Putopis „Tara – Krupanj – Tekeriš – Majur – Beograd (četvrti deo)“ možete pogledati ovde>>>

Naša putovanja ka Tari i sa Tare skoro da (sa naglaskom na „skoro“) su nam postala veće zadovoljstvo i zanimljivija od samog boravka na ovoj prelepoj planini. I, kad god pomislimo da smo (skoro) sve videli, uvek se pojavi nešto novo, da li reka, puteljak, manastir, most, šuma, etno seoce a, bogami, i neko novo mesto za putnike-gurmane. Svaki taj randevu sa prirodom, ili sa ljudskim delima koja svojim mestom i izgledom teže da ne rasrde istu tu prirodu, čini pravo, iskonsko zadovoljstvo, te je prava blagodet skrenuti ponekad sa glavnoga puta nekoliko kilometara u malu istraživačku akciju. Mada, skretali smo mi i par desetina kilometara. Ali, za sve najbolje stvari morate se malo i potruditi. Uostalom, nije Mark Tven tek tako rekao (napisao):
„Za dvadeset godina bićeš više razočaran stvarima koje nisi uradio nego onima koje jesi. Isplovi, zato, iz sigurne luke. Otkrivaj, sanjaj, istražuj!“

Verujemo da već svi vrlo dobro znaju da se do Tare dolazi Ibarskom magistralom, pa na Valjevo, preko Debelog brda – do Bajine Bašte. Ili Ibarskom skroz do Užica, pa preko Kremne – do Tare. To su najkraći, pa time i „najbrži“ putevi.

View Larger Map

Međutim, čemu žurba? Možete se od Valjeva provozati preko Osečine i Pecke, pa pravo na Ljuboviju. Dalje samo pratite Drinu. Možete još radikalnije – da idete autoputem, pa na Šabac i Loznicu, i opet – uz Drinu do Tare. Sve smo to već ranije prošli (i opisali u istim ovakvim putopisima) a ove godine krenuli smo manje-više poznatim putevima, uz izvesne manje varijacije.

Da bismo izbegli vrućinu (još nemamo klimu u kolima, bruka!) i razne gučansko-morsko-zlatiborske vozače i kolone, pošli smo u pet ujutru iz Beograda. U trenutku inspiracije, umesto da skrenemo na Ibarsku magistralu, produžili smo uz Makiš ka Obrenovcu. Dugo nismo prolazili tim putem, pa smo se (odakle nam ta ideja?) ponadali da je barem neki metar puta malo doteran u prethodnim godinama. Naravno, ništa od toga. Razna klizišta, loš put i ograničenja od 40 km/sat su jedino što ćete ovde videti. A ograničenje tu ne stoji tek tako, jer je policijska patrola čak i u pola šest ujutru „radarisala“ vozače. Da li će za deset godina ovde put biti još gori, a ograničenje 20 kilometara na sat, videćemo.

U te, jutarnje sate, brzo ćete proći kroz Obrenovac, a put nas je tog jutra dalje vodio ka Ubu. Nažalost, bilo je previše rano za obilazak manastira Grabovac, a tu svakako treba naići i zadržati se. Tu se nalazi crkva Svetog Nikolaja, i potiče iz davnog, trinaestog veka. Kao zadužbinari pominju se, prema različitim izvorima, i kralj Milutin, i njegov brat Dragutin. A postoji i verzija po kojoj su zajedno gradili ovaj manastir, bratski. Manastir je podignut blizu izvora lekovite vode, pomoću koje je kralj Dragutin zalečio svoju nogu, povređenu posle pada sa konja. Izvor se zove Vidan, a manastir su u narodu nazivali i „Mojsinje“. Tokom 16. veka manastir je opljačkan i srušen (eh, Turci, Turci…), a kasnije obnovljen. Uzgred, da su nam Turci platili za svaki spaljeni i srušeni manastir, i vratili deo odnetih dragocenosti iz crkava, za tih (pre)dugih pet vekova, danas bismo verovatno posedovali ako ne sve, a ono barem pola hotela na turskoj obali.
U velikoj seobi Srba, u Grabovcu je održan poslednji Sabor srpske pravoslavne crkve pre prelaska reke Save. A ovde je i Aleksa Nenadović okupio ljude za borbu protiv janjičara.

Zato, prvom prilikom, možda kada budemo pravili neki izlet do Šapca, Mišara i Obedske bare – obići ćemo i Grabovac.
Od Uba imate dve varijante – jedna je da se spustite na put Lazarevac – Valjevo, a druga – da nastavite da preko Pambukovice forsirate put Šabac – Valjevo, tj. da idete ka Koceljevi, i da iskoristite priliku da, pre Valjeva, posetite i Brankovinu. A možda čak i da skoknete na sever do manastira Kaona.

A pored Brankovine ćete naći i manastir Dokmir, sa kraja 14. veka, gde je nekada davno živeo Hadži Ruvim, i tu osnovao slikarsku i duborezačku školu.
Sveštenstvo u Dokmiru je ovde došlo, tj. prebeglo, 1992. godine, posle rušenja manastira Žitomislić u Hercegovini.
Dakle, ako ste raspoloženi za „skitnju“ okolo-naokolo, jedini problem biće vam da izaberete šta da vidite. A toliko toga čeka da bude viđeno.
Što se skitanja tiče, čak i Tolkin je znao istinu: „Nisu svi oni koji skitaju izgubljeni“ (to verovatno nije bila reklama za novu generaciju GPS uređaja).

