadaleko poznata po tradiciji i kvalitetu. Ovi krajevi su poznati po visokokvalitetnoj rakiji „Žutoj osi“. Pravi se od zrelih i nezagađenih šljiva koje i danas posećuje žuta osa, peče se u malim kazanima i ostavlja da odstoji više godina u hrastovim buradima.

Prirodne lepote

Šumadija je bogata planinama i one čine najveće prirodne lepote. Posebno su lepe u proleće kad ozelene, a leti su pogodne za odmor, osveženje i rekreaciju. Neke od tih lepotica su niska i zelena Avala, kupasti Vujan, usamljeni Juhor, dominantni Rudnik…

Manastiri i crkve

Šumadijska eparhija se može pohvaliti sa velikim brojem manastira i crkava, kao što su Manastiri Blagoveštenje, Pavlovac, Petkovica, Grnčarica… Svojom lepotom ističe se Manastir Kalenić sa crkvom Vavedenja Presvete Bogorodice, smešten je na obroncima Gledićkih planina u Levču. Podignut je u XV veku, spada u najznačajnija ostvarenja moravske škole.

Tekst napisala: Slavica Blagojević

Tweet

The post Šumadija, srce Srbije first appeared on Beautiful Serbia.