Podrazumeva se da brojne turističke agencije Novi Sad u ponudi nemaju samo letnje, već i aranžmane koji mogu biti iskorišćeni u drugim periodima godine. Ponudom su obuhvaćeni i zimski aranžmani, ali i krstarenja i banjski turizam.

Najtraženiji aranžmani koje nude turističke agencije Novi Sad

Isključivo u zavisnosti od toga o kom periodu godine govorimo može biti definisano i koji su to aranžmani najčešće traženi, a koji se nalaze u ponudi konkretne turističke agencije Novi Sad.

Poznato je da mnogi srpski turisti najčešće biraju da letuju u Grčkoj, pa su u tom smislu letnji aranžmani za grčka letovališta najtraženiji pred početak sezone. Obično se srpski turisti odlučuju za letnji odmor u regiji Halkidiki i u Olimpskoj regiji u toj zemlji, a manji je broj onih koji biraju letovanje na grčkim ostrvima. Ipak, u zavisnosti od toga koje su turističke agencije Novi Sad u pitanju, zavisiće i ponuda destinacija u toj zemlji.

Pored mogućnosti letovanja u Grčkoj, u ponudi novosadskih agencija nalaze se i aranžmani za letovanje na području Hrvatske, Albanije i Crne Gore, zatim Turske, Tunisa i Egipta, a postoje i one turističke agencije Novi Sad koje imaju i aranžmane za italijanska i španska letovališta.

Aranžmani koje nude turističke agencije u Novom Sadu

Kako smo svi navikli da je letnji odmor manje ili više obavezan, to je i procentualno manji broj turista iz naše zemlje koji odlaze na skijanje. Međutim, turističke agencije Novi Sad naravno imaju i takve aranžmane u ponudi, tako da su dostupna i skijališta u našoj zemlji i u zemljama regiona, odnosno Evrope.

Banjski turizam je posebno atraktivan u novije vreme, tako da postoje turističke agencije Novi Sad koje u svojoj ponudi imaju i mogućnost jednodnevnih izleta ili višednevnog boravka u banjama na teritoriji Republike Srbije, odnosno Slovenije i Mađarske uglavnom.

A izuzev banjskog turizma, poslednjih decenija naročito su aktuelna putovanja, koja podrazumevaju obilazak evropskih prestonica i većih gradova, obično na evropskom tlu. Takozvane City break ture podrazumevaju obilazak Rima, Atine i Istanbula, ali i drugih znamenitih gradova u Evropi.

Daleke destinacije i egzotične su takođe u ponudi. Svi zainteresovani mogu odabrati turističke agencije Novi Sad koje u ponudi imaju aranžmane i za Tajland, Sejšele i Dominikanu, odnosno Ujedinjene Arapske Emirate, Zanzibar, Bali i druge daleke i egzotične destinacije.

Praznična putovanja i organizovani doček Nove godine takođe spadaju u atraktivniji deo ponude. Ništa manje atraktivna nisu ni krstarenja, koja se takođe nalaze u ponudi pojedinih agencija u nekadašnjoj Srpskoj Atini.

Dodatni benefiti turističkih aranžmana

Pored toga što će turisti biti rasterećeni prilikom odlaska na letnji ili zimski odmor, odnosno na bilo koju drugu vrstu putovanja, prosto zato što turističke agencije Novi Sad brinu oko celokupne organizacije, oni mogu da koriste i dodatne usluge, koje su takođe u ponudi. Jedna je njih podrazumeva uslužnu rezervaciju hotelskog smeštaja, ali i rezervaciju i prodaju avio karata.

U principu, turistički aranžmani mogu uključivati autobuski ili avionski prevoz, s tim što se turisti mogu odlučiti i za opciju odlaska na destinaciju sopstvenim vozilom, ukoliko je to tehnički izvodljivo, naravno. U zavisnosti od toga koji tip prevoza je u pitanju, odnosno kakve vrste aranžmana nude turističke agencije Novi Sad, biće definisani i uslovi putovanja i njihova cena.

Treba napomenuti i to da se u ovom srpskom gradu nalaze i agencije, koje se mogu pohvaliti ponudom zanimljivih krstarenja. Pojedine turističke agencije Novi Sad nude i mogućnost transfera do beogradskog aerodroma ili do aerodroma u Budimpešti, odnosno u suprotnom smeru, kao i usluge iznajmljivanja vozila po zahtevu klijenata.

Neke od njih, takođe su se specijalizovane i za kongresni turizam, odnosno za organizaciju sajmova i poslovnih seminara, kao i simpozijuma, a ima i onih agencija koje nude „ Team building “ putovanja, sa ciljem jačanja kolektivnog duha u okviru neke kompanije.

The post Kakve sve aranžmane u ponudi imaju turističke agencije Novi Sad? first appeared on Beautiful Serbia.

Kada se pomenu putovanja po Srbiji, retko kada će vam prva asocijacija biti Istočna Srbija. Kako kod nas „svi putevi vode ka Zlatiboru (i Kopaoniku“), treba imati barem malkice avanturizma a i entuzijazma (tj. voleti putovanja po našoj zemlji), da biste se zaputili ka Istoku.

Tura koju smo zamislili da obiđemo za tri dana prvomajskih praznika obuhvatala je:
– „skok“ autoputem do Požarevca,
– zatim levo-desno, preko Petrovca na Mlavi – do Kučeva,
– dalje nas je put vodio preko Majdanpeka do Negotina i Rajca,
– a zatim uz Dunav do Kladova, i dalje – Đerdapskom klisurom do Golupca, pa – nazad kući.

View Larger Map

Inače, ono „prvi deo“ u naslovu znači da će biti još tura po Istočnoj Srbiji, a prva sledeća je – od pomenutog Petrovca na Mlavi, jugoistočno – preko Žagubice do Bora, pa dalje do Zaječara i Gamzigrada. Za desert – Rtanj, pa Grza i onda, od Paraćina autoputem za Beograd.

„Prvomajska“ tura nije bila nimalo naivna – uključivala je 800 km puta, tj. puteva, u ne baš divnom stanju. Zato će, nažalost, vozači na putevima istočne Srbije mnogo više pažnje obraćati na rupe po putu nego na okolne, neponovljive pejzaže.

Da se na put krene za vreme prvomajskih praznika, bila je, valjda, logična odluka – a sa druge strane, za turističke saveze i radnike ovoga kraja bilo je, valjda, takođe logično da i oni praznuju i da se ne sekiraju mnogo što neko hoće da vidi turističke i prirodne lepote o kojima su zaduženi da brinu i da ih pokažu drugima. A i poneki hotel je baš pred praznike podigao cenu svojih usluga, iako je i prethodna cena (kako smo kasnije shvatili) bila previsoka za ponuđeni servis. Pored toga, trebalo je još skoro pola sata čekati na uključenje kod Bubanj Potoka i još 20 minuta da se izađe sa auto-puta. Ali, u odnosu na ono što se vidi na ovakvom putovanju, nijedna neprijatnost (kao gore pomenute) nije naročito važna.

Dan prvi

Požarevac i okolina, uključujući i Veliko Gradište sa Srebrnim jezerom, nalaze se svega sat-dva od Beograda (tj. lako su dostupni), te smo prioritet stavili na one istočnije krajeve. Projurili smo kroz Požarevac, potpuno opusteo tog prvoga maja, a gde su bili njegovi stanovnici, saznali smo vrlo brzo.

Prvi cilj na našem putešestviju bio je manastir Zaova, jedna od brojnih svetinja u ovom, braničevskom kraju. Do njega se stiže preko sela Toponice, starim carigradskim drumom, ili drugim, asfaltnim putem za Petrovac na Mlavi. Kako smo skrenuli na uzani put ka manastiru, počeli smo da se mimoilazimo sa više automobila nego što smo ih prethodno videli u celom Požarevcu. Osim što se tu nalazi manastir, tu je i malo jezero, konak, restoran, a sve zajedno čini (izgleda) omiljeno izletište Požarevljana, te uletesmo u pravi prvomajski uranak, sa stotinama (hiljadama) parkiranih automobila. Tako smo se, nekako, kroz dimnu roštiljsku zavesu i kakofoniju raznih muzičkih žanrova, probili do manastira…

Crkva je posvećena Jelici, sestri Pavla i Radula Radića, vazala kneza Lazara u Braničevu. Pošto je bila nepravedno oklevetana i optužena od strane svoje snaje, Jelica je doživela tužnu sudbinu da ju je rođeni brat vezao konjima za repove i tako joj presudio. Kada je Pavle potom saznao da je nepravedno usmrtio svoju sestru, pokajao se, kaznio na isti način svoju ženu, Jeličinu snaju i zauvek napustio i svoj dvor i svoje bogatstvo i imanja… Kasnije je sam knez Lazar naredio da se na grobu Jeličinom podigne crkva, koju je narod kasnije krstio u zaovinu crkvu ili – Zaovu. Krajem 15. veka, Turci su do temelja porušili ovu crkvu, da bi tek posle nekoliko vekova, najverovatnije krajem 18. i početkom 19. veka, u doba Karađorđa, crkva ponovo bila podignuta. U obnavljanju su kasnije učestvovali i Knez Miloš Obrenović, a i knez Aleksandar Karađorđević.
U crkvi se mogu videti zaista lepe freske, kao što su Bog Svedržitelj – na crkvenom svodu kao i Usekovanje glave Svetog Jovana Preteče, zanimljivu po tome što je freskopisac prikazao Irodijadu, ženu Irodovu – u srpskoj građanskoj nošnji 19. veka, kakva se tada nosila u Požarevcu.
U crkvi se nalazi i Jeličin grob, iznad koga je i slika koja prikazuje kako četiri bela konja rastržu nesrećnu ženu. U sredini slike se, u vojvodskom odelu, nalazi njen brat.
U blizini crkve nalazi se i izvor Svete Petke, a na jugoistočnoj strani, 300 metara udaljen, nalazi se i izvor Šopot. Narod ovoga kraja smatra ove izvore, naročito Šopot, lekovitim.

Spustivši se kolima istim putem kroz šumu do glavnog puta za Petrovac, nastavili smo još petnaestak kilometara do skretanja za sledeći manastir, Bradaču, kod sela Crljenca i Kule (put iz Kule je pristupačniji, mada se malo vozi po makadamu i zemljanom putu). I ovaj manastir je vezan za smrt sestre Jelice, pa smo iz knjižice o manastiru Bradača doznali i za ovo narodno predanje: „na mestu gde je palo samo telo sestre Jelice, sagrađena je crkva Zaova, gde su ispale njene oči, sagrađena je crkva Sestroljin, gde je njena ruka pala sagrađen je manastir Rukumija, a tamo gde je njena donja vilica sa bradom pala, sagrađen je manastir Bradača…“ (Sestroljin i Rukumija su takođe u okolini Požarevca).
Prvi podaci o ovom manastiru potiču iz polovine 16. veka, kada je to bilo veoma živo i aktivno mesto. Ktitor manastira Bradače, posvećenog prazniku Blagovesti Presvete Bogorodice, bio je jedan od vlastelina kneza Lazara. Manastir je kasnije oko dva i po veka bio u ruševinama, da bi konačno bio obnovljen 1997. godine. Ispod manastirske crkve i zvonare, na zapadnoj strani, nalazi se i česma sa lekovitom vodom, za koju se tvrdi i veruje da je izlečila mnoge bolesnike.
Nedaleko od crkve, niče novi konak. Primio nas je i ugostio ljubazni Teoktist, na čemu smo mu veoma zahvalni. Uspomena i opšti utisak o nekom manastiru utoliko su lepši i jači ukoliko tamo naiđete na one monahe koji, široka srca, imaju vremena i za putnike namernike.

Put je dalje vodio ka Petrovcu na Mlavi, odakle smo se odvojili ka Kučevu, bacivši sa setom pogled ka putu za Žagubicu, Gornjak, Bistricu, Krepoljin… Odavde se polako izlazi iz ravnice a zatim kreće blagi uspon ka Kučevu i kasnije Majdanpeku, dok vas, sa desne strane, sve vreme prate Homoljske planine.

Nekih 7 kilometara posle Petrovca, dolazite do skretanja za selo i manastir (i reku) Vitovnica, gde se, po ko zna koji put, vidi kakav su talenat imali srednjevekovni vladari, narod i Crkva da pronađu mesta gde izgrađene crkve ne možete nikako zamisliti odvojeno od okolne prirode (a ni obratno), i koji kao da su tu oduvek, isto koliko i okolne šume, stene, rečice…
Ovde se nalazi grob anonimnog monaha Sinaita, jednog od Sinaita (monaha sa Sinaja) koji su, bežeći pred Turcima, došli u Srbiju i tu se naselili – za vreme cara Lazara i njegovog sina despota Stefana Lazarevića. Vitovnica spada u najstarije manastire Braničevske Eparhije, i potiče iz 13. veka. Malo niže od crkve, protiče reka Vitovnica, koja u tom delu zapravo vijuga kroz pravi pravcati mali kanjon, i preko maloga slapa otiče dalje niz obronke Homolja. Tu se nalazi i lekoviti izvor Svetog Jovana, sa ikonom Sv. Jovana Preteče urezanom u stenu iznad izvora. Na istočnoj strani od manastira uzdiže se jedna stena, gde je po predanju bila crkvica, čiji se ostaci još mogu videti i koja je služila monasima za bogosluženje čak i daleko pre formiranja manastira. Vitovnica je zadužbina kralja Milutina, a podignuta je u znak pobede nad bugarskim odmetnicima koji su dugo ugrožavali čitav kraj. Vitovnica je tada označavala granicu, krajnju tačku srednjevekovne srpske države. Crkva je posvećena Uspenju Presvete Bogorodice.

Na dva kilometra od manastira nalazi se lokalni ribnjak – sa hiljadama pastrmki svih veličina. Međutim, ako vidite da je nedavno padala kiša (ili se sprema da padne), bolje da ne idete ovim – ne samo lošim nego i uzanim putem. Ako je u izgledu suvo vreme, onda možete sebi priuštiti tu vožnju. Sa druge strane, zaista je reč samo o ribnjaku – dakle ništa od ručka ili večere na licu mesta, već svoj „ulov“ jedino možete poneti kući i tamo ga spremiti. U nekoliko kaskadnih bazena brčka se više generacija pastrmki, a one najveće imaju između sedam i deset kilograma i služe uglavnom za mrešćenje. A kakav bi to ručak bio!

Istim putem se vraćate na put Petrovac – Kučevo, a odatle imate još nešto manje od trideset kilometara do Kučeva. Put prolazi kroz divne predele, a pošto prođete kroz Kučajnu, ostatak puta je u apsolutno katastrofalnom stanju. Možda je nedavno tu ukopavana neka cev, ali po stanju preostalog asfalta ne bi se baš reklo da je išta ovde skorije rađeno. A možda su samo probijeni neki rokovi? Ko zna, ali izgleda da danas svaki gradić ima svog gradskog menadžera…
Kada prolazite ovim putem, ne biste nikada saznali (jer nema nikakve table) da je samo nekoliko kilometara dalje jedna od najlepših pećina Srbije – Ceremošnja (a tu je i Ravništarka). A mi, pošto smo već dovoljno videli prvoga dana, krenuli smo ka (ranije rezervisanom) smeštaju u hotelu „Rudnik“ u Kučevu.

Samo Kučevo je malo mesto, ovom prilikom dodatno opustelo zbog prvomajskih praznika, sa ponekim kafićem, kafanicom, radnjicom… Teško da bi vas ovde išta privuklo da ostanete duže nego što morate. Kučevo se nekad davno (za vreme Rimljana) zvalo Guduskum, pa od šestog veka Kučevo, dok se u prvom turskom katastru (posle pada Smedereva) pominje kao Kruševica. Zatim je neko vreme Kučevo zvano i Gornja Kruševica da bi konačno 1886. godine došlo ponovo u posed svog starog imena.
Probali smo te večeri da pronađemo (reklamiranu u prospektima turističke organizacije) Kučevsku (ili Zvišku) potajnicu – mesto gde voda iz jednog izvora izvire nejednakim intenzitetom u različitim vremenskim trenucima i periodima. Zvučalo je zanimljivo, a na kraju smo jedva našli (raspitujući se okolo) nešto što, manje više, ne liči ninašta – pored napuštenih, u korov zaraslih objekata neke stare ciglane, cementare, šta li je već. Odmah pored protiče (zlatni?) Pek, a kad smo kod zlata, Kučevo skoro da izgleda kao neko mesto na Divljem Zapadu u kome se nedavno saznalo da je zlatna žila iscrpljena…

Dan drugi

Nekako smo prespavali i brže-bolje ujutru napustili naš skupo plaćeni smeštaj, te se zaputili nazad do pećine Ceremošnja. Pored same pećine nalazi se mali restoran, i zahvaljujući domaćinu, Ljubiši Trailoviću, koji je istovremeno i vodič kroz pećinu, uspeli smo u našoj nameri. Ulaz u pećinu inače košta 150 dinara. Nažalost, pećina Ravništarka je pod „upravom“ turističke organizacije Kučeva, pa se, verovatno, može videti samo radnim danom od 7 do 3?

Ceremošnja je dugačka 775 metara, a za turiste je na raspolaganju nekih 440 m. U ovoj pećini su se nekada skrivali hajduci i narod od Turaka, a u kraju je poznata i kao Jovanova pećina (po vlasniku celoga okolnog imanja).
Pećina je bogata nakitom (stalaktitima i stalagmitima) a priroda se ovde zaista veselo poigrala, pa možete videti i mladu Vlajnu sa mladoženjom (a i sa tastom i taštom), i Solunske ratnike, i opanak Kraljevića Marka (kad je hodao ovim krajem pa mu je noga propala u pećinu), pa čak i, uz diskretnu crvenu svetlost, Isusa Hrista izvajanog u kamenu (krečnom kalcitu). Kao i u svakoj drugoj pećini, i ovde žive slepi miševi, koji vam povremeno zalepršaju oko glave. E sad, ovo je već istok Srbije, pa je tu blizu i Rumunija, a tu je onda i grof Drakula (vampir, šišmiš!) – i ko zna koliko taj grof može da preleti za jednu noć u potrazi za klopom? A opet, sad kad mu turisti dolaze u zamak, na noge, zašto bi pikirao čak do kučevskih pećina?
Inače, Ceremošnju čini i jedna od najvećih pećinskih dvorana u Srbiji, kako kažu neverovatno akustična.

Uzgred, sećam se, opet iz Grčke, jedne mnogo manje (ukrasima siromašnije, a takođe akustične) pećine na ostrvu Kefaloniji. Ali tu se karta plaćala nekih 5 ili 10 evra, a svuda okolo bile su radnjice, suveniri, prospekti, razglednice, restorančići, sladoledi – pa obično tu ostavite mnogo više novca od onoga što ste planirali. A na sve strane stoje putokazi za turiste (ne možete da je promašite kojim god putem dolazili). Koliko bi Grci para naplatili (uzeli) na jednoj pećini kao što je Ceremošnja, ne usuđujem se ni da pomislim. A da bi uzeli, uzeli bi…

Naš vodič Ljubiša nam je, uz kaficu posle obilaska pećine (kafa 20 dinara!), pričao kako speleolozi nisu mogli nikako da otvore prvi planirani ulaz u pećinu (na koji se od restorana nailazi s desne strane, dvadesetak metara pre današnjeg glavnog ulaza) jer je na tom mestu sve vrvelo od zmija. Međutim, zbog dosadnih turista zmije su digle ruke (repove) i otišle na mirnije mesto. A ovde se može ugledati poneki daždevnjak, crn sa žutim prugama, koga ponekad stavljaju na nedra – za sreću, kako se (suje)veruje u ovim krajevima.

U svakom slučaju, cela Istočna Srbija obiluje divnim pećinama, a najveća i najduža je (ali samo po legendi) pećina po imenu Gaura rau, ili „Pećina smrti“. Jedan njen kraj nalazi se negde na Miroču, a drugi kraj izlazi s one strane Dunava, u Rumuniji. Onome ko pronađe tu pećinu iz legende, treba otprilike tri dana da prođe od ulaza do izlaza!
Vraćajući se putem ka Kučajni, videli smo jednu kuću, par stabala i mostiće preko rečice, ukrašene raznobojnim tračicama. Pročitali smo ranije po nekim drugim putopisima da je to lokalni običaj da se pomogne nedavno upokojenim dušama da lakše pronađu svoj put…

Dalje smo prošli pored malog, Kučajnskog jezera, sa isto tako malim vodopadom – a, svuda unaokolo nalazili su se rascvetali jorgovani. Dakle, i ovde se, kao i između Raške i Kraljeva, nalazi – dolina jorgovana.

Inače, još je car Hadrijan imao zlatne rudnike u Kučajni i pravio zlatnike sa svojim likom (negde 128. godine naše ere). Malo dalje od Kučeva prema Majdanpeku nalazi se arheološko nalazište i muzej rudarstva „Kraku Lu Jordan“, a mi smo uspeli da vidimo samo neku tablu sa tim nazivom, pored puta – ali niti parkinga, niti staze, niti igde ičega – a pošto su i tu vladali prvomajski praznici – nismo ni pokušali da potražimo to mesto. U obližnjem mestu Neresnica postoji i letnjikovac Aleksandra Karađorđevića (malo smo se provozali, i ušli u centar Neresnice, ali pošto – opet, nije bilo nikakvog putokaza ili table za letnjikovac – poučeni dotadašnjim iskustvima, vratili smo se na glavni put). Tu je, uzgred, i jedini primer neke nove investicije u kraju – fabrika vode „Duboka“.

Po pravom prolećnom pljusku vozili smo se do Majdanpeka. Kada sa ove strane idete ka tom gradiću, prvo nailazite na džinovsku rupu (površinski kop) na čijem dnu se nalazi pravo jezero (podzemne vode, kišnica…) a zatim na sam grad. Zadržali smo se malo u glavnoj, tranzitnoj ulici, ne bismo li ušli u trag turističkom vodiču koji bi nas proveo kroz obližnju (2 km udaljenu) Rajkovu pećinu. Vrata od turističkog biroa bila su zaključana, prodavačice iz susedne radnje rekoše nam da su „malopre videle tog dečka“, a potraga za vodičem nije nam uspela čak ni uz pomoć policije – koja nas je obavestila „da su praznici“! Dobra informacija zlata vredi!

Ipak smo se provozali do pećine, a uspeli smo jedino da vidimo „plastificirane“ padine obližnjeg izletišta naslonjenog na ulaz u Rajkovu pećinu (inače dugačku skoro 2,5 kilometra). Da pojasnim – svi okolni proplanci i travnjaci bili su prekriveni milionima praznih plastičnih flaša i kesa od jučerašnjeg (očigledno uspešnog) obeležavanja praznika rada. Bruka!

Ceo Majdanpek se, inače nalazi na velikoj uzbrdici (ili nizbrdici ako dođete iz suprotnog smera) i, na prvi pogled, izgleda simpatičnije od Kučeva (što i nije veliki uspeh), a posle malo lutanja usled konfuznih putokaza, nađosmo put ka Negotinu i nastavismo dalje.

Na izlazu iz Majdanpeka pored puta se može primetiti veliki broj ciglom ozidanih peći, gde se pravi najbolji ćumur u Srbiji. Kažu da ćumurdžija ima po celoj Negotinskoj Krajini, a kao sirovina se koristi samo slomljeno granje, osušeno drveće i korenje, tako da su ove zanatlije pravi zaštitnici životne sredine. Pošto je ceo homoljski i negotinski kraj bogat predanjima, bajkama i magijom, da pomenemo i Lešija ili Lesnika, duha koji gospodari šumama i zverima i koji se javlja u liku pastira. Lesnik pazi da se ćumurdžijski zanat radi kako su to i pradedovi i čukundedovi radili… inače… samo vas vile, lepe devojke, zlatnih kosa i sa krilima, mogu spasiti od tog šumskog čuvara.
Peć, koja je ozidana od 1200 cigala od blata, svakih petnaest dana proizvede sto velikih džakova ćumura. Od metra drva – sto deset kila ćumura.
Za one koji bi se do sada već umorili, postoji varijanta da se preseče do Donjeg Milanovca i zatim, lagano, Dunavskom magistralom nazad do Beograda. Za nas, istrenirane, najlepši deo je tek počinjao…

Pozdravismo se sa Homoljem, a sada smo prolazili pored Malog Krša, Deli Jovana, Velikog grebena i Miroča u daljini… Iako je bilo za očekivati da se krivuda nekim planinskim putevima, sve je to izgledalo mnogo drugačije. Put je vodio preko mnogih visoravni, sa divnim pogledima i na levu i na desnu stranu. Osim što su putevi i dalje bili lošeg kvaliteta… Kada dođete do Štubika, imate odvajanje za Jabukovac, tj. za manastir Vratnu, ali tamo možete i kasnije, po povratku iz Negotina. Nekoliko kilometara pre Negotina, nailazi se na manastir Bukovo, mesto gde je osnovana prva vinodeljsko-voćarska škola, još aprila 1891. godine. Manastir se nalazi na samoj krivini lokalnog puta, a, nažalost, tu nekako vlada sindrom naselja „Kaluđerica“, pa se, pored jednog konaka, gradi i drugi – a sve to na malom prostoru… Šteta. Znam i da su Crkvi uzeta ogromna imanja (i nisu vraćena do dan danas) pa se često nema izbora do da se zida tik uz crkvu, ali… Bukovo je zadužbina kralja Milutina, po jednom, ili Svetog Nikodima Tismanskog, po drugom, ili nekog od vlastelina Istočne Srbije, po trećem predanju. Ovde je, na Đurđevdan 1912. godine, potpisana srpsko-bugarska vojna konvencija za rat protiv Turske – sa naše strane potpisnik je bio general Putnik.

Spuštajući se ovim putem, pruža se divan pogled na čitavu Negotinsku Krajinu, i na tromeđu Srbije, Rumunije i Bugarske. Pošto je bilo rano popodne, prošli smo kroz Negotin, prateći put ka graničnom prelazu Mokranje (u čemu ne bismo uspeli da nismo stajali i zapitkivali lokalne Negotince), i vozeći se pravcem ka Bugarskoj. Put izgleda kao (malo bolji) seoski put, ali eto, služi da se stigne u Evropsku Uniju! Negde blizu graničnog prelaza, posle prolaska kroz Kobišnicu ili, druga varijanta, kroz Bukovče, skreće se sa tog puta, prolazi podvožnjak i prati uzani put ka Rajcu. Zašto Rajac? Prvo, nije to onaj Rajac pored Ljiga, a drugo, tu se nalaze čuvene Rajačke pimnice (neko kaže i pivnice) – ali kako god rekli (pisali) – radi se o kućicama gde se proizvodi, čuva, pije (i prodaje) najbolje vino iz ovoga kraja. Ovim puteljkom se vozite nekih 12 kilometara, prelazeći 5-6 puta železničku prugu, sve do sela Rajac, da bi se zatim put odvojio u brda do samih pimnica. Osim Rajačkih, postoje još i pimnice u Rogljevu (selu na istom putu, malo pre Rajca), a postoje i Štubičke pimnice. Ali Rajačke su najpoznatije, ima ih najviše (blizu dvesta, od toga 95 u upotrebi) a prvi put se pominju u nekim spisima još 1713. godine (mada mnogi tvrde da su nastale sredinom 19. veka).
U centru ovoga prostora nalazi se glavni trg, sa prastarim dudom ispod koga je kamena trpeza, gde se stanovnici okupljaju za Spasovdan, Gospojinu i Svetog Trifuna, vinogradarsku slavu. U okviru pimnica postoji i jedan lep restoran (takođe „Sveti Trifun“) gde se može divno jesti i piti (po izuzetno povoljnim cenama) što smo obilato iskoristili. Svega je tu bilo, od lokalnog „belmuša“ (jelo od mladog sira i kukuruznog (ili pšeničnog) brašna), do šunke, prebranca, pečenja, jagnjeće sarmice, mariniranih šumskih pečurki…
A vina? Degustirali smo brojna vina, a i poneli nekih 10 litara gamea, vranca, rizlinga, šardonea i kaberne sovinjona… Cena vina je oko 130-150 dinara po litru, a ko se sprema na ovu stranu, neka ponese staklene balone ili staklene flaše da može, kako to dolikuje, da transportuje do kuće ove specijalitete. Od poznatih vina, ovde ima i „tamnjanike“ i „bagrine“, ali ko će sve probati… I, iskreno govoreći, nismo imali potrebe da ulazimo u više od dve pimnice – a ko zna kako bi to izgledalo da se degustira vino u svih 95, i kako bi onda posle pronašli onu prvu ili pedesetu, a i da ih pronađete, ko bi se setio koje ste ono vino tamo probali…
Šta reći? Ovaj „lokalitet“ bi, počinjem da se ponavljam, u nekoj drugoj zemlji bio svetsko čudo. Na svim putevima, sto kilometara unaokolo stajale bi table sa putokazima za Rajačke pimnice. Na par kilometara pre pimnica počinjali bi moteli i hoteli za goste, sa fijakerima i vozićima koji bi vozili trezne a vraćali pijane goste natrag u sobe. U samim pimnicama mogli biste da kupite brošurice i knjižice o vinima iz ovoga kraja, o sortama grožđa ili bi se moglo organizovati fotografisanje domaćina – vinara sa gostima – što bi zatim moglo da se odštampa kao nalepnica za kupljena vina… Svake večeri bi bilo organizovano nagradno duvanje u balon da se vidi ko ima najviše promila alkohola (vina) u krvi (samo za one koji ne voze). Pa bi se organizovale berbe grožđa, pa ko zna šta još sve ne… Imala bi cela Negotinska Krajina posla i još bi tražili radnu snagu. A ovako – Negotin je u poslednjih nekoliko godina, kako su nam rekli, „spao“ sa 18 na 9 hiljada stanovnika. Nema posla!

Predveče smo se polako vratili do Negotina, i potražili lokaciju o kojoj smo se već ranije obavestili zahvaljujući čarima Interneta. Radilo se o „Vili deLuks“, ekskluzivnim apartmanima u širem centru Negotina, otvorenoj pre svega mesec i po dana. A da je „de luks“, jeste – sve je tu: televizor, klima, pun frižider, predivan nameštaj, savršeno kupatilo i, što je uvek bitno, švedski sto za doručak. Što je najbolje (čista tragikomedija) sve to je koštalo 500 dinara više nego agonija od prethodne noći (Kučevo siti).
Kada imate takav smeštaj, sledećeg dana ćete siti, naspavani (i čisti) moći da krstarite Srbijom bez ikakvih problema. Ovi apartmani su, po meni, pravi model – prototip smeštaja kakav bi morao da postoji po čitavoj Srbiji, na svakih 100-150 km, pored svake značajnije turističke lokacije. I da se to sve potvrdi nekim sertifikatom, pa kad vidite takav objekat znate šta da očekujete… Ne mislim na one tri zvezdice, naravno. Dakle, ako vas put nanese u Negotin, potražite ovu vilu (www.vila-delux.eu). Drugi izbor je hotel „Krajina“, koji, opet, ima samo dve zvezdice?

Dan treći

Negotin je, tokom naše posete, bio u fazi velikog (završnog) renoviranja centra grada. Sve je bilo raskopano, prašnjavo, ali sigurno će bljesnuti punim sjajem kada se sve uradi. Centrom Negotina dominiraju Nova Negotinska crkva (Saborna crkva Svete Trojice), kao i spomenik izginulim u ratovima 1912-1918 godine (srpskim ratnicima i francuskim saveznicima) i spomenik Hajduk Veljku (za 5 godina biće 200 godina od njegove junačke pogibije).

Ko stigne, može da obiđe i spomen – rodnu kuću Stevana Mokranjca, muzej Negotinske Krajine a (sve je to na par koraka jedno od drugog), kao i Staru Negotinsku crkvu, crkvu rođenja Presvete Bogorodice, gde se, inače, nalazi i grob Hajduk Veljka. Na kamenoj ploči sa spoljne strane crkve, uklesani su stihovi:
„Ovde s`hrane, ovde počivaju
Tek ostaci besmrtnoga Srba.
Srpski junak Veljko Petroviću
Karađorđev preslavni vojvoda,
I gospodar negotinska kruga,
Smrt na mejdan izazvao samu,
Najposle se i šnjom ogledao;
Smrt ga ista pobedit nemogša,
Zagrlila š`njim se pobratila,
Pak s`lavrima i pod oružjem
Kroz grob sami u večnost sprovela! (1813.)“
U porti ove crkve nalazi se kod nas jedinstven u lepoti – lapidarijum nadgrobnih spomenika iz 18. i 19. veka. Verovatno se upravo u ovoj crkvi Stevan Mokranjac nadahnuo da napiše Božanstvenu liturgiju Svetog Jovana Zlatoustog. A, kako piše u brošurici o crkvi: „Iz njene ozarene svetlosti i oko njenih osvećenih zidova, sagrađen je, izrastao je i opstao je ponosni Hajduk Veljkov Negotin“.
Šetnja po Negotinu bila je i odmor za oči za izmučene Beograđane – naime, jedva da se mogao primetiti poneki plakat vezan za predstojeće izbore. I, mada, zbog velikog iseljavanja stanovništva, stambeni prostor očigledno nije problem, to se ne bi moglo reći i za dimnjake po Negotinu – tako smo prisustvovali petominutnoj borbi u kojoj je roda branila svoje gnezdo od dve svrake koje su uporno naletale odozgo (i uspela je).

Iz Negotina vode brojni putevi, a mi smo se zaputili ka Prahovu, tj. ka Kusjaku, odakle se pruža najlepši pogled na elektranu Đerdap 2. Tu odmah se nalazi i jedan presladak motel, sa terasom i restoranom, sav u cveću – i sigurno bismo tu proveli malo više vremena – da nije bio zatvoren.
Pored Negotina, kod sela Miloševo, nalaze se i ostaci manastira Koroglaš, za koji narodno predanje kaže da je podignut na mestu gde je sahranjen Kraljević Marko, pošto je ranjen, na svom Šarcu, preplivao Dunav iz Vlaške nakon bitke na Rovinama.

Odatle smo lokalnim putem preko Dušanovca, Dupljana i Jabukovca krenuli za manastir Vratnu. Ima ovde nekoliko zanimljivih stvari – po registracijama, reklo bi se da se nalazite u okolini Beča (ili, u najgorem slučaju, da smo i mi deo Evropske Unije). Osim austrijskih, videli smo još puno italijanskih i francuskih registracija. Dakle, pravi gastarbajterski kraj. Na svakih desetinu metara, u ovim selima možete videti prave pravcate dvorce, na dva, tri sprata, sa kovanim ogradama (i skoro sve imaju načičkane gipsane labudove, lavove, patuljke i tako to), sa drugim luksuznim građevinskim elementima… Naravno, sve su (uglavnom) zaključane/zatvorene, i samo po neki starac ili starica promakne pored vas. Istovremeno, putevi su blago užasni, putokaza uglavnom nema – iako bi samo 1% novca od tih kućerina bio dovoljan da celo selo bude uređeno kao u Švajcarskoj. Takođe, nema tu (barem mi nismo videli) nekih soba za izdavanje, niti nekih lepih restorana, iako bi ovaj kraj mogao (i dalje to tvrdim) biti prava turistička Meka. Prođosmo i kroz onaj Jabukovac (selo koje je nažalost poznato po devetostrukom ubistvu) i, više po osećaju nego po putokazima dođosmo do odvajanja za selo i manastir Vratna.

Manastir je osnovan u 14. veku, a deo manastira podignut je 1415. godine, prema sačuvanim zapisima. Crkva manastira posvećena je Vaznesenju Gospodnjem, a danas je ovo ženski manastir. Manastirsko imanje opasano je gvozdenom ogradom, pa, da biste videli čuvene Vratnjanske kapije, morate malo da se pentrate gore-dole, ali svakako nećete zažaliti. Tu se, u kanjonu Vratne, nalaze tzv. previsi, najviše prirodne kamene vratnice (kapije) u Evropi – dve su na nekih petnaestak minuta od manastira, a do treće vam treba još pola sata. Za ovu šetnju dobro je imati odgovarajuću (sportsku) obuću, za uzbrdice, nizbrdice i malo hodanja po kamenjaru. Verovatno je najbolji trenutak da se vidi ovaj kanjon – trenutak prelaska iz zime u proleće, kada drveće još ne zazeleni pa se kapije vide u svoj svojoj veličanstvenosti. Ali i ovako je bilo predivno.
Kažu i da se iznad manastira, na prilično nepristupačnom mestu, nalazi isposnica Svetog Nikodima, od tesanog kamena i pečenih opeka. (nešto kao srpske Meteore).
Kada smo nailazili kolima ka manastiru, videli smo stado srndaća i srni (dobro, ne baš stado, ali bilo ih je četvoro) – koje smo, nažalost, uznemirili objektivom foto-aparata (ne vole da ih nišanite, pa bilo to i foto-aparatom), pa su se dali u trk, protrčali tik ispred kola i pružili nam tako još jedan nezaboravan kontakt sa pravom pravcatom prirodom. Ovde se mogu videti i mufloni, i ko zna šta još sve ne.
Još jednim prilično užasnim asfaltnim putem, preko Urovice, izbili smo na dunavsku magistralu (konačno da se i auto malo obraduje), malo pre Brze Palanke, a zatim, posle 25 kilometara, stigli i u Kladovo. Zbog relativno lošeg prolaznog vremena (popodne), nailaska oluje sa strane Rumunije (Turnu Severin) i pomenutih troškova za noćenja, odlučili smo da (uz odgovarajući ručak) završimo putovanje, a da detaljan obilazak ostatka Braničeva (Viminacijum, Srebrno jezero, manastiri Tumane, Nimnik, Rukumija, Sestroljin, zatim Golubačka tvrđava, Veliko Gradište, itd, možda sve do Lepenskog Vira) ostavimo za neki jednodnevni izlet, za neki drugi put.
Lako je reći „ručak“, ali treba naći i restoran (a mi zbog Dunava, zapeli da nađemo riblji restoran). Tako smo se (malo gladni) provozali od Kladova prelepom Đerdapskom klisurom. Na par mesta nalaze se zaista prekrasni vidikovci, naročito jedan odakle se vide Mali i Veliki Kazan, a, uostalom, gde god bacite pogled, svuda je lepota – zelenilo, reka, male Dunavske uvalice, kao prave morske plaže. A najlepši od tih zaliva je onaj koji Porečka reka pravi malo pre ulaska u Donji Milanovac.

Sve tražeći restoran, stigli smo dakle i do prestonice Đerdapske klisure (ili je to Kladovo?), mesta gde se nalazi hotel „Lepenski vir“, gde bi se moglo jednom svratiti na duže. Iako poštujem hotelsku logiku, nervira me što je smeštaj 20% skuplji ako ovde ostajete kraće od dva dana. A mene baš ne drži mesto…
Pošto ni ovde nismo našli lep riblji restoran (ili su bili zatvoreni, ili su imali samo zatvorene sale – pa još zadimljene), pošli smo (očajni) u samoposlugu po materijal za sendviče, sa idejom da nađemo prvi lep parking pa da se počastimo kao pravi paradajz turisti. Međutim, na samom izlasku iz Milanovca (ka Beogradu) iskoči pred nas restoran „Lepenac“, gde smo našli sve ono što smo sanjali (satima pre toga) – divna bašta, sa pogledom na Dunav, riblja čorba, vruća lepinja, smuđ od dva kilograma…
Posle uspešne realizacije ovog gastronomskog poduhvata, bilo je već prekasno (muzej radi do 18 časova) da se obiđe lokalitet „Lepenski Vir“. Zato smo lagano nastavili, predivnim putem, ka Golupcu. Uzgred, za one koji se ne odluče za „Lepenac“, postoji na potezu do Golupca još jedan (izgleda veoma lepo) restorančić, zvani „Toma“.
Dunav se, u suton, već potpuno smirio a površina je bila glatka kao ulje (bonaca). Zbog nekih zaludnih oblaka, nismo mogli u potpunosti da uživamo u zalasku sunca, a to mora da je čaroban prizor, pa, ako možete, organizujte svoje buduće putovanje tako da u smiraj dana idete od Milanovca ka Golupcu.
Sa druge strane Dunava, na rumunskoj strani, mogao se videti mnogo življi saobraćaj nego sa naše strane, a pravo iznenađenje bilo je ogromno lice uklesano u stenu (na komšijskoj strani). Nalazi se nedaleko od male crkve, koja stoji (skoro lebdi) iznad Dunava, poduprta nekakvim stubovima. Kako kažu, to je ranije bila „balon stanica“, koja je služila za signalizaciju rečnog saobraćaja, ali je kasnije pretvorena u crkvu. Pomenuti uklesani lik predstavlja dačkog vojvodu Dečebala koji se nekada davno borio protiv cara Trajana. A čuvena Trajanova tabla može se videti samo sa strane reke. Na sreću, od skora je ponovo počeo da plovi hidrogliser (www.magelan.co.yu ) pa, za utvrđivanje gradiva o Dunavu možete koristiti i ovo prevozno sredstvo.
Prođosmo i kroz tunel ispod Golubačke tvrđave i, već po mraku, nastavismo za Beograd. Dok smo se vozili, kao lajt-šou, povremeno bi ceo kraj sa naše desne strane bio obasjan nekom rumenom svetlošću (koja je, nažalost, poticala od dimnjaka železare Smederevo), a pored su promicala bogata sela Braničeva (i tu se mogao videti čitav niz ogromnih, velelepnih zgrada, nešto slično onome u Negotinskoj Krajini). Za divno čudo, cela kolona koja se usput formirala, vozila je zadatih 50 km/h kroz mesta, a 80 km/h po otvorenom putu! Ubrzo smo se našli na autoputu, koji nas je za manje od pola sata isporučio u Beograd.
Šta zaključiti? Predivno putovanje, s tim da se pre polaska dobro pripremite i pokupite sve telefone (po mogućstvu mobilne) svih turističkih radnika (vodiča) po regionu, da biste mogli da vidite sve što treba (a valjda će i ovaj putopis malo pomoći). Pronađite svoju optimalnu turu, proverite svoj auto pre nego što pođete i, okreni-obrni, ponesite solidnu količinu novca…

Postavi na Fejs

Tweet

Putopis „Istočna Srbija (drugi deo)“ možete da pogledate ovde>>>

The post Istočna Srbija (prvi deo) first appeared on Beautiful Serbia.

U planiranju izleta po Srbiji, Đavolja Varoš nam je nekako, iako veoma atraktivna, izgledala kao „izletničko slepo crevo“. Jer je bilo teško zamislivo, i tada, a i danas, da kod Niša skrenemo za Kuršumliju, pa vidimo Đavolju Varoš, pa nastavimo ka Prištini, svratimo u Gračanicu, i nastavimo putem za Skoplje! Pa ka grčkom moru…
Kako je Varoš udaljena skoro 300 km od Beograda, ostavili smo je tada za neku specijalnu priliku. Pošto su godine prolazile, a Đavolja Varoš postala sve poznatije i eksponiranije mesto – bilo je krajnje vreme da skoknemo do tamo – pre nego što i zvanično postane svetsko čudo, i navale horde turista iz celoga sveta, sa kojekakvim đavoljim virusima.
Konačno, kakva-takva prilika se ukazala po povratku sa letovanja iz Grčke. Naime, ako ujutru polazite negde iz regije Soluna, i ako brzo prođete granične prelaze, ostaje vam dovoljno vremena da obiđete ovo zanimljivo mesto i da, u istom danu, stignete kući (tj. do Beograda u našem slučaju – osim ako se baš ne zadržite duže u Kuršumlijskom kraju, ili u nekoj od obližnjih banja).
Sa autoputa ka Beogradu, skrenućete ka Žitorađi (mislimo da smo sa leve strane videli kuću roditelja trenutno najpoznatije osobe iz ovoga kraja, ako znate na koga mislim, četiri slova, prvo C, poslednje A?) i Prokuplju. Lepa okolna priroda i dobar put, dovode vas brzo do Prokuplja – simpatičnog grada, na tromeđi Jastrepca, Vidojevice i Pasjače, sa lokalnim korzoom i nekoliko zanimljivih građevina i spomenika (koliko to može da se kaže na osnovu „bacanja“ pogleda iz kola). Prokuplje – štiklirano za ponovni dolazak. Ovde sve vrvi od istorije, u gradu Svetog Prokopija, nekadašnjoj Toplici, a i u celoj njegovoj okolini. Ovoga puta da pomenemo tvrđavu Hisar, crkvu Sv. Prokopija iz 9-10. veka, Latinsku crkvu, a tu su i neolitska staništa u selima Viča, Donja Trnava i Donja Bresnica. U Pločniku postoji arheološko nalazište naselja iz kasnog neolita i eneolita – tj. mlađeg kamenog i ranog bakarnog doba (za one koji još ne ponavljaju školsko gradivo sa decom, pa se tako podsećaju ovih „eolita“). Prokuplje (ili tadašnja Toplica) bilo je onomad u sastavu države Stefana Nemanje, o čemu svedoče i njegove prve zadužbine, istina – u blizini Kuršumlije gde je bila tadašnja prestonica i dvor. Tek posle Moravske bitke i pobede vizantijskog cara, poraženi Stefan Nemanja je dvor prebacio u Ras.
Put dalje nastavlja ka Kuršumliji, i asfalt polako postaje đavolski loš, valjda da najavi Đavolju Varoš? Prvi putokaz ka Đavoljoj Varoši videćete tek kod Kuršumlije (glavni put inače prolazi pored Kuršumlije; ko hoće da je obiđe, mora da skrene oko 3 km sa željenog pravca), a kasnije nema problema – sve je dobro obeleženo… Posle sela Rača odvaja se i poseban put ka Varoši (oko 10 km). Početkom jula, kada smo prolazili ovuda, gastarbajterske kolone automobila stranih, zapadnoevropskih registracija, slivale su se putem ka jugu, verovatno ka Kosovu.
E sad, prilično je nejasno zašto čak ni sada, kada je potpuno jasno da je Đavolja Varoš postala „ime“ na turističkoj karti Srbije, Evrope i Sveta – nema baš nikakve table – putokaza koji bi barem nekoga od desetina i stotina hiljada turista koji prođu autoputem Beograd – Niš – Leskovac malo preusmerio ovamo? Istovremeno, videćete barem tri ogromne table (jednu još na autoputu, kada uđete iz Makedonije u Srbiju) koje vas pozivaju da obiđete Pećku Patrijaršiju, Visoke Dečane i Gračanicu, koji su, nažalost, prilično nedostupni (barem za naše turiste)… Mislim da bi mnogo efektnije i prirodnije bilo da na mestima tih tabli stoji da je „pokrajina Kosovo, deo države Srbije, trenutno pod upravom UNMIK-a/EULEX-a“ i, recimo: „(Sve) Crkve i manastiri koje ćete videti na Kosovu su deo nastanka srpske države, deo srpske srednjovekovne istorije“ – i ništa više.
A s obzirom na buduće planove i status Đavolje Varoši, trebalo bi pod hitno urediti i uraditi i putni pravac Leskovac – Lebane – Đavolja Varoš, da bi se za barem nekih 50-60 km skratio „skok“ od autoputa do našeg svetskog čuda i nazad. I to sve više nema nikakve veze sa plasmanom na takmičenju za svetska prirodna čudesa, već mnogo više sa regionalnim razvojem Kuršumlijskog regiona i sa zaustavljanjem (stalnog) iseljavanja iz ovoga kraja.
Inače, poslednja tri kilometra do Varoši preći ćete skoro novim putem, nažalost već oštećenim na par mesta od junskih kiša, i nedovoljno širokim za (valjda) stotine i stotine autobusa koji ovuda treba ubuduće da prolaze. Šteta što se stvari, i kad se rade, ne urade kako treba.
Kada vozite lokalnim putevima, obratite pažnju na brojne kornjače koje prelaze put. Ako vam nije teško, zaustavite kola, prenesite ih na željenu stranu puta, pa nastavite dalje. Neće se buniti.
I, konačno, stigosmo pred ulaz u Đavolju Varoš. Sačekaće vas tezge sa suvenirima i drvena kapija – ulaz u naše svetsko čudo. Radno vreme je od 10 do 18 časova, s tim što su zaposleni đavolski fleksibilni pa će vas pustiti da obilazite đavolji lokalitet i ako malo (dođavola!) zakasnite. Jedino što će prodavci da zatvore svoje tezge, a i restoran se zatvara u tih, 18 časova, pa ćete ostati uskraćeni za kojekakve suvenire, ali i jagnjetinu i teletinu pod sačem, đavolje ražnjiće (tako piše na meniju), i razne osvežavajuće napitke (tu su i „Prolom voda“ i „Prolom sok od jabuke“); a sve to po veoma povoljnim cenama – ili po neverovatno povoljnim cenama kad ih uporedite sa svežim uspomenama iz Grčke. Inače, karta za sâm obilazak Đavolje Varoši košta 250 dinara.
Centralni deo Đavolje Varoši (onaj opšte poznati, sa zemljanim figurama) udaljen je oko 850 metara od ulaza. Ako vam je to puno, postoji i traktor varijanta – tj. traktor sa prikolicom sa sedištima koji vas može odvesti skoro do cilja (stepeništem ćete ipak morati sami). Sportska obuća je više nego poželjna za obilazak ovoga mesta kao i za pentranje do dva vidikovca sa kojih je pogled apsolutno izvanredan.
Fascinantno je kako, dok dolazite do Đavolje Varoši – prvo kolima, a onda i peške – od parkinga do samog „đavolskog mesta“, na sve strane vidite samo zelenilo i šume, a onda odjednom dolazite, pravo niotkuda, među zemljane figure.
Trenutno ih ima 202, s tim da se „trenutno“ ovde može odnositi na desetine i stotine godina – dok priroda, kiše i erozija ne naprave novu ili sruše neku postojeću figuru. Onako naučno, vetar, pljuskovi i bujice su na ovome terenu spirali erozivno zemljište, ali su se tu umešale teške ploče od andezita koje nisu dopuštale da se rastresito zemljište ispod njih raznese tek tako. Protokom vremena, delovi tih ploča su ispod sebe „pravili“ sve više i više stubove, pa tako danas imamo te vesele figure, visoke od 2 do 15 metara, sa kamenim kapama na svojim vrhovima. Ovde ipak slika govori mnogo više od reči.
Pre naučnih objašnjenja, kao i uvek, postojale su brojne legende – te da su Varoš napravili đavoli od razrušenih crkvi (u blizini je zaista i Crkva Sv. Petke, iz XIII veka), te da su đavoli hteli da venčaju brata i sestru, a neka sila je, da spreči greh, okamenila svatove, te da su dve kolone svatova došle po istu devojku u istu crkvu, pa ih je već pomenuta sila okamenila, i tako dalje, i tako dalje. Figure su, u svakom slučaju, zaista pravo čudo, a zahvaljujući pomenutim vidikovcima imaćete neverovatan pogled na obe „kolone svatova“ a i svaka fotografija učinjena odatle izgledaće kao remek delo.
Osim đavoljih figura, videćete i Crveno Vrelo, gde su, kao i kod vidikovca, posetioci vezali brojne maramice u čvor (valjda protiv uroka), inače mesto gde izvire jako mineralna i jako kisela voda, crvene boje. Blizu figura, nalazi se i Đavolja jaruga, kao i izvor Đavolje vode, ekstremno kiseo (ph 1,5). Kako kažu, ne preporučuje se za piće (a ne znam ni ko bi „ono“ pio), jer ni sam izvor nije dovoljno ispitan, a lokalno stanovništvo, opet, tvrdi da pomaže u lečenju nekih bolesti.
U sklopu lokaliteta nalaze se i saska rudarska okna, iz kojih su još u 13. veku vađene rude bakra, gvožđa i zlata.
Sve to je dodatno začinjeno i ukrašeno drvenim skulpturama, kao i sa dve male figure (šarenih) đavolčića koji stoje kao čuvari sa leve i desne strane puta koji od ulaza vodi do vidikovaca. Celim putem prati vas i (đavolji) potok, ponegde premošćen (đavoljim) drvenim mostićima. Sve u svemu, predivan (đavolji) izlet i krajnje (đavolski) neobično mesto.
Da ne zaboravim, pored (đavoljeg) restorana nalazi se i kućica sa (đavoljom) galerijom fotografija iz internacionalne foto-kolonije, kao i sa dečjim crtežima posvećenim Đavoljoj Varoši. (Uzgred, prvo što smo uradili kad smo se vratili kući je bilo da konačno glasamo za Đavolju Varoš na sajtu za izbor sedam svetskih čuda… znate kako je – prvo da vidimo za koga glasamo, pa tek onda…)
Ubrzo smo jurcali ka Kuršumliji, a kad smo već u ovome kraju (sad i ko zna kad), skrenuli smo (ponovo) sa puta, pravcem ka Prolom Banji, kod sela Prolom. Od glavnog puta imate 10 kilometara dobrog puta do banje. Usput ćete videti i crkvu Sv. Petke, odmah pored fabrike „Prolom vode“.
Nešto u poslednje vreme sve češće obilazimo banje… Valjda je to ulazak u određene godine, a posledično i vrsta pripreme terena za neke buduće odlaske na kure podmlađivanja. Šalu na stranu, uz svo poštovanje Prolom Banje, glavna motivacija za dolazak ovamo, bila je informacija da se u blizini nalazi Crkva Lazarica, crkva brvnara posvećena svetom knezu Lazaru, nadaleko poznata zbog šljiva koje rastu u porti crkve i uvijaju se, uvek u istom smeru. U istom onom smeru u kojem je vojska iz topličkog kraja posle pričesti obilazila oko crkve, pre odlaska u Kosovski boj. I u istom onom smeru u kojem su njihove majke i žene „uvrtale“ vratove sve gledajući da li se neko vraća sa Kosova, ali se niko nije vratio…
I kada nova drva šljive krenu da rastu, ponovo se uvijaju. Sve to se, kako kažu, dešava samo u porti.
Do crkve se dolazi tako što uđete u Prolom Banju, a zatim se na jednoj od krivina, stotinak metara pre centra banje (ako ugledate parking, pijacu, šetalište, hotele, možete biti sigurni da ste promašili to skretanje), odvaja desno zemljano-makadamski put (solidan), a vi samo pratite putokaz za krčmu (ribnjak) „Božji raj“ (kao potpuni kontrast nazivu „Đavolja Varoš“). Ukupno imate oko 2 km makadamskog puta (do crkve), a kad prođete ribnjak, već ste vrlo blizu… Usput ćete preći i jedan drveni most, verovatno od nekog lokalnog šaljivdžije nazvan „Most ljubavi“. Nema tu nikakve romantike, nego most izgleda kao da ga iznad rečice drži samo davna graditeljska ljubav. Ili su Prolomdžije u Vrnjačkoj Banji videli tamošnji most ljubavi, pa rekoše – da i mi imamo jedan!
Poslednji deo puta bolje pređite peške (novo odvajanje udesno, malo lošiji put), ali to vam je ionako svega stotinak metara šetnje. Uzgred, sve ovo pišem kao neko ko je imao (prilično) ambiciozne planove za jedan turistički dan, pa je svuda išao kolima. Mnogo je bolje da dođete ovamo na ceo dan, pa da lagano prošetate celim ovim putem do crkve, ručate u ribnjaku, obiđete banju.
Porta je bila otvorena, za razliku od crkve (čije je „radno vreme“ od 8h30 do 16h, izuzev četvrtkom – tek da znate). Inače, onaj pomenuti ribnjak je mesto vredno posete, sav je u cvetnim aranžmanima, a porcije od pola kilograma pastrmke dobićete za nekih 400 dinara. A videćete tu i dva bela labuda i jedno lane. Pravo banjsko uživanje.
Za razliku od Đavolje Varoši, u Prolom Banji, na južnoj padini Sokolovice, izviru blagotvornije i manje mineralizovane vode, sa brojnim povoljnim efektima za lečenje bolesti bubrega, mokraćnih kanala, organa za varenje, perifernih krvnih sudova, bolesti kože, i još ponekih. Zbog gustih okolnih šuma i čistog vazduha, ovo je i banjsko i klimatsko lečilište. Centralni deo banje, koliko smo bacili pogled, je zaista pažljivo doteran, uz veliko stepenište, silno cveće, džinovski šah, uređene izvore banjske vode… Okruženje je (barem kad smo mi svratili) bilo skoro potpuno „penzionersko“, što naročito upada u oči posle Vrnjačke Banje i Sokobanje gde ćete videti mnogo, mnogo više mlađeg sveta.

Ako ste se od ovoliko turizma za jedan dan umorili, bolje da prespavate u okolnim hotelima i motelima (Rudare, hotel Radan u Prolom Banji, motel Rado u Kastratu, možda neki smeštaj u Prokuplju), pa da sutra nastavite dalje (ipak je 300 kilometara dobar zalogaj). A onda biste sutradan mogli da vidite i Kuršumliju, sa prve dve značajnije zadužbine Stefana Nemanje (crkva posvećena Bogorodici i svetom Nikoli), kao i Kuršumlijsku, a zatim i Lukovsku Banju. Pa na Kopaonik?
Ako ne, od Prolom Banje – nazad na lokalni put ka Kuršumliji, pa zatim opet do Prokuplja, a onda, kroz kraj bogat višnjama, ka Merošini, i zatim prečicom do autoputa Niš-Beograd. I čuvajte se lokalnih traktorista sa potpuno neosvetljenim prikolicama ako ovuda prolazite predveče i noću.
Druga varijanta je da pre Prokuplja skrenete na put za Blace, a zatim pored jezera Ćelije nastavite za Kruševac i odatle kroz Stalać i Ćićevac, na autoput. A postoji i treća varijanta, kad ukinu Šengen: nazad na autoput, pa opet u Grčku.

Postavi na Fejs

The post Varoš, i to đavolja first appeared on Beautiful Serbia.

Đavolju Varoš i njene zemljane figure već odavno znamo kao čudo prirode. Odnedavno, od kako je ovo čudo prirode postiglo velihi uspeh na lestvici tj. rang listi za sedam novih svetskih čuda prirode… I onda, kada bolje razmislimo, nije Đavolja Varoš jedino čudo koje imamo. Uistinu nismo mogli, niti smo trebali kandidovati sva naša „čuda“ ali, nije zgoreg bar upoznati se sa njima…

Dakle, Vratnjanske kapije

Negde u istočnoj Srbiji, tačnije na 30 km od Negotina, vekovima, po malo sklonjena od očiju sveta i turista, na obroncima planine Miroč, u klisuri reke Vratnice, u miru i naposedu manastira Vaznesenja Gospodnjeg stoji blagodet prirode. Vratnjanske kapije!
Kanjon Vratne je gorostasan i teško pristupačan. U sebi vešto krije tri kamene kapije, čudoesa prirode. U pitanju su kameni lukovi (kapije), iznad reke koji su u dalekoj prošlosti nastali urušavanjem pećina tunelskog tipa.
Prva od tri kapije tzv „Mala kapija“ nalazi se na samo 200 metara od srednjovekovnog Vaznesenjskog manastira. Dugačaka je 15 metara, široka 30 a visina njenog otvora 34 metra.
Druga ili „Velika“ kapija ima dužinu 45 metara, širinu 23, visinu 26 i dubinu svoda 30 metara, a treća odnosno „Suva kapija“ ima dužinu od 34 metra, širinu 15, visinu 20 i dubinu svoda deset metara. Ova treća je ujedno i najmanje pristupačna. Takođe, ona je i najlepša i najizazovnijija za istraživače i posetioce.
U blizini treće kapije otkrivene su tri do sada neistražene pećine. Reč je o „pravim draguljima prirode“. Detaljna istraživanja ovih pećina tek predstoje, ali utvrđeno je, kažu speleolozi, da je pećina najbliža trećoj kapiji dugačka oko 400 metara, druga je nešto kraća ali atraktivnija, jer u sebi skriva malo jezero neobične lepote. Treća pećina je izuzetno velika i komplikovana, isprepletana brojnim hodnicima i tunelima.
Ovaj turistički lokalitet, osim samog kanjona Vratne, kamenih lukova (Vratnjanske kapije) i pećina upotpunjuju i pomenuti manastir Vaznesenja gospodnjeg (Manastir Vratna), kao i lovište sa velikim stadom muflona i krdom jelena lopatara.

Tweet

Ostavite komentar na Fejsbuku

(Ukoliko želite da ostavite komentar na ovom portalu za to koristite polje na dnu stranice.
Možete da komentarišete na oba mesta)

Postavi na Fejs

The post Vratnjanske kapije – čudo prirode first appeared on Beautiful Serbia.

april 2009. godine

Piše: Slobodan Ogrizović

Prošla su, sva sreća, ona vremena kada su jedine poznate turističke destinacije u Srbiji bile Kopaonik, Zlatibor i, možda, Palić. Danas je sve to mnogo, mnogo drugačije, pa je tako i Zasavica već široko poznati pojam, tj. veliki prirodni rezervat i jedno od omiljenih mesta za, uglavnom jednodnevne, izlete.

Zasavica se nalazi nekih dvadesetak kilometara od Sremske Mitrovice, što znači da vam od Beograda do tamo kolima treba nešto malo više od sat vremena. Ide se auto-putem, i negde posle 65, a možda je to i 70 km od Beograda (?) (to su podaci sa dve table udaljene par stotina metara jedne od druge, kod uključenja na auto-put blizu Mitrovice), a svakako malo pre Sremske Mitrovice, odvajate se ka Mačvi i Zasavici. Još na 50 km od Zasavice počinju table i putokazi ka rezervatu, a sâmo skretanje sa auto-puta obeleženo je upadljivom crvenom tablom, da bi vas zatim još par bilborda otpratilo tamo gde treba. Zaista – retko viđena situacija na srpskim drumovima – precizni i dobro raspoređeni putokazi! Svaka čast.Kada napustite auto-put, ostaje vam da se još malo provozate kroz Srem, i da zatim pređete (na ovom mestu baš široku) Savu i nađete se – u Mačvi. Da napišem i da ćete ubrzo naići i na jednu raskrsnicu gde se levo skreće za Salaš Noćajski, a desno put vodi ka mačvanskom delu Mitrovice (tj. ka Zasavici). Naravno, vodite računa o brzini kojom vozite, naročito kada ste napustili auto-put, da ne biste morali da vršite rebalans budžeta za izlet na ime radar-patrola. Neko vreme ćete pratiti Savu (uzvodno), ili ona vas, a zatim ćete ući malo dublje u mačvanske ravnice sve do sela Zasavica 2, gde ćete videti još jedan bilbord – putokaz, tj. tačku gde skrećete na zemljani put da biste posle nekoliko stotina metara stigli na odredište. Još dok prilazite kolima, iz daljine ćete ugledati visoku drvenu kulu – vidikovac ili tzv. vizitorski centar rezervata.

View Larger Map

Uz prilaznu stazu koja vodi sa parkinga smešten je malecki zoološki vrt (ili demonstraciona farma), sa natpisom „stare rase – genetički resursi Srbije„. Tu su vitoroga koza, golovrata kokoš, čuvena mangulica – sremska crna lasa (ili narodski: svinjče), podolsko goveče, ogromnih rogova – čiji raspon ide i do 1,5 metra, domaći brdski konj, balkanski magarac (lično) i buša (koja mora da je u bliskim rodbinskim vezama sa afričkim bivolima iz emisija sa „Animal Planet“ i „National Geographic“ kanala – isti onaj preteći, blagoteleći pogled!).

Pre nego što krenemo u opis prirodnih lepota (kobasica od mangulice i drugih specijaliteta) evo malo geografije:
Zasavica, kao rezervat, obuhvata teritorije opština Sremska Mitrovica i Bogatić. Ceo prostor obiluje vodom, a centralno mesto zauzimaju reka (rečica) Zasavica i njena pritoka Batar, ukupne dužine preko 30 kilometara. Tu su i kanali Jovac i Prekopac, kao i kanal Bogaz koji spaja Zasavicu sa Savom. Tu se negde umešala i Drina, sa svojim podzemnim vodenim ograncima, a i obližnja planina Cer „gravitaciono“ šalje još malo vode. Na sve strane su, moderno rečeno – vodeni i močvarni eko-sistemi, koji, sa čvrstim okolnim tlom, obuhvataju čak 1825 hektara.

Nekoliko ovakvih putopisa ne bi bilo dovoljno da se navedu sve biljne i životinjske vrste koje ovde žive (čak 192 vrste ptica!), pa je Zasavica sa priobaljem stavljena pre dvanaest godina pod zaštitu države (one ondašnje). Zahvaljujući tome, u rezervatu je sa uspehom realizovan projekat „reintrodukcije evropskog dabra“, tj. ovde je nastanjeno 30 dabrova – a koji su ubrzo napravili prvu (dabrovsku) branu u Srbiji, ignorišući potpuno postojanje Ministarstva za kapitalne projekte, potrebne dozvole, koncesione ugovore i slično. Inače, dabrovi su uglavnom noćne zverke a i njihovi domovi imaju podvodni ulaz, pa ih je veoma teško ugledati u akciji. Ali bitno je da su tu, živi i zdravi.

Inače, ako niste znali, postoji direktna veza između biber-crepa i dabra! Biber je nemačka reč za dabra – čiji rožnati rep ima šare koje podsećaju na krovove sa crepovima, pa im odatle i naziv „biber-crep“! A da li dabar ima i veze sa začinom (biberom), ili sa nazivom domaće muzičke grupe „Biber“, to već ne znam.

Domaćin Zasavice je Pokret gorana, a tu je i upravnik – direktor rezervata Zasavica, gospodin Slobodan Simić. Ako imate sreće, on će vam održati i uvodno predavanje o daljoj i bližoj istoriji ovoga mesta, o glavnim životinjskim i biljnim vrstama i pružiti i sve druge potrebne informacije. Čovek je pravi zaljubljenik u prirodu i prava duša Zasavice, isto ono što je naprimer Kusturica za Mokru Goru. Sledeća stvar koju treba da uradite je da se popnete na 18 metara visok toranj gde ćete moći da uživate u predivnom pogledu i neverovatno prijatnom mirisu – ali ne mirisu reke, prirode, cveća – ako ste na to naivno pomislili, već mirisu šunke, slanine i kobasica od mangulice izloženih ruži mačvanskih vetrova. Za svaki slučaj, taj kapital se nalazi okružen mrežom, sa katancima na strateškim mestima – što je bio jedini diskretni znak negostoljubivosti za vreme izleta. Šalu na stranu, vidikovac je zaista divan – i idealno je mesto za pravljenje fotografija (prirode, ali i kobasica).

U istom objektu nalaze se i dve sobe u kojima se može prenoćiti, kao i trafika za prodaju suvenira i ekspozitura (desetak drvenih stolova) lokalnog restorana udaljenog par desetina metara – zvanog „Bircuz kod dabra„.
U istom tom bircuzu možete degustirati pomenute kobasice i slaninu od mangulice, ali i kobasicu od magarećeg mesa! Ako vam se ti proizvodi dopadnu, kilogram kobasica od mangulice je 20 evra, od magarećeg mesa 1200 dinara, a slaninica je nekih 700 dinara za kilogram, pa na taj način i kod kuće možete nastaviti druženje sa Zasavicom i evocirati uspomene…

U unutrašnjosti bircuza nalazi se i „talandara“ – velika okrugla čelična ploča blago udubljena ka sredini. Ispod nje se podloži vatrica, ploča se premaže mašću od mangulice i onda se na talandaru baci riba, isprži i, na kraju – pojede. To je uobičajeni meni koji će vam ovde ponuditi, uključujući i riblju čorbu, majstorski spremljenu, u džinovskom kazanu, od brojnih vrsta zasavičkih riba (babuške, štuke, itd). Od zanimljivosti, da pomenemo i dolap, gde možete malo vežbati pred ručak, a tu je i etno-kuća, u mačvanskom stilu, opremljena kako to i dolikuje – starim nameštajem, slikom „zasavičke vile“ (jedna, onako, dosta slobodna vila…), a na zidu visi gunj, „dlakavi“ opanci i slični odevni predmeti. A iznad šporeta stoji „kuvarica“ sa uputstvom za ponašanje za domaćina: „Za poljupce, dragi, vremena sad nema, treba prvo dobar ručak da se sprema!“ (i naši stari su znali da se ne živi od ljubavi!)

U blizini se nalazi i farma sa velikim brojem podolskih goveda, a prvi susedi su im magarci, takođe u velikom broju. To je inače farma muznih magarica, sa oko 100 jedinki pomenute rase – Balkanski magarac. U čast ovoj životinji, 25. aprila će biti održan „Donky Day“ iliti Dan magarca, inspirisan istorijskim podatkom da se i Kleopatra kupala u magarećem mleku, što zbog zdravlja, što zbog tena. Osim te namene, Zasavičani od istog magarećeg mleka prave i sapune i kreme za lice, pa i liker, a na kraju naprave i kobasice od magarećeg mesa. I tu nije kraj! U toku je i konkurs za najdžentlmena Srbije, jednog jedinog, koji će moći svojoj dami da priušti kupanje u 70 litara magarećeg mleka, prvi put kod nas ali i prvi put posle Kleopatre. E sad – početna cena je 5000 evra, a ako se baš pojave naslednici i Marka Antonija i Julija Cezara, organizovaće se licitacija sa korakom od 500 evra. Ako nađete vremena, ne propustite Dan najdžentlmena, tj. Dan magarca (nadam se da čitaoci ovoga teksta nisu ni za trenutak pomislili da su ova dva naziva u nekakvoj vezi, daleko bilo…).

Ako ste raspoloženi za šetnju, postoji stazica uz Zasavicu, u dužini od neka dva kilometra preko obližnjih pašnjaka (i isto toliko nazad), a možete se dogovarati još iz Beograda za ozbiljnije ture od 7-8 kilometara šetnje, uz pratnju zasavičkih vodiča, koji će vam detaljno i iscrpno pričati o prirodi oko vas. Dakle, autobus vas ostavi u obližnjem selu, na 8 kilometara od vizitorskog centra – i onda lepo prošetate, a autobus vas sačeka na cilju.
Još jedna stvar koju će vam ovde ponuditi je – vožnja brodom. Na raspolaganju je turistički brod „Umbra“ sa 60 mesta. Naziv broda potiče od malih zasavičkih riba (mrguda), iz familije Umbridae, koje žive uz muljevito dno. Imaju neobično leđno peraje smešteno daleko nazad, blizu repa, a u Srbiji živi samo vrsta Umbra krameri.

Vožnja brodom traje oko 30-40 minuta, uz stručne informacije o vrstama koje se ovde mogu ugledati – a tu su ribe, vodozemci, gmizavci i razni drugi stvorovi, uključujući i podunavskog mrmoljka (Triturus dobrogicus) i istočnu podvrstu livadskog guštera – dva endema Balkanskog poluostrva.
Tokom vožnje brodom ćete videti poneku patku, kako se iznervirano sklanja od dosadnih turista, kao i poneku beloušku kako vijuga kroz rečicu, a usput ćete i čuti puno neobičnih ptičjih zvukova, kao i neverovatno glasni žablji hor. Zavisno od doba godine, videćete i razne boje trave i rastinja, a maj je najbolji trenutak za uživanje u broju i bojama vodenih lokvanja. Tokom leta rečno i močvarno bilje toliko naraste, da čak i brod „Umbra“ teško plovi – i tada radi u režimu biljkolomca ili lokvanjolomca. Naš rečni vodič bio je, ponovo, gospodin Simić, koji je sa nama, osim stručnih informacija, podelio i lokalne zgode, viceve i doskočice vezane za sremsko-mačvanske snaše koje ne bih ovde prepričavao jer možda još uvek postoje maloletnici koji čitaju i nešto drugo sem SMS-ova i blog-ova…

Da ne bih nabrajao i sve ostale vrste ptica (od orla belorepana, liske, velikog trstenjaka, patke gluvare…), ili vrste gljiva, biljaka i riba, bolje da lično posetite sajt http://www.zasavica.org.yu/ gde ćete naći sve potrebne informacije. Od ptica – da ipak pomenem i Čaplju kašikaru (!) sa roze perjem, ranije nezabeleženu vrstu u Srbiji. Ispostavilo se da prilikom svojih migracija, ova čaplja obitava na prostorima Afrike, gde se hrani istim onim račićima koje na meniju ima i crveni (roze) flamingo. Tako se i čaplja privremeno ofarba u roze boju, da bi povratkom u domovinu i prelaskom na domaću hranu, tokom godine postepeno izgubila tu neobičnu boju.

Za kraj, što se barem Zasavice tiče – da se još jednom vratimo na Mangulicu, ili sremsku crnu lasu – tamno, dlakavo svinjče (prasići imaju i pruge, koje se vremenom izgube), nekada ubedljivo najpopularniju rasu svinja u Vojvodini, Sremu i Mađarskoj – rasu otpornu na zarazne bolesti i na oštre zime.

Tadašnji, poludivlji čopori, šetali su tokom cele godine po šumama i pašnjacima, jedući hrastov i bukov žir. Današnja mangulica nastala je ukrštanjem rase „Šumadija“ i starih mađarskih rasa, posle učinjenog poklona Knjaza Miloša – kada je 1830. godine čopor šumadijskih gica poklonio mađarskom grofu Josefu Palatinu. Danas u Zasavici postoji čopor od oko 400 mangulica (ne računajući one što vise prerađene na kuli – vidikovcu), a ono što ih čini posebnim je meso koje ima najmanji sadržaj štetnog holesterola. Priču o starim vrstama završićemo sa starom rasom pastirskog psa – po nazivu Pulin; a da pomenemo da su mangulica i ovaj pas dobili i svoj bronzani spomenik u Sremskoj Mitrovici, pre manje od godinu dana.

Dakle, zaista puno zabave i prirode za jedan izletnički dan. Zasavičani se zaista trude da vam boravak učine prijatnim i stalno smišljaju nešto novo za turiste. U daljim planovima, predviđa se i izgradnja dodatnog vizitorsko-edukativnog centra u obliku originalnog arhitektonskog rešenja – rimske seoske kuće (Villa rustica romana).

Ali Zasavica nije bila i kraj današnjeg izleta. U povratku smo, prolazeći mačvanskim delom Sremske Mitrovice, stali kod novog pešačkog mosta, odmah pored male crkve crvene boje, posvećene prenosu moštiju Svetog oca Nikolaja. Inače i sâm most, podignut 1993. godine, posvećen je Svetom Irineju, prvom episkopu Sirmijuma.
Ako ne parkirate na tom mestu, imate i drugo rešenje – da se odvezete do automobilskog mosta, pa da se sremskom stranom Save vratite do centra Mitrovice. Ipak, mnogo je lepše prošetati mostom preko Save, mada izgleda da – koliko pripada pešacima – toliko most pripada i motorciklistima. Zato pripazite dok šetate. Kada pređete na sremsku stranu, možete ići putem desno, pa pored pijace do centra, ili levo, pa uličicom do Žitnog trga (Trg žitne pijace) a odatle dalje desno, takođe do centra. Žitni trg je bio mesto gde se odvijala trgovina žitom, trg koji je oblikovan i projektovan tokom 1780. godine, da bi kasnije na istom mestu bile otkrivene i mnogo starije iskopine antičkog grada Sirmijuma.

Na ulazu u centar grada stoji impresivna, saborna crkva Svetog Dimitrija, završena i osveštana 1794. godine. Iako je ikonostas neobično lep, pre bilo čega drugog moram da pomenem čarobne vitraže, izrađene 1891. godine, gde se na osam od deset prozora nalaze likovi srpskih svetaca i velikomučenika. Hram je potpuno renoviran pre četiri godine. A kao neobičan detalj, (energetski efikasna crkva) na nekoliko lustera nalaze se – štedljive sijalice.

Glavna ulica kao i svaka druga glavna ulica – korzo, staza za bicikliste, nekoliko poslastičarnica (u jednoj od njih, ako smem da primetim posle degustacije, ne bi smetalo da se u sladoled od čokolade doda još čokolade), lepo uređene zgrade iz prethodnih vekova, veliki park, široki trg, fasade od renoviranih do prilično oronulih – ni bolje ni gore nego po drugim gradovima Srbije. U Sremskoj Mitrovici svakako treba uživati u šetnjama po obalama Save, a sa mačvanske strane smo zapazili jedan baš lep splav za ljuljuškanje na kasnopopodnevnom aprilskom suncu.

Ukratko, to je bilo samo kratko „bacanje pogleda“ na Sremsku Mitrovicu, čisto da ne prođemo pored nje tek tako. A pošto nema razloga da još koji put ne skoknemo do Zasavice, sigurno ćemo nastaviti i sa daljim razgledanjem Sremske (i Mačvanske) Mitrovice.

Uzgred, ako možete da odvojite za izlet više od jednoga dana, od Zasavice možete da skoknete i do Crne Bare, gde se Drina uliva u Savu, pa da se spustite ka Čokešini i Ceru, obiđete slavna mesta iz Prvog svetskog rata, a onda da svratite u Brankovinu, pa do manastira Kaona, Majura kod Šapca i da se zatim lagano, preko Mišara, odvezete obrenovačkim putem nazad do Beograda. Ili da, uz Zasavičke reke i močvare, obiđete narednog dana i Obedsku baru?

Kako god, na izlet do Zasavice – pođite obavezno, u prijateljsku posetu dabrovima…
A da Rambo sada piše onu svoju pesmu „Karamba, karambita…“, verovatno bi glasila:
„Sto mu gromova, jelenskih mi rogova, sitnih dabrova sa Zasavice…“

Fotografije: Slađana Maksimović, Slobodan Ogrizović i Biljana Sikirica

The post Zasavica (i Sremska Mitrovica) first appeared on Beautiful Serbia.