Piše: Slobodan Boba Ogrizović

„Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vrijeme. Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovjek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promjeni mjesto i nametnute uslove“ („Derviš i smrt“)

Nošeni ovom divnom mišlju Meše Selimovića, sve izbegavajući da se ukopamo u Beogradu – i tako stalno odlažući početak sopstvenog starenja, proveli smo i ove godine nedelju dana na Tari. Nedelja k`o nedelja, brzo prođe, a još brže kada vam je lepo, šetajući po tarskim šumama i gorama, i povremeno nadoknađujući energiju, što kažu deca, po planinskim vutarama (izraz „vutara“ je skraćenica i potiče od „Vojna Ustanova TARA“, i odnosi se na restorane „Javor“ i „Radmilovac“ – i njihove kulinarske specijalitete).

A tema ovoga putopisa nije sama Tara, već povratak kući – u Beograd. Već nekoliko puta smo švrljali između Beograda i Tare, ne bismo li videli što više toga, ali ovoga puta smo baš preterali. Naime, putovali smo od Kaluđerskih bara do Beograda – punih 10 (deset) sati. Čist „road movie“.

Ne, nismo išli biciklom. Imali smo i lepo vreme, nije bilo gužve u saobraćaju, kola su nas odlično služila. A tih deset sati nam je proletelo, i to ovako:
Iz Kaluđerskih bara smo se brzo spustili do Bajine Bašte. Odatle smo, ignorišući sve druge kraće i poznatije puteve, nastavili uz Drinu, još uvek zelenkastu, ali prilično presahnulu. Zbog radova na HE Perućac, nivo akumulacionog jezera, kao i nivo Drine do Zvornika, „drastićno“ je opao, pa bi čovek rekao da se do Republike Srpske može prepešačiti. Bez obzira na to, Drina je Drina, i uvek je dobro društvo. Za nama je uskoro ostala i Ljubovija, zatim i Little Zvornik, a, pošto smo malo skrenuli sa glavnog puta ka Loznici, za par minuta smo se obreli u Banji Koviljači, ili „Kraljevskoj banji“, kako je još zovu.

View Larger Map

Banja se nalazi u podnožju planine Gučevo, sa svojim poznatim, prelepim parkom u kome se udobno smestilo nekoliko, umetnički oblikovanih, objekata, u kojima se, opet, još udobnije smestilo – puno banjskih gostiju. Banjska, lekovita voda, korišćena je još u vreme starih Rimljana, a zatim i Turaka. O Srbima da ne govorimo. Banju je u svojim opisima pominjao i Vuk Karadžić, kao Koviljaču iznad Smrdan-banje (naziv duguje „očaravajućem“ mirisu sumpora u vodi).

Banja procvat doživljava od sredine 19. veka, kao i početkom dvadesetog veka, kada se ceo prostor uređuje, i grade najznačajniji objekti u kojima se i da-s
Dama, sa bokorima jarkocrvenog cveća, ponekom skulpturom. Tačno između vila Hercegovina i Dalmacija, park se utapa u obližnje brdo, gde se nalazi izvor pijaće vode i staza koja vas dalje uvodi u gustu šumu. Lepota jedna.
Čitajući godinama banjske prospekte, uvek sam se pitao zašto banjske uprave ne navode šta voda ne leči, jer mi se čini da bi spiskovi bili kraći od ovih gde piše – šta se sve vodom (i blatom) leči. U svakom slučaju, u Banji Koviljači, ako se prepustite lekovitoj vodi i još lekovitijem blatu, možete zalečiti ili izlečiti reumatska obolenja, posledice preloma ruku i nogu, probleme sa kičmom, išijase, neuralgije, itd, itd.
Mi smo za sat vremena u Banji malkice lečili naše oči, pluća i dušu, a živce nismo uspeli zbog malo usporenih kelnera, ali ukupno – rezultat je pozitivan.
Kada se od centra Koviljače nastavi kolima ka Loznici (dakle ne vraćate se istim putem kojim ste došli, već pratite putokaze iz centra ka Loznici), posle stotinjak metara ćete sa desne strane videti odvajanje ka Gučevu. To vam je planina, vidikovac, ali i mesto sa velikim spomenikom izginulim srpskim vojnicima u Prvome svetskom ratu. Do gore vodi polupristojan put, nekih desetak kilometara, a već na usponu smo „snimili“ „Gučevske vajate“, kao mesto gde bismo mogli, uz prigodnu hranu, doživeti još lepih trenutaka na ovome putovanju.

Put vodi kroz gustu gučevsku šumu, a kada već dođete blizu vrha, jedan krak puta se odvaja ka spomeniku. Za svega par trenutaka, ispred vas se pojavljuje velelepna, petnaest metara visoka, spomen kosturnica, podignuta u znak sećanja na pale ratnike, izginule u borbama vođenim na Gučevu, septembra i oktobra 1914. godine. A u samoj kosturnici nalaze se posmrtni ostaci i napadača i branilaca… Jednih da, do kraja sveta i veka, mole za oproštaj, i drugih, da oproste, kao što je ovaj narod uvek i praštao.
Na spomeniku se još iz daleka vidi natpis: „Gučevskim heroima – udruženje rezervnih oficira i ratnika – 1929. godine“. Od četiri ocila na grbu Srbije, jedno je bilo polomljeno, ali valjda neko ipak vodi računa o spomeniku pa će to popraviti. Mada, kada vidite okolno đubre, pitanje je koliko često neko (službeno) obilazi ovo mesto. Identičnu sliku smo videli i prošle godine kod kosturnice na Mačkovom kamenu, iznad Krupnja. Bruka.

Na spomeniku se nalaze i Njegoševi stihovi „Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi!„
A davnog 8. septembra 1914. godine, počela je čuvena bitka na Drini, ustvari čitav jedan mali rat, gde je i Gučevo imalo svoju ulogu. Gučevska bitka se vodila kao jedna od prvih (možda čak i prva?) rovovskih borbi u Prvom svetskom ratu, gde su rovovi bili svega 5 do7 metara udaljeni jedni od drugih. Maksimalnim približavanjem okupatorskim rovovima, srpska vojska se trudila da poništi veliku premoć austrougarske artiljerije. Kakogod, naša vojska je uspešno, skoro dva meseca, držala osvajača na „početnim pozicijama“ na Gučevu i time kasnije omogućila potpun uspeh i proterivanje austrougarske vojske na još početnije pozicije.
A sam pogled, kada je vreme baš lepo, mora da je neverovatan. Odozgo se vide i Banja Koviljača, i Loznica, i Bijeljina, i Drina kako vijuga ka Savi, a kažu da se u daljini, pod optimalnim vremenskim uslovima, naziru i cela Mačva, pa čak i deo Fruške gore. Nije ni čudo što su se vojske toliko tukle za ovu kotu i poziciju.

A za Gučevo kažu da je pravo skladište ozona, da je prošarano šumskim stazama i da je leti ovde svežije i do 6 stepeni nego u podnožju, u Kraljevskoj banji. Nažalost, mi smo morali da nastavimo dalje, pa smo se brzo skotrljali do pomenutih Gučevskih vajata. A tamo, drveni stolovi u cvetnoj bašti, okolo miriše jagnjetina ispod sača, restoran sav doteran i ukrašen, milina jedna. Onako ozonirani i rashlađeni, rešili smo da ovde ručamo. Pravo uživanje bilo bi, svakako, da smo ovde parkirali auto, popeli se peške do spomenika i spustili nazad, pa onda ručali. Ali, faktor vreme je činio svoje, i za takvu šetnju nije bilo mogućnosti.

A domaćini, verovatno naviknuti na takve, izgladnele pešake i planinare (a možda ovde pobegne i neki banjski gost koga hrane salaticama i mineralnom vodom), u jelovniku imaju „Gučevski delikates za dve osobe“ (mešano meso, ražnjići, vešalice, Karađorđeve šnicle, i još svašta) – sa ukupno 1100 gr. mesa !!! Bez komentara. Dovoljno mesa da se najede pet prosečno gladnih osoba…
I još sa svim salaticama, lepinjama, sokovima, pivcem… cena je bila (samo) oko 2300 dinara.

Nešto teži nego pre Gučeva (od udahnutog ozona i 1100 grama mesa), prošli smo bez zadržavanja kroz Loznicu, i nastavili putem ka Šapcu. Posle dvadesetak kilometara ulazite u Prnjavor. E sad, sa desne strane ćete videti, kada idete ka Prnjavoru, jednu neuglednu tablu na kojoj piše Čokešina. To je verovatno neki lokalni put, ali nemojte ići tuda, već pratite velike braon table na kojima piše „Manastir Čokešina“.

Kada u Prnjavoru na jednoj raskrsnici skrenete ka Čokešini, posle stotinjak metara ćete, sa desne strane videti crkvu Svetog Ilije, a u njenoj porti i spomen- kosturnicu, od naroda prozvanu „Ćele-kulom zapadne Srbije“.
A Mačvanski Prnjavor je jedan od najvećih stradalnika u Prvom svetskom ratu. Celo mesto je nosilac Karađorđeve zvezde, a stanovnici su teško nastradali kada je austrougarska vojska, poražena u Cerskoj bici, u povlačenju zapalila po selu sve što je mogla i pritom streljala više od 700 civila. „Streljala“ je blag izraz, jer su to više bila ljudskom umu neshvatljiva zverstva nego hladna egzekucija. O zločinima carske vojske ceo svet je čitao zahvaljujući dr Arčibaldu Rajsu, čiji spomenik se danas može videti u porti crkve Svetog Ilije. Odmah pored, nalazi se i spomenik Kralju Aleksandru Karađorđeviću.
U kosturnici se nalaze spomen ploče sa imenima poginulih, kao i oslikani zidovi sa prizorima pokolja prnjavorskog življa. A na jednoj od tabli stoji i ovo: „Mir i pokoj pepelu spaljenim u školi 4-17.8.1914. godine. Austro-ugarskoj vojsci malo bi zverstava nad nevinim življem, rušenjem crkve, palenjem kuća i hrane. No i školu – hram prosvete sa 50 duša, nameštajem, arhivom i knjižnicama zapališe!!“ Tako je to bilo, pre skoro 100 godina.