Mi smo od Uba kraćim putem stigli do Valjeva, jer smo od ranije ostali dužni (sami sebi) obilazak manastira Lelić i Ćelije.
Odvajanje od puta za Bajinu Baštu (preko Debeljuškastog brda) za manastire je precizno obeleženo, odmah posle odvajanja za Loznicu.
A onda počinje lagani uspon, asfaltnim putem do petnaestak kilometara udaljenih manastira. Kada se malo popnete, osim što ćete imati divan pogled na Valjevo, sa desne strane, na Vidraku, videćete impresivni spomenik Stjepanu Stevi Filipoviću, partizanu i narodnom heroju. Bio je komandir Kolubarske čete Valjevskog partizanskog odreda, i imao je samo 26 godina kada su ga Nemci obesili, posle dva meseca mučenja. Čak i neposredno pre pogubljenja, Steva Filipović je uzvikivao antifašističke parole i klicao Komunističkoj partiji Jugoslavije i Crvenoj armiji, široko raširenih ruku, šaka stisnutih u pesnice. Ta prkosna slika bila je deo svih udžbenika istorije u nekadašnjoj SFRJ, kao i deo obaveznog znanja na takmičenjima tipa „Tito, revolucija, mir…“, ako me sećanje dobro služi.
Tako, prkosno, i danas izgleda ovaj spomenik, podignut pre 50 godina, autora Vojina Bakića. Spomenik je, po slobodnoj proceni, visok barem šest metara i deo je lepo uređenog i sasvim malkice zapuštenog, spomen parka.

Uz još desetak minuta vožnje, dolazi se do manastira Lelić, a pošto ste prethodno prošli odvajanje za manastir Ćelije.

U Leliću se nalazi crkva – zadužbina Vladike Nikolaja i njegovog oca Dragomira Velimirovića. Crkva je interesantnog oblika, od cigle, kamena i sige, crvenkaste boje, i jarko crvene kupole iznad centralnog dela hrama. Neobičnom utisku doprinosi i beli zvonik, koji je smešten preko puta glavnog ulaza u crkvu.
Živopis u crkvi je urađen prema zamisli samog Vladike Nikolaja, a glavni motiv je scena Strašnog Suda. Nije lako grešnima da borave u ovoj crkvi…
Mošti Vladike donete su ovamo 1991. godine iz manastira Svetog Save, iz američkog Ilinoisa. Iste godine otvoren je i muzej u krugu manastira sa predmetima, fotografijama i crkvenim odorama Vladike Nikolaja. Taman dok smo obilazili muzej, svo sveštenstvo se odjednom izgubi, da bi posle par trenutaka prostrujala vest da je u manastir stigao Vladika Artemije, sa nekoliko sveštenika u pratnji. A kako i da ne dođe, kad svako voli da dođe u svoje rodno mesto. To je još jedno od pravih ovozemaljskih čuda, da je mali Lelić dao čak tri episkopa (Nikolaja, Artemija i Nikolajevog sinovca Jovana). U čast njegovog dolaska u crkvu, otvoren je za celivanje sanduk sa moštima Vladike Nikolaja.
Ove godine, 23. decembra, biće ravno 130 godina od rođenja Vladike Nikolaja, u istom ovom selu, Leliću. A gde je sve za života stigao Vladika, koje je sve eparhije i manastire podigao i povratio u život, kako je radio i živeo – od Rusije do Amerike, kako je i Dahau preživeo, i kako je celoga života delio i sudbinu svoga naroda, to se ne da ispričati u jednom ovakvom putopisu. Trinaest tomova njegovih sabranih dela bolje će vam objasniti kako su se u jednom čoveku susreli i besednik i misionar, i mislilac i duhovnik… i svetac.

View Larger Map

Kažu da manastir Lelić godišnje poseti i do sto hiljada vernika i poklonika, pa ga zbog toga zovu i srpski Ostrog. Mada, računam i da je onaj prvi, osim crnogorski, valjda i srpski. A i u ovome, „srpskom“, valjda se i Crnogorci osećaju kao svoj na svome?

Manastirski konak je veliki i može da prihvati i stotinu gostiju. Ali mnogi vernici, kada je vreme lepo kao ovoga leta, žele da u blizini svetinja zanoće pod zvezdama.
I, za kraj opisa manastira Lelić, a u skladu sa motivom Strašnog Suda na zidovima crkve, evo jedne od brojnih beseda Vladike Nikolaja – o odlaganju Dana Strašnoga po milosti Božjoj:
„Milost Božja, braćo, odlaže onaj dan koji gori kao peć – po rečima proročkim. Neka se, dakle, zastide rugači, koji se rugaju obećanju Božjem i govore: gde je obećanje dolaska Njegova? Nije Bog zaboravio obećanje Svoje nego su grešnici zaboravili sami sebe. A Bog po neizmernoj milosti Svojoj čeka, da grešnici dođu k sebi, i pokaju se, i pripreme se za dan onaj, koji se ne ponavlja. Gle, dan onaj nije kao mnogi dani, koji se daju ljudima radi pokajanja i pripreme za susret s Bogom. Dan je onaj jeda, i razlikuje se od svih ostalih dana, jer on ne dolazi za pokajanje nego sa sud. Kao što je Sud Strašni jedan, i nepovtoriv, tako je i dan onaj jedan i nepovtoriv.
Bog ne želi da ko od ljudi pogine. On nije stvorio ljude za pogibiju nego za spasenje. Ima li baštovana, koji sejući povrće, želi da mu se povrće sasuši i propadne? A Bog je mudriji i sažaljiviji od svih ljudi. Jednu želju Bog ima, na ime: da se svi ljudi pokaju i od zla povrate. Kako se raduje vinogradar, kad mu se uveli vinograd povrati, i ponovo ozeleni i plod donese! Kolika li je tek radost Boga i angela Božjih, kad se duše ljudske, uvele od greha, povrate, i podmlade od suza pokajanja, i donesu plod pokajanja.
O Gospode, milosrdni i čovekoljubivi, pomozi grešnicima da osete milost Tvoju i sažaljivost Tvoju prema njima – da osete i da se pokaju – da se pokaju i povrate sa opakih putova svojih. Tebi slava i hvala vavek. Amin.“

Posle Lelića, otišli smo i do Ćelija. Manastir je izgrađen još u Srednjem veku, krajem 13. ili početkom 14. veka, u doba kralja Dragutina, koji je ovim krajevima upravljao kao Sremski kralj.

