Gradsko naselje Zlatibor pripada teritorijalno opštini Čajetina, koja se nalazi na području Zlatiborskog okruga. Kako pokazuju podaci iz popisa stanovništva iz 2011. godine, na području ovo gradskog naselja živelo je nešto manje od 3 000 ljudi. U toku sezone, a koja praktično traje gotovo tokom cele godine, taj broj se značajno uvećava.

Na području malog sela Kulaševac, nalazio se čardak Jovana Mićića, koji je bio izgrađen od drveta. Jovan je bio serdar iz Zlatiborskog okruga, a postoje indicije da je ovaj čardak, kao i druge drvene građevine u njegovoj okolini, krajem 19 – og veka imao za svrhu odmor viđenijih ljudi toga vremena.

Na samom kraju 19–og veka je kralj Aleksandar Obrenović posetio ovo zlatiborsko selo i dao jako obećanje tadašnjem predsedniku opštine, Petru Mićiću da će se tu razviti turizam. Iz tog razloga je 19. avgusta 1893. Godine, na praznik Preobraženja Gospodnjeg kralj naložio da bude podignuta česma na izvoru tadašnjeg sela Kulaševac. Od tog vremena se česma zove Kraljeva, a mesto menja naziv u Kraljeva voda.

Nedugo nakon toga, sada već Kraljevu vodu posećuje i kralj Petar Prvi Karađorđević sa svojim sinom, prestolonaslednikom Aleksandrom. Upravo taj momenat se uzima za početnu tačku razvoja turizma na području Zlatibora. Iako su sada mnogo zastupljeniji apartmani Zlatibor, u to vreme je postojala samo jedna vila i hotel „Kraljeva voda“. Počev od 1910. godine su ljudi turistički posećivali Zlatibor.

Oko 20 godina kasnije je izgrađen put, kojim je Kraljeva voda spojena sa gradom Užice. U to vreme je podignut i još jedan hotel, a letnjikovci na području Zlatibora su deljeni potpuno besplatno. Nedugo nakon toga je izgrađen i namenski smeštaj za oporavak invalida, kada je završena i gradnja vodovoda na današnjem Zlatiboru.

U spomen na partizanske ranjenike, koji su streljani na tom području tokom Drugog svetskog rata, ovo gradsko naselje menja naziv u Partizanske vode. Naziv Zlatibor se javlja krajem 20–og veka, a od 70-ih godina prošlog veka počinje i nagli uspon turizma. Sve to se vezuje za gradnju čuvenog zlatiborskog hotela „Palisad“, a nekako u to vreme su i mnogi placevi na području Zlatibora dodeljivani uglavnom stanovnicima glavnog grada Republike Srbije i to potpuno besplatno.

Danas se na Zlatiboru nalaze mnoge atrakcije, počev od čuvenog jezera, preko zlatiborskog brzog voza, te brojnih zanimljivosti, posebno za najmlađe.

Kada je najbolje posetiti Zlatibor?

Zbog gotovo idealnih klimatskih uslova, apartmani Zlatibor su aktuelni u toku cele godine. Naime, ovde se može uživati i u toku leta i u toku zime, a ništa manje nije interesantno posetiti Zlatibor ni u toku proleća ili jeseni.

Sama činjenica da je odmah rame uz rame sa prestižnim Kopaonikom je dovoljna da se ima na umu zbog čega je važno na vreme izvršiti rezervaciju smeštaja na ovoj srpskoj planini. Na svu sreću, apartmani Zlatibor su i više nego brojni, tako da praktično svako može da pronađe smeštaj koji mu odgovara i u finansijskom smislu i vezano za lokaciju, odnosno opremljenost.

Koliko su isplativi apartmani na Zlatiboru?

Nekoliko hotela postoji na ovoj srpskoj planini, ali se mnogo više ljudi odlučuje za drugačiji način smeštaja. U tom smislu su apartmani Zlatibor izuzetno traženi i mora se priznati, vrlo isplativa vrsta smeštaja.

A ono što je posebno važno napomenuti jeste da treba izvršiti blagovremeno rezervaciju, a posebno ako nekoga zanimaju apartmani Zlatibor u vreme Prvomajskih ili Novogodišnjih praznika, na primer. U to doba zna da bude i te kako velika gužva na ovoj srpskoj planini, pa je svakako dobro na vreme proučiti ponudu, te izdvojiti koji su apartmani Zlatibor interesantni i izvršiti rezervaciju na vreme.

Naravno da nisu svi smešteni u strogom centru, ali to uopšte ne utiče na njihov kvalitet, prosto zato što na ovoj srpskoj planini ima različitih tipova smeštaja, praktično za sve turiste, bez obzira na njihove potrebe, očekivanja i finansijska sredstva, koja imaju na raspolaganju.

Velika je prednost u tome što su apartmani Zlatibor zaista brojni, pa svako ko želi da poseti ovu srpsku planinu u bilo koje vreme tokom godine, može prilično lako da pronađe smeštaj koji mu odgovara.

The post Najčešće traženi tip smeštaja na najpoznatijoj srpskoj planini su – apartmani Zlatibor first appeared on Beautiful Serbia.

Kulturno – turistička manifestacija, poznata kao Šabačka čivijada ili Belosvetski vašar humora i satire, ima dugu tradiciju. Prvi put je Šabačka čivijada organizovana 1968. godine i od tada se bez ikakvog prekida organizuje svake godine tokom meseca septembra. Zapravo, neposredno pre vašara za Malu Gospojinu, po kome je ovaj grad takođe poznat.

Zanimljivo je da naziv ove manifestacije potiče od termina Čivijaši, koji je uobičajen za Šapčane, a vezan je za jedno lokalno predanje. Prema njemu, kada je jednom prilikom knez Milan Obrenović dolazio u posetu Šapcu, u želji da se malo našale sa njim, neki Šapčani su izvukli držače točka na njegovom fijakeru. A kako se ti držači nazivaju čivije, od tada su prozvani Čivijaši.

Svakako, ukoliko posećujete ovaj grad na reci Savi u to vreme, trebalo bi da imate na umu da iako postoje brojni apartmani Šabac, ponuda je svakako ograničena prostorno, pa u tom smislu treba da na vreme rezervišete smeštaj, kako biste imali priliku da uživate u ovoj zanimljivoj manifestaciji. Naravno da nije samo Šabačka čivijada ono po čemu je ovaj grad poznat, već ima tu i mnogo drugih znamenitosti.

Zanimljivosti o gradu na Savi

Izuzev Opsade Šapca, koja se odigrala 1476. godine, na području ovog grada i njegove okoline zbile su se i druge vrlo značajne bitke. Možda najznačajnija jeste Bitka na Mišaru, koja se odigrala u selu Mišar, udaljenom oko 6 kilometara od Šapca i to 13. avgusta 1806. godine. U Boju na Mišaru su srpski ustanici, koje je predvodio Đorđe Petrović Karađorđe potpuno potukli tursku vojsku, pod vođstvom Kulin kapetana. Srpska narodna pesma „Boj na Mišaru“, koju je zspevao srpski guslar Filip Višnjić, smatra se jednom od najpoznatijih srpskih epskih pesama iz tog perioda. Vrlo brzo posle te bitke Šabac prelazi u ruke srpskih ustanika i to nakon tri veka ropstva pod turskom vlašću.

U vreme Drugog srpskog ustanka, brat Knjaza Miloša Obrenovića, Jevrem Obrenović je dobio grad Šabac na upravu. Njime je vladao 15 godina i smatra se da je period njegove vladavine i te kako pozitivno uticao na razvoj ovog grada.

Ukoliko odlučite da posetite grad na Savi, ne zaboravite da su apartmani Šabac jedna od boljih opcija smeštaja, ali isto tako ne bi trebalo ni da propustite priliku da posetite jednu od najlepših građevina iz tog perioda, oličenu u konaku Jevrema Obrenovića.

Još jedna vrlo važna bitka za srpsku istoriju odigrala se u blizini ovog grada. Avgusta meseca 1914. godine na planini Cer je srpska vojska, predvođena generalnom Stepom Stepanovićem izvojevala pobedu nad austrougarskim snagama.

Zanimljivo je pomenuti da postoje zapisi o tome da je na području današnjeg grada Šapca obitavalo naselje sa slovenskim življem, koje je bilo poznato pod nazivom Zaslon.

Zgrada Šabačke biblioteke, kao i Kulturnog centra su neke od zanimljivih građevina, uz već pomenuti konak Jevrema Grujića. U ovom gradu na Savi nalazi se i šabačka tvrđava, odnosno njeni ostaci.

Svako ko odluči da u toku leta poseti ovaj grad u Mačvanskom okrugu, treba da zna da postoji i gradska plaža na reci Savi, ali i da su apartmani Šabac u tom periodu vrlo traženi. Uz dva veća gradska parka, u Šapcu postoji i hipodrom, kao i skejt park, te brojni manji trgovi i platoi, na kojima se uglavnom sastaju mladi Šapčani.

Šabački muzej je smešten u zgradi iz 1857. godine, u kojoj se nalazila Šabačka polugimnazija. Sam muzej je osnovan 1934. godine. Profesionalno pozorište, smešteno u samom gradskom centru, Šabačko pozorište se nalazi u građevini iz 1933. godine, koja je okarakterisana kao nepokretno kulturno dobro, odnosno spomenik kulture.

U slavu srpskih ratnika, koji su uzeli učešće tokom Cerske bitke se počev od 2010. godine organizuje manifestacija poznata kao „Cerski marš“. Svake godine tokom meseca avgusta se organizuje marš u dužini od 35 kilometara, počev od Šapca do Tekeriša na planini Cer, gde se odaje pošta i pomen stradalima kod Spomen kosturnice na Ceru.

Kako odabrati smeštaj u Šapcu?

Isključivo u zavisnosti od toga kada neko posećuje grad na Savi će zavisiti i koliko je ranije potrebno da apartmani Šabac budu rezervisani. Kao što je već napomenuto, ukoliko je to tokom organizacije Šabačke čivijade, na primer, sva je prilika da je neophodno dosta ranije izvršiti rezervaciju.

Inače, u toku godine, uglavnom su apartmani Šabac lako dostupni i smatraju se odličnom opcijom za smeštaj tokom boravka i boljeg upoznavanja ovog grada u Mačvanskom okrugu.

The post Šabac beleži svake godine sve veći broj noćenja u apartmanima first appeared on Beautiful Serbia.

Predov krst ograničen je jezerom Perućac i granicom sa Bosnom i Hercegovinom. Upravo ovakva zabačena pozicija učinila je da Predov krst ostane najočuvaniji deo planine Tare sa potpuno očuvanim i raznovrsnim biljnim i životinjskim svetom.

FOTO: Jovan Jarić

The post Predov Krst, planina Tara first appeared on Beautiful Serbia.

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Putopis „Put do Tare (treći deo)“ možete pročitati ovde>>>

Posle punih osam dana na Tari (a lako bi se dalo ostati i osamdeset osam), došlo je vreme da se vratimo kući. Ali kuda? Festival u Guči isključio je Ibarsku magistralu kao mogućnost, a Debelim brdom smo se provozali već nekoliko puta. Pre par godina smo probali i drinsku varijantu, via Loznica, i odatle (uz skok do Tršića), preko Sremske Mitrovice, došli do Beograda. A ove godine, u dolasku, put nas je vodio preko Valjeva, Osečine, Pecke, Ljubovije i Bajine Bašte. (Ako vam ova silna mesta prave geografski problem u glavi, nije loše da malo uzmete kartu Srbije u ruke, ne bi li se koliko-toliko obnovila davna školska znanja…)
I tako, uz naš porodični „moto“ da je putovanje od/do željene destinacije podjednako važan deo odmora, i da nema smisla ići putem kojim ste već išli ako postoji još toliko drugih, neprovoženih – odlučili smo se za pravac Tara – Ljubovija – Mačkov kamen – Krupanj – Tekeriš – Šabac – Majur – Hrtkovci – Beograd.

View Larger Map

Ovakve (za)obilaznice su vam jedinstvena prilika da vidite pojedine, divne delove naše zemlje, do kojih možda nikada i ne biste drugačije došli osim ovako, u tranzitu. Sa druge strane, stotinu kilometara vožnje (viška) po našim putevima mogu lako da vas odvrate od takvih ideja, ali nešto, ponekad, mora i da se žrtvuje (gume, amortizeri, poluosovine, živci…).

Putovanje je počelo spustom niz Taru do Bajine Bašte, odakle se može baciti još poneki pogled na tarske pejzaže, kao i na dolinu rečice Rače gde se udobno smestio istoimeni manastir. Čisto da nas vrati u surovu stvarnost, jedan fino raspoloženi vozač, valjda u žurbi, pretičući autobus preko pune linije, naterao nas je da dobro zakočimo, i blagovremeno nas podsetio da, kad vozite, zaboravite na pejzaže, već da sva čula fokusirate na asfalt pred vama.

Drina nas je dole već spremno čekala da zajedno vijugamo kroz Podrinje. Pošto smo za sobom ostavili i Taru, i Bajinu Baštu i odvajanje za Debelo Brdo, stigli smo do regiona sela Bačevci, gde smo primetili lokalne domaćine kako beru kupine sa svojih plantaža pored Drine. Posle kratkih konsultacija sa decom, stadosmo i mi, ne bismo li i sami ubrali koje kilo. Domaćin, Raka Todorović, ljubazno nas je pustio u kupine (džinovske!) i dao nam na poklon i jednu gajbicu da je sami napunimo. Pričao nam je kako su nekada obale Drine bile peščane, i kakvo je uživanje bilo kupati se u reci, pričao nam je kako se nekada po 7-8 puta više zarađivalo od kupina, pa kako (osim nas) ovde naiđu i druga poznata lica (kao Jovan Memedović, poznati TV putopisac, ili putosnimatelj?) i na kraju – pozvao nas da ponovo svratimo kada budemo prolazili. Naravno da hoćemo.
Tih dana su sa svih strana najavljivani poljoprivredni štrajkovi, pa tako i zbog ponuđene otkupne cene za kupine od 10-12 din/kg! Valjda i zbog takve cene, Raka je bio spreman da nas pusti da beremo dok nam ne dosadi i da sve to uzmemo besplatno (!) Naravno da bi nam kupine presele pod takvim uslovima, pa smo našli (ne zelenašku, već obostrano korektnu) otkupnu cenu. Ipak, moram da primetim da baš nigde usput ne postoji nikakvo obaveštenje, tabla ili kakva tezga gde bi kupine mogle da se kupe? Ne? (zato se i zovu kupi-ne). A verujem da bi se našlo puno vozača-kupaca koji bi po dobrim cenama kupovali voće. Da ne ispadne baš da pridikujem, ali – valjda bi otišlo dnevno 10-20 kg po 100 dinara? Tim tempom, za desetak dana, dobili biste isti rezultat kao da ste prodali 2000 kg po otkupnoj ceni?

Pošto smo prošli Ljuboviju, kao i granični prelaz za Bosnu, tj. Republiku Srpsku, tj. Bratunac, stigli smo i do skretanja za Soko Grad, u podnožju Sokolske planine. Ako još niste, obavezno obiđite manastir posvećen vladici Nikolaju Velimiroviću, a možete i odšetati do vidikovca iznad manastira na kome se nalazi čak 12 metara visok i preko dve tone težak pozlaćeni krst!
Negde kod seoske crkve u selu Gračanica, put za Soko Grad odvaja se desno, a vi levo nastavljate ka prvom današnjem etapnom cilju (Tour de Serbie) – ka Mačkovom Kamenu. Da biste stigli do tamo, računajte na vožnju duž osam kilometara makadamskog puta, solidnog stanja. Jedino ako baš pada (ili je skoro padala) jaka kiša, nemojte ići ovuda – već bolje idite naokolo, preko Loznice, a Mačkovom Kamenu priđite iz pravca Krupnja. Uglavnom, kada opet osetite asfalt pod gumama, ostaje vam još malo vožnje do skretanja (na levo) ka vašem cilju. U blizini je i ski-centar „Mačkov Kamen“, sa motelom i sa oko 30 ležajeva.
A Mačkov Kamen je 915 metara visok vrh planine Jagodnje, mesto gde su vođene rovovske borbe tokom septembra 1914. između Prve srpske i šeste austrougarske armije (malo „š“ je znak nepoštovanja, a ne pravopisne greške – prim.aut.) u toku Prvog svetskog rata, jedna od brojnih bitaka tokom junačkog otpora Srbije na Drini. Danas se na ovoj koti nalazi spomen-kapela, na mestu gde je samo u jednom danu (22.9.1914.) izginulo 2000 vojnika (800 naših).
A na ulaznoj kapiji stoji:
„Neznani brate, kad putem naiđeš,
Za jedan časak zastani u hodu,
I svrati ovde, gde spavaju žrtve,
Iz ispolinske borbe za slobodu.
Poklon`se svetoj kosturnici njinoj,
I opomen`se zatvarajuć`vrata,
Da Pravo znači više nego Sila,
i da je David survô Golijata!
(stihovi V. Ilića Mlađeg)

Bitka se odvijala posle velike srpske pobede na Ceru (o tome ćemo malo kasnije) i bila je deo nove, još jače ofanzive Austrougarske na Srbiju. Mačkov Kamen je tako stalno prelazio u ruke čas jednoj, čas drugoj strani, a ovdašnje borbe zabeležene su u vojnim knjigama kao jedne od najogorčenijih i najkrvavijih ikada. Ovde je u borbama poginulo čak 115 srpskih oficira (i ranjeno 176 – među kojima i princ Đorđe Karađorđević). U skoro dvonedeljnim borbama oko Mačkovog Kamena, i jedna i druga vojska je imala po, otprilike, 15.000 duša izbačenih iz stroja (poginulih, ranjenih)! Drugi izvor kaže da su Srbi imali blizu 7000 izbačenih iz stroja… Obe cifre su, svakako, tragične.

Pored spomenika se i dan danas mogu videti obrisi rovova odakle su vojnici odbijali napadače. Kosti izginulih nalaze se u spomen-kosturnici u obližnjem Krupnju. Slava im!
A možda bi zbog nekih pripadnika našega naroda vredelo da su kosti ostale i dalje razbacane oko spomenika na Mačkovom Kamenu, jer bi im to (možda, ali samo možda) pomoglo da shvate koliko je sveto i krvlju natopljeno ovo mesto? Nažalost, celim mestom caruje đubre, od prepunjenog bureta-kante i njegove okoline, pa do obližnjih staza kroz šumu koje služe kao ostava za plastične flaše i konzerve ili kao lokalni toalet. I sad, umesto da se plaćaju bilbordi po Beogradu („95 godina od Cerske bitke„) bolje da su te pare date za (stalno) čišćenje okolnog terena, za izgradnju potrebnog broja toaleta, ili čak i nekog malog restorana u blizini čiji bi se vlasnik starao o celom ovom mestu. A valjda bi i Loznica, Ljubovija i Krupanj mogle zajednički da nađu jednog vojnika na civilnom služenju vojnog roka koji bi ovde dežurao preko dana, čistio, delio možda nekakve prospekte o Mačkovom Kamenu, čuvao spomenik?

Osim posete ovom spomeniku na vrhu Jagodnje (a kažu da je ovde nekada bilo puno jagodica, odatle i ime), možete posle u šumi da navalite na branje šumskih kupina, ili zrelih džanarika sa obližnjeg drveća. A možete i da malo prošetate – na nešto manje od kilometra hoda zemljanim putem (možete i kolima) doći ćete do jedne šumske uzvišice odakle se otvara divan pogled na dolinu Drine, na srpske i bosanske planine, od Ljubovije pa sve do Bajine Bašte. Vidi se i parčence sâme reke Drine. Na vidikovcu smo videli i par izletnika kako raspaljuju roštilj, a bio je tu još i jedan slikar koji je malo slikao, a malo prodavao već naslikana dela.

Dalje se nastavlja spustom ka Krupnju. Ne skijaškim već asfaltnim – a put povremeno izgleda kao da su ga preoravale i naša i austrougarska artiljerija. Istina, rupe su zakrpljene, ali put je zaista vrlo loš. (Možda bi ipak bilo lakše da naglašavam samo kad je put dobar – jer se, izgleda, loš asfalt uglavnom podrazumeva?)
Posle nekoliko okuka, spustili smo se u Krupanj i uleteli u – vašar. Uglavnom, po glavnoj ulici su na sve strane bile postavljene tezge, uglavnom klasične buvljačke robe, poneka sa suvenirima, uz puno radoznalog (i potrošački nastrojenog) sveta, tako da smo se jedva probili do lokalne crkve i kosturnice izginulih ratnika sa Mačkovog Kamena.
Prošli smo dakle glavnom ulicom, ulicom prof. Arčibalda Rajsa, počasnog građanina Krupnja, gde se od 1994. nalazi i spomen česma. Ove godine obeležava se 80 godina od smrti ovog velikog srpskog prijatelja, prijatelje iskrenog, bez dlake na jeziku… „Čujte Srbi“ je (njegova) knjiga univerzalne vrednosti, a mnogi Rajsovi zaključci (o državi, partijama, narodu…) mogu se i danas skoro doslovno prepisati i potpisati.
Tu je odmah i spomen-crkva sa kosturnicom, posvećena herojima sa Mačkovog Kamena. Stara crkva, posvećena Vaznesenju gospodnjem nalazi se odmah pored svoje devedeset godina mlađe posestrime. Na severnoj strani crkve nalazi se ploča na kojoj piše da je crkvu 1904. godine posetio Kralj Petar Prvi Karađorđević. Znamenitost novije su neobični luster sačinjen od metaka, mačeva, bajoneta i granata i činjenica da je i sâma crkva zidana od kamena sa bojišta. Na samom ikonostasu postoje pukotine, a sâm Bog mora da ga je čuvao. Tako u drugom svetskom ratu crkva nije srušena zato što se avionska bomba zarila u zid oltara ali nije eksplodirala.
Bomba je kasnije demontirana, ali su Nemci, tokom kaznene ekspedicije, ponovo napunili bombu eksplozivom i aktivirali je. Nije to za njih bilo ništa lično – verovatno samo bolesna potreba da se zatvori onaj bombarderski radni nalog. Sva sreća, bila je to eksplozija manje snage, pa je tada stradao samo deo oltara i kosturnice.
Pored spomen-crkve, sa spoljne strane, desno, u dnu, nalazi se ulaz u kosturnicu, još jednom potresnom svedočanstvu o tom vremenu. Unutra se nalaze lobanje poginulih, po policama kosturnice, uz ikonu, grb Srbije i veliki natpis:
„Vile će se grabit u vjekove, da vam vjence dostojne sapletu!„

I sam Krupanj je doživeo groznu sudbinu tokom Drugog svetskog rata, kada su ga Nemci u svojoj kaznenoj ekspediciji, opkolili i potpuno spalili, a stanovništvo većinom poubijali. Od svih građevina iz perioda od pre tog rata, danas se može videti samo stara apoteka, nekadašnja vila, zgrada žuto-zelene boje u glavnoj krupanjskoj ulici.

Krupanj je gradić na nekoliko potoka i rečica – tu su Zmajevica, Bogoštica, Kržavica, Čađavica, Brštica i Likodra, a ugledali smo i veliki bazen, takođe blizu centra grada. Sâm Krupanj postoji već pet i po vekova, mada ima indicija da se ovde živelo još u antičko doba. U spisima Dubrovčana iz petnaestog veka, mesto se spominje kao Crupan.

Čekalo nas je tog dana još dosta vožnje (trebalo je ipak kad-tad stići i kući) pa se nismo više zadržavali u Krupnju, a ni na vašaru. Treba se ovde ponovo vratiti nekom drugom prilikom, da se vidi pošteno i grad a i još ponešto u okolini (Šljivova, Stolice, Radaljska banja, Dobropotočka crkva…) ali kad bude malo mirnije, bez vašara.
Put dalje, kroz Rađevinu, vodi do mesta Zavlaka, gde možete levo – ka Loznici, pravo – ka Šapcu i desno – ka Valjevu. Nastavili smo pravo, merkajući levo-desno šta bismo još mogli da vidimo. Inače, u celoj Valjevsko-Šabačkoj eparhiji, sve crkve i manastiri su, po glavnim putevima, zaista odlično obeleženi pa zato sigurno nećete promašiti nijedno skretanje na nekom svom, budućem, pravoslavnom hadžiluku po Mačvi, Rađevini i Pocerini…

Nekoliko kilometara posle Zavlake, putem ka Šapcu, nailazite na skretanje za Banju Badanju, kod Donje Badanje (a blizu je i Gornja). Banja se nalazi u dolini reke Cernice, i ima dva izvora hladne lekovite vode, sumporne i gvožđevite. Pa, ako vas muče reumatska ili ginekološka obolenja, artritis ili ako ste (daleko bilo) u post-traumatskom stanju, ovo je banja za vas. U kratkoj poseti možete videti uređen parkić, ambulantu, motel – stacionar i jednu džinovsku građevinu na ulazu u banju, za koju nismo uspeli da saznamo kakva će joj biti namena – dal` bolnička dal` hotelska – ili kombinovana.

Sa desne strane možete videti planinu Vlašić, a sa leve, čuveni Cer, najvišeg vrha od 687 metara, koji je verovatno od silnih artiljerijskih borbi, kao i druge srpske planine, izgubio koji decimetar ili metar visine. A sa desne strane će vam se ubrzo, u mestu Tekeriš, ukazati veličanstveni spomenik junacima iz Cerske bitke (16 – 19.8.1914), zbog kojeg bi vredelo doći od Beograda na jednodnevni izlet, pa makar ništa drugo ne videli tog dana. Pošto se parkirate pored spomen-kompleksa, obiđite polagano ovo mesto i obavezno posetite muzej posvećen Cerskoj bici (karta košta 150 dinara) a u prodavnici suvenira možete naći (i kupiti) lepu knjigu „Cerska bitka“ od Gorana Vilića.

Ukratko, Cerska bitka se odigrala na prostorima planine Cer između delova Druge srpske armije pod komandom generala Stepe Stepanovića i delova pete austrougarske armije, pod komandom generala Liberijusa fon Franka. Zahvaljujući nadljudskim naporima i odličnom komandovanju, srpske trupe su izvojevale prvu srpsku a ujedno i prvu savezničku pobedu u Prvom svetskom ratu.

Spomenik je podignut na Vidovdan 1928. godine, i na njemu, spomen-kosturnici koja izgleda kao pravi planinski kameni vis, sa prednje strane nalazi se veliki zlatno-crveni grb Srbije sa krunom i tekstom „Vaša dela su besmrtna“. Na ovom mestu nalaze se, inače, zajedno posmrtni ostaci i srpskih i austrougarskih vojnika. A na postamentu spomenika nalazi se nekoliko spomen ploča: palim borcima – od oficira i ratnika rodoljuba podrinaca; vojvodi Stepi od udruženja podrinaca; vojvodi Putniku od udruženja rezervnih oficira i ratnika i „čehoslovačkoj braći“, vojnicima 28. praškog puka, koji su odbili da pucaju u Srbe i poginuli pevajući „Hej Sloveni!“ Brojni drugi južni sloveni (mnogo, teritorijalno i fizički, bliži od Čeha i Slovaka) nisu imali toliko moralnih dilema kada je trebalo pucati na srpsku vojsku, ni tada a ni u sledećih stotinjak godina.
Šezdeset godina kasnije, otvoren je i muzej „Cerska Bitka“, ispred kojeg su postavljene biste naših vojvoda, kreatora svih pobeda u Prvom svetskom ratu – Stepe Stepanovića, Živojina Mišića, Radomira Putnika i Petra Bojovića. Deo kompleksa je i spomen česma sa prednje strane, ka putu.

Puno je toga napisano o Cerskoj bici, a iz pomenute knjižice G. Vilića da pomenemo, podsećanja radi, par stvari:
Srpska vojska je odnela pobedu zahvaljujući umešnom upravljanju bitkom, uz izuzetno brzo i uspešno pregrupisavanje jedinica (Marš na Drinu; kada se videlo da glavni udar ide preko Drine, a ne preko Save i Dunava), a visok moral srpske vojske je bio ključni faktor u pobedi. Prisustvo najviših oficira u prvim redovima uz vojsku, i prisustvo Kralja Petra na okolnim položajima – doprineli su da svaki srpski vojnik u borbi dâ sve od sebe. A Austrougarska vrhovna komanda odlučila se za pravac preko Drine, jer se plašila srpske ofanzive na Bosnu i mogućnosti potpunog ustanka tamošnjeg življa, što se, ipak, pokazalo lošom odlukom, a loša ideja je bilo i komandovanje iz pozadine (general Poćorek iz Sarajeva, a general Frank iz Tuzle), ali to je već (bio) njihov problem.
Tokom obilaska muzeja, najteže, svakako, pada podsećanje na zločine koje su neprijateljski vojnici činili i pre, a naročito posle poraza od srpske vojske – prilikom povlačenja kroz srpska sela i mesta. Eto, zato i ne pišem nazive austrougarskih armija velikim slovom… Jedno su armije, a drugo krvoločne horde.
Inače, za vreme naše posete, dvojica tinejdžera (u pratnji, valjda ?, svoje majke, koja je to oduševljeno i fotografisala) popeli su se na vrh spomenika koristeći gromobransku traku sa zadnje strane istog. No comment. Isti su se upisali u knjigu utisaka, posle obilaska muzeja, jezgrovitim komentarima „Ful fulova!“ i „Fenomenalno!“ Pa ne znam šta da kažem – bilo je uvek „šaljivdžija“ na ekskurzijama, i sada i (u moje vreme) pre više decenija. Ali, opisana poseta sa pentranjem na spomenik, i bez želje za uopštavanjem, na jednom ovakvom mestu nacionalne tragedije i ponosa, možda ipak odslikava (uspešne) rezultate „partijsko/anacionalne/TV/Internet/Facebook/SMS/itd“ debilizacije koja se, nesmetano i neprimetno, već dugo odvija u Srbiji (i ne samo kod nas)?

Od Tekeriša, ako imate vremena, ili – još bolje – ako produžite putovanje na dva dana, možete skrenuti preko Cera ka Prnjavoru, da biste usput videli manastire Radovašnicu, Petkovicu i Čokešinu. Mi smo ipak nastavili dalje ka Šapcu, i usput naišli, u regionu sela Volujac i Bojić – na prave novokomponovane gastarbajterske spomenike – sa obe strane puta. Impozantne građevine, sa kičastim fasadama i ogradama, ponekad drečavih boja – izvukle su verovatno i poslednji evrocent domaćinima. Ali, ko žali novac kada imate kuću veću, širu, bogatije ukrašenu i, u svakom pogledu, velelepniju od komšije! Ova sela podsetila su nas na neka slična iz Istočne Srbije (kod Negotina, oko Požarevca…) gde se takođe nije štedelo na porodičnim kućama, namenjenih obično samo kratkotrajnom boravku tokom par nedelja godišnjih odmora…

Vozeći se kroz Pocerovinu, približili smo se Šapcu, u kasno popodne – naglašeno gladni. Ta glad je verovatno aktivirala baš onaj neistraženi deo mozga gde se smeštaju podaci od životnog značaja, pa sam se tako (kao kad Proki Pronalazaču zasvetli (štedljiva) sijalica) setio da sam nekada, negde pročitao da se pored Šapca u selu Majur, nalazi simpatičan etno-restoran koji je trebalo da bude nešto kao gastronomska kruna današnjeg putovanja. Posle sasvim malo lutanja, pronašli smo čuveni „Čardak“ koji se nalazi u glavnoj ulici sela Majur, sa leve strane kada idete ka zapadu, ka Bogatiću. Vlasnik restorana, Dragan Petrović Čađa, kako smo to kasnije saznali, „ne ljubi“ baš mnogo reklamu, pa zato ne postoji nijedna tabla (?) koja bi vas uputila ovamo. Zato ovu informaciju upišite u blokče ili u mobilni, pa kad naiđete ovamo da imate sve koordinate.
Restoran je otvoren 2005. godine, sav je u zelenilu, sa divnim stolovima na terasi, već pomenutog etno-stila, uz stare šarenice i vezene zidne draperije. Ima tu i zabave za decu, a sve to i ne bi bilo toliko bitno, da i hrana nije odlična. Cene – možda malo više – ali apsolutno primerene jelima, ukusu i količini. A da li ćete da probate „Biftek Čardak“, „Stek Majur“, „Medaljone sa suvim šljivama“, „Gurmanski file“ ili „Pileći file u sosu od sira“, naročito ako ste izgladneli posle celodnevnog izleta – to je najmanji problem.
Siti i odmorni, posle posete Čardaku, prošli smo putem kroz centar Šapca, pa preko mosta koji je pregazio ovde baš široku Savu, a zatim lagano kroz Platićevo i Hrtkovce, birajući usput na kojoj tezgi pored puta ćemo da pazarimo lubenice, dinje, paradajz i paprike. Za razliku od ranije pomenutih proizvođača voća iz Podrinja, ovde je njih puno shvatilo šta znači doći kupcu na noge (tj. automobilu na gume).
I pored gužve na putu, brzo smo stigli do autoputa, odakle nas je delilo još 56 kilometara do Beograda. A auto, posle svih rupa, krpljenih puteva, lošeg asfalta, makadama, kamenja, zemljanih i blatnjavih puteva po Tari i Srbiji koje smo prošli u poslednjih desetak dana, jednostavno – nije verovao gde se nalazi! Presrećan, razjurcao se autoputem, a ja sam ga jedva nekako kočio do Beograda. Eto, baš tako je bilo.

Sledi: Beograd – planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)

The post Tara – Krupanj – Tekeriš – Majur – Beograd (četvrti deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Putopis „Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo)“ možete pročitati ovde>>>

Pošto smo pre dve godine apsolvirali najkraći put do Tare, preko Debelog Brda, rešili smo da ovoga puta malo okolišamo pa i po cenu viška od pedesetak kilometara. Posle sat vremena ostavismo Valjevo iza nas, a malo pre toga i Ibarsku magistralu. Za divno čudo, po putu se odvijala mirna vožnja od 50-60 km/h – valjda su ljudi počeli malo da paze na svoje automobile (ako već neće na svoje glave).

View Larger Map

Sva sreća da nas je uhvatio zeleni talas kroz Valjevo, inače je moglo da se desi da nas put odvuče do manastira Lelića i Ćelija, pa do kanjona reke Gradac, a onda bismo još negde usput i ručali, pa bismo onda skoknuli do Brankovine, i ko zna kada bismo uopšte i stigli do Tare. Ovako, zadržasmo pravac Tara, a Valjevo – spremi se!

Na gradskoj raskrsnici smo uhvatili pravac ka Loznici, forsirajući Osečinu. Prirodnije je (i kraće) da odmah posle Valjeva, posle Pričevića, skrenete ka Suvodanju i Pecki, ali lepo je videti i Osečinu, a saznaćete ubrzo i zašto.

Put od Valjeva, uredno lošeg asfalta, krivuda uz rečicu Obnicu, i uz malo truda (posle tridesetak kilometara vožnje) ćete stići u Osečinu, gde vas čeka rečica Jadar. Ceo ovaj kraj je bogat šljivom, malinom i kupinom, što, vozeći ovuda, nikada ne biste mogli da saznate. Apsolutno nigde nismo videli, što je odlika skoro svih putovanja po Srbiji – neku tezgicu gde bi se prodavalo to voće ili tablu koja bi vas uputila ka nekom domaćinstvu gde biste kupili ili voće, ili možda neku šljivsku prerađevinu, pa, na kraju krajeva, sir i kajmak.

Kada glavnom ulicom dođete do centra Osečine, videćete veliki spomenik Braći Nedić. A bilo je to za vreme Prvog srpskog ustanka, kada su se Braća Nedić, sa svojim hajducima – isprečili velikoj turskoj vojsci koja je iz Bosne pristigla da pomogne svojim sunarodnicima, braniocima Šapca, tada opkoljenog vojskom Jakova Nenadovića. Nažalost, zbog tradicionalne srpske sloge, Nedići nisu uspeli da se dogovore sa harambašom Đorđem Ćurčijom i sa Jakovom Nenadovićem oko načina suprotstavljanja Turcima. Tako su Turci, hiljade njih, bili dočekani samo od braće i njihovih tristotine trojice hajduka, kod manastira Čokešina, na brdu Lipovica. Niko od Srba nije preživeo, ali su Turci zakasnili da pomognu Šabačkom odredu.

Ovu junačku pogibiju braće Nedić i njihovih hajduka, kao i sâm boj na Čokešini, Leopold Ranke je nazvao srpskim Termopilima! Srbi k`o Spartanci, a Turci k`o Persijanci. A Dimitrije i Gligorije – kao Leonida…
Kada se iz centra Osečine krene uzbrdo, ka Gornjem Crniljevu, dolazi se do stare i nove osečanske crkve. Stara je posvećena Vaznesenju Gospodnjem (a i nova), izgrađena je 1735. godine, i pokrivena drvenim krovom. Stara crkva je prvobitno bila posvećena Svetom Đorđu, što je jedan od nekoliko veoma retkih slučajeva u Srbiji da se promeni svetac ili ime crkve (kao, naprimer, crkva u Ivanjici – crkva Svetog ravnoapostola cara Konstantina i carice Jelene, a nekada Svetog arhiđakona Stefana). Pored nje je nova crkva, sagrađena posle 1935. godine, a iznad njih, u brdu, u okviru lokalnog groblja nalazi se i spomen kosturnica borcima Prvog svetskog rata koji su izginuli u borbama ili ih je pokosila neka od brojnih boleština koja su harale Srbijom `14-te i `15-te.
Crkve su, nažalost, bile zatvorene, tj. zaključane, pa ćemo ih iznutra videti drugi put.
I pored dobre „pripreme“ pomešao sam neke spomenike u Osečini sa onima u Peckoj, pa smo propustili da vidimo nešto interesantno u Osečini – a posvećeno partizanima poginulim u Drugom svetskom ratu. Po lokalnom predanju, a možda je sve to samo neka lokalna doskočica, spomenik su, kao zarobljenici, pravili italijanski vojnici, pa su reljefu na spomeniku – partizanu u borbi, dali lik – Musolinija! Bruka! Mada je ipak bolje da pobedite pa da imate spomenike sa kojekakvim likovima, nego obrnuto?

Krajem avgusta u Osečini se održava Sajam šljiva (odjedrite do sajta: http://sajamsljiva.com) i verovatno je to najbolji trenutak da vidite ovo mesto u punom sjaju.
Ako nastavite dalje ka Gornjem Crniljevu, možete videti i spomen kompleks posvećen pilotima Milenku Pavloviću i majoru Aleksandru Stefanoviću poginulim 1999. kod Tovarnika, kao i vojnicima izginulim u balkanskim i Prvom svetskom ratu.
Put nas je sada dalje vodio ka Pecki. Posle nekoliko kilometara od skretanja iz Osečine, dolazite do (dva) odvajanja za selo Bratačić. Inače, u samoj Osečini imate ogromnu tablu koja vas upućuje ka Bratačiću (zbog istorijskih razloga), a na samom putu pored Bratačića imate jedva upadljive table za skretanje. A na tom mestu se odvijao boj (na Bratačiću), sa ciljem da se spreči prodor turskih, Hadži-begovih snaga ka Mačvi i Valjevu. Strateg je bio prota Mateja Nenadović, a sve se to dešavalo tokom jula i avgusta 1806. godine. Danas se tu nalazi spomen – top, sećanje na srpske junake.

Sve se to ne bi desilo, da Karađorđe nije, trećeg dana po dolasku u valjevski kraj, kratko naredio zatečenim srpskim starešinama: „Haj`te, spremajte se da idemo Bratačiću!“ Karađorđe ipak nije lično učestvovao u ovom boju, ali je svojim prisustvom, uz veliko junaštvo ustanika i dodatnom lukavošću (pravom diverzantskom akcijom u turskoj pozadini) – omogućio odbijanje tri velika napada turske vojske na valjevski kraj.
Nažalost, oba puta ka Bratačiću su dosta loši – makadam, zemlja (sa nekom raspuklinom na usponu posle mosta) tako da nismo smeli da se zaputimo kolima, a zbog malog cajtnota nismo stigli ni da otpešačimo do spomenika. Nadam se da će neko asfaltirati taj kilometar puta, a šteta što to već nije urađeno.
I – uskoro ćete se naći u Pecki, gde ćete naći crkvu završenu 1938. godine, posvećenu Uspenju Presvete Bogorodice. U porti se nalazi spomen-kosturnica borcima iz Prvog svetskog rata, ratnicima Druge moravske divizije, poginulih na okolnim položajima. U porti se nalazi i grob Vladislava Ribnikara, osnivača „Politike“ koji je, kao rezervni kapetan, poginuo u borbama na Drini, septembra 1914. godine.
Kada nastavite putem ka Ljuboviji, videćete skretanje ka Skadru. Naime, u blizini je i crkvica-brvnara, iz sedamnaestog veka, selu koje su osnovali doseljenici iz Skadra na Bojani – pa uzeli isto ime sela da ne menjaju lične karte i pasoše (nije tada bilo biometrijskih dokumenata pa da mogu da birkaju imena).

A put vas dalje vodi preko Azbukovice, prvo uzbrdo, a zatim, logično, i nizbrdo – pravo u Ljuboviju, kanjonom Ljuboviđe. Na spustu sa prevoja naići ćete na 1,5 km makadamskog puta (dobrog kvaliteta, a put se, koliko smo videli, radi i asfaltira). Sve smo to znali i pre polaska, zahvaljujući, jel`te, uslugama AMSS-a! Priroda je divna, levo vam je Bobija, a desno Sokolska planina. Kada ponovo naiđete na asfalt, malo pre gornje Ljuboviđe, imate odvajanje – makadamski put – koji vas vodi do Rimskog mosta (a zovu ga i Jerinin most), koji potiče još iz rimskog perioda, da bi mu konačan izgled bio podaren za vreme turskog prisustva.
Ceo ovaj put preko Azbukovice, nekada je bio glavni put iz zapadne Srbije ka Bosni (i obratno), barem za rimske, vizantijske, dubrovačke i turske trgovce (uz ponekog švercera, verovatno?) Za one putnike i vozače kojima možda ne prija mnogo krivudanje uzbrdo i nizbrdo sa Debelog brda, put preko Pecke i Ljubovije, pa uz Drinu – možda je dobro rešenje?

A pošto prođete Donju Ljuboviđu, naći ćete se u Ljuboviji, i kad ste već prišli centru gradića, videćete desno skretanje ka manastiru sv. Trojice ili manastiru Čitluk. Par kilometara uzanog asfaltnog puta ne bi trebalo da budu prepreka da obiđete ovaj manastir, podignut još pre četiri veka, verovatno na ostacima nekog još starijeg crkvišta. Portom manastira vlada prava raskoš cvetnih aranžmana i sve to zaista izgleda kao pravi zemaljski raj.
Ljuboviju smo videli, ovoga puta, samo toliko koliko se može videti iz automobila, jer je trebalo utrošenu turističku energiju što pre nadoknaditi nekim dobrim ručkom sa još boljim pogledom na Drinu.
Pravcem ka Bajinoj Bašti, vrlo brzo se stiže do etno-sela Vrhpolje. A to vam je kompleks etno-kućica, vajata i magaza, gde se može boraviti i noćiti (jedanaest, il` beše dvanaest? vajata – apartmana), uz divan restoran, po imenu „Hajdučki raj“, odmah pored predivne, zelene Drine. Odmah pored restorana, naređalo se još nekoliko privatnih kućica – vikendica, ne manje lepih. Inače, kažu da su stare objekte pazarili po svim krajevima Srbije, pa ih ovde dovozili i renovirali. A posle dobrog ručka i par žrtvovanih pastrmki moglo se nastaviti dalje. Na Drini se, dok smo se mi bavili ribom, pecalo, ali i plivalo (iako je voda bila vrlo, vrlo hladnjikava za moj ukus).

Drina je izgledala jako plitka, maltene se mogla prepešačiti (granica) ka Bosni, tj. Republici Srpskoj. To nismo probali da uradimo, jer možda bi na pola reke iskočio neki graničar-žaba da traži pasoše i kojekakve potvrde?

Pre dolaska u Bajinu Baštu možete napraviti još malecku putnu digresiju kanjonom reke Trešnjice i staništem beloglavih supova (skreće se kod Gornje Trešnjice). Posle par kilometara dolazite do ulaska u Specijalni rezervat prirode (Klisura reke Trešnjice), gde se nalazi i veliki, pravi industrijski ribnjak. Pošto nismo ugledali nijednog supa, vratismo se na glavni put, uživajući u divnim prizorima Podrinja i u neverovatnoj tamno-zelenoj boji Drine. Uz put se može videti još nekoliko interesantnih restorančića, etno-kućica – tako da svako može da nađe nešto za sebe.

Ako usput naletite na seljake koji beru kupine duž Podrinjske magistrale, možete nakratko zastati, pa im se pridružiti i na kraju poneti gajbu kupina na Taru (po bagatelnim cenama). A pošto se dešava da na Tari jednu čašu tih istih kupina prodaju i za 50 ili 100 dinara, to vam je odličan način da lako obrnete novac, pa da ostanete još dan duže na planini. Za biznis se šalim, ali branje (džinovskih) kupina je stvarno zabavno iskustvo.

Negde na ulazu u Bajinu Baštu, na sred Drine se može videti čuvena ribolovačka kućica na steni, zaštitni znak Bašte i ovog dela Drine. Sagrađena pre četiri decenije, odoleva ćudima Drine skoro uvek (osim kada ne uspe u tome kao, naprimer, 1999. godine kada je reka poslednji put srušila kućicu).
Prateći precizne putokaze za Taru, prošli smo kroz Bajinu Baštu i posle 16 kilometara dobrog i pomalo krivudavog puta stigli na Kaluđerske Bare, na naše odredište – boravište za narednih desetak dana. Ako vam je ostalo još energije, na usponu ka Tari čeka vas i manastir Rača. (sve oko ovoga manastira opisano je u prethodnom putopisu Beograd – Tara – Beograd) Ali do njega možete doći i peške, sa Tare, a možete ga obići i u povratku za Beograd. Kako vam drago.

Eto, ako ste turistički gurman, ako volite Srbiju, ako hoćete da obnovite znanja iz istorije, ako ste naučili da kontrolišete torturu hitnog i shvatili da ne morate uvek da žurite, i da je putovanje do odredišta jednako zadovoljstvo kao i sam boravak na željenom cilju, ako vam nije žao da potrošite par litara benzina/dizela više, i ako na put polazite iz Beograda, toplo vam preporučujem „prečicu“: Beograd – Valjevo – Osečina – Pecka – Ljubovija – Bajina Bašta – Tara.

Sledi: Tara – Krupanj – Tekeriš – Majur – Beograd (četvrti deo) >>>

The post Put do Tare (treći deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Putopis „BEOGRAD – TARA, jedno putovanje (prvi deo)“ mpžete pročitati ovde>>>

Danas je prilično uobičajeno da, kada negde putujete, za sam put (transfer) do odredišta isplanirate tačno onoliko vremena koliko treba za samu vožnju, zatim za jedno stajanje na pumpi (sa današnjim kolima ni to više ne važi; sa jednim rezervoarom stići ćete čak u drugu državu) i, možda, odvojite još desetak minuta ako želite da u nekom restorančetu uz put popijete kafu ili sok (i to obično ako vas deca nagovore). A ono što se apsolutno podrazumeva, to je da od mogućih pravaca A, B ili V, birate onaj koji je najkraći, ili onaj koji se barem delom poklapa sa auto-putem.

Mi smo ovoga puta, eto, uradili nešto potpuno „nepodrazumevano“ i neočekivano. Na povratku sa Tare, umesto uobičajenih pravaca preko Debelog brda i Valjeva ili pak preko Požege, Kosjerića i ponovo Valjeva, ili, (kao treća varijanta) – preko Čačka i Ljiga, tj. Ibarskom magistralom – odlučismo smo se da uradimo „nešto sasvim drugačije“.

Ta ideja je došla skoro potpuno spontano. Naime, kada se prođe Bajina Bašta, i kada se približite Rogačici, morate da se rastanete od toka Drine. A ona tako zelena, brza i lepa, kao da vas zove da joj još malo pravite društvo. Tako ljubaznom pozivu teško je odoleti, i, bez mnogo premišljanja, pođosmo uz Drinu, ka Ljuboviji, Zvorniku i Loznici. Naravno, deci uvek kažete da je to kraći put do kuće. Barem dok ne nauče da sami čitaju auto-karte.

View Larger Map

Dakle, sa Tare smo pošli ne baš rano ujutru, iz naše baze – sa Kaluđerskih bara. Vrlo brzo se, mada krivudavim putem, stiže do Bajine bašte. Iako smo manastir Raču obišli u dolasku, to nije bila nikakva prepreka da svratimo još jednom. Uostalom, obično, kada prvi put dođete u manastir, ne možete sve ni videti, a neki put i ne znate šta bi sve trebalo videti. Zato je najbolje prvi put kupiti knjižicu o manastiru (ili crkvi), pa kada je prelistate i pročitate, pravi je trenutak da se ponovo vratite na isto mesto. Inače, odvajanje do Rače nalazi se na padini Tare, blizu ulaza u Bajinu Baštu (videćete putokaz; skrećete levo na sporedni put). Put do manastira je prilično loš, ali to valjda i nije neki veliki problem za prave turiste – namernike..

Prođosmo i kroz Bajinu Baštu, i nađosmo se na podrinjskoj magistrali. Sasvim malo vozila na putu, sunčan dan, smaragdno-zelena, a neko bi opet rekao tirkizno-zelena reka (a i žad je zelen, pa bi moglo da se kaže i žadno zelena reka?) – pravo uživanje. Na ovome delu puta, od Bajine bašte pa sve do raskrsnice gde je odvajanje za Debelo brdo i Valjevo, bilo je nekoliko primamljivih restorančića gde je u ponudi i sveža riba. Ponadali smo se da je to tek najava onoga što nas čeka na nastavku puta uz Drinu, te da će na svakih pola kilometra biti sve lepših i lepših mesta za odmor sa odgovarajućim ručkom (mladicom iz Drine), ali se ispostavilo da je to bio pogrešan zaključak. Jedina negativna impresija na tom delu puta je upravo to – naprosto nema privlačnog mesta gde biste stali i predahnuli. Moguće je i da takvo mesto ipak postoji, ali da vas o tome neko upozna barem tablom uz put, to ne… Restorani se obično nalaze u sklopu nekog većeg mesta, kao u Ljuboviji ili Zvorniku, ali to ipak nije to. Na kraju smo stali negde iza Ljubovije, bilo je na meniju i ribe (ali neke smrznute), tako da završismo sa – roštiljem. Ako putujete sa decom, možda nije loše da ipak spremite neki sendvič i čokoladu, da se nađu u kriznim situacijama…

Put sve vreme vodi pored Drine – drugim rečima, sve vreme vozite odmah pored granice sa Bosnom i Hercegovinom, ili još preciznije Republikom Srpskom. Ako poželite da skoknete u drugu državu preko nekog od par graničnih prelaza, treba da znate da vam je dovoljna lična karta. Ukoliko ste sa sobom poveli i decu (a što ne biste?) onda vam za prelaz granice trebaju i njihovi pasoši. Logično ili ne, tek – stvari tako stoje.

Uskoro stižete do Ljubovije, najvećeg mesta na ovom delu obale. Uzgred, postoji put – prečica od Ljubovije do Valjeva (sa jedno 10 km makadama, ako se u međuvremenu ništa nije promenilo), pa ukoliko vas je polazni entuzijazam napustio i želite da što pre krenete za Beograd, eto rešenja. Ali najlepše i najzanimljivije stvari na ovome putu vas tek čekaju, pa takvo povlačenje pred lenjošću ili u ime večite jurnjave zbog nekih „obaveza“ – stvarno ne bi imalo smisla!

View Larger Map

Ceo kraj oko Ljubovije meštani zovu Azbukovica, a sebe Azbukovčanima. Naziv su dobili verovatno prema turskoj reči „carski posed“ – „has bukovica“ (pa je kasnije kroz turski sleng to postalo azbukovica?).. Najviši vrh u celom kraju, na planini Bobiji, zove se Tornička Bobija i visok je 1272 metra. A sada, još malo geografije – za decu školarce i odrasle koji su već sve pozaboravljali: kada se kaže „podrinske planine“, misli se na Gučevo, delimično Cer, Boranju, Jagodnju, Sokolsku planinu i Bobiju. Na njih se dalje nastavljaju „valjevske planine“ i to Medvednik, Jablanik i Povlen, od kojih je ova poslednja ipak pružila obronke čak i do korita Drine. Na planini Jagodnji nalazi se čuveni Mačkov kamen, poprište jedne od najvećih i najkrvavijih bitaka u Prvom svetskom ratu (s obe strane Drine izginulo je oko 15000, a na samom Mačkovom kamenu čak 2000 vojnika!) Tu je podignut i Spomenik sa kosturnicom, još 1929. godine.

Kroz Azbukovicu teče nekoliko rečica, a najpoznatije su svakako Ljuboviđa i Trešnjica. Ulivaju se u Drinu, koja ume da bude visoka (duboka) i do 700 cm (1952. godina), ali i plitka ko bara (13 cm, 1927 godine).
Kanjon pomenute Trešnjice je veoma lep, i jedno je od poslednjih staništa beloglavog supa – orla koji se može videti još u kanjonu reke Uvac (i videli smo ga stvarno, ali o tome u jednom drugom putopisu, o Zlatarskom kraju). Nedavno se pojavila vest da su, ove godine, njihova jata uvećana za 70 mladunaca! Supovi inače imaju raspon krila od skoro tri metra, a tragajući za hranom mogu preleteti od 350 do 400 kilometara (bez pasoških i carinskih formalnosti).
Pogledajte ViaBalkans.com-ov članak „Beloglavi sup iz Srbije pronađen na Bliskom istoku„

Sama Ljubovija je postala varošica još 1871 godine, ukazom Milana Obrenovića, a na proslavu srebrnog jubileja (dvadesetpetogodišnjica) Drina će u čuvenoj poplavi (povodanj) potpuno potopiti Ljuboviju. Zbog tadašnjeg nepostojanja ekoloških pokreta, niko nije zabeležio da je to bio verovatno prvi znak razornog efekta staklene bašte i globalnog zagrevanja?

Azbukovčani su se dosetili i sagradili novi grad nekih tri kilometra uzvodno. Što je sigurno… Mesto Ljubovija se, kako kažu, nekada zvalo Ljuboviđa prema istoimenoj rečici, ali je i tu proradio neki lokalni žargon, te dobismo današnji naziv mesta.
Kada dalje krenete od Ljubovije ka Loznici, uskoro ćete doći do skretanja ka manastiru Soko, izgrađenog najviše zaslugom Vladike šabačko-valjevskog Lavrentija. Na Sokolskoj planini je još iz turskog doba sačuvana tvrđava Sokograd, a možda je podignuta još u doba Rimljana, Asteriksa i Obeliksa. Sa druge strane, postoji legenda da su nekada ovde živele i ostavile graditeljskog traga tri sestre: Soka (podigla Sokograd), Vida (Vidojevicu) i Jerina (Zvornikgrad).
Prema istorijskim podacima, crkva i manastir izgrađeni su na mestu gde su Turci vekovima mučili i ubijali srpsko roblje, od XVI do XIX veka (1862), kada je grad konačno predat Srbima. Manastir je posvećen svetom Nikolaju, arhiepiskopu Mirlikijskom; ali i episkopu Nikolaju Velimiroviću. Crkva je posvećena Vaznesenju gospodnjem. Ono što je takođe vrlo zanimljivo je da se na mestu današnje nalazila stara crkva, i to verovatno manastir Rača, koji su Turci, pogodite: a. srušili, b. zapalili; c. srušili i zapalili – tačan odgovor pod a), a kaluđeri su sačuvali knjige i crkvene stvari, i osnovali novi manastir na mestu današnje Rače.

Kada putem prilazite manastiru Soko, negde na pola puta, još u ravnici, videćete sa leve strane jednu lepu seosku crkvu. Posle toga nastavljate uzbrdo još par kilometara dok pred sobom ne vidite impresivno zdanje današnjeg manastira.
U manastirskom kompleksu videćete i veliki konak, i veliku terasu sa stolovima, čak i sportske terene pored manastira, ribnjak, česmu… U vrhu manastirskog dvorišta nalazi se spomenik Episkopu Nikolaju, a daleko gore, na vrhu planine nalazi se 12 metara visoki pozlaćeni krst, do koga se može stići pešačkom stazom za nekih sat vremena ili manje, zavisno od vaših pešačkih sposobnosti. Duž staze, na svakih 150 metara, nalazi se po jedna mala kapela sa po jednom Božjom zapovešću i po jednom ikonom… Ono što izgleda podjednako impresivno i lepo je srpska zastava okačena između dva susedna planinska grebena. Konopac je tanak, pa se i ne vidi i sve to izgleda kao da naša prozirna trobojka vijori posred neba!
Duhovno ispunjeni, nastavljate put ka Zvorniku. Ubrzo Drina počinje da se širi i razvlači i polako reka počinje da biva – Zvorničko jezero, zbog brane izgrađene par kilometara nizvodno. Ako ne rešite da pređete malo na levu stranu Drine i jezera, i dalje ćete ostati u Srbiji, pa sada prolazite kroz Mali Zvornik, kao što smo i mi prošli, upravo dok se lokalni hodža molio, preko razglasa, sa minareta jedne obližnje džamije. Mali Zvornik je jedna od najmanjih opština u Srbiji (pa možda i odatle ono „mali“), i zgodno je mesto za zaustavljanje ako ste krenuli, naprimer, u lov (srne, divlje svinje, zečevi, divlje patke…) U blizini su i lekovita (a koja nije?) Radaljska banja, zatim Crkva Sv. Trojice, a u samom mestu se nalazi i sklonište dinastije Karađorđević, izgrađeno 1931. godine, u kome je poslednju noć pre odlaska iz Srbije proveo Petar II Karađorđević. Sa sajta o Malom Zvorniku saznali smo i zanimljivost o poreklu imena Drine, koja glasi ovako: „U narodu, Drina je nekad nazivana Zelenika (po zelenoj boji vode, naročito u gornjem i srednjem toku) a u srednjem veku ime reke „Drinos“ upisano je i na najstarijoj karti tzv. Pajtingerovoj tabli. Prema predanju, turskom sultanu Mehmed Fatihu, koji je prelazio Zeleniku skelom kod Ustikoline, 1463. godine, upadne konj u vodu, na sredini reke, i utopi se a on poviče: «Bu su derin!» što je značilo: ova voda je duboka. Tako je kažu od reči Derin, njenom glasovnom promenom, vremenom nastalo ime Drina.„

View Larger Map

Ako ne svraćate u Banju Koviljaču (zavisi kakvo vam je prolazno vreme, koliko ste se gde zadržali, da li ste ujutru poranili…) brzo ćete stići u Loznicu. Moram da primetim da ovaj gradić lepše izgleda kad ulazite iz pravca Valjeva ili Šapca, možda zato što pravcem od Zvornika prvo nailazite na neku vrstu industrijskog predgrađa Loznice. Uglavnom, prateći putokaze i prošavši kroz centar mesta, nastavljate ka istoku, ka selu Tršić, ne bi li se podsetili svojih školskih dana… Iz tog sela je Vuk Stefanović Karadžić krenuo u reformu srpskog jezika. Od Loznice do Tršića postoji lep asfaltni put, dužine oko 7 km, i ako imate sreće, naići ćete u trenutku kada ima manje od 10 školskih autobusa na parkingu… Sam muzej, tj. selo-muzej je „otvoreno“ do 6 popodne, mada i posle toga možete prošetati po selu. Tu su Vukova rodna kuća, galerija, muzej, crkva a i poznati, nacionalni restoran „Vukovi vajati“, sa specijalitetom „Vukovim ručkom“ – pršuta, sir, duvan čvarci, pita savijača, slana i slatka, mešano pečenje iz zemljane peći i sača i, naravno, salatice. Ako u svojoj posadi imate nekoga ko može da vas odmeni za volanom, na raspolaganju su i šljivovica ili vino… Svakako, ako jednog dana pođete tragom ovoga putopisa i prođete sva ova mesta iz dosadašnjeg teksta, stvarno ćete pošteno zaslužiti ovakav ručak (večeru). A ja sam tek tada, videvši kako je izgledao „Vukov ručak“, konačno shvatio odakle mu beše sva ta silna energija za pešačenje i obilaženje sela širom Srbije!

Kroz selo Tršić protiče rečica Žeravija, čista i bistra. Svake godine se ovde održava poznati Vukov sabor, u septembru, u nedelju pred Malu Gospojinu, a isto tako i Đački Vukov Sabor, sredinom maja.
U svakom slučaju, lepo je sve ovo videti, pa makar i na kratko, a zatim se, kada to vreme i obaveze dopuste, vratiti na ceo jedan dan do Tršića i okolnih manastira… A, kad pominjemo manastire, u blizini su manastiri Čokešina i Tronoša. Legenda veli da je manastir Čokešina počeo da gradi Miloš Obilić neposredno pred odlazak u Boj na Kosovu; dok suvi istorijski podaci i činjenice tvrde da je završetak radova na manastiru obavio lokalni vlastelin Čokeša. Manastirska crkva je posvećena rođenju Presvete Bogorodice. Manastir se inače nalazi uz put Loznica – Šabac i skreće se desno, kod Prnjavora.
Drugi pomenuti manastir, verovatno i poznatiji, Tronoša, nalazi se na delu puta – kada iz Loznice, ili Tršića pođete ka Krupnju. I kada idete putem Loznica – Valjevo, videćete tablu za (skretanje desno) manastir Tronošu. Kada siđete sa glavnog puta, prolazićete kroz zelenu, šumovitu dolinu i čarobne pejzaže; što nije ništa neočekivano. Do većine najlepših srpskih manastira vode upravo takvi lokalni putevi, gde imate samo da uživate u pogledu dok se ispred vas, odjednom, ne pojave manastirske dveri. Uvek vas iznova iznenadi „talenat“ srpskih graditelja manastira da pronađu tiho, skriveno mesto, pored rečice u nekoj zelenoj dolini okruženoj stenama i planinama; mesto koje ugledate tek kad priđete na desetinu koraka… I naravno, uvek što dalje od osvajačkih vojski koje su toliko puta palile i rušile iste te manastire.

Kao ktitor manastira pominje se kraljica Katalina Nemanjić, žena kralja Dragutina. Potiče verovatno negde iz XIII ili XIV veka, i rađen je u stilu pozne raške škole. U ovom manastiru školu je učio i Vuk Karadžić!
U samoj crkvi, ispred ikonostasa, ugledaćete dve džinovske sveće od voska. Ovde se neguje običaj, redak ili jedinstven u pravoslavnom svetu, da svake godine na Veliki četvrtak, meštani okolnih sela donose u manastir dve velike sveće (po 50 kg!!!) napravljene od čistog pčelinjeg voska, koje u crkvi gore za određene praznike – ispred ikona Hrista i Bogorodice. Jednu sveću prave meštani Tršića i Korenite, a drugu Zaječe i Paskovce. Manastirsko dvorište i okolina konaka je sva u cveću i predivno izgleda. Ceo manastir je okružen tišinom, zelenilom i spokojem.

Ispred manastira se nalazi interesantna česma (ili deset česama, jedna pored druge) koju su po legendi izgradili Jug Bogdan i devet Jugovića pred polazak na Kosovo. Kada ih pominjemo, da spomenemo i da se veruje da su Jugovići sahranjeni pored manastira Davidovica, blizu Brodareva (i o tome više u putopisu o Zlataru)… Vaša deca će verovatno probati vodu redom iz svih deset česama, ali zaslužili su da im ispunjavate svaku želju ako su i dalje sa vama i ako nisu već uhvatila lokalni autobus za Beograd ili vas prijavila policiji zbog maltretiranja… Šalu nastranu, voda je prava izvorska, a pošto je od skora počela da se flašira, imaćete možda prilike da je probate i pre nego što lično obiđete manastir i česmu.
Čak i da se ranije krenulo sa Tare, do sada bi sunce već svakako zašlo, tako da je došlo vreme da se krene kući (ako živite u Loznici ili okolini, nema problema, eto vas kod kuće za pet minuta; ali, ako stanujete u Beogradu, imate još oko 130 kilometara puta). Dakle, ponovo prolazite kroz Loznicu, mada izvesnom obilaznicom – ne idete kroz centar mesta, i pratite pravac ka Šapcu. Sada se vozite kroz Mačvu i verovatno ćete biti izloženi ambivalentnim osećanjima. Sa jedne strane, videćete da skoro svako selo u Mačvi ima svoju crkvu, uređenu, okrečenu i osvetljenu. Naprosto čarobno deluju – pa čak iako je neko od sela celo bilo u mraku, njegova crkva nije! Sa druge strane, malo-malo pa prolazite pored neke paljevine, lokalne deponije, vatre i dima, što vas može stvarno užasno iznervirati. Umesto da otvorite prozore i udišete punim plućima vazduh mačvanske ravnice, vi ćete morati da zatvorite sve prozore na kolima, pogasite ventilaciju ili klimu i samo da gledate da što brže prođete ovim delom puta… Bar je tako bilo proletos kada smo mi prolazili…

Uz još malo vožnje, stižete i do uključenja na auto-put Šid – Beograd, i ništa vas više ne sprečava da jurnete ka Beogradu. Uskoro ćete naići na poznatu, veliku plavu tablu na kojoj ponosno piše BELGRADE (i ništa više, a kamoli da piše: BEOGRAD); sve je spremno za dan kada ćemo svi biti jedna Evropa i koristiti samo maternji – engleski jezik. Ipak ne brinite, ovde počinje Beograd i za „domaće“, ne samo za strance!

Pa, da zaključimo – verujem da, i po cenu malo duže vožnje, vredi napraviti jedno ovakvo putovanje. Ima toliko toga da se vidi da ni nekoliko dana ne bi bilo dooljno za sve. Sa druge strane, ovako ćete imati mnogo bolju predstavu o celom ovom zapadnom kraju Srbije, pa ćete u budućnosti moći da napravite još nekoliko jednodnevnih ili dužih izleta po ovome divnom kraju.

Sledi: Put do Tare (Treći deo) >>>

Tweet

The post Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Kao što je uživanje u kuvanju sastavni deo dobro spremljenog jela i kao što je, recimo, šetanje i planinarenje sastavni deo uživanja u pogledu sa vrha planine, tako i putovanje do nekog mesta gde ste rešili da se malo odmorite – takođe može biti nezaboravan doživljaj. Danas nije lako pronaći i „oteti“ nekoliko dana za odmor pa se deo svakodnevne, životne i poslovne jurnjave preslikava i na sam čin putovanja. Sesti u kola i voziti se bez prekida sve do željenog odredišta, postalo je nešto najnormalnije. A toliko je lepih i zanimljivih kutaka Srbije svuda oko nas, na koju god stranu krenuli. Zato odvojte za putovanje dva do tri puta više vremena nego što ste prvobitno planirali i uživajte u svakom kilometru puta. Ne budite lenji da skrenete nekoliko kilometara sa glavnog pravca da biste videli neki izvor, vrelo, manastir, selo… Nemojte se ustručavati da zaustavite kola ispred neke seoske kuće i da se raspitate čega ima zanimljivog u blizini… Prelistajte i pročitajte sve knjige, vodiče, internet sajtove koji su vezani za put kojim ćete proći, i kad se budete osećali spremnim, krenite.

Da li je Tara naša najlepša planina ili ne, nije ni važno. Da je prelepa, zelena i čarobna, sigurno jeste, naročito u proleće. U zavisnosti od puta koji ste izabrali (od Beograda), do nje vam treba dva i po do četiri sata (kolima). Možete do Tare stići Ibarskom magistralom, možete ići preko Valjeva i Kosjerića, pored Divčibara, a najbrže ćete doputovati ako se zaputite preko Debelog brda, prevoja na vencu Povlena, Jablanika i Medvednika, koji su se isprečili između Valjeva i Bajine bašte. Kao zanimljiva varijanta, mada i najduža, pred vama je i put preko Šapca, Loznice i Ljubovije, uz obalu Drine, sve do Bajine bašte.

Ako prvi put idete na Taru, pođite preko Debelog brda… Ali, verovatno vam se može desiti da u povratku jednostavno ne možete da se odvojite od predivne, zelene Drine, pa će vam se na kraju učiniti da ste požurili na Taru, a da se do Beograda vraćate okolo-naokolo… Skoro kao u „Zelenoj čoji Montenegra“ kada Zuko Džumhur i Momo Kapor nikada na svojim putovanjima nisu stizali do odredišta jer su putem uvek pronalazili bezbroj zanimljivih ljudi i mesta…

Do Valjeva se stiže Ibarskom magistralom, za nešto više od sat vremena. Pretpostavljam da je idealno da se napravi jednodnevni izlet do Divčibara, i da se tom prilikom obiđu Valjevski manastiri – Lelić, Ćelije i Jovanja… Pošto je ipak u toku jednog dana trebalo stići na Taru, od ova tri smo ovom prilikom obišli samo manastir Sv. Jovana Krstitelja, po imenu Jovanja. On se nalazi na skrovitom mestu, u Jovanjskoj šumi, na desnoj obali reke Jablanice, pritoke Kolubare. Odvajanje sa glavnog puta je jasno obeleženo i nalazi se nekoliko kilometara po izlasku iz Valjeva, na putu ka B. bašti. Po narodnom predanju, hram je iz vremena Nemanjića i podigao ga je verovatno neko od članova vladarske kuće. Crkva manastira je sagrađena najverovatnije krajem 15. ili početkom 16. veka. Početkom 18. veka dozidana je priprata, kada je obnovljen i ceo manastir. Živopis potiče iz 17. veka a oslikan je rukom Longina Dečanca, najpopularnijeg srednjovekovnog freskopisca. Iznad ulaznih vrata vidi se freska Sv. Jovana Krstitelja sa roditeljima. U crkvi, u naosu, nalazi se ćivot gde se po predanju nekada čuvao deo šake Sv. Jovana Krstitelja. Ikonostas su ikonopisale monahinje manastira Ćelije, 1972, pošto je stari više puta spaljivan.
U dvorištu manastira stoji drvena zvonara, čija su dva zvona odneta za vreme Prvog svetskog rata. Prvo zvono je nabavljeno još 1921. a drugo zvono, i nova zvonara, podignuta na temeljima stare, podignuti su sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Tu je i manastirska česma da utolite žeđ, i konak, podignut deceniju-dve pre zvonare. Nekada je manastir imao čitavo veliko imanje od oko 100 hektara, uključujući i vinograde koje je obrađivalo skoro 200 kaluđera. Danas međutim raspolaže sa samo 8 hektara šuma i njiva… Kao što je to bio slučaj i u svim drugim manastirima širom Srbije, i ovde su priroda, crkva i konak jedno. Prava livada, prošarana prolećnim cvećem, uz simpatičnu belu macu koja se odnekud stvorila, bili su više nego dovoljni da se deca zaigraju, na naše zadovoljstvo.

Kada smo već kod dece… Pričajući sa drugim roditeljima, našim prijateljima, vidimo da svi imaju malu dilemu – da li i koliko putovati sa decom – da li će im biti vrućina, da li će im biti dosadno, šta će od viđenog zapamtiti… da li su ipak previše mali za ono što želimo da vide… da li će želeti da putuju sa nama kada budu dovoljno veliki da vide, čuju i shvate suštinu onoga što im pokazujemo… Pa, odgovor je i da i ne! Ali treba uvek naći kompromis sa svojom decom, nezavisno od uzrasta. Nije rešenje ni da roditelji budu „uskraćeni“ i da odustaju od obilazaka mesta koja ni sami nisu videli (A kada će? Kao japanski turisti, kad odu u penziju?) Sve je ovo način da se i na decu prenese ljubav prema putovanjima, istraživanjima… Evo na primer u manastiru – deci sve može biti zabavno; i da se popije voda sa izvora (naročito novim generacijama koje znaju samo za vodu iz plastične ambalaže), i da se kupi brojanica u crkvi, i da im date fotoaparat da slikaju manastir, i da im pokažete ikonu sveca kojeg slavite u vašoj porodici… Mnoga deca danas imaju Veronauku u školi – pa gde će imati bolji čas nego obilaskom pravoslavnih manastira? Dakle, dileme nema, treba putovati i praviti izlete, ali vodite računa – da u kolima budu rekviziti za igru i crtanje, da ima vode, bombona; da vozite polako kad je put u krivinama, da stanete u nekom mestu, kupite po sladoled, popijete sok u nekom restoranu usput… Na kraju možete da zaključite da ste preterali sa takvom brigom i izazvali kontraefekat, kad deca počnu svakog petka da vas pitaju – „Kuda ćemo za vikend?“

Kada nastavite putem za Bajinu baštu, brzo ćete stići do velikog gradilišta. U toku je izgradnja velike hidroakumulacije, u blizini sela Rovni, koja treba da reši snabdevanje Valjeva vodom. Plemenita ideja i poduhvat, ali… Potapanjem velikog područja nove akumulacije, pod vodom će se naći i Crkva svetog arhangela Mihaila, poznatija pod imenom Valjevska Gračanica. Crkva potiče iz vremena Nemanjića, a predanje kaže da je hram obnavljao kralj Dragutin, krajem 13. veka. Na ikonostasu se može uočiti vinova loza, obeležje nemanjićkog freskopisanja, oko glava svetitelja. Uskoro bi se, nažalost, mogle otkloniti sve sumnje u početak gradnje crkve, jer bi se rušenjem u njenim zidovima našla hrisovulja, pergament koji svedoči o vremenu nastanka i graditelju. Nova crkva je već završena, a saglasnost za rušenje stare i izgradnju nove crkve data je (ili dobijena) u vremena kada bi bez te saglasnosti stara crkva ionako bila srušena, a od nove ne bi bilo ništa… Razmatrana je mogućnost „prenošenja“ crkve na drugo mesto, ali je ona izgrađena tako da će biti teško i porušiti je, a kamoli rekonstruisati na drugom mestu. Tako je preostalo da se spasu ikonostas, nekoliko ikona i zvona… Nije bilo od pomoći ni što je Vlada Srbije donela odluku o utvrđivanju crkve arhanđela Mihaila zvane Gračanica sa starim grobljem u Tubraviću za spomenik kulture.

Zato, ako pođete ovim putem, nemojte žaliti malo prašine po vašim kolima, da biste obišli i ovu svetinju. Pazite, nije to ni tako jednostavno. Kada pred sobom vidite branu, kolima nastavite desno, uzbrdo, putem ka B. bašti, i zatim se odvajate levo sa glavnog puta. Neka vam orijentir bude okrugla, verovatno kontrolna kula – vidikovac nove brane. Put vodi ispod mostića koji spaja kulu sa brdom, zatim se spušta u dolinu, a onda se jedan krak (već se vozite po makadamu) odvaja levo preko rečice. Zatim skrenite desno i nastavite pravo par kilometara. Otvorite četvore oči i pokušajte da primetite malu drvenu tablu koja vas usmerava na puteljak ka Gračanici. Skrećete levo i posle nekoliko minuta vožnje, stigli ste. Da se ne uplašite, gradilište je „živo“ i naći ćete uvek ponekoga da vas uputi u pravom smeru ako se osetite izgubljenim.
Inače, i kada sveštenik nije kod kuće (koja se nalazi pored crkve), hram je otvoren i možete se diviti lepoti arhitekture, ikonostasa i same prirode, i biće vam ponovo teško da poverujete da će sve to biti potopljeno…

Istim putem se vratite na glavni put, i ponosno, sa prašnjavim automobilom, kao pravi turisti, nastavite dalje. Posle par kilometara uspona na Debelo brdo, stižete do sela Poćuta. Sa desne strane puta, jasno obeleženo tablom, nalazi se skretanje i 3 kilometra puta do manastira Pustinja. Ovaj manastir neobičnog imena leži gotovo potpuno skriven na ulazu u Pustinjsku klisuru, koju je usekla reka Jablanica. Nalazi se na platou okruženom gustom šumom, do kojeg je uzani strmi put stigao 1962. godine. Do tada je ovaj hram od turskih pohoda i osvajačkih razaranja branila uska staza duž Bele stene.

Sadašnja crkva je posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice, a sagrađena je na temelju starije, o čemu postoji mnoštvo dokaza dobijenih tokom konzervatorskih radova. U literaturi se postojanje Vavedenjske crkve pominje čak u 12. veku. Osobenosti arhitekture ove crkve čine zidani ikonostas i divne freske, iz 1622. godine, koje krase ne samo unutrašnje već i spoljne zidove. Sa zidova će vas posmatrati freske Sv. Simeona, Sv. Kozme, Sv. Save, zatim prelepa freska Sv. Jovana Krstitelja, Sv. Dimitrija i Sv. Đorđa, gde je Sv. Jovan Krstitelj prikazan sa krilima, što se retko može videti u freskoslikarstvu srpskih manastira. Teško je nabrojati sve ove izvanredno očuvane freske, ali vredi se zadržati i ispred „Uspenja Presvete Bogorodice“ i freske u oltarskoj apsidi Bogorodica Šira od nebesa i Pričešće apostola… Uostalom, kao i uvek kada obilazite neki od manstira, zamolite monahe i monahinje da vam ispričaju ponešto o istoriji crkve, ako ih time ne ometate u molitvi ili njihovim dnevnim obavezama u suprotnom kupite brošuricu o crkvi u kojoj se nalazite, sedite u manastirsko dvorište, pored izvora i cveća i čitajte (dok gledate) polako o duhovnoj lepoti i istoriji koja navire iz svakog kamena i drveta. Ovde se vreme broji vekovima, za razliku od naših užurbanih života gde ni minut više nije dovoljno mala jedinica za vreme. Tako se u manastirskom dvorištu nalazi i stablo bora, zasađenog još 1848. godine (koje je, eto, ušlo u svoju 160-u godinu!)

Naravno da bi se u lepoti ovoga kraja moglo još dugo uživati. Rečni brzaci, pećine i šumske stazice, seoski turizam… možda vas navedu da se ovde vratite na duže, ili odložite odlazak na Taru za neki drugi dan? Ali dobro, to ipak zahteva malo više planiranja (možete baciti pogled i na sajt www.valjevo-turist.co.rs) a mi nastavljamo da se penjemo na Debelo brdo.

Ubrzo se stiže na Pašinu ravan, gde se može zastati zbog jagnjetine, ukoliko ste do sada ogladneli. Iako su pojedine deonice puta sa dosta krivina i uspona, ipak od Valjeva do Bajine bašte ukupno ima samo malo više od 60 kilometara, pa vas vožnja neće previše zamoriti. Svuda oko vas su divni pejzaži, pa uvek možete parkirati auto i uživati u pogledu. Vrlo brzo put počinje da se spušta i vijuga ka dolini Drine. Negde u blizini mesta Rogačica, postoji odvajanje za mesto Dub, gde se nalazi crkva – brvnara, sagrađena verovatno krajem 18. veka. To je jedna od najvećih drvenih crkava, koje su imale važnu ulogu u očuvanju nacionalnog identiteta Srba (poslednje podignuta drvena crkva može se inače videti u Kusturičinom Drvengradu!). Ovakve crkve brvnare su podizane daleko od turske vojske, a često se dešavalo da ni meštani susednih sela nisu znali za njihovo postojanje. Po potrebi su se mogle i premeštati, pa su u narodu bile poznate i kao „leteće crkve“. Po čemu je još zanimljiva ova crkva? Pa, po zbirci ikona, poreklom iz ruskih provincijskih radionica sa kraja 18. i početka 19. veka. Prestone ikone su veoma lepe, verovatno zbog ugleda koji je Hadži Melentije uživao u Rusiji (crkva u Dubu je bila metoh manastira Rača, gde je Hadži Melentije (Stefanović) i sahranjen). Još jedan neobičan detalj – u crkvi postoje 4 drvena hrastova svećnjaka, napravljenih od jednog komada drveta (po skoro dva metra visine). Ovakvi svećnjaci bi verovatno odlično pasovali uz čuvene „ratarske sveće“ od po pedesetak kilograma kakve se prave svake godine za manastir Tronoša.

Uzgred, prolazak kroz Dub znači i malo duži put. Druga varijanta je da pratite Drinu, i, ako vas ne privuče neki od simpatičnih restorana na samoj obali reke, uskoro ćete ući u Bajinu baštu, posle nekih 170 kilometara puta od Beograda. Njen najstariji deo je iz 19 veka, a sam grad nije mogao biti izgrađen na lepšem mestu – pored zelene Drine, podno još zelenije Tare… Zavisno od vaših planova, možete se smestiti i u ovom simpatičnom mestu; u čijem centru se nalazi hotel krajnje neočekivanog imena – Drina! U jednom nedeljniku skoro je izašla predivna ponuda ovoga hotela, gde se tokom leta nudi 7 punih pansiona za 11.000 dinara, a svaki dan je osmišljen u najboljem duhu ovdašnjeg gostoprimstva – te ćete odavde moći da pravite izlete i ka Drvengradu, manastiru Rači, Perućcu, da se spuštate Drinom, da odete do jezera Zaovina na Tari… (telefon hotela 031-863464 i 031-682451)
Kada ste u Bajinoj bašti, a nastavljate ka Tari, imate dve mogućnosti – da krenete uzbrdo ka Kaluđerskim barama, ili da nastavite uz Drinu ka Perućcu i da se odatle popnete na Taru, do čuvenog Mitrovca. A možete i da krenete jednim putem, pa da se vratite na drugi – u tom slučaju, krenete par kilometara ka Kaluđerskim barama i Kremni, i posle nekog vremena odvajate se desno ka manastiru Rači. Put do manastira je stvarno u veoma lošem stanju i morate krajnje pažljivo da vozite. Ali kakva je to žrtva da se vidi jedan od najlepših i najčuvenijih srpskih pravoslavnih manastira? Nikakva!

Manastir Rača je zadužbina kralja Dragutina, gde je znalo da boravi i više od 300 monaha. Inače, kralj Dragutin je budućim pokolenjima ostavio dva prava bisera – manastire Raču i Tronošu, koji su i dan danas hramovi duhovnosti – i posle sedam stotina godina, ljudi im se dive i obilaze ih. Naravno, kralj je bio ktitor i manastira sv. Ahilija u Arilju, a po drugim izvorima, kao ktitor Tronoše se pominje njegova žena Katarina. Zanimljivo je i jedno, još starije predanje koje kaže da je prvobitno mesto na kome je podignuta Rača bilo tamo gde je danas manastir Soko (blizu Ljubovije, zadužbina episkopa Šabačko-valjevskog Lavrentija), ali su ga Turci na tom mestu, zar treba reći, srušili. Šta bi drugo. A kaluđeri su sačuvali sve što se moglo sačuvati i osnovali novi manastir. Dokazi? Pa, u narodnoj pesmi „Miloš u Latinima„, pesnik kaže:
Da vidite Raču manastira,
Kraj Sokola ukraj vode Drine,
Zadužbinu Kralja Dragutina
Da vidite, pa da se divite…

Inače, kao što se to uvek kazuje za Žiču, tako se i za Raču može reći da je uvek delila sudbinu srpskog naroda – rušena, paljena, pljačkana… Osim zlatnog perioda do Velike seobe i kraja 17. veka, sledeći period rasta i obnavljanja Rače došao je tek 1795. godine, kada su tri jeromonaha, Melentije, Josif i Isaija došli iz vaskrsle Tronoše, da to učine i sa ovim manastirom. Za samo godinu dana je podignuta nova crkva, a Hadži Melentije Stefanović dobio je čin arhimandrita. Po slomu Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, Turci su poubijali i zapalili i monahe i ikonostas i ikone, – sve osim časne trpeze koja se i danas čuva u riznici manastira. I Austrougarska u Prvom, i Nemačka i Bugarska u Drugom svetskom ratu, takođe su na ovoj svetinji iskaljivali svoj bes…

Crkva je inače posvećena Vaznesenju Hristovom. Sa desne strane kod ulaza u crkvu, može se videti spomenik i grob Hadži Melentija.
Obavezno obiđite manastirsku riznicu, izuzetnu na svaki način. Tu su knjige račanskih monaha prepisivane u čuvenoj račanskoj školi. Zahvaljujući bratstvu manastira i naročito igumanu Platonu Milojeviću, tokom Drugog svetskog rata ovde je čuvano i sačuvano Miroslavljevo jevanđelje (danas se nalazi u trezoru Narodnog muzeja u Beogradu, a više o njemu – možete saznati u nedavno, premijerno prikazanom filmu). U samoj crkvi se nalaze i svete mošti kralja Dragutina (ili Svetog Teoktista)… Zahvaljujući uticaju koji su račanski monasi doneli iz izbeglištva, iz manastira Beočin i fruškogorskih manastira, sam ikonostas i freske predstavljaju primer prodora ikonopisanja i freskoslikarstva iz prekosavskih i prekodunavskih oblasti, koje se retko mogu videti u drugim staroraškim krajevima i manastirima.
A nije naodmet da zavirite u radnju u manastirskom dvorištu i da za uspomenu kupite neku od mnogih zanimljivih knjiga o Rači i iz Rače, a tu su i vina, višnjevače, orahovače… Prava pića za slavsku trpezu.
Toliko o Rači. Ni u deset ovakvih putopisa ne bi stalo sve ono lepo i važno što je vezano za istoriju i sadašnjost ovoga manastira. Roditelji, deco, knjige u šake (ili miša u ruke, pa na Internet) i čitajte o veličanstvenoj Rači.

Dakle, ako ste se svuda zadržali po malo, ako ste ručali negde uz Drinu ili ako ste se umorili, od Rače se vraćate tih 4-5 kilometara do glavnog puta, na pravac za Kaluđerske bare (gde su i hotel Omorika, Javor, Beli bor, apartmani Zeleni Čardaci…) ili, ako vam je dobro prolazno vreme, vratite se još malo unazad, do Bajine bašte, i, uz poznatog vodiča – Drinu, nastavite do Perućca. Drina, pa Drina! Ali to je tako lepa reka – čista, brza, velika, neverovatno zelene boje… Malo geografije – ova reka nastaje u Šćepan polju, od reka Tare i Pive i fali joj samo 4 kilometra i 100 metara pa da bude dugačka 350 kilometara. Ali Sava se isprečila kod Šapca i eto… Drina je svašta pravila dok je nisu obuzdali branama i veštačkim jezerima. Čuveni „povodanj“, velika poplava („Na Drini ćuprija“) dogodila se 1896. godine, kada je poplavljen i čuveni most u Višegradu, dok je te iste godine Ljubovija bila potpuno uništena. Sam kanjon Drine, dubine 700-1000 metara, predstavlja po tome šampiona u Srbiji, a zauzima i visoko treće mesto u svetu (posle kanjona Kolorada (1800 m) i Tare (1300 m)). Još malo biologije – najpoznatija riba Drine je mladica, a tu su i potočna pastrmka, lipljen… Kapitalci mladice dostižu i preko 10 kilograma, a prirodno mrestilište ove ribe je reka Trešnjica, desna pritoka Drine…
Do Perućca imate 13 kilometara, a tu ćete videti hidroelektranu B. bašta, i akumulaciono jezero nastalo zbog ove brane. Tako je sada jezero dugačko 52 km (sve do pomenutog mosta u Višegradu), duboko je i do 70 metara, a snaga hidroelektrane je 368 MW i najveći je objekat za proizvodnju struje na Drini (Pitate se čemu ovi stručni podaci u jednom putopisu? Pa jednostavno, pisac je elektroinženjer!). U Perućcu, na lokalitetu Mramorje, postoji srednjevekovno groblje, ispunjeno nadgrobnim spomenicima – stećcima, koje je zaštićeno kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Ako u ovaj kraj dođete leti (jul i avgust), ponesite kupaće kostime – na jezeru postoji plaža na splavovima; a možete i malo ploviti brodom po jezeru – kako vam drago.
Pošto smo već pominjali Višegrad, tj. Republiku Srpsku, tj. Bosnu i Hercegovinu – ako se zaželite i međunarodnog turizma, a imate više od 18 godina, dovoljna vam je i lična karta. Ali ako putujete sa decom, za njih su potrebni pasoši, tako da se pripremite na vreme…

Još par reči o Perućcu – tu je čuvena rečica Vrelo, dugačka 365 metara, pa je zbog toga zovu „reka od godinu dana“… Sam izvor je ograđen zbog obližnjeg ribnjaka, ali to vas ne sprečava da uživate u predivnom pogledu i šetnji uz rečicu. I mali vodopad preko koga se Vrelo uliva u Drinu je nešto što ćete sigurno poželeti da zabeležite svojim foto-aparatom. Vratimo se malo stvarima koje život znače – na istom tom „ušću“, nalazi se i restoran- imenjak („Vrelo“), sa velikom terasom gde vas čekaju riblji specijaliteti. Trebalo bi da u junu počne sa radom vila „Drina“ (ovde se manje-više sve zove „Drina“), objekat sa 4 zvezdice, 12 soba i dva apartmana (VIP gosti?), koji se nalazi nedaleko od vodopada.

Od Perućca vodi put dalje uz jezero, i posle neka dva kilometra, videćete odvajanje za Mitrovac na Tari. Ako nastavite pravo, doći ćete do hotela „Jezero“, gde možete prenoćiti i uživati u zelenim šumama po padinama Tare koje se neverovatno strelovito dižu iz ove doline. A možete i popiti kaficu i ustremiti se konačno ka cilju! Pogrešno! Džabe ste čitali ovoliki putopis… Na cilju ste sve vreme puta, još od kada ste u Beogradu seli u kola, i svaki manastir, svaki vidikovac i restorančić su bili pravi pravcati cilj!

Dakle, uživajte i dalje u svom putovanju, i u laganoj vožnji ka vrhovima Tare, uz fantastičan pogled na Drinu i jezero Perućac. Uživajte u svakom momentu svoga odmora, upravo sada, baš ovoga trenutka, jer – prošlost je prošla, a budućnost još nije počela!

Sledi: Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo) >>>

Tweet

The post BEOGRAD – TARA, jedno putovanje (prvi deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Kamena gora nalazi se nadomak Prijepolja u blizini državne granice sa Crnom Gorom. Do nje se dolazi tako što sa čuvene magistrale koja vodi ka moru (pogledajte čkanak:ViaBalkans ekspedicija Beograd – Crnogorsko primorje) skrenete ka Pljevljima. Vozite sledećih 10-ak km ovim putem a potem se odvajate desno gde nakon sledećih 10-ak km stižete u srce prelepe Kamene gore.

Da saznate kako iz Crne Gore stignete do Kamene gore pogledajte članak „ViaBalkans ekspedicija Herceg Novi – Beograd„

Kamena gora je, bar za sada pošteđena masovnog turizma i komercijalizacije tako da zaista predstavlja oazu i idealno mesto za aktivan odmor. Kamena gora leži na velikom prostoru na različitim nadmorskim visinama od od 800 do 1496 metara.

Naročita znamenitost ovog kraja je najstarije drvo bora u Srbiji, čuvenijeg pod imenom „Sveti bor“. Zašto su ga Kamenogorci prozvali svetim može se zaključiti iz činjenice da je star preko četiri veka, da ga ne skrnave ni ljudi ni više sile – gromovi iako se nalazi potpuno usamljen na vrhu brda (idealni uslovi za udar groma). Gotovo je neverovatna činjenica da mu iz jedne grane raste drugo drvo, smrča. Kako je i na koji način seme ove smrče uspelo da pusti korene u Svetom boru nikome nije baš najjasnije… Postoji i legenda da se negde, duboko u stablu Svetog bora, čuva tri veka stara poruka, koju su ostavili preci današnjih Kamenogoraca… Ova misterija interesuje mnoge ljude ali nikome ne pada na pamet da oskrnavi moćnog starca…

Na fotografiji koja se nalazi na početku teksta prikazana je jesenja idila Kamenogorskog kraja koja izgleda pomalo nestvarno no nije u pitanju nikakva montaža ili primena „Photoshop“ efekata već se tajna krije u činjenicu da su na ovoj planini izmešane četinarske, hrastove, bukove, i brezove šume koje u ranu jesen daju bogat spektar šarenih boja…

Kamenogorski kraj je prebogat bistrim izvorima i vodenim tokovima. Kažu da na području Kamene gore ima preko 100 izvora (preciznije 108) koji dodatno pojačavaju lepotu i atraktivnost ovog kraja. Selo je potpuno autentično sa originalnom i nenarušenom arhitekturom, starim drvenim kučama i pratećim objektima razbacanim po zaseocima. Najatraktivniji zaseok je Guvnište. Na Guvništu postoji grupa starih kuća (guvna) od drveta (brvana i dasaka) koje čine etno muzej na otvorenom iznad Kamničke reke.

The post Kamena gora, najlepše selo Srbije first appeared on Beautiful Serbia.

Na području Ovčarsko – kablarske klisure termo – mineralni izvori, reke i jezera imaju veliki značaj kao hidrografski objekti. U erozivnom proširenju, lekoviti mineralni izvori Ovčar Banje potiču iz dubinskih tektonskih razloma. Minerlna voda Ovčar Banje ima temperaturu od 35-38ºC, po sastavu je jodna i slabo sumporovita. Ima velik spektar delovanja i preporučuje se za lečenje reumatizma, sportskih povreda, kožnih bolesti, povreda mišićnog tkiva i dr. Treba napomenti da se Ovčar Banja nalazi na 18 km zapadno od Čačka, u ‘’srcu’’ Ovčarsko – Kablarske klisure, u oazi zelenila, mira i tišine. Na ovom poodručju nalazi se i Banja Gornja Trepča tj. Atomska banja, nadaleko poznata po lekovitoj termomineralnoj vodi vulkanskog porekla, koja uspešno leči mnoge reumatske, neurološke, psihijatrijske bolesti, a podstiče i regeneraciju nervnih tkiva.

View Larger Map

Zapadna Morava nastaje spajanjem Golijske Moravice i Ćetinje u požeškoj kotlini. Duga je 210 km, njena dubina zavisi od vodostaja i kreće se u blizini grada od 0,4-2 m, dok u virovima nizvodno od klisure dostiže dubinu od 6m. Po izlasku iz klisure Zapadna Morava postaje ravničarska reka, sa virovima i lepim peskovito – šljunkovitim obalama tako da je tokom leta pravi raj za kupače i ribolovce. U avgustu se u blizini Ovčar Banje organizuje plivački maraton a atraktivno je i splavarenje.
Kamenica je leva pritoka Zapadne Morave, uliva se u nju na 500 m nizvodno od jezera Međuvršje. Voda joj je bistra i čista, pogodna za kupanje i ribarenje.
Jezero Međuvršje najveće je jezero na Zapadnoj Moravi, nastalo je pregrađivanjem brane visoke 32 m, na izlazu iz klisure. Za vreme visokog vodostaja dostiže dužinu od 11 km a dubinu od 23 m. Na desnoj obali postoji ribolovačka staza na kojoj se održavaju takmičenja ribolovaca. Turisti se mogu odmoriti i uživati u nekim od restoran-splavova duž obale ili mogu izabrati prijatu i ugodnu plovidbu čamcem po jezeru. Ovčarsko – kablarsko jezero je nastalo podizanjem brane visoke 12 m, smešteno je nizvodno od železničkog mosta u Ovčar Banji. Voda iz jezera se tunelom odvodi do hidrocentrale ‘’Ovčar Banja’’. Elektrana je pod zemljom, puštena je u pogon 1954.g. Zbog velikog zasipanja nasipom, zapremina jezera se smanjuje i ono gubi prvobitan značaj, i postaje manje značajno za proizvodnju energije. Jezero Parmenac je izgrađeno na Zapadoj Moravi u blizini sela Parmenac. Glavna namena mu je bila navodnjavanje plodnih obradivih površina, ali svoju pravu funkciju gubi zbog velikog zasipanja nasipom. Obala mu je prilično uređena, tako da su sportski ribolovci često posećuju.
Na području Ovčarsko – kablarske klisure nalazi se 361 vrsta iz 73 familije koje čine kopnenu floru, koje zajedno sa florom reke i jezera čine oko 600 biljnih vrsta, što ovo područje čini neiscrpnim izvorom za proučavanje. Zaštićeno područje klisure bogato je faunom, registrovano je 137 vrsta ptica, 19 vrsta sisara, 8 vrsta gmizavaca i 18 vrsta riba iz 6 familija. Zbog velikog broja vrsta ptica, ovo područje se nalazi na listi važnih područja ptica u Evropi (IBA u Evropi, Puzovac i Grubač 2000).

Područje Ovčarsko – Kablarske klisure je značajna kulturno – istorijska celina sa brojnim manastirima i crkavama. Manastir Blagoveštenje nalazi se na blagoj uzvišici iznad naselja Ovčar banje. Ne zna se kad je tačno podignut i ko su bili ktitori. Izgrađen je u raškom stilu i svojom arhitekturom je posle manastira Sv. Trojice, najlepši na ovom području. Crkva Svetog Save – Savinje je mala crkva pod stenom, podignuta 1938.g. Do nje se stiže strmom pešačkom stazom koja vodi od železničke stanice. Podno najstrmijih litica Kablara, u kamenom udubljenju, izvire voda, nazvana Savinom, veruje se da leči vid i glavobolju. Tu su i manstiri Ilinje, Jovanje, Nikolje, Preobraženje, Sretenje, Sv. Trojice, Uspenje, Vavedenje, Vaznesenje, Ježevica, Stenik i Vujan. Pećina Kađenica, nalazi se na desnoj obali Zapadne Morave, oko kilometar uzvodno od Ovčar Banje. Prilaz pećini je uređen, a glavna dvorana sa naznakama pečinskog nakita je i sakralno – spomenički prostor. Tu se nalaze dva kamena sarkofaga i Hristovo raspeće koji obeležavaju nemio događaj iz vremana Hadži Prodanove bune iz 1814.g. U pećinu se u tim teškim vremenima sakrila grupa ljudi iz okolnih sela, Turci su to saznali i na ulaz su poređali granje i slamu i zapalili. Svi ljudi koji su bili unutra su se ugučili ’’kadom’’ tj. dimom i otada ova pećina nosi naziv Kađenica.

Fotografije: Slađana Maksimović
Tekst: Slavica Blagojević

Tweet

The post Ovčarsko – Kablarska klisura first appeared on Beautiful Serbia.

Zlatibor je istovremeno letovalište, zimovalište i banja – prirodno lečilište. Nalazi se na pola puta između jadranskog mora (Crnogorskog i Dubrovačkog primorja) što mu dodatno pojačava atraktivnost i posećenost kao usputnoj destinaciji. Od Užica je udaljen 27 km, od Beograda 230 km.

Zlatibor je prostrana zatalasana visoravan je na prosečnoj visini od 1000 m. Oivičen je visovima obraslim raznovrsnom vegetacijom -naročito zlatnim borovima, smrekama i jelama – i vrhovima Tornik (1497 m), Murtenica (1480 m), Čigota (1422 m), Viogor (1281 m)…
a njene nepregledne mirisne i bujne livade i polja narcisa, ispresecali su mnogi potoci i rečice.

Foto: Miloš Vujnović

Tweet

Ostavite komentar na Fejsbuku

The post Zlatibor, Tornik first appeared on Beautiful Serbia.