Na zapadu Srbije, smešten na obalama reke Save nalazi se jedan od najznačajnijih gradova u Mačvanskom okrugu. Šabac zapravo predstavlja administrativno, ekonomsko, ali i privredno i kulturno središte tog okruga naše zemlje.

Iako nije toliko eksploatisan kao turistička destinacija, nema sumnje da su restorani Šabac nešto što ovaj grad izdvaja u odnosu na druge.

Šapčani su poznate šaljivdžije, pa nije čudno što se upravo u tom gradu organizuje čuvena šabačka „ Čivijada “.

U pitanju je festival koji se karakteriše kao „ belosvetski vašar humora i satire “, a prva „ Čivijada “ u Šapcu organizovana je još 1968. godine. od tada pa do danas svake godine tokom meseca septembra, pre nego što se organizuje Malogospojinski vašar, Šapčani i njihovi gosti imaju prilike da uživaju u zanimljivim događajima.

Prema podacima, razlog zbog koga se Šapčani nazivaju čivijašima je vezan za jednu od poseta srpskog kneza Milana Obrenovića Šapcu. Naime, tada su neki mladići iz Šapca želeli da se našale, te su iz točka na fijakeru kneza izvukli držače, odnosno čivije.

Mnoge znamenite ličnosti iz kulturnog života naše zemlje imale su tu čast da budu predsednici Čivijaški republike, odnosno da budu domaćini ovog zanimljivog festivala satire i humora.

Restorani Šabac čuvaju duh grada

U periodu između dva rata tokom prošlog veka restorani Šabac su bili izuzetno popularni. Naime, postoje podaci i da je u tom periodu čak oko 130 ugostiteljskih objekata postojalo u ovom gradu u Mačvanskom okrugu.

Čak ima informacija i da je u periodu pre početka Prvog svetskog rata gotovo svaka ulica i sokak u Šapcu imala kafanu, koja je bila njen simbol.

Zvanično je najstarija kafana u Šapcu podignute 1864. godine. Nosila je naziv „ Kod devet direka “ i funkcionisala je sve do 1928. godine.

Osim nje, u Šapcu su postojale i kafane „ Evropa “ i „ Kasina “, zatim „ Gradska pivnica “ i kafana „ Kod lepe Kaje “, kao i „ Velika gostionica “, „ Sotina kafana “ i „ Tešmanovića kafana “, ali i mnoge druge.

Danas su restorani Šabac pravi naslednici svojih predaka, pa nije ništa čudno što je gastronomska ponuda u ovom gradu na Savi i više nego kvalitetna i obimna.

Pored toga što stanovnici ovog grada i njegovi posetioci mogu da uživaju u jelima nacionalne kuhinje, postoje i restorani Šabac koji se mogu pohvaliti specijalitetima italijanske kuhinje, kao i jelima karakterističnim za kuhinje iz drugih delova sveta.

Istorija i kultura u Šapcu

Pre nego što se upoznate sa odličnom gastronomskom ponudom ovog grada, trebalo bi da budete upoznati sa njegovim brojnim znamenitostima. Tvrđava Stari Grad jedna je od njih, a od centra je udaljena oko kilometar. Smatra se da je prostor na kome se nalazi tvrđava Stari Grad izuzetno zanimljiv za izlet, a ulazak se ne naplaćuje.

Iako su brojni restorani Šabac, ne treba propustiti ni uživanje u nekom od šabačkih kafića. Posebno su interesantni oni koji se nalaze u Gospodar Jevremovoj ulici. Nazvana po bratu srpskog knjaza Miloša Obrenovića, Jevrema, ova ulica igra značajnu ulogu u istoriji grada, uzevši u obzir da je dugo godina knez Šabačke nahije bio upravo Jevrem Obrenović. U to doba je Šabac procvetao, a danas se Gospodar Jevremova ulica nalazi pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kao prostorna celina. Tu posetioci mogu videti i zdanje prve narodne apoteke u Šapcu, kao i mnoga druga zdanja koja su odličan pokazatelj bogate istorije grada.

Zadužbina kneza Jevrema Obrenovića je i crkva posvećena Svetim apostolima Petru i Pavlu. Pored očuvanog ikonostasa iz perioda 19 – og veka, ova crkva je bila izuzetno značajna za istoriju grada. Za vreme trajanja Prvog svetskog rata je oko 200 ljudi streljano u porti šabačke crkve, danas se ona posmatra kao svojevrstan simbol opstanka Šapca uprkos brojnim razaranjima.

Nisu samo restorani Šabac interesantni, već i lokacije u okolini ovog grada, koje su i vrlo značajne sa istorijskog aspekta. Naime, u blizini Šapca odigrala se i čuvena Mišarska bitka, koja se smatra najvećom pobedom srpske vojske za vreme trajanja Prvog srpskog ustanka. Danas se u spomen kompleksu nalazi spomenik posvećen voždu Đorđu Petroviću Karađorđu i junacima koji su izginuli tokom Mišarske bitke.

Interesantno je pomenuti i to da se u okviru muzejske postavke Mišarska bitka nalazi i Mišarska zastava, koju je Karađorđe dobio na poklon od ruskog cara.

Ništa manje nije interesantan i Spomen kompleks u šabačkom selu Tekeriš, na planini Cer, u kome se odigrala čuvena Cerska bitka 1914. godine kada je srpska vojska pobedila austrougarsku.

Iako prostorno nije tako veliki grad, ne samo da su brojni restorani Šabac, nego se u njemu mogu videti i interesantni murali.

Sve to je i te kako uticalo na oplemenjivanje starih zdanja grada, tako da se mogu videti mural nazvan „ Mali svet “ i „ Velike ribe “, ali i na zgradi Muzičke škole „ Mihailo Vukdragović “ se nalazi mural koje nosi naziv „ Dobro temperovani klavir “. Oslikan je u spomen na poklon koji je tadašnji gospodar Šabačke nahije, knez Jevrem Obrenović darovao svoj ćerki, te je tako Šabac postao prvi grad u Srbiji koji je imao i klavir.

Ne treba propustiti ni posetu Narodnom muzeju u Šapcu, a idealno je ukoliko ovaj grad turisti posete u vreme trajanja čuvene šabačke „ Čivijade “.

The post Zbog čega posetiti Šabac – restorani, istorija i murali first appeared on Beautiful Serbia.

Kulturno – turistička manifestacija, poznata kao Šabačka čivijada ili Belosvetski vašar humora i satire, ima dugu tradiciju. Prvi put je Šabačka čivijada organizovana 1968. godine i od tada se bez ikakvog prekida organizuje svake godine tokom meseca septembra. Zapravo, neposredno pre vašara za Malu Gospojinu, po kome je ovaj grad takođe poznat.