View Larger Map

Mada postoji i predanje da je podignut za vreme Despota Stefana Lazarevića, nešto kasnije. Manastir je rušen i paljen, ali je uvek ponovo nicao u slavu Pravoslavlja. U vreme Prvog srpskog ustanka, igrao je značajnu ulogu, a njegovi konaci su korišćeni kao vojna bolnica, sve do propasti ustanka. Kao spomen na to doba, u porti manastirske crkve nalazi se grob vojvode Ilije Birčanina. Na nadgrobnom spomeniku stoji:
„Birčanin, obor-knez, ispod Međednika. Rođen u selu Suvodanju u Podgorini, oko 1764. Posečen od dahije Fočić Mehmed Age u Valjevu, 1804.“ I još „Podgorina ponosna ti grob beleži i dug vraća, a slobodna Srbadija zavet čini kod tvog groba: sve će dati i sam život da i tamo gde su braća, svud sloboda sveta sijne, i ne bude Srba – roba.“
U manastiru se u 19. veku osniva škola, gde je i Sveti Vladika Nikolaj izučavao prvi bukvar. Crkva je inače posvećena Svetim Arhangelima Mihajlu i Gavrilu. U porti se nalaze i zvonik, sa drvenom kulom koja se uzdiže iz bele zidane osnove, a na južnoj strani oltara nalazi se i grob prepodobnog Oca Justina Ćelijskog, ili Justina Popovića, doktora filozofije, osnivača Srpskog filozofskog društva i duhovnika u manastiru od 1948. pa do 1979. kada je preminuo.
Najstarija ikona u manastiru potiče još sa kraja 18. veka, i rad je Petra Molera, čuvenog Karađorđevog vojvode i Hadži Ruvimovog učenika, a tu je i Prestolna ikona Spasitelja Hrista i ikona Presvete Bogorodice.

Od drugih vrednosti, koje su nekako preživele osvajače, pljačkaše i bezbožnike, u Ćelijama danas možete videti i Hadži Ruvimov drveni prestolni krst, kao i knjigu „Božanstvenaja skrižalj“, iz 17. veka, koja je od ruskog patrijarha Nikona, preko crnogorskog vladike Danila stigla ovamo. Neznano kako. Tu su i dva mala mineja, verovatno štampana u Veneciji, u 18. veku, pa Oktoih, štampan u Moskvi, i – Sveto Pismo Starog Zaveta na crkvenoslovenskom jeziku, nekada vlasništvo Prote Mateje.
Inače, svake godine, već skoro petnaest godina, na reci Gradac koja potiče podno manastira, organizuje se saborno krštenje, gde veliki broj duhovnika i sveštenika krštava na stotine nekrštenih duša, u jednome danu.

Reka Gradac i njen kanjon su priča za sebe. Od manastira Ćelije možete se spustiti do reke, ali za pravo zadovoljstvo i šetnju kanjonom morate imati malo više vremena nego što smo mi imali kada smo naišli ovamo. Gradac je ponornica, koja izvire ispod Povlena, a posle nekoliko kilometara dnevnog (i noćnog) toka – ponovo se vraća u zemlju, da bi se zatim ponovo vratila kod sela Bogatića na svetlo dana.

Nepotrebno je pominjati da se manastir udobno smestio u kotlinu, između nekoliko brda (Vrane, Markovac, Kaluđersko brdo i druga), daleko od sveta, sjedinjen sa okolnom prirodom. Ili, kako je to pisao Joakim Vujić, u Putešestviju po Srbiji: “Ovaj manastir leži izmeždu šumni, kamenosteni planina, na maloj reki, imenuemoj Gradac, a na mestu dosta krasnom i oceditom”A osim (sada već) stare crkve, pod krov je stavljena i nova crkva na koju prvu nailazite kada silazite od glavnog puta ka Ćelijama.
Inače, put od Ćelija i Lelića vodi dalje ka Donjim Leskovicama, Mravincima i Vardi, između Maglješa i Povlena. Zatim nastavlja do sela Jakalj, a kasnije izlazi kod Duba odakle se brzo stiže do Bajine Bašte. Ova deonica je u nekim kartama ucrtana, a u nekima ne. S obzirom da je putovanje bilo porodično, i da nemamo u posedu neki džip, pardon – SUV, vratili smo se, delimično razočarani, ka Valjevu. Prekasno smo dobili informaciju od AMSS-a da put postoji, da je deo puta makadamski, ali dobar – pa smo taj podatak arhivirali za naredno putovanje. A ako se opštine Valjevo i Bajina Bašta dogovore, možda će i asfaltirati ovu deonicu do naredne godine.

Iz Valjeva možete pravo na Debelo Brdo, možete usput i do manastira Jovanja, pa pored nove brane, Rovni, kod akumulacionog jezera na reci Jablanici (ne znam da li još uvek može da se prođe preko gradilišta, pa da se obiđe, na potapanje osuđena, Valjevska Gračanica) , pa strašno lošim asfaltnim putem – usponom na to Brdo (Debelo), gde je i manastir Pustinja, pa preko Pašne ravni (gde uvek možete da svratite na jagnjetinu) i Gmile Prisjeke, i na kraju nizbrdo do Drine. Nakrivudaćete se do mile volje, pa ako vam ne prijaju takvi putevi, bolje da tražite neki drugi. Uostalom: preko preče, naokolo bliže.
Mi smo tako krenuli od Valjeva prema Loznici, do Pričevića, pa ka Suvodanji do Pecke i onda novoasfaltiranim putem preko Sokolskih planina, preko Gornje Ljuboviđe – do Ljubovije. Mada je put relativno loš, pejzaži kroz kojre prolazite – od Pričevića do Pecke, vrede tog truckanja i malo kraćeg veka vaših amortizera.

