Piše: Slobodan Boba Ogrizović

„Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vrijeme. Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promjeni mjesto i nametnute uslove“ („Derviš i smrt“)

Nošeni ovom divnom mišlju Meše Selimovića, sve izbegavajući da se ukopamo u Beogradu – i tako stalno odlažući početak sopstvenog starenja, proveli smo i ove godine nedelju dana na Tari. Nedelja k`o nedelja, brzo prođe, a još brže kada vam je lepo, šetajući po tarskim šumama i gorama, i povremeno nadoknađujući energiju, što kažu deca, po planinskim vutarama (izraz „vutara“ je skraćenica i potiče od „Vojna Ustanova TARA“, i odnosi se na restorane „Javor“ i „Radmilovac“ – i njihove kulinarske specijalitete).

A tema ovoga putopisa nije sama Tara, već povratak kući – u Beograd. Već nekoliko puta smo švrljali između Beograda i Tare, ne bismo li videli što više toga, ali ovoga puta smo baš preterali. Naime, putovali smo od Kaluđerskih bara do Beograda – punih 10 (deset) sati. Čist „road movie“.

Ne, nismo išli biciklom. Imali smo i lepo vreme, nije bilo gužve u saobraćaju, kola su nas odlično služila. A tih deset sati nam je proletelo, i to ovako:
Iz Kaluđerskih bara smo se brzo spustili do Bajine Bašte. Odatle smo, ignorišući sve druge kraće i poznatije puteve, nastavili uz Drinu, još uvek zelenkastu, ali prilično presahnulu. Zbog radova na HE Perućac, nivo akumulacionog jezera, kao i nivo Drine do Zvornika, „drastićno“ je opao, pa bi čovek rekao da se do Republike Srpske može prepešačiti. Bez obzira na to, Drina je Drina, i uvek je dobro društvo. Za nama je uskoro ostala i Ljubovija, zatim i Little Zvornik, a, pošto smo malo skrenuli sa glavnog puta ka Loznici, za par minuta smo se obreli u Banji Koviljači, ili „Kraljevskoj banji“, kako je još zovu.

View Larger Map

Banja se nalazi u podnožju planine Gučevo, sa svojim poznatim, prelepim parkom u kome se udobno smestilo nekoliko, umetnički oblikovanih, objekata, u kojima se, opet, još udobnije smestilo – puno banjskih gostiju. Banjska, lekovita voda, korišćena je još u vreme starih Rimljana, a zatim i Turaka. O Srbima da ne govorimo. Banju je u svojim opisima pominjao i Vuk Karadžić, kao Koviljaču iznad Smrdan-banje (naziv duguje „očaravajućem“ mirisu sumpora u vodi).

Banja procvat doživljava od sredine 19. veka, kao i početkom dvadesetog veka, kada se ceo prostor uređuje, i grade najznačajniji objekti u kojima se i da-s
Dama, sa bokorima jarkocrvenog cveća, ponekom skulpturom. Tačno između vila Hercegovina i Dalmacija, park se utapa u obližnje brdo, gde se nalazi izvor pijaće vode i staza koja vas dalje uvodi u gustu šumu. Lepota jedna.
Čitajući godinama banjske prospekte, uvek sam se pitao zašto banjske uprave ne navode šta voda ne leči, jer mi se čini da bi spiskovi bili kraći od ovih gde piše – šta se sve vodom (i blatom) leči. U svakom slučaju, u Banji Koviljači, ako se prepustite lekovitoj vodi i još lekovitijem blatu, možete zalečiti ili izlečiti reumatska obolenja, posledice preloma ruku i nogu, probleme sa kičmom, išijase, neuralgije, itd, itd.
Mi smo za sat vremena u Banji malkice lečili naše oči, pluća i dušu, a živce nismo uspeli zbog malo usporenih kelnera, ali ukupno – rezultat je pozitivan.
Kada se od centra Koviljače nastavi kolima ka Loznici (dakle ne vraćate se istim putem kojim ste došli, već pratite putokaze iz centra ka Loznici), posle stotinjak metara ćete sa desne strane videti odvajanje ka Gučevu. To vam je planina, vidikovac, ali i mesto sa velikim spomenikom izginulim srpskim vojnicima u Prvome svetskom ratu. Do gore vodi polupristojan put, nekih desetak kilometara, a već na usponu smo „snimili“ „Gučevske vajate“, kao mesto gde bismo mogli, uz prigodnu hranu, doživeti još lepih trenutaka na ovome putovanju.

Put vodi kroz gustu gučevsku šumu, a kada već dođete blizu vrha, jedan krak puta se odvaja ka spomeniku. Za svega par trenutaka, ispred vas se pojavljuje velelepna, petnaest metara visoka, spomen kosturnica, podignuta u znak sećanja na pale ratnike, izginule u borbama vođenim na Gučevu, septembra i oktobra 1914. godine. A u samoj kosturnici nalaze se posmrtni ostaci i napadača i branilaca… Jednih da, do kraja sveta i veka, mole za oproštaj, i drugih, da oproste, kao što je ovaj narod uvek i praštao.
Na spomeniku se još iz daleka vidi natpis: „Gučevskim heroima – udruženje rezervnih oficira i ratnika – 1929. godine“. Od četiri ocila na grbu Srbije, jedno je bilo polomljeno, ali valjda neko ipak vodi računa o spomeniku pa će to popraviti. Mada, kada vidite okolno đubre, pitanje je koliko često neko (službeno) obilazi ovo mesto. Identičnu sliku smo videli i prošle godine kod kosturnice na Mačkovom kamenu, iznad Krupnja. Bruka.