Zanimljivo je da naziv ove manifestacije potiče od termina Čivijaši, koji je uobičajen za Šapčane, a vezan je za jedno lokalno predanje. Prema njemu, kada je jednom prilikom knez Milan Obrenović dolazio u posetu Šapcu, u želji da se malo našale sa njim, neki Šapčani su izvukli držače točka na njegovom fijakeru. A kako se ti držači nazivaju čivije, od tada su prozvani Čivijaši.

Svakako, ukoliko posećujete ovaj grad na reci Savi u to vreme, trebalo bi da imate na umu da iako postoje brojni apartmani Šabac, ponuda je svakako ograničena prostorno, pa u tom smislu treba da na vreme rezervišete smeštaj, kako biste imali priliku da uživate u ovoj zanimljivoj manifestaciji. Naravno da nije samo Šabačka čivijada ono po čemu je ovaj grad poznat, već ima tu i mnogo drugih znamenitosti.

Zanimljivosti o gradu na Savi

Izuzev Opsade Šapca, koja se odigrala 1476. godine, na području ovog grada i njegove okoline zbile su se i druge vrlo značajne bitke. Možda najznačajnija jeste Bitka na Mišaru, koja se odigrala u selu Mišar, udaljenom oko 6 kilometara od Šapca i to 13. avgusta 1806. godine. U Boju na Mišaru su srpski ustanici, koje je predvodio Đorđe Petrović Karađorđe potpuno potukli tursku vojsku, pod vođstvom Kulin kapetana. Srpska narodna pesma „Boj na Mišaru“, koju je zspevao srpski guslar Filip Višnjić, smatra se jednom od najpoznatijih srpskih epskih pesama iz tog perioda. Vrlo brzo posle te bitke Šabac prelazi u ruke srpskih ustanika i to nakon tri veka ropstva pod turskom vlašću.

U vreme Drugog srpskog ustanka, brat Knjaza Miloša Obrenovića, Jevrem Obrenović je dobio grad Šabac na upravu. Njime je vladao 15 godina i smatra se da je period njegove vladavine i te kako pozitivno uticao na razvoj ovog grada.

Ukoliko odlučite da posetite grad na Savi, ne zaboravite da su apartmani Šabac jedna od boljih opcija smeštaja, ali isto tako ne bi trebalo ni da propustite priliku da posetite jednu od najlepših građevina iz tog perioda, oličenu u konaku Jevrema Obrenovića.

Još jedna vrlo važna bitka za srpsku istoriju odigrala se u blizini ovog grada. Avgusta meseca 1914. godine na planini Cer je srpska vojska, predvođena generalnom Stepom Stepanovićem izvojevala pobedu nad austrougarskim snagama.

Zanimljivo je pomenuti da postoje zapisi o tome da je na području današnjeg grada Šapca obitavalo naselje sa slovenskim življem, koje je bilo poznato pod nazivom Zaslon.

Zgrada Šabačke biblioteke, kao i Kulturnog centra su neke od zanimljivih građevina, uz već pomenuti konak Jevrema Grujića. U ovom gradu na Savi nalazi se i šabačka tvrđava, odnosno njeni ostaci.

Svako ko odluči da u toku leta poseti ovaj grad u Mačvanskom okrugu, treba da zna da postoji i gradska plaža na reci Savi, ali i da su apartmani Šabac u tom periodu vrlo traženi. Uz dva veća gradska parka, u Šapcu postoji i hipodrom, kao i skejt park, te brojni manji trgovi i platoi, na kojima se uglavnom sastaju mladi Šapčani.

Šabački muzej je smešten u zgradi iz 1857. godine, u kojoj se nalazila Šabačka polugimnazija. Sam muzej je osnovan 1934. godine. Profesionalno pozorište, smešteno u samom gradskom centru, Šabačko pozorište se nalazi u građevini iz 1933. godine, koja je okarakterisana kao nepokretno kulturno dobro, odnosno spomenik kulture.

U slavu srpskih ratnika, koji su uzeli učešće tokom Cerske bitke se počev od 2010. godine organizuje manifestacija poznata kao „Cerski marš“. Svake godine tokom meseca avgusta se organizuje marš u dužini od 35 kilometara, počev od Šapca do Tekeriša na planini Cer, gde se odaje pošta i pomen stradalima kod Spomen kosturnice na Ceru.

Kako odabrati smeštaj u Šapcu?

Isključivo u zavisnosti od toga kada neko posećuje grad na Savi će zavisiti i koliko je ranije potrebno da apartmani Šabac budu rezervisani. Kao što je već napomenuto, ukoliko je to tokom organizacije Šabačke čivijade, na primer, sva je prilika da je neophodno dosta ranije izvršiti rezervaciju.

Inače, u toku godine, uglavnom su apartmani Šabac lako dostupni i smatraju se odličnom opcijom za smeštaj tokom boravka i boljeg upoznavanja ovog grada u Mačvanskom okrugu.

The post Šabac beleži svake godine sve veći broj noćenja u apartmanima first appeared on Beautiful Serbia.

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

„Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vrijeme. Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promjeni mjesto i nametnute uslove“ („Derviš i smrt“)

Nošeni ovom divnom mišlju Meše Selimovića, sve izbegavajući da se ukopamo u Beogradu – i tako stalno odlažući početak sopstvenog starenja, proveli smo i ove godine nedelju dana na Tari. Nedelja k`o nedelja, brzo prođe, a još brže kada vam je lepo, šetajući po tarskim šumama i gorama, i povremeno nadoknađujući energiju, što kažu deca, po planinskim vutarama (izraz „vutara“ je skraćenica i potiče od „Vojna Ustanova TARA“, i odnosi se na restorane „Javor“ i „Radmilovac“ – i njihove kulinarske specijalitete).

A tema ovoga putopisa nije sama Tara, već povratak kući – u Beograd. Već nekoliko puta smo švrljali između Beograda i Tare, ne bismo li videli što više toga, ali ovoga puta smo baš preterali. Naime, putovali smo od Kaluđerskih bara do Beograda – punih 10 (deset) sati. Čist „road movie“.

Ne, nismo išli biciklom. Imali smo i lepo vreme, nije bilo gužve u saobraćaju, kola su nas odlično služila. A tih deset sati nam je proletelo, i to ovako:
Iz Kaluđerskih bara smo se brzo spustili do Bajine Bašte. Odatle smo, ignorišući sve druge kraće i poznatije puteve, nastavili uz Drinu, još uvek zelenkastu, ali prilično presahnulu. Zbog radova na HE Perućac, nivo akumulacionog jezera, kao i nivo Drine do Zvornika, „drastićno“ je opao, pa bi čovek rekao da se do Republike Srpske može prepešačiti. Bez obzira na to, Drina je Drina, i uvek je dobro društvo. Za nama je uskoro ostala i Ljubovija, zatim i Little Zvornik, a, pošto smo malo skrenuli sa glavnog puta ka Loznici, za par minuta smo se obreli u Banji Koviljači, ili „Kraljevskoj banji“, kako je još zovu.