View Larger Map

A što se tiče prelaza preko planina, od Pecke do Ljubovije, iako je put asfaltiran prošle godine, voda je na par mesta odnela velike delove istog, negde čak po polovinu cele širine druma. Sva sreća, mi smo već bili blizu Ljubovije kada se nebo otvorilo i iz Republike Srpske izručilo takvu kišu (čuj kišu! Potop!) da se moglo voziti najbrže između pet i šest kilometara na sat, sa brisačima u osmoj brzini. Vode je u tim trenucima više bilo po putu nego u celoj obližnjoj Drini. A veliko je pitanje kako je ona preostala polovina puta, iznad Gornje Ljuboviđe, izgledala posle ovog Povodnja sa neba.
Tog dana je inače na par mesta u Srbiji (Guča, okolina Bukulje) bilo velikih nepogoda, oluje i grada…
Svega par kilometara uz Drinu, pošto je Ljubovija ostala iza nas, naišli smo na potpuno suve delove puta i Podrinja. Dakle, radilo se o običnom naoblaku, jedino što je izbacio par tona vode odozgo.
Da malo predahnemo, svratili smo u obližnji etno restoran (deo etno sela) Vrhpolje, desetak kilometara udaljenog od Ljubovije. Drvena terasa i stolovi, odmah pored zelene Drine, skoro da su dovoljni za uživanje, pa i da ništa ne jedete (ovo je već prevelika pesnička/putopisačka sloboda – bili smo gladni i ništa tu ne bi bilo od uživanja da se pred nama uskoro nisu našle pastrmke, ali i mešano meso sa roštilja). Pastrmke, iako je Drina ispod nosa, ipak stižu iz obližnjeg ribnjaka koji se nalazi u kanjonu reke Trešnjice (a tu je i rezervat beloglavnih supova).

View Larger Map

Istina, nismo videli jelovnik, tj. cenovnik, ali je ručak za nas petoro bio svega dve hiljade i par stotina dinara, pa se nismo mnogo ni bunili. A pošto smo relativno skoro stigli iz Grčke, posle onih njihovih cena, još uvek je svaki obilan ručak ispod 50 evra – bagatela.
Od Vrhpolja se lagano vozi uz Drinu, ka Bajinoj Bašti. Usput imate priliku da se pridružite beračima džinovskih pitomih kupina, kod sela Bačevca, a neki kilogram možete i da ponesete na Taru. Tamo jedna čaša kupina košta kao cela gajba kad je sami berete.
Uskoro stižete do Bajine Bašte. I ako prvi put ovamo dolazite sve je odlično obeleženo, i lako ćete naći put ka Tari. Na usponu ka Kaluđerskim barama nalazi se i odvajanje za manastir Raču, gde smo već bili nekoliko puta (a i opet ćemo doći), a zatim vas oko petnaest kilometara deli do pomenutih Bara. Usput, negde kod table sa pansionima sa nazivom „Mala Rača“, sa puta možete videti manastir Raču, ušuškanu u dolini istoimene rečice, zatim možda naiđete i na par neindetifikovanih paljevina (male spalionice otpada, ali divlje), lokalnu krečanu, par velikih grafita „Međedi satare“ (da, baš ovako napisano… „satare“ a ne „sa Tare“), a na kraju ćete iz daljine videti i veliki, ružni ožiljak na vrhu Tare (lokalni kamenolom).
Tara je priča (i putopis za sebe). Ali, pošto smo ovde bili i prošle godine, mogu da primetim da su jedine uočljive promene – promene nagore. Od hotela Omorika, ka centru Kaluđerskih bara, ako se ne varam, raskrčen je veliki deo šume, zbog neke blesave (?) skijaške staze. Put od Kaluđerskih bara do Mitrovca je, kao i prošle godine, u prilično jadnom stanju. A šuma kroz koju prolazite od Mitrovca ka najlepšem vidikovcu Tare – Banjskoj steni, deluje malo proređenije nego prošle godine? Od one čuvene prašume Perućca, ostaće na kraju gradski park sa klupama… Kad se od Mitrovca pođe ka Perućcu, vaša čula mirisa će vam prijaviti prisustvo, valjda, kanalizacije, kojoj tu baš i nije mesto.
Šta se dešava sa onom „prečicom“ od Mitrovca do Mokre Gore, zbog koje je takođe postradalo dosta tarskih stabala, nije mi poznato. A po Tari se i dalje gradi, valjda planski. Za poslednje dve godine, kako smo čuli, izgrađeno je na Tari 650 novih kuća, što je možda dostignuće, a možda i nije. Da li je uspeh napraviti Zlatibor na Tari, ili čak i neku Kaluđericu, pitanje je sad.
I, za kraj, neka vas ne iznenadi mnogo ako u julu i avgustu, na Tari, pa i vikendom, u osam ujutru čujete čekiće, testere i majstore…
Cena napretka… valjda…
Da ne završimo ovakvo divno putovanje depresivnim pasusom, ponovimo još jednom da između Beograda i Tare imate bezbroj kombinacija puteva, prolaza i divnih mesta koja treba videti. A kako to lepo kaže Anatol Frans:
„Putovanje ponovo uspostavlja izvornu harmoniju koja je nekada postojala između čoveka i univerzuma..“

Sledi: Tara – Beograd, 2010. godine (šesti deo)

The post Beograd – planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Kao što je uživanje u kuvanju sastavni deo dobro spremljenog jela i kao što je, recimo, šetanje i planinarenje sastavni deo uživanja u pogledu sa vrha planine, tako i putovanje do nekog mesta gde ste rešili da se malo odmorite – takođe može biti nezaboravan doživljaj. Danas nije lako pronaći i „oteti“ nekoliko dana za odmor pa se deo svakodnevne, životne i poslovne jurnjave preslikava i na sam čin putovanja. Sesti u kola i voziti se bez prekida sve do željenog odredišta, postalo je nešto najnormalnije. A toliko je lepih i zanimljivih kutaka Srbije svuda oko nas, na koju god stranu krenuli. Zato odvojte za putovanje dva do tri puta više vremena nego što ste prvobitno planirali i uživajte u svakom kilometru puta. Ne budite lenji da skrenete nekoliko kilometara sa glavnog pravca da biste videli neki izvor, vrelo, manastir, selo… Nemojte se ustručavati da zaustavite kola ispred neke seoske kuće i da se raspitate čega ima zanimljivog u blizini… Prelistajte i pročitajte sve knjige, vodiče, internet sajtove koji su vezani za put kojim ćete proći, i kad se budete osećali spremnim, krenite.