Na spomeniku se nalaze i Njegoševi stihovi „Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi!„
A davnog 8. septembra 1914. godine, počela je čuvena bitka na Drini, ustvari čitav jedan mali rat, gde je i Gučevo imalo svoju ulogu. Gučevska bitka se vodila kao jedna od prvih (možda čak i prva?) rovovskih borbi u Prvom svetskom ratu, gde su rovovi bili svega 5 do7 metara udaljeni jedni od drugih. Maksimalnim približavanjem okupatorskim rovovima, srpska vojska se trudila da poništi veliku premoć austrougarske artiljerije. Kakogod, naša vojska je uspešno, skoro dva meseca, držala osvajača na „početnim pozicijama“ na Gučevu i time kasnije omogućila potpun uspeh i proterivanje austrougarske vojske na još početnije pozicije.
A sam pogled, kada je vreme baš lepo, mora da je neverovatan. Odozgo se vide i Banja Koviljača, i Loznica, i Bijeljina, i Drina kako vijuga ka Savi, a kažu da se u daljini, pod optimalnim vremenskim uslovima, naziru i cela Mačva, pa čak i deo Fruške gore. Nije ni čudo što su se vojske toliko tukle za ovu kotu i poziciju.

A za Gučevo kažu da je pravo skladište ozona, da je prošarano šumskim stazama i da je leti ovde svežije i do 6 stepeni nego u podnožju, u Kraljevskoj banji. Nažalost, mi smo morali da nastavimo dalje, pa smo se brzo skotrljali do pomenutih Gučevskih vajata. A tamo, drveni stolovi u cvetnoj bašti, okolo miriše jagnjetina ispod sača, restoran sav doteran i ukrašen, milina jedna. Onako ozonirani i rashlađeni, rešili smo da ovde ručamo. Pravo uživanje bilo bi, svakako, da smo ovde parkirali auto, popeli se peške do spomenika i spustili nazad, pa onda ručali. Ali, faktor vreme je činio svoje, i za takvu šetnju nije bilo mogućnosti.

A domaćini, verovatno naviknuti na takve, izgladnele pešake i planinare (a možda ovde pobegne i neki banjski gost koga hrane salaticama i mineralnom vodom), u jelovniku imaju „Gučevski delikates za dve osobe“ (mešano meso, ražnjići, vešalice, Karađorđeve šnicle, i još svašta) – sa ukupno 1100 gr. mesa !!! Bez komentara. Dovoljno mesa da se najede pet prosečno gladnih osoba…
I još sa svim salaticama, lepinjama, sokovima, pivcem… cena je bila (samo) oko 2300 dinara.

Nešto teži nego pre Gučeva (od udahnutog ozona i 1100 grama mesa), prošli smo bez zadržavanja kroz Loznicu, i nastavili putem ka Šapcu. Posle dvadesetak kilometara ulazite u Prnjavor. E sad, sa desne strane ćete videti, kada idete ka Prnjavoru, jednu neuglednu tablu na kojoj piše Čokešina. To je verovatno neki lokalni put, ali nemojte ići tuda, već pratite velike braon table na kojima piše „Manastir Čokešina“.

Kada u Prnjavoru na jednoj raskrsnici skrenete ka Čokešini, posle stotinjak metara ćete, sa desne strane videti crkvu Svetog Ilije, a u njenoj porti i spomen- kosturnicu, od naroda prozvanu „Ćele-kulom zapadne Srbije“.
A Mačvanski Prnjavor je jedan od najvećih stradalnika u Prvom svetskom ratu. Celo mesto je nosilac Karađorđeve zvezde, a stanovnici su teško nastradali kada je austrougarska vojska, poražena u Cerskoj bici, u povlačenju zapalila po selu sve što je mogla i pritom streljala više od 700 civila. „Streljala“ je blag izraz, jer su to više bila ljudskom umu neshvatljiva zverstva nego hladna egzekucija. O zločinima carske vojske ceo svet je čitao zahvaljujući dr Arčibaldu Rajsu, čiji spomenik se danas može videti u porti crkve Svetog Ilije. Odmah pored, nalazi se i spomenik Kralju Aleksandru Karađorđeviću.
U kosturnici se nalaze spomen ploče sa imenima poginulih, kao i oslikani zidovi sa prizorima pokolja prnjavorskog življa. A na jednoj od tabli stoji i ovo: „Mir i pokoj pepelu spaljenim u školi 4-17.8.1914. godine. Austro-ugarskoj vojsci malo bi zverstava nad nevinim življem, rušenjem crkve, palenjem kuća i hrane. No i školu – hram prosvete sa 50 duša, nameštajem, arhivom i knjižnicama zapališe!!“ Tako je to bilo, pre skoro 100 godina.