View Larger Map

Banja se nalazi u podnožju planine Gučevo, sa svojim poznatim, prelepim parkom u kome se udobno smestilo nekoliko, umetnički oblikovanih, objekata, u kojima se, opet, još udobnije smestilo – puno banjskih gostiju. Banjska, lekovita voda, korišćena je još u vreme starih Rimljana, a zatim i Turaka. O Srbima da ne govorimo. Banju je u svojim opisima pominjao i Vuk Karadžić, kao Koviljaču iznad Smrdan-banje (naziv duguje „očaravajućem“ mirisu sumpora u vodi).

Banja procvat doživljava od sredine 19. veka, kao i početkom dvadesetog veka, kada se ceo prostor uređuje, i grade najznačajniji objekti u kojima se i da-s
Dama, sa bokorima jarkocrvenog cveća, ponekom skulpturom. Tačno između vila Hercegovina i Dalmacija, park se utapa u obližnje brdo, gde se nalazi izvor pijaće vode i staza koja vas dalje uvodi u gustu šumu. Lepota jedna.
Čitajući godinama banjske prospekte, uvek sam se pitao zašto banjske uprave ne navode šta voda ne leči, jer mi se čini da bi spiskovi bili kraći od ovih gde piše – šta se sve vodom (i blatom) leči. U svakom slučaju, u Banji Koviljači, ako se prepustite lekovitoj vodi i još lekovitijem blatu, možete zalečiti ili izlečiti reumatska obolenja, posledice preloma ruku i nogu, probleme sa kičmom, išijase, neuralgije, itd, itd.
Mi smo za sat vremena u Banji malkice lečili naše oči, pluća i dušu, a živce nismo uspeli zbog malo usporenih kelnera, ali ukupno – rezultat je pozitivan.
Kada se od centra Koviljače nastavi kolima ka Loznici (dakle ne vraćate se istim putem kojim ste došli, već pratite putokaze iz centra ka Loznici), posle stotinjak metara ćete sa desne strane videti odvajanje ka Gučevu. To vam je planina, vidikovac, ali i mesto sa velikim spomenikom izginulim srpskim vojnicima u Prvome svetskom ratu. Do gore vodi polupristojan put, nekih desetak kilometara, a već na usponu smo „snimili“ „Gučevske vajate“, kao mesto gde bismo mogli, uz prigodnu hranu, doživeti još lepih trenutaka na ovome putovanju.

Put vodi kroz gustu gučevsku šumu, a kada već dođete blizu vrha, jedan krak puta se odvaja ka spomeniku. Za svega par trenutaka, ispred vas se pojavljuje velelepna, petnaest metara visoka, spomen kosturnica, podignuta u znak sećanja na pale ratnike, izginule u borbama vođenim na Gučevu, septembra i oktobra 1914. godine. A u samoj kosturnici nalaze se posmrtni ostaci i napadača i branilaca… Jednih da, do kraja sveta i veka, mole za oproštaj, i drugih, da oproste, kao što je ovaj narod uvek i praštao.
Na spomeniku se još iz daleka vidi natpis: „Gučevskim heroima – udruženje rezervnih oficira i ratnika – 1929. godine“. Od četiri ocila na grbu Srbije, jedno je bilo polomljeno, ali valjda neko ipak vodi računa o spomeniku pa će to popraviti. Mada, kada vidite okolno đubre, pitanje je koliko često neko (službeno) obilazi ovo mesto. Identičnu sliku smo videli i prošle godine kod kosturnice na Mačkovom kamenu, iznad Krupnja. Bruka.

Na spomeniku se nalaze i Njegoševi stihovi „Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi!„
A davnog 8. septembra 1914. godine, počela je čuvena bitka na Drini, ustvari čitav jedan mali rat, gde je i Gučevo imalo svoju ulogu. Gučevska bitka se vodila kao jedna od prvih (možda čak i prva?) rovovskih borbi u Prvom svetskom ratu, gde su rovovi bili svega 5 do7 metara udaljeni jedni od drugih. Maksimalnim približavanjem okupatorskim rovovima, srpska vojska se trudila da poništi veliku premoć austrougarske artiljerije. Kakogod, naša vojska je uspešno, skoro dva meseca, držala osvajača na „početnim pozicijama“ na Gučevu i time kasnije omogućila potpun uspeh i proterivanje austrougarske vojske na još početnije pozicije.
A sam pogled, kada je vreme baš lepo, mora da je neverovatan. Odozgo se vide i Banja Koviljača, i Loznica, i Bijeljina, i Drina kako vijuga ka Savi, a kažu da se u daljini, pod optimalnim vremenskim uslovima, naziru i cela Mačva, pa čak i deo Fruške gore. Nije ni čudo što su se vojske toliko tukle za ovu kotu i poziciju.

A za Gučevo kažu da je pravo skladište ozona, da je prošarano šumskim stazama i da je leti ovde svežije i do 6 stepeni nego u podnožju, u Kraljevskoj banji. Nažalost, mi smo morali da nastavimo dalje, pa smo se brzo skotrljali do pomenutih Gučevskih vajata. A tamo, drveni stolovi u cvetnoj bašti, okolo miriše jagnjetina ispod sača, restoran sav doteran i ukrašen, milina jedna. Onako ozonirani i rashlađeni, rešili smo da ovde ručamo. Pravo uživanje bilo bi, svakako, da smo ovde parkirali auto, popeli se peške do spomenika i spustili nazad, pa onda ručali. Ali, faktor vreme je činio svoje, i za takvu šetnju nije bilo mogućnosti.

A domaćini, verovatno naviknuti na takve, izgladnele pešake i planinare (a možda ovde pobegne i neki banjski gost koga hrane salaticama i mineralnom vodom), u jelovniku imaju „Gučevski delikates za dve osobe“ (mešano meso, ražnjići, vešalice, Karađorđeve šnicle, i još svašta) – sa ukupno 1100 gr. mesa !!! Bez komentara. Dovoljno mesa da se najede pet prosečno gladnih osoba…
I još sa svim salaticama, lepinjama, sokovima, pivcem… cena je bila (samo) oko 2300 dinara.

Nešto teži nego pre Gučeva (od udahnutog ozona i 1100 grama mesa), prošli smo bez zadržavanja kroz Loznicu, i nastavili putem ka Šapcu. Posle dvadesetak kilometara ulazite u Prnjavor. E sad, sa desne strane ćete videti, kada idete ka Prnjavoru, jednu neuglednu tablu na kojoj piše Čokešina. To je verovatno neki lokalni put, ali nemojte ići tuda, već pratite velike braon table na kojima piše „Manastir Čokešina“.

