A, sada pođite sada sa nama kroz Istočnu Srbiju. Uveravamo vas da su krajevi u ovom delu naše zemlje toliko bajkoviti da ćete na momente zaboraviti da ste u stvarnosti. Razloga za posetu je mnogo, a mi ćemo vam ovih 5 predstaviti kroz bajkovite lokacije vredne vašeg vremena.

Krupajsko vrelo – simbol prirodnih lepota

Kada pričamo o bajkovitim mestima, vreme je da posetimo Krupajsko vrelo. Krupajsko vrelo je izvor Krupajske reke i nalazi se u zapadnom podnožju planine Beljanice, između sela Milanovac i Krupaja. Vrelo predstavlja jedno od najinteresntnijih vrela u Srbiji, a ujedno i spada među najjače i najveće izvore. Voda je kristalno čista i providna i do 6m dubine, a duboko pod vodom se nalazi podvodni svet pun tunela i otvora. Njegova kristalna boja će vas sigurno ostaviti bez teksta i zato nemojte propustiti ovu destinaciju u svojoj avanturi.

Golubačka tvrđava – spomenik istorije

Tvrđava Golubac je jedna od najbolje očuvanih utvrđenja u Srbiji. Nalazi se na samom ulazu u Đerdapsku klisuru i delom ulazi u Dunav. Uprkos mnogobrojnim bitkama koje su se ovde odigrale, ova tvrđava sa svih svojih 9 masivnih kula, je u odličnom stanju. U donjem delu, na obali Dunava, nalaze se ostaci nekadašnje palate. Ovde Dunav dostiže širinu i do 8 kilometara što izgleda kao ogromno jezeru sa velikim ostrvom na sredini. Dok stojite na istoriji ovog mesta, nećete ostati ravnodušni. Nakon posete tvrđavi, obavezno krenite do Đerdapske klisure.

Srebrno jezero – najrazvijeniji turistički deo

Srebrno jezero ima posebnu čar. Nalazi se na samoj granici sa Rumunijom i ima specifičan oblik koji nalikuje na luk. Na jezeru ćete doživeti različite aktivnosti poput kupanja u letnim danima i uživanja na plaži, razne sportske aktivnosti (tenis, mini golf, odbojka na pesku, vožnja biciklom) te ribolov. Na jezeru je moguće i kampovati jer ova plaža ima kapacitet za više od 100 kamp kućica ili šatora. A, za kraj – krstarenje jezerom je jedna od omiljnih aktivnosti koje svi jedva čekaju i pravi odmor za dušu.

Đerdapska klisura – Nacionalni park Đerdap – simbol istoka

Ako ste ljubitelji prirode, ovo bi mogao biti glavni razlog da posetite Istočnu Srbiju. Nacionalni park Đerdap se prostire od Golubačke tvrđave pa do antičkog utvrđenja Diana i predstavlja najveći park u Srbiji. Nacionalnim parkom se protežu uzbudljive biciklističke rute kao i više sređenih staza za pešačenje koje se organizuje uz obaveznu pratnju kao meru sigurnosti.

Šta još možete posetiti u Nacionalnom parku?

Osim staza, postoje brojni razlozi da posetite Nacionalni park, a to su:

• Kulturno-istorijski spomenici
• Lepenski vir – zaštitni znak skulpture ljudi sa ribolikim glavama
• Trajanova tabla iz 101. godine nove ere
• Brojne biljne vrste – čak 1110 njih
• Životinjske vrste poput medveda, risa, vuka, crne rode

Stara planina – centar zimskog turizma

I za kraj, mesto koje je poslednjih godina doživelo svoj procvat jer svojom ponudom privlači mnoge ljubitelje avanturističkih odmora, ali i onih koji žele mirne odmore i uživanje u priodnim bogatstvima. Stara planina je bogata brojnim rečni tokovima, raznovrnim biljnnim i životinjskim svetom te predivnim vodopadima. Jedan od takvih vodopada zasigurno je Tupavica. Vodopad je lako dostupan svim posetiocima pa do njega možete i biciklom i pešice. Laganom šetnjom po obeleženim stazama ćete se lako snaći, a usput sigurno uživati u netaknutoj prirodi Stare planine. Osim prelepih slapova i bogatstva vodom, ovaj vodopad je posebno zanimljiv zimi kada se zaledi.

Pored ovih destinacija, postoje još brojni razlozi zbog kojih vredi posetiti ovaj deo zemlje. Mistična mesta, dobra hrana i još bolji recepti koje ćete poneti sa sobom, ljubazni ljudi i očaravajuće lokacije poput gore nabrojanih ali mnogih drugih mesta samo su neki od njih. Kako biste posetili sve što želite da vidite u Istočnoj Srbiji, predlažemo vam da pronađete smeštaj u nekom od okolnih gradova. U zavisnosti od mesta proverite koji apartmani su dostupni i odgovarajući, a ako ste u okolini Stare planine, na stranici: Stara planina smeštaj, pronađite smeštaj za sebe.

The post 5 razloga zbog kojih morate posetiti Istočnu Srbiju first appeared on Beautiful Serbia.

Postavi na Fejs

The post Knjaževac first appeared on Beautiful Serbia.

avgust 2011. godine

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Članak „Istočna Srbija (I deo)“ možete pročitati ovde>>>

U našim dugogodišnjim nastojanjima da vidimo što više od ove naše Srbije, na red je došao i region Stare planine, istina u letnjem periodu. Iako je letnji pohod na Babin zub prava jeres za skijašku populaciju, ipak takva varijanta pruža mnoga druga zadovoljstva koja, takođe, ne treba propustiti.
Uz opšte-poznatu-već-tako-dosadnu činjenicu da na raspolaganju imamo sve manje novca, što, opet, sve više ograničava planirane i željene obilaske Srbije, i sve više traži, informatički rečeno, zipovane varijante putovanja, napravili smo (pre)ambiciozni plan da za pet-šest dana vidimo što više od Istočne Srbije, i da nastavimo tamo gde smo zastali pre par godina. A bila je to, onomad, tura k’o bombona – od Kučeva, Majdanpeka i Negotina, do Đerdapa – pa preko Kladova do Golupca.

Beograd – Stara planina (Balta Berilovac)

Iako do Stare planine od Beograda ima (svega) 300 kilometara, jednodnevni skok do odredišta – vile „Babin zub“ u selu Balta Berilovac, nije baš ni tako naivan poduhvat. Naročito kada se uzme u obzir stanje asfalta na pojedinim deonicama puta kroz Istočnu Srbiju. Naravno, loši putevi nisu nikada bili iole ozbiljan izgovor za odustajanje od putovanja po Srbiji. Oni su za istok Srbije, izgleda, konstanta, isto koliko i dragi ljudi, prelepa priroda i tragovi burne istorije – na koju god stranu krenuli.
Autoput, prilično zauzet kamionima i evropsko-gastarbajetskim putničkim registracijama, poslužio je da brzo stignemo do Paraćina. Jedini novitet na tom delu puta je novi McDonald’s – kod Velike Plane. Malo li je!

Nekoliko kilometara (petnaestak) od silaska sa autoputa i hvatanja pravca za Zaječar, turiste čeka omiljeno izletište stanovnika Paraćina, a verovatno i Ćuprije i Jagodine. Tu je vrelo reke Grze, gde, teoretski, odmah možete da prekinete putovanje i ostanete dan-dva. Put (u prilično lošem stanju) vodi od podnožja izletišta, gde dominira hotel „Koliba“, renoviran prethodnih godina, pa do samog vrela Grze, jedno tri kilometra uzbrdo. Usput ćete videti niz vikendica, od onih jednostavnih, starijih – iz doba procvata vikendašenja, sedamdesetih godina prošlog veka, pa do novih, sve sa ponekim teniskim terenom naslonjenim na baštu, čisto da se nađe potencijalnim novim šampionima. Kažu da je ovde najlepše u proleće, kada je Grza bogata vodom, i kada su vrelo i slapovi najizdašniji vodenom silom oslobođenom sa Kučajskih planina.
Usputna zelena jezerca su zaista predivna i verovatno bi se, sa obližnjih drvenih klupa, dalo uživati u pogledu i zelenilu, samo da pored vas ne stoji kanta prepuna đubreta. Bez uvrede, celo izletište je delovalo kao da ga niko nije počistio još od prvomajskog uranka.

E sad, možda bi lokalna turistička organizacija mogla da preskoči naredni sajam turizma, i izradu novog kompleta prospekata, pa da za te pare organizuje redovno, dnevno ili višesatno, čišćenje izletišta? A možda bi i posetioci izletišta, kada vide da niko ne čisti, mogli svoje đubre da ponesu sa sobom poštujući ovu divnu prirodu. Kažu da Grza nije bila adekvatno uređena čak ni u doba kada je paraćinska privreda bila daleko moćnija, pa je teško očekivati da će se nešto brzo promeniti u tom smislu. A bilo bi lepo. Ali dobro, kada se popnete do vrela Grze, i kada stanete na most ljubavi (le Pont d’amour), ceo svet će vam izgledati mnogo lepše, a problemi se činiti mnogo manji (pa i komunalni). Putokazi vas pozivaju da obiđete lokalnu pećinu, stazu zdravlja i slične zanimacije, što samo potvrđuje da za Grzu treba odvojiti barem ceo jedan dan. Ako to još uklopite sa obilaskom okolnih manastira – od Ravanice, Svete Petke i Sisojevca – do Manasije, onda je to već ozbiljan izlet.

Ako ostajete na ručku na Grzi, bićete stavljeni pred skoro hamletovsku dilemu – da li da se počastite svežom grzanskom pastrmkom, ili jagnjetinom na ražnju/pod sačem. Tu su, nadaleko poznati, krivovirski jagnjići – poznati po tome što, i ne znajući, pasu sijaset lekovitih trava koje rastu po padinama Kučaja i Rtnja – što im daje specifičan i izuzetan ukus, a na njihovu nesreću. Podjednako poznat proizvod je i krivovirski ovčji sir, iz istih razloga. Negde sam pročitao da se po dobru spominje i „pasulj sa Grze“ – u planinarskom domu, blizu vrela.
Dakle, ukoliko se zateknete na Grzi u vreme ručka, nemojte se dvoumiti. Ostanite na ručku, pa makar jeli i pastrmke i jagnjetinu. Sledeća prilika, što se ručka tiče, na putu ka Zaječaru je etno-centar „Rtanj – Balašević“, kompleks simpatičnih etno-apartmana u podnožju Rtnja, sa pripadajućim restoranom. Pre toga ćete proći Čestobrodicu, i ući u dolinu Crnog Timoka, oivičenu Kučajskim planinama i Malinikom sa leve, a Rtnjem sa desne strane. Na tom potezu ćete videti i tablu koja obeležava mesto gde je, davne 1833. godine, podignuta Timočka buna. Inače, spomenik izginulim učesnicima ove bune podignut je u Zaječaru, na Kraljevici, 1971. godine.

Put Paraćin-Zaječar je, manje-više, sav u nekim radovima, i iskreno se nadam da će za godinu-dve dana biti uživanje voziti ovuda.
Iako je bilo rano subotnje popodne, ukusno namešteni restoran „Balašević“ je bio skoro potpuno prazan – a ubrzo smo i shvatili da je onaj grzanski meni bio ipak malo bolja varijanta od dolaska ovamo. Ovaj restoran je nedavno bio deo serijala „Paklena kuhinja“, a „pakleni Saša“ bi verovatno mogao (morao) sve te „svoje“ restorane da iznova obilazi posle nekoliko meseci, da se ne opuste. Ali dobro, kad se naruči mešano meso s roštilja, nema tu puno greške. Uzgred, restoran je tog dana imao (teoretski) mnogo važnije goste od nas – jer su na kafu i sokove svratili potpredsednik Vlade, g. Krkobabić i njegova pratnja.

Zbog radova na magistralnom putu Paraćin – Zaječar, ova deonica je u potpunom prekidu – što ćete saznati na petnaestak kilometara pre Zaječara. Umesto da je neko stavio (blagovremeno) tablu sa obaveštenjem o obilaznici kod Boljevca – i ponudio mogućnost da do Zaječara, ili Knjaževca (ko ne ide baš u Zaječar) stignete pravcem Boljevac – Zaječar, ili Boljevac – Knjaževac, ili možda putem preko Rtnja i Sokobanje, inteligentni putokaz vas kod petlje „Selište“ genijalno usmerava na regionalni put prema Boru, a zatim vas od Bora, preko Rgotine, vraća ka Zaječaru. To je baš lep način da se upozna Srbija. Par promućurno urađenih obilaznica moglo bi da pokrije celu Istočnu Srbiju i razviju turizam do neslućenih razmera?

Međutim, da se nismo provozali putem ka Boru i od Bora, ne bismo imali pojma da u tom delu Srbije postoje tako neverovatno lepi putevi. Bez šale, pravo je uživanje voziti se ovuda, i to su bili zaista retki kilometri gde je i vozač mogao da uživa u pejzažu umesto da otvori četvore oči prateći rupe i zakrpe po putevima. O Boru, još par reči kasnije – u delu putopisa o povratku za Beograd.

Takođe, zbog ove obilaznice, ne možete videti Gamzigradsku banju i Feliks Romulijanu. Ako želite da ih vidite, a svakako bi to trebalo uraditi, do njih se može stići iz pravca Zaječara. Istina, i sa te strane ćete naići na rampu na putu i na putokaz ka obilaznicama, pa je jedino rešenje da ignorišete rampu, kao što su činili i brojni drugi (uglavnom lokalni) vozači – i da se nadate da vas neće zaustaviti policija. Bez ikakvih problema se ubrzo stiže do Feliks Romulijane – pa je tim čudnije da niti u Zaječaru, niti kod Gaja Valerija Galerija Maksimijana niko nije umeo da nam kaže zašto je ovo predivno, neobično važno arheološko nalazište tako odsečeno od potencijalnih turista – iako nema nikakvih razloga za to? Možda je to zbog boljeg čuvanja nalazišta – što manje turista, manje štete? U skladu sa tim je valjda i politika uprave Feliks Romulijane da se najlepši mozaici na lokalitetu prekriju šljunkom da ih neko slučajno ne bi oštetio? Kako bi tek sve bilo dobro očuvano da se ceo kompleks Feliks Romulijane ponovo zatrpa zemljom!

Od Zaječara put dalje vodi ka Knjaževcu, prateći dolinu (i kontratok) Belog Timoka, dok sa leve strane lagano počinje da raste Stara planina, počev od Vrške čuke – pa sve do Midžora. Sa desne strane vidite Tupižnicu, a u daljini i čuveni Rtanjski šiljak od 1570 metara. Sve lepše od lepšeg, i sve više od višeg. Do Knjaževca se stiže za manje od pola sata vožnje, a usput vredi svratiti do manastira Suvodol, kao i do starorimskog lokaliteta u selu Ravna – Timacum Minus. Ostavismo ih za dan povratka za Beograd.
Knjaževac je pravo ušće – kako puteva – pirotskog i niškog, tako i dva Timoka – Svrljiškog i Trgoviškog. Niški putni pravac vodi preko Tresibabe, i to pored sela Mučibaba. Uz treći „bapski“ toponim – „Babin zub“, bilo bi čudo da u ovom kraju ne postoji neka legenda… Kažu da je u tursko vreme postojala neka hrabra baba koja je sakrila harač od Turaka, pa su je ovi na Tresibabi tresli, na Mučibabi mučili, a kod Babinog zuba joj izvadili zub – ne bi li priznala gde je harač. Naravno, ovo je samo jedna od brojnih legendi vezana ne toliko za babe (ali lepo je znati da su čak i babe pružale otpor Turcima) koliko za razna zakopana blaga i bogatstva iz lokalnih priča koja razni „lovci“ traže na mogućim i nemogućim mestima.

Od Knjaževca, put već polako postaje krivudavi, planinski put, i ubrzo posle prolaska kroz Donju i Gornju Kamenicu dolazite do Kalne. Odatle vas put vodi, kroz Inovu i Vrtovac, do Balte Berilovca. Pošto je već pao prvi sumrak, i pošto smo se prilično navozali po svim onim obilaznicama, nije bilo veće sreće nego stići do vile „Babin zub“, kod porodice Ćirić – gde nas je čekala soba, ali i vruća pita sa sirom i domaće kiselo mleko, već zaboravljenih – a tako predivnih ukusa. Još neko vreme se iz, par stotina metara udaljenog, obližnjeg kafančeta – čuo raspevani, dobro ozvučeni lokalni „umetnik“, koji bi teško prošao kvalifikacije za šou „Ja imam talenat“, ali je, sva sreća, to brzo prestalo – pa je tapiju na zvuk tada, i svih ostalih večeri, stavio Trgoviški Timok, svojim melodičnim žuborom.

Balta Berilovac – smeštaj i okolina

S obzirom na naše planove da vidimo što više toga u svega nekoliko dana, smeštaj u podnožju Stare planine bio je sasvim dobro, da ne kažem odlično, rešenje. Odatle se moglo brzo stići kako do Babinog zuba (mislim na planinski vrh), tako i u Knjaževački ili Pirotski kraj. Nažalost, putevi u sva tri pomenuta smera su prilično loši, pa vam – iako se radi o rastojanjima od po par desetina kilometara, ipak treba (relativno) dosta vremena da ih savladate. Baš u vreme našeg boravka, lokalni putari su sređivali nekoliko kilometara deonice puta Kalna – Pirot, i to sledećom tehnikom: jednog dana su postojeće rupe i oštećenja na putu pripremili za asfaltiranje, ali tako što su ih proširili u kvadratne rupčage dimenzija 50 h 50 i jedno 5-10 santimetara dubine! Drugog dana su se rupe (pretpostavljam) odmarale zbog tehnologije asfaltiranja, a trećeg dana su konačno popunjavane. A mi „naleteli“ baš tog prvog dana, kad smo krenuli na izlet do Temske. Loš tajming, šta li?
Kako sam već pomenuo, svi ti loši putevi neće vam mnogo pokvariti uživanje u pejzažima Istočne Srbije, naravno – svima osim vozaču. Ali mala je to žrtva. Jer ako neko odustane od puta ovamo zbog loših puteva, taj je ionako samo tražio izgovor da ne dođe, pa – nikom ništa.