Na oko šest kilometara odavde, nalazi se manastir Čokešina. To je, po predanju, zadužbina Miloša Obilića iz 14. veka, sa crkvom posvećenom rođenju Presvete Bogorodice. Manastir se nalazi na padinama Cera, okružen zelenilom, šumom i vodom. Saglasje s prirodom.
Po narodnim legendama, gradnja manastira je počela negde pred Kosovsku bitku. A kada je Miloš Obilić poginuo na Vidovdan 1389. godine, i glasnik to javio njegovoj majci, ona je kratko poručila graditeljima: „Čok više!“ (prestajte sa radom!) Manastir je konačno izgrađen početkom 15. veka, zahvaljujući vojvodi Čokešu, lokalnom vlastelinu.
Manastir je delio sudbinu i naroda i celoga ovoga kraja, pa je nekoliko puta i rušen i spaljivan. Poslednji put je zapaljen pre više od 200 godina, 1804. godine, posle Boja na Čokešini.
A od 1830. godine, u crkvi se nalazi čuvena ikona Pokrov Presvete Bogorodice Čokešinske. U manastiru se nalaze i mošti Svete Petke, verovatno uzete iz manastira Petkovica na „čuvanje“, jer se crkva u Petkovici trenutno renovira. Pre četiri godine mošti su bile ukradene iz Petkovice, ali su, hvala Bogu, pronađene, i ponovo su tamo gde bi trebalo da budu. Pored crkve možete videti i divan spomenik u kamenu, pet metara visok, pod kojim leže junačke i mučeničke kosti braće Nedića, Gligorija i Dimitrija, i tri stotine slavnih Čokešinskih heroja, koji su upravo na tom mestu izginuli, do jednoga, pokušavajući da se odupru dvadeset puta brojnijim Turcima. I da Nedićima nije ponestalo municije (džebane), ko zna kako bi se bitka završila.
Inspirisan ovim bojem, Ranke je Nediće nazvao srpskim Leonidama. (tako je i Čokešina – srpski Termopile). Spomenik braći Nedić možete videti u centru Osečine, njihovom rodnom mestu, koje se nalazi na pola puta između Valjeva i Loznice.
Boj se odigrao na Lazarevu subotu, na Cveti, a braća Nedić su sa svojim hajducima došli u pomoć ustanicima koje su predvodili Jakov i Mateja Nenadović. Trebalo je zaustaviti Turke koji su iz Bosne dolazili da pomognu svojim sunarodnicima u opsednutom Šapcu. Bio je tu i harambaša Đorđe Ćurčija, koji je predlagao da se ustanici povuku u planinu i odatle pruže otpor, a Jakov je bio za to da se Srbi zatvore u manastirske zidine i sačekuju Turke na busije… Uglavnom, malo zbog čuvene srpske nesloge, malo i zbog straha od velike turske vojske koja je nailazila, ostadoše na megdanu samo Nedići i njihovi hajduci. Ostalo je istorija. I narodni ep, Boj na Čokešini:
„Polećeše dva vrana gavrana,
Sa vrh Cera iznad Čokešine
Krvavijeh kljuna do očiju
I krvavih nogu do kolena;
Salećeše u bogatu Mačvu,
Te padoše nasred Prnjavora
Na bijele Krsmanove dvore,
Baš Krsmana kneza Vuičića.“
A harambaša Ćurčija u pesmi kaže:
„Ta Jakove, srpski komandante!
Oćeš, bolan, više dovest` vojske?
Ako l` nećeš više dovest vojske,
Ja se prvi s Turci biti neću,
Jer ja nisam drvo vrbovina,
Kad pos`jeku, da s`omladit mogu…“
A Dimitrije i Gligorije sačekaše Turke, kao što to pesma kaže:
„Bože mili, srca slobodnoga,
u dva brata, dva Nedića mlada!
Đe s`Turcima zavrgoše kavgu
Trista Srba sa sedam hiljada…“
„Kad je sedam navršilo sata,
Ev` Nedići rana dopadoše;
Prebiše im Turci obojici
Iz pušaka noge do koljena…
… Đe je sreća tu je i nesreća;
U Nedića nestade džebane,
A ne mogu na noge ustati…“

Na spomeniku u porti manastira, na svakoj od četiri strane spomenika, uklesani su rodoljubivi stihovi. Tako, recimo, na istočnoj strani stoji:

„Ev` sa ovim vidnim znakom,
dajemo Vam primer svakom
Kako s` ljubi Domovina
ta narodna tekovina.
Nedići su za nju pali
i svoj život Bogu dali,
Pa zato se ovim slave
te junačke srpske glave
I Vi s` na njih ugledajte
večno rodu Vi služite“

U knjižici koju možete kupiti u manastiru, naći ćete i priču iz letopisa stare osečinske crkve, sa zapisom sveštenika Spasoja Mojića, pisanog uoči njegove pogibije u bici na Čokešini. Sveštenik je svoj zapis poslao veče pred bitku svome bratu, a u njemu je predskazao i mesto i ishod bitke, kako je to video u nekom svom prikazanju…

A kako je crkva uvek bila uz narod, tako su i sveštenici na Čokešini bili uz Nediće: „…Iguman Čokešine, kada je čuo Spasojevo predskazanje, zatraži od bratije da ga raščine, a pop Spasoje se raspopi. Obojica opašu sablje, uzmu šišane u ruke i stanu na čelo hajduka sa Nedićima.“
Priča dalje kazuje kako su posle boja kaluđeri pokopali hajduke, a za vreme parastosa u osečinskoj crkvi, otvoriše i pročitaše zapis popa Spasoja. U narodu se prenosilo da je Neda, majka braće Nedića tada uzviknula: „Spasoje! Spasoje! Kaza li ti to mojim sokolima?“ A iznad oltara začuo se glas „Jesam, Nedo, kazah!“
Šta dodati na sve ovo, osim ponoviti ono Njegoševo: „Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi!“