Da li je Tara naša najlepša planina ili ne, nije ni važno. Da je prelepa, zelena i čarobna, sigurno jeste, naročito u proleće. U zavisnosti od puta koji ste izabrali (od Beograda), do nje vam treba dva i po do četiri sata (kolima). Možete do Tare stići Ibarskom magistralom, možete ići preko Valjeva i Kosjerića, pored Divčibara, a najbrže ćete doputovati ako se zaputite preko Debelog brda, prevoja na vencu Povlena, Jablanika i Medvednika, koji su se isprečili između Valjeva i Bajine bašte. Kao zanimljiva varijanta, mada i najduža, pred vama je i put preko Šapca, Loznice i Ljubovije, uz obalu Drine, sve do Bajine bašte.

Ako prvi put idete na Taru, pođite preko Debelog brda… Ali, verovatno vam se može desiti da u povratku jednostavno ne možete da se odvojite od predivne, zelene Drine, pa će vam se na kraju učiniti da ste požurili na Taru, a da se do Beograda vraćate okolo-naokolo… Skoro kao u „Zelenoj čoji Montenegra“ kada Zuko Džumhur i Momo Kapor nikada na svojim putovanjima nisu stizali do odredišta jer su putem uvek pronalazili bezbroj zanimljivih ljudi i mesta…

Do Valjeva se stiže Ibarskom magistralom, za nešto više od sat vremena. Pretpostavljam da je idealno da se napravi jednodnevni izlet do Divčibara, i da se tom prilikom obiđu Valjevski manastiri – Lelić, Ćelije i Jovanja… Pošto je ipak u toku jednog dana trebalo stići na Taru, od ova tri smo ovom prilikom obišli samo manastir Sv. Jovana Krstitelja, po imenu Jovanja. On se nalazi na skrovitom mestu, u Jovanjskoj šumi, na desnoj obali reke Jablanice, pritoke Kolubare. Odvajanje sa glavnog puta je jasno obeleženo i nalazi se nekoliko kilometara po izlasku iz Valjeva, na putu ka B. bašti. Po narodnom predanju, hram je iz vremena Nemanjića i podigao ga je verovatno neko od članova vladarske kuće. Crkva manastira je sagrađena najverovatnije krajem 15. ili početkom 16. veka. Početkom 18. veka dozidana je priprata, kada je obnovljen i ceo manastir. Živopis potiče iz 17. veka a oslikan je rukom Longina Dečanca, najpopularnijeg srednjovekovnog freskopisca. Iznad ulaznih vrata vidi se freska Sv. Jovana Krstitelja sa roditeljima. U crkvi, u naosu, nalazi se ćivot gde se po predanju nekada čuvao deo šake Sv. Jovana Krstitelja. Ikonostas su ikonopisale monahinje manastira Ćelije, 1972, pošto je stari više puta spaljivan.
U dvorištu manastira stoji drvena zvonara, čija su dva zvona odneta za vreme Prvog svetskog rata. Prvo zvono je nabavljeno još 1921. a drugo zvono, i nova zvonara, podignuta na temeljima stare, podignuti su sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Tu je i manastirska česma da utolite žeđ, i konak, podignut deceniju-dve pre zvonare. Nekada je manastir imao čitavo veliko imanje od oko 100 hektara, uključujući i vinograde koje je obrađivalo skoro 200 kaluđera. Danas međutim raspolaže sa samo 8 hektara šuma i njiva… Kao što je to bio slučaj i u svim drugim manastirima širom Srbije, i ovde su priroda, crkva i konak jedno. Prava livada, prošarana prolećnim cvećem, uz simpatičnu belu macu koja se odnekud stvorila, bili su više nego dovoljni da se deca zaigraju, na naše zadovoljstvo.

Kada smo već kod dece… Pričajući sa drugim roditeljima, našim prijateljima, vidimo da svi imaju malu dilemu – da li i koliko putovati sa decom – da li će im biti vrućina, da li će im biti dosadno, šta će od viđenog zapamtiti… da li su ipak previše mali za ono što želimo da vide… da li će želeti da putuju sa nama kada budu dovoljno veliki da vide, čuju i shvate suštinu onoga što im pokazujemo… Pa, odgovor je i da i ne! Ali treba uvek naći kompromis sa svojom decom, nezavisno od uzrasta. Nije rešenje ni da roditelji budu „uskraćeni“ i da odustaju od obilazaka mesta koja ni sami nisu videli (A kada će? Kao japanski turisti, kad odu u penziju?) Sve je ovo način da se i na decu prenese ljubav prema putovanjima, istraživanjima… Evo na primer u manastiru – deci sve može biti zabavno; i da se popije voda sa izvora (naročito novim generacijama koje znaju samo za vodu iz plastične ambalaže), i da se kupi brojanica u crkvi, i da im date fotoaparat da slikaju manastir, i da im pokažete ikonu sveca kojeg slavite u vašoj porodici… Mnoga deca danas imaju Veronauku u školi – pa gde će imati bolji čas nego obilaskom pravoslavnih manastira? Dakle, dileme nema, treba putovati i praviti izlete, ali vodite računa – da u kolima budu rekviziti za igru i crtanje, da ima vode, bombona; da vozite polako kad je put u krivinama, da stanete u nekom mestu, kupite po sladoled, popijete sok u nekom restoranu usput… Na kraju možete da zaključite da ste preterali sa takvom brigom i izazvali kontraefekat, kad deca počnu svakog petka da vas pitaju – „Kuda ćemo za vikend?“