Kada u Prnjavoru na jednoj raskrsnici skrenete ka Čokešini, posle stotinjak metara ćete, sa desne strane videti crkvu Svetog Ilije, a u njenoj porti i spomen- kosturnicu, od naroda prozvanu „Ćele-kulom zapadne Srbije“.
A Mačvanski Prnjavor je jedan od najvećih stradalnika u Prvom svetskom ratu. Celo mesto je nosilac Karađorđeve zvezde, a stanovnici su teško nastradali kada je austrougarska vojska, poražena u Cerskoj bici, u povlačenju zapalila po selu sve što je mogla i pritom streljala više od 700 civila. „Streljala“ je blag izraz, jer su to više bila ljudskom umu neshvatljiva zverstva nego hladna egzekucija. O zločinima carske vojske ceo svet je čitao zahvaljujući dr Arčibaldu Rajsu, čiji spomenik se danas može videti u porti crkve Svetog Ilije. Odmah pored, nalazi se i spomenik Kralju Aleksandru Karađorđeviću.
U kosturnici se nalaze spomen ploče sa imenima poginulih, kao i oslikani zidovi sa prizorima pokolja prnjavorskog življa. A na jednoj od tabli stoji i ovo: „Mir i pokoj pepelu spaljenim u školi 4-17.8.1914. godine. Austro-ugarskoj vojsci malo bi zverstava nad nevinim življem, rušenjem crkve, palenjem kuća i hrane. No i školu – hram prosvete sa 50 duša, nameštajem, arhivom i knjižnicama zapališe!!“ Tako je to bilo, pre skoro 100 godina.

Na oko šest kilometara odavde, nalazi se manastir Čokešina. To je, po predanju, zadužbina Miloša Obilića iz 14. veka, sa crkvom posvećenom rođenju Presvete Bogorodice. Manastir se nalazi na padinama Cera, okružen zelenilom, šumom i vodom. Saglasje s prirodom.
Po narodnim legendama, gradnja manastira je počela negde pred Kosovsku bitku. A kada je Miloš Obilić poginuo na Vidovdan 1389. godine, i glasnik to javio njegovoj majci, ona je kratko poručila graditeljima: „Čok više!“ (prestajte sa radom!) Manastir je konačno izgrađen početkom 15. veka, zahvaljujući vojvodi Čokešu, lokalnom vlastelinu.
Manastir je delio sudbinu i naroda i celoga ovoga kraja, pa je nekoliko puta i rušen i spaljivan. Poslednji put je zapaljen pre više od 200 godina, 1804. godine, posle Boja na Čokešini.
A od 1830. godine, u crkvi se nalazi čuvena ikona Pokrov Presvete Bogorodice Čokešinske. U manastiru se nalaze i mošti Svete Petke, verovatno uzete iz manastira Petkovica na „čuvanje“, jer se crkva u Petkovici trenutno renovira. Pre četiri godine mošti su bile ukradene iz Petkovice, ali su, hvala Bogu, pronađene, i ponovo su tamo gde bi trebalo da budu. Pored crkve možete videti i divan spomenik u kamenu, pet metara visok, pod kojim leže junačke i mučeničke kosti braće Nedića, Gligorija i Dimitrija, i tri stotine slavnih Čokešinskih heroja, koji su upravo na tom mestu izginuli, do jednoga, pokušavajući da se odupru dvadeset puta brojnijim Turcima. I da Nedićima nije ponestalo municije (džebane), ko zna kako bi se bitka završila.
Inspirisan ovim bojem, Ranke je Nediće nazvao srpskim Leonidama. (tako je i Čokešina – srpski Termopile). Spomenik braći Nedić možete videti u centru Osečine, njihovom rodnom mestu, koje se nalazi na pola puta između Valjeva i Loznice.
Boj se odigrao na Lazarevu subotu, na Cveti, a braća Nedić su sa svojim hajducima došli u pomoć ustanicima koje su predvodili Jakov i Mateja Nenadović. Trebalo je zaustaviti Turke koji su iz Bosne dolazili da pomognu svojim sunarodnicima u opsednutom Šapcu. Bio je tu i harambaša Đorđe Ćurčija, koji je predlagao da se ustanici povuku u planinu i odatle pruže otpor, a Jakov je bio za to da se Srbi zatvore u manastirske zidine i sačekuju Turke na busije… Uglavnom, malo zbog čuvene srpske nesloge, malo i zbog straha od velike turske vojske koja je nailazila, ostadoše na megdanu samo Nedići i njihovi hajduci. Ostalo je istorija. I narodni ep, Boj na Čokešini:
„Polećeše dva vrana gavrana,
Sa vrh Cera iznad Čokešine
Krvavijeh kljuna do očiju
I krvavih nogu do kolena;
Salećeše u bogatu Mačvu,
Te padoše nasred Prnjavora
Na bijele Krsmanove dvore,
Baš Krsmana kneza Vuičića.“
A harambaša Ćurčija u pesmi kaže:
„Ta Jakove, srpski komandante!
Oćeš, bolan, više dovest` vojske?
Ako l` nećeš više dovest vojske,
Ja se prvi s Turci biti neću,
Jer ja nisam drvo vrbovina,
Kad pos`jeku, da s`omladit mogu…“
A Dimitrije i Gligorije sačekaše Turke, kao što to pesma kaže:
„Bože mili, srca slobodnoga,
u dva brata, dva Nedića mlada!
Đe s`Turcima zavrgoše kavgu
Trista Srba sa sedam hiljada…“
„Kad je sedam navršilo sata,
Ev` Nedići rana dopadoše;
Prebiše im Turci obojici
Iz pušaka noge do koljena…
… Đe je sreća tu je i nesreća;
U Nedića nestade džebane,
A ne mogu na noge ustati…“

Na spomeniku u porti manastira, na svakoj od četiri strane spomenika, uklesani su rodoljubivi stihovi. Tako, recimo, na istočnoj strani stoji:

„Ev` sa ovim vidnim znakom,
dajemo Vam primer svakom
Kako s` ljubi Domovina
ta narodna tekovina.
Nedići su za nju pali
i svoj život Bogu dali,
Pa zato se ovim slave
te junačke srpske glave
I Vi s` na njih ugledajte
večno rodu Vi služite“

U knjižici koju možete kupiti u manastiru, naći ćete i priču iz letopisa stare osečinske crkve, sa zapisom sveštenika Spasoja Mojića, pisanog uoči njegove pogibije u bici na Čokešini. Sveštenik je svoj zapis poslao veče pred bitku svome bratu, a u njemu je predskazao i mesto i ishod bitke, kako je to video u nekom svom prikazanju…