Ako nastavite putem preko Cera, izbićete pravo na Tekeriš. Mora da je lepo proći tuda. Mi smo, ipak, istim putem stigli ponovo do Prnjavora, i nastavili ka Šapcu. Posle svega par kilometara, put na desno se odvaja ka manastiru Petkovica – ne onoj Rudničkoj, ili Fruškogorskoj, već Mačvanskoj. Mada, može se reći, preciznije, da je to Pocerski manastir. Manastir je poznat po čudotvornoj lozi, iznikloj iz temelja manastira, koja, kažu, pomaže izlečenju mnogih bolesti, a posebno neplodnosti. U blizini je i čudotvorni izvor. Najveća svetinja su bile čestice moštiju Svete Petke, donete ovamo u vreme Despota Stefana. Jedan deo moštiju prenet je kasnije u crkvu Ružicu u Beogradu. Sam nastanak manastira se vezuje za davni trinaesti vek i za kralja Dragutina. A mošti Svete Petke iz manastira Petkovica ukradene su 2006. godine! Lopovi su posle dve godine uhvaćeni, ali, manastirsko blago još nije pronađeno…

Manastir je spaljen posle Boja na Mišaru, a obnovljen je, u slavu kneza Miloša i naroda Mačve i Pocerine, 1836. godine. Na mestu stare, četrdesetak godina kasnije, podignuta je nova crkva, koja kasnije strada u oba svetska rata.

Na putu ka Šapcu prolazite i pored table koja vas upućuje ka manastiru Ilinje, koji je novijeg datuma, podignut osamdesetih godina prošloga veka, posvećen Svetom Iliji.
Ubrzo stižete do Šapca, a obilaznica vas nepogrešivo vodi do mosta na Savi. Put dalje vodi kroz mačvanska sela, Platićevo i Hrtkovce, gde možete uz malo para napuniti prtljažnik divnim voćem i povrćem koje meštani nude uz put. Punih duša, stomaka i prtljažnika, uskoro smo stigli i do autoputa, a tako i do kuće, Beograda – „tačke za koju smo vezani“, sa već polugotovim planovima za nova putovanja:
„Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi volio ni nju ni drugi svijet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigdje. A nisi nigdje ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš. Onda, spremi se na put…“ („Derviš i smrt“, Meša Selimović)

*KRAJ*

Zahvaljujemo se Slobodanu Bobi Ogrizobiću, autoru svih šest potopisa o putevima od Beograda do planine Tare na iscrpnim, sveobugvatnim, kreativnim i nadasve zanimljivim tekstovima i predivnim fotografijama!
Urednik

Objavljeni putopisi:
1. BEOGRAD – TARA, jedno putovanje (prvi deo)
2. Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo)
3. Put do Tare (treći deo)
4. Tara – Krupanj – Tekeriš – Majur – Beograd (četvrti deo)
5. Beograd – planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)
6. Tara – Beograd, 2010. godine (šesti deo)

The post Tara – Beograd, 2010. godine (šesti deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Putopis „Tara – Krupanj – Tekeriš – Majur – Beograd (četvrti deo)“ možete pogledati ovde>>>

Naša putovanja ka Tari i sa Tare skoro da (sa naglaskom na „skoro“) su nam postala veće zadovoljstvo i zanimljivija od samog boravka na ovoj prelepoj planini. I, kad god pomislimo da smo (skoro) sve videli, uvek se pojavi nešto novo, da li reka, puteljak, manastir, most, šuma, etno seoce a, bogami, i neko novo mesto za putnike-gurmane. Svaki taj randevu sa prirodom, ili sa ljudskim delima koja svojim mestom i izgledom teže da ne rasrde istu tu prirodu, čini pravo, iskonsko zadovoljstvo, te je prava blagodet skrenuti ponekad sa glavnoga puta nekoliko kilometara u malu istraživačku akciju. Mada, skretali smo mi i par desetina kilometara. Ali, za sve najbolje stvari morate se malo i potruditi. Uostalom, nije Mark Tven tek tako rekao (napisao):
„Za dvadeset godina bićeš više razočaran stvarima koje nisi uradio nego onima koje jesi. Isplovi, zato, iz sigurne luke. Otkrivaj, sanjaj, istražuj!“

Verujemo da već svi vrlo dobro znaju da se do Tare dolazi Ibarskom magistralom, pa na Valjevo, preko Debelog brda – do Bajine Bašte. Ili Ibarskom skroz do Užica, pa preko Kremne – do Tare. To su najkraći, pa time i „najbrži“ putevi.

View Larger Map

Međutim, čemu žurba? Možete se od Valjeva provozati preko Osečine i Pecke, pa pravo na Ljuboviju. Dalje samo pratite Drinu. Možete još radikalnije – da idete autoputem, pa na Šabac i Loznicu, i opet – uz Drinu do Tare. Sve smo to već ranije prošli (i opisali u istim ovakvim putopisima) a ove godine krenuli smo manje-više poznatim putevima, uz izvesne manje varijacije.