Kada nastavite putem za Bajinu baštu, brzo ćete stići do velikog gradilišta. U toku je izgradnja velike hidroakumulacije, u blizini sela Rovni, koja treba da reši snabdevanje Valjeva vodom. Plemenita ideja i poduhvat, ali… Potapanjem velikog područja nove akumulacije, pod vodom će se naći i Crkva svetog arhangela Mihaila, poznatija pod imenom Valjevska Gračanica. Crkva potiče iz vremena Nemanjića, a predanje kaže da je hram obnavljao kralj Dragutin, krajem 13. veka. Na ikonostasu se može uočiti vinova loza, obeležje nemanjićkog freskopisanja, oko glava svetitelja. Uskoro bi se, nažalost, mogle otkloniti sve sumnje u početak gradnje crkve, jer bi se rušenjem u njenim zidovima našla hrisovulja, pergament koji svedoči o vremenu nastanka i graditelju. Nova crkva je već završena, a saglasnost za rušenje stare i izgradnju nove crkve data je (ili dobijena) u vremena kada bi bez te saglasnosti stara crkva ionako bila srušena, a od nove ne bi bilo ništa… Razmatrana je mogućnost „prenošenja“ crkve na drugo mesto, ali je ona izgrađena tako da će biti teško i porušiti je, a kamoli rekonstruisati na drugom mestu. Tako je preostalo da se spasu ikonostas, nekoliko ikona i zvona… Nije bilo od pomoći ni što je Vlada Srbije donela odluku o utvrđivanju crkve arhanđela Mihaila zvane Gračanica sa starim grobljem u Tubraviću za spomenik kulture.

Zato, ako pođete ovim putem, nemojte žaliti malo prašine po vašim kolima, da biste obišli i ovu svetinju. Pazite, nije to ni tako jednostavno. Kada pred sobom vidite branu, kolima nastavite desno, uzbrdo, putem ka B. bašti, i zatim se odvajate levo sa glavnog puta. Neka vam orijentir bude okrugla, verovatno kontrolna kula – vidikovac nove brane. Put vodi ispod mostića koji spaja kulu sa brdom, zatim se spušta u dolinu, a onda se jedan krak (već se vozite po makadamu) odvaja levo preko rečice. Zatim skrenite desno i nastavite pravo par kilometara. Otvorite četvore oči i pokušajte da primetite malu drvenu tablu koja vas usmerava na puteljak ka Gračanici. Skrećete levo i posle nekoliko minuta vožnje, stigli ste. Da se ne uplašite, gradilište je „živo“ i naći ćete uvek ponekoga da vas uputi u pravom smeru ako se osetite izgubljenim.
Inače, i kada sveštenik nije kod kuće (koja se nalazi pored crkve), hram je otvoren i možete se diviti lepoti arhitekture, ikonostasa i same prirode, i biće vam ponovo teško da poverujete da će sve to biti potopljeno…

Istim putem se vratite na glavni put, i ponosno, sa prašnjavim automobilom, kao pravi turisti, nastavite dalje. Posle par kilometara uspona na Debelo brdo, stižete do sela Poćuta. Sa desne strane puta, jasno obeleženo tablom, nalazi se skretanje i 3 kilometra puta do manastira Pustinja. Ovaj manastir neobičnog imena leži gotovo potpuno skriven na ulazu u Pustinjsku klisuru, koju je usekla reka Jablanica. Nalazi se na platou okruženom gustom šumom, do kojeg je uzani strmi put stigao 1962. godine. Do tada je ovaj hram od turskih pohoda i osvajačkih razaranja branila uska staza duž Bele stene.

Sadašnja crkva je posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice, a sagrađena je na temelju starije, o čemu postoji mnoštvo dokaza dobijenih tokom konzervatorskih radova. U literaturi se postojanje Vavedenjske crkve pominje čak u 12. veku. Osobenosti arhitekture ove crkve čine zidani ikonostas i divne freske, iz 1622. godine, koje krase ne samo unutrašnje već i spoljne zidove. Sa zidova će vas posmatrati freske Sv. Simeona, Sv. Kozme, Sv. Save, zatim prelepa freska Sv. Jovana Krstitelja, Sv. Dimitrija i Sv. Đorđa, gde je Sv. Jovan Krstitelj prikazan sa krilima, što se retko može videti u freskoslikarstvu srpskih manastira. Teško je nabrojati sve ove izvanredno očuvane freske, ali vredi se zadržati i ispred „Uspenja Presvete Bogorodice“ i freske u oltarskoj apsidi Bogorodica Šira od nebesa i Pričešće apostola… Uostalom, kao i uvek kada obilazite neki od manstira, zamolite monahe i monahinje da vam ispričaju ponešto o istoriji crkve, ako ih time ne ometate u molitvi ili njihovim dnevnim obavezama u suprotnom kupite brošuricu o crkvi u kojoj se nalazite, sedite u manastirsko dvorište, pored izvora i cveća i čitajte (dok gledate) polako o duhovnoj lepoti i istoriji koja navire iz svakog kamena i drveta. Ovde se vreme broji vekovima, za razliku od naših užurbanih života gde ni minut više nije dovoljno mala jedinica za vreme. Tako se u manastirskom dvorištu nalazi i stablo bora, zasađenog još 1848. godine (koje je, eto, ušlo u svoju 160-u godinu!)

Naravno da bi se u lepoti ovoga kraja moglo još dugo uživati. Rečni brzaci, pećine i šumske stazice, seoski turizam… možda vas navedu da se ovde vratite na duže, ili odložite odlazak na Taru za neki drugi dan? Ali dobro, to ipak zahteva malo više planiranja (možete baciti pogled i na sajt www.valjevo-turist.co.rs) a mi nastavljamo da se penjemo na Debelo brdo.