Porodica Ćirić, vlasnici vile „Babin zub“ su promoteri seoskog turizma ovoga kraja. Na raspolaganju su vam tri moderno uređene sobe, sa zajedničkom kuhinjom – koju ćete retko koristiti jer vam je na raspolaganju kuhinja gospođe Nadice, koja u „zasedi“ čeka da vas posluži svojim (i lokalnim) specijalitetima, kao što su, na primer, belmuž i dzipa („dz“ ili „tz“, glas kao onaj „tzatziki“ u Grčkoj). Tako se belmuž pravi od kukuruznog brašna i sira od tek pomuženog mleka – i u, krajnjoj liniji, osim što su to danas lokalni specijaliteti – oni su ujedno, oduvek, bili i način preživljavanja stanovništva u teškim vekovima i godinama kojih je ovde bilo napretek kroz istoriju. Ali praktično sve što se u ovoj kući iznese na sto je – domaće (o ukusima i da ne pričamo) pa bilo iz bašte, iz štale, sa njiva ili iz voćnjaka. Odmah ispred kuće (i bašte) nalazi se veliki dvorišni, travnati prostor, sa ljuljaškama, klackalicama i golićima za mali fudbal, a tu su i ležaljke, iz kojih možete da posmatrate kako u bašti rastu paradajz i tikvice, u trenucima kada se vratite iz šetnje i čekate poziv Ćirića na ručak, ili večeru.
Uostalom, sve što vam zatreba od podataka o vili „Babin zub“, naći ćete na informativno bogatom sajtu: http://www.vila-babinzub.rs.

Sâm govor meštana Stare planine je jako živopisan, kažu da se radi o jednom od najstarijih dijalekata, ali ne brinite – nije vam potreban prevodilac. I naziv Balta Berilovac je posledica varijacija i akrobacija slova i slogova u starinskom govoru – pa Balta potiče od „blata“ koje je nekada postojalo na ovome mestu – dok selo nije potpuno uređeno, a reč Berilovac vam govori da su se na tom mestu (kod blata) nekada „zbirali lovci“. Potpuno logično! Šalu na stranu, na karti parka prirode Stara planina naći ćete brojne neobične i duhovite toponime. Ceo jedan tekst mogao bi samo time da se bavi, ali ovaj – neće.

Osim što možete sresti lovce kada šetate Starom planinom, videćete i puno ljudi koji su obučeni u razne delove nekadašnjih vojničkih uniformi, obično onih kamuflažnih košulja i pantalona, koje, očigledno, dobro dođu – kako za lov, tako i za radove u polju. A osim uniformi, svaki čas ćete videti i neko prepotopsko vojno vozilo – od džipova, kojima se njihovi vlasnici bez problema penju skoro do samog Midžora, pa do kojekakvih drugih vozila neobičnih oblika i namena. Kao da se ovuda povukla vojska pre 30-40 godina i ostavila nešto tehnike na radost žitelja Stare planine…

Inače, od 2000. godine se u selima Balta Berilovac i Vrtovac (susedno selo) odvija turističko-kulturno-privredna manifestacija „Đurđevdanski susreti – Molitva pod Midžorom“, što uključuje zavetnu Molitvu, sportsko-zabavne čobanske igre i takmičenje u spremanju zavičajnih specijaliteta i domaćih jela (priprema belmuža, priprema jagnjeće čorbe i slično), izbor najlepše čobanice (!), i sve to traje 3-4 dana, pa nije loše naići i u to doba godine do Ćirića. A one čobanske olimpijske igre obuhvataju discipline „Seko, donesi mi mleko“; „Da je brava kao mrava“; „Nadvlačenje konopca“ i slično.

Iz Balte možete i peške krenuti da osvajate susedne pašnjake, padine i visove. Ovde imate i čist vazduh, i zdravu (i ukusnu) hranu, čistu rečicu, a gde god krenete u šetnju, sa grana vas zovu žute i crvene džanarike, kupine, poneka ranije sazrela šljiva, drenjina… Puna šaka boja i plodova. U blizini imate jednu ili dve seoske radnjice gde možete nabaviti ponešto, ako vam zatreba, a – između ostalog – tu je i hladno zaječarsko pivce. Jedna od radnji ima živopisan naziv – „Gladna vrana“! Možda su ovde nekada, pored Rimljana, živeli i Indijanci. (A postoji i selo „Kusa vrana“, na putu od manastira Poganovo ka Zvonačkoj banji).
Kuće u selu, a i kad se pođe putem ka obližnjoj Ćuštici, su zanimljive na sve moguće načine – po arhitekturi, po ukrasima, neke po tome što se neobjašnjivo opiru zakonima gravitacije, neke su do pola uređene a od pola ruševne (verovatno blagodeti ostavinskih rasparava i „složnih“ porodica). I, što je već, nažalost, dobro poznato – kao i za skoro sva druga sela Istočne Srbije – na Vikipedijama i sličnim mestima – uvek se može pročitati: „u poslednja tri popisa, primećen je pad broja stanovnika…“, a „prosečna starost stanovnika iznosi… “ obično preko 50-55 godina. Samo to je dovoljan razlog da se ova planina nazove Starom.
U toku su radovi na pojedinim deonicama puta Kalna – Babin zub, kao i radovi na izgradnji hotelskog i apartmanskog smeštaja na lokaciji Jabučko ravnište, blizu Babinog zuba, pa povremeno kroz mirna i pusta staroplaninska sela prođe poneki moderan, veliki kamion – ali je to, manje-više, sve od onih elemenata dosadne civilizacije koji bi vam ovde mogli zasmetati. A to je, zaista, ništa.

Osvajanje Midžora

Jednog od staroplaninskih sunčanih dana pade nam na pamet (kud nam je bila pamet?) da osvojimo Midžor! Istina, osnovna ideja je bila da odemo do Babinog zuba, tj. do one tačke gde se nalaze EPS-ov hotelčić i planinarski dom, pa da onda vidimo šta dalje. Ali, što kažu planinari, desilo se: „popeli smo Midžor“ (planinarski sleng)!
Od Balte Berilovca do pomenute gornje baze, vodi vas put od nekih 12-13 kilometara. Skoro sve vreme se vozite uzbrdo, a jedno kilometar puta je makadamskog karaktera – valjda u fazi pripreme za asfaltiranje. Usput prolazite kroz selo Crni vrh, gde se takođe može naći smeštaj, a tu odmah je i kafana sa konakom „Ždrma“. To je fino mesto gde se mogu nadoknaditi kalorije izgubljene pentranjem po Babinom zubu i Midžoru, jer „Ždrma“ ima svoj sopstveni ribnjak, sa pastrmkama, što vam odmah govori šta je na meniju kafančeta. Naravno, tu su i domaći specijaliteti, za svaki slučaj.
Nego, kada biste prosečnog turistu iz Srbije pitali koji je najviši vrh u Srbiji, verovatno bi vam rekao Kopaonik, tj. Pančićev vrh (sa svojih 2018 metara). Međutim, Midžor se ne bi složio sa tim odgovorom, jer je izrastao još čitavih 150 metara više od Kopaonika! Na različitim mapama i na kojekakvim sajtovima naći ćete da je Midžor visok i 2169, pa i 2170 metara (nađe se i 2166), ali, ipak, brojka 2168 je zapisana na kamenu na vrhu planine.
E sad, da budemo apsolutno precizni, a i nacionalno i politički korektni, Midžor je trenutno najviši vrh u Srbiji na koji se slobodno i opušteno mogu pentrati zaludni (srpski) turisti, ali da je stvarno najviši – nije, dapače. Na Kosovu i Metohiji, na Prokletijama i na Šar-Planini, nalazi se više od deset vrhova koji s visine gledaju na Midžor. Tako Đeravica, apsolutni šampion, na Prokletijama, u komšiluku Visokih Dečana, ima 2656 metara visine! Crni vrh, sa Šar planine, ima 2585, Gusan i Bogdaš na Prokletijama 2539 i 2533 metra, a tu su još i Žuti kamen, Ljuboten, Veternik, Crni krš, Hajla i ostalo društvo na visokoj nozi.
Ali čak i da je uspon na ove vrhove dostupan, teško da se do bilo kojeg od njih, pa i onih nižih od Midžora, možete prošetati sa decom, ili se čak dovesti nekim džipom (SUV-om)? Dakle, početak staze ka Midžoru nalazi se podno EPS-ovog hotela, gde je i parking na kome možete ostaviti kola. Odatle pa do Midžora ima oko 8,5 kilometara hoda (u jednom smeru), pri čemu savlađujete visinsku razliku od oko 600 metara – i, praktično, konstantno idete uzbrdo, sve do vrha. Ako vas plaši takav uspon na Midžor, možete se opredeliti za neku drugu, kraću i manje zahtevnu stazu, na primer – do Babinog zuba, što je trasa od oko tri kilometra, ali – zašto lakše kad može teže? Inače stene Babinog zuba (koje imaju 1757 metara visine) zaista podsećaju – ne samo na jedan (babin) zub, već više na celu babinu vilicu – pod pretpostavkom da baba o kojoj je reč nije posećivala zubara od ranog detinjstva.

Iako šetnja do Midžora može sportski nastrojenim turistima delovati kao (polu)lak zalogaj, treba poštovati planinarske aksiome – naročito po vedrom i sunčanom danu: treba poneti zgodan ranac, sve sa dovoljnim količinama vode, sokova, čokoladica i sličnih stvari, treba se dobro namazati zaštitnim kremama zbog jakog sunca i, naravno, treba poneti udobnu obuću. Neki planinarski štap, kakav god, nije naodmet, mada vam je on potreban samo za prva dva-tri kilometra staze, gde se nalazi par najvećih uspona (iako gledano odozdo, ili na slikama, možda ne deluje tako) i za poslednjih 200 metara pre samog vrha. Srpsko-bugarski rečnik nije neophodan, jer ako biste se, daleko bilo, neoprezno, strmeknuli ili skotrljali niz strmu bugarsku stranu Stare planine, verovatno ne biste mogli da se setite ni maternjeg jezika.

Od početne tačke staza vas prvih pola kilometra vodi kroz jedan šumarak, zatim pored skijaških staza (sa grozomornim nagibom, skoro pa 90 stepeni) i žičare, i onda se još malo spuštate do tačke odakle počinje osam kilometara konstantnog uspona. Naravno, možete varati, i preći par kilometara (ili svih osam) nekim vozilom, ali to zaista nema smisla… A možda bi, ipak, turistički radnici ovoga kraja mogli da organizuju par konja ili magaraca na pojedinim deonicama, čisto da se malkice olakša pentranje, a možda bi i neki traktor sa prikolicom, kao u Katićima – na zapadu Srbije, dobrodošao? Uglavnom, da znate, ko savlada prva tri kilometra uspona, taj je završio više od pola posla. Ako baš nemate snage ili volje (mada jedno bez drugog ne ide) da nastavite pentranje na Midžor, možete se popeti na Žarkovu čuku, od 1848 metara, odakle ćete imati skoro podjednako lep pogled (ka srpskoj strani Stare planine) kao i sa Midžora. Ali zato odatle možete samo da zamišljate kako izgleda Bugarska, tj. bugarska strana Stare planine, jer su se vašem pogledu ka istoku isprečili Tupanar, Prilepski vrh, Midžor i Orlov kamen.

Na tih preostalih pet kilometara nalazi se (točkovima džipova, traktora i drugih prevoznih sredstava) utabana staza, koja vas vodi preko zelenih pašnjaka Stare planine. Na ovoj deonici društvo će vam praviti retke kolege planinari, zatim stada konja (koji izgledaju kao oni divlji iz kaubojsko-indijanskih filmova) i neka od skoro 250 vrsta ptica koje su viđene i registrovane u ovome vazdušnom prostoru – a to mogu biti i Bradan, Beloglavi sup, Orao zmijar, Jastreb, Kobac, Mišar, Orao kliktavac, Orao krstaš, Suri orao, Patuljasti orao, Vetruška, i brojne druge Accipitridae i Falconidae, kako se to stručno kaže. Ako ste poneli dvogled, imaćete šta da gledate.
Šta god mislili o svojim fizičkim mogućnostima i svojoj „utreniranosti“, osam kilometara uspona će vas baš dobro umoriti. Još kada na uspon krenete porodično, sa decom… Mada, u povratku smo sretali ljude sa još sitnijom decom od naše, tako da verujem da je, tog dana, bilo čak i četvorogodišnjaka koji su osvojili Midžor! Kada dođete do ruševina nekadašnje granične karaule, ostaje vam još 200 metara uspona čobansko-graničarskom stazicom do najvišeg vrha Stare planine (barem što se tiče srpske strane, jer na bugarskoj imate Botev od 2376 metara visine). Društvo na poslednjem usponu pravilo nam je stado krava i teladi, koje je sa uživanjem prebiralo po travici Midžora. Prebivalište stada je inače obližnje (8-9 km) selo Topli do(l), što smo saznali od simpatičnog čobanina, Gorana Petrovića, koji je na Midžoru dočekivao i ispraćao planinare – amatere.

Ovde ćete videti veliki kamen koji označava najvišu kotu, na kome piše 2168 metara, a tu je odmah naslonjena i spomen ploča na kojoj piše „Lujo V. Adamović, botaničar – prvi osvajač Midžora, jula 1890. godine“. U podnožju kamena, zaštićena od kiše i snega, nalazi se i knjiga utisaka, sve sa olovkom, gde i sami možete ostaviti svoje impresije, koje same nadolaze, u buljucima, u tim trenucima velikog nadahnuća – proisteklog iz neviđenog (amaterskog) alpinističkog uspeha.
Osim susednih vrhova Stare planine, uredno obeleženih graničarskim kamenjem nekadašnje SFRJ, a danas Srbije, pogled se pruža daleko kroz Bugarsku. Ne baš do Sofije, ali sigurno do obližnjih bugarskih sela – Gornjeg i Donjeg loma. I – koliko je Stara planina blaga i pitoma sa ove naše strane, toliko je strma i nepristupačna sa bugarske. Siguran sam da Bugari nisu ovuda upadali u ratne pohode po Srbiji, a da li su tuda „ispadali“ iz naše zemlje, kad je krenuo juriš sprske vojske 1918. godine – pa možda i jesu?

Još malo popričasmo sa Goranom, sve uživajući u divnom pogledu sa vrha (dostupne) Srbije. Čovek može samo da pretpostavi kako li se tek osećaju alpinisti kad osvoje neki Materhorn, Akonkagvu ili Mont Everest? A opet, tamo se ne penjete sa ženom i decom, pa osećaj ne može biti tako dobar kao ovde. Au contraire, verovatno poneko, baš da bi utekao od žene i dece, ode čak na Mont Everest?

Stado krava je lagano odskitalo stotinjak metara dalje, do malo zelenije trave, na šta su Goranovi ovčarski (ili se kaže stočarski ako čuvaju krave?) psi samo nastavili da lenjo dremaju u jedinom raspoloživom hladu midžorskog kamena. Inače, pošto je Topli do relativno daleko, Goran tih par letnjih meseci spava u obližnjoj čobanskoj kućici, a – iz istog razloga – za vreme ispaše krave se ne muzu već je svo mleko na raspolaganju ovogodišnjoj generaciji teladi. (Unapred se izvinjavam na ovako mesožderskom komentaru, ali morate se zapitati: kakav li čaroban ukus ima ta teletina napasana midžorskom travom i napojena kravljim mlekom?)
Posle kratkotrajnog odmora i obaveznog fotografisanja, sve čekajući da li će odnekud iskočiti neki graničar ili carinik, krenuli smo, lagano, nizbrdo ka Babinom zubu, tj. EPS-ovom hotelu. E sad, tako je to sa decom – kada ih treba motivisati usponom na Midžor, pogledom i lepotama prirode, rezultat je 3 do 3,5 sata (istina) uspona; a kada nagradom za silazak proglasite palačinke sa euro-kremom i sokove po izboru – silazak traje (neverovatnih) sat i po vremena! Da mi je neko drugi to pričao, i da nisam video svojim očima, ne bih poverovao…

Uglavnom, uspeli smo u osvajanju Midžora – pa da za ovih nekoliko dana po Istočnoj Srbiji ništa drugo nismo uradili ni videli – bilo bi i to više nego dovoljno. Nezaboravno iskustvo.
Samo još par reči o Staroj planini: Ovo je više planinski masiv nego planina, jer se prostire na čak 550 kilometara dužine – od Zaječara, pa sve do Crnog mora! Najviši vrh je, kako je već pomenuto, Botev, i nalazi se u centralnoj Bugarskoj, blizu mesta Karlovo. Interesantno je da je drugo ime za Staru planinu – Balkan (!), po čemu je i naše poluostrvo dobilo svoje ime. Od 1997. godine, ustanovljen je park prirode „Stara planina“, sa svojih 142 hiljade hektara. U okviru tog parka, postoje zasebni prirodni rezervati i spomenici prirode, kao što su Draganište, Golema reka, Babin zub, Bratkova strana, Tri čuke, itd.

Na sajtu www.babinzub.net može se naći još pregršt zanimljivih informacija o Staroj planini, kao, na primer, ona da je pre pola veka po lokalnim pašnjacima paslo oko 500.000 ovaca ili ona da se ovde do pre 15-20 godina pravio čuveni Staroplaninski (ili Pirotski) kačkavalj, nekada deo trpeze u Beloj kući. Izgleda da su to bila mnogo bolja vremena kada je za molitveni predsednički doručak u Vašingtonu služen Staroplaninski sir, a bez prisustva srpskih političara – za razliku od današnje, potpuno drugačije situacije? Takođe, zanimljivost je, kažu, i da lokalno stanovništvo sa obe strane planine (i srpske i bugarske) koristi u govoru po tri padeža, a najlepša stvar od svega je da na ovoj planini skoro (ali samo „skoro“) da nije bilo značajnijih bitaka.

Reke, rečice i vodopade Stare planine ne vredi čak ni nabrajati koliko ih ima. Uglavnom, ako dolazite ovamo na kratko, možda i nije tako loše da „usvojite“ ovaj naš putopisni plan i program. Inače, svako ozbiljnije bavljenje Starom planinom znači da odvojite barem po nekoliko dana za osvajanje „knjaževačke“, i „pirotske“ strane „Balkana“, a da još par dana preko toga provedete na Babinom zubu, šetajući svakoga dana drugom planinarskom stazom. Nikad dovoljno vremena…

Kalna – Temska – Topli do – Manastir Sveti Đorđe – Bigar

Jednog od staroplaninskih dana krenuli smo iz naše vile ka Piljskom vodopadu, ali u ranim popodnevnim satima iliti malo prekasno, što smo saznali (tek) kada smo stigli u Topli do. Ali, ko je ikada uspeo sve da vidi iz prvog pokušaja?
Kroz Vrtovac i Inovu smo se sjurili do Kalne, pa nastavili ka Pirotu. Uzgred, u selu Inova postoji etno-seoce „Srna“, u izgradnji, gde će, verovatno, već iduće godine biti soba i apartmana, sve sa ukusno uređenim prostorom, bazenom – i sve to odmah pored Timoka (Trgoviškog). Za sada funkcioniše jedino restoran – a reklo bi se da ovde imaju dosta divljači na meniju. Što reče jedan moj prijatelj, poznavalac ovoga kraja – „Srna“ je „najveća spomen kosturnica jelenske divljači koju je video“. Ima tu, osim jelenskih rogova, još puno prepariranih ptica i životinjki, a u okviru kompleksa ćete naći i par simpatičnih malih (živih!) koza i koječega pride.
U Kalni se, baš na Svetog Pantelejmona, održavao lokalni vašar. Bilo je tu puno (buvljačko-kineske) robe, prodavale su se i one, već pomenute, maskirne košulje, bilo je tu i glasne muzike, piva i roštilja – a glavna ulica, tj. magistralni put Knjaževac-Pirot, pretvorila se u korzo. Kalna baš ne deluje kao urbanistički uređeno mesto, ali valjda će deo tog novca koji ide za nove hotele i skijaške staze završiti i u budžaku? Ne mislim na uobičajeno srpsko bacanje para, već na to da je cela ova oblast, sa Kalnom u centru, poznata pod nazivom – „Budžak“.

