Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Srebrno jezero, na malo više od sto kilometara od Beograda, bilo nam je u planu za posetu već godinama. Čak smo pre dve godine prošli Dunavskom magistralom kroz Golubac, i bili mu tako blizu, ali eto – nije bilo suđeno. A zašto ljudi (čitaj: Srbi) uspeju u par godina da stignu i do Slovenije, i do Italije, i do Grčke, a ne stignu do mesta koja su jedva stotinjak kilometara udaljena od njihovih kuća – ko će to znati… Nadam se da čuvena maksima „Upoznaj zemlju da bi je voleo“ ne važi u kontra smeru, te da ovu zemlju vole i oni koji je ne obilaze…

Drugomajski praznični dan, dan nerada, izgledao nam je kao dobra prilika da konačno privirimo i u gradištanski region, računajući da su svi Beograđani već izašli iz grada i dovezli se tamo gde su hteli, pa ćemo imati prazan put i izbeći čekanje na naplatnim rampama autoputa ka Nišu, tj. do isključenja za Požarevac. Tako je i bilo. Laganom vožnjom, obišli smo Požarevac u širokom luku (ne zato što ga izbegavamo, nego su ljudi blagovremeno napravili obilaznicu), i uhvatili pravac ka Kostolcu. Naravno, ako idete direktno na Srebrno jezero, onda je logičnije da pratite putokaze za Veliko Gradište, ali mi, eto, uvek volimo da vozimo okolo-naokolo ne bismo li videli još ponešto od, uvek, toliko zanimljivih stvari.

View Larger Map

Kada uđete u selo Klenovnik, videćete (ako pažljivo gledate!) skretanje za manastir Rukumija. Nije naodmet da se na licu mesta još malo raspitate za dalji pravac. Dobar zemljani put vodi u brdo, pa kroz neki šumarak, pored seoskog groblja, zatim pored nekoliko džinovskih parkiranih mašina za obližnji kop za TE Kostolac – a zatim počinje spust sa vrha brda nadole. Sve zajedno, to iznosi oko dva kilometra vožnje. Nekih stotinjak metara pre kraja tog puta, imate odvajanje na desno, odakle vam treba još 100-200 metara do manastira. Tu poslednju deonicu bolje pređite peške osim ako ne posedujete neki džip, da ne kažem SUV. Kada smo došetali do manastira, ugledali smo nekoliko desetina parkiranih kola, a onda shvatili da postoji i asfaltni put – prilaz do manastira, ali iz pravca sela Bradarac (mapu u ruke!).

E sad – beše jednom jedna Jelica, sestra Pavla i Radula Radića, vazala kneza Lazara u Braničevu. Jelica je bila nepravedno optužena i oklevetana od strane snaje, pa ju je rođeni brat vezao konjima za repove i tako joj presudio. Kada je Pavle shvatio šta je uradio i kako je nepravedno usmrtio svoju sestru, pokajao se, kaznio na isti način svoju ženu (pomenutu snaju), i zauvek napustio i dvor i svoje imanje… Na mestu pogibije podignut je manastir Zaova, južno od Požarevca. A postoji narodno predanje koje kaže: „Na mestu gde je palo samo telo sestre Jelice, sagrađena je crkva Zaova, gde su ispale njene oči, sagrađena je crkva Sestroljin, gde je njena ruka pala, sagrađen je manastir Rukumija, a tamo gde je njena donja vilica sa bradom pala, sagrađen je manastir Bradača…“

Za vreme naše posete, u crkvi je bio u toku skup Bratstva Svetog Luke, pa se u hram moglo jedva priviriti sa vrata. Pošto nas je čekalo još dosta toga da vidimo, morali smo nastaviti dalje. Inače, moram da primetim da i manastir Rukumija „pati“ od onoga što zovem „sindrom Kaluđerica“ – tj. želje da se na malom prostoru, na malom rastojanju od same crkve, izgrade i konaci, i velika kapija, i neke dodatne prostorije, i garaža i ne znam šta još. Ne treba biti naročiti esteta, pa shvatiti da je mnogo lepše, a i primerenije Veri, da se crkva lepo vidi sa svih strana, a da su sve (nove) građevine negde pozadi, diskretno uklopljene u okoliš…

Evo i još par podataka o Rukumiji… Osim pomenute legende, ime manastira se dovodi u vezu sa grčkom reči Gerokomija (starački dom), i sa nekadašnjim običajem da su srednjevekovni manastiri imali u svom sastavu i mesto za smeštaj i negu starih. Manastir se pominje u srednjem veku i kao Vrlište ili Varlište, a crkva je bila posvećena Vaznesenju Gospodnjem. U vreme Prvog srpskog ustanka, o crkvi su brinula srpski junaci, braća Šljivić, da bi je, po gušenju ustanka, Turci spalili do temelja. Knez Miloš je 1825. godine dao da se na istome mestu izgradi novi, i prostraniji hram. Pod u crkvi je izveden od rimske cigle, i to uzete iz obližnjih ruševina Viminacijuma, našeg sledećeg odredišta.

Put dalje vodi kroz Kostolac. Prvo prolazite pored termoelektrane Kostolac (ili Kostolca „A“), a onda ulazite i u stari Kostolac, putem ka Drmnu. Sa desne strane puta videćete putokaz za crkvu Svetog Velikomučenika Georgija, koju svakako treba obići, iz više razloga. Crkva se nalazi na uzvišici, zvanoj „Mali Grad“, sa koje se pruža pogled na okolinu Kostolca, na ušće Mlave u Dunav, i – na Banat. A „Mali Grad“ na malom prostoru ima toliko istorije da je to neverovatno. Osim što je tu bilo naselje iz perioda tzv. „kostolačke kulture“, iz daleke 3200 g. p.n.e, kasnije je tu izgrađeno i rimsko utvrđenje (četvrti vek) koje je Justinijan obnovio dva veka kasnije. Tu su i tragovi episkopskog sedišta Gornje Mezije, pa grada Braničeva iz devetog veka, pa utvrđenja iz vremena Jovana II Komnina i, na kraju – na ovom prostoru se odvijala krvava bitka u Prvom svetskom ratu, što je i obeleženo spomenikom – grobnicom neznanih junaka Braničevskog odreda iz 1915. godine.

Ovo zdanje je zadužbina brodovlasnika Dragutina Todića i njegove supruge Leposave, a izgradnja je trajala od 1923. pa do 1925. godine, kada su podignuti beli mermerni krstovi i zvona „Vera“, „Nada“ i „Ljubav“ – pokloni Đorđa Vajferta, njegovog sestrića F. Gramberga i rudokopa uglja u Kostolcu. Osim toga, crkva je darivana i prelepim ikonama, remek delima Uroša Predića (koje se i danas mogu videti u crkvi) – Sv. Đorđe, Sv. Prokopije i meni posebno draga Sv. Ignjatije Bogonosac (naša porodična slava) – pokloni takođe od g. Vajferta i Gramberga, kao i zlatnim krstom i „Svetim Jevanđeljem“ dobijenim od Njegovog Veličanstva Kralja Aleksandra Prvog. Nešto od toga smo već i ranije znali, a videvši da smo se dobro teoretski pripremili za ovu posetu, u crkvi su nas počastvovali i pokazali nam tu vrednu relikviju – zlatni krst.
U crkvi se mogu videti i retko lepi vitraži na četiri prozora, rađeni u Francuskoj.

A na spoljnoj fasadi postoji i reljefna dekoracija, sa motivima pojaseva za spasavanje i imenima brodova i šlepova zadužbinara Todića – „Đorđe“, „Drina“, „Obnova“, „Srbin“, i drugih. Fasada je prilično oronula, i zaista je šteta što se ne nađe malo novca da se obnovi. A sudeći prema onim radovima u manastiru Rukumija, novca svakako ima.
Ali, moram da to ponovim još jednom, kakve prelepe ikone! Ne viđaju se svakog dana dela Uroša Predića, i to tako neočekivano. A da ovaj mali opis završimo sa Todićevom „posvetom“ hramu – zadužbini: „Kazuj docnijim pokoljenjima da je srpski narod u dobu kada si ti ponikao bio plemenit, jak i izdržljiv u borbi za veru, za slobodu, za Kralja, za otadžbinu. Sveti hrame, budi gord i ponosan doba u kome si ponikao. Neka bude proklet od Gospoda Boga i od nas svako ko te bude oštetio ili ma u čemu izmenio. Sveti hrame, postoji i živi vo vjeki vjekov!„

Viminacijum

Vratili smo se na put ka Drmnu, i – baš kod termoelektrane, skrenuli na levo – ka Viminacijumu, čuvenom nalazištu iz rimskog doba – nekadašnjem rimskom gradu i vojnom logoru. Inače, na samom autoputu videćete ogromne table koje vas upućuju ka ovome mestu. Ali kada siđete sa autoputa, negde u reonu Ljubičeva, morate dobro da pazite da biste ugledali jednu prilično neuglednu tablu – putokaz ka Viminacijumu. U svakom slučaju, pratite putokaze za Kostolac i Drmno, i ne možete pogrešiti. Sa leve strane termoelektrane „Drmno“ ili „Kostolac B“ nalazi se velika kapija Viminacijuma, a zatim se još nekoliko stotina metara vozite do jednog od lokaliteta, nekropole, gde je i blagajna i mesto odakle se kreće u obilazak ovog nalazišta.

A Viminacijum je nekada bio najznačajniji grad u rimskoj provinciji Gornja Mezija, koja je obuhvatala veliki deo današnje Srbije. Bio je to i vojni i trgovački centar, grad sa punom autonomijom (a sigurno većom nego što je imaju današnje lokalne samouprave). Ono što je neobično za ovo mesto je što nad antičkim ostacima nema savremenog naselja (za razliku od Beograda, Niša, Sremske Mitrovice…) pa je to pravi raj za arheologe. Sva sreća, u poslednjih nekoliko godina nađen je balans između arheoloških iskopavanja i energetskih potreba obližnje termoelektrane i velikih površinskih kopova, gde jedan zahvat džinovskih mašina može u sekundi da uništi dva milenijuma istorije. Postojeći dogovor obezbedio je mir za arheologe do 2040. godine. Dovoljno je što je ovaj lokalitet već vekovima sistematski uništavan i što je raznošeno sve ono što nije smelo da se raznosi.

Viminacijum je nekada bio grad na reci, da bi danas Dunav utekao nekih 3,5 kilometra severnije, kao da je želeo da sa svoje strane pomogne arheolozima i istoričarima da nesmetano rade svoj posao.
A što se tiče turista, na raspolaganju im je veliki parking, upadljiv iz daljine po zastavama koje se vijore. Odmah tu je i blagajna (250 dinara po osobi, 500 dinara za porodične posete), a – što je skoro pa neverovatno – Viminacijum je otvoren za posete tokom cele godine (izuzev prvog januara). Na raspolaganju su vam i restoran (kažu da može da se naruči rimska hrana, ako se najavi i naruči tri dana unapred), a tu je i suvenirnica sa svim onim što prosečnom turisti može zatrebati.
Odlična organizacija, divno uređen prostor – sve u duhu najboljih, sličnih evropskih lokacija. Dočekaće vas vodič, koji će vas posle uvodnog predavanja, provesti kroz prostor nekropole. Silazi se pet metara pod zemlju, gde se uz diskretnu svetlost obilaze tri grobnice – paganska, hrišćanska i ona sa Kupidonom. Tavanica je niska, prolaz je uzan, ali svakako je vredno obilaska. Ponesite, čak i ako je napolju vrelo leto, jakne ili džempere – zbog ovog silaska u „hladni, podzemni svet“.

Na jednoj od zidnih slika u grobnicama nalazi se lik devojke, koju su ovde, iz milošte, prozvali Viminacijumska Mona Liza, zahvaljujući sličnom zagonetnom osmehu. Naravno, bilo bi logičnije da je Mona Liza dobila ime po Viminacijumskoj devojci, jer je ova rimska – ipak dama u godinama u odnosu na gospođicu iz Luvra.
Na prostoru Viminacijuma do sada je otkriveno preko 13.000 grobova, iz perioda od 4. veka p.n.e do 6. veka nove ere, od keltskih stanovnika do rimskih vojnika i doseljenika. Osim grobova, u četvrt veka istraživanja pronađeno je i preko 30.000 predmeta, a od toga 700 zlatnih, većinom unikatnih.
Obilasci su organizovani na svakih sat vremena (kreće se svakog „punog“ sata), i traju po četrdesetak minuta, a pretpostavljam da se prave određene izmene „u hodu“, zavisno od brojnosti grupa, tj. od toga koliko se turista nađe u istom trenutku na licu mesta.
Kada se završi obilazak nekropola, svako seda u svoja kola (a deca u elektromobil i vozi ih vodič, lično) i ide se do druge lokacije – tzv. Porta Praetoria, nekadašnjeg rimskog logora, a zatim i do trećeg mesta – gde su stare rimske terme.

Porta Praetoria je severna kapija logora, otkrivena 2002/2003. godine, a po njoj se može lako pretpostaviti sva grandioznost celoga vojničkog logora, tadašnje Sedme, „Claudia“ legije, čiji su vojnici na ovom prostoru boravili ceo antički period (čekajući skraćenje, civilno služenje vojnog roka i slične pogodnosti koje su im centurioni obećavali, a koje su se desile jedva nekih milenijum-dva kasnije). Logor je napušten prilikom najezde Huna, i više nikada nije povratio staru slavu.
Terme (thermae) su bile poslednji današnji skok u istoriju, podsećanje na čuvena rimska kupatila, ne samo mesta za higijenu, već i za odmor i razne društvene aktivnosti (pritom se ne misli na orgije). U okviru nalazišta, danas se može videti 5 „konhi“, od kojih su četiri bile sa toplom vodom (tepidarijumi), a jedna sa hladnom (frigidarijum) čija je namena bila da se telo vrati na normalnu temperaturu pre izlaska iz rimskog kupatila. Bio je to jedan dobar, funkcionalan sistem, sa zagrejanom vodom koja je, između ostalog, proticala i kroz pod – tj. imali ste pravo antičko podno grejanje! U okviru nalazišta možete videti i kako su pre dve hiljade godina izgledale italijanske pločice, tj. u kom smeru su razmišljali tadašnji rimski dizajneri.

Za kraj, rekoše nam da će do kraja maja u Viminacijumu spremiti za publiku i najnoviju atrakciju – viminacijumskog mamuta! Skelet je nedavno pronađen, na dubini od 30 metara, i računa se da potiče iz praistorijskog perioda (miocena), tj. ima nekih pet miliona godina starosti. Mamut je, prema naučnicima, doživeo, tj. doživela (radi se o ženki) nekih 60 godina. Dakle, ako se ne varam, beba mamut se rodila 4.998.050 godina pre nove ere. Planirano je da se mamut i prostor oko njega prezentuju turistima tako da bude moguće videti sve očuvane slojeve zemljišta, a time i skoro celokupnu istoriju Zemlje.

Koliko sam kasnije video na sajtu Viminacijuma, spremaju se tu još neki veliki projekti, kao naprimer jedan grandiozni objekat (Domus Scientiarum) namenjen budućem smeštaju naučnika, posetilaca, ali i organizaciji arheoloških kongresa i tematskih skupova – u najboljem mogućem, pravom prirodnom okruženju. Samo napred.
Put nas je zatim vodio do Rama, mesta, luke i tvrđave na Dunavu. Putokazi baš nisu bili savršeni, pa smo, zbog jedne pogrešno okrenute table za Ram, otišli do sela Bradarac. (Tako smo i videli da se i odatle može do Rukumije.) Šta da se radi, vratili smo se par kilometara nazad, do Drmna, i uhvatili željeni put, ka selu Kličevac i zatim ka Ramu. Put vodi pored velikog površinskog kopa (onog istog što se naslanja na Viminacijum), a brzina vožnje se na ovoj deonici mora prilagoditi prilično „rupičastom“ putu, koji ponegde izgleda kao da su tu đuskali (… igraju mali slonovi, bole ih mali đonovi…) razigrani mamuti iz Viminacijuma.

Ram

Ram je malecko mesto, na samoj obali širokog Dunava. Preko puta se nalazi Stara Palanka – isturena ispostava Banatske Palanke, a na istoj, banatskoj strani, može se videti i početak rumunske obale Dunava, verovatno ni kilometar udesno od Stare Palanke. Ram ćete videti još iz daleka zahvaljujući poznatoj Ramskoj tvrđavi, koja potiče iz rimskog vremena (ranije se lokalitet zvao „Lederata“), da bi je kasnije obnovio sultan Bajazit Drugi davne 1491. godine. Neke legende naziv Ram vezuju za osnivače Rima – braću Romula i Rema (valjda po logici: Rim, Rem, Rom(ul), Ram? – Rum je pronađen naknadno), a neke za tursku reč „Ihram“ preostalu od sultanove molitve na ovome mestu. Kako god, tvrđava je dosta očuvana, ali ne baš i uređena za turističke posete (pa da se nešto i naplati za dalji razvoj mesta), a u blizini je i jedan turski karavan-saraj. U 19. veku u carinarnici u Ramu je radio i boravio i Vuk Karadžić, lično.
A ono što je posebno interesantno, to je da od Rama do Stare Palanke (i nazad) vozi jedna skela! Koliko smo mogli da ocenimo, na nju može da stane desetak automobila, a tokom sezone (početak maja – kraj avgusta) iz Rama polazi u 6, 9, 12, 15 i 18 časova. Cena za kola i putnike je 1000 dinara (ukupno) a plovidba traje petnaestak minuta. Skela se inače punom brzinom „parkirala“ na obalu, pa su onda par minuta radile lopate da bi se poravnao put za silazak kola sa skele. Ali sve je to deo ovakve vrste prevoza, a i uračunato je u cenu karte. Da je jedna takva skela pri ruci, recimo u pet popodne u Beogradu, na Savi, sigurno bi se čitav red napravio da se eskiviraju gužve na Gazeli i Brankovom mostu…
Na ramskoj strani Dunava nalazi se restorančić u kome možete ručati i uživati u pogledu na Dunav i obližnju adu – Čibukliju, a kažu da je na banatskoj strani, u Staroj Palanci, maltene svaka kuća – restoran, i to obično riblji. Logično.

Srebrno jezero

Od Rama hvatate pravac za Zatonje, a to znači da ste došli skoro do početka Srebrnog  jezera. Dunav je nekada pravio jedan lep rukavac oko svoje ade po imenu ostrvo (!) Tako je, reč „ada“ znači „rečno ostrvo“, ali se, opet, to rečno ostrvo zove jednostavno „ostrvo“. E onda je taj rukavac pregrađen sa obe strane, i Velikogradištanci, ali i Požarevljani i mnogi drugi – dobiše Srebrno jezero. U jezeru, nažalost, nema srebra, već se pri zalasku sunca površina jezera tako presijava da deluje kao da je od srebra. A kada smo te iste večeri sa obale Velikog Gradišta gledali zrake zalazećeg sunca kako se lome i utapaju u površinu lenjog Dunava, baš smo se pitali što i njega ne nazvaše – Srebrna reka?

Put iz Zatonja vodi vas dalje, asfaltom, skroz duž Dunavske obale, a dok se vozite, ili šetate – možete videti nekoliko vrsta čaplji kako u plićaku, nogu pred nogu, traže svoj plen, da`l ribe da`l žabe. Dakle, jedan put ide gornjom stranom pomenutog „Ostrva“, uz Dunav, a drugi put vodi po kopnu, od Zatonja ka Biskuplju, pa ka Kisiljevu, Topolovniku i – išli onuda ili ovuda, na kraju dolazite do istog mesta, do centralnog „ćoška“ Srebrnog jezera, gde se nalazi hotel „Rekreaturs“, brojni moderno uređeni kafići i restorani, sa divnim pogledom na jezero. Čak i ovoga 2. maja, posle onakve i onolike zime, nekoliko ljudi se kupalo u jezeru. Drugi su se vozikali pedalinama i čamcima, a na obalama su se, posvuda, mogli videti šetači, brojni vikendaši (koji hitaju do i od svojih vikendica), pa izletnici sa roštiljima, pivcem i tako tim stvarima. Elem, nije baš bio neki trenutak za upoznavanje Srebrnog jezera – bilo je prilično „gužvasto“, ali dobro. Neko i to voli.

Najbolje je da tu negde parkirate auto, i da zatim šetate okolo – a, ako je moguće – da napravite ceo krug oko Srebrnog  jezera (to vam je oko dvadesetak kilometara). Sa dunavske strane nasipa kojim je rukavac pregrađen od reke – ljuljuškalo se na hiljade plastičnih flaša i kojekakvog đubreta, neizbežnih pratilaca svih prirodnih lepota i izletišta Srbije. Inače, sa te – dunavske strane nasipa – polazi brod- restoran, po imenu „Ana“, koji plovi do Velikog Gradišta i nazad, pa tih sat i po možete uživati u ljuljuškanju, razgledanju dunavske obale do Gradišta i, naravno, ispijanju svog pićenceta.

Veliko Gradište

I – za kraj – dođosmo i u Veliko Gradište. Sagrađeno na ostacima rimskog utvrđenja Pinkum (samo Pinkum, bez nastavka televizijum), mesto ima divno uređenu obalu, gde se nalazi i carinska zona (ipak je preko Rumunija, da ne kažem EU), sa obližnjom zgradom carinarnice, bogate fasade, i zeleni, šumoviti park velike površine, sa stotinu zanimacija za decu. Kamo sreće da i Beograd ima tako lep park – igraonicu. U parku možete videti i spomenik Vlastimiru Pavloviću – Carevcu, pa spomenike junacima Prvog, kao i Drugog svetskog rata. U blizini su i veoma lepe zgrade opštine Veliko Gradište i lokalne gimnazije, a tu odmah nalazi se i crkva, impresivne visine, posvećena Svetom Arhangelu Gavrilu. U blizini se može videti i divna, optimistička slika – na ulici su postavljena tri kontejnera, živih boja – za papir, metal i PET ambalažu. Gradić deluje umiveno i čisto, pa se zaista nadam da su kontejneri u punoj upotrebi.

Park se uliva u glavnu ulicu (ili ulica u park, svejedno), u kojoj se nalaze brojne radnjice, nekoliko kafića i sve ono što jedna takva ulica može da ima. Međutim, lako je zapaziti brojne oronule fasade, neke baš u ruševnom stanju, zatim veliki broj praznih lokala (reklo bi se da su dugo u takvom, neuseljenom, stanju), a na skoro svakom ulazu u stambene zgrade u ulici mogla se videti barem po jedna umrlica (!) uglavnom iz ove i poneka iz prethodne godine. Valjda je to samo neki tužni splet okolnosti, i ništa više od toga?

Velikogradištanci su, pretpostavljam, drugoga maja bili na izletu na Srebrnom jezeru; radnje i lokali u glavnoj ulici su bili uglavnom zatvoreni, pa nije ni čudo da je sve bilo prilično pusto. A Veliko Gradište (ceo region) je i centar bogatog kulturnog i zabavnog života – od „Dana cveća“, „Carevčevih dana“, regate, „Alaskih večeri“, „Jepurijade“, „Pasuljijade“, „Hajke na zlatnog vuka“ – pa sve do „Ramskih svitanja“. Treba samo pogoditi pravi trenutak za dolazak u Gradište.

A ako nastavite Dunavom ka Golupcu, videćete i ušće reke Pek u Dunav (zlatna reka se uliva u srebrnu, šta ćete lepše), ali to je pametno jedino ako ćete negde da prespavate, pa da sutra dalje obilazite i druge stvari koje treba videti u ovome kraju.

Kada negde odete, obično morate i da se vratite, pa tako u neko doba krenusmo ka Požarevcu, tj. ka uključenju na auto-put. Ako stignete, možete iz sela Majilovac da skrenete ka selu Kurjače i zatim ka manastiru Nimnik (iz davne 1371. godine). Mi, eto, ovoga puta nismo našli dovoljno vremena. Uostalom, još se nije desilo da se sa nekoga puta ne vratimo, a da odmah ne počnemo da pravimo planove za pravljenje reprizne posete sa željom da vidimo sve ono što prethodno nismo stigli da obiđemo.
Kada smo pristigli do rampe za ulaz na autoput, ispred nas je bilo barem pedesetak automobila, a kolona se uz to i jedva pomerala (pitali smo se kako li će tek biti na Bubanj Potoku?), pa smo, čak i po cenu da potrošimo malo više skupocenog benzina, skrenuli na desno ka Smederevu, sa ciljem da u Beograd uđemo preko Grocke. I dobro smo uradili. Put je bio skoro prazan, a pružila nam se prilika da vidimo ogromni US Steel, pa da vidimo malo i od velikog Smedereva, i da se usput dogovorimo da se jednom, i to u skorije vreme, vratimo ovamo – do čuvene smederevske tvrđave. Kada zatim izbijete na put pored Dunava, proći ćete i kroz mesto Jugovo, gde smo videli najmanje dva neverovatno privlačna ugostiteljska objekta (!) koje svakako treba imati u vidu za sledeće posete ovome kraju. Prođosmo ubrzo i Grocku, odvajanje za Vinču (što nas podseti da i tu treba štošta videti), i stigosmo do Bulevara Kralja Aleksandra koji nas je svečano uveo u Beograd, u šta smo se, kao i uvek, nepogrešivo uverili kad smo ugledali čuvenu tablu sa starim srpskim imenom Beograda, i to na latinici, „Belgrade“! Well, well, well !! Glad to see you! što bi rekao mister Šojić.

The post Kostolac – Viminacium – Ram – Srebrno jezero – Veliko Gradište first appeared on Beautiful Serbia.

Kada se pomenu putovanja po Srbiji, retko kada će vam prva asocijacija biti Istočna Srbija. Kako kod nas „svi putevi vode ka Zlatiboru (i Kopaoniku“), treba imati barem malkice avanturizma a i entuzijazma (tj. voleti putovanja po našoj zemlji), da biste se zaputili ka Istoku.

Tura koju smo zamislili da obiđemo za tri dana prvomajskih praznika obuhvatala je:
– „skok“ autoputem do Požarevca,
– zatim levo-desno, preko Petrovca na Mlavi – do Kučeva,
– dalje nas je put vodio preko Majdanpeka do Negotina i Rajca,
– a zatim uz Dunav do Kladova, i dalje – Đerdapskom klisurom do Golupca, pa – nazad kući.

View Larger Map

Inače, ono „prvi deo“ u naslovu znači da će biti još tura po Istočnoj Srbiji, a prva sledeća je – od pomenutog Petrovca na Mlavi, jugoistočno – preko Žagubice do Bora, pa dalje do Zaječara i Gamzigrada. Za desert – Rtanj, pa Grza i onda, od Paraćina autoputem za Beograd.

„Prvomajska“ tura nije bila nimalo naivna – uključivala je 800 km puta, tj. puteva, u ne baš divnom stanju. Zato će, nažalost, vozači na putevima istočne Srbije mnogo više pažnje obraćati na rupe po putu nego na okolne, neponovljive pejzaže.

Da se na put krene za vreme prvomajskih praznika, bila je, valjda, logična odluka – a sa druge strane, za turističke saveze i radnike ovoga kraja bilo je, valjda, takođe logično da i oni praznuju i da se ne sekiraju mnogo što neko hoće da vidi turističke i prirodne lepote o kojima su zaduženi da brinu i da ih pokažu drugima. A i poneki hotel je baš pred praznike podigao cenu svojih usluga, iako je i prethodna cena (kako smo kasnije shvatili) bila previsoka za ponuđeni servis. Pored toga, trebalo je još skoro pola sata čekati na uključenje kod Bubanj Potoka i još 20 minuta da se izađe sa auto-puta. Ali, u odnosu na ono što se vidi na ovakvom putovanju, nijedna neprijatnost (kao gore pomenute) nije naročito važna.

Dan prvi

Požarevac i okolina, uključujući i Veliko Gradište sa Srebrnim jezerom, nalaze se svega sat-dva od Beograda (tj. lako su dostupni), te smo prioritet stavili na one istočnije krajeve. Projurili smo kroz Požarevac, potpuno opusteo tog prvoga maja, a gde su bili njegovi stanovnici, saznali smo vrlo brzo.

Prvi cilj na našem putešestviju bio je manastir Zaova, jedna od brojnih svetinja u ovom, braničevskom kraju. Do njega se stiže preko sela Toponice, starim carigradskim drumom, ili drugim, asfaltnim putem za Petrovac na Mlavi. Kako smo skrenuli na uzani put ka manastiru, počeli smo da se mimoilazimo sa više automobila nego što smo ih prethodno videli u celom Požarevcu. Osim što se tu nalazi manastir, tu je i malo jezero, konak, restoran, a sve zajedno čini (izgleda) omiljeno izletište Požarevljana, te uletesmo u pravi prvomajski uranak, sa stotinama (hiljadama) parkiranih automobila. Tako smo se, nekako, kroz dimnu roštiljsku zavesu i kakofoniju raznih muzičkih žanrova, probili do manastira…

Crkva je posvećena Jelici, sestri Pavla i Radula Radića, vazala kneza Lazara u Braničevu. Pošto je bila nepravedno oklevetana i optužena od strane svoje snaje, Jelica je doživela tužnu sudbinu da ju je rođeni brat vezao konjima za repove i tako joj presudio. Kada je Pavle potom saznao da je nepravedno usmrtio svoju sestru, pokajao se, kaznio na isti način svoju ženu, Jeličinu snaju i zauvek napustio i svoj dvor i svoje bogatstvo i imanja… Kasnije je sam knez Lazar naredio da se na grobu Jeličinom podigne crkva, koju je narod kasnije krstio u zaovinu crkvu ili – Zaovu. Krajem 15. veka, Turci su do temelja porušili ovu crkvu, da bi tek posle nekoliko vekova, najverovatnije krajem 18. i početkom 19. veka, u doba Karađorđa, crkva ponovo bila podignuta. U obnavljanju su kasnije učestvovali i Knez Miloš Obrenović, a i knez Aleksandar Karađorđević.
U crkvi se mogu videti zaista lepe freske, kao što su Bog Svedržitelj – na crkvenom svodu kao i Usekovanje glave Svetog Jovana Preteče, zanimljivu po tome što je freskopisac prikazao Irodijadu, ženu Irodovu – u srpskoj građanskoj nošnji 19. veka, kakva se tada nosila u Požarevcu.
U crkvi se nalazi i Jeličin grob, iznad koga je i slika koja prikazuje kako četiri bela konja rastržu nesrećnu ženu. U sredini slike se, u vojvodskom odelu, nalazi njen brat.
U blizini crkve nalazi se i izvor Svete Petke, a na jugoistočnoj strani, 300 metara udaljen, nalazi se i izvor Šopot. Narod ovoga kraja smatra ove izvore, naročito Šopot, lekovitim.

Spustivši se kolima istim putem kroz šumu do glavnog puta za Petrovac, nastavili smo još petnaestak kilometara do skretanja za sledeći manastir, Bradaču, kod sela Crljenca i Kule (put iz Kule je pristupačniji, mada se malo vozi po makadamu i zemljanom putu). I ovaj manastir je vezan za smrt sestre Jelice, pa smo iz knjižice o manastiru Bradača doznali i za ovo narodno predanje: „na mestu gde je palo samo telo sestre Jelice, sagrađena je crkva Zaova, gde su ispale njene oči, sagrađena je crkva Sestroljin, gde je njena ruka pala sagrađen je manastir Rukumija, a tamo gde je njena donja vilica sa bradom pala, sagrađen je manastir Bradača…“ (Sestroljin i Rukumija su takođe u okolini Požarevca).
Prvi podaci o ovom manastiru potiču iz polovine 16. veka, kada je to bilo veoma živo i aktivno mesto. Ktitor manastira Bradače, posvećenog prazniku Blagovesti Presvete Bogorodice, bio je jedan od vlastelina kneza Lazara. Manastir je kasnije oko dva i po veka bio u ruševinama, da bi konačno bio obnovljen 1997. godine. Ispod manastirske crkve i zvonare, na zapadnoj strani, nalazi se i česma sa lekovitom vodom, za koju se tvrdi i veruje da je izlečila mnoge bolesnike.
Nedaleko od crkve, niče novi konak. Primio nas je i ugostio ljubazni Teoktist, na čemu smo mu veoma zahvalni. Uspomena i opšti utisak o nekom manastiru utoliko su lepši i jači ukoliko tamo naiđete na one monahe koji, široka srca, imaju vremena i za putnike namernike.

Put je dalje vodio ka Petrovcu na Mlavi, odakle smo se odvojili ka Kučevu, bacivši sa setom pogled ka putu za Žagubicu, Gornjak, Bistricu, Krepoljin… Odavde se polako izlazi iz ravnice a zatim kreće blagi uspon ka Kučevu i kasnije Majdanpeku, dok vas, sa desne strane, sve vreme prate Homoljske planine.

Nekih 7 kilometara posle Petrovca, dolazite do skretanja za selo i manastir (i reku) Vitovnica, gde se, po ko zna koji put, vidi kakav su talenat imali srednjevekovni vladari, narod i Crkva da pronađu mesta gde izgrađene crkve ne možete nikako zamisliti odvojeno od okolne prirode (a ni obratno), i koji kao da su tu oduvek, isto koliko i okolne šume, stene, rečice…
Ovde se nalazi grob anonimnog monaha Sinaita, jednog od Sinaita (monaha sa Sinaja) koji su, bežeći pred Turcima, došli u Srbiju i tu se naselili – za vreme cara Lazara i njegovog sina despota Stefana Lazarevića. Vitovnica spada u najstarije manastire Braničevske Eparhije, i potiče iz 13. veka. Malo niže od crkve, protiče reka Vitovnica, koja u tom delu zapravo vijuga kroz pravi pravcati mali kanjon, i preko maloga slapa otiče dalje niz obronke Homolja. Tu se nalazi i lekoviti izvor Svetog Jovana, sa ikonom Sv. Jovana Preteče urezanom u stenu iznad izvora. Na istočnoj strani od manastira uzdiže se jedna stena, gde je po predanju bila crkvica, čiji se ostaci još mogu videti i koja je služila monasima za bogosluženje čak i daleko pre formiranja manastira. Vitovnica je zadužbina kralja Milutina, a podignuta je u znak pobede nad bugarskim odmetnicima koji su dugo ugrožavali čitav kraj. Vitovnica je tada označavala granicu, krajnju tačku srednjevekovne srpske države. Crkva je posvećena Uspenju Presvete Bogorodice.

Na dva kilometra od manastira nalazi se lokalni ribnjak – sa hiljadama pastrmki svih veličina. Međutim, ako vidite da je nedavno padala kiša (ili se sprema da padne), bolje da ne idete ovim – ne samo lošim nego i uzanim putem. Ako je u izgledu suvo vreme, onda možete sebi priuštiti tu vožnju. Sa druge strane, zaista je reč samo o ribnjaku – dakle ništa od ručka ili večere na licu mesta, već svoj „ulov“ jedino možete poneti kući i tamo ga spremiti. U nekoliko kaskadnih bazena brčka se više generacija pastrmki, a one najveće imaju između sedam i deset kilograma i služe uglavnom za mrešćenje. A kakav bi to ručak bio!

Istim putem se vraćate na put Petrovac – Kučevo, a odatle imate još nešto manje od trideset kilometara do Kučeva. Put prolazi kroz divne predele, a pošto prođete kroz Kučajnu, ostatak puta je u apsolutno katastrofalnom stanju. Možda je nedavno tu ukopavana neka cev, ali po stanju preostalog asfalta ne bi se baš reklo da je išta ovde skorije rađeno. A možda su samo probijeni neki rokovi? Ko zna, ali izgleda da danas svaki gradić ima svog gradskog menadžera…
Kada prolazite ovim putem, ne biste nikada saznali (jer nema nikakve table) da je samo nekoliko kilometara dalje jedna od najlepših pećina Srbije – Ceremošnja (a tu je i Ravništarka). A mi, pošto smo već dovoljno videli prvoga dana, krenuli smo ka (ranije rezervisanom) smeštaju u hotelu „Rudnik“ u Kučevu.

Samo Kučevo je malo mesto, ovom prilikom dodatno opustelo zbog prvomajskih praznika, sa ponekim kafićem, kafanicom, radnjicom… Teško da bi vas ovde išta privuklo da ostanete duže nego što morate. Kučevo se nekad davno (za vreme Rimljana) zvalo Guduskum, pa od šestog veka Kučevo, dok se u prvom turskom katastru (posle pada Smedereva) pominje kao Kruševica. Zatim je neko vreme Kučevo zvano i Gornja Kruševica da bi konačno 1886. godine došlo ponovo u posed svog starog imena.
Probali smo te večeri da pronađemo (reklamiranu u prospektima turističke organizacije) Kučevsku (ili Zvišku) potajnicu – mesto gde voda iz jednog izvora izvire nejednakim intenzitetom u različitim vremenskim trenucima i periodima. Zvučalo je zanimljivo, a na kraju smo jedva našli (raspitujući se okolo) nešto što, manje više, ne liči ninašta – pored napuštenih, u korov zaraslih objekata neke stare ciglane, cementare, šta li je već. Odmah pored protiče (zlatni?) Pek, a kad smo kod zlata, Kučevo skoro da izgleda kao neko mesto na Divljem Zapadu u kome se nedavno saznalo da je zlatna žila iscrpljena…

Dan drugi

Nekako smo prespavali i brže-bolje ujutru napustili naš skupo plaćeni smeštaj, te se zaputili nazad do pećine Ceremošnja. Pored same pećine nalazi se mali restoran, i zahvaljujući domaćinu, Ljubiši Trailoviću, koji je istovremeno i vodič kroz pećinu, uspeli smo u našoj nameri. Ulaz u pećinu inače košta 150 dinara. Nažalost, pećina Ravništarka je pod „upravom“ turističke organizacije Kučeva, pa se, verovatno, može videti samo radnim danom od 7 do 3?

Ceremošnja je dugačka 775 metara, a za turiste je na raspolaganju nekih 440 m. U ovoj pećini su se nekada skrivali hajduci i narod od Turaka, a u kraju je poznata i kao Jovanova pećina (po vlasniku celoga okolnog imanja).
Pećina je bogata nakitom (stalaktitima i stalagmitima) a priroda se ovde zaista veselo poigrala, pa možete videti i mladu Vlajnu sa mladoženjom (a i sa tastom i taštom), i Solunske ratnike, i opanak Kraljevića Marka (kad je hodao ovim krajem pa mu je noga propala u pećinu), pa čak i, uz diskretnu crvenu svetlost, Isusa Hrista izvajanog u kamenu (krečnom kalcitu). Kao i u svakoj drugoj pećini, i ovde žive slepi miševi, koji vam povremeno zalepršaju oko glave. E sad, ovo je već istok Srbije, pa je tu blizu i Rumunija, a tu je onda i grof Drakula (vampir, šišmiš!) – i ko zna koliko taj grof može da preleti za jednu noć u potrazi za klopom? A opet, sad kad mu turisti dolaze u zamak, na noge, zašto bi pikirao čak do kučevskih pećina?
Inače, Ceremošnju čini i jedna od najvećih pećinskih dvorana u Srbiji, kako kažu neverovatno akustična.

Uzgred, sećam se, opet iz Grčke, jedne mnogo manje (ukrasima siromašnije, a takođe akustične) pećine na ostrvu Kefaloniji. Ali tu se karta plaćala nekih 5 ili 10 evra, a svuda okolo bile su radnjice, suveniri, prospekti, razglednice, restorančići, sladoledi – pa obično tu ostavite mnogo više novca od onoga što ste planirali. A na sve strane stoje putokazi za turiste (ne možete da je promašite kojim god putem dolazili). Koliko bi Grci para naplatili (uzeli) na jednoj pećini kao što je Ceremošnja, ne usuđujem se ni da pomislim. A da bi uzeli, uzeli bi…

Naš vodič Ljubiša nam je, uz kaficu posle obilaska pećine (kafa 20 dinara!), pričao kako speleolozi nisu mogli nikako da otvore prvi planirani ulaz u pećinu (na koji se od restorana nailazi s desne strane, dvadesetak metara pre današnjeg glavnog ulaza) jer je na tom mestu sve vrvelo od zmija. Međutim, zbog dosadnih turista zmije su digle ruke (repove) i otišle na mirnije mesto. A ovde se može ugledati poneki daždevnjak, crn sa žutim prugama, koga ponekad stavljaju na nedra – za sreću, kako se (suje)veruje u ovim krajevima.

U svakom slučaju, cela Istočna Srbija obiluje divnim pećinama, a najveća i najduža je (ali samo po legendi) pećina po imenu Gaura rau, ili „Pećina smrti“. Jedan njen kraj nalazi se negde na Miroču, a drugi kraj izlazi s one strane Dunava, u Rumuniji. Onome ko pronađe tu pećinu iz legende, treba otprilike tri dana da prođe od ulaza do izlaza!
Vraćajući se putem ka Kučajni, videli smo jednu kuću, par stabala i mostiće preko rečice, ukrašene raznobojnim tračicama. Pročitali smo ranije po nekim drugim putopisima da je to lokalni običaj da se pomogne nedavno upokojenim dušama da lakše pronađu svoj put…

Dalje smo prošli pored malog, Kučajnskog jezera, sa isto tako malim vodopadom – a, svuda unaokolo nalazili su se rascvetali jorgovani. Dakle, i ovde se, kao i između Raške i Kraljeva, nalazi – dolina jorgovana.

Inače, još je car Hadrijan imao zlatne rudnike u Kučajni i pravio zlatnike sa svojim likom (negde 128. godine naše ere). Malo dalje od Kučeva prema Majdanpeku nalazi se arheološko nalazište i muzej rudarstva „Kraku Lu Jordan“, a mi smo uspeli da vidimo samo neku tablu sa tim nazivom, pored puta – ali niti parkinga, niti staze, niti igde ičega – a pošto su i tu vladali prvomajski praznici – nismo ni pokušali da potražimo to mesto. U obližnjem mestu Neresnica postoji i letnjikovac Aleksandra Karađorđevića (malo smo se provozali, i ušli u centar Neresnice, ali pošto – opet, nije bilo nikakvog putokaza ili table za letnjikovac – poučeni dotadašnjim iskustvima, vratili smo se na glavni put). Tu je, uzgred, i jedini primer neke nove investicije u kraju – fabrika vode „Duboka“.

Po pravom prolećnom pljusku vozili smo se do Majdanpeka. Kada sa ove strane idete ka tom gradiću, prvo nailazite na džinovsku rupu (površinski kop) na čijem dnu se nalazi pravo jezero (podzemne vode, kišnica…) a zatim na sam grad. Zadržali smo se malo u glavnoj, tranzitnoj ulici, ne bismo li ušli u trag turističkom vodiču koji bi nas proveo kroz obližnju (2 km udaljenu) Rajkovu pećinu. Vrata od turističkog biroa bila su zaključana, prodavačice iz susedne radnje rekoše nam da su „malopre videle tog dečka“, a potraga za vodičem nije nam uspela čak ni uz pomoć policije – koja nas je obavestila „da su praznici“! Dobra informacija zlata vredi!

Ipak smo se provozali do pećine, a uspeli smo jedino da vidimo „plastificirane“ padine obližnjeg izletišta naslonjenog na ulaz u Rajkovu pećinu (inače dugačku skoro 2,5 kilometra). Da pojasnim – svi okolni proplanci i travnjaci bili su prekriveni milionima praznih plastičnih flaša i kesa od jučerašnjeg (očigledno uspešnog) obeležavanja praznika rada. Bruka!

Ceo Majdanpek se, inače nalazi na velikoj uzbrdici (ili nizbrdici ako dođete iz suprotnog smera) i, na prvi pogled, izgleda simpatičnije od Kučeva (što i nije veliki uspeh), a posle malo lutanja usled konfuznih putokaza, nađosmo put ka Negotinu i nastavismo dalje.

Na izlazu iz Majdanpeka pored puta se može primetiti veliki broj ciglom ozidanih peći, gde se pravi najbolji ćumur u Srbiji. Kažu da ćumurdžija ima po celoj Negotinskoj Krajini, a kao sirovina se koristi samo slomljeno granje, osušeno drveće i korenje, tako da su ove zanatlije pravi zaštitnici životne sredine. Pošto je ceo homoljski i negotinski kraj bogat predanjima, bajkama i magijom, da pomenemo i Lešija ili Lesnika, duha koji gospodari šumama i zverima i koji se javlja u liku pastira. Lesnik pazi da se ćumurdžijski zanat radi kako su to i pradedovi i čukundedovi radili… inače… samo vas vile, lepe devojke, zlatnih kosa i sa krilima, mogu spasiti od tog šumskog čuvara.
Peć, koja je ozidana od 1200 cigala od blata, svakih petnaest dana proizvede sto velikih džakova ćumura. Od metra drva – sto deset kila ćumura.
Za one koji bi se do sada već umorili, postoji varijanta da se preseče do Donjeg Milanovca i zatim, lagano, Dunavskom magistralom nazad do Beograda. Za nas, istrenirane, najlepši deo je tek počinjao…

Pozdravismo se sa Homoljem, a sada smo prolazili pored Malog Krša, Deli Jovana, Velikog grebena i Miroča u daljini… Iako je bilo za očekivati da se krivuda nekim planinskim putevima, sve je to izgledalo mnogo drugačije. Put je vodio preko mnogih visoravni, sa divnim pogledima i na levu i na desnu stranu. Osim što su putevi i dalje bili lošeg kvaliteta… Kada dođete do Štubika, imate odvajanje za Jabukovac, tj. za manastir Vratnu, ali tamo možete i kasnije, po povratku iz Negotina. Nekoliko kilometara pre Negotina, nailazi se na manastir Bukovo, mesto gde je osnovana prva vinodeljsko-voćarska škola, još aprila 1891. godine. Manastir se nalazi na samoj krivini lokalnog puta, a, nažalost, tu nekako vlada sindrom naselja „Kaluđerica“, pa se, pored jednog konaka, gradi i drugi – a sve to na malom prostoru… Šteta. Znam i da su Crkvi uzeta ogromna imanja (i nisu vraćena do dan danas) pa se često nema izbora do da se zida tik uz crkvu, ali… Bukovo je zadužbina kralja Milutina, po jednom, ili Svetog Nikodima Tismanskog, po drugom, ili nekog od vlastelina Istočne Srbije, po trećem predanju. Ovde je, na Đurđevdan 1912. godine, potpisana srpsko-bugarska vojna konvencija za rat protiv Turske – sa naše strane potpisnik je bio general Putnik.

Spuštajući se ovim putem, pruža se divan pogled na čitavu Negotinsku Krajinu, i na tromeđu Srbije, Rumunije i Bugarske. Pošto je bilo rano popodne, prošli smo kroz Negotin, prateći put ka graničnom prelazu Mokranje (u čemu ne bismo uspeli da nismo stajali i zapitkivali lokalne Negotince), i vozeći se pravcem ka Bugarskoj. Put izgleda kao (malo bolji) seoski put, ali eto, služi da se stigne u Evropsku Uniju! Negde blizu graničnog prelaza, posle prolaska kroz Kobišnicu ili, druga varijanta, kroz Bukovče, skreće se sa tog puta, prolazi podvožnjak i prati uzani put ka Rajcu. Zašto Rajac? Prvo, nije to onaj Rajac pored Ljiga, a drugo, tu se nalaze čuvene Rajačke pimnice (neko kaže i pivnice) – ali kako god rekli (pisali) – radi se o kućicama gde se proizvodi, čuva, pije (i prodaje) najbolje vino iz ovoga kraja. Ovim puteljkom se vozite nekih 12 kilometara, prelazeći 5-6 puta železničku prugu, sve do sela Rajac, da bi se zatim put odvojio u brda do samih pimnica. Osim Rajačkih, postoje još i pimnice u Rogljevu (selu na istom putu, malo pre Rajca), a postoje i Štubičke pimnice. Ali Rajačke su najpoznatije, ima ih najviše (blizu dvesta, od toga 95 u upotrebi) a prvi put se pominju u nekim spisima još 1713. godine (mada mnogi tvrde da su nastale sredinom 19. veka).
U centru ovoga prostora nalazi se glavni trg, sa prastarim dudom ispod koga je kamena trpeza, gde se stanovnici okupljaju za Spasovdan, Gospojinu i Svetog Trifuna, vinogradarsku slavu. U okviru pimnica postoji i jedan lep restoran (takođe „Sveti Trifun“) gde se može divno jesti i piti (po izuzetno povoljnim cenama) što smo obilato iskoristili. Svega je tu bilo, od lokalnog „belmuša“ (jelo od mladog sira i kukuruznog (ili pšeničnog) brašna), do šunke, prebranca, pečenja, jagnjeće sarmice, mariniranih šumskih pečurki…
A vina? Degustirali smo brojna vina, a i poneli nekih 10 litara gamea, vranca, rizlinga, šardonea i kaberne sovinjona… Cena vina je oko 130-150 dinara po litru, a ko se sprema na ovu stranu, neka ponese staklene balone ili staklene flaše da može, kako to dolikuje, da transportuje do kuće ove specijalitete. Od poznatih vina, ovde ima i „tamnjanike“ i „bagrine“, ali ko će sve probati… I, iskreno govoreći, nismo imali potrebe da ulazimo u više od dve pimnice – a ko zna kako bi to izgledalo da se degustira vino u svih 95, i kako bi onda posle pronašli onu prvu ili pedesetu, a i da ih pronađete, ko bi se setio koje ste ono vino tamo probali…
Šta reći? Ovaj „lokalitet“ bi, počinjem da se ponavljam, u nekoj drugoj zemlji bio svetsko čudo. Na svim putevima, sto kilometara unaokolo stajale bi table sa putokazima za Rajačke pimnice. Na par kilometara pre pimnica počinjali bi moteli i hoteli za goste, sa fijakerima i vozićima koji bi vozili trezne a vraćali pijane goste natrag u sobe. U samim pimnicama mogli biste da kupite brošurice i knjižice o vinima iz ovoga kraja, o sortama grožđa ili bi se moglo organizovati fotografisanje domaćina – vinara sa gostima – što bi zatim moglo da se odštampa kao nalepnica za kupljena vina… Svake večeri bi bilo organizovano nagradno duvanje u balon da se vidi ko ima najviše promila alkohola (vina) u krvi (samo za one koji ne voze). Pa bi se organizovale berbe grožđa, pa ko zna šta još sve ne… Imala bi cela Negotinska Krajina posla i još bi tražili radnu snagu. A ovako – Negotin je u poslednjih nekoliko godina, kako su nam rekli, „spao“ sa 18 na 9 hiljada stanovnika. Nema posla!

Predveče smo se polako vratili do Negotina, i potražili lokaciju o kojoj smo se već ranije obavestili zahvaljujući čarima Interneta. Radilo se o „Vili deLuks“, ekskluzivnim apartmanima u širem centru Negotina, otvorenoj pre svega mesec i po dana. A da je „de luks“, jeste – sve je tu: televizor, klima, pun frižider, predivan nameštaj, savršeno kupatilo i, što je uvek bitno, švedski sto za doručak. Što je najbolje (čista tragikomedija) sve to je koštalo 500 dinara više nego agonija od prethodne noći (Kučevo siti).
Kada imate takav smeštaj, sledećeg dana ćete siti, naspavani (i čisti) moći da krstarite Srbijom bez ikakvih problema. Ovi apartmani su, po meni, pravi model – prototip smeštaja kakav bi morao da postoji po čitavoj Srbiji, na svakih 100-150 km, pored svake značajnije turističke lokacije. I da se to sve potvrdi nekim sertifikatom, pa kad vidite takav objekat znate šta da očekujete… Ne mislim na one tri zvezdice, naravno. Dakle, ako vas put nanese u Negotin, potražite ovu vilu (www.vila-delux.eu). Drugi izbor je hotel „Krajina“, koji, opet, ima samo dve zvezdice?

Dan treći

Negotin je, tokom naše posete, bio u fazi velikog (završnog) renoviranja centra grada. Sve je bilo raskopano, prašnjavo, ali sigurno će bljesnuti punim sjajem kada se sve uradi. Centrom Negotina dominiraju Nova Negotinska crkva (Saborna crkva Svete Trojice), kao i spomenik izginulim u ratovima 1912-1918 godine (srpskim ratnicima i francuskim saveznicima) i spomenik Hajduk Veljku (za 5 godina biće 200 godina od njegove junačke pogibije).

Ko stigne, može da obiđe i spomen – rodnu kuću Stevana Mokranjca, muzej Negotinske Krajine a (sve je to na par koraka jedno od drugog), kao i Staru Negotinsku crkvu, crkvu rođenja Presvete Bogorodice, gde se, inače, nalazi i grob Hajduk Veljka. Na kamenoj ploči sa spoljne strane crkve, uklesani su stihovi:
„Ovde s`hrane, ovde počivaju
Tek ostaci besmrtnoga Srba.
Srpski junak Veljko Petroviću
Karađorđev preslavni vojvoda,
I gospodar negotinska kruga,
Smrt na mejdan izazvao samu,
Najposle se i šnjom ogledao;
Smrt ga ista pobedit nemogša,
Zagrlila š`njim se pobratila,
Pak s`lavrima i pod oružjem
Kroz grob sami u večnost sprovela! (1813.)“
U porti ove crkve nalazi se kod nas jedinstven u lepoti – lapidarijum nadgrobnih spomenika iz 18. i 19. veka. Verovatno se upravo u ovoj crkvi Stevan Mokranjac nadahnuo da napiše Božanstvenu liturgiju Svetog Jovana Zlatoustog. A, kako piše u brošurici o crkvi: „Iz njene ozarene svetlosti i oko njenih osvećenih zidova, sagrađen je, izrastao je i opstao je ponosni Hajduk Veljkov Negotin“.
Šetnja po Negotinu bila je i odmor za oči za izmučene Beograđane – naime, jedva da se mogao primetiti poneki plakat vezan za predstojeće izbore. I, mada, zbog velikog iseljavanja stanovništva, stambeni prostor očigledno nije problem, to se ne bi moglo reći i za dimnjake po Negotinu – tako smo prisustvovali petominutnoj borbi u kojoj je roda branila svoje gnezdo od dve svrake koje su uporno naletale odozgo (i uspela je).

Iz Negotina vode brojni putevi, a mi smo se zaputili ka Prahovu, tj. ka Kusjaku, odakle se pruža najlepši pogled na elektranu Đerdap 2. Tu odmah se nalazi i jedan presladak motel, sa terasom i restoranom, sav u cveću – i sigurno bismo tu proveli malo više vremena – da nije bio zatvoren.
Pored Negotina, kod sela Miloševo, nalaze se i ostaci manastira Koroglaš, za koji narodno predanje kaže da je podignut na mestu gde je sahranjen Kraljević Marko, pošto je ranjen, na svom Šarcu, preplivao Dunav iz Vlaške nakon bitke na Rovinama.

Odatle smo lokalnim putem preko Dušanovca, Dupljana i Jabukovca krenuli za manastir Vratnu. Ima ovde nekoliko zanimljivih stvari – po registracijama, reklo bi se da se nalazite u okolini Beča (ili, u najgorem slučaju, da smo i mi deo Evropske Unije). Osim austrijskih, videli smo još puno italijanskih i francuskih registracija. Dakle, pravi gastarbajterski kraj. Na svakih desetinu metara, u ovim selima možete videti prave pravcate dvorce, na dva, tri sprata, sa kovanim ogradama (i skoro sve imaju načičkane gipsane labudove, lavove, patuljke i tako to), sa drugim luksuznim građevinskim elementima… Naravno, sve su (uglavnom) zaključane/zatvorene, i samo po neki starac ili starica promakne pored vas. Istovremeno, putevi su blago užasni, putokaza uglavnom nema – iako bi samo 1% novca od tih kućerina bio dovoljan da celo selo bude uređeno kao u Švajcarskoj. Takođe, nema tu (barem mi nismo videli) nekih soba za izdavanje, niti nekih lepih restorana, iako bi ovaj kraj mogao (i dalje to tvrdim) biti prava turistička Meka. Prođosmo i kroz onaj Jabukovac (selo koje je nažalost poznato po devetostrukom ubistvu) i, više po osećaju nego po putokazima dođosmo do odvajanja za selo i manastir Vratna.

Manastir je osnovan u 14. veku, a deo manastira podignut je 1415. godine, prema sačuvanim zapisima. Crkva manastira posvećena je Vaznesenju Gospodnjem, a danas je ovo ženski manastir. Manastirsko imanje opasano je gvozdenom ogradom, pa, da biste videli čuvene Vratnjanske kapije, morate malo da se pentrate gore-dole, ali svakako nećete zažaliti. Tu se, u kanjonu Vratne, nalaze tzv. previsi, najviše prirodne kamene vratnice (kapije) u Evropi – dve su na nekih petnaestak minuta od manastira, a do treće vam treba još pola sata. Za ovu šetnju dobro je imati odgovarajuću (sportsku) obuću, za uzbrdice, nizbrdice i malo hodanja po kamenjaru. Verovatno je najbolji trenutak da se vidi ovaj kanjon – trenutak prelaska iz zime u proleće, kada drveće još ne zazeleni pa se kapije vide u svoj svojoj veličanstvenosti. Ali i ovako je bilo predivno.
Kažu i da se iznad manastira, na prilično nepristupačnom mestu, nalazi isposnica Svetog Nikodima, od tesanog kamena i pečenih opeka. (nešto kao srpske Meteore).
Kada smo nailazili kolima ka manastiru, videli smo stado srndaća i srni (dobro, ne baš stado, ali bilo ih je četvoro) – koje smo, nažalost, uznemirili objektivom foto-aparata (ne vole da ih nišanite, pa bilo to i foto-aparatom), pa su se dali u trk, protrčali tik ispred kola i pružili nam tako još jedan nezaboravan kontakt sa pravom pravcatom prirodom. Ovde se mogu videti i mufloni, i ko zna šta još sve ne.
Još jednim prilično užasnim asfaltnim putem, preko Urovice, izbili smo na dunavsku magistralu (konačno da se i auto malo obraduje), malo pre Brze Palanke, a zatim, posle 25 kilometara, stigli i u Kladovo. Zbog relativno lošeg prolaznog vremena (popodne), nailaska oluje sa strane Rumunije (Turnu Severin) i pomenutih troškova za noćenja, odlučili smo da (uz odgovarajući ručak) završimo putovanje, a da detaljan obilazak ostatka Braničeva (Viminacijum, Srebrno jezero, manastiri Tumane, Nimnik, Rukumija, Sestroljin, zatim Golubačka tvrđava, Veliko Gradište, itd, možda sve do Lepenskog Vira) ostavimo za neki jednodnevni izlet, za neki drugi put.
Lako je reći „ručak“, ali treba naći i restoran (a mi zbog Dunava, zapeli da nađemo riblji restoran). Tako smo se (malo gladni) provozali od Kladova prelepom Đerdapskom klisurom. Na par mesta nalaze se zaista prekrasni vidikovci, naročito jedan odakle se vide Mali i Veliki Kazan, a, uostalom, gde god bacite pogled, svuda je lepota – zelenilo, reka, male Dunavske uvalice, kao prave morske plaže. A najlepši od tih zaliva je onaj koji Porečka reka pravi malo pre ulaska u Donji Milanovac.

Sve tražeći restoran, stigli smo dakle i do prestonice Đerdapske klisure (ili je to Kladovo?), mesta gde se nalazi hotel „Lepenski vir“, gde bi se moglo jednom svratiti na duže. Iako poštujem hotelsku logiku, nervira me što je smeštaj 20% skuplji ako ovde ostajete kraće od dva dana. A mene baš ne drži mesto…
Pošto ni ovde nismo našli lep riblji restoran (ili su bili zatvoreni, ili su imali samo zatvorene sale – pa još zadimljene), pošli smo (očajni) u samoposlugu po materijal za sendviče, sa idejom da nađemo prvi lep parking pa da se počastimo kao pravi paradajz turisti. Međutim, na samom izlasku iz Milanovca (ka Beogradu) iskoči pred nas restoran „Lepenac“, gde smo našli sve ono što smo sanjali (satima pre toga) – divna bašta, sa pogledom na Dunav, riblja čorba, vruća lepinja, smuđ od dva kilograma…
Posle uspešne realizacije ovog gastronomskog poduhvata, bilo je već prekasno (muzej radi do 18 časova) da se obiđe lokalitet „Lepenski Vir“. Zato smo lagano nastavili, predivnim putem, ka Golupcu. Uzgred, za one koji se ne odluče za „Lepenac“, postoji na potezu do Golupca još jedan (izgleda veoma lepo) restorančić, zvani „Toma“.
Dunav se, u suton, već potpuno smirio a površina je bila glatka kao ulje (bonaca). Zbog nekih zaludnih oblaka, nismo mogli u potpunosti da uživamo u zalasku sunca, a to mora da je čaroban prizor, pa, ako možete, organizujte svoje buduće putovanje tako da u smiraj dana idete od Milanovca ka Golupcu.
Sa druge strane Dunava, na rumunskoj strani, mogao se videti mnogo življi saobraćaj nego sa naše strane, a pravo iznenađenje bilo je ogromno lice uklesano u stenu (na komšijskoj strani). Nalazi se nedaleko od male crkve, koja stoji (skoro lebdi) iznad Dunava, poduprta nekakvim stubovima. Kako kažu, to je ranije bila „balon stanica“, koja je služila za signalizaciju rečnog saobraćaja, ali je kasnije pretvorena u crkvu. Pomenuti uklesani lik predstavlja dačkog vojvodu Dečebala koji se nekada davno borio protiv cara Trajana. A čuvena Trajanova tabla može se videti samo sa strane reke. Na sreću, od skora je ponovo počeo da plovi hidrogliser (www.magelan.co.yu ) pa, za utvrđivanje gradiva o Dunavu možete koristiti i ovo prevozno sredstvo.
Prođosmo i kroz tunel ispod Golubačke tvrđave i, već po mraku, nastavismo za Beograd. Dok smo se vozili, kao lajt-šou, povremeno bi ceo kraj sa naše desne strane bio obasjan nekom rumenom svetlošću (koja je, nažalost, poticala od dimnjaka železare Smederevo), a pored su promicala bogata sela Braničeva (i tu se mogao videti čitav niz ogromnih, velelepnih zgrada, nešto slično onome u Negotinskoj Krajini). Za divno čudo, cela kolona koja se usput formirala, vozila je zadatih 50 km/h kroz mesta, a 80 km/h po otvorenom putu! Ubrzo smo se našli na autoputu, koji nas je za manje od pola sata isporučio u Beograd.
Šta zaključiti? Predivno putovanje, s tim da se pre polaska dobro pripremite i pokupite sve telefone (po mogućstvu mobilne) svih turističkih radnika (vodiča) po regionu, da biste mogli da vidite sve što treba (a valjda će i ovaj putopis malo pomoći). Pronađite svoju optimalnu turu, proverite svoj auto pre nego što pođete i, okreni-obrni, ponesite solidnu količinu novca…

Postavi na Fejs

Tweet

Putopis „Istočna Srbija (drugi deo)“ možete da pogledate ovde>>>

The post Istočna Srbija (prvi deo) first appeared on Beautiful Serbia.