Ubrzo se stiže na Pašinu ravan, gde se može zastati zbog jagnjetine, ukoliko ste do sada ogladneli. Iako su pojedine deonice puta sa dosta krivina i uspona, ipak od Valjeva do Bajine bašte ukupno ima samo malo više od 60 kilometara, pa vas vožnja neće previše zamoriti. Svuda oko vas su divni pejzaži, pa uvek možete parkirati auto i uživati u pogledu. Vrlo brzo put počinje da se spušta i vijuga ka dolini Drine. Negde u blizini mesta Rogačica, postoji odvajanje za mesto Dub, gde se nalazi crkva – brvnara, sagrađena verovatno krajem 18. veka. To je jedna od najvećih drvenih crkava, koje su imale važnu ulogu u očuvanju nacionalnog identiteta Srba (poslednje podignuta drvena crkva može se inače videti u Kusturičinom Drvengradu!). Ovakve crkve brvnare su podizane daleko od turske vojske, a često se dešavalo da ni meštani susednih sela nisu znali za njihovo postojanje. Po potrebi su se mogle i premeštati, pa su u narodu bile poznate i kao „leteće crkve“. Po čemu je još zanimljiva ova crkva? Pa, po zbirci ikona, poreklom iz ruskih provincijskih radionica sa kraja 18. i početka 19. veka. Prestone ikone su veoma lepe, verovatno zbog ugleda koji je Hadži Melentije uživao u Rusiji (crkva u Dubu je bila metoh manastira Rača, gde je Hadži Melentije (Stefanović) i sahranjen). Još jedan neobičan detalj – u crkvi postoje 4 drvena hrastova svećnjaka, napravljenih od jednog komada drveta (po skoro dva metra visine). Ovakvi svećnjaci bi verovatno odlično pasovali uz čuvene „ratarske sveće“ od po pedesetak kilograma kakve se prave svake godine za manastir Tronoša.

Uzgred, prolazak kroz Dub znači i malo duži put. Druga varijanta je da pratite Drinu, i, ako vas ne privuče neki od simpatičnih restorana na samoj obali reke, uskoro ćete ući u Bajinu baštu, posle nekih 170 kilometara puta od Beograda. Njen najstariji deo je iz 19 veka, a sam grad nije mogao biti izgrađen na lepšem mestu – pored zelene Drine, podno još zelenije Tare… Zavisno od vaših planova, možete se smestiti i u ovom simpatičnom mestu; u čijem centru se nalazi hotel krajnje neočekivanog imena – Drina! U jednom nedeljniku skoro je izašla predivna ponuda ovoga hotela, gde se tokom leta nudi 7 punih pansiona za 11.000 dinara, a svaki dan je osmišljen u najboljem duhu ovdašnjeg gostoprimstva – te ćete odavde moći da pravite izlete i ka Drvengradu, manastiru Rači, Perućcu, da se spuštate Drinom, da odete do jezera Zaovina na Tari… (telefon hotela 031-863464 i 031-682451)
Kada ste u Bajinoj bašti, a nastavljate ka Tari, imate dve mogućnosti – da krenete uzbrdo ka Kaluđerskim barama, ili da nastavite uz Drinu ka Perućcu i da se odatle popnete na Taru, do čuvenog Mitrovca. A možete i da krenete jednim putem, pa da se vratite na drugi – u tom slučaju, krenete par kilometara ka Kaluđerskim barama i Kremni, i posle nekog vremena odvajate se desno ka manastiru Rači. Put do manastira je stvarno u veoma lošem stanju i morate krajnje pažljivo da vozite. Ali kakva je to žrtva da se vidi jedan od najlepših i najčuvenijih srpskih pravoslavnih manastira? Nikakva!

Manastir Rača je zadužbina kralja Dragutina, gde je znalo da boravi i više od 300 monaha. Inače, kralj Dragutin je budućim pokolenjima ostavio dva prava bisera – manastire Raču i Tronošu, koji su i dan danas hramovi duhovnosti – i posle sedam stotina godina, ljudi im se dive i obilaze ih. Naravno, kralj je bio ktitor i manastira sv. Ahilija u Arilju, a po drugim izvorima, kao ktitor Tronoše se pominje njegova žena Katarina. Zanimljivo je i jedno, još starije predanje koje kaže da je prvobitno mesto na kome je podignuta Rača bilo tamo gde je danas manastir Soko (blizu Ljubovije, zadužbina episkopa Šabačko-valjevskog Lavrentija), ali su ga Turci na tom mestu, zar treba reći, srušili. Šta bi drugo. A kaluđeri su sačuvali sve što se moglo sačuvati i osnovali novi manastir. Dokazi? Pa, u narodnoj pesmi „Miloš u Latinima„, pesnik kaže:
Da vidite Raču manastira,
Kraj Sokola ukraj vode Drine,
Zadužbinu Kralja Dragutina
Da vidite, pa da se divite…

Inače, kao što se to uvek kazuje za Žiču, tako se i za Raču može reći da je uvek delila sudbinu srpskog naroda – rušena, paljena, pljačkana… Osim zlatnog perioda do Velike seobe i kraja 17. veka, sledeći period rasta i obnavljanja Rače došao je tek 1795. godine, kada su tri jeromonaha, Melentije, Josif i Isaija došli iz vaskrsle Tronoše, da to učine i sa ovim manastirom. Za samo godinu dana je podignuta nova crkva, a Hadži Melentije Stefanović dobio je čin arhimandrita. Po slomu Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, Turci su poubijali i zapalili i monahe i ikonostas i ikone, – sve osim časne trpeze koja se i danas čuva u riznici manastira. I Austrougarska u Prvom, i Nemačka i Bugarska u Drugom svetskom ratu, takođe su na ovoj svetinji iskaljivali svoj bes…