A kako je crkva uvek bila uz narod, tako su i sveštenici na Čokešini bili uz Nediće: „…Iguman Čokešine, kada je čuo Spasojevo predskazanje, zatraži od bratije da ga raščine, a pop Spasoje se raspopi. Obojica opašu sablje, uzmu šišane u ruke i stanu na čelo hajduka sa Nedićima.“
Priča dalje kazuje kako su posle boja kaluđeri pokopali hajduke, a za vreme parastosa u osečinskoj crkvi, otvoriše i pročitaše zapis popa Spasoja. U narodu se prenosilo da je Neda, majka braće Nedića tada uzviknula: „Spasoje! Spasoje! Kaza li ti to mojim sokolima?“ A iznad oltara začuo se glas „Jesam, Nedo, kazah!“
Šta dodati na sve ovo, osim ponoviti ono Njegoševo: „Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi!“

Ako nastavite putem preko Cera, izbićete pravo na Tekeriš. Mora da je lepo proći tuda. Mi smo, ipak, istim putem stigli ponovo do Prnjavora, i nastavili ka Šapcu. Posle svega par kilometara, put na desno se odvaja ka manastiru Petkovica – ne onoj Rudničkoj, ili Fruškogorskoj, već Mačvanskoj. Mada, može se reći, preciznije, da je to Pocerski manastir. Manastir je poznat po čudotvornoj lozi, iznikloj iz temelja manastira, koja, kažu, pomaže izlečenju mnogih bolesti, a posebno neplodnosti. U blizini je i čudotvorni izvor. Najveća svetinja su bile čestice moštiju Svete Petke, donete ovamo u vreme Despota Stefana. Jedan deo moštiju prenet je kasnije u crkvu Ružicu u Beogradu. Sam nastanak manastira se vezuje za davni trinaesti vek i za kralja Dragutina. A mošti Svete Petke iz manastira Petkovica ukradene su 2006. godine! Lopovi su posle dve godine uhvaćeni, ali, manastirsko blago još nije pronađeno…

Manastir je spaljen posle Boja na Mišaru, a obnovljen je, u slavu kneza Miloša i naroda Mačve i Pocerine, 1836. godine. Na mestu stare, četrdesetak godina kasnije, podignuta je nova crkva, koja kasnije strada u oba svetska rata.

Na putu ka Šapcu prolazite i pored table koja vas upućuje ka manastiru Ilinje, koji je novijeg datuma, podignut osamdesetih godina prošloga veka, posvećen Svetom Iliji.
Ubrzo stižete do Šapca, a obilaznica vas nepogrešivo vodi do mosta na Savi. Put dalje vodi kroz mačvanska sela, Platićevo i Hrtkovce, gde možete uz malo para napuniti prtljažnik divnim voćem i povrćem koje meštani nude uz put. Punih duša, stomaka i prtljažnika, uskoro smo stigli i do autoputa, a tako i do kuće, Beograda – „tačke za koju smo vezani“, sa već polugotovim planovima za nova putovanja:
„Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi volio ni nju ni drugi svijet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigdje. A nisi nigdje ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš. Onda, spremi se na put…“ („Derviš i smrt“, Meša Selimović)

*KRAJ*

Zahvaljujemo se Slobodanu Bobi Ogrizobiću, autoru svih šest potopisa o putevima od Beograda do planine Tare na iscrpnim, sveobugvatnim, kreativnim i nadasve zanimljivim tekstovima i predivnim fotografijama!
Urednik

Objavljeni putopisi:
1. BEOGRAD – TARA, jedno putovanje (prvi deo)
2. Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo)
3. Put do Tare (treći deo)
4. Tara – Krupanj – Tekeriš – Majur – Beograd (četvrti deo)
5. Beograd – planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)
6. Tara – Beograd, 2010. godine (šesti deo)

The post Tara – Beograd, 2010. godine (šesti deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Putopis „Put do Tare (treći deo)“ možete pročitati ovde>>>

Posle punih osam dana na Tari (a lako bi se dalo ostati i osamdeset osam), došlo je vreme da se vratimo kući. Ali kuda? Festival u Guči isključio je Ibarsku magistralu kao mogućnost, a Debelim brdom smo se provozali već nekoliko puta. Pre par godina smo probali i drinsku varijantu, via Loznica, i odatle (uz skok do Tršića), preko Sremske Mitrovice, došli do Beograda. A ove godine, u dolasku, put nas je vodio preko Valjeva, Osečine, Pecke, Ljubovije i Bajine Bašte. (Ako vam ova silna mesta prave geografski problem u glavi, nije loše da malo uzmete kartu Srbije u ruke, ne bi li se koliko-toliko obnovila davna školska znanja…)
I tako, uz naš porodični „moto“ da je putovanje od/do željene destinacije podjednako važan deo odmora, i da nema smisla ići putem kojim ste već išli ako postoji još toliko drugih, neprovoženih – odlučili smo se za pravac Tara – Ljubovija – Mačkov kamen – Krupanj – Tekeriš – Šabac – Majur – Hrtkovci – Beograd.

View Larger Map

Ovakve (za)obilaznice su vam jedinstvena prilika da vidite pojedine, divne delove naše zemlje, do kojih možda nikada i ne biste drugačije došli osim ovako, u tranzitu. Sa druge strane, stotinu kilometara vožnje (viška) po našim putevima mogu lako da vas odvrate od takvih ideja, ali nešto, ponekad, mora i da se žrtvuje (gume, amortizeri, poluosovine, živci…).

Putovanje je počelo spustom niz Taru do Bajine Bašte, odakle se može baciti još poneki pogled na tarske pejzaže, kao i na dolinu rečice Rače gde se udobno smestio istoimeni manastir. Čisto da nas vrati u surovu stvarnost, jedan fino raspoloženi vozač, valjda u žurbi, pretičući autobus preko pune linije, naterao nas je da dobro zakočimo, i blagovremeno nas podsetio da, kad vozite, zaboravite na pejzaže, već da sva čula fokusirate na asfalt pred vama.

Drina nas je dole već spremno čekala da zajedno vijugamo kroz Podrinje. Pošto smo za sobom ostavili i Taru, i Bajinu Baštu i odvajanje za Debelo Brdo, stigli smo do regiona sela Bačevci, gde smo primetili lokalne domaćine kako beru kupine sa svojih plantaža pored Drine. Posle kratkih konsultacija sa decom, stadosmo i mi, ne bismo li i sami ubrali koje kilo. Domaćin, Raka Todorović, ljubazno nas je pustio u kupine (džinovske!) i dao nam na poklon i jednu gajbicu da je sami napunimo. Pričao nam je kako su nekada obale Drine bile peščane, i kakvo je uživanje bilo kupati se u reci, pričao nam je kako se nekada po 7-8 puta više zarađivalo od kupina, pa kako (osim nas) ovde naiđu i druga poznata lica (kao Jovan Memedović, poznati TV putopisac, ili putosnimatelj?) i na kraju – pozvao nas da ponovo svratimo kada budemo prolazili. Naravno da hoćemo.
Tih dana su sa svih strana najavljivani poljoprivredni štrajkovi, pa tako i zbog ponuđene otkupne cene za kupine od 10-12 din/kg! Valjda i zbog takve cene, Raka je bio spreman da nas pusti da beremo dok nam ne dosadi i da sve to uzmemo besplatno (!) Naravno da bi nam kupine presele pod takvim uslovima, pa smo našli (ne zelenašku, već obostrano korektnu) otkupnu cenu. Ipak, moram da primetim da baš nigde usput ne postoji nikakvo obaveštenje, tabla ili kakva tezga gde bi kupine mogle da se kupe? Ne? (zato se i zovu kupi-ne). A verujem da bi se našlo puno vozača-kupaca koji bi po dobrim cenama kupovali voće. Da ne ispadne baš da pridikujem, ali – valjda bi otišlo dnevno 10-20 kg po 100 dinara? Tim tempom, za desetak dana, dobili biste isti rezultat kao da ste prodali 2000 kg po otkupnoj ceni?