Da bismo izbegli vrućinu (još nemamo klimu u kolima, bruka!) i razne gučansko-morsko-zlatiborske vozače i kolone, pošli smo u pet ujutru iz Beograda. U trenutku inspiracije, umesto da skrenemo na Ibarsku magistralu, produžili smo uz Makiš ka Obrenovcu. Dugo nismo prolazili tim putem, pa smo se (odakle nam ta ideja?) ponadali da je barem neki metar puta malo doteran u prethodnim godinama. Naravno, ništa od toga. Razna klizišta, loš put i ograničenja od 40 km/sat su jedino što ćete ovde videti. A ograničenje tu ne stoji tek tako, jer je policijska patrola čak i u pola šest ujutru „radarisala“ vozače. Da li će za deset godina ovde put biti još gori, a ograničenje 20 kilometara na sat, videćemo.

U te, jutarnje sate, brzo ćete proći kroz Obrenovac, a put nas je tog jutra dalje vodio ka Ubu. Nažalost, bilo je previše rano za obilazak manastira Grabovac, a tu svakako treba naići i zadržati se. Tu se nalazi crkva Svetog Nikolaja, i potiče iz davnog, trinaestog veka. Kao zadužbinari pominju se, prema različitim izvorima, i kralj Milutin, i njegov brat Dragutin. A postoji i verzija po kojoj su zajedno gradili ovaj manastir, bratski. Manastir je podignut blizu izvora lekovite vode, pomoću koje je kralj Dragutin zalečio svoju nogu, povređenu posle pada sa konja. Izvor se zove Vidan, a manastir su u narodu nazivali i „Mojsinje“. Tokom 16. veka manastir je opljačkan i srušen (eh, Turci, Turci…), a kasnije obnovljen. Uzgred, da su nam Turci platili za svaki spaljeni i srušeni manastir, i vratili deo odnetih dragocenosti iz crkava, za tih (pre)dugih pet vekova, danas bismo verovatno posedovali ako ne sve, a ono barem pola hotela na turskoj obali.
U velikoj seobi Srba, u Grabovcu je održan poslednji Sabor srpske pravoslavne crkve pre prelaska reke Save. A ovde je i Aleksa Nenadović okupio ljude za borbu protiv janjičara.

Zato, prvom prilikom, možda kada budemo pravili neki izlet do Šapca, Mišara i Obedske bare – obići ćemo i Grabovac.
Od Uba imate dve varijante – jedna je da se spustite na put Lazarevac – Valjevo, a druga – da nastavite da preko Pambukovice forsirate put Šabac – Valjevo, tj. da idete ka Koceljevi, i da iskoristite priliku da, pre Valjeva, posetite i Brankovinu. A možda čak i da skoknete na sever do manastira Kaona.

A pored Brankovine ćete naći i manastir Dokmir, sa kraja 14. veka, gde je nekada davno živeo Hadži Ruvim, i tu osnovao slikarsku i duborezačku školu.
Sveštenstvo u Dokmiru je ovde došlo, tj. prebeglo, 1992. godine, posle rušenja manastira Žitomislić u Hercegovini.
Dakle, ako ste raspoloženi za „skitnju“ okolo-naokolo, jedini problem biće vam da izaberete šta da vidite. A toliko toga čeka da bude viđeno.
Što se skitanja tiče, čak i Tolkin je znao istinu: „Nisu svi oni koji skitaju izgubljeni“ (to verovatno nije bila reklama za novu generaciju GPS uređaja).

Mi smo od Uba kraćim putem stigli do Valjeva, jer smo od ranije ostali dužni (sami sebi) obilazak manastira Lelić i Ćelije.
Odvajanje od puta za Bajinu Baštu (preko Debeljuškastog brda) za manastire je precizno obeleženo, odmah posle odvajanja za Loznicu.
A onda počinje lagani uspon, asfaltnim putem do petnaestak kilometara udaljenih manastira. Kada se malo popnete, osim što ćete imati divan pogled na Valjevo, sa desne strane, na Vidraku, videćete impresivni spomenik Stjepanu Stevi Filipoviću, partizanu i narodnom heroju. Bio je komandir Kolubarske čete Valjevskog partizanskog odreda, i imao je samo 26 godina kada su ga Nemci obesili, posle dva meseca mučenja. Čak i neposredno pre pogubljenja, Steva Filipović je uzvikivao antifašističke parole i klicao Komunističkoj partiji Jugoslavije i Crvenoj armiji, široko raširenih ruku, šaka stisnutih u pesnice. Ta prkosna slika bila je deo svih udžbenika istorije u nekadašnjoj SFRJ, kao i deo obaveznog znanja na takmičenjima tipa „Tito, revolucija, mir…“, ako me sećanje dobro služi.
Tako, prkosno, i danas izgleda ovaj spomenik, podignut pre 50 godina, autora Vojina Bakića. Spomenik je, po slobodnoj proceni, visok barem šest metara i deo je lepo uređenog i sasvim malkice zapuštenog, spomen parka.

Uz još desetak minuta vožnje, dolazi se do manastira Lelić, a pošto ste prethodno prošli odvajanje za manastir Ćelije.