Crkva je inače posvećena Vaznesenju Hristovom. Sa desne strane kod ulaza u crkvu, može se videti spomenik i grob Hadži Melentija.
Obavezno obiđite manastirsku riznicu, izuzetnu na svaki način. Tu su knjige račanskih monaha prepisivane u čuvenoj račanskoj školi. Zahvaljujući bratstvu manastira i naročito igumanu Platonu Milojeviću, tokom Drugog svetskog rata ovde je čuvano i sačuvano Miroslavljevo jevanđelje (danas se nalazi u trezoru Narodnog muzeja u Beogradu, a više o njemu – možete saznati u nedavno, premijerno prikazanom filmu). U samoj crkvi se nalaze i svete mošti kralja Dragutina (ili Svetog Teoktista)… Zahvaljujući uticaju koji su račanski monasi doneli iz izbeglištva, iz manastira Beočin i fruškogorskih manastira, sam ikonostas i freske predstavljaju primer prodora ikonopisanja i freskoslikarstva iz prekosavskih i prekodunavskih oblasti, koje se retko mogu videti u drugim staroraškim krajevima i manastirima.
A nije naodmet da zavirite u radnju u manastirskom dvorištu i da za uspomenu kupite neku od mnogih zanimljivih knjiga o Rači i iz Rače, a tu su i vina, višnjevače, orahovače… Prava pića za slavsku trpezu.
Toliko o Rači. Ni u deset ovakvih putopisa ne bi stalo sve ono lepo i važno što je vezano za istoriju i sadašnjost ovoga manastira. Roditelji, deco, knjige u šake (ili miša u ruke, pa na Internet) i čitajte o veličanstvenoj Rači.

Dakle, ako ste se svuda zadržali po malo, ako ste ručali negde uz Drinu ili ako ste se umorili, od Rače se vraćate tih 4-5 kilometara do glavnog puta, na pravac za Kaluđerske bare (gde su i hotel Omorika, Javor, Beli bor, apartmani Zeleni Čardaci…) ili, ako vam je dobro prolazno vreme, vratite se još malo unazad, do Bajine bašte, i, uz poznatog vodiča – Drinu, nastavite do Perućca. Drina, pa Drina! Ali to je tako lepa reka – čista, brza, velika, neverovatno zelene boje… Malo geografije – ova reka nastaje u Šćepan polju, od reka Tare i Pive i fali joj samo 4 kilometra i 100 metara pa da bude dugačka 350 kilometara. Ali Sava se isprečila kod Šapca i eto… Drina je svašta pravila dok je nisu obuzdali branama i veštačkim jezerima. Čuveni „povodanj“, velika poplava („Na Drini ćuprija“) dogodila se 1896. godine, kada je poplavljen i čuveni most u Višegradu, dok je te iste godine Ljubovija bila potpuno uništena. Sam kanjon Drine, dubine 700-1000 metara, predstavlja po tome šampiona u Srbiji, a zauzima i visoko treće mesto u svetu (posle kanjona Kolorada (1800 m) i Tare (1300 m)). Još malo biologije – najpoznatija riba Drine je mladica, a tu su i potočna pastrmka, lipljen… Kapitalci mladice dostižu i preko 10 kilograma, a prirodno mrestilište ove ribe je reka Trešnjica, desna pritoka Drine…
Do Perućca imate 13 kilometara, a tu ćete videti hidroelektranu B. bašta, i akumulaciono jezero nastalo zbog ove brane. Tako je sada jezero dugačko 52 km (sve do pomenutog mosta u Višegradu), duboko je i do 70 metara, a snaga hidroelektrane je 368 MW i najveći je objekat za proizvodnju struje na Drini (Pitate se čemu ovi stručni podaci u jednom putopisu? Pa jednostavno, pisac je elektroinženjer!). U Perućcu, na lokalitetu Mramorje, postoji srednjevekovno groblje, ispunjeno nadgrobnim spomenicima – stećcima, koje je zaštićeno kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Ako u ovaj kraj dođete leti (jul i avgust), ponesite kupaće kostime – na jezeru postoji plaža na splavovima; a možete i malo ploviti brodom po jezeru – kako vam drago.
Pošto smo već pominjali Višegrad, tj. Republiku Srpsku, tj. Bosnu i Hercegovinu – ako se zaželite i međunarodnog turizma, a imate više od 18 godina, dovoljna vam je i lična karta. Ali ako putujete sa decom, za njih su potrebni pasoši, tako da se pripremite na vreme…

Još par reči o Perućcu – tu je čuvena rečica Vrelo, dugačka 365 metara, pa je zbog toga zovu „reka od godinu dana“… Sam izvor je ograđen zbog obližnjeg ribnjaka, ali to vas ne sprečava da uživate u predivnom pogledu i šetnji uz rečicu. I mali vodopad preko koga se Vrelo uliva u Drinu je nešto što ćete sigurno poželeti da zabeležite svojim foto-aparatom. Vratimo se malo stvarima koje život znače – na istom tom „ušću“, nalazi se i restoran- imenjak („Vrelo“), sa velikom terasom gde vas čekaju riblji specijaliteti. Trebalo bi da u junu počne sa radom vila „Drina“ (ovde se manje-više sve zove „Drina“), objekat sa 4 zvezdice, 12 soba i dva apartmana (VIP gosti?), koji se nalazi nedaleko od vodopada.

Od Perućca vodi put dalje uz jezero, i posle neka dva kilometra, videćete odvajanje za Mitrovac na Tari. Ako nastavite pravo, doći ćete do hotela „Jezero“, gde možete prenoćiti i uživati u zelenim šumama po padinama Tare koje se neverovatno strelovito dižu iz ove doline. A možete i popiti kaficu i ustremiti se konačno ka cilju! Pogrešno! Džabe ste čitali ovoliki putopis… Na cilju ste sve vreme puta, još od kada ste u Beogradu seli u kola, i svaki manastir, svaki vidikovac i restorančić su bili pravi pravcati cilj!

Dakle, uživajte i dalje u svom putovanju, i u laganoj vožnji ka vrhovima Tare, uz fantastičan pogled na Drinu i jezero Perućac. Uživajte u svakom momentu svoga odmora, upravo sada, baš ovoga trenutka, jer – prošlost je prošla, a budućnost još nije počela!

Sledi: Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo) >>>

Tweet

The post BEOGRAD – TARA, jedno putovanje (prvi deo) first appeared on Beautiful Serbia.