Pošto smo prošli Ljuboviju, kao i granični prelaz za Bosnu, tj. Republiku Srpsku, tj. Bratunac, stigli smo i do skretanja za Soko Grad, u podnožju Sokolske planine. Ako još niste, obavezno obiđite manastir posvećen vladici Nikolaju Velimiroviću, a možete i odšetati do vidikovca iznad manastira na kome se nalazi čak 12 metara visok i preko dve tone težak pozlaćeni krst!
Negde kod seoske crkve u selu Gračanica, put za Soko Grad odvaja se desno, a vi levo nastavljate ka prvom današnjem etapnom cilju (Tour de Serbie) – ka Mačkovom Kamenu. Da biste stigli do tamo, računajte na vožnju duž osam kilometara makadamskog puta, solidnog stanja. Jedino ako baš pada (ili je skoro padala) jaka kiša, nemojte ići ovuda – već bolje idite naokolo, preko Loznice, a Mačkovom Kamenu priđite iz pravca Krupnja. Uglavnom, kada opet osetite asfalt pod gumama, ostaje vam još malo vožnje do skretanja (na levo) ka vašem cilju. U blizini je i ski-centar „Mačkov Kamen“, sa motelom i sa oko 30 ležajeva.
A Mačkov Kamen je 915 metara visok vrh planine Jagodnje, mesto gde su vođene rovovske borbe tokom septembra 1914. između Prve srpske i šeste austrougarske armije (malo „š“ je znak nepoštovanja, a ne pravopisne greške – prim.aut.) u toku Prvog svetskog rata, jedna od brojnih bitaka tokom junačkog otpora Srbije na Drini. Danas se na ovoj koti nalazi spomen-kapela, na mestu gde je samo u jednom danu (22.9.1914.) izginulo 2000 vojnika (800 naših).
A na ulaznoj kapiji stoji:
„Neznani brate, kad putem naiđeš,
Za jedan časak zastani u hodu,
I svrati ovde, gde spavaju žrtve,
Iz ispolinske borbe za slobodu.
Poklon`se svetoj kosturnici njinoj,
I opomen`se zatvarajuć`vrata,
Da Pravo znači više nego Sila,
i da je David survô Golijata!
(stihovi V. Ilića Mlađeg)

Bitka se odvijala posle velike srpske pobede na Ceru (o tome ćemo malo kasnije) i bila je deo nove, još jače ofanzive Austrougarske na Srbiju. Mačkov Kamen je tako stalno prelazio u ruke čas jednoj, čas drugoj strani, a ovdašnje borbe zabeležene su u vojnim knjigama kao jedne od najogorčenijih i najkrvavijih ikada. Ovde je u borbama poginulo čak 115 srpskih oficira (i ranjeno 176 – među kojima i princ Đorđe Karađorđević). U skoro dvonedeljnim borbama oko Mačkovog Kamena, i jedna i druga vojska je imala po, otprilike, 15.000 duša izbačenih iz stroja (poginulih, ranjenih)! Drugi izvor kaže da su Srbi imali blizu 7000 izbačenih iz stroja… Obe cifre su, svakako, tragične.

Pored spomenika se i dan danas mogu videti obrisi rovova odakle su vojnici odbijali napadače. Kosti izginulih nalaze se u spomen-kosturnici u obližnjem Krupnju. Slava im!
A možda bi zbog nekih pripadnika našega naroda vredelo da su kosti ostale i dalje razbacane oko spomenika na Mačkovom Kamenu, jer bi im to (možda, ali samo možda) pomoglo da shvate koliko je sveto i krvlju natopljeno ovo mesto? Nažalost, celim mestom caruje đubre, od prepunjenog bureta-kante i njegove okoline, pa do obližnjih staza kroz šumu koje služe kao ostava za plastične flaše i konzerve ili kao lokalni toalet. I sad, umesto da se plaćaju bilbordi po Beogradu („95 godina od Cerske bitke„) bolje da su te pare date za (stalno) čišćenje okolnog terena, za izgradnju potrebnog broja toaleta, ili čak i nekog malog restorana u blizini čiji bi se vlasnik starao o celom ovom mestu. A valjda bi i Loznica, Ljubovija i Krupanj mogle zajednički da nađu jednog vojnika na civilnom služenju vojnog roka koji bi ovde dežurao preko dana, čistio, delio možda nekakve prospekte o Mačkovom Kamenu, čuvao spomenik?

Osim posete ovom spomeniku na vrhu Jagodnje (a kažu da je ovde nekada bilo puno jagodica, odatle i ime), možete posle u šumi da navalite na branje šumskih kupina, ili zrelih džanarika sa obližnjeg drveća. A možete i da malo prošetate – na nešto manje od kilometra hoda zemljanim putem (možete i kolima) doći ćete do jedne šumske uzvišice odakle se otvara divan pogled na dolinu Drine, na srpske i bosanske planine, od Ljubovije pa sve do Bajine Bašte. Vidi se i parčence sâme reke Drine. Na vidikovcu smo videli i par izletnika kako raspaljuju roštilj, a bio je tu još i jedan slikar koji je malo slikao, a malo prodavao već naslikana dela.