Od Kalne se jedan krak puta odvaja za Svrljig, i vodi pravo preko Tresibabe. Kažu da je taj put vrlo lošeg kvaliteta, ali posle svega što smo provezli tih dana, ne vidim šta bi još moglo da nas iznenadi. Mi smo ipak nastavili ka Pirotu, tj. ka Temskoj, a usput smo malo zastali kod izletišta „Bigar potok“. Ono se nalazi odmah pored puta, blizu skretanja za selo Stanjinac, a glavna zvezda je vodopad kojim Bigar, skokom na glavu sa dvadesetak metara visine, završava svoj par kilometara dugačak tok. Tu ga čeka Stanjanska reka da zajedno prožubore sve do Trgoviškog Timoka.
Ako se krene putem uzbrdo, odmah pored obližnje pećine, i pored silnih pčelinjih košnica, dolazi se do Manastira Sv. Onufrija iz davnog, 13. veka. Na tom delu puta i rečice nekada je postojalo 11 vodenica, od kojih je jedna ostala „živa“, ali se tok vode pomerio u stranu i potpuno upropastio njen trud.

Manastir nismo videli jer smo žurili ka Temskoj, a u povratku je već bilo kasno za obilazak. Prema dostupnim podacima, manastir i crkva su više puta obnavljani, od 13. veka pa naovamo, a poslednja temeljna gradnja bila je 1868. godine. Manastir je i posle toga dugo bio napušten, valjda sve do početka ovoga milenijuma, kada se pojavio jerođakon Nikanor. Osveštanje manastira obavljeno je, a kako bi i moglo drugačije, na Sv. Onufrija, 25. juna 2007. godine a obavio ga je tadašnji Vladika niški Irinej, današnji srpski Patrijarh.

Prema lokalnim legendama, u ovim krajevima je hajduk, pop Martin, zakopavao svoja blaga, pa se i dan danas u okolini pojavi poneka nova rupa iskopana rukama lopovske verzije Indijana Džonsa. Osim lovaca na zakopana blaga, i, možda ponekog turiste ili vernika, zimi se ovde pojavljuju samo lisice, divlje svinje i, naravno, vukovi. A pre otprilike četiri decenije, ovde se pojavljivala i filmska ekipa Živojina Pavlovića, jer je u ovom kraju, kao i u celom Knjaževačkom okrugu – sniman partizanski film „Zaseda“.

Pošto se prevezete preko par kilometara blago užasnog puta, što je već opisano u prethodnom tekstu, dolazite do jednog mostića – „granice“ opština Zaječar i Pirot. I mada se za Piroćance tvrdi da su škrtice, Zaječarci su – barem na ovoj deonici puta – mnogo više štedeli na asfaltu.

Pošto se prođe kroz Cerovu, ubrzo stižete i u Temsku. Odatle put ide do manastira Svetog Đorđa, ili manastira Temska kako ga takođe zovu. Crkva je posvećena Svetom velikomučeniku Georgiju, a potiče iz 14. veka, mada je izgrađena na temeljima crkvišta tri veka starijeg (11. vek). Ktitori (iz 14. veka) bili su braća Dejanovići, sestrići cara Dušana. Radi se o ženskom manastiru, što se da videti po divno uređenoj porti manastira (mada to zaista nije odlika samo ženskih manastira), a ko zna kako bi sve to izgledalo da onomad, posle Oktobarske revolucije, u ovom manastiru nije našlo utočište četrdesetak ruskinja. Kao i manastir Sv. Jovana Bogoslova (kod Poganova) i Temski manastir je izuzetno mnogo doprineo školovanju i opismenjavanju omladine, kada to niko drugi nije mogao, želeo ili smeo da radi. Počeci „školovanja“ vezani su za dolazak Jeromonaha Ćesarija iz Hilandara, davne 1836. godine. Crkva, kao i nekoliko drugih u ovome kraju, ima drveni trem, sa drvenom kapijom, a živopisi iz 16. i 17. veka su dosta dobro očuvani.
Iza crkve, osim nekoliko starih nadgrobnih spomenika iz 19. veka, može se videti i grob Kapetana Milutina Karanovića, junaka srpsko-turskog rata koji je poginuo u bitkama za oslobođenje Pirota, na Nišoru, 1877. godine.
Kada već pominjemo Kapetana, pored pijace u Pirotu nalazi se divan spomenik (orao raširenih krila) na čijem postamentu piše: „Kapetanu Milutinu Karanoviću i ostalim borcima koji za vlade Nj. V. Knjaza Milana Obrenovića padoše 12, 13 i 15. decembra 1877. godine u borbama za oslobođenje Gornjeg Ponišavlja od Turaka – Zahvalni, Pirot i sela okruga pirotskog. A na nadgrobnom spomeniku u manastirskoj porti, nalaze se stihovi pesme „Kapetanov grob“ Đure Jakšića, Milutinovog pobratima:
„Za srpskoga roda, dom, slobodu,
dao si život svoj.
zato će dugo u srpskom rodu
živeti spomen tvoj
Ti beše čestit među braćom svojom,
divan junače, vrli Srbine!
Pa to dokaza i smrću svojom,
junačke Gruže junački sine.“
Put, ne baš savršen, ali ni tako loš kakav bi se ovde dao očekivati, polako vas od manastira uvodi u kanjon Temštice, divne rečice koja nastaje spajanjem Toplodolske reke i Visočice. Da kažemo još i da je Visočica glavna i odgovorna za nastanak obližnjeg, Zavojskog jezera. Tokom vožnje ka Toplom dolu, prolazite kroz prave pravcate tunele od nabujale vegetacije, a – s obzirom na širinu puta, nije baš zgodno kad vam u susret naiđe „Tamić“, vojnog porekla, sa tovarom drva.
Put vodi pored odmarališta HE Temac (ako se spustite tim putem do Temštice, videćete proplanak, mostić, a delom i početak rečnog kanjona) gde je toga dana kampovalo nekoliko piroćanskih porodica – uživajući u svemu što priroda ovde nudi. Inače, gde god bismo krenuli tih dana videli bismo istu sliku – ljudi i deca su se neumorno brčkali gde god je to bilo moguće, pa makar i u pola metra dubokoj vodi – kako ovde, u Temštici, tako i u Jermi, tako i u Nišavi, a i u svim onim silnim Timocima, naravno. Prateća muzika i roštilj – obavezno.
Malo dalje nailazite na jedno proširenje puta, na lokaciji zvanoj „Mrtvački most“, gde možete videti spomenik borcima iz Drugog svetskog rata – na kome piše: „Na ovome mestu, 23. marta 1944. godine Nišavski partizanski odred pobedio je petostruko jaču jedinicu bugarske fašističke vojske, nanevši joj teške gubitke“. Tako su, barem nekada, prolazile vojske kojima nije (bilo) mesto u Srbiji…
Toplodolska reka, a kasnije i Temštica, vijugajući ka Nišavi i Crnom moru, prave duboke klisure u okolnom crvenom peščaru, i tako poslednjih tristotinjak miliona godina. Kanjon ove reke, sa kojim na Staroj planini, kažu, može da se poredi još jedino ono što pravi Rosomačka rečica, naziva se – zbog karakterističnog oblika i jarko crvenkastih boja stena – Mali Kolorado! Nažalost, zbog pomenute bujne vegetacije, kanjon jedva da možete videti dok se vozite ka Toplom dolu. Jedino rešenje je da, tu i tamo, zaustavite kola i probate da provirite kroz zelenu ogradu pored puta, ne biste li videli nešto od tih lepota. Na kraju, najbolji pogled ćete imati sa dva-tri mostića preko kojih vijuga asfaltni put, a ni to nije malo.

Tako smo, bacajući poglede na dolinu Toplodolske Temštice, stigli i do Toplog dola. Šta napisati za ovo selo? Danas je u njemu skoro tri četvrtine kuća – napušteno. Od centralnog mesta za proizvodnju čuvenog Staropirotskog kačkavalja ostali su samo zidovi – koji uglavnom služe da se prilepe umrlice, a selo kao da još živi u nekom od prethodnih vekova. Kuće su, valjda, uglavnom izgrađene od zemlje i blata, a neko je davno čak osmislio i jedan seoski trg, baš onako planski – urbanistički. Ne možete se oteti utisku, i pored prelepe prirode, i pored toga što se nijedno drugo selo ne bi dalo zamisliti na ovome mestu umesto Toplog dola, baš takvog kakvo je, da ovde caruju dva carstva – starost i siromaštvo. Selo je nekada, baš kao i cela Stara planina, imalo na hiljade ovaca i na stotine stanovnika. Ali više nema. Negde sam našao i (neprovereni) podatak da se najveći deo Toplodolaca preselio, gde bi drugde, u Dolovo, kod Pančeva.
Postoje neke ideje, možda već i u fazi realizacije (?) da se Topli do poveže žičarom sa Babinim zubom. Još kada bi se aktivirala proizvodnja kačkavalja… Inače, od one tačke kod EPS-ovog hotela na Babinom zubu, osim stazom za Midžor, možete prošetati i stazom do Toplog dola, a možete čak napraviti i ceo krug Babin zub – Topli do – Midžor – Babin zub, ako smete.

I tako, u Topli do smo stigli skoro u smiraj dana, dovoljno kasno da nas par Toplodoljana odgovori od traženja Piljskog vodopada, najvećeg na Staroj planini (a i u Srbiji?), sa svoja 64 metra skoka! Od Toplog dola ka vodopadima vodi široki zemljani put, crvenkaste boje, prosečen kroz okolna brda iste boje (tamo gde uspeju da izvire ispod zelenila). Put izgleda sasvim solidno, te „da se ja pitam, ja bih proterao autobus (kola) ovuda“, što reče Bata Stojković (u filmu „Ko to tamo peva“). Ali, stari ruski „UAZ“ je ovde i dalje zakon.
Ukratko, na tom pravcu možete obići i Piljski, a i Kurtolski (Kurtulski) i Čunguljski vodopad, kažu sve lepši od lepšeg. Sva sreća, osim što ne mogu da opisujem ove vodopade i kako doći do njih (kad ih nisam ni video), to i ne moram da radim, jer postoji divan sajt www.vodopadisrbije.com, na kome ćete naći sve što je potrebno, uključujući i GPS koordinate vodopada.

View Larger Map

Bilo bi simpatično da se turistička organizacija Pirota doseti pa da na svakome mogućem mestu (kuće u sistemu seoskog turizma, hoteli, restorani, pumpe, radnje, kafane…) stavi turistima na raspolaganje detaljne mape ovih predela, sa svim potrebnim uputstvima kako stići, da li je put prohodan za putnički auto, i slično. Naravno, uz par dana besplatnog smeštaja o trošku TO Pirot, rado ću i sam pomoći u tome. Preporučujem se.
Iako se tome ne biste nadali, i Topli do nudi usluge seoskog turizma, pa je zaista dobra ideja doći ovamo na par dana – dok ne osvojite sve vodopade i kanjone u okolini.
Iako nam je to teško palo, morali smo istim putem do Temske, a onda onom veselom deonicom – ubicom amortizera i guma – do Kalne i Balte Berilovca.

Izlet – Pirot – Poganovo – Sukovo

Pirot

Iako je neprocenjiva šteta izgubiti dan u vožnji kolima umesto da se šeta po osunčanoj Staroj planini, izgledalo nam je da je podjednako veliki gubitak i da se propusti poseta Pirotu, kao i čuvenim manastirima Sv. Jovana Bogoslova (kod sela Poganovo) i Sv. Bogorodice (u selu Sukovo).

Od Balte, preko Kalne, pored Bigra, pa preko Temske – da se ne ponavljam, ulicom Nikole Pašića i Knjaza Miloša uđosmo u centar Pirota. Svetska prestonica ćilima, kačkavalja, peglanih kobasica i – viceva o Piroćancima. Da zloupotrebim ovaj putopis, evo za uvod dva (moja) omiljena vica:
„Zamoli Piroćanac komšiju da 31. decembra negde pred ponoć dođe pod njegov prozor i ispali tri-četiri metka u vazduh. Kad se približila ponoć, komšija se prišunja prozoru i ispali tri hica u vazduh, a Piroćanac proviri na kratko kroz okno i zakuka iz sveg glasa: Lele deco, ubiše nam Deda Mraza!„
ili
„Leto, 40 stepeni, a gosti dolaze kod Piroćanca. Domaćin ih srdačno primi, i najzad, posle pola sata, pita goste koji već umiru od vrućine:
– I, gosti, jel ste za neko osveženje?
A gosti će oduševljeno: Može, može!
Na to će Piroćanac: Ženo, otvaraj prozore!„
Eto, nisam mogao da odolim…

Naravno, kada ulazite u neki od srpskih gradova, više ne morate da tražite centar – samo gledate parking zone, i kad dođete do prve – tu ste. Zonski sistem parkiranja (uzimanja para od građana) je valjda izum koji se najbrže primio i primenio u svim gradovima, nezavisno od realnih problema sa parking prostorom.

Kada iz Knjaza Miloša skrenete u Srpskih vladara (to bi došlo nešto kao piroćansko „kod Londona“), sa desne strane ćete videti jedno istaknuto uzvišenje, gde ponosno stoji tvrđava – Kale! Ovo utvrđenje je podignuto još u vremena kneza Lazara, krajem 14. veka. A i prvi naziv Pirota ima veze sa kulom (Turres) i potiče još iz doba Rimskog carstva, jedno devet vekova pre nastanka Srpskog carstva pod Carem Dušanom. Pirot je, kako su se menjala carstva, menjao i imena, a neka od njih, prema raznim izvorima, bila su i Pirgos, Thurib, Šerkjoj, Momčilov grad, Kale… a tragovi prvih naselja, ili barem stanovnika, datiraju još jedno 5000 godina pre Rimljana i pre nego što je ovuda prošao Via Militaris. A proći će još izvestan broj godina dok ovuda ne prođe i Via Mrkonicius, deonica autoputa od Niša do granice sa Bugarskom.
Kale se sastoje od par odlično očuvanih kula, opkoljenih bedemom, sve to usred zelenog gradskog parka, da bi zatim sve to bilo uokvireno još jednim manjim bedemom i za kraj, šancem sa malo vode i sa barskom trskom, ali bez zmajeva. Najlepši pogled na Kale nije iz žablje, već iz ptičje perspektive, sa obližnjeg brda, mislim da se zove Sarlah – ali dan posle osvajanja Midžora, nikome nije padalo na pamet da se ponovo negde pentra, pa sve da su tu stajale i pokretne stepenice.

Kroz grad protiče Nišava, sa čije leve i desne strane se prostire travnati kej, oivičen drvoredima. Piroćanci su uživali u brčkanju u reci, a ko i ne bi na trideset i kusur stepeni. U sat-dva vremena koliko smo imali na raspolaganju, uspeli smo da vidimo novu, moderno uređenu zgradu opštine – sa predivnim pirotskim ćilimom (ustvari tepihom) u ulaznom holu, razrovani deo centra kod ulice Srpskih vladara, lep gradski trg, popločan raznobojnim pločama – slično ornamentima na ćilimima, sa simpatičnom fontanom, svom u cveću, kao i jedan ružnjikavi hotel (gradski imenjak) za koji se spolja ne može sa sigurnošću reći da li radi ili ne. Uostalom, Negotin, Zaječar, Kruševac i mnogi drugi gradovi takođe su se usrećili sa višespratnim hotelima posred centra.
Neki stari delovi Pirota još se najbolje mogu videti kada se pođe ulicom, preko mosta – ka Trgu republike i zelenoj pijaci. Tu odmah je i najlepši spomenik u Pirotu, već pomenuti spomenik ratnicima – kapetanu Karanoviću i drugima, koji su oslobodili grad od Turaka. Međutim, koliko su, na primer, u Kruševcu i Kraljevu takvi spomenici na centralnim, najlepšim gradskim mestima, toliko je ovde taj spomenik nesrećno i nedostojno „gurnut“ uz pijacu i autobusku stanicu. Šta da se radi. Malo dalje, a ne obiđosmo ga, nalazi se i Muzej Ponišavlja, gde se nalazi čuvena kuća porodice Ristić, tj. Konak Malog Riste, gde, kažu, sve odiše duhom starog Pirota.

Nedaleko od autobuske stanice, u ulici Save Nemanjića, nalazi se Saborna crkva, ili Tijabarska crkva, izgrađena krajem 19. veka, neobične arhitekture, sa 7 lukova na prednjoj fasadi, zadužbina zanatlija i radnika – jer su svi pirotski esnafi učestvovali u finansiranju izgradnje crkve. Međutim, posebno nam se svidela crkva Roždestva Hristovog, u samom centru, kod ulice Ćirila i Metodija. Piroćanci je još zovu i Pazarska ili Stara crkva, a građena je tridesetih godina pretprošlog veka. Kada je crkva građena, Pirotom su dominirale džamije, pa da ih nova (tj. Stara) crkva ne bi ugrozila visinom, a da bi, opet, bila dovoljno visoka – zbog potreba živopisa i ikonostasa, crkva je praktično delom ukopana u zemlju, pa se u hram ulazi silaskom niz nekoliko stepenica. Kada uđete unutra, odmah ćete uočiti divne pevnice, ali i drveni, zaobljeni plafon, koji vam daje utisak da ste u potpalublju broda.