U Leliću se nalazi crkva – zadužbina Vladike Nikolaja i njegovog oca Dragomira Velimirovića. Crkva je interesantnog oblika, od cigle, kamena i sige, crvenkaste boje, i jarko crvene kupole iznad centralnog dela hrama. Neobičnom utisku doprinosi i beli zvonik, koji je smešten preko puta glavnog ulaza u crkvu.
Živopis u crkvi je urađen prema zamisli samog Vladike Nikolaja, a glavni motiv je scena Strašnog Suda. Nije lako grešnima da borave u ovoj crkvi…
Mošti Vladike donete su ovamo 1991. godine iz manastira Svetog Save, iz američkog Ilinoisa. Iste godine otvoren je i muzej u krugu manastira sa predmetima, fotografijama i crkvenim odorama Vladike Nikolaja. Taman dok smo obilazili muzej, svo sveštenstvo se odjednom izgubi, da bi posle par trenutaka prostrujala vest da je u manastir stigao Vladika Artemije, sa nekoliko sveštenika u pratnji. A kako i da ne dođe, kad svako voli da dođe u svoje rodno mesto. To je još jedno od pravih ovozemaljskih čuda, da je mali Lelić dao čak tri episkopa (Nikolaja, Artemija i Nikolajevog sinovca Jovana). U čast njegovog dolaska u crkvu, otvoren je za celivanje sanduk sa moštima Vladike Nikolaja.
Ove godine, 23. decembra, biće ravno 130 godina od rođenja Vladike Nikolaja, u istom ovom selu, Leliću. A gde je sve za života stigao Vladika, koje je sve eparhije i manastire podigao i povratio u život, kako je radio i živeo – od Rusije do Amerike, kako je i Dahau preživeo, i kako je celoga života delio i sudbinu svoga naroda, to se ne da ispričati u jednom ovakvom putopisu. Trinaest tomova njegovih sabranih dela bolje će vam objasniti kako su se u jednom čoveku susreli i besednik i misionar, i mislilac i duhovnik… i svetac.

View Larger Map

Kažu da manastir Lelić godišnje poseti i do sto hiljada vernika i poklonika, pa ga zbog toga zovu i srpski Ostrog. Mada, računam i da je onaj prvi, osim crnogorski, valjda i srpski. A i u ovome, „srpskom“, valjda se i Crnogorci osećaju kao svoj na svome?

Manastirski konak je veliki i može da prihvati i stotinu gostiju. Ali mnogi vernici, kada je vreme lepo kao ovoga leta, žele da u blizini svetinja zanoće pod zvezdama.
I, za kraj opisa manastira Lelić, a u skladu sa motivom Strašnog Suda na zidovima crkve, evo jedne od brojnih beseda Vladike Nikolaja – o odlaganju Dana Strašnoga po milosti Božjoj:
„Milost Božja, braćo, odlaže onaj dan koji gori kao peć – po rečima proročkim. Neka se, dakle, zastide rugači, koji se rugaju obećanju Božjem i govore: gde je obećanje dolaska Njegova? Nije Bog zaboravio obećanje Svoje nego su grešnici zaboravili sami sebe. A Bog po neizmernoj milosti Svojoj čeka, da grešnici dođu k sebi, i pokaju se, i pripreme se za dan onaj, koji se ne ponavlja. Gle, dan onaj nije kao mnogi dani, koji se daju ljudima radi pokajanja i pripreme za susret s Bogom. Dan je onaj jeda, i razlikuje se od svih ostalih dana, jer on ne dolazi za pokajanje nego sa sud. Kao što je Sud Strašni jedan, i nepovtoriv, tako je i dan onaj jedan i nepovtoriv.
Bog ne želi da ko od ljudi pogine. On nije stvorio ljude za pogibiju nego za spasenje. Ima li baštovana, koji sejući povrće, želi da mu se povrće sasuši i propadne? A Bog je mudriji i sažaljiviji od svih ljudi. Jednu želju Bog ima, na ime: da se svi ljudi pokaju i od zla povrate. Kako se raduje vinogradar, kad mu se uveli vinograd povrati, i ponovo ozeleni i plod donese! Kolika li je tek radost Boga i angela Božjih, kad se duše ljudske, uvele od greha, povrate, i podmlade od suza pokajanja, i donesu plod pokajanja.
O Gospode, milosrdni i čovekoljubivi, pomozi grešnicima da osete milost Tvoju i sažaljivost Tvoju prema njima – da osete i da se pokaju – da se pokaju i povrate sa opakih putova svojih. Tebi slava i hvala vavek. Amin.“

Posle Lelića, otišli smo i do Ćelija. Manastir je izgrađen još u Srednjem veku, krajem 13. ili početkom 14. veka, u doba kralja Dragutina, koji je ovim krajevima upravljao kao Sremski kralj.