Dalje se nastavlja spustom ka Krupnju. Ne skijaškim već asfaltnim – a put povremeno izgleda kao da su ga preoravale i naša i austrougarska artiljerija. Istina, rupe su zakrpljene, ali put je zaista vrlo loš. (Možda bi ipak bilo lakše da naglašavam samo kad je put dobar – jer se, izgleda, loš asfalt uglavnom podrazumeva?)
Posle nekoliko okuka, spustili smo se u Krupanj i uleteli u – vašar. Uglavnom, po glavnoj ulici su na sve strane bile postavljene tezge, uglavnom klasične buvljačke robe, poneka sa suvenirima, uz puno radoznalog (i potrošački nastrojenog) sveta, tako da smo se jedva probili do lokalne crkve i kosturnice izginulih ratnika sa Mačkovog Kamena.
Prošli smo dakle glavnom ulicom, ulicom prof. Arčibalda Rajsa, počasnog građanina Krupnja, gde se od 1994. nalazi i spomen česma. Ove godine obeležava se 80 godina od smrti ovog velikog srpskog prijatelja, prijatelje iskrenog, bez dlake na jeziku… „Čujte Srbi“ je (njegova) knjiga univerzalne vrednosti, a mnogi Rajsovi zaključci (o državi, partijama, narodu…) mogu se i danas skoro doslovno prepisati i potpisati.
Tu je odmah i spomen-crkva sa kosturnicom, posvećena herojima sa Mačkovog Kamena. Stara crkva, posvećena Vaznesenju gospodnjem nalazi se odmah pored svoje devedeset godina mlađe posestrime. Na severnoj strani crkve nalazi se ploča na kojoj piše da je crkvu 1904. godine posetio Kralj Petar Prvi Karađorđević. Znamenitost novije su neobični luster sačinjen od metaka, mačeva, bajoneta i granata i činjenica da je i sâma crkva zidana od kamena sa bojišta. Na samom ikonostasu postoje pukotine, a sâm Bog mora da ga je čuvao. Tako u drugom svetskom ratu crkva nije srušena zato što se avionska bomba zarila u zid oltara ali nije eksplodirala.
Bomba je kasnije demontirana, ali su Nemci, tokom kaznene ekspedicije, ponovo napunili bombu eksplozivom i aktivirali je. Nije to za njih bilo ništa lično – verovatno samo bolesna potreba da se zatvori onaj bombarderski radni nalog. Sva sreća, bila je to eksplozija manje snage, pa je tada stradao samo deo oltara i kosturnice.
Pored spomen-crkve, sa spoljne strane, desno, u dnu, nalazi se ulaz u kosturnicu, još jednom potresnom svedočanstvu o tom vremenu. Unutra se nalaze lobanje poginulih, po policama kosturnice, uz ikonu, grb Srbije i veliki natpis:
„Vile će se grabit u vjekove, da vam vjence dostojne sapletu!„

I sam Krupanj je doživeo groznu sudbinu tokom Drugog svetskog rata, kada su ga Nemci u svojoj kaznenoj ekspediciji, opkolili i potpuno spalili, a stanovništvo većinom poubijali. Od svih građevina iz perioda od pre tog rata, danas se može videti samo stara apoteka, nekadašnja vila, zgrada žuto-zelene boje u glavnoj krupanjskoj ulici.

Krupanj je gradić na nekoliko potoka i rečica – tu su Zmajevica, Bogoštica, Kržavica, Čađavica, Brštica i Likodra, a ugledali smo i veliki bazen, takođe blizu centra grada. Sâm Krupanj postoji već pet i po vekova, mada ima indicija da se ovde živelo još u antičko doba. U spisima Dubrovčana iz petnaestog veka, mesto se spominje kao Crupan.

Čekalo nas je tog dana još dosta vožnje (trebalo je ipak kad-tad stići i kući) pa se nismo više zadržavali u Krupnju, a ni na vašaru. Treba se ovde ponovo vratiti nekom drugom prilikom, da se vidi pošteno i grad a i još ponešto u okolini (Šljivova, Stolice, Radaljska banja, Dobropotočka crkva…) ali kad bude malo mirnije, bez vašara.
Put dalje, kroz Rađevinu, vodi do mesta Zavlaka, gde možete levo – ka Loznici, pravo – ka Šapcu i desno – ka Valjevu. Nastavili smo pravo, merkajući levo-desno šta bismo još mogli da vidimo. Inače, u celoj Valjevsko-Šabačkoj eparhiji, sve crkve i manastiri su, po glavnim putevima, zaista odlično obeleženi pa zato sigurno nećete promašiti nijedno skretanje na nekom svom, budućem, pravoslavnom hadžiluku po Mačvi, Rađevini i Pocerini…

Nekoliko kilometara posle Zavlake, putem ka Šapcu, nailazite na skretanje za Banju Badanju, kod Donje Badanje (a blizu je i Gornja). Banja se nalazi u dolini reke Cernice, i ima dva izvora hladne lekovite vode, sumporne i gvožđevite. Pa, ako vas muče reumatska ili ginekološka obolenja, artritis ili ako ste (daleko bilo) u post-traumatskom stanju, ovo je banja za vas. U kratkoj poseti možete videti uređen parkić, ambulantu, motel – stacionar i jednu džinovsku građevinu na ulazu u banju, za koju nismo uspeli da saznamo kakva će joj biti namena – dal` bolnička dal` hotelska – ili kombinovana.

Sa desne strane možete videti planinu Vlašić, a sa leve, čuveni Cer, najvišeg vrha od 687 metara, koji je verovatno od silnih artiljerijskih borbi, kao i druge srpske planine, izgubio koji decimetar ili metar visine. A sa desne strane će vam se ubrzo, u mestu Tekeriš, ukazati veličanstveni spomenik junacima iz Cerske bitke (16 – 19.8.1914), zbog kojeg bi vredelo doći od Beograda na jednodnevni izlet, pa makar ništa drugo ne videli tog dana. Pošto se parkirate pored spomen-kompleksa, obiđite polagano ovo mesto i obavezno posetite muzej posvećen Cerskoj bici (karta košta 150 dinara) a u prodavnici suvenira možete naći (i kupiti) lepu knjigu „Cerska bitka“ od Gorana Vilića.

Ukratko, Cerska bitka se odigrala na prostorima planine Cer između delova Druge srpske armije pod komandom generala Stepe Stepanovića i delova pete austrougarske armije, pod komandom generala Liberijusa fon Franka. Zahvaljujući nadljudskim naporima i odličnom komandovanju, srpske trupe su izvojevale prvu srpsku a ujedno i prvu savezničku pobedu u Prvom svetskom ratu.

Spomenik je podignut na Vidovdan 1928. godine, i na njemu, spomen-kosturnici koja izgleda kao pravi planinski kameni vis, sa prednje strane nalazi se veliki zlatno-crveni grb Srbije sa krunom i tekstom „Vaša dela su besmrtna“. Na ovom mestu nalaze se, inače, zajedno posmrtni ostaci i srpskih i austrougarskih vojnika. A na postamentu spomenika nalazi se nekoliko spomen ploča: palim borcima – od oficira i ratnika rodoljuba podrinaca; vojvodi Stepi od udruženja podrinaca; vojvodi Putniku od udruženja rezervnih oficira i ratnika i „čehoslovačkoj braći“, vojnicima 28. praškog puka, koji su odbili da pucaju u Srbe i poginuli pevajući „Hej Sloveni!“ Brojni drugi južni sloveni (mnogo, teritorijalno i fizički, bliži od Čeha i Slovaka) nisu imali toliko moralnih dilema kada je trebalo pucati na srpsku vojsku, ni tada a ni u sledećih stotinjak godina.
Šezdeset godina kasnije, otvoren je i muzej „Cerska Bitka“, ispred kojeg su postavljene biste naših vojvoda, kreatora svih pobeda u Prvom svetskom ratu – Stepe Stepanovića, Živojina Mišića, Radomira Putnika i Petra Bojovića. Deo kompleksa je i spomen česma sa prednje strane, ka putu.