Crkva se greje sa dve „bubnjare“ i iskreno se nadam da preko zime dobro paze na tu vatru usled ovoliko drvenih ukrasa i stubova. Naravno, Slava crkve je Božić, 7. januar. A za crkvu je vezana i jedna simpatična priča (sve smo to saznali od izuzetno ljubaznog mladića iz ove crkve) – da se za Veliki petak na sam ulaz u crkvu postavi ne samo plaštanica, već ceo sto sa plaštanicom, ispod koga zatim prolazi pola Pirota, i mlado i staro, kako ko može i ume. Inače, zbog velikog poštovanja koje ovde imaju za Sv. Spiridona, njegova ikona se nalazi i sa leve i sa desne strane ikonostasa.
Čak i u trenutku kada je oslobođen vekova turske okupacije, Pirot je imao 13 manastira i 72 crkve, pa se ovaj grad naziva i Malim Jerusalimom – čemu je kumovao Vladika Nikolaj Velimirović, mada ne toliko zbog broja crkava, već više zbog broja hodočasnika koji su iz ovoga kraja obišli (Veliki) Jerusalim.
Ostalo vreme proveli smo u zagledanju starih pirotskih zgrada, blizu pijace, sa radnjicama – od zanatskih, limarskih i ćilimarskih, pa do onih primerenih današnjem dobu, tipa „sve za 100 dinara“ i slično. Po samom centru grada, naravno, možete – kao i svuda – videti red banaka, red menjačnica, red kladionica, pa malo patikarnica, i tako u krug. Da Piroćanci paze kako troše svoj dinar, vidi se i po cenama kugli sladoleda – jedna kugla je samo deset dinara! Ovde je dinar baš jak…
Još za vreme idejnog projektovanja dolaska u Pirot, jedan od strateških ciljeva bio je – kupovina peglane kobasice, u epicentru – mestu svetskog prvenstva proizvođača ovoga specijaliteta. Ovaj delikates pravi se zimi, od kozjeg, junećeg i ovčjeg mesa (bez ikakvih primesa masnoća – pa se od 3 kg mesa dobije 1 kg kobasica), sa dodatkom paprike i belog luka. Onda se sve to lepo suši na promaji, na nekome tavanu, i svakodnevno pegla staklenom flašom (upotreba bilo kakvog drugog predmeta, pa i oklagije, čista je jeres). Najbolji kvalitet uslovljen je i vremenskim prilikama, tj. odsustvom kiše, magle ili velikog mraza. Znalci kažu da je „peglana“ poznata po visokoj energetskoj vrednosti, pa je zovu i pirotskom vijagrom (!) tako da bi proizvođači ove kobasice mogli da konkurišu za sredstva kod fondova za energetsku efikasnost, ili bi barem mogli da traže da se ova lekovita kobasica stavi na pozitivnu listu lekova srpskoga zdravstva. Ovaj suhomesnati proizvod se pegla već skoro dvesta godina, još od turskog doba, a zbog odsustva svinjetine u receptu, peglana može – osim HASAP (HACCP) sertifikata, lako da stekne i HALAL. Eto. Više o svemu ovome bi mogao da ispriča majstor Peka (Predrag Stanković Mrnjak), kažu da je jedan od vodećih majstora za peglanje, a ja, nažalost, nisam uspeo da pronađem ove kobasice ni u jednoj mesari u koju sam privirio za tih par sati Pirota. Pa ako majstor pročita ovaj putopis, može odmah da mi pošalje uzorke na probu. I to, da se razumemo i da se odmah ogradim, samo zato što volim sušene proizvode od mesa, a ne zbog efekata vijagre, pa makar bila i piroćanska.
Dakle, grad je, ovako na prvi pogled, simpatično mesto – a da se nešto prebacuje uređenosti, fasadama i takvim stvarima – nema smisla. Kakva je bila istorija Pirota, i šta su sve ovde okupatori radili, čudo da Pirot i stoji na svom mestu.
Za kraj, da kažemo da je ovo zaista odlična baza za obilazak Poganova i Sukova, ali i za temeljni obilazak južnih padina Stare planine – jednog dana obiđete Topli do i vodopade, drugog dana odete do Zavojskog jezera, a trećeg dana odete u Rsovce i Rosomač. Milina jedna.
Kako smo počeli, tako i da završimo:
„Najkraći vic o Piroćancima:
– Komšijaaaa!
– Nemaaaam!“
i:
„Popeo se Piroćanac na krov da zameni crep, oklizne se i padajući uhvati za oluk. Videvši da će i oluk da padne, dovikne ženi:
– Kuvaj ručak za sebe i decu, ja ću ručam u bolnicu!“

Poganovo i Sukovo

Nastavite li vožnju ulicom Srpskih vladara, uskoro izlazite na magistralni put Niš – Pirot – Dimitrovgrad, koji vodi pravo ka Bugarskoj. Negde na pola puta od Pirota do granice, skreće se ka selima Sukovo i Poganovo, baš kod mesta gde se tog dana uglavila jedna radarsko-policijska patrola. Pored dvosmerne deonice puta, vide se završni zemljani radovi na trasiranju druge trake novoga autoputa, koji će valjda biti završen pre nego što peglane kobasice napune 300 godina postojanja, i pod uslovom da se vlasti dogovore sa jednim vlasnikom kuće, čija građevina ponosno, još uvek, stoji posred već urađene trase autoputa – do i od zgrade. Možda će se to rešiti obilaznicom, možda nadvožnjakom, možda tunelom, će vidimo! (Ako primetite gramatičke greške u tekstu, to je posledica boravka u Istočnoj Srbiji i pisanja o Pirotu, uz stalno izbacivanje viška (od 3-4) padeža – prim.aut.)
Kada skrenete ka Sukovu, Poganovu i Zvonačkoj banji, ubrzo ćete ugledati Jermu, ili Sukovsku reku, međunarodnu rečicu koja izvire kod Vlasinskog jezera, pa malo skokne do Bugarske preko Strezimirovaca, obiđe Trn, i zatim, još uvek željna predela Istočne Srbije, preko Trnskih Odorovaca i Sukova završi u Nišavi. Kada se prođe Sukovo, ulazi se u veličanstveni kanjon Jerme, gde je reka uspela da se provuče između Greben i Vlaške planine (1337 i 1442 metra visine) i da pritom napravi dva zaista prekrasna klanca, pre i posle manastira Sv. Jovana Bogoslova. Stranice tih klanaca su oko 300 metara visoke, a meštani iz zovu Odorovsko i Vlaško ždrelo. Za putnike namernike putevi su probijeni tek 1927. godine. Pošto smo naišli u letnje doba, Jerma je delovala blago i pitomo, ali lako je zamisliti kakva je to elementarna sila na proleće, kad je uspela da izvaja ovakav kanjon (usput je i manastiru barem jednom potpuno odnela spoljni odbrambeni zid). Put vijuga kroz nekoliko tunela, minimalistički izbušenih u planinskim liticama, a par desetina metara prolazi se ispod neobičnih, pomalo pretećih kamenih svodova: kao da imate talas koji je plovio duž vertikalne litice, od vrha stene, i skamenio se baš u trenutku kada je trebalo da pljusne o zemlju. Tako je ovde, neobično uspešno, ostvarena simbioza ljudskog rada i prirodnih lepota.

Oko dvadeset kilometara udaljena od puta Niš – Dimitrovgrad nalazi se udobno smeštena Zvonačka banja, u opštini Babušnica, sa termalnom i radioaktivnom vodom od skoro trideset stepeni (posle noću svetlite kad se okupate?). Da je to omiljena destinacija ne samo lokalnih, već i turista iz cele Srbije, pa i Bugarske – možete videti ako prođete ovuda leti. Duž cele Zvonačke banje parkirana su kola gde god se to može izvesti, pa bi Babušnica mogla mrtva ‘ladna i ovde da uvede parking zone.
Centralno istorijsko mesto kanjona Jerme je svakako manastir Svetog Jovana Bogoslova, ili Poganovski manastir (što baš i nije neko prigodno ime, a ni naročito tačno). Verovatno neću preterati ako kažem da po svojoj starosti, očuvanosti i značaju za stanovništvo tokom vekova – ovaj manastir stoji rame uz rame sa Visokim Dečanima, Manasijom, Studenicom, Mileševom i drugim najvećim svetinjama Srbije. Ktitori manastira bili su Konstantin Dejanović, kao i njegova ćerka Jelena, vizantijska carica, supruga Manojla II Paleologa. Da se podsetimo, Konstantin i Jovan Dragaš (Dejanović) bili su Nemanjići po majci Teodori, rođenoj sestri cara Stefana Dušana.

Izgradnja manastira počela je u drugoj polovini 14. veka, a što se tiče naziva „Poganovo“, u knjižici Petra Matinskog, kupljenoj na licu mesta, kaže se i sledeće: „Smatra se da je još u prethrišćanskom periodu u blizini sadašnjeg manastira postojala čuvena neznabožačka (paganska) bogomolja. Ova pretpostavka potkrepljuje se time što je u obližnjem selu Poganovu pronađena iskopina u vidu zamka koja je predstavljala domaćeg boga. Zbog toga su i prvi hrišćani nazvali ovo mesto Poganovo, a hrišćanski misionari, da bi odvojili neprosvećeno hrišćansko stanovništvo od neznaboštva, zasnovali su u blizini hrišćanski manastir.“ Po takvim teorijama, moguće je da je manastir Sv. Jovana Bogoslova podignut na ostacima te stare crkve, još iz vremena cara Konstantina.
Freske u manastiru su odlično očuvane i retko se može videti ovako lepo slikarstvo, očuvano još od 15. veka. Tu su i freske sveca zaštitnika, ktitora, a i Svetog Simeona Nemanje i Svetog Save. Nažalost, puno toga drugog vrednog odavde, kao što su dvostrana ikona (na jednoj strani su likovi Presvete Bogorodice i Svetog Jovana, a na drugoj čudo u Latom(an)skom manastiru iz Soluna) – poklon carice Jelene, zatim još par vrednih ikona, pomenik imena Nemanjićke i Dejanovićke loze, pa čak i ikonostasna vrata (Blagovesti i Sveci iz 1620. godine) – danas se mogu videti (ako mogu?) u kripti crkve Aleksandra Nevskog u Sofiji. Svetinje su odnete još krajem Prvog svetskog rata, a u literaturi sam našao (neuslišene) zahteve za vraćanje iz 1927. godine. Da li naša Država i Crkva još uvek potražuju odnete svetinje od Bugarske, i da li ćemo povraćaj ikona i ikonostasnih vrata mi postaviti kao uslov da uđemo u EU (što samo oni da postavljaju uslove), nije mi poznato.

Fascinantna je istorija ovoga manastira, a od svih muka pod Turcima, došao je – posle Krimskog rata i Pariskog mira – period kada Rusi napuštaju ideju jedinstva pravoslavnih hrišćana u Turskoj i okreću se podržavanju Bugarske. Krajem 19. veka formirana je u okviru Turske – tzv. Bugarska Egzarhijska crkva, koja je bila propraćena svim zamislivim i nezamislivim pokušajima asimilacije – i crkava i stanovništva. I tako dalje, i tako dalje, kako posle Berlinskog kongresa, tako i u vreme Svetskih ratova… Istorija ovoga kraja zahtevala bi još puno, puno prostora ali dobro je ako i ovih par rečenica nekoga zavedu da još malo čita o tome.

Manastir Sv. Jovana Bogoslova može se ponegde u literaturi naći i pod imenom Dobroševski manastir, jer je Poganovo bilo kratko preimenovano u Dobroševac, posle oslobođenja Pirota 1877. godine.

Jerma je, desetak metara uzvodno od manastira, bila prepuna razdraganih kupača, a kad se ogladni od brčkanja, preko puta manastira na raspolaganju je kafana – restoran „Poganovski manastir“. Mada bi se tu dalo poraditi na higijeni (mislim na toalete, pre svega), prostor sa pogledom na manastir i Jermu je ipak bio vrlo prijatan, a naročito kada vam za četiri teleće čorbe, dve porcije pastrmki, domaće kobasice, obilnu salatu i sve prateće sokiće, plus jedna nezaboravna tulumba – kelner donese račun od jedva 1700 dinara.
Nedaleko od manastira, malo dalje od glavnog puta, nalazi se i selo Poganovo, gde se početkom avgusta odvijala (već 19. po redu) Međunarodna likovna kolonija „Poganovski manastir 2011“. Slikari su na početku gostovali u porti manastira, a posle prešli u obližnje selo. Malkice smo se provozali do sela i kroz selo, ali nismo nabasali na koloniju – valjda nismo bili dovoljno skoncentrisani na umetnost posle onakvog ručka? Opet, i gastronomija je umetnost, pa nas savest nije baš mnogo ni grizla.

Vraćajući se ka Pirotu, obišli smo i manastir Sukovo, u istoimenom selu. Mostićem preko Jerme, dolazite pred kapiju manastira, tj. do kapije jednog velikog gradilišta – gde se izvode radovi na zaštiti temelja crkve od vlage, radi se na konacima, na putevima i stazama po manastirskoj porti i šta sve ne još. Crkva je posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, i datira iz perioda 1857-1859. godine. Postoji jedno narodno predanje koje opisuje kako je započeta gradnja crkve, na tadašnjem imanju Turčina Sali-bega, na mestu gde se Velji, siročetu iz Sukova, javila Bogorodica. Na istome mestu, kada su počeli sa kopanjem za temelje, nađeni su ikona i kandilo, od staroga crkvišta. Sali-begov sin (Emin) se usprotivio gradnji, i kako se veli u prospektu o manastiru: „Tog momenta oduze mu se telo i izgubi pamet, a otac i majka unezvereni od brige pozvaše popa Jovana (Madića) u pomoć. On očita molitvu Bogorodici pred svim prisutnim meštanima, a Eminu bi odmah lakše. A nakon što se Sali-beg pokloni ovom svetom mestu, te poljubi Veljinu ruku, njegov sin potpuno ustade i ozdravi.“ Naravno, posle je sve išlo kao podmazano, stigao ferman, lokacijska, građevinska dozvola…

Danas su u priprati grobovi popa Jovana i Velje (monaha Venijamina), a sama priprata oslikana je freskama – scenama Strašnog suda.
Crkva je živopisana 1869. godine, ali i pored toga što su i freske i ikonostas vredni pažnje zbog svoje lepote, ova crkva poznata je najviše po dve slike: Prva je Sv. Hristofor, jedan od prvih i najvećih svetaca u hrišćanstvu, predstavljen na fresci sa psećom (neki kažu magarećom) glavom, o čemu se može više pročitati u žitiju ovoga sveca: o njegovom poreklu iz neke zemlje ljudoždera, njegovoj „psećolikoj“ pojavi, ali pre svega mučeničkoj borbi za prevođenje duša u hrišćanstvo pod carem Dekijem, od koga je i stradao. Druga je predstava Presvete Bogorodice sa krilima, što je veoma neobičan religiozni i umetnički prikaz, ali nađoh kasnije objašnjenje da iznad freske postoji bledi natpis gde piše da nas Bogorodica svojim krilima čuva i štiti od svih napada zloga koji pokušava da nas pokoleba u našoj veri…

Kad smo već kod neobičnih predstava po freskama ovoga kraja, da pomenemo i crkvu Svetog Petra i Pavla, ili „pećinsku crkvu“ u selu Rsovci, na Staroj planini, gde se na zidu može videti jedinstveni prikaz mladog i ćelavog Hrista (pa mnogi ovu fresku zovu „Ćelavi Isus“). Da li se radi o crkvi, da li o pećinskoj isposnici, niko ne može sa sigurnošću da kaže, ali pošto živopisanje u isposnicama nije bilo pod episkopskom cenzurom, možda je tako i mogla da nastane ova freska.

Preljubazni monasi iz Sukova su pronašli malo vremena za nas, putnike-namernike, da uz čašu domaćeg soka (nuđeno je i drugo, ali „ili voziš ili piješ“) popričamo lagano, kako to i dolikuje ćaskanju na terasi manastirskog konaka. A iz Sukova smo poneli „specijalitet“ ovoga manastira – mirisni tamjan – sa aromama: jasmina, ruže, kozjaka, ambre, magnolije, ljubičice, noćnog cveća, gardenije, zumbula, narda, jorgovana, divljeg cveća, mira, čempresa i šipre! Tamjan i sam po sebi ima prijatan miris (kažu da potiče iz Indije i afričkih zemalja) a, kako piše na kutiji sa tamjanom :“Kada se tamjan topi na žeravici, dižu se kolutovi belog dima ugodnog mirisa i nevidljivo se širi po hramu (ili domu) što simvolizuje naše molitve, koje se uzdižu Bogu kao prijatni, blagouhani miris duše.„
Mogu samo da garantujem da su naše duše bile srećne i spokojne posle ovoga jednodnevnog izleta, pa smo ih u tom spokojstvu nekako privoleli da zajedno sa našim telima krenu ka Pirotu i našoj Balti, gde se zbiraju lovci.

Ugledali smo u Pirotu tablu-putokaz za Zavojsko jezero, ali nam se nešto nije dalo na tu stranu. Još kad nam je lokalni pumpadžija rekao da tu ima samo nešto malo vikendica i da tu može jedino da se peca ili roštilja, odložili smo taj izlet za neki naredni dolazak u Pirot.
Da ne ostanem dužan, Zavojsko jezero vam je nešto kao „prirodno veštačko“ jezero, jer je nastalo 1963. godine kada je veliko klizište naprosto pregradilo Visočicu, a kasnije je sve to uobličeno u veštačku branu. Jezero je dobilo ime po selu Zavoj, koje je – teoretski na 500-600 metara „nadmorske“ visine, ali je, i pored toga – pod vodom. Deo vode jezera se tunelom vodi do HE „Pirot“, a ta voda bi onako kad-tad završila u Nišavi. Ovako je Visočica, ipak, društveno odgovornija reka.
Na jezeru se možete i okupati, ali ako pročitate da se po jezeru muvaju štuke od preko deset kilograma (1998. uhvaćena jedna od 13, 7 kilograma!!) možda to baš i nije najbolja ideja?
Lep taj pirotski kraj, nema šta.

Povratak za Beograd bez (tj. barem ne više od sto) zastajkivanja
ili:
Balta Berilovac – Knjaževac – Gornja i Donja Kamenica – Zaječar – Feliks Romulijana – Bor – Borsko jezero – Žagubica – pao mrak

Kad negde odete, obično morate i da se vratite. A od jednog običnog povratka kući može čudo da se napravi, samo ako svoj turistički ritam ubacite u treću brzinu, kao Nole kad igra odlučujuće poene.

Krenuli smo lagano nizvodno, kao i (Trgoviški) Timok, iz naše Balte, i posle dvadesetak minuta zastali, negde između Gornje i Donje Kamenice, kod manastira Sv. Trojice. Prema jednim istoričarima, crkvu je sagradio despot Lazar Branković, najmlađi sin Đurađa Brankovića, a prema drugim, crkva je izgrađena mnogo ranije. Kako god, zbog brojnih uništavanja i paljenja crkve i manastira, skoro da nema nikakvih drugih podataka. A jedva i da je ostao poneki delić živopisa, pa se u crkvi mogu videti samo retki tragovi fresaka. Istorija manastira – kao i većine ostalih u Srbiji – podizanje, rušenje i paljenje, pa ponovna gradnja – i tako vekovima. Danas je ovo ženski manastir, sa ikonopisačkom radionicom i velikom, toplo uređenom portom i konacima. U crkvu nas je uvela mlada monahinja, izuzetno ljubazna i raspoložena i da nam odgovara na unakrsna pitanja, i da nam kaže ponešto o sebi, o manastirskom životu, o ljudima koji ovde dolaze, o borbi za duše i borbi protiv sujeverja u ovim krajevima. Ali neka te ispričane priče ostanu među zidovima kameničke crkve.
U blizini se nalazi i crkva Presvete Bogorodice, koju, nažalost, nismo videli. Za nju kažu da je najoriginalniji i najvredniji spomenik Timočke eparhije – a posebno je zanimljiva njena spoljašnjost, tj. dve kule koje po bokovima izviruju iz priprate. Arhitektura je delom moravska, a delom kombinacija romanike i gotike, sa veoma vrednim živopisom crkve.