View Larger Map

Mada postoji i predanje da je podignut za vreme Despota Stefana Lazarevića, nešto kasnije. Manastir je rušen i paljen, ali je uvek ponovo nicao u slavu Pravoslavlja. U vreme Prvog srpskog ustanka, igrao je značajnu ulogu, a njegovi konaci su korišćeni kao vojna bolnica, sve do propasti ustanka. Kao spomen na to doba, u porti manastirske crkve nalazi se grob vojvode Ilije Birčanina. Na nadgrobnom spomeniku stoji:
„Birčanin, obor-knez, ispod Međednika. Rođen u selu Suvodanju u Podgorini, oko 1764. Posečen od dahije Fočić Mehmed Age u Valjevu, 1804.“ I još „Podgorina ponosna ti grob beleži i dug vraća, a slobodna Srbadija zavet čini kod tvog groba: sve će dati i sam život da i tamo gde su braća, svud sloboda sveta sijne, i ne bude Srba – roba.“
U manastiru se u 19. veku osniva škola, gde je i Sveti Vladika Nikolaj izučavao prvi bukvar. Crkva je inače posvećena Svetim Arhangelima Mihajlu i Gavrilu. U porti se nalaze i zvonik, sa drvenom kulom koja se uzdiže iz bele zidane osnove, a na južnoj strani oltara nalazi se i grob prepodobnog Oca Justina Ćelijskog, ili Justina Popovića, doktora filozofije, osnivača Srpskog filozofskog društva i duhovnika u manastiru od 1948. pa do 1979. kada je preminuo.
Najstarija ikona u manastiru potiče još sa kraja 18. veka, i rad je Petra Molera, čuvenog Karađorđevog vojvode i Hadži Ruvimovog učenika, a tu je i Prestolna ikona Spasitelja Hrista i ikona Presvete Bogorodice.

Od drugih vrednosti, koje su nekako preživele osvajače, pljačkaše i bezbožnike, u Ćelijama danas možete videti i Hadži Ruvimov drveni prestolni krst, kao i knjigu „Božanstvenaja skrižalj“, iz 17. veka, koja je od ruskog patrijarha Nikona, preko crnogorskog vladike Danila stigla ovamo. Neznano kako. Tu su i dva mala mineja, verovatno štampana u Veneciji, u 18. veku, pa Oktoih, štampan u Moskvi, i – Sveto Pismo Starog Zaveta na crkvenoslovenskom jeziku, nekada vlasništvo Prote Mateje.
Inače, svake godine, već skoro petnaest godina, na reci Gradac koja potiče podno manastira, organizuje se saborno krštenje, gde veliki broj duhovnika i sveštenika krštava na stotine nekrštenih duša, u jednome danu.

Reka Gradac i njen kanjon su priča za sebe. Od manastira Ćelije možete se spustiti do reke, ali za pravo zadovoljstvo i šetnju kanjonom morate imati malo više vremena nego što smo mi imali kada smo naišli ovamo. Gradac je ponornica, koja izvire ispod Povlena, a posle nekoliko kilometara dnevnog (i noćnog) toka – ponovo se vraća u zemlju, da bi se zatim ponovo vratila kod sela Bogatića na svetlo dana.

Nepotrebno je pominjati da se manastir udobno smestio u kotlinu, između nekoliko brda (Vrane, Markovac, Kaluđersko brdo i druga), daleko od sveta, sjedinjen sa okolnom prirodom. Ili, kako je to pisao Joakim Vujić, u Putešestviju po Srbiji: “Ovaj manastir leži izmeždu šumni, kamenosteni planina, na maloj reki, imenuemoj Gradac, a na mestu dosta krasnom i oceditom”A osim (sada već) stare crkve, pod krov je stavljena i nova crkva na koju prvu nailazite kada silazite od glavnog puta ka Ćelijama.
Inače, put od Ćelija i Lelića vodi dalje ka Donjim Leskovicama, Mravincima i Vardi, između Maglješa i Povlena. Zatim nastavlja do sela Jakalj, a kasnije izlazi kod Duba odakle se brzo stiže do Bajine Bašte. Ova deonica je u nekim kartama ucrtana, a u nekima ne. S obzirom da je putovanje bilo porodično, i da nemamo u posedu neki džip, pardon – SUV, vratili smo se, delimično razočarani, ka Valjevu. Prekasno smo dobili informaciju od AMSS-a da put postoji, da je deo puta makadamski, ali dobar – pa smo taj podatak arhivirali za naredno putovanje. A ako se opštine Valjevo i Bajina Bašta dogovore, možda će i asfaltirati ovu deonicu do naredne godine.

Iz Valjeva možete pravo na Debelo Brdo, možete usput i do manastira Jovanja, pa pored nove brane, Rovni, kod akumulacionog jezera na reci Jablanici (ne znam da li još uvek može da se prođe preko gradilišta, pa da se obiđe, na potapanje osuđena, Valjevska Gračanica) , pa strašno lošim asfaltnim putem – usponom na to Brdo (Debelo), gde je i manastir Pustinja, pa preko Pašne ravni (gde uvek možete da svratite na jagnjetinu) i Gmile Prisjeke, i na kraju nizbrdo do Drine. Nakrivudaćete se do mile volje, pa ako vam ne prijaju takvi putevi, bolje da tražite neki drugi. Uostalom: preko preče, naokolo bliže.
Mi smo tako krenuli od Valjeva prema Loznici, do Pričevića, pa ka Suvodanji do Pecke i onda novoasfaltiranim putem preko Sokolskih planina, preko Gornje Ljuboviđe – do Ljubovije. Mada je put relativno loš, pejzaži kroz kojre prolazite – od Pričevića do Pecke, vrede tog truckanja i malo kraćeg veka vaših amortizera.