Puno je toga napisano o Cerskoj bici, a iz pomenute knjižice G. Vilića da pomenemo, podsećanja radi, par stvari:
Srpska vojska je odnela pobedu zahvaljujući umešnom upravljanju bitkom, uz izuzetno brzo i uspešno pregrupisavanje jedinica (Marš na Drinu; kada se videlo da glavni udar ide preko Drine, a ne preko Save i Dunava), a visok moral srpske vojske je bio ključni faktor u pobedi. Prisustvo najviših oficira u prvim redovima uz vojsku, i prisustvo Kralja Petra na okolnim položajima – doprineli su da svaki srpski vojnik u borbi dâ sve od sebe. A Austrougarska vrhovna komanda odlučila se za pravac preko Drine, jer se plašila srpske ofanzive na Bosnu i mogućnosti potpunog ustanka tamošnjeg življa, što se, ipak, pokazalo lošom odlukom, a loša ideja je bilo i komandovanje iz pozadine (general Poćorek iz Sarajeva, a general Frank iz Tuzle), ali to je već (bio) njihov problem.
Tokom obilaska muzeja, najteže, svakako, pada podsećanje na zločine koje su neprijateljski vojnici činili i pre, a naročito posle poraza od srpske vojske – prilikom povlačenja kroz srpska sela i mesta. Eto, zato i ne pišem nazive austrougarskih armija velikim slovom… Jedno su armije, a drugo krvoločne horde.
Inače, za vreme naše posete, dvojica tinejdžera (u pratnji, valjda ?, svoje majke, koja je to oduševljeno i fotografisala) popeli su se na vrh spomenika koristeći gromobransku traku sa zadnje strane istog. No comment. Isti su se upisali u knjigu utisaka, posle obilaska muzeja, jezgrovitim komentarima „Ful fulova!“ i „Fenomenalno!“ Pa ne znam šta da kažem – bilo je uvek „šaljivdžija“ na ekskurzijama, i sada i (u moje vreme) pre više decenija. Ali, opisana poseta sa pentranjem na spomenik, i bez želje za uopštavanjem, na jednom ovakvom mestu nacionalne tragedije i ponosa, možda ipak odslikava (uspešne) rezultate „partijsko/anacionalne/TV/Internet/Facebook/SMS/itd“ debilizacije koja se, nesmetano i neprimetno, već dugo odvija u Srbiji (i ne samo kod nas)?

Od Tekeriša, ako imate vremena, ili – još bolje – ako produžite putovanje na dva dana, možete skrenuti preko Cera ka Prnjavoru, da biste usput videli manastire Radovašnicu, Petkovicu i Čokešinu. Mi smo ipak nastavili dalje ka Šapcu, i usput naišli, u regionu sela Volujac i Bojić – na prave novokomponovane gastarbajterske spomenike – sa obe strane puta. Impozantne građevine, sa kičastim fasadama i ogradama, ponekad drečavih boja – izvukle su verovatno i poslednji evrocent domaćinima. Ali, ko žali novac kada imate kuću veću, širu, bogatije ukrašenu i, u svakom pogledu, velelepniju od komšije! Ova sela podsetila su nas na neka slična iz Istočne Srbije (kod Negotina, oko Požarevca…) gde se takođe nije štedelo na porodičnim kućama, namenjenih obično samo kratkotrajnom boravku tokom par nedelja godišnjih odmora…

Vozeći se kroz Pocerovinu, približili smo se Šapcu, u kasno popodne – naglašeno gladni. Ta glad je verovatno aktivirala baš onaj neistraženi deo mozga gde se smeštaju podaci od životnog značaja, pa sam se tako (kao kad Proki Pronalazaču zasvetli (štedljiva) sijalica) setio da sam nekada, negde pročitao da se pored Šapca u selu Majur, nalazi simpatičan etno-restoran koji je trebalo da bude nešto kao gastronomska kruna današnjeg putovanja. Posle sasvim malo lutanja, pronašli smo čuveni „Čardak“ koji se nalazi u glavnoj ulici sela Majur, sa leve strane kada idete ka zapadu, ka Bogatiću. Vlasnik restorana, Dragan Petrović Čađa, kako smo to kasnije saznali, „ne ljubi“ baš mnogo reklamu, pa zato ne postoji nijedna tabla (?) koja bi vas uputila ovamo. Zato ovu informaciju upišite u blokče ili u mobilni, pa kad naiđete ovamo da imate sve koordinate.
Restoran je otvoren 2005. godine, sav je u zelenilu, sa divnim stolovima na terasi, već pomenutog etno-stila, uz stare šarenice i vezene zidne draperije. Ima tu i zabave za decu, a sve to i ne bi bilo toliko bitno, da i hrana nije odlična. Cene – možda malo više – ali apsolutno primerene jelima, ukusu i količini. A da li ćete da probate „Biftek Čardak“, „Stek Majur“, „Medaljone sa suvim šljivama“, „Gurmanski file“ ili „Pileći file u sosu od sira“, naročito ako ste izgladneli posle celodnevnog izleta – to je najmanji problem.
Siti i odmorni, posle posete Čardaku, prošli smo putem kroz centar Šapca, pa preko mosta koji je pregazio ovde baš široku Savu, a zatim lagano kroz Platićevo i Hrtkovce, birajući usput na kojoj tezgi pored puta ćemo da pazarimo lubenice, dinje, paradajz i paprike. Za razliku od ranije pomenutih proizvođača voća iz Podrinja, ovde je njih puno shvatilo šta znači doći kupcu na noge (tj. automobilu na gume).
I pored gužve na putu, brzo smo stigli do autoputa, odakle nas je delilo još 56 kilometara do Beograda. A auto, posle svih rupa, krpljenih puteva, lošeg asfalta, makadama, kamenja, zemljanih i blatnjavih puteva po Tari i Srbiji koje smo prošli u poslednjih desetak dana, jednostavno – nije verovao gde se nalazi! Presrećan, razjurcao se autoputem, a ja sam ga jedva nekako kočio do Beograda. Eto, baš tako je bilo.

Sledi: Beograd – planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)

The post Tara – Krupanj – Tekeriš – Majur – Beograd (četvrti deo) first appeared on Beautiful Serbia.