Knjaževac

Da je bilo vremena, svratilo bi se i u Rgošte i u Žlne, ali nije. Ali Knjaževac nismo mogli da preskočimo. Gradić leži na obalama Svrljiškog Timoka, i prostire se duž lepo uređenog keja, koji sprovodi Svrljiški na randevu sa Trgoviškim Timokom, da sa severa Knjaževca, kao Beli Timok, krenu dalje za Zaječar. Grad ima oko 20.000 stanovnika, a pravu lepotu – gradsku vinjetu – predstavljaju raznobojne zgrade, sveže sređenih fasada, na keju Dimitrija Tucovića. Iznad njih, na brdu, nalazi se gradski vidikovac (ali kao što rekoh, bili smo tih dana na oporavku od Midžora, pa nismo arhivirali i taj, mora biti divan pogled na Knjaževac). Odmah preko puta šarenih zgrada, s druge strane reke, nalazi se interesantan park, galerija kamenih spomenika na otvorenom, a u istom parku je i spomenik oslobodiocima Knjaževca iz 1876. i 1877. godine, tj. umanjena kopija originala koji su Bugari odneli tokom Prvog svetskog rata. I zaboravili da vrate.

Staro ime Knjaževca (iz turskog perioda) bilo je Gurgusovac. Jedna od „znamenitosti“ iz tog vremena bila je i Gurgusovačka kula, koja je dobro poslužila kao tamnica za političke zatorenike tog doba, poznata i kao „Srpska Bastilja“. Odlukom Knjaza Miloša Obrenovića, kula je kasnije zapaljena i uništena (mada se ostaci mogu videti i dan-danas), pa su – njemu u čast – Gurgusovčani promenili ime svog naselja u Knjaževac. A i bolje zvuči.

Blizu centra grada, u ulici Trg oslobođenja (br. 17), nalazi se Udruženje za negovanje tradicije – Knjaževac, gde možete doznati još ponešto o kulturi i istoriji ovoga mesta koja se prostire daleko u praistoriju. U prostorijama Udruženja možete i pazariti nešto od domaćih proizvoda – pa tako i neke „dvopređne čarape“, koje su u 18. veku rađene u čak 734 ornamenta, i to od crvene i crne vune. Originalni primerci (zbirka od 600 komada) se čuvaju kao kulturno dobro u gradskom muzeju Knjaževca.
Još jedno od obeležja grada je crkva Svetog Đorđa, iz 1835. godine, koja svojim visokim zvonikom sa satom dominira ulicom Trga oslobođenja. A na završetku keja Dimitrija Tucovića, ulica se lagano penje, između ostalog i zato da bi vas dovela do par simpatičnih pekara gde se mogu kupiti baš ukusne vanilice. Čisto da znate.

Knjaževac – Zaječar

S obzirom da smo se za par sati jedva malo primakli Beogradu, morali smo da dižemo sidro iz Knjaževca i da polako krenemo za Zaječar. I bilo je to stvarno polako. Iz ex-Gurgusovca možete se lokalnim putem zaputiti ka selu Ravna, a možete i na glavni put – pa do table za Timacum Minus. Ako idete lokalnim putem, naići ćete, blizu sela Potrkanje, do vinarije Jović. A pošto je Knjaževac i kraj poznat po višnjama, jedno od Jović-brendova je i vino od višnje („Višnjica“).

Uskoro ulazite u atar sela Ravna. Još kada nailazite ka selu (od puta Knjaževac – Zaječar), kada već ugledate prve kuće, sa svoje desne strane, stotinjak metara od puta, u njivama – ugledaćete Timacum Minus. To je, tzv. kasnoantički lokalitet, rimsko utvrđenje iz prvih vekova nove ere. Prvo (i to u prvom veku) je to bio logor rimskih legionara, a u trećem i četvrtom veku, valjda kad je logor legalizovan, izgrađena je i tvrđava sa kulama. Samo nalazište je (skoro) potpuno neuređeno, mogao bi neko pola rimskih cigli da odnese… Kažu da su nedavno ovde vršena ispitivanja (od strane nemačkih stručnih ekipa) i da su konstatovani dodatni, brojni tragovi naselja i utvrđenja na istoj lokaciji. Za sada, naravno, nema novca, ali će se istraživanja nastaviti kad bude bilo moguće. U samom selu nalazi se škola, u kojoj je (malo u školi, malo u školskom dvorištu) priređena zbirka etno spomenika – rimskih spomenika, carskih počasnih natpisa, skulptura i reljefa. Tako na jednom od spomenika u dvorištu škole piše „Bogovima Manima, Julija Haritine požive 45 godina. Tit Klaudije Valerijan, vojnik 7. Klaudijeve legije, služio 4. godine, živeo 22 godine. Tit Klaudije Valens veteran, teserarije iste legije, svojim najdražim, zaslužnim, ženi i sinu, sebi za života i deci Juliji Valentiji, Titu Klaudiju Valentinu.
Titu Klaudiju Valentiju i Titu Klaudiju Valentionu podiže spomenik.“
Eto kako je nekada izgledala mladost rimskih mladića – 22 godine, 4 godine u vojsci, i – gotovo.

Osim istorije Rima na ovim prostorima, ovde, odmah pored škole, možete videti i muzej vinarstva (sa osvrtom na rakiju), gde se mogu videti kazan za pečenje rakije iz Pričevca, pa kopija kuće iz 19. veka iz Gornje Kamenice i tako to. Kao što sam već napomenuo negde u prethodnom tekstu – sve ovo samo govori da bi u knjaževačkom kraju trebalo odsesti barem nekoliko dana da bi se sve natenane obišlo. Ali opet, bolje je nešto videti i na kratko, kad ste u prilici, a ako se nekada pojavi još neka prilika i više vremena, utoliko bolje.
Već kada je izgledalo da do Zaječara više nećemo skretati sa glavnog puta, naiđosmo na tablu – putokaz za manastir Suvodol, iz 11. veka. Pa ko bi onda odoleo da se još malo provoza kroz guste, listopadne staroplaninske šume. Ušli smo tako još jednom u Park prirode Stara planina, i posle vožnje od 5-6 kilometara – lošim putem, ali kroz divne šume, prošavši usput i selo Selačka, stigli smo pred kapije manastira. Već sam pogled na spoljašnjost crkve jasno je govorio da se ne radi o jedanaestom, već nekom (mnogo) kasnijem veku. Opet, crkva se zaista ubraja u najstarije u Srbiji i vezuje još za kneza Lazara. Pošto su crkvene arhive spaljivane, i stara i novija, nema drugih podataka.
Crkva je posvećena Rođenju Presvete Bogorodice i danas je to ženski manastir. Posle više skrnavljenja crkve od strane Turaka, i naknadnih popravki, davne 1865. godine svetinja je napukla u oltaru – pa je srušena i izgrađena nova crkva, za vreme vlade kneza Milana Obrenovića. Tako su i freske, a i ikonostas, relativno novijeg datuma. A na sajtu turističke organizacije Zaječar piše i ovo: „Prema narodnom verovanju, prilikom izgradnje crkve episkop Evgenije stavio je u oltar delić moštiju Svetog Velikomučenika Pantelejmona, najpoznatijeg iscelitelja. Time bi se mogao objasniti dolazak bolesnika iz svih krajeva Srbije u ovaj manastir.“
A ispred same crkve nalazi se jedan omanji bazen – ribnjak sa pastrmkama. Osim što služi kao ukras porte, verovatno služi i kao „ostava“ za dane posta.
Opet u kola, pa nazad – na magistralni put ka Zaječaru. Prateći dalje Beli Timok, obližnji staroplaninski vrhovi sve više su izgledali kao obična brd, i samo nas je još Vrška čuka pomalo podsećala na to kakav i koliki masiv čini praroditeljska Stara planina.

Zaječar

Bio bi to stvarno pretenciozan poduhvat opisivati Zaječar, posle samo jednog svraćanja u centar ovoga grada (gradića?) od 50.000 stanovnika (uključujući i turiste). U ovome slavnom gradu rođeni su hajduk Veljko (istina, u selu Lenovac, blizu Zaječara), Svetozar Marković, Nikola Pašić, Đorđe Genčić, Zoran Radmilović i mnogi drugi znani i neznani. Uzgred, odavde je i sadašnji predsednik Vlade Srbije.

U centru grada nalazi se spomenik Nikoli Pašiću, našem čuvenom političaru, radikalskom prvaku, učesniku Timočke bune (a zbog toga i 5-6 godina azilantu u Bugarskoj) i, konačno, predsedniku Vlade u najtežim vremenima po Srbiju (kakva se inače ciklično ponavljaju svakih par decenija).
U blizini je još jedan, impresivan spomenik izginulim ratnicima u Balkanskim i Prvom svetskom ratu, podignut 1928. godine. Okolni plato je bogato ukrašen cvetnim aranžmanima, a za one turiste koje autobusi istovare u centru, posle putne dremke, pa još nisu sigurni u kom se gradu nalaze – na jednom delu travnjaka pomoću rozikastih cvetića ispisano je: „Zaječar“. Okolinom dominira osmospratni (ako se nisam zabrojao) hotel „TIS Srbija“, za koji bi se reklo da je u fazi renoviranja. Unutrašnjost hotela sa recepcijom izgleda sasvim pristojno, a na hotelskom sajtu se vidi da u ponudi imaju renovirane, moderne apartmane namenjene i onim najzahtevnijim gostima.
Već pomalo umornih očiju od svega viđenog do Zaječara, i svesni da nismo prešli ni polovinu puta do Beograda, ostalo nam je samo da prošetamo centrom, pa šta vidimo – vidimo. A u oči odmah upadaju zgrada Narodnog muzeja, kao i zgrada opštine u jarkim roze-crvenim bojama. I u kratkoj šetnji odmah ćete uočiti nekoliko kineskih tržnih centara i prodavnica, a osim već svuda odomaćenih parking zona, u samom centru smo prisustvovali i jednoj neprijatnoj tuči dva manja čopora pasa lutalica. Tek da se osećamo kao kod kuće.

Na području Zaječara, u davna, davna vremena, živeli su Tribali, pa Mezi, Timahi… a Sloveni su stigli u ove krajeve nešto kasnije, verovatno u osmom veku. Zaječar se kod Turaka prvi put spominje 1466. godine, a posle velikih borbi tokom srpskih ustanaka, grad je oslobođen, 1833. godine, i pripojen matici Srbiji. Pedeset godina kasnije, u Istočnoj Srbiji je izbila Timočka buna, kada se narod pobunio zbog Vladine naredbe o oduzimanju oružja od narodne vojske. Posle sloma bune, došao je novembar 1833. godine, „mesec smrti“, jedan od najtragičnijih perioda u istoriji Zaječara. Osuđeno je više od 800 učesnika bune, od toga njih 94 na smrt. Tada je i Nikola Pašić prebegao u Bugarsku, odakle se vratio nakon abdikacije kralja Milana, 1889. godine. Malo istorije nikad nije naodmet.

Zaječar je sa istoka i zapada prijateljski opkoljen sa Crnim i Belim Timokom, koji se kasnije ulivaju u Veliki Timok, na izlazu iz grada, negde pre Vražogrnca. Koristeći brojne vodene tokove, rečice i potoke u gradskom jezgru, Zaječarci su sebi uredili Popovu plažu za rekreaciju i kupanje, a u južnom delu grada nalazi se još jedno izletište i veliki park – šuma Kraljevica, koja – osim zelenila Tupižnice i Stare planine, takođe obogaćuje ovdašnji vazduh.

A u centru Zaječara (ne možete da promašite) nalazi se jedan zanimljiv kutak – kako spolja, tako i iznutra – Radul Begov konak. Zgrada u belom, sa drvenim stubovima i terasom sa dva izbačena doksata koja asocira na prošle vekove i jedan je od retkih spomenika orijentalne arhitekture u ovome kraju, „zahvaljujući“ tome što je, posle oslobađanja od Turaka, retko šta tursko ostalo čitavo.
Ovaj konak je, malo pre oslobođenja, trgovac Radul Gligorijević kupio od Turaka, pa zato, kao Radulova imovina, nije zapaljen ili srušen po dolasku slobode. E sad, možda je Radul kupio konak od nekoga bega, ali verovatnije je da je sam Radul živeo kao beg, pa odatle i naziv zgrade. U prizemlju je galerija, gde se povremeno smenjuju izložbe, promocije knjiga i pesničke večeri, a na spratu su perfektno očuvane prostorije koje se najbolje mogu opisati – fotografijama. Tu je jedan od najbolje očuvanih orijentalnih salona, takozvana „arapska soba“, u drvetu, intarziji, rezbariji, pa par soba – salona ondašnjeg Zaječara sa nameštajem iz 19. veka, uključujući i starinski gramofon, ćilime, tepihe i prekrivke, pa peći – koje su služile koliko za grejanje, toliko i za ukras, a tu je i jedan starinski foto-aparat, još uvek u perfektnom stanju.

Kroz postavku Konaka proveo nas je preljubazni Zoran Kostadinović, a primio nas je i pričao nam kao da je u posetu Konaku, u najmanju ruku, došao njegov zemljak, predsednik Vlade.
Par stotina metara dalje od centra, na jednom urbanistički nedefinisanom trgu, nalazi se i spomenik Zoranu Radmiloviću, ovekovečenog u bronzi u liku nezaboravnog Radovana Trećeg. Na tom platou održavaju se ponekad i pesničke večeri u sklopu festivala „Dani Zorana Radmilovića“, pa verujem da tada i ovaj deo grada mnogo lepše izgleda.
Kao što se da zaključiti, nismo videli mnogo od Zaječara, ali ovakvi „upadi“ u gradove su dobra osnovica za neke buduće posete, jer tada možete lako da nastavite tamo gde ste nekada stali.

Od Zaječara smo skoknuli do Feliks Romulijane, već pomenutim provlačenjem pored postavljenih prepreka, inače bi nas obilaznica odvela do Boljevca i Paraćina, što nije bilo na današnjem meniju. U blizini je i Gamzigradska banja, smeštena u rečnoj dolini Crnog Timoka, gde se možete lečiti, odmarati, rekreirati, baviti se sportom, lovom i ribolovom. Temperatura vode je oko 40 stepeni, a banjske vode se svrstavaju u „zemno-alkalne hiperterme odnosno akroterme“ i leče veći broj bolesti, što je očigledno primetio još pre skoro 1900. godina, Gaj Valerije Galerije Maksimijan.

On je, kao jedan od 17 imperatora Rimskog carstva rođenih na tlu današnje Srbije (mada, ja se ne bih toliko hvalio tim podatkom – s obzirom na trenutnu zaduženost Italije, plašim se da će polovinu duga da prevale na nas, zbog tih silnih imperatora koji su ovde rođeni) negde u 3. i 4. veku naše ere izgradio Feliks Romulijanu, carsku palatu nazvanu po njegovoj majci, Romuli.

Lokalitet je otvoren svakoga dana, od 8 do 19 časova, pa ga svakako treba posetiti. To vreme stoji na tabli na ulazu u palatu, ali, naravno, proverite to kad dolazite ovamo.
Naš zemljak Valerije Galerije gradio je svoju palatu sve do svoje smrti, ali nije dočekao i da se useli u nju. Istina, telo mu je kasnije preneto u carsku palatu, gde je sahranjen pored majke – na brdu Magura, jedan kilometar od palate. Imperator Galerije je u religioznom obredu (apoteozi) uzdignut među bogove, čime je uhvatio poslednji voz da se apoteozira – jer je car Konstantin Veliki dve godine kasnije proglasio Hrišćanstvo za oficijelnu religiju Rimske imperije.

Do potvrde da je ovo carska palata došlo je, i formalno, 1984. godine, kada je iskopan fragment arhivolte (fasadna, dekorativna površina luka), na kojem se nalazio natpis: FELIX ROMULIANA. Unutrašnji prostor palate prostire se na oko 4,5 hektara, pa se do mile volje možete diviti odbrambenim zidinama, kulama, ostacima palate, hramova, termi i drugih preteča velnesa i fitnesa.

Romulijana je poznata po svojim podnim mozaicima, od kojih su najveći fragmenti odneti, restaurirani, i – koliko sam razumeo – izloženi u Narodnom muzeju u Zaječaru. A najveći podni mozaik je već godinama prekriven slojem peska i šljunka, da bi ostao dobro očuvan (?) za neke naredne generacije (?) ili već iz nekih drugih, meni neuhvatljivih razloga. Kažu da najveći deo Romulijane još uvek leži ispod zemlje (što se uklapa u ove tehnike očuvanja vrednih stvari), a poslednja istraživanja nemačkih arheologa (verovatno istih onih iz sela Ravna) pomoću specijalnih mašina pokazuju da izvan carske palate postoji još puno građevina, možda i čitav jedan novi grad – Feliks Romulijana 2? Da li će se pre završiti iskopavanje nove Romulijane ili sređivanje puta ka Zaječaru, videćemo.