View Larger Map

A što se tiče prelaza preko planina, od Pecke do Ljubovije, iako je put asfaltiran prošle godine, voda je na par mesta odnela velike delove istog, negde čak po polovinu cele širine druma. Sva sreća, mi smo već bili blizu Ljubovije kada se nebo otvorilo i iz Republike Srpske izručilo takvu kišu (čuj kišu! Potop!) da se moglo voziti najbrže između pet i šest kilometara na sat, sa brisačima u osmoj brzini. Vode je u tim trenucima više bilo po putu nego u celoj obližnjoj Drini. A veliko je pitanje kako je ona preostala polovina puta, iznad Gornje Ljuboviđe, izgledala posle ovog Povodnja sa neba.
Tog dana je inače na par mesta u Srbiji (Guča, okolina Bukulje) bilo velikih nepogoda, oluje i grada…
Svega par kilometara uz Drinu, pošto je Ljubovija ostala iza nas, naišli smo na potpuno suve delove puta i Podrinja. Dakle, radilo se o običnom naoblaku, jedino što je izbacio par tona vode odozgo.
Da malo predahnemo, svratili smo u obližnji etno restoran (deo etno sela) Vrhpolje, desetak kilometara udaljenog od Ljubovije. Drvena terasa i stolovi, odmah pored zelene Drine, skoro da su dovoljni za uživanje, pa i da ništa ne jedete (ovo je već prevelika pesnička/putopisačka sloboda – bili smo gladni i ništa tu ne bi bilo od uživanja da se pred nama uskoro nisu našle pastrmke, ali i mešano meso sa roštilja). Pastrmke, iako je Drina ispod nosa, ipak stižu iz obližnjeg ribnjaka koji se nalazi u kanjonu reke Trešnjice (a tu je i rezervat beloglavnih supova).

View Larger Map

Istina, nismo videli jelovnik, tj. cenovnik, ali je ručak za nas petoro bio svega dve hiljade i par stotina dinara, pa se nismo mnogo ni bunili. A pošto smo relativno skoro stigli iz Grčke, posle onih njihovih cena, još uvek je svaki obilan ručak ispod 50 evra – bagatela.
Od Vrhpolja se lagano vozi uz Drinu, ka Bajinoj Bašti. Usput imate priliku da se pridružite beračima džinovskih pitomih kupina, kod sela Bačevca, a neki kilogram možete i da ponesete na Taru. Tamo jedna čaša kupina košta kao cela gajba kad je sami berete.
Uskoro stižete do Bajine Bašte. I ako prvi put ovamo dolazite sve je odlično obeleženo, i lako ćete naći put ka Tari. Na usponu ka Kaluđerskim barama nalazi se i odvajanje za manastir Raču, gde smo već bili nekoliko puta (a i opet ćemo doći), a zatim vas oko petnaest kilometara deli do pomenutih Bara. Usput, negde kod table sa pansionima sa nazivom „Mala Rača“, sa puta možete videti manastir Raču, ušuškanu u dolini istoimene rečice, zatim možda naiđete i na par neindetifikovanih paljevina (male spalionice otpada, ali divlje), lokalnu krečanu, par velikih grafita „Međedi satare“ (da, baš ovako napisano… „satare“ a ne „sa Tare“), a na kraju ćete iz daljine videti i veliki, ružni ožiljak na vrhu Tare (lokalni kamenolom).
Tara je priča (i putopis za sebe). Ali, pošto smo ovde bili i prošle godine, mogu da primetim da su jedine uočljive promene – promene nagore. Od hotela Omorika, ka centru Kaluđerskih bara, ako se ne varam, raskrčen je veliki deo šume, zbog neke blesave (?) skijaške staze. Put od Kaluđerskih bara do Mitrovca je, kao i prošle godine, u prilično jadnom stanju. A šuma kroz koju prolazite od Mitrovca ka najlepšem vidikovcu Tare – Banjskoj steni, deluje malo proređenije nego prošle godine? Od one čuvene prašume Perućca, ostaće na kraju gradski park sa klupama… Kad se od Mitrovca pođe ka Perućcu, vaša čula mirisa će vam prijaviti prisustvo, valjda, kanalizacije, kojoj tu baš i nije mesto.
Šta se dešava sa onom „prečicom“ od Mitrovca do Mokre Gore, zbog koje je takođe postradalo dosta tarskih stabala, nije mi poznato. A po Tari se i dalje gradi, valjda planski. Za poslednje dve godine, kako smo čuli, izgrađeno je na Tari 650 novih kuća, što je možda dostignuće, a možda i nije. Da li je uspeh napraviti Zlatibor na Tari, ili čak i neku Kaluđericu, pitanje je sad.
I, za kraj, neka vas ne iznenadi mnogo ako u julu i avgustu, na Tari, pa i vikendom, u osam ujutru čujete čekiće, testere i majstore…
Cena napretka… valjda…
Da ne završimo ovakvo divno putovanje depresivnim pasusom, ponovimo još jednom da između Beograda i Tare imate bezbroj kombinacija puteva, prolaza i divnih mesta koja treba videti. A kako to lepo kaže Anatol Frans:
„Putovanje ponovo uspostavlja izvornu harmoniju koja je nekada postojala između čoveka i univerzuma..“

Sledi: Tara – Beograd, 2010. godine (šesti deo)

The post Beograd – planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo) first appeared on Beautiful Serbia.