Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Kada vam se dete plasira na republičko takmičenje (iz istorije) koje se uz to održava u Ivanjici, ostaje vam samo da rezervišete vikend smeštaj, upalite kola i tako pružite adekvatnu roditeljsko-logističku podršku vašem takmičaru. Beše to petak, tačno u podne, kada smo po divnom, sunčanom danu krenuli put Ivanjice. Posle tridesetak kilometara vožnje, kao i uvek kad sa glavnog pravca skrećemo ka Mladenovcu i Topoli, setno smo za sobom ostavili autoput koji bi nas sigurno ponovo transportovao do Grčke, samo da se on pita.

View Larger Map

Obišavši Mladenovac obilaznicom, i prošavši skretanje za Orašac i Aranđelovac, brzo smo stigli do Topole i Oplenca. I još jednom, ko zna koji put, a opet – sa istim uzbuđenjem kao i prvog puta, obišli smo predivnu crkvu Svetog Đorđa, mauzolej dinastije Karađorđevića, sa šest generacija i dvadeset i dva člana ove porodice. Sama pomisao da stojite na mestu gde se nalaze grobovi Kralja Petra Prvog, Karađorđa, Kneginje Ljubice – Zorke, Kneza Aleksandra i drugih Karađorđevića, kao da vas, pomalo teskobno, pritiska vekovima junačke i tragične srpske istorije, istorije koju čine kako čarobni mozaici Oplenca tako i one tople Vitezovićevske čarape Kralja Petra, ispletene rukama Makrene Spasojević za njenog sina Marinka!

Okolo su špartale, uobičajene majske đačke ekskurzije, čitavi buljuci vesele školske dece, ne još potpuno svesne da bi Topolom, bez ovih srpskih velikana, u večnom i zasluženom miru, u crkvi, u kriptama, pod okriljem Svetog Đorđa, danas istim tim stazama trčkali da l’ mali Turci il’ mali Nemci – nikada nećemo saznati.

Pošto se popodne trebalo prijaviti u školu u Ivanjici, moralo se dalje na put. Nije bilo vremena ni za Karađorđev grad, a ni za svraćanje u vinariju „Aleksandrović“, na izlasku iz Topole, preciznije – u selu Vinča (Vincea – kako su ga zvali stari Rimljani). Tako je to kad se krene u podne a ne u cik zore, pa vam uvek nedostaje poneki sat – da se, na primer, uđe u vinariju, pa proba, recimo, „Varijanta Oplenac“, sa aromom divlje ruže koja raste u ovom kraju. A kažu da se vino odlično slaže sa predjelom na bazi pršute, još bolje sa prasetinom i jagnjetinom, pa čak i roštiljem, a – perfektno – sa svim voćnim desertima! Baš prijateljsko vino.

Put nas je od Topole, preko nebeogradske Vinče i duž zelenih padina Rudnika, brzo isporučio Ibarskoj magistrali, koja i dalje mašta kako će jednom postati autoput.

I, odjednom, desilo se čudo! U ataru sela Semedraž, odmah uz uobičajeno prometnu magistralu, ugledali smo, u jeku drugog kruga kampanje za predsednika Srbije, dva (pazite, ne jedan već dva!) PRAZNA bilborda! Neobjašnjivo! Koliko li je tu potencijalnih glasova izgubljeno i nepovratno bačeno i da li bi konačni rezultati predsedničkih izbora danas drugačije izgledali da su silne hiljade vozača mogle da vide nekoga od kandidata na bilbordima u selu Semedraž, na Ibarskoj magistrali, ostaće večna tajna…

Pošto smo videli čudo, red je bio da svratimo do prve crkve, tj. manastira. U blizini je bilo skretanje za manastir Vujan, pa smo ga sa zadovoljstvom obišli: A to je ono čuveno mesto gde se od teške bolesti Božjim čudom izlečio, četrdesetih godina prošlog veka, iskušenik Gojko, a kasnije naš Patrijarh srpski, gospodin Pavle! Vujan je isto toliko čuven i po tome što za pet vekova u njega nije nijednom kročila turska noga (!), a u njemu su večni mir našli vojvoda Lazar Mutap, ktitor Nikola Lunjevica, kao i dvojica braće kraljice Drage. Hram je posvećen arhistratigu Mihajlu, ali je, neobično, hramovna slava – Sabor svetog Arhangela Gavrila.

Nazad na Ibarsku, pa pravo do Čačka. Tamo smo uspešno uhvatili skretanje za Guču, preko planine Jelice, a pored Graba i Zeoka. Na ulazu u Guču pozdravlja vas spomenik srpskom trubaču, a na izlasku iz najpoznatijeg muzičkog sela Srbije, pozdravlja vas džinovska truba. Iako i Guča ima svoju obilaznicu, lepo je proći kroz centar ovog potpuno uređenog i doteranog mestašceta, pitajući se gde stanu onoliki ljudi, orkestri i trubači?