Bor – Borsko jezero – Žagubica

Vratili smo se do Zaječara i uhvatili pravac za Bor. Istim onim prelepim putem koji smo upoznali u dolasku, zbog obilaznice od Paraćina ka Zaječaru, posle Boljevca, brzo smo ušli kroz svečanu kapiju Bora.
Još iz daljine možete videti, desno od grada, obrise najvećeg veštački stvorenog udubljenja u Evropi. Taj površinski kop nastao je – ne kada je Piroćancu ispao dinar u rupu u zemlji, pa krenuo da ga traži, već eksploatacijom bakra tokom prošlog veka. Za razliku od tog vremena, bakar se eksploatiše i danas, ali po većim gradovima, obično iz energetskih i telefonskih kablova, iz transformatora, skidanjem oluka i na slične dobro poznate načine. Inače, u ovo džinovsko udubljenje mogla bi da stanu tri Borska jezera, ili 36 miliona kubika vode (ili zaječarskog piva, na primer plus pena)
Iako smo već neizbežno ulazili u cajtnot, tj. bilo je očigledno da će nas mrak uhvatiti već iza Žagubice (a nije baš neka zabava voziti noću po homoljsko-kučajskim planinama, jer se rupe teško izbegavaju i danju), ipak smo, makar kolima, prošli kroz centar Bora. Već sam ulaz u grad, kroz velike gvozdene portale, na kojima piše „dobrodošli u Bor“ i „Srećan put“, je nešto prilično neuobičajeno za srpske gradove. U centar Bora uvodi vas široki kolovoz sa po dve trake, a usput možete videti divno uređene travnato-cvetne površine, uz potpuno odsustvo đubreta (potpuno nestvarna situacija), a na travnatom pojasu između auto-traka stoje eksponati rudarstva – od rudarskih kolica do džinovskog kamiona-dampera! Jedan takav kamiončić, inače, ima preko 100 tona, visok je i širok preko 12 metara, a guma je viša od našeg basket-centra, Nenada Krstića, za oko 90 santimetara. Ako se nađete iza dampera na nekoj pumpi, pa još kad Miško kaže – „do vrha!“, bolje idite negde drugde, jer u rezervoar staje 3200 litara goriva. U Boru, pored ovoga što smo videli, postoji čitav park – muzej rudarske, metalurške i mašinske opreme.
Provozali smo se do kraja glavne ulice, i usput prošli još dva-tri kružna toka, po čijim središnjim delovima stoje fino uzdignuta zatravljena brdašca, sa spomenicima rudarstvu. Jedan od spomenika je posvećen Đorđu Vajfertu, prvom vlasniku borskog rudnika bakra. Za pivo već znate. A pored spomenika je robna kuća „Beograd“, jedna od retkih u Srbiji koja doprinosi ugodnom gradskom ambijentu – sa svojim neobičnim, jarko crvenim krovom/fasadom.
Grad deluje potpuno urbanistički uređeno i zaokruženo. Istina, nismo se maknuli od glavne ulice, i sve ovo je ipak samo jedan površni utisak iz kola. Ali… Potpuno neočekivano, posle svih sumornih i crnih vesti koje godinama stižu preko televizija iz Bora i o Boru, i predubeđenja da ćemo ovde zateći valjda samo ruševine, osušeno drveće i napuštene salune, Bor nas je o-Bor-io sa nogu.
Na turističkom sajtu grada, osim muzeja vezanog za rudarstvo, preporučuje se i obilazak dvorca kneza Aleksandra Karađorđevića, hamama kneza Miloša, nečeg u Boru, nečeg u susednoj Brestovačkoj banji, pa Borskog jezera, i obližnje (kod sela Zlot) Lazareve pećine – čak osam kilometara dugačke, barem onog ispitanog dela.
Dakle, za-Bor-avite predrasude o ovome mestu, i postanite, kao i mi, po-Bor-nici Bora.

Ubrzo smo već jezdili ka Žagubici, prošavši pored skretanja za Brestovačku banju. Tu se, kad se ima vremena, može videti najveća banjska šuma (!) u Evropi (90 hektara), a banja spada u najstarije u Srbiji, pa su ovde oboljenja kičmenog stuba, kostiju, zglobova, mišića i puno toga drugog, lečili još stari Rimljani i Vizantinci. Verovatno bi i Nole ovde lako sredio probleme sa ramenom pred US open? U banji postoji 10 termo-mineralnih izvora, sa finom temperaturom koja se kreće od 32 do 40 stepeni.
Sada, dakle, više opisujem šta nismo videli nego obratno, sve u želji da osetite našu grižu savesti što se nismo zaustavili i duže ostali u ovom kraju. Stali smo samo na kratko pored Borskog jezera, glavnog izletišta i kupališta Borana, divnog, zelenkastog jezera – na prvi pogled čistog i prozirnog. A i na drugi pogled. Jezero je nastalo pregrađivanjem Brestovačke reke, pa se naziva i Brestovačko, a tek kada vidite svojim očima koliko je ovo jezero (površine skoro 30 hektara, a duboko i do 50 metara), možete da zamislite kolika je tek ona rupčaga u Boru, sposobna da proguta tri ovakva jezera.

Put se morao nastaviti, jer nas je čekao zahtevan planinski prelaz od Borskog jezera do Žagubice (oko 35 kilometara). Put prolazi blizu Crnog vrha (1043 metra visokog) gde su nekada izvođeni (a sada valjda stali) pomalo megalomanski planovi izgradnje hotela baš visoke kategorije.
I ovde su putari upravo završili onu čuvenu fazu pripreme puta za krpljenje rupa: nekoliko kilometara puta u rupama 50 h 50 santimetara, 5-10 santimetara dubine; a zatim još nekoliko kilometara puta gde je situacija obrnuta, tj. rupčage su već nečim nasute, tako da se ovde ne radi o rupama na putu već o brdašcima 10-15 santimetara visine, što je podjednako zabavno. Naviknuti na ovakve situacije, potpuno opušteno krivudali smo levo-desno po putu, izbegavajući prepreke kao na trenažeru. Kao i uvek, svi osim vozača su nesmetano uživali u prelepim slikama Homolja, ali neko mora i da se žrtvuje. Usput jedva da smo sreli još po neki automobil, koji bi takođe vrludao levo-desno po asfaltno-minskom polju (pardon, putu).

Naša upornost bila je nagrađena divnim pogledom na dolinu Mlave, koji se otvara odmah pošto iza sebe ostavite, sa desne strane, vrh po imenu Čoka Rakita. Ušli smo u Žagubicu i nepogrešivo se zaputili ka vrelu Mlave – u podnožju Beljanice, da se pogostimo ukusnom mlavskom pastrmkom na terasi motela Vrelo. Put ka motelu poslednjom krivinom zavija oko žagubičkog groblja, gde, hteli ne hteli, morate videti jednu grobnicu impresivnih razmera, bogato opremljenu – sa tekstom koji kaže da tu počiva: „Dragomir, jedini milioner u Žagubicu“ – šta god to značilo u ovoj zemlji gde smo svi, devedesetih, bili i milijarderi i bilioneri – istina, dinarski.
Terasa motela se pruža iznad same površine reke, nedaleko od mesta gde izvire Mlava i gde formira jezerce modro zelene boje. Taj prostor oko vrela ima prečnik od tridesetak metara, a kažu da je dubina čak 74 metra (i to ona ispitana dubina!). Kada vrelo „radi“ punom parom, izbacuje čak 15 kubika vode u sekundi a, očigledno, izbacuje i sve ronioce koji pokušavaju da dođu do dna vrela! Zato se valjda i zove vrelo, jer sve ključa kad voda krene odozdo?

Smanjivši brojno stanje pastrmki u Žagubici, krenuli smo ka zalasku sunca kroz Ribarsku, a zatim i Gornjačku klisuru. Prošli smo i pored čuvene Trške crkve, jedne od najstarijih crkava u celoj Srbiji – neki kažu da potiče iz devetog, a neki – iz dvanaestog veka. Kapija crkvene porte bila je već zaključana. Mrak je već polako osvajao Homolje, dok je tanki crveno žareći oreol oivičavao udaljene planine na horizontu, pa je to bio znak da nastupa pravo vreme za tradicionalno vračanje, vlašku crnu i belu magiju, natprirodne pojave i poneki pad u ritualni trans. Od svega toga, došlo je samo do jedne pojave, i to prirodne – počela je kiša. Put se ponovo pentrao, spuštao i krivudao, i nije se smirio sve dok se nije rasklisurila Gornjačka klisura. Prošli smo usput i odvajanje za Krepoljin, za Milanovac i Krupajsko vrelo, prošli smo manastir Gornjak, već potpuno tih i ušuškan u odgovore na svoje večernje molitve, prošli ostatke stare Mitropolije, prošli tajanstveno mesto gde „Voda ćuti“, mesto gde su nekad, po legendi, preko Mlave pričali knez Lazar i isposnik sveti Grigorije… Uskoro smo već za sobom ostavili i Ždrelo, gde noću blješte svetla istoimenog hotela – banje u obliku srednjovekovnog zamka, i stigli u živahni Petrovac (na Mlavi). Odatle smo nastavili ka Požarevcu, prolazeći kroz brojna braničevska sela.
Svaki čas se pojavljivao onaj novi znak „naseljeno mesto“, što je značilo laganu vožnju od 50 na sat. Šta da se radi – bezbednost u saobraćaju na prvome mestu! A da to svakako ima smisla, pokazalo se kad je magistralni put kojim smo prolazili, pravo niotkuda, u sred apsolutnog mraka, presekao neki biciklista, da l’ kamikaza ili samoubica, ko bi znao. Sva sreća, projurio je nekako ispred kola, inače bih u okviru ovoga putopisa sada opisivao i KPZ Zabela, ni kriv ni dužan. Šta reći – izbegavajte noćnu vožnju lokalnim putevima, kad god možete.

Jedva nekako, obiđosmo Požarevac obilaznicom, i uz još malo vožnje duž stotinjak kilometara mračnih puteva – stigosmo do Beograda.
Obilazak Istočne Srbije nam je, tako, samo otvorio apetit za još obilaženja Istočne Srbije. Možda je to uticaj neke usput pokupljene bele magije, a možda je to samo posledica iskonskog zadovoljstva koje pruža osvajanje Midžora, ko će to znati. Ova zemlja, očigledno i dalje krije neslućene lepote, zanimljive priče i tople ljude, koji su vam uvek na raspolaganju, gde god privirite. Obilazak ovih kutaka Srbije trebalo bi, svakako, da bude jedna vrsta hodočašća za sve stanovnike ove zemlje. I neka je ponegde – ponešto i propalo, neka je i siromašno, neka je i napušteno, neka je i staro – treba videti. Jednostavno, treba.

Slobodan Boba Ogrizović

Putopis „Istočna Srbija (prvi deo)“ možete da pogledate ovde>>>

Tweet

The post Istočna Srbija (II deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Kada se pomenu putovanja po Srbiji, retko kada će vam prva asocijacija biti Istočna Srbija. Kako kod nas „svi putevi vode ka Zlatiboru (i Kopaoniku“), treba imati barem malkice avanturizma a i entuzijazma (tj. voleti putovanja po našoj zemlji), da biste se zaputili ka Istoku.

Tura koju smo zamislili da obiđemo za tri dana prvomajskih praznika obuhvatala je:
– „skok“ autoputem do Požarevca,
– zatim levo-desno, preko Petrovca na Mlavi – do Kučeva,
– dalje nas je put vodio preko Majdanpeka do Negotina i Rajca,
– a zatim uz Dunav do Kladova, i dalje – Đerdapskom klisurom do Golupca, pa – nazad kući.

View Larger Map

Inače, ono „prvi deo“ u naslovu znači da će biti još tura po Istočnoj Srbiji, a prva sledeća je – od pomenutog Petrovca na Mlavi, jugoistočno – preko Žagubice do Bora, pa dalje do Zaječara i Gamzigrada. Za desert – Rtanj, pa Grza i onda, od Paraćina autoputem za Beograd.

„Prvomajska“ tura nije bila nimalo naivna – uključivala je 800 km puta, tj. puteva, u ne baš divnom stanju. Zato će, nažalost, vozači na putevima istočne Srbije mnogo više pažnje obraćati na rupe po putu nego na okolne, neponovljive pejzaže.

Da se na put krene za vreme prvomajskih praznika, bila je, valjda, logična odluka – a sa druge strane, za turističke saveze i radnike ovoga kraja bilo je, valjda, takođe logično da i oni praznuju i da se ne sekiraju mnogo što neko hoće da vidi turističke i prirodne lepote o kojima su zaduženi da brinu i da ih pokažu drugima. A i poneki hotel je baš pred praznike podigao cenu svojih usluga, iako je i prethodna cena (kako smo kasnije shvatili) bila previsoka za ponuđeni servis. Pored toga, trebalo je još skoro pola sata čekati na uključenje kod Bubanj Potoka i još 20 minuta da se izađe sa auto-puta. Ali, u odnosu na ono što se vidi na ovakvom putovanju, nijedna neprijatnost (kao gore pomenute) nije naročito važna.

Dan prvi

Požarevac i okolina, uključujući i Veliko Gradište sa Srebrnim jezerom, nalaze se svega sat-dva od Beograda (tj. lako su dostupni), te smo prioritet stavili na one istočnije krajeve. Projurili smo kroz Požarevac, potpuno opusteo tog prvoga maja, a gde su bili njegovi stanovnici, saznali smo vrlo brzo.

Prvi cilj na našem putešestviju bio je manastir Zaova, jedna od brojnih svetinja u ovom, braničevskom kraju. Do njega se stiže preko sela Toponice, starim carigradskim drumom, ili drugim, asfaltnim putem za Petrovac na Mlavi. Kako smo skrenuli na uzani put ka manastiru, počeli smo da se mimoilazimo sa više automobila nego što smo ih prethodno videli u celom Požarevcu. Osim što se tu nalazi manastir, tu je i malo jezero, konak, restoran, a sve zajedno čini (izgleda) omiljeno izletište Požarevljana, te uletesmo u pravi prvomajski uranak, sa stotinama (hiljadama) parkiranih automobila. Tako smo se, nekako, kroz dimnu roštiljsku zavesu i kakofoniju raznih muzičkih žanrova, probili do manastira…

Crkva je posvećena Jelici, sestri Pavla i Radula Radića, vazala kneza Lazara u Braničevu. Pošto je bila nepravedno oklevetana i optužena od strane svoje snaje, Jelica je doživela tužnu sudbinu da ju je rođeni brat vezao konjima za repove i tako joj presudio. Kada je Pavle potom saznao da je nepravedno usmrtio svoju sestru, pokajao se, kaznio na isti način svoju ženu, Jeličinu snaju i zauvek napustio i svoj dvor i svoje bogatstvo i imanja… Kasnije je sam knez Lazar naredio da se na grobu Jeličinom podigne crkva, koju je narod kasnije krstio u zaovinu crkvu ili – Zaovu. Krajem 15. veka, Turci su do temelja porušili ovu crkvu, da bi tek posle nekoliko vekova, najverovatnije krajem 18. i početkom 19. veka, u doba Karađorđa, crkva ponovo bila podignuta. U obnavljanju su kasnije učestvovali i Knez Miloš Obrenović, a i knez Aleksandar Karađorđević.
U crkvi se mogu videti zaista lepe freske, kao što su Bog Svedržitelj – na crkvenom svodu kao i Usekovanje glave Svetog Jovana Preteče, zanimljivu po tome što je freskopisac prikazao Irodijadu, ženu Irodovu – u srpskoj građanskoj nošnji 19. veka, kakva se tada nosila u Požarevcu.
U crkvi se nalazi i Jeličin grob, iznad koga je i slika koja prikazuje kako četiri bela konja rastržu nesrećnu ženu. U sredini slike se, u vojvodskom odelu, nalazi njen brat.
U blizini crkve nalazi se i izvor Svete Petke, a na jugoistočnoj strani, 300 metara udaljen, nalazi se i izvor Šopot. Narod ovoga kraja smatra ove izvore, naročito Šopot, lekovitim.

Spustivši se kolima istim putem kroz šumu do glavnog puta za Petrovac, nastavili smo još petnaestak kilometara do skretanja za sledeći manastir, Bradaču, kod sela Crljenca i Kule (put iz Kule je pristupačniji, mada se malo vozi po makadamu i zemljanom putu). I ovaj manastir je vezan za smrt sestre Jelice, pa smo iz knjižice o manastiru Bradača doznali i za ovo narodno predanje: „na mestu gde je palo samo telo sestre Jelice, sagrađena je crkva Zaova, gde su ispale njene oči, sagrađena je crkva Sestroljin, gde je njena ruka pala sagrađen je manastir Rukumija, a tamo gde je njena donja vilica sa bradom pala, sagrađen je manastir Bradača…“ (Sestroljin i Rukumija su takođe u okolini Požarevca).
Prvi podaci o ovom manastiru potiču iz polovine 16. veka, kada je to bilo veoma živo i aktivno mesto. Ktitor manastira Bradače, posvećenog prazniku Blagovesti Presvete Bogorodice, bio je jedan od vlastelina kneza Lazara. Manastir je kasnije oko dva i po veka bio u ruševinama, da bi konačno bio obnovljen 1997. godine. Ispod manastirske crkve i zvonare, na zapadnoj strani, nalazi se i česma sa lekovitom vodom, za koju se tvrdi i veruje da je izlečila mnoge bolesnike.
Nedaleko od crkve, niče novi konak. Primio nas je i ugostio ljubazni Teoktist, na čemu smo mu veoma zahvalni. Uspomena i opšti utisak o nekom manastiru utoliko su lepši i jači ukoliko tamo naiđete na one monahe koji, široka srca, imaju vremena i za putnike namernike.

Put je dalje vodio ka Petrovcu na Mlavi, odakle smo se odvojili ka Kučevu, bacivši sa setom pogled ka putu za Žagubicu, Gornjak, Bistricu, Krepoljin… Odavde se polako izlazi iz ravnice a zatim kreće blagi uspon ka Kučevu i kasnije Majdanpeku, dok vas, sa desne strane, sve vreme prate Homoljske planine.

Nekih 7 kilometara posle Petrovca, dolazite do skretanja za selo i manastir (i reku) Vitovnica, gde se, po ko zna koji put, vidi kakav su talenat imali srednjevekovni vladari, narod i Crkva da pronađu mesta gde izgrađene crkve ne možete nikako zamisliti odvojeno od okolne prirode (a ni obratno), i koji kao da su tu oduvek, isto koliko i okolne šume, stene, rečice…
Ovde se nalazi grob anonimnog monaha Sinaita, jednog od Sinaita (monaha sa Sinaja) koji su, bežeći pred Turcima, došli u Srbiju i tu se naselili – za vreme cara Lazara i njegovog sina despota Stefana Lazarevića. Vitovnica spada u najstarije manastire Braničevske Eparhije, i potiče iz 13. veka. Malo niže od crkve, protiče reka Vitovnica, koja u tom delu zapravo vijuga kroz pravi pravcati mali kanjon, i preko maloga slapa otiče dalje niz obronke Homolja. Tu se nalazi i lekoviti izvor Svetog Jovana, sa ikonom Sv. Jovana Preteče urezanom u stenu iznad izvora. Na istočnoj strani od manastira uzdiže se jedna stena, gde je po predanju bila crkvica, čiji se ostaci još mogu videti i koja je služila monasima za bogosluženje čak i daleko pre formiranja manastira. Vitovnica je zadužbina kralja Milutina, a podignuta je u znak pobede nad bugarskim odmetnicima koji su dugo ugrožavali čitav kraj. Vitovnica je tada označavala granicu, krajnju tačku srednjevekovne srpske države. Crkva je posvećena Uspenju Presvete Bogorodice.

Na dva kilometra od manastira nalazi se lokalni ribnjak – sa hiljadama pastrmki svih veličina. Međutim, ako vidite da je nedavno padala kiša (ili se sprema da padne), bolje da ne idete ovim – ne samo lošim nego i uzanim putem. Ako je u izgledu suvo vreme, onda možete sebi priuštiti tu vožnju. Sa druge strane, zaista je reč samo o ribnjaku – dakle ništa od ručka ili večere na licu mesta, već svoj „ulov“ jedino možete poneti kući i tamo ga spremiti. U nekoliko kaskadnih bazena brčka se više generacija pastrmki, a one najveće imaju između sedam i deset kilograma i služe uglavnom za mrešćenje. A kakav bi to ručak bio!

Istim putem se vraćate na put Petrovac – Kučevo, a odatle imate još nešto manje od trideset kilometara do Kučeva. Put prolazi kroz divne predele, a pošto prođete kroz Kučajnu, ostatak puta je u apsolutno katastrofalnom stanju. Možda je nedavno tu ukopavana neka cev, ali po stanju preostalog asfalta ne bi se baš reklo da je išta ovde skorije rađeno. A možda su samo probijeni neki rokovi? Ko zna, ali izgleda da danas svaki gradić ima svog gradskog menadžera…
Kada prolazite ovim putem, ne biste nikada saznali (jer nema nikakve table) da je samo nekoliko kilometara dalje jedna od najlepših pećina Srbije – Ceremošnja (a tu je i Ravništarka). A mi, pošto smo već dovoljno videli prvoga dana, krenuli smo ka (ranije rezervisanom) smeštaju u hotelu „Rudnik“ u Kučevu.

Samo Kučevo je malo mesto, ovom prilikom dodatno opustelo zbog prvomajskih praznika, sa ponekim kafićem, kafanicom, radnjicom… Teško da bi vas ovde išta privuklo da ostanete duže nego što morate. Kučevo se nekad davno (za vreme Rimljana) zvalo Guduskum, pa od šestog veka Kučevo, dok se u prvom turskom katastru (posle pada Smedereva) pominje kao Kruševica. Zatim je neko vreme Kučevo zvano i Gornja Kruševica da bi konačno 1886. godine došlo ponovo u posed svog starog imena.
Probali smo te večeri da pronađemo (reklamiranu u prospektima turističke organizacije) Kučevsku (ili Zvišku) potajnicu – mesto gde voda iz jednog izvora izvire nejednakim intenzitetom u različitim vremenskim trenucima i periodima. Zvučalo je zanimljivo, a na kraju smo jedva našli (raspitujući se okolo) nešto što, manje više, ne liči ninašta – pored napuštenih, u korov zaraslih objekata neke stare ciglane, cementare, šta li je već. Odmah pored protiče (zlatni?) Pek, a kad smo kod zlata, Kučevo skoro da izgleda kao neko mesto na Divljem Zapadu u kome se nedavno saznalo da je zlatna žila iscrpljena…

Dan drugi

Nekako smo prespavali i brže-bolje ujutru napustili naš skupo plaćeni smeštaj, te se zaputili nazad do pećine Ceremošnja. Pored same pećine nalazi se mali restoran, i zahvaljujući domaćinu, Ljubiši Trailoviću, koji je istovremeno i vodič kroz pećinu, uspeli smo u našoj nameri. Ulaz u pećinu inače košta 150 dinara. Nažalost, pećina Ravništarka je pod „upravom“ turističke organizacije Kučeva, pa se, verovatno, može videti samo radnim danom od 7 do 3?

Ceremošnja je dugačka 775 metara, a za turiste je na raspolaganju nekih 440 m. U ovoj pećini su se nekada skrivali hajduci i narod od Turaka, a u kraju je poznata i kao Jovanova pećina (po vlasniku celoga okolnog imanja).
Pećina je bogata nakitom (stalaktitima i stalagmitima) a priroda se ovde zaista veselo poigrala, pa možete videti i mladu Vlajnu sa mladoženjom (a i sa tastom i taštom), i Solunske ratnike, i opanak Kraljevića Marka (kad je hodao ovim krajem pa mu je noga propala u pećinu), pa čak i, uz diskretnu crvenu svetlost, Isusa Hrista izvajanog u kamenu (krečnom kalcitu). Kao i u svakoj drugoj pećini, i ovde žive slepi miševi, koji vam povremeno zalepršaju oko glave. E sad, ovo je već istok Srbije, pa je tu blizu i Rumunija, a tu je onda i grof Drakula (vampir, šišmiš!) – i ko zna koliko taj grof može da preleti za jednu noć u potrazi za klopom? A opet, sad kad mu turisti dolaze u zamak, na noge, zašto bi pikirao čak do kučevskih pećina?
Inače, Ceremošnju čini i jedna od najvećih pećinskih dvorana u Srbiji, kako kažu neverovatno akustična.

Uzgred, sećam se, opet iz Grčke, jedne mnogo manje (ukrasima siromašnije, a takođe akustične) pećine na ostrvu Kefaloniji. Ali tu se karta plaćala nekih 5 ili 10 evra, a svuda okolo bile su radnjice, suveniri, prospekti, razglednice, restorančići, sladoledi – pa obično tu ostavite mnogo više novca od onoga što ste planirali. A na sve strane stoje putokazi za turiste (ne možete da je promašite kojim god putem dolazili). Koliko bi Grci para naplatili (uzeli) na jednoj pećini kao što je Ceremošnja, ne usuđujem se ni da pomislim. A da bi uzeli, uzeli bi…

Naš vodič Ljubiša nam je, uz kaficu posle obilaska pećine (kafa 20 dinara!), pričao kako speleolozi nisu mogli nikako da otvore prvi planirani ulaz u pećinu (na koji se od restorana nailazi s desne strane, dvadesetak metara pre današnjeg glavnog ulaza) jer je na tom mestu sve vrvelo od zmija. Međutim, zbog dosadnih turista zmije su digle ruke (repove) i otišle na mirnije mesto. A ovde se može ugledati poneki daždevnjak, crn sa žutim prugama, koga ponekad stavljaju na nedra – za sreću, kako se (suje)veruje u ovim krajevima.

U svakom slučaju, cela Istočna Srbija obiluje divnim pećinama, a najveća i najduža je (ali samo po legendi) pećina po imenu Gaura rau, ili „Pećina smrti“. Jedan njen kraj nalazi se negde na Miroču, a drugi kraj izlazi s one strane Dunava, u Rumuniji. Onome ko pronađe tu pećinu iz legende, treba otprilike tri dana da prođe od ulaza do izlaza!
Vraćajući se putem ka Kučajni, videli smo jednu kuću, par stabala i mostiće preko rečice, ukrašene raznobojnim tračicama. Pročitali smo ranije po nekim drugim putopisima da je to lokalni običaj da se pomogne nedavno upokojenim dušama da lakše pronađu svoj put…

Dalje smo prošli pored malog, Kučajnskog jezera, sa isto tako malim vodopadom – a, svuda unaokolo nalazili su se rascvetali jorgovani. Dakle, i ovde se, kao i između Raške i Kraljeva, nalazi – dolina jorgovana.

Inače, još je car Hadrijan imao zlatne rudnike u Kučajni i pravio zlatnike sa svojim likom (negde 128. godine naše ere). Malo dalje od Kučeva prema Majdanpeku nalazi se arheološko nalazište i muzej rudarstva „Kraku Lu Jordan“, a mi smo uspeli da vidimo samo neku tablu sa tim nazivom, pored puta – ali niti parkinga, niti staze, niti igde ičega – a pošto su i tu vladali prvomajski praznici – nismo ni pokušali da potražimo to mesto. U obližnjem mestu Neresnica postoji i letnjikovac Aleksandra Karađorđevića (malo smo se provozali, i ušli u centar Neresnice, ali pošto – opet, nije bilo nikakvog putokaza ili table za letnjikovac – poučeni dotadašnjim iskustvima, vratili smo se na glavni put). Tu je, uzgred, i jedini primer neke nove investicije u kraju – fabrika vode „Duboka“.

Po pravom prolećnom pljusku vozili smo se do Majdanpeka. Kada sa ove strane idete ka tom gradiću, prvo nailazite na džinovsku rupu (površinski kop) na čijem dnu se nalazi pravo jezero (podzemne vode, kišnica…) a zatim na sam grad. Zadržali smo se malo u glavnoj, tranzitnoj ulici, ne bismo li ušli u trag turističkom vodiču koji bi nas proveo kroz obližnju (2 km udaljenu) Rajkovu pećinu. Vrata od turističkog biroa bila su zaključana, prodavačice iz susedne radnje rekoše nam da su „malopre videle tog dečka“, a potraga za vodičem nije nam uspela čak ni uz pomoć policije – koja nas je obavestila „da su praznici“! Dobra informacija zlata vredi!

Ipak smo se provozali do pećine, a uspeli smo jedino da vidimo „plastificirane“ padine obližnjeg izletišta naslonjenog na ulaz u Rajkovu pećinu (inače dugačku skoro 2,5 kilometra). Da pojasnim – svi okolni proplanci i travnjaci bili su prekriveni milionima praznih plastičnih flaša i kesa od jučerašnjeg (očigledno uspešnog) obeležavanja praznika rada. Bruka!

Ceo Majdanpek se, inače nalazi na velikoj uzbrdici (ili nizbrdici ako dođete iz suprotnog smera) i, na prvi pogled, izgleda simpatičnije od Kučeva (što i nije veliki uspeh), a posle malo lutanja usled konfuznih putokaza, nađosmo put ka Negotinu i nastavismo dalje.

Na izlazu iz Majdanpeka pored puta se može primetiti veliki broj ciglom ozidanih peći, gde se pravi najbolji ćumur u Srbiji. Kažu da ćumurdžija ima po celoj Negotinskoj Krajini, a kao sirovina se koristi samo slomljeno granje, osušeno drveće i korenje, tako da su ove zanatlije pravi zaštitnici životne sredine. Pošto je ceo homoljski i negotinski kraj bogat predanjima, bajkama i magijom, da pomenemo i Lešija ili Lesnika, duha koji gospodari šumama i zverima i koji se javlja u liku pastira. Lesnik pazi da se ćumurdžijski zanat radi kako su to i pradedovi i čukundedovi radili… inače… samo vas vile, lepe devojke, zlatnih kosa i sa krilima, mogu spasiti od tog šumskog čuvara.
Peć, koja je ozidana od 1200 cigala od blata, svakih petnaest dana proizvede sto velikih džakova ćumura. Od metra drva – sto deset kila ćumura.
Za one koji bi se do sada već umorili, postoji varijanta da se preseče do Donjeg Milanovca i zatim, lagano, Dunavskom magistralom nazad do Beograda. Za nas, istrenirane, najlepši deo je tek počinjao…

Pozdravismo se sa Homoljem, a sada smo prolazili pored Malog Krša, Deli Jovana, Velikog grebena i Miroča u daljini… Iako je bilo za očekivati da se krivuda nekim planinskim putevima, sve je to izgledalo mnogo drugačije. Put je vodio preko mnogih visoravni, sa divnim pogledima i na levu i na desnu stranu. Osim što su putevi i dalje bili lošeg kvaliteta… Kada dođete do Štubika, imate odvajanje za Jabukovac, tj. za manastir Vratnu, ali tamo možete i kasnije, po povratku iz Negotina. Nekoliko kilometara pre Negotina, nailazi se na manastir Bukovo, mesto gde je osnovana prva vinodeljsko-voćarska škola, još aprila 1891. godine. Manastir se nalazi na samoj krivini lokalnog puta, a, nažalost, tu nekako vlada sindrom naselja „Kaluđerica“, pa se, pored jednog konaka, gradi i drugi – a sve to na malom prostoru… Šteta. Znam i da su Crkvi uzeta ogromna imanja (i nisu vraćena do dan danas) pa se često nema izbora do da se zida tik uz crkvu, ali… Bukovo je zadužbina kralja Milutina, po jednom, ili Svetog Nikodima Tismanskog, po drugom, ili nekog od vlastelina Istočne Srbije, po trećem predanju. Ovde je, na Đurđevdan 1912. godine, potpisana srpsko-bugarska vojna konvencija za rat protiv Turske – sa naše strane potpisnik je bio general Putnik.

Spuštajući se ovim putem, pruža se divan pogled na čitavu Negotinsku Krajinu, i na tromeđu Srbije, Rumunije i Bugarske. Pošto je bilo rano popodne, prošli smo kroz Negotin, prateći put ka graničnom prelazu Mokranje (u čemu ne bismo uspeli da nismo stajali i zapitkivali lokalne Negotince), i vozeći se pravcem ka Bugarskoj. Put izgleda kao (malo bolji) seoski put, ali eto, služi da se stigne u Evropsku Uniju! Negde blizu graničnog prelaza, posle prolaska kroz Kobišnicu ili, druga varijanta, kroz Bukovče, skreće se sa tog puta, prolazi podvožnjak i prati uzani put ka Rajcu. Zašto Rajac? Prvo, nije to onaj Rajac pored Ljiga, a drugo, tu se nalaze čuvene Rajačke pimnice (neko kaže i pivnice) – ali kako god rekli (pisali) – radi se o kućicama gde se proizvodi, čuva, pije (i prodaje) najbolje vino iz ovoga kraja. Ovim puteljkom se vozite nekih 12 kilometara, prelazeći 5-6 puta železničku prugu, sve do sela Rajac, da bi se zatim put odvojio u brda do samih pimnica. Osim Rajačkih, postoje još i pimnice u Rogljevu (selu na istom putu, malo pre Rajca), a postoje i Štubičke pimnice. Ali Rajačke su najpoznatije, ima ih najviše (blizu dvesta, od toga 95 u upotrebi) a prvi put se pominju u nekim spisima još 1713. godine (mada mnogi tvrde da su nastale sredinom 19. veka).
U centru ovoga prostora nalazi se glavni trg, sa prastarim dudom ispod koga je kamena trpeza, gde se stanovnici okupljaju za Spasovdan, Gospojinu i Svetog Trifuna, vinogradarsku slavu. U okviru pimnica postoji i jedan lep restoran (takođe „Sveti Trifun“) gde se može divno jesti i piti (po izuzetno povoljnim cenama) što smo obilato iskoristili. Svega je tu bilo, od lokalnog „belmuša“ (jelo od mladog sira i kukuruznog (ili pšeničnog) brašna), do šunke, prebranca, pečenja, jagnjeće sarmice, mariniranih šumskih pečurki…
A vina? Degustirali smo brojna vina, a i poneli nekih 10 litara gamea, vranca, rizlinga, šardonea i kaberne sovinjona… Cena vina je oko 130-150 dinara po litru, a ko se sprema na ovu stranu, neka ponese staklene balone ili staklene flaše da može, kako to dolikuje, da transportuje do kuće ove specijalitete. Od poznatih vina, ovde ima i „tamnjanike“ i „bagrine“, ali ko će sve probati… I, iskreno govoreći, nismo imali potrebe da ulazimo u više od dve pimnice – a ko zna kako bi to izgledalo da se degustira vino u svih 95, i kako bi onda posle pronašli onu prvu ili pedesetu, a i da ih pronađete, ko bi se setio koje ste ono vino tamo probali…
Šta reći? Ovaj „lokalitet“ bi, počinjem da se ponavljam, u nekoj drugoj zemlji bio svetsko čudo. Na svim putevima, sto kilometara unaokolo stajale bi table sa putokazima za Rajačke pimnice. Na par kilometara pre pimnica počinjali bi moteli i hoteli za goste, sa fijakerima i vozićima koji bi vozili trezne a vraćali pijane goste natrag u sobe. U samim pimnicama mogli biste da kupite brošurice i knjižice o vinima iz ovoga kraja, o sortama grožđa ili bi se moglo organizovati fotografisanje domaćina – vinara sa gostima – što bi zatim moglo da se odštampa kao nalepnica za kupljena vina… Svake večeri bi bilo organizovano nagradno duvanje u balon da se vidi ko ima najviše promila alkohola (vina) u krvi (samo za one koji ne voze). Pa bi se organizovale berbe grožđa, pa ko zna šta još sve ne… Imala bi cela Negotinska Krajina posla i još bi tražili radnu snagu. A ovako – Negotin je u poslednjih nekoliko godina, kako su nam rekli, „spao“ sa 18 na 9 hiljada stanovnika. Nema posla!

Predveče smo se polako vratili do Negotina, i potražili lokaciju o kojoj smo se već ranije obavestili zahvaljujući čarima Interneta. Radilo se o „Vili deLuks“, ekskluzivnim apartmanima u širem centru Negotina, otvorenoj pre svega mesec i po dana. A da je „de luks“, jeste – sve je tu: televizor, klima, pun frižider, predivan nameštaj, savršeno kupatilo i, što je uvek bitno, švedski sto za doručak. Što je najbolje (čista tragikomedija) sve to je koštalo 500 dinara više nego agonija od prethodne noći (Kučevo siti).
Kada imate takav smeštaj, sledećeg dana ćete siti, naspavani (i čisti) moći da krstarite Srbijom bez ikakvih problema. Ovi apartmani su, po meni, pravi model – prototip smeštaja kakav bi morao da postoji po čitavoj Srbiji, na svakih 100-150 km, pored svake značajnije turističke lokacije. I da se to sve potvrdi nekim sertifikatom, pa kad vidite takav objekat znate šta da očekujete… Ne mislim na one tri zvezdice, naravno. Dakle, ako vas put nanese u Negotin, potražite ovu vilu (www.vila-delux.eu). Drugi izbor je hotel „Krajina“, koji, opet, ima samo dve zvezdice?

Dan treći

Negotin je, tokom naše posete, bio u fazi velikog (završnog) renoviranja centra grada. Sve je bilo raskopano, prašnjavo, ali sigurno će bljesnuti punim sjajem kada se sve uradi. Centrom Negotina dominiraju Nova Negotinska crkva (Saborna crkva Svete Trojice), kao i spomenik izginulim u ratovima 1912-1918 godine (srpskim ratnicima i francuskim saveznicima) i spomenik Hajduk Veljku (za 5 godina biće 200 godina od njegove junačke pogibije).

Ko stigne, može da obiđe i spomen – rodnu kuću Stevana Mokranjca, muzej Negotinske Krajine a (sve je to na par koraka jedno od drugog), kao i Staru Negotinsku crkvu, crkvu rođenja Presvete Bogorodice, gde se, inače, nalazi i grob Hajduk Veljka. Na kamenoj ploči sa spoljne strane crkve, uklesani su stihovi:
„Ovde s`hrane, ovde počivaju
Tek ostaci besmrtnoga Srba.
Srpski junak Veljko Petroviću
Karađorđev preslavni vojvoda,
I gospodar negotinska kruga,
Smrt na mejdan izazvao samu,
Najposle se i šnjom ogledao;
Smrt ga ista pobedit nemogša,
Zagrlila š`njim se pobratila,
Pak s`lavrima i pod oružjem
Kroz grob sami u večnost sprovela! (1813.)“
U porti ove crkve nalazi se kod nas jedinstven u lepoti – lapidarijum nadgrobnih spomenika iz 18. i 19. veka. Verovatno se upravo u ovoj crkvi Stevan Mokranjac nadahnuo da napiše Božanstvenu liturgiju Svetog Jovana Zlatoustog. A, kako piše u brošurici o crkvi: „Iz njene ozarene svetlosti i oko njenih osvećenih zidova, sagrađen je, izrastao je i opstao je ponosni Hajduk Veljkov Negotin“.
Šetnja po Negotinu bila je i odmor za oči za izmučene Beograđane – naime, jedva da se mogao primetiti poneki plakat vezan za predstojeće izbore. I, mada, zbog velikog iseljavanja stanovništva, stambeni prostor očigledno nije problem, to se ne bi moglo reći i za dimnjake po Negotinu – tako smo prisustvovali petominutnoj borbi u kojoj je roda branila svoje gnezdo od dve svrake koje su uporno naletale odozgo (i uspela je).

Iz Negotina vode brojni putevi, a mi smo se zaputili ka Prahovu, tj. ka Kusjaku, odakle se pruža najlepši pogled na elektranu Đerdap 2. Tu odmah se nalazi i jedan presladak motel, sa terasom i restoranom, sav u cveću – i sigurno bismo tu proveli malo više vremena – da nije bio zatvoren.
Pored Negotina, kod sela Miloševo, nalaze se i ostaci manastira Koroglaš, za koji narodno predanje kaže da je podignut na mestu gde je sahranjen Kraljević Marko, pošto je ranjen, na svom Šarcu, preplivao Dunav iz Vlaške nakon bitke na Rovinama.

Odatle smo lokalnim putem preko Dušanovca, Dupljana i Jabukovca krenuli za manastir Vratnu. Ima ovde nekoliko zanimljivih stvari – po registracijama, reklo bi se da se nalazite u okolini Beča (ili, u najgorem slučaju, da smo i mi deo Evropske Unije). Osim austrijskih, videli smo još puno italijanskih i francuskih registracija. Dakle, pravi gastarbajterski kraj. Na svakih desetinu metara, u ovim selima možete videti prave pravcate dvorce, na dva, tri sprata, sa kovanim ogradama (i skoro sve imaju načičkane gipsane labudove, lavove, patuljke i tako to), sa drugim luksuznim građevinskim elementima… Naravno, sve su (uglavnom) zaključane/zatvorene, i samo po neki starac ili starica promakne pored vas. Istovremeno, putevi su blago užasni, putokaza uglavnom nema – iako bi samo 1% novca od tih kućerina bio dovoljan da celo selo bude uređeno kao u Švajcarskoj. Takođe, nema tu (barem mi nismo videli) nekih soba za izdavanje, niti nekih lepih restorana, iako bi ovaj kraj mogao (i dalje to tvrdim) biti prava turistička Meka. Prođosmo i kroz onaj Jabukovac (selo koje je nažalost poznato po devetostrukom ubistvu) i, više po osećaju nego po putokazima dođosmo do odvajanja za selo i manastir Vratna.

Manastir je osnovan u 14. veku, a deo manastira podignut je 1415. godine, prema sačuvanim zapisima. Crkva manastira posvećena je Vaznesenju Gospodnjem, a danas je ovo ženski manastir. Manastirsko imanje opasano je gvozdenom ogradom, pa, da biste videli čuvene Vratnjanske kapije, morate malo da se pentrate gore-dole, ali svakako nećete zažaliti. Tu se, u kanjonu Vratne, nalaze tzv. previsi, najviše prirodne kamene vratnice (kapije) u Evropi – dve su na nekih petnaestak minuta od manastira, a do treće vam treba još pola sata. Za ovu šetnju dobro je imati odgovarajuću (sportsku) obuću, za uzbrdice, nizbrdice i malo hodanja po kamenjaru. Verovatno je najbolji trenutak da se vidi ovaj kanjon – trenutak prelaska iz zime u proleće, kada drveće još ne zazeleni pa se kapije vide u svoj svojoj veličanstvenosti. Ali i ovako je bilo predivno.
Kažu i da se iznad manastira, na prilično nepristupačnom mestu, nalazi isposnica Svetog Nikodima, od tesanog kamena i pečenih opeka. (nešto kao srpske Meteore).
Kada smo nailazili kolima ka manastiru, videli smo stado srndaća i srni (dobro, ne baš stado, ali bilo ih je četvoro) – koje smo, nažalost, uznemirili objektivom foto-aparata (ne vole da ih nišanite, pa bilo to i foto-aparatom), pa su se dali u trk, protrčali tik ispred kola i pružili nam tako još jedan nezaboravan kontakt sa pravom pravcatom prirodom. Ovde se mogu videti i mufloni, i ko zna šta još sve ne.
Još jednim prilično užasnim asfaltnim putem, preko Urovice, izbili smo na dunavsku magistralu (konačno da se i auto malo obraduje), malo pre Brze Palanke, a zatim, posle 25 kilometara, stigli i u Kladovo. Zbog relativno lošeg prolaznog vremena (popodne), nailaska oluje sa strane Rumunije (Turnu Severin) i pomenutih troškova za noćenja, odlučili smo da (uz odgovarajući ručak) završimo putovanje, a da detaljan obilazak ostatka Braničeva (Viminacijum, Srebrno jezero, manastiri Tumane, Nimnik, Rukumija, Sestroljin, zatim Golubačka tvrđava, Veliko Gradište, itd, možda sve do Lepenskog Vira) ostavimo za neki jednodnevni izlet, za neki drugi put.
Lako je reći „ručak“, ali treba naći i restoran (a mi zbog Dunava, zapeli da nađemo riblji restoran). Tako smo se (malo gladni) provozali od Kladova prelepom Đerdapskom klisurom. Na par mesta nalaze se zaista prekrasni vidikovci, naročito jedan odakle se vide Mali i Veliki Kazan, a, uostalom, gde god bacite pogled, svuda je lepota – zelenilo, reka, male Dunavske uvalice, kao prave morske plaže. A najlepši od tih zaliva je onaj koji Porečka reka pravi malo pre ulaska u Donji Milanovac.

Sve tražeći restoran, stigli smo dakle i do prestonice Đerdapske klisure (ili je to Kladovo?), mesta gde se nalazi hotel „Lepenski vir“, gde bi se moglo jednom svratiti na duže. Iako poštujem hotelsku logiku, nervira me što je smeštaj 20% skuplji ako ovde ostajete kraće od dva dana. A mene baš ne drži mesto…
Pošto ni ovde nismo našli lep riblji restoran (ili su bili zatvoreni, ili su imali samo zatvorene sale – pa još zadimljene), pošli smo (očajni) u samoposlugu po materijal za sendviče, sa idejom da nađemo prvi lep parking pa da se počastimo kao pravi paradajz turisti. Međutim, na samom izlasku iz Milanovca (ka Beogradu) iskoči pred nas restoran „Lepenac“, gde smo našli sve ono što smo sanjali (satima pre toga) – divna bašta, sa pogledom na Dunav, riblja čorba, vruća lepinja, smuđ od dva kilograma…
Posle uspešne realizacije ovog gastronomskog poduhvata, bilo je već prekasno (muzej radi do 18 časova) da se obiđe lokalitet „Lepenski Vir“. Zato smo lagano nastavili, predivnim putem, ka Golupcu. Uzgred, za one koji se ne odluče za „Lepenac“, postoji na potezu do Golupca još jedan (izgleda veoma lepo) restorančić, zvani „Toma“.
Dunav se, u suton, već potpuno smirio a površina je bila glatka kao ulje (bonaca). Zbog nekih zaludnih oblaka, nismo mogli u potpunosti da uživamo u zalasku sunca, a to mora da je čaroban prizor, pa, ako možete, organizujte svoje buduće putovanje tako da u smiraj dana idete od Milanovca ka Golupcu.
Sa druge strane Dunava, na rumunskoj strani, mogao se videti mnogo življi saobraćaj nego sa naše strane, a pravo iznenađenje bilo je ogromno lice uklesano u stenu (na komšijskoj strani). Nalazi se nedaleko od male crkve, koja stoji (skoro lebdi) iznad Dunava, poduprta nekakvim stubovima. Kako kažu, to je ranije bila „balon stanica“, koja je služila za signalizaciju rečnog saobraćaja, ali je kasnije pretvorena u crkvu. Pomenuti uklesani lik predstavlja dačkog vojvodu Dečebala koji se nekada davno borio protiv cara Trajana. A čuvena Trajanova tabla može se videti samo sa strane reke. Na sreću, od skora je ponovo počeo da plovi hidrogliser (www.magelan.co.yu ) pa, za utvrđivanje gradiva o Dunavu možete koristiti i ovo prevozno sredstvo.
Prođosmo i kroz tunel ispod Golubačke tvrđave i, već po mraku, nastavismo za Beograd. Dok smo se vozili, kao lajt-šou, povremeno bi ceo kraj sa naše desne strane bio obasjan nekom rumenom svetlošću (koja je, nažalost, poticala od dimnjaka železare Smederevo), a pored su promicala bogata sela Braničeva (i tu se mogao videti čitav niz ogromnih, velelepnih zgrada, nešto slično onome u Negotinskoj Krajini). Za divno čudo, cela kolona koja se usput formirala, vozila je zadatih 50 km/h kroz mesta, a 80 km/h po otvorenom putu! Ubrzo smo se našli na autoputu, koji nas je za manje od pola sata isporučio u Beograd.
Šta zaključiti? Predivno putovanje, s tim da se pre polaska dobro pripremite i pokupite sve telefone (po mogućstvu mobilne) svih turističkih radnika (vodiča) po regionu, da biste mogli da vidite sve što treba (a valjda će i ovaj putopis malo pomoći). Pronađite svoju optimalnu turu, proverite svoj auto pre nego što pođete i, okreni-obrni, ponesite solidnu količinu novca…

Postavi na Fejs

Tweet

Putopis „Istočna Srbija (drugi deo)“ možete da pogledate ovde>>>

The post Istočna Srbija (prvi deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Đavolju Varoš i njene zemljane figure već odavno znamo kao čudo prirode. Odnedavno, od kako je ovo čudo prirode postiglo velihi uspeh na lestvici tj. rang listi za sedam novih svetskih čuda prirode… I onda, kada bolje razmislimo, nije Đavolja Varoš jedino čudo koje imamo. Uistinu nismo mogli, niti smo trebali kandidovati sva naša „čuda“ ali, nije zgoreg bar upoznati se sa njima…

Dakle, Vratnjanske kapije

Negde u istočnoj Srbiji, tačnije na 30 km od Negotina, vekovima, po malo sklonjena od očiju sveta i turista, na obroncima planine Miroč, u klisuri reke Vratnice, u miru i naposedu manastira Vaznesenja Gospodnjeg stoji blagodet prirode. Vratnjanske kapije!
Kanjon Vratne je gorostasan i teško pristupačan. U sebi vešto krije tri kamene kapije, čudoesa prirode. U pitanju su kameni lukovi (kapije), iznad reke koji su u dalekoj prošlosti nastali urušavanjem pećina tunelskog tipa.
Prva od tri kapije tzv „Mala kapija“ nalazi se na samo 200 metara od srednjovekovnog Vaznesenjskog manastira. Dugačaka je 15 metara, široka 30 a visina njenog otvora 34 metra.
Druga ili „Velika“ kapija ima dužinu 45 metara, širinu 23, visinu 26 i dubinu svoda 30 metara, a treća odnosno „Suva kapija“ ima dužinu od 34 metra, širinu 15, visinu 20 i dubinu svoda deset metara. Ova treća je ujedno i najmanje pristupačna. Takođe, ona je i najlepša i najizazovnijija za istraživače i posetioce.
U blizini treće kapije otkrivene su tri do sada neistražene pećine. Reč je o „pravim draguljima prirode“. Detaljna istraživanja ovih pećina tek predstoje, ali utvrđeno je, kažu speleolozi, da je pećina najbliža trećoj kapiji dugačka oko 400 metara, druga je nešto kraća ali atraktivnija, jer u sebi skriva malo jezero neobične lepote. Treća pećina je izuzetno velika i komplikovana, isprepletana brojnim hodnicima i tunelima.
Ovaj turistički lokalitet, osim samog kanjona Vratne, kamenih lukova (Vratnjanske kapije) i pećina upotpunjuju i pomenuti manastir Vaznesenja gospodnjeg (Manastir Vratna), kao i lovište sa velikim stadom muflona i krdom jelena lopatara.

Tweet

Ostavite komentar na Fejsbuku

(Ukoliko želite da ostavite komentar na ovom portalu za to koristite polje na dnu stranice.
Možete da komentarišete na oba mesta)

Postavi na Fejs

The post Vratnjanske kapije – čudo prirode first appeared on Beautiful Serbia.

Putniče, kad dođeš u Župu, bilo da u nju dođeš sa severa ili juga ili iz nekog drugog smera, znaj da si dobrodošao gost u ovom blagoslovenom kraju. Stigao si u prestonicu loze i vina, u klasičnu zemlju srpskog vinogradarstva i vinarstva.

Župa aleksandrovačka je vrlo stara oblast i u njoj vekovi nisu prošli uzalud. Ona je milenijumima imala svoj geografski, istorijski, etnički i kulturni identitet. U svim istorijskim epohama isticala se nekom osobenošću i samosvojnošću, kao podneblje Bogom dano za bujan i intenzivan svakovrstan život. O tome potvrde nalazimo u materijalnim ostacima, kao i u pisanim izvorima bogate istorije ovog kraja.
Hilandar, Studenica i Žiča, naše svetinje, imale su u Župi svoje vinograde. Ovde je vinova loza čvrsto isprepletala svoj život sa životom čoveka na ovom prostoru, gde se zajedno raduju i tuguju stolećima i gde su pustili duboke korene.

Aleksandrovačka Župa koju često nazivaju i sprskom Šampanjom, jedno je od najpoznatijih srpskih vinogorja sa oko 2.500 hektara zemlje pod vinogradima, a vrhunska vina koja proizvodi sve veći broj malih vinarija izvoze se u Japan, Ameriku i zemlje zapadne Evrope.

Tradicionalna privredno-turistička manifestacija ,,Župska berba” u Aleksandrovcu održaće se od 23. do 26. septembra, pod motom ,,Ljubav, vera, nada, vino”. Posetioce ovogodišnje, 47. po redu ,,Župske berbe”, dočekaće tradicionalna fontana vina, vinska ulica, župska svadba, slikarska kolonija i Međunarodni festival folklora.
Prema očekivanjima organizatora, ovogodišnju ,,Župsku berbu” posetiće oko pola miliona ljudi, koliko ih je bilo i na prošlogodišnjoj manifestaciji. U okviru trodnevnog programa koji će se odvijati na centralnom gradskom trgu i nekoliko otvorenih scena u gradu, predviđeno je nekoliko koncerata, izložbi i literarnih programa. Novina je što će ove godine iz fontane vina ulicama Aleksandrovca poteći potok vina sa vodopadima, sa kojih će devojke u narodnoj nošnji kondirima za sve goste točiti besplatno vinovu ružicu, kojom je svojevremeno car Lazar pričešćivao vojsku pred polazak u boj na Kosovo.

Poštovani prijatelji Župe,
Dobro došli u pitomu i suncem okupanu Župu, tu vekovnu prestonicu grožđa i vina, u zavičaj svetlosti i boga Bahusa, u našu i vašu Okeaniju vinove loze, gde se zraci sunca u dodiru sa zrnima grožđa pretvaraju u pijanstvo koje krepi i pokreće!
Dobro došli na izvorište najslađeg pića, vina i ishodište svekolike lepote!
Župljani Vas, po vekovnoj tradiciji, očekuju raširenih ruku i isto tako široko otvorenih srca, da sa Vama podele svu radost rađanja i berbe.
Dođite da u dane berbe, u dane svenarodnog slavlja, osetite svu dobrotu ljudi sa ovih prostora, da zajedno, čašama župskog vina, nazdravimo za nova rađanja i trajanja, da spoznate svu lepotu življenja…
U to ime, dobro došli i živeli!

The post Župska berba, Aleksandrovac first appeared on Beautiful Serbia.

Niš je poslednjih godina sve češća destinacija stranim turistima koji žele da osvoje nove horizonte. Bez obzira na godišnje doba, strani turisti posećuju Niš i uživaju u svemu što im ovaj grad pruža. Zahvaljujući burnoj istoriji Niš je, u pravom smislu reči, postao grad – muzej. Vitrine i depoi Narodnog muzeja su prebogati predmetima neprocenjive istorijske vrednosti sa brojnih nalazišta. Narodno pozorište ima tradiciju dužu od jednog veka, a zavesa Pozorišta lutaka je prvi put podignuta 1951. godine. Galerija savremene likovne umetnosti, čuvar je bogatog umetničkog blaga, ali i promoter modernih strujanja u likovnom stvaralaštvu.

„Ćele kula“ je jedinstven spomenik u svetskim razmerama i nezaobilazna destinacija svakoga ko želi da bolje upozna Niš. Nekada se nalazio van grada, na Carigradskom drumu, a sada je u samom gradu. Kula je podignuta od lobanja srpskih ratnika, poginulih na Čegru, kod Niša, u bici koja se odigrala 31. maja 1809. godine. Izgrađena je vrlo brzo nakon bitke i to po naređenu Hursid paše, tadašnjeg truskog zapovednika Niša, kasnije velikog vezira.

Niška Tvrđava pripada najstarijim i najvrednijim kulturnim spomenicima i jedan je od najprepoznatljivijih simbola Niša. Preteču Tvrđave na današnjem mestu predstavlja logor rimskih legionara, a pre toga je možda ovde egzistiralo naselje Kelta. Bedemi Tvrđave zajedno sa još neistraženim ostacima ranijih epoha, čine značajan spomenik kulture stavljen pod zaštitu zakona maja 1948. godine, a 1979. godine Tvrđava je proglašena kulturnim dobrom od velikog značaja.

Okolina Niša također nudi veliki broj zanimljivosti. Pre svih, tu je Niška banja, turističko mesto sa lekovitim izvorima tople vode, poznatim јoš u doba Rimljana, prirodno obogaćenim blagotvornom koncentraciјom gasa. Cerјanska pećina, koja se nalazi kod sela Ceriјe nadomak Niša. Pravi njen naziv јe Provaliјa, a ulaz joj јe na 515m nadmorske visine. Sićevačka klisura koja predstavlja suženi deo nišavske doline između Proseka i Ravnog Dola. Dugačka јe 15,9km i spaјa nišku kotlinu sa belopalančkom kotlinom. „Kamenički vis“ predstavlja јedno od nekoliko uzvišenja na planinskom vencu Kalafata koјi sa severne strane ograđuјu nišku kotlinu. Nalazi se iznad sela Kamenica po kome i nosi ime, a na nadmorskoј visini od 807m.

U nizu kulturnih manifestaciјa koјe imaјu i međunarodni karakter, a održavaјu se u Nišu, naјznačaјniјe su: Festival glumačkih ostvarenja igranog filma „Filmski susreti“, međunarodni festival amaterskih horova „Horske svečanosti“ i Likovna koloniјa „Sićevo“ – naјstariјa u zemlji, a tu su još i nezaobilazni džez festival „Nišvil“ i festival elektronske muzike „Nisomnija“.

Tekst: Aleksandar Devetak
Foto:Arhiva BeautifulSerbia/Facebook

Postavi na Fejs

Tweet

The post Niš, raskrsnica Balkana first appeared on Beautiful Serbia.