Na oko šest kilometara odavde, nalazi se manastir Čokešina. To je, po predanju, zadužbina Miloša Obilića iz 14. veka, sa crkvom posvećenom rođenju Presvete Bogorodice. Manastir se nalazi na padinama Cera, okružen zelenilom, šumom i vodom. Saglasje s prirodom.
Po narodnim legendama, gradnja manastira je počela negde pred Kosovsku bitku. A kada je Miloš Obilić poginuo na Vidovdan 1389. godine, i glasnik to javio njegovoj majci, ona je kratko poručila graditeljima: „Čok više!“ (prestajte sa radom!) Manastir je konačno izgrađen početkom 15. veka, zahvaljujući vojvodi Čokešu, lokalnom vlastelinu.
Manastir je delio sudbinu i naroda i celoga ovoga kraja, pa je nekoliko puta i rušen i spaljivan. Poslednji put je zapaljen pre više od 200 godina, 1804. godine, posle Boja na Čokešini.
A od 1830. godine, u crkvi se nalazi čuvena ikona Pokrov Presvete Bogorodice Čokešinske. U manastiru se nalaze i mošti Svete Petke, verovatno uzete iz manastira Petkovica na „čuvanje“, jer se crkva u Petkovici trenutno renovira. Pre četiri godine mošti su bile ukradene iz Petkovice, ali su, hvala Bogu, pronađene, i ponovo su tamo gde bi trebalo da budu. Pored crkve možete videti i divan spomenik u kamenu, pet metara visok, pod kojim leže junačke i mučeničke kosti braće Nedića, Gligorija i Dimitrija, i tri stotine slavnih Čokešinskih heroja, koji su upravo na tom mestu izginuli, do jednoga, pokušavajući da se odupru dvadeset puta brojnijim Turcima. I da Nedićima nije ponestalo municije (džebane), ko zna kako bi se bitka završila.
Inspirisan ovim bojem, Ranke je Nediće nazvao srpskim Leonidama. (tako je i Čokešina – srpski Termopile). Spomenik braći Nedić možete videti u centru Osečine, njihovom rodnom mestu, koje se nalazi na pola puta između Valjeva i Loznice.
Boj se odigrao na Lazarevu subotu, na Cveti, a braća Nedić su sa svojim hajducima došli u pomoć ustanicima koje su predvodili Jakov i Mateja Nenadović. Trebalo je zaustaviti Turke koji su iz Bosne dolazili da pomognu svojim sunarodnicima u opsednutom Šapcu. Bio je tu i harambaša Đorđe Ćurčija, koji je predlagao da se ustanici povuku u planinu i odatle pruže otpor, a Jakov je bio za to da se Srbi zatvore u manastirske zidine i sačekuju Turke na busije… Uglavnom, malo zbog čuvene srpske nesloge, malo i zbog straha od velike turske vojske koja je nailazila, ostadoše na megdanu samo Nedići i njihovi hajduci. Ostalo je istorija. I narodni ep, Boj na Čokešini:
„Polećeše dva vrana gavrana,
Sa vrh Cera iznad Čokešine
Krvavijeh kljuna do očiju
I krvavih nogu do kolena;
Salećeše u bogatu Mačvu,
Te padoše nasred Prnjavora
Na bijele Krsmanove dvore,
Baš Krsmana kneza Vuičića.“
A harambaša Ćurčija u pesmi kaže:
„Ta Jakove, srpski komandante!
Oćeš, bolan, više dovest` vojske?
Ako l` nećeš više dovest vojske,
Ja se prvi s Turci biti neću,
Jer ja nisam drvo vrbovina,
Kad pos`jeku, da s`omladit mogu…“
A Dimitrije i Gligorije sačekaše Turke, kao što to pesma kaže:
„Bože mili, srca slobodnoga,
u dva brata, dva Nedića mlada!
Đe s`Turcima zavrgoše kavgu
Trista Srba sa sedam hiljada…“
„Kad je sedam navršilo sata,
Ev` Nedići rana dopadoše;
Prebiše im Turci obojici
Iz pušaka noge do koljena…
… Đe je sreća tu je i nesreća;
U Nedića nestade džebane,
A ne mogu na noge ustati…“

Na spomeniku u porti manastira, na svakoj od četiri strane spomenika, uklesani su rodoljubivi stihovi. Tako, recimo, na istočnoj strani stoji:

„Ev` sa ovim vidnim znakom,
dajemo Vam primer svakom
Kako s` ljubi Domovina
ta narodna tekovina.
Nedići su za nju pali
i svoj život Bogu dali,
Pa zato se ovim slave
te junačke srpske glave
I Vi s` na njih ugledajte
večno rodu Vi služite“

U knjižici koju možete kupiti u manastiru, naći ćete i priču iz letopisa stare osečinske crkve, sa zapisom sveštenika Spasoja Mojića, pisanog uoči njegove pogibije u bici na Čokešini. Sveštenik je svoj zapis poslao veče pred bitku svome bratu, a u njemu je predskazao i mesto i ishod bitke, kako je to video u nekom svom prikazanju…

A kako je crkva uvek bila uz narod, tako su i sveštenici na Čokešini bili uz Nediće: „…Iguman Čokešine, kada je čuo Spasojevo predskazanje, zatraži od bratije da ga raščine, a pop Spasoje se raspopi. Obojica opašu sablje, uzmu šišane u ruke i stanu na čelo hajduka sa Nedićima.“
Priča dalje kazuje kako su posle boja kaluđeri pokopali hajduke, a za vreme parastosa u osečinskoj crkvi, otvoriše i pročitaše zapis popa Spasoja. U narodu se prenosilo da je Neda, majka braće Nedića tada uzviknula: „Spasoje! Spasoje! Kaza li ti to mojim sokolima?“ A iznad oltara začuo se glas „Jesam, Nedo, kazah!“
Šta dodati na sve ovo, osim ponoviti ono Njegoševo: „Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi!“

Ako nastavite putem preko Cera, izbićete pravo na Tekeriš. Mora da je lepo proći tuda. Mi smo, ipak, istim putem stigli ponovo do Prnjavora, i nastavili ka Šapcu. Posle svega par kilometara, put na desno se odvaja ka manastiru Petkovica – ne onoj Rudničkoj, ili Fruškogorskoj, već Mačvanskoj. Mada, može se reći, preciznije, da je to Pocerski manastir. Manastir je poznat po čudotvornoj lozi, iznikloj iz temelja manastira, koja, kažu, pomaže izlečenju mnogih bolesti, a posebno neplodnosti. U blizini je i čudotvorni izvor. Najveća svetinja su bile čestice moštiju Svete Petke, donete ovamo u vreme Despota Stefana. Jedan deo moštiju prenet je kasnije u crkvu Ružicu u Beogradu. Sam nastanak manastira se vezuje za davni trinaesti vek i za kralja Dragutina. A mošti Svete Petke iz manastira Petkovica ukradene su 2006. godine! Lopovi su posle dve godine uhvaćeni, ali, manastirsko blago još nije pronađeno…

Manastir je spaljen posle Boja na Mišaru, a obnovljen je, u slavu kneza Miloša i naroda Mačve i Pocerine, 1836. godine. Na mestu stare, četrdesetak godina kasnije, podignuta je nova crkva, koja kasnije strada u oba svetska rata.

Na putu ka Šapcu prolazite i pored table koja vas upućuje ka manastiru Ilinje, koji je novijeg datuma, podignut osamdesetih godina prošloga veka, posvećen Svetom Iliji.
Ubrzo stižete do Šapca, a obilaznica vas nepogrešivo vodi do mosta na Savi. Put dalje vodi kroz mačvanska sela, Platićevo i Hrtkovce, gde možete uz malo para napuniti prtljažnik divnim voćem i povrćem koje meštani nude uz put. Punih duša, stomaka i prtljažnika, uskoro smo stigli i do autoputa, a tako i do kuće, Beograda – „tačke za koju smo vezani“, sa već polugotovim planovima za nova putovanja:
„Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi volio ni nju ni drugi svijet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigdje. A nisi nigdje ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš. Onda, spremi se na put…“ („Derviš i smrt“, Meša Selimović)

*KRAJ*

Zahvaljujemo se Slobodanu Bobi Ogrizobiću, autoru svih šest potopisa o putevima od Beograda do planine Tare na iscrpnim, sveobugvatnim, kreativnim i nadasve zanimljivim tekstovima i predivnim fotografijama!
Urednik

Objavljeni putopisi:
1. BEOGRAD – TARA, jedno putovanje (prvi deo)
2. Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo)
3. Put do Tare (treći deo)
4. Tara – Krupanj – Tekeriš – Majur – Beograd (četvrti deo)
5. Beograd – planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)
6. Tara – Beograd, 2010. godine (šesti deo)

The post Tara – Beograd, 2010. godine (šesti deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Putopis „Tara – Krupanj – Tekeriš – Majur – Beograd (četvrti deo)“ možete pogledati ovde>>>

Naša putovanja ka Tari i sa Tare skoro da (sa naglaskom na „skoro“) su nam postala veće zadovoljstvo i zanimljivija od samog boravka na ovoj prelepoj planini. I, kad god pomislimo da smo (skoro) sve videli, uvek se pojavi nešto novo, da li reka, puteljak, manastir, most, šuma, etno seoce a, bogami, i neko novo mesto za putnike-gurmane. Svaki taj randevu sa prirodom, ili sa ljudskim delima koja svojim mestom i izgledom teže da ne rasrde istu tu prirodu, čini pravo, iskonsko zadovoljstvo, te je prava blagodet skrenuti ponekad sa glavnoga puta nekoliko kilometara u malu istraživačku akciju. Mada, skretali smo mi i par desetina kilometara. Ali, za sve najbolje stvari morate se malo i potruditi. Uostalom, nije Mark Tven tek tako rekao (napisao):
„Za dvadeset godina bićeš više razočaran stvarima koje nisi uradio nego onima koje jesi. Isplovi, zato, iz sigurne luke. Otkrivaj, sanjaj, istražuj!“

Verujemo da već svi vrlo dobro znaju da se do Tare dolazi Ibarskom magistralom, pa na Valjevo, preko Debelog brda – do Bajine Bašte. Ili Ibarskom skroz do Užica, pa preko Kremne – do Tare. To su najkraći, pa time i „najbrži“ putevi.

View Larger Map

Međutim, čemu žurba? Možete se od Valjeva provozati preko Osečine i Pecke, pa pravo na Ljuboviju. Dalje samo pratite Drinu. Možete još radikalnije – da idete autoputem, pa na Šabac i Loznicu, i opet – uz Drinu do Tare. Sve smo to već ranije prošli (i opisali u istim ovakvim putopisima) a ove godine krenuli smo manje-više poznatim putevima, uz izvesne manje varijacije.

Da bismo izbegli vrućinu (još nemamo klimu u kolima, bruka!) i razne gučansko-morsko-zlatiborske vozače i kolone, pošli smo u pet ujutru iz Beograda. U trenutku inspiracije, umesto da skrenemo na Ibarsku magistralu, produžili smo uz Makiš ka Obrenovcu. Dugo nismo prolazili tim putem, pa smo se (odakle nam ta ideja?) ponadali da je barem neki metar puta malo doteran u prethodnim godinama. Naravno, ništa od toga. Razna klizišta, loš put i ograničenja od 40 km/sat su jedino što ćete ovde videti. A ograničenje tu ne stoji tek tako, jer je policijska patrola čak i u pola šest ujutru „radarisala“ vozače. Da li će za deset godina ovde put biti još gori, a ograničenje 20 kilometara na sat, videćemo.

U te, jutarnje sate, brzo ćete proći kroz Obrenovac, a put nas je tog jutra dalje vodio ka Ubu. Nažalost, bilo je previše rano za obilazak manastira Grabovac, a tu svakako treba naići i zadržati se. Tu se nalazi crkva Svetog Nikolaja, i potiče iz davnog, trinaestog veka. Kao zadužbinari pominju se, prema različitim izvorima, i kralj Milutin, i njegov brat Dragutin. A postoji i verzija po kojoj su zajedno gradili ovaj manastir, bratski. Manastir je podignut blizu izvora lekovite vode, pomoću koje je kralj Dragutin zalečio svoju nogu, povređenu posle pada sa konja. Izvor se zove Vidan, a manastir su u narodu nazivali i „Mojsinje“. Tokom 16. veka manastir je opljačkan i srušen (eh, Turci, Turci…), a kasnije obnovljen. Uzgred, da su nam Turci platili za svaki spaljeni i srušeni manastir, i vratili deo odnetih dragocenosti iz crkava, za tih (pre)dugih pet vekova, danas bismo verovatno posedovali ako ne sve, a ono barem pola hotela na turskoj obali.
U velikoj seobi Srba, u Grabovcu je održan poslednji Sabor srpske pravoslavne crkve pre prelaska reke Save. A ovde je i Aleksa Nenadović okupio ljude za borbu protiv janjičara.

Zato, prvom prilikom, možda kada budemo pravili neki izlet do Šapca, Mišara i Obedske bare – obići ćemo i Grabovac.
Od Uba imate dve varijante – jedna je da se spustite na put Lazarevac – Valjevo, a druga – da nastavite da preko Pambukovice forsirate put Šabac – Valjevo, tj. da idete ka Koceljevi, i da iskoristite priliku da, pre Valjeva, posetite i Brankovinu. A možda čak i da skoknete na sever do manastira Kaona.

A pored Brankovine ćete naći i manastir Dokmir, sa kraja 14. veka, gde je nekada davno živeo Hadži Ruvim, i tu osnovao slikarsku i duborezačku školu.
Sveštenstvo u Dokmiru je ovde došlo, tj. prebeglo, 1992. godine, posle rušenja manastira Žitomislić u Hercegovini.
Dakle, ako ste raspoloženi za „skitnju“ okolo-naokolo, jedini problem biće vam da izaberete šta da vidite. A toliko toga čeka da bude viđeno.
Što se skitanja tiče, čak i Tolkin je znao istinu: „Nisu svi oni koji skitaju izgubljeni“ (to verovatno nije bila reklama za novu generaciju GPS uređaja).

Mi smo od Uba kraćim putem stigli do Valjeva, jer smo od ranije ostali dužni (sami sebi) obilazak manastira Lelić i Ćelije.
Odvajanje od puta za Bajinu Baštu (preko Debeljuškastog brda) za manastire je precizno obeleženo, odmah posle odvajanja za Loznicu.
A onda počinje lagani uspon, asfaltnim putem do petnaestak kilometara udaljenih manastira. Kada se malo popnete, osim što ćete imati divan pogled na Valjevo, sa desne strane, na Vidraku, videćete impresivni spomenik Stjepanu Stevi Filipoviću, partizanu i narodnom heroju. Bio je komandir Kolubarske čete Valjevskog partizanskog odreda, i imao je samo 26 godina kada su ga Nemci obesili, posle dva meseca mučenja. Čak i neposredno pre pogubljenja, Steva Filipović je uzvikivao antifašističke parole i klicao Komunističkoj partiji Jugoslavije i Crvenoj armiji, široko raširenih ruku, šaka stisnutih u pesnice. Ta prkosna slika bila je deo svih udžbenika istorije u nekadašnjoj SFRJ, kao i deo obaveznog znanja na takmičenjima tipa „Tito, revolucija, mir…“, ako me sećanje dobro služi.
Tako, prkosno, i danas izgleda ovaj spomenik, podignut pre 50 godina, autora Vojina Bakića. Spomenik je, po slobodnoj proceni, visok barem šest metara i deo je lepo uređenog i sasvim malkice zapuštenog, spomen parka.

Uz još desetak minuta vožnje, dolazi se do manastira Lelić, a pošto ste prethodno prošli odvajanje za manastir Ćelije.

U Leliću se nalazi crkva – zadužbina Vladike Nikolaja i njegovog oca Dragomira Velimirovića. Crkva je interesantnog oblika, od cigle, kamena i sige, crvenkaste boje, i jarko crvene kupole iznad centralnog dela hrama. Neobičnom utisku doprinosi i beli zvonik, koji je smešten preko puta glavnog ulaza u crkvu.
Živopis u crkvi je urađen prema zamisli samog Vladike Nikolaja, a glavni motiv je scena Strašnog Suda. Nije lako grešnima da borave u ovoj crkvi…
Mošti Vladike donete su ovamo 1991. godine iz manastira Svetog Save, iz američkog Ilinoisa. Iste godine otvoren je i muzej u krugu manastira sa predmetima, fotografijama i crkvenim odorama Vladike Nikolaja. Taman dok smo obilazili muzej, svo sveštenstvo se odjednom izgubi, da bi posle par trenutaka prostrujala vest da je u manastir stigao Vladika Artemije, sa nekoliko sveštenika u pratnji. A kako i da ne dođe, kad svako voli da dođe u svoje rodno mesto. To je još jedno od pravih ovozemaljskih čuda, da je mali Lelić dao čak tri episkopa (Nikolaja, Artemija i Nikolajevog sinovca Jovana). U čast njegovog dolaska u crkvu, otvoren je za celivanje sanduk sa moštima Vladike Nikolaja.
Ove godine, 23. decembra, biće ravno 130 godina od rođenja Vladike Nikolaja, u istom ovom selu, Leliću. A gde je sve za života stigao Vladika, koje je sve eparhije i manastire podigao i povratio u život, kako je radio i živeo – od Rusije do Amerike, kako je i Dahau preživeo, i kako je celoga života delio i sudbinu svoga naroda, to se ne da ispričati u jednom ovakvom putopisu. Trinaest tomova njegovih sabranih dela bolje će vam objasniti kako su se u jednom čoveku susreli i besednik i misionar, i mislilac i duhovnik… i svetac.

View Larger Map

Kažu da manastir Lelić godišnje poseti i do sto hiljada vernika i poklonika, pa ga zbog toga zovu i srpski Ostrog. Mada, računam i da je onaj prvi, osim crnogorski, valjda i srpski. A i u ovome, „srpskom“, valjda se i Crnogorci osećaju kao svoj na svome?

Manastirski konak je veliki i može da prihvati i stotinu gostiju. Ali mnogi vernici, kada je vreme lepo kao ovoga leta, žele da u blizini svetinja zanoće pod zvezdama.
I, za kraj opisa manastira Lelić, a u skladu sa motivom Strašnog Suda na zidovima crkve, evo jedne od brojnih beseda Vladike Nikolaja – o odlaganju Dana Strašnoga po milosti Božjoj:
„Milost Božja, braćo, odlaže onaj dan koji gori kao peć – po rečima proročkim. Neka se, dakle, zastide rugači, koji se rugaju obećanju Božjem i govore: gde je obećanje dolaska Njegova? Nije Bog zaboravio obećanje Svoje nego su grešnici zaboravili sami sebe. A Bog po neizmernoj milosti Svojoj čeka, da grešnici dođu k sebi, i pokaju se, i pripreme se za dan onaj, koji se ne ponavlja. Gle, dan onaj nije kao mnogi dani, koji se daju ljudima radi pokajanja i pripreme za susret s Bogom. Dan je onaj jeda, i razlikuje se od svih ostalih dana, jer on ne dolazi za pokajanje nego sa sud. Kao što je Sud Strašni jedan, i nepovtoriv, tako je i dan onaj jedan i nepovtoriv.
Bog ne želi da ko od ljudi pogine. On nije stvorio ljude za pogibiju nego za spasenje. Ima li baštovana, koji sejući povrće, želi da mu se povrće sasuši i propadne? A Bog je mudriji i sažaljiviji od svih ljudi. Jednu želju Bog ima, na ime: da se svi ljudi pokaju i od zla povrate. Kako se raduje vinogradar, kad mu se uveli vinograd povrati, i ponovo ozeleni i plod donese! Kolika li je tek radost Boga i angela Božjih, kad se duše ljudske, uvele od greha, povrate, i podmlade od suza pokajanja, i donesu plod pokajanja.
O Gospode, milosrdni i čovekoljubivi, pomozi grešnicima da osete milost Tvoju i sažaljivost Tvoju prema njima – da osete i da se pokaju – da se pokaju i povrate sa opakih putova svojih. Tebi slava i hvala vavek. Amin.“

Posle Lelića, otišli smo i do Ćelija. Manastir je izgrađen još u Srednjem veku, krajem 13. ili početkom 14. veka, u doba kralja Dragutina, koji je ovim krajevima upravljao kao Sremski kralj.

View Larger Map

Mada postoji i predanje da je podignut za vreme Despota Stefana Lazarevića, nešto kasnije. Manastir je rušen i paljen, ali je uvek ponovo nicao u slavu Pravoslavlja. U vreme Prvog srpskog ustanka, igrao je značajnu ulogu, a njegovi konaci su korišćeni kao vojna bolnica, sve do propasti ustanka. Kao spomen na to doba, u porti manastirske crkve nalazi se grob vojvode Ilije Birčanina. Na nadgrobnom spomeniku stoji:
„Birčanin, obor-knez, ispod Međednika. Rođen u selu Suvodanju u Podgorini, oko 1764. Posečen od dahije Fočić Mehmed Age u Valjevu, 1804.“ I još „Podgorina ponosna ti grob beleži i dug vraća, a slobodna Srbadija zavet čini kod tvog groba: sve će dati i sam život da i tamo gde su braća, svud sloboda sveta sijne, i ne bude Srba – roba.“
U manastiru se u 19. veku osniva škola, gde je i Sveti Vladika Nikolaj izučavao prvi bukvar. Crkva je inače posvećena Svetim Arhangelima Mihajlu i Gavrilu. U porti se nalaze i zvonik, sa drvenom kulom koja se uzdiže iz bele zidane osnove, a na južnoj strani oltara nalazi se i grob prepodobnog Oca Justina Ćelijskog, ili Justina Popovića, doktora filozofije, osnivača Srpskog filozofskog društva i duhovnika u manastiru od 1948. pa do 1979. kada je preminuo.
Najstarija ikona u manastiru potiče još sa kraja 18. veka, i rad je Petra Molera, čuvenog Karađorđevog vojvode i Hadži Ruvimovog učenika, a tu je i Prestolna ikona Spasitelja Hrista i ikona Presvete Bogorodice.

Od drugih vrednosti, koje su nekako preživele osvajače, pljačkaše i bezbožnike, u Ćelijama danas možete videti i Hadži Ruvimov drveni prestolni krst, kao i knjigu „Božanstvenaja skrižalj“, iz 17. veka, koja je od ruskog patrijarha Nikona, preko crnogorskog vladike Danila stigla ovamo. Neznano kako. Tu su i dva mala mineja, verovatno štampana u Veneciji, u 18. veku, pa Oktoih, štampan u Moskvi, i – Sveto Pismo Starog Zaveta na crkvenoslovenskom jeziku, nekada vlasništvo Prote Mateje.
Inače, svake godine, već skoro petnaest godina, na reci Gradac koja potiče podno manastira, organizuje se saborno krštenje, gde veliki broj duhovnika i sveštenika krštava na stotine nekrštenih duša, u jednome danu.

Reka Gradac i njen kanjon su priča za sebe. Od manastira Ćelije možete se spustiti do reke, ali za pravo zadovoljstvo i šetnju kanjonom morate imati malo više vremena nego što smo mi imali kada smo naišli ovamo. Gradac je ponornica, koja izvire ispod Povlena, a posle nekoliko kilometara dnevnog (i noćnog) toka – ponovo se vraća u zemlju, da bi se zatim ponovo vratila kod sela Bogatića na svetlo dana.

Nepotrebno je pominjati da se manastir udobno smestio u kotlinu, između nekoliko brda (Vrane, Markovac, Kaluđersko brdo i druga), daleko od sveta, sjedinjen sa okolnom prirodom. Ili, kako je to pisao Joakim Vujić, u Putešestviju po Srbiji: “Ovaj manastir leži izmeždu šumni, kamenosteni planina, na maloj reki, imenuemoj Gradac, a na mestu dosta krasnom i oceditom”A osim (sada već) stare crkve, pod krov je stavljena i nova crkva na koju prvu nailazite kada silazite od glavnog puta ka Ćelijama.
Inače, put od Ćelija i Lelića vodi dalje ka Donjim Leskovicama, Mravincima i Vardi, između Maglješa i Povlena. Zatim nastavlja do sela Jakalj, a kasnije izlazi kod Duba odakle se brzo stiže do Bajine Bašte. Ova deonica je u nekim kartama ucrtana, a u nekima ne. S obzirom da je putovanje bilo porodično, i da nemamo u posedu neki džip, pardon – SUV, vratili smo se, delimično razočarani, ka Valjevu. Prekasno smo dobili informaciju od AMSS-a da put postoji, da je deo puta makadamski, ali dobar – pa smo taj podatak arhivirali za naredno putovanje. A ako se opštine Valjevo i Bajina Bašta dogovore, možda će i asfaltirati ovu deonicu do naredne godine.

Iz Valjeva možete pravo na Debelo Brdo, možete usput i do manastira Jovanja, pa pored nove brane, Rovni, kod akumulacionog jezera na reci Jablanici (ne znam da li još uvek može da se prođe preko gradilišta, pa da se obiđe, na potapanje osuđena, Valjevska Gračanica) , pa strašno lošim asfaltnim putem – usponom na to Brdo (Debelo), gde je i manastir Pustinja, pa preko Pašne ravni (gde uvek možete da svratite na jagnjetinu) i Gmile Prisjeke, i na kraju nizbrdo do Drine. Nakrivudaćete se do mile volje, pa ako vam ne prijaju takvi putevi, bolje da tražite neki drugi. Uostalom: preko preče, naokolo bliže.
Mi smo tako krenuli od Valjeva prema Loznici, do Pričevića, pa ka Suvodanji do Pecke i onda novoasfaltiranim putem preko Sokolskih planina, preko Gornje Ljuboviđe – do Ljubovije. Mada je put relativno loš, pejzaži kroz kojre prolazite – od Pričevića do Pecke, vrede tog truckanja i malo kraćeg veka vaših amortizera.

View Larger Map

A što se tiče prelaza preko planina, od Pecke do Ljubovije, iako je put asfaltiran prošle godine, voda je na par mesta odnela velike delove istog, negde čak po polovinu cele širine druma. Sva sreća, mi smo već bili blizu Ljubovije kada se nebo otvorilo i iz Republike Srpske izručilo takvu kišu (čuj kišu! Potop!) da se moglo voziti najbrže između pet i šest kilometara na sat, sa brisačima u osmoj brzini. Vode je u tim trenucima više bilo po putu nego u celoj obližnjoj Drini. A veliko je pitanje kako je ona preostala polovina puta, iznad Gornje Ljuboviđe, izgledala posle ovog Povodnja sa neba.
Tog dana je inače na par mesta u Srbiji (Guča, okolina Bukulje) bilo velikih nepogoda, oluje i grada…
Svega par kilometara uz Drinu, pošto je Ljubovija ostala iza nas, naišli smo na potpuno suve delove puta i Podrinja. Dakle, radilo se o običnom naoblaku, jedino što je izbacio par tona vode odozgo.
Da malo predahnemo, svratili smo u obližnji etno restoran (deo etno sela) Vrhpolje, desetak kilometara udaljenog od Ljubovije. Drvena terasa i stolovi, odmah pored zelene Drine, skoro da su dovoljni za uživanje, pa i da ništa ne jedete (ovo je već prevelika pesnička/putopisačka sloboda – bili smo gladni i ništa tu ne bi bilo od uživanja da se pred nama uskoro nisu našle pastrmke, ali i mešano meso sa roštilja). Pastrmke, iako je Drina ispod nosa, ipak stižu iz obližnjeg ribnjaka koji se nalazi u kanjonu reke Trešnjice (a tu je i rezervat beloglavnih supova).

View Larger Map

Istina, nismo videli jelovnik, tj. cenovnik, ali je ručak za nas petoro bio svega dve hiljade i par stotina dinara, pa se nismo mnogo ni bunili. A pošto smo relativno skoro stigli iz Grčke, posle onih njihovih cena, još uvek je svaki obilan ručak ispod 50 evra – bagatela.
Od Vrhpolja se lagano vozi uz Drinu, ka Bajinoj Bašti. Usput imate priliku da se pridružite beračima džinovskih pitomih kupina, kod sela Bačevca, a neki kilogram možete i da ponesete na Taru. Tamo jedna čaša kupina košta kao cela gajba kad je sami berete.
Uskoro stižete do Bajine Bašte. I ako prvi put ovamo dolazite sve je odlično obeleženo, i lako ćete naći put ka Tari. Na usponu ka Kaluđerskim barama nalazi se i odvajanje za manastir Raču, gde smo već bili nekoliko puta (a i opet ćemo doći), a zatim vas oko petnaest kilometara deli do pomenutih Bara. Usput, negde kod table sa pansionima sa nazivom „Mala Rača“, sa puta možete videti manastir Raču, ušuškanu u dolini istoimene rečice, zatim možda naiđete i na par neindetifikovanih paljevina (male spalionice otpada, ali divlje), lokalnu krečanu, par velikih grafita „Međedi satare“ (da, baš ovako napisano… „satare“ a ne „sa Tare“), a na kraju ćete iz daljine videti i veliki, ružni ožiljak na vrhu Tare (lokalni kamenolom).
Tara je priča (i putopis za sebe). Ali, pošto smo ovde bili i prošle godine, mogu da primetim da su jedine uočljive promene – promene nagore. Od hotela Omorika, ka centru Kaluđerskih bara, ako se ne varam, raskrčen je veliki deo šume, zbog neke blesave (?) skijaške staze. Put od Kaluđerskih bara do Mitrovca je, kao i prošle godine, u prilično jadnom stanju. A šuma kroz koju prolazite od Mitrovca ka najlepšem vidikovcu Tare – Banjskoj steni, deluje malo proređenije nego prošle godine? Od one čuvene prašume Perućca, ostaće na kraju gradski park sa klupama… Kad se od Mitrovca pođe ka Perućcu, vaša čula mirisa će vam prijaviti prisustvo, valjda, kanalizacije, kojoj tu baš i nije mesto.
Šta se dešava sa onom „prečicom“ od Mitrovca do Mokre Gore, zbog koje je takođe postradalo dosta tarskih stabala, nije mi poznato. A po Tari se i dalje gradi, valjda planski. Za poslednje dve godine, kako smo čuli, izgrađeno je na Tari 650 novih kuća, što je možda dostignuće, a možda i nije. Da li je uspeh napraviti Zlatibor na Tari, ili čak i neku Kaluđericu, pitanje je sad.
I, za kraj, neka vas ne iznenadi mnogo ako u julu i avgustu, na Tari, pa i vikendom, u osam ujutru čujete čekiće, testere i majstore…
Cena napretka… valjda…
Da ne završimo ovakvo divno putovanje depresivnim pasusom, ponovimo još jednom da između Beograda i Tare imate bezbroj kombinacija puteva, prolaza i divnih mesta koja treba videti. A kako to lepo kaže Anatol Frans:
„Putovanje ponovo uspostavlja izvornu harmoniju koja je nekada postojala između čoveka i univerzuma..“

Sledi: Tara – Beograd, 2010. godine (šesti deo)

The post Beograd – planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Putopis „Put do Tare (treći deo)“ možete pročitati ovde>>>

Posle punih osam dana na Tari (a lako bi se dalo ostati i osamdeset osam), došlo je vreme da se vratimo kući. Ali kuda? Festival u Guči isključio je Ibarsku magistralu kao mogućnost, a Debelim brdom smo se provozali već nekoliko puta. Pre par godina smo probali i drinsku varijantu, via Loznica, i odatle (uz skok do Tršića), preko Sremske Mitrovice, došli do Beograda. A ove godine, u dolasku, put nas je vodio preko Valjeva, Osečine, Pecke, Ljubovije i Bajine Bašte. (Ako vam ova silna mesta prave geografski problem u glavi, nije loše da malo uzmete kartu Srbije u ruke, ne bi li se koliko-toliko obnovila davna školska znanja…)
I tako, uz naš porodični „moto“ da je putovanje od/do željene destinacije podjednako važan deo odmora, i da nema smisla ići putem kojim ste već išli ako postoji još toliko drugih, neprovoženih – odlučili smo se za pravac Tara – Ljubovija – Mačkov kamen – Krupanj – Tekeriš – Šabac – Majur – Hrtkovci – Beograd.

View Larger Map

Ovakve (za)obilaznice su vam jedinstvena prilika da vidite pojedine, divne delove naše zemlje, do kojih možda nikada i ne biste drugačije došli osim ovako, u tranzitu. Sa druge strane, stotinu kilometara vožnje (viška) po našim putevima mogu lako da vas odvrate od takvih ideja, ali nešto, ponekad, mora i da se žrtvuje (gume, amortizeri, poluosovine, živci…).

Putovanje je počelo spustom niz Taru do Bajine Bašte, odakle se može baciti još poneki pogled na tarske pejzaže, kao i na dolinu rečice Rače gde se udobno smestio istoimeni manastir. Čisto da nas vrati u surovu stvarnost, jedan fino raspoloženi vozač, valjda u žurbi, pretičući autobus preko pune linije, naterao nas je da dobro zakočimo, i blagovremeno nas podsetio da, kad vozite, zaboravite na pejzaže, već da sva čula fokusirate na asfalt pred vama.

Drina nas je dole već spremno čekala da zajedno vijugamo kroz Podrinje. Pošto smo za sobom ostavili i Taru, i Bajinu Baštu i odvajanje za Debelo Brdo, stigli smo do regiona sela Bačevci, gde smo primetili lokalne domaćine kako beru kupine sa svojih plantaža pored Drine. Posle kratkih konsultacija sa decom, stadosmo i mi, ne bismo li i sami ubrali koje kilo. Domaćin, Raka Todorović, ljubazno nas je pustio u kupine (džinovske!) i dao nam na poklon i jednu gajbicu da je sami napunimo. Pričao nam je kako su nekada obale Drine bile peščane, i kakvo je uživanje bilo kupati se u reci, pričao nam je kako se nekada po 7-8 puta više zarađivalo od kupina, pa kako (osim nas) ovde naiđu i druga poznata lica (kao Jovan Memedović, poznati TV putopisac, ili putosnimatelj?) i na kraju – pozvao nas da ponovo svratimo kada budemo prolazili. Naravno da hoćemo.
Tih dana su sa svih strana najavljivani poljoprivredni štrajkovi, pa tako i zbog ponuđene otkupne cene za kupine od 10-12 din/kg! Valjda i zbog takve cene, Raka je bio spreman da nas pusti da beremo dok nam ne dosadi i da sve to uzmemo besplatno (!) Naravno da bi nam kupine presele pod takvim uslovima, pa smo našli (ne zelenašku, već obostrano korektnu) otkupnu cenu. Ipak, moram da primetim da baš nigde usput ne postoji nikakvo obaveštenje, tabla ili kakva tezga gde bi kupine mogle da se kupe? Ne? (zato se i zovu kupi-ne). A verujem da bi se našlo puno vozača-kupaca koji bi po dobrim cenama kupovali voće. Da ne ispadne baš da pridikujem, ali – valjda bi otišlo dnevno 10-20 kg po 100 dinara? Tim tempom, za desetak dana, dobili biste isti rezultat kao da ste prodali 2000 kg po otkupnoj ceni?

Pošto smo prošli Ljuboviju, kao i granični prelaz za Bosnu, tj. Republiku Srpsku, tj. Bratunac, stigli smo i do skretanja za Soko Grad, u podnožju Sokolske planine. Ako još niste, obavezno obiđite manastir posvećen vladici Nikolaju Velimiroviću, a možete i odšetati do vidikovca iznad manastira na kome se nalazi čak 12 metara visok i preko dve tone težak pozlaćeni krst!
Negde kod seoske crkve u selu Gračanica, put za Soko Grad odvaja se desno, a vi levo nastavljate ka prvom današnjem etapnom cilju (Tour de Serbie) – ka Mačkovom Kamenu. Da biste stigli do tamo, računajte na vožnju duž osam kilometara makadamskog puta, solidnog stanja. Jedino ako baš pada (ili je skoro padala) jaka kiša, nemojte ići ovuda – već bolje idite naokolo, preko Loznice, a Mačkovom Kamenu priđite iz pravca Krupnja. Uglavnom, kada opet osetite asfalt pod gumama, ostaje vam još malo vožnje do skretanja (na levo) ka vašem cilju. U blizini je i ski-centar „Mačkov Kamen“, sa motelom i sa oko 30 ležajeva.
A Mačkov Kamen je 915 metara visok vrh planine Jagodnje, mesto gde su vođene rovovske borbe tokom septembra 1914. između Prve srpske i šeste austrougarske armije (malo „š“ je znak nepoštovanja, a ne pravopisne greške – prim.aut.) u toku Prvog svetskog rata, jedna od brojnih bitaka tokom junačkog otpora Srbije na Drini. Danas se na ovoj koti nalazi spomen-kapela, na mestu gde je samo u jednom danu (22.9.1914.) izginulo 2000 vojnika (800 naših).
A na ulaznoj kapiji stoji:
„Neznani brate, kad putem naiđeš,
Za jedan časak zastani u hodu,
I svrati ovde, gde spavaju žrtve,
Iz ispolinske borbe za slobodu.
Poklon`se svetoj kosturnici njinoj,
I opomen`se zatvarajuć`vrata,
Da Pravo znači više nego Sila,
i da je David survô Golijata!
(stihovi V. Ilića Mlađeg)

Bitka se odvijala posle velike srpske pobede na Ceru (o tome ćemo malo kasnije) i bila je deo nove, još jače ofanzive Austrougarske na Srbiju. Mačkov Kamen je tako stalno prelazio u ruke čas jednoj, čas drugoj strani, a ovdašnje borbe zabeležene su u vojnim knjigama kao jedne od najogorčenijih i najkrvavijih ikada. Ovde je u borbama poginulo čak 115 srpskih oficira (i ranjeno 176 – među kojima i princ Đorđe Karađorđević). U skoro dvonedeljnim borbama oko Mačkovog Kamena, i jedna i druga vojska je imala po, otprilike, 15.000 duša izbačenih iz stroja (poginulih, ranjenih)! Drugi izvor kaže da su Srbi imali blizu 7000 izbačenih iz stroja… Obe cifre su, svakako, tragične.

Pored spomenika se i dan danas mogu videti obrisi rovova odakle su vojnici odbijali napadače. Kosti izginulih nalaze se u spomen-kosturnici u obližnjem Krupnju. Slava im!
A možda bi zbog nekih pripadnika našega naroda vredelo da su kosti ostale i dalje razbacane oko spomenika na Mačkovom Kamenu, jer bi im to (možda, ali samo možda) pomoglo da shvate koliko je sveto i krvlju natopljeno ovo mesto? Nažalost, celim mestom caruje đubre, od prepunjenog bureta-kante i njegove okoline, pa do obližnjih staza kroz šumu koje služe kao ostava za plastične flaše i konzerve ili kao lokalni toalet. I sad, umesto da se plaćaju bilbordi po Beogradu („95 godina od Cerske bitke„) bolje da su te pare date za (stalno) čišćenje okolnog terena, za izgradnju potrebnog broja toaleta, ili čak i nekog malog restorana u blizini čiji bi se vlasnik starao o celom ovom mestu. A valjda bi i Loznica, Ljubovija i Krupanj mogle zajednički da nađu jednog vojnika na civilnom služenju vojnog roka koji bi ovde dežurao preko dana, čistio, delio možda nekakve prospekte o Mačkovom Kamenu, čuvao spomenik?

Osim posete ovom spomeniku na vrhu Jagodnje (a kažu da je ovde nekada bilo puno jagodica, odatle i ime), možete posle u šumi da navalite na branje šumskih kupina, ili zrelih džanarika sa obližnjeg drveća. A možete i da malo prošetate – na nešto manje od kilometra hoda zemljanim putem (možete i kolima) doći ćete do jedne šumske uzvišice odakle se otvara divan pogled na dolinu Drine, na srpske i bosanske planine, od Ljubovije pa sve do Bajine Bašte. Vidi se i parčence sâme reke Drine. Na vidikovcu smo videli i par izletnika kako raspaljuju roštilj, a bio je tu još i jedan slikar koji je malo slikao, a malo prodavao već naslikana dela.

Dalje se nastavlja spustom ka Krupnju. Ne skijaškim već asfaltnim – a put povremeno izgleda kao da su ga preoravale i naša i austrougarska artiljerija. Istina, rupe su zakrpljene, ali put je zaista vrlo loš. (Možda bi ipak bilo lakše da naglašavam samo kad je put dobar – jer se, izgleda, loš asfalt uglavnom podrazumeva?)
Posle nekoliko okuka, spustili smo se u Krupanj i uleteli u – vašar. Uglavnom, po glavnoj ulici su na sve strane bile postavljene tezge, uglavnom klasične buvljačke robe, poneka sa suvenirima, uz puno radoznalog (i potrošački nastrojenog) sveta, tako da smo se jedva probili do lokalne crkve i kosturnice izginulih ratnika sa Mačkovog Kamena.
Prošli smo dakle glavnom ulicom, ulicom prof. Arčibalda Rajsa, počasnog građanina Krupnja, gde se od 1994. nalazi i spomen česma. Ove godine obeležava se 80 godina od smrti ovog velikog srpskog prijatelja, prijatelje iskrenog, bez dlake na jeziku… „Čujte Srbi“ je (njegova) knjiga univerzalne vrednosti, a mnogi Rajsovi zaključci (o državi, partijama, narodu…) mogu se i danas skoro doslovno prepisati i potpisati.
Tu je odmah i spomen-crkva sa kosturnicom, posvećena herojima sa Mačkovog Kamena. Stara crkva, posvećena Vaznesenju gospodnjem nalazi se odmah pored svoje devedeset godina mlađe posestrime. Na severnoj strani crkve nalazi se ploča na kojoj piše da je crkvu 1904. godine posetio Kralj Petar Prvi Karađorđević. Znamenitost novije su neobični luster sačinjen od metaka, mačeva, bajoneta i granata i činjenica da je i sâma crkva zidana od kamena sa bojišta. Na samom ikonostasu postoje pukotine, a sâm Bog mora da ga je čuvao. Tako u drugom svetskom ratu crkva nije srušena zato što se avionska bomba zarila u zid oltara ali nije eksplodirala.
Bomba je kasnije demontirana, ali su Nemci, tokom kaznene ekspedicije, ponovo napunili bombu eksplozivom i aktivirali je. Nije to za njih bilo ništa lično – verovatno samo bolesna potreba da se zatvori onaj bombarderski radni nalog. Sva sreća, bila je to eksplozija manje snage, pa je tada stradao samo deo oltara i kosturnice.
Pored spomen-crkve, sa spoljne strane, desno, u dnu, nalazi se ulaz u kosturnicu, još jednom potresnom svedočanstvu o tom vremenu. Unutra se nalaze lobanje poginulih, po policama kosturnice, uz ikonu, grb Srbije i veliki natpis:
„Vile će se grabit u vjekove, da vam vjence dostojne sapletu!„

I sam Krupanj je doživeo groznu sudbinu tokom Drugog svetskog rata, kada su ga Nemci u svojoj kaznenoj ekspediciji, opkolili i potpuno spalili, a stanovništvo većinom poubijali. Od svih građevina iz perioda od pre tog rata, danas se može videti samo stara apoteka, nekadašnja vila, zgrada žuto-zelene boje u glavnoj krupanjskoj ulici.

Krupanj je gradić na nekoliko potoka i rečica – tu su Zmajevica, Bogoštica, Kržavica, Čađavica, Brštica i Likodra, a ugledali smo i veliki bazen, takođe blizu centra grada. Sâm Krupanj postoji već pet i po vekova, mada ima indicija da se ovde živelo još u antičko doba. U spisima Dubrovčana iz petnaestog veka, mesto se spominje kao Crupan.

Čekalo nas je tog dana još dosta vožnje (trebalo je ipak kad-tad stići i kući) pa se nismo više zadržavali u Krupnju, a ni na vašaru. Treba se ovde ponovo vratiti nekom drugom prilikom, da se vidi pošteno i grad a i još ponešto u okolini (Šljivova, Stolice, Radaljska banja, Dobropotočka crkva…) ali kad bude malo mirnije, bez vašara.
Put dalje, kroz Rađevinu, vodi do mesta Zavlaka, gde možete levo – ka Loznici, pravo – ka Šapcu i desno – ka Valjevu. Nastavili smo pravo, merkajući levo-desno šta bismo još mogli da vidimo. Inače, u celoj Valjevsko-Šabačkoj eparhiji, sve crkve i manastiri su, po glavnim putevima, zaista odlično obeleženi pa zato sigurno nećete promašiti nijedno skretanje na nekom svom, budućem, pravoslavnom hadžiluku po Mačvi, Rađevini i Pocerini…

Nekoliko kilometara posle Zavlake, putem ka Šapcu, nailazite na skretanje za Banju Badanju, kod Donje Badanje (a blizu je i Gornja). Banja se nalazi u dolini reke Cernice, i ima dva izvora hladne lekovite vode, sumporne i gvožđevite. Pa, ako vas muče reumatska ili ginekološka obolenja, artritis ili ako ste (daleko bilo) u post-traumatskom stanju, ovo je banja za vas. U kratkoj poseti možete videti uređen parkić, ambulantu, motel – stacionar i jednu džinovsku građevinu na ulazu u banju, za koju nismo uspeli da saznamo kakva će joj biti namena – dal` bolnička dal` hotelska – ili kombinovana.

Sa desne strane možete videti planinu Vlašić, a sa leve, čuveni Cer, najvišeg vrha od 687 metara, koji je verovatno od silnih artiljerijskih borbi, kao i druge srpske planine, izgubio koji decimetar ili metar visine. A sa desne strane će vam se ubrzo, u mestu Tekeriš, ukazati veličanstveni spomenik junacima iz Cerske bitke (16 – 19.8.1914), zbog kojeg bi vredelo doći od Beograda na jednodnevni izlet, pa makar ništa drugo ne videli tog dana. Pošto se parkirate pored spomen-kompleksa, obiđite polagano ovo mesto i obavezno posetite muzej posvećen Cerskoj bici (karta košta 150 dinara) a u prodavnici suvenira možete naći (i kupiti) lepu knjigu „Cerska bitka“ od Gorana Vilića.

Ukratko, Cerska bitka se odigrala na prostorima planine Cer između delova Druge srpske armije pod komandom generala Stepe Stepanovića i delova pete austrougarske armije, pod komandom generala Liberijusa fon Franka. Zahvaljujući nadljudskim naporima i odličnom komandovanju, srpske trupe su izvojevale prvu srpsku a ujedno i prvu savezničku pobedu u Prvom svetskom ratu.

Spomenik je podignut na Vidovdan 1928. godine, i na njemu, spomen-kosturnici koja izgleda kao pravi planinski kameni vis, sa prednje strane nalazi se veliki zlatno-crveni grb Srbije sa krunom i tekstom „Vaša dela su besmrtna“. Na ovom mestu nalaze se, inače, zajedno posmrtni ostaci i srpskih i austrougarskih vojnika. A na postamentu spomenika nalazi se nekoliko spomen ploča: palim borcima – od oficira i ratnika rodoljuba podrinaca; vojvodi Stepi od udruženja podrinaca; vojvodi Putniku od udruženja rezervnih oficira i ratnika i „čehoslovačkoj braći“, vojnicima 28. praškog puka, koji su odbili da pucaju u Srbe i poginuli pevajući „Hej Sloveni!“ Brojni drugi južni sloveni (mnogo, teritorijalno i fizički, bliži od Čeha i Slovaka) nisu imali toliko moralnih dilema kada je trebalo pucati na srpsku vojsku, ni tada a ni u sledećih stotinjak godina.
Šezdeset godina kasnije, otvoren je i muzej „Cerska Bitka“, ispred kojeg su postavljene biste naših vojvoda, kreatora svih pobeda u Prvom svetskom ratu – Stepe Stepanovića, Živojina Mišića, Radomira Putnika i Petra Bojovića. Deo kompleksa je i spomen česma sa prednje strane, ka putu.

Puno je toga napisano o Cerskoj bici, a iz pomenute knjižice G. Vilića da pomenemo, podsećanja radi, par stvari:
Srpska vojska je odnela pobedu zahvaljujući umešnom upravljanju bitkom, uz izuzetno brzo i uspešno pregrupisavanje jedinica (Marš na Drinu; kada se videlo da glavni udar ide preko Drine, a ne preko Save i Dunava), a visok moral srpske vojske je bio ključni faktor u pobedi. Prisustvo najviših oficira u prvim redovima uz vojsku, i prisustvo Kralja Petra na okolnim položajima – doprineli su da svaki srpski vojnik u borbi dâ sve od sebe. A Austrougarska vrhovna komanda odlučila se za pravac preko Drine, jer se plašila srpske ofanzive na Bosnu i mogućnosti potpunog ustanka tamošnjeg življa, što se, ipak, pokazalo lošom odlukom, a loša ideja je bilo i komandovanje iz pozadine (general Poćorek iz Sarajeva, a general Frank iz Tuzle), ali to je već (bio) njihov problem.
Tokom obilaska muzeja, najteže, svakako, pada podsećanje na zločine koje su neprijateljski vojnici činili i pre, a naročito posle poraza od srpske vojske – prilikom povlačenja kroz srpska sela i mesta. Eto, zato i ne pišem nazive austrougarskih armija velikim slovom… Jedno su armije, a drugo krvoločne horde.
Inače, za vreme naše posete, dvojica tinejdžera (u pratnji, valjda ?, svoje majke, koja je to oduševljeno i fotografisala) popeli su se na vrh spomenika koristeći gromobransku traku sa zadnje strane istog. No comment. Isti su se upisali u knjigu utisaka, posle obilaska muzeja, jezgrovitim komentarima „Ful fulova!“ i „Fenomenalno!“ Pa ne znam šta da kažem – bilo je uvek „šaljivdžija“ na ekskurzijama, i sada i (u moje vreme) pre više decenija. Ali, opisana poseta sa pentranjem na spomenik, i bez želje za uopštavanjem, na jednom ovakvom mestu nacionalne tragedije i ponosa, možda ipak odslikava (uspešne) rezultate „partijsko/anacionalne/TV/Internet/Facebook/SMS/itd“ debilizacije koja se, nesmetano i neprimetno, već dugo odvija u Srbiji (i ne samo kod nas)?

Od Tekeriša, ako imate vremena, ili – još bolje – ako produžite putovanje na dva dana, možete skrenuti preko Cera ka Prnjavoru, da biste usput videli manastire Radovašnicu, Petkovicu i Čokešinu. Mi smo ipak nastavili dalje ka Šapcu, i usput naišli, u regionu sela Volujac i Bojić – na prave novokomponovane gastarbajterske spomenike – sa obe strane puta. Impozantne građevine, sa kičastim fasadama i ogradama, ponekad drečavih boja – izvukle su verovatno i poslednji evrocent domaćinima. Ali, ko žali novac kada imate kuću veću, širu, bogatije ukrašenu i, u svakom pogledu, velelepniju od komšije! Ova sela podsetila su nas na neka slična iz Istočne Srbije (kod Negotina, oko Požarevca…) gde se takođe nije štedelo na porodičnim kućama, namenjenih obično samo kratkotrajnom boravku tokom par nedelja godišnjih odmora…

Vozeći se kroz Pocerovinu, približili smo se Šapcu, u kasno popodne – naglašeno gladni. Ta glad je verovatno aktivirala baš onaj neistraženi deo mozga gde se smeštaju podaci od životnog značaja, pa sam se tako (kao kad Proki Pronalazaču zasvetli (štedljiva) sijalica) setio da sam nekada, negde pročitao da se pored Šapca u selu Majur, nalazi simpatičan etno-restoran koji je trebalo da bude nešto kao gastronomska kruna današnjeg putovanja. Posle sasvim malo lutanja, pronašli smo čuveni „Čardak“ koji se nalazi u glavnoj ulici sela Majur, sa leve strane kada idete ka zapadu, ka Bogatiću. Vlasnik restorana, Dragan Petrović Čađa, kako smo to kasnije saznali, „ne ljubi“ baš mnogo reklamu, pa zato ne postoji nijedna tabla (?) koja bi vas uputila ovamo. Zato ovu informaciju upišite u blokče ili u mobilni, pa kad naiđete ovamo da imate sve koordinate.
Restoran je otvoren 2005. godine, sav je u zelenilu, sa divnim stolovima na terasi, već pomenutog etno-stila, uz stare šarenice i vezene zidne draperije. Ima tu i zabave za decu, a sve to i ne bi bilo toliko bitno, da i hrana nije odlična. Cene – možda malo više – ali apsolutno primerene jelima, ukusu i količini. A da li ćete da probate „Biftek Čardak“, „Stek Majur“, „Medaljone sa suvim šljivama“, „Gurmanski file“ ili „Pileći file u sosu od sira“, naročito ako ste izgladneli posle celodnevnog izleta – to je najmanji problem.
Siti i odmorni, posle posete Čardaku, prošli smo putem kroz centar Šapca, pa preko mosta koji je pregazio ovde baš široku Savu, a zatim lagano kroz Platićevo i Hrtkovce, birajući usput na kojoj tezgi pored puta ćemo da pazarimo lubenice, dinje, paradajz i paprike. Za razliku od ranije pomenutih proizvođača voća iz Podrinja, ovde je njih puno shvatilo šta znači doći kupcu na noge (tj. automobilu na gume).
I pored gužve na putu, brzo smo stigli do autoputa, odakle nas je delilo još 56 kilometara do Beograda. A auto, posle svih rupa, krpljenih puteva, lošeg asfalta, makadama, kamenja, zemljanih i blatnjavih puteva po Tari i Srbiji koje smo prošli u poslednjih desetak dana, jednostavno – nije verovao gde se nalazi! Presrećan, razjurcao se autoputem, a ja sam ga jedva nekako kočio do Beograda. Eto, baš tako je bilo.

Sledi: Beograd – planina Tara, leto dvehiljadedeseto (peti deo)

The post Tara – Krupanj – Tekeriš – Majur – Beograd (četvrti deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Piše: Slobodan Boba Ogrizović

Putopis „BEOGRAD – TARA, jedno putovanje (prvi deo)“ mpžete pročitati ovde>>>

Danas je prilično uobičajeno da, kada negde putujete, za sam put (transfer) do odredišta isplanirate tačno onoliko vremena koliko treba za samu vožnju, zatim za jedno stajanje na pumpi (sa današnjim kolima ni to više ne važi; sa jednim rezervoarom stići ćete čak u drugu državu) i, možda, odvojite još desetak minuta ako želite da u nekom restorančetu uz put popijete kafu ili sok (i to obično ako vas deca nagovore). A ono što se apsolutno podrazumeva, to je da od mogućih pravaca A, B ili V, birate onaj koji je najkraći, ili onaj koji se barem delom poklapa sa auto-putem.

Mi smo ovoga puta, eto, uradili nešto potpuno „nepodrazumevano“ i neočekivano. Na povratku sa Tare, umesto uobičajenih pravaca preko Debelog brda i Valjeva ili pak preko Požege, Kosjerića i ponovo Valjeva, ili, (kao treća varijanta) – preko Čačka i Ljiga, tj. Ibarskom magistralom – odlučismo smo se da uradimo „nešto sasvim drugačije“.

Ta ideja je došla skoro potpuno spontano. Naime, kada se prođe Bajina Bašta, i kada se približite Rogačici, morate da se rastanete od toka Drine. A ona tako zelena, brza i lepa, kao da vas zove da joj još malo pravite društvo. Tako ljubaznom pozivu teško je odoleti, i, bez mnogo premišljanja, pođosmo uz Drinu, ka Ljuboviji, Zvorniku i Loznici. Naravno, deci uvek kažete da je to kraći put do kuće. Barem dok ne nauče da sami čitaju auto-karte.

View Larger Map

Dakle, sa Tare smo pošli ne baš rano ujutru, iz naše baze – sa Kaluđerskih bara. Vrlo brzo se, mada krivudavim putem, stiže do Bajine bašte. Iako smo manastir Raču obišli u dolasku, to nije bila nikakva prepreka da svratimo još jednom. Uostalom, obično, kada prvi put dođete u manastir, ne možete sve ni videti, a neki put i ne znate šta bi sve trebalo videti. Zato je najbolje prvi put kupiti knjižicu o manastiru (ili crkvi), pa kada je prelistate i pročitate, pravi je trenutak da se ponovo vratite na isto mesto. Inače, odvajanje do Rače nalazi se na padini Tare, blizu ulaza u Bajinu Baštu (videćete putokaz; skrećete levo na sporedni put). Put do manastira je prilično loš, ali to valjda i nije neki veliki problem za prave turiste – namernike..

Prođosmo i kroz Bajinu Baštu, i nađosmo se na podrinjskoj magistrali. Sasvim malo vozila na putu, sunčan dan, smaragdno-zelena, a neko bi opet rekao tirkizno-zelena reka (a i žad je zelen, pa bi moglo da se kaže i žadno zelena reka?) – pravo uživanje. Na ovome delu puta, od Bajine bašte pa sve do raskrsnice gde je odvajanje za Debelo brdo i Valjevo, bilo je nekoliko primamljivih restorančića gde je u ponudi i sveža riba. Ponadali smo se da je to tek najava onoga što nas čeka na nastavku puta uz Drinu, te da će na svakih pola kilometra biti sve lepših i lepših mesta za odmor sa odgovarajućim ručkom (mladicom iz Drine), ali se ispostavilo da je to bio pogrešan zaključak. Jedina negativna impresija na tom delu puta je upravo to – naprosto nema privlačnog mesta gde biste stali i predahnuli. Moguće je i da takvo mesto ipak postoji, ali da vas o tome neko upozna barem tablom uz put, to ne… Restorani se obično nalaze u sklopu nekog većeg mesta, kao u Ljuboviji ili Zvorniku, ali to ipak nije to. Na kraju smo stali negde iza Ljubovije, bilo je na meniju i ribe (ali neke smrznute), tako da završismo sa – roštiljem. Ako putujete sa decom, možda nije loše da ipak spremite neki sendvič i čokoladu, da se nađu u kriznim situacijama…

Put sve vreme vodi pored Drine – drugim rečima, sve vreme vozite odmah pored granice sa Bosnom i Hercegovinom, ili još preciznije Republikom Srpskom. Ako poželite da skoknete u drugu državu preko nekog od par graničnih prelaza, treba da znate da vam je dovoljna lična karta. Ukoliko ste sa sobom poveli i decu (a što ne biste?) onda vam za prelaz granice trebaju i njihovi pasoši. Logično ili ne, tek – stvari tako stoje.

Uskoro stižete do Ljubovije, najvećeg mesta na ovom delu obale. Uzgred, postoji put – prečica od Ljubovije do Valjeva (sa jedno 10 km makadama, ako se u međuvremenu ništa nije promenilo), pa ukoliko vas je polazni entuzijazam napustio i želite da što pre krenete za Beograd, eto rešenja. Ali najlepše i najzanimljivije stvari na ovome putu vas tek čekaju, pa takvo povlačenje pred lenjošću ili u ime večite jurnjave zbog nekih „obaveza“ – stvarno ne bi imalo smisla!

View Larger Map

Ceo kraj oko Ljubovije meštani zovu Azbukovica, a sebe Azbukovčanima. Naziv su dobili verovatno prema turskoj reči „carski posed“ – „has bukovica“ (pa je kasnije kroz turski sleng to postalo azbukovica?).. Najviši vrh u celom kraju, na planini Bobiji, zove se Tornička Bobija i visok je 1272 metra. A sada, još malo geografije – za decu školarce i odrasle koji su već sve pozaboravljali: kada se kaže „podrinske planine“, misli se na Gučevo, delimično Cer, Boranju, Jagodnju, Sokolsku planinu i Bobiju. Na njih se dalje nastavljaju „valjevske planine“ i to Medvednik, Jablanik i Povlen, od kojih je ova poslednja ipak pružila obronke čak i do korita Drine. Na planini Jagodnji nalazi se čuveni Mačkov kamen, poprište jedne od najvećih i najkrvavijih bitaka u Prvom svetskom ratu (s obe strane Drine izginulo je oko 15000, a na samom Mačkovom kamenu čak 2000 vojnika!) Tu je podignut i Spomenik sa kosturnicom, još 1929. godine.

Kroz Azbukovicu teče nekoliko rečica, a najpoznatije su svakako Ljuboviđa i Trešnjica. Ulivaju se u Drinu, koja ume da bude visoka (duboka) i do 700 cm (1952. godina), ali i plitka ko bara (13 cm, 1927 godine).
Kanjon pomenute Trešnjice je veoma lep, i jedno je od poslednjih staništa beloglavog supa – orla koji se može videti još u kanjonu reke Uvac (i videli smo ga stvarno, ali o tome u jednom drugom putopisu, o Zlatarskom kraju). Nedavno se pojavila vest da su, ove godine, njihova jata uvećana za 70 mladunaca! Supovi inače imaju raspon krila od skoro tri metra, a tragajući za hranom mogu preleteti od 350 do 400 kilometara (bez pasoških i carinskih formalnosti).
Pogledajte ViaBalkans.com-ov članak „Beloglavi sup iz Srbije pronađen na Bliskom istoku„

Sama Ljubovija je postala varošica još 1871 godine, ukazom Milana Obrenovića, a na proslavu srebrnog jubileja (dvadesetpetogodišnjica) Drina će u čuvenoj poplavi (povodanj) potpuno potopiti Ljuboviju. Zbog tadašnjeg nepostojanja ekoloških pokreta, niko nije zabeležio da je to bio verovatno prvi znak razornog efekta staklene bašte i globalnog zagrevanja?

Azbukovčani su se dosetili i sagradili novi grad nekih tri kilometra uzvodno. Što je sigurno… Mesto Ljubovija se, kako kažu, nekada zvalo Ljuboviđa prema istoimenoj rečici, ali je i tu proradio neki lokalni žargon, te dobismo današnji naziv mesta.
Kada dalje krenete od Ljubovije ka Loznici, uskoro ćete doći do skretanja ka manastiru Soko, izgrađenog najviše zaslugom Vladike šabačko-valjevskog Lavrentija. Na Sokolskoj planini je još iz turskog doba sačuvana tvrđava Sokograd, a možda je podignuta još u doba Rimljana, Asteriksa i Obeliksa. Sa druge strane, postoji legenda da su nekada ovde živele i ostavile graditeljskog traga tri sestre: Soka (podigla Sokograd), Vida (Vidojevicu) i Jerina (Zvornikgrad).
Prema istorijskim podacima, crkva i manastir izgrađeni su na mestu gde su Turci vekovima mučili i ubijali srpsko roblje, od XVI do XIX veka (1862), kada je grad konačno predat Srbima. Manastir je posvećen svetom Nikolaju, arhiepiskopu Mirlikijskom; ali i episkopu Nikolaju Velimiroviću. Crkva je posvećena Vaznesenju gospodnjem. Ono što je takođe vrlo zanimljivo je da se na mestu današnje nalazila stara crkva, i to verovatno manastir Rača, koji su Turci, pogodite: a. srušili, b. zapalili; c. srušili i zapalili – tačan odgovor pod a), a kaluđeri su sačuvali knjige i crkvene stvari, i osnovali novi manastir na mestu današnje Rače.

Kada putem prilazite manastiru Soko, negde na pola puta, još u ravnici, videćete sa leve strane jednu lepu seosku crkvu. Posle toga nastavljate uzbrdo još par kilometara dok pred sobom ne vidite impresivno zdanje današnjeg manastira.
U manastirskom kompleksu videćete i veliki konak, i veliku terasu sa stolovima, čak i sportske terene pored manastira, ribnjak, česmu… U vrhu manastirskog dvorišta nalazi se spomenik Episkopu Nikolaju, a daleko gore, na vrhu planine nalazi se 12 metara visoki pozlaćeni krst, do koga se može stići pešačkom stazom za nekih sat vremena ili manje, zavisno od vaših pešačkih sposobnosti. Duž staze, na svakih 150 metara, nalazi se po jedna mala kapela sa po jednom Božjom zapovešću i po jednom ikonom… Ono što izgleda podjednako impresivno i lepo je srpska zastava okačena između dva susedna planinska grebena. Konopac je tanak, pa se i ne vidi i sve to izgleda kao da naša prozirna trobojka vijori posred neba!
Duhovno ispunjeni, nastavljate put ka Zvorniku. Ubrzo Drina počinje da se širi i razvlači i polako reka počinje da biva – Zvorničko jezero, zbog brane izgrađene par kilometara nizvodno. Ako ne rešite da pređete malo na levu stranu Drine i jezera, i dalje ćete ostati u Srbiji, pa sada prolazite kroz Mali Zvornik, kao što smo i mi prošli, upravo dok se lokalni hodža molio, preko razglasa, sa minareta jedne obližnje džamije. Mali Zvornik je jedna od najmanjih opština u Srbiji (pa možda i odatle ono „mali“), i zgodno je mesto za zaustavljanje ako ste krenuli, naprimer, u lov (srne, divlje svinje, zečevi, divlje patke…) U blizini su i lekovita (a koja nije?) Radaljska banja, zatim Crkva Sv. Trojice, a u samom mestu se nalazi i sklonište dinastije Karađorđević, izgrađeno 1931. godine, u kome je poslednju noć pre odlaska iz Srbije proveo Petar II Karađorđević. Sa sajta o Malom Zvorniku saznali smo i zanimljivost o poreklu imena Drine, koja glasi ovako: „U narodu, Drina je nekad nazivana Zelenika (po zelenoj boji vode, naročito u gornjem i srednjem toku) a u srednjem veku ime reke „Drinos“ upisano je i na najstarijoj karti tzv. Pajtingerovoj tabli. Prema predanju, turskom sultanu Mehmed Fatihu, koji je prelazio Zeleniku skelom kod Ustikoline, 1463. godine, upadne konj u vodu, na sredini reke, i utopi se a on poviče: «Bu su derin!» što je značilo: ova voda je duboka. Tako je kažu od reči Derin, njenom glasovnom promenom, vremenom nastalo ime Drina.„

View Larger Map

Ako ne svraćate u Banju Koviljaču (zavisi kakvo vam je prolazno vreme, koliko ste se gde zadržali, da li ste ujutru poranili…) brzo ćete stići u Loznicu. Moram da primetim da ovaj gradić lepše izgleda kad ulazite iz pravca Valjeva ili Šapca, možda zato što pravcem od Zvornika prvo nailazite na neku vrstu industrijskog predgrađa Loznice. Uglavnom, prateći putokaze i prošavši kroz centar mesta, nastavljate ka istoku, ka selu Tršić, ne bi li se podsetili svojih školskih dana… Iz tog sela je Vuk Stefanović Karadžić krenuo u reformu srpskog jezika. Od Loznice do Tršića postoji lep asfaltni put, dužine oko 7 km, i ako imate sreće, naići ćete u trenutku kada ima manje od 10 školskih autobusa na parkingu… Sam muzej, tj. selo-muzej je „otvoreno“ do 6 popodne, mada i posle toga možete prošetati po selu. Tu su Vukova rodna kuća, galerija, muzej, crkva a i poznati, nacionalni restoran „Vukovi vajati“, sa specijalitetom „Vukovim ručkom“ – pršuta, sir, duvan čvarci, pita savijača, slana i slatka, mešano pečenje iz zemljane peći i sača i, naravno, salatice. Ako u svojoj posadi imate nekoga ko može da vas odmeni za volanom, na raspolaganju su i šljivovica ili vino… Svakako, ako jednog dana pođete tragom ovoga putopisa i prođete sva ova mesta iz dosadašnjeg teksta, stvarno ćete pošteno zaslužiti ovakav ručak (večeru). A ja sam tek tada, videvši kako je izgledao „Vukov ručak“, konačno shvatio odakle mu beše sva ta silna energija za pešačenje i obilaženje sela širom Srbije!

Kroz selo Tršić protiče rečica Žeravija, čista i bistra. Svake godine se ovde održava poznati Vukov sabor, u septembru, u nedelju pred Malu Gospojinu, a isto tako i Đački Vukov Sabor, sredinom maja.
U svakom slučaju, lepo je sve ovo videti, pa makar i na kratko, a zatim se, kada to vreme i obaveze dopuste, vratiti na ceo jedan dan do Tršića i okolnih manastira… A, kad pominjemo manastire, u blizini su manastiri Čokešina i Tronoša. Legenda veli da je manastir Čokešina počeo da gradi Miloš Obilić neposredno pred odlazak u Boj na Kosovu; dok suvi istorijski podaci i činjenice tvrde da je završetak radova na manastiru obavio lokalni vlastelin Čokeša. Manastirska crkva je posvećena rođenju Presvete Bogorodice. Manastir se inače nalazi uz put Loznica – Šabac i skreće se desno, kod Prnjavora.
Drugi pomenuti manastir, verovatno i poznatiji, Tronoša, nalazi se na delu puta – kada iz Loznice, ili Tršića pođete ka Krupnju. I kada idete putem Loznica – Valjevo, videćete tablu za (skretanje desno) manastir Tronošu. Kada siđete sa glavnog puta, prolazićete kroz zelenu, šumovitu dolinu i čarobne pejzaže; što nije ništa neočekivano. Do većine najlepših srpskih manastira vode upravo takvi lokalni putevi, gde imate samo da uživate u pogledu dok se ispred vas, odjednom, ne pojave manastirske dveri. Uvek vas iznova iznenadi „talenat“ srpskih graditelja manastira da pronađu tiho, skriveno mesto, pored rečice u nekoj zelenoj dolini okruženoj stenama i planinama; mesto koje ugledate tek kad priđete na desetinu koraka… I naravno, uvek što dalje od osvajačkih vojski koje su toliko puta palile i rušile iste te manastire.

Kao ktitor manastira pominje se kraljica Katalina Nemanjić, žena kralja Dragutina. Potiče verovatno negde iz XIII ili XIV veka, i rađen je u stilu pozne raške škole. U ovom manastiru školu je učio i Vuk Karadžić!
U samoj crkvi, ispred ikonostasa, ugledaćete dve džinovske sveće od voska. Ovde se neguje običaj, redak ili jedinstven u pravoslavnom svetu, da svake godine na Veliki četvrtak, meštani okolnih sela donose u manastir dve velike sveće (po 50 kg!!!) napravljene od čistog pčelinjeg voska, koje u crkvi gore za određene praznike – ispred ikona Hrista i Bogorodice. Jednu sveću prave meštani Tršića i Korenite, a drugu Zaječe i Paskovce. Manastirsko dvorište i okolina konaka je sva u cveću i predivno izgleda. Ceo manastir je okružen tišinom, zelenilom i spokojem.

Ispred manastira se nalazi interesantna česma (ili deset česama, jedna pored druge) koju su po legendi izgradili Jug Bogdan i devet Jugovića pred polazak na Kosovo. Kada ih pominjemo, da spomenemo i da se veruje da su Jugovići sahranjeni pored manastira Davidovica, blizu Brodareva (i o tome više u putopisu o Zlataru)… Vaša deca će verovatno probati vodu redom iz svih deset česama, ali zaslužili su da im ispunjavate svaku želju ako su i dalje sa vama i ako nisu već uhvatila lokalni autobus za Beograd ili vas prijavila policiji zbog maltretiranja… Šalu nastranu, voda je prava izvorska, a pošto je od skora počela da se flašira, imaćete možda prilike da je probate i pre nego što lično obiđete manastir i česmu.
Čak i da se ranije krenulo sa Tare, do sada bi sunce već svakako zašlo, tako da je došlo vreme da se krene kući (ako živite u Loznici ili okolini, nema problema, eto vas kod kuće za pet minuta; ali, ako stanujete u Beogradu, imate još oko 130 kilometara puta). Dakle, ponovo prolazite kroz Loznicu, mada izvesnom obilaznicom – ne idete kroz centar mesta, i pratite pravac ka Šapcu. Sada se vozite kroz Mačvu i verovatno ćete biti izloženi ambivalentnim osećanjima. Sa jedne strane, videćete da skoro svako selo u Mačvi ima svoju crkvu, uređenu, okrečenu i osvetljenu. Naprosto čarobno deluju – pa čak iako je neko od sela celo bilo u mraku, njegova crkva nije! Sa druge strane, malo-malo pa prolazite pored neke paljevine, lokalne deponije, vatre i dima, što vas može stvarno užasno iznervirati. Umesto da otvorite prozore i udišete punim plućima vazduh mačvanske ravnice, vi ćete morati da zatvorite sve prozore na kolima, pogasite ventilaciju ili klimu i samo da gledate da što brže prođete ovim delom puta… Bar je tako bilo proletos kada smo mi prolazili…

Uz još malo vožnje, stižete i do uključenja na auto-put Šid – Beograd, i ništa vas više ne sprečava da jurnete ka Beogradu. Uskoro ćete naići na poznatu, veliku plavu tablu na kojoj ponosno piše BELGRADE (i ništa više, a kamoli da piše: BEOGRAD); sve je spremno za dan kada ćemo svi biti jedna Evropa i koristiti samo maternji – engleski jezik. Ipak ne brinite, ovde počinje Beograd i za „domaće“, ne samo za strance!

Pa, da zaključimo – verujem da, i po cenu malo duže vožnje, vredi napraviti jedno ovakvo putovanje. Ima toliko toga da se vidi da ni nekoliko dana ne bi bilo dooljno za sve. Sa druge strane, ovako ćete imati mnogo bolju predstavu o celom ovom zapadnom kraju Srbije, pa ćete u budućnosti moći da napravite još nekoliko jednodnevnih ili dužih izleta po ovome divnom kraju.

Sledi: Put do Tare (Treći deo) >>>

Tweet

The post Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Kao što je uživanje u kuvanju sastavni deo dobro spremljenog jela i kao što je, recimo, šetanje i planinarenje sastavni deo uživanja u pogledu sa vrha planine, tako i putovanje do nekog mesta gde ste rešili da se malo odmorite – takođe može biti nezaboravan doživljaj. Danas nije lako pronaći i „oteti“ nekoliko dana za odmor pa se deo svakodnevne, životne i poslovne jurnjave preslikava i na sam čin putovanja. Sesti u kola i voziti se bez prekida sve do željenog odredišta, postalo je nešto najnormalnije. A toliko je lepih i zanimljivih kutaka Srbije svuda oko nas, na koju god stranu krenuli. Zato odvojte za putovanje dva do tri puta više vremena nego što ste prvobitno planirali i uživajte u svakom kilometru puta. Ne budite lenji da skrenete nekoliko kilometara sa glavnog pravca da biste videli neki izvor, vrelo, manastir, selo… Nemojte se ustručavati da zaustavite kola ispred neke seoske kuće i da se raspitate čega ima zanimljivog u blizini… Prelistajte i pročitajte sve knjige, vodiče, internet sajtove koji su vezani za put kojim ćete proći, i kad se budete osećali spremnim, krenite.

Da li je Tara naša najlepša planina ili ne, nije ni važno. Da je prelepa, zelena i čarobna, sigurno jeste, naročito u proleće. U zavisnosti od puta koji ste izabrali (od Beograda), do nje vam treba dva i po do četiri sata (kolima). Možete do Tare stići Ibarskom magistralom, možete ići preko Valjeva i Kosjerića, pored Divčibara, a najbrže ćete doputovati ako se zaputite preko Debelog brda, prevoja na vencu Povlena, Jablanika i Medvednika, koji su se isprečili između Valjeva i Bajine bašte. Kao zanimljiva varijanta, mada i najduža, pred vama je i put preko Šapca, Loznice i Ljubovije, uz obalu Drine, sve do Bajine bašte.

Ako prvi put idete na Taru, pođite preko Debelog brda… Ali, verovatno vam se može desiti da u povratku jednostavno ne možete da se odvojite od predivne, zelene Drine, pa će vam se na kraju učiniti da ste požurili na Taru, a da se do Beograda vraćate okolo-naokolo… Skoro kao u „Zelenoj čoji Montenegra“ kada Zuko Džumhur i Momo Kapor nikada na svojim putovanjima nisu stizali do odredišta jer su putem uvek pronalazili bezbroj zanimljivih ljudi i mesta…

Do Valjeva se stiže Ibarskom magistralom, za nešto više od sat vremena. Pretpostavljam da je idealno da se napravi jednodnevni izlet do Divčibara, i da se tom prilikom obiđu Valjevski manastiri – Lelić, Ćelije i Jovanja… Pošto je ipak u toku jednog dana trebalo stići na Taru, od ova tri smo ovom prilikom obišli samo manastir Sv. Jovana Krstitelja, po imenu Jovanja. On se nalazi na skrovitom mestu, u Jovanjskoj šumi, na desnoj obali reke Jablanice, pritoke Kolubare. Odvajanje sa glavnog puta je jasno obeleženo i nalazi se nekoliko kilometara po izlasku iz Valjeva, na putu ka B. bašti. Po narodnom predanju, hram je iz vremena Nemanjića i podigao ga je verovatno neko od članova vladarske kuće. Crkva manastira je sagrađena najverovatnije krajem 15. ili početkom 16. veka. Početkom 18. veka dozidana je priprata, kada je obnovljen i ceo manastir. Živopis potiče iz 17. veka a oslikan je rukom Longina Dečanca, najpopularnijeg srednjovekovnog freskopisca. Iznad ulaznih vrata vidi se freska Sv. Jovana Krstitelja sa roditeljima. U crkvi, u naosu, nalazi se ćivot gde se po predanju nekada čuvao deo šake Sv. Jovana Krstitelja. Ikonostas su ikonopisale monahinje manastira Ćelije, 1972, pošto je stari više puta spaljivan.
U dvorištu manastira stoji drvena zvonara, čija su dva zvona odneta za vreme Prvog svetskog rata. Prvo zvono je nabavljeno još 1921. a drugo zvono, i nova zvonara, podignuta na temeljima stare, podignuti su sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Tu je i manastirska česma da utolite žeđ, i konak, podignut deceniju-dve pre zvonare. Nekada je manastir imao čitavo veliko imanje od oko 100 hektara, uključujući i vinograde koje je obrađivalo skoro 200 kaluđera. Danas međutim raspolaže sa samo 8 hektara šuma i njiva… Kao što je to bio slučaj i u svim drugim manastirima širom Srbije, i ovde su priroda, crkva i konak jedno. Prava livada, prošarana prolećnim cvećem, uz simpatičnu belu macu koja se odnekud stvorila, bili su više nego dovoljni da se deca zaigraju, na naše zadovoljstvo.

Kada smo već kod dece… Pričajući sa drugim roditeljima, našim prijateljima, vidimo da svi imaju malu dilemu – da li i koliko putovati sa decom – da li će im biti vrućina, da li će im biti dosadno, šta će od viđenog zapamtiti… da li su ipak previše mali za ono što želimo da vide… da li će želeti da putuju sa nama kada budu dovoljno veliki da vide, čuju i shvate suštinu onoga što im pokazujemo… Pa, odgovor je i da i ne! Ali treba uvek naći kompromis sa svojom decom, nezavisno od uzrasta. Nije rešenje ni da roditelji budu „uskraćeni“ i da odustaju od obilazaka mesta koja ni sami nisu videli (A kada će? Kao japanski turisti, kad odu u penziju?) Sve je ovo način da se i na decu prenese ljubav prema putovanjima, istraživanjima… Evo na primer u manastiru – deci sve može biti zabavno; i da se popije voda sa izvora (naročito novim generacijama koje znaju samo za vodu iz plastične ambalaže), i da se kupi brojanica u crkvi, i da im date fotoaparat da slikaju manastir, i da im pokažete ikonu sveca kojeg slavite u vašoj porodici… Mnoga deca danas imaju Veronauku u školi – pa gde će imati bolji čas nego obilaskom pravoslavnih manastira? Dakle, dileme nema, treba putovati i praviti izlete, ali vodite računa – da u kolima budu rekviziti za igru i crtanje, da ima vode, bombona; da vozite polako kad je put u krivinama, da stanete u nekom mestu, kupite po sladoled, popijete sok u nekom restoranu usput… Na kraju možete da zaključite da ste preterali sa takvom brigom i izazvali kontraefekat, kad deca počnu svakog petka da vas pitaju – „Kuda ćemo za vikend?“

Kada nastavite putem za Bajinu baštu, brzo ćete stići do velikog gradilišta. U toku je izgradnja velike hidroakumulacije, u blizini sela Rovni, koja treba da reši snabdevanje Valjeva vodom. Plemenita ideja i poduhvat, ali… Potapanjem velikog područja nove akumulacije, pod vodom će se naći i Crkva svetog arhangela Mihaila, poznatija pod imenom