Od Guče prolazite kroz selo Rti, pa Kotraža i Lisa, a negde na izlasku iz Lise, ka Ivanjici, baš kada prođete veliki kamenolom, na desnoj strani, odmah iza krivine, ugledaćete Hadži-Prodanovu pećinu (nema nikakvog posebnog znaka za nju!) Pećinu zovu i „Rašćanska“(zbog obližnje rečice), a nekada se zvala Šljepaja. Za ime može da zahvali vojvodi Hadži-Prodanu, koji je u pećinu sklanjao narodne zbegove pred Turcima. Prethodno sam se dao obavestiti na nekom turističkom sajtu da se uređuju i pećina (za posetioce) i crkva (na ulazu u pećinu), tako da smo Šljepaju ostavili za neku drugu priliku.

Ubrzo, uđosmo u staru, dragu Ivanjicu. Pošto se znao red prioriteta, odmah smo potražili osnovnu školu „Milinko Kušić“ da prijavimo našeg takmičara. U školi su nas dočekali srdačno, kao najrođenije, i to – od direktora škole, g. Davidovića lično, pa do đaka pomoćnika koji su odmah pokazali takmičaru gde će sutra raditi test. Divna škola, velika, svetla, bogato ukrašena dečjim radovima, u odličnom stanju, zahvaljujući između ostalog i donaciji Japana (ali treba i donaciju pronaći i zaslužiti), sa velikim dvorištem čije se jedna strana polako diže ka padinama Čemerna i sa simpatičnim sunčanim satom na fasadi škole. Sutradan, pre početka takmičenja, škola je priredila svojim gostima i divan program (za opuštanje pred „istorijsku“ borbu), sve sa (višestruko nagrađivanim) školskim horom, sa juniorskim, kadetskim i seniorskim foklornim sastavima (ih, kad su krenula kolca…), pa sa modernim plesom klinaca sa šarenim perikama i, pre svega toga, toplim govorima dobrodošlice: (da citiram direktora škole:) „Želimo vam da se i ove godine dostojanstveno nadmećete za titulu najboljeg, ali ne zaboravite da ste već samim dolaskom na ovo takmičenje svi vi već osvojili ono najbolje mesto koje se može osvojiti, srce vaših nastavnika i roditelja!“ (divno rečeno, mada su nam deca osvojila srca, odavno, još svojim rođenjem, ali neka. Srca i treba osvajati, međusobno, svakoga dana iznova…)

A okolo, sve sama dobra deca Srbije, najbolji i najpametniji klinci, pobednici gradskih i opštinskih takmičenja, iz cele zemlje (uključujući i Kosovo), prava i možda jedina nada ove zemlje da će sutra biti bolje. Skoncentrisani, uz malo očekivane treme, do poslednjeg trenutka su, pred ulazak na takmičenje, sa svojim drugovima, nastavnicima i roditeljima prevrtali svoje udžbenike da još jednom provere kada beše Temišvarski sabor, a kada Krimski rat; kada je nastradao dečak na Čukur česmi; kada je bio Sanstefanski mir, a kada je bio Sretenjski ustav…

A onaj ko ne poznaje svoju istoriju – osuđen je da je ponovi! Ili: Ko ne poznaje svoju nacionalnu prošlost, ne može razumeti ni sadašnjost…

I sama Ivanjica je istorijski slojevita i svašta se ovde da naučiti – i o prošlosti i o sadašnjosti. Pošto smo već nekoliko puta bili u Ivanjici, sa radošću smo obišli lokalni korzo, tradicionalno pojeli tradicionalno dobre palačinke u restoranu „Vodopad“, kod reke Moravice, koja tu, na brani, još od 1911. pravi električnu struju! Eto vam odmah istorije (energetike). Trenutno se na brani izvode neki građevinski radovi (preciznije, kompletna rekonstrukcija i sanacija građevinskog dela HE Moravica, uz modernizaciju i uvođenje sistema daljinskog upravljanja!), ali Moravica ne haje za to i veselo skače preko brane na glavu pa teče dalje ispod Kamenog mosta (najdužeg jednolučnog kamenog mosta na Balkanu), da se kod Arilja sretne sa Velikim Rzavom. U društvu je uvek zabavnije.

Prošetavši kasnije palačinke stazom uz Moravičku obalu, uzvodno, prošli smo i preko mostića ljubavi, koji je, po uzoru na onoga većeg i starijeg brata iz Vrnjačke banje, počeo stidljivo da skuplja zakatančene ljubavi po svojoj ogradi. Pa nek mu je sa srećom, a i svim budućim ivanjičkim ljubavima.

Bližilo se i veče, a nas je čekalo još oko 25 kilometara vožnje ka selu Kušići, gde nas je čekao vikend apartman. Stigli smo taman da se smestimo i da na miru pogledamo zalazak sunca koje je lagano zamicalo iza Čemernice i Mučnja. Vedro ivanjičko-kušićko nebo je polako dobijalo sve zagasitije tonove plave boje, da bi u jednom trenutku izgledalo isto kao plavo ofarbana šljaka sa teniskog turnira u Madridu (gde je Nole te večeri preslišao Vavrinku, ili je možda te večeri Noleta preslišao Tipsarević, ne sećam se baš tačno, a i nema nikakve veze sa ovim putopisom. Kao ni oni bilbordi, jakako).

Nastavak ovog putopisa pročitajte ovde>>>

The post Vikend u Ivanjici, poseta Studenici, a za desert – plovidba po Uvcu (I deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Nedavno je Republički geodetski zavod objavio da je u naselju Pčelice, koje se nalazi 8 km zapadno od Kragujevca, geografski centar Srbije tako da i ne čudi što Šumadiju mnogi nazivaju ’’srcem Srbije’’.

Nekada je ova oblast obilovala nepreglednim gustim šumama, pretežno hrastovim i bukovim, pa otuda i ime Šumadija. Jovan Cvijić je napisao „i najniže šumadijske površi, često barovita dolinska dna, bile su isto tako pokrivene šumama, šibljem i žbunjem, i sve je to bilo isprepletano biljkama puzavicama„. Valovita Šumadija je oduvek bila privlačna za naseljavanje, doseljavanjem sa raznih strana paljene su i krčene šume kako bi se dobila obradiva zemlja, pa danas samo ime i poneki hrast podsećaju na to vreme.

Veći gradovi ovog regiona su Beograd (veći deo grada), Kragujevac (centar regije i administrativni centar Šumadijskog okruga u centralnoj Srbiji), Smederevo, Čačak (severni deo grada), Lazarevac, Aranđelovac, Gornji Milanovac, Jagodina, Mladenovac, Velika Plana…

Srbija je odlukom skupštine u 2009.g podeljena na sedam statističkih regiona (Vojvodina, Beograd, Zapadni, Istočni, Centralni, Južni i region Kosova i Metohije), prvobitno je predviđeno da Šumadija i zapadna Srbija budu dva statistička regiona – Centralni region i Zapadni region. Zbog neravnomernosti broja stanovnika, početkom 2010.g. doneta je odluka da se smanji broj regiona tako da se spajaju tako da se spajaju Zapadni i Centralni region i Istočni i Južni region.

Istorijski, najznačajnije je da je u selu Orašac, koje se nalazi na putu Aranđelovac – Mladenovac, podignut Prvi srpski ustanak. Otpočeo je 1804.g. kao lokalna pobuna protiv dahija a prerastao u prvu fazu Srpske Revolucije. Predvođeni Karađorđem, ustanici su uspeli da oslobode pašaluk. Ovaj ustanak je bio preteča Drugom Srpskom ustanku (1815.g.), koji je doveo da stvaranje moderne Srbije.

Pogodna klima, konfiguracija i sastav zemljišta pogodovali su da se od davnina ljudi u ovim krajevima bave uzgajanjem vinove loze. Vina iz ovih krajeva su nadaleko poznata po tradiciji i kvalitetu. Ovi krajevi su poznati po visokokvalitetnoj rakiji „Žutoj osi“. Pravi se od zrelih i nezagađenih šljiva koje i danas posećuje žuta osa, peče se u malim kazanima i ostavlja da odstoji više godina u hrastovim buradima.

Prirodne lepote

Šumadija je bogata planinama i one čine najveće prirodne lepote. Posebno su lepe u proleće kad ozelene, a leti su pogodne za odmor, osveženje i rekreaciju. Neke od tih lepotica su niska i zelena Avala, kupasti Vujan, usamljeni Juhor, dominantni Rudnik…

Manastiri i crkve

Šumadijska eparhija se može pohvaliti sa velikim brojem manastira i crkava, kao što su Manastiri Blagoveštenje, Pavlovac, Petkovica, Grnčarica… Svojom lepotom ističe se Manastir Kalenić sa crkvom Vavedenja Presvete Bogorodice, smešten je na obroncima Gledićkih planina u Levču. Podignut je u XV veku, spada u najznačajnija ostvarenja moravske škole.

Tekst napisala: Slavica Blagojević

Tweet

The post Šumadija, srce Srbije first appeared on Beautiful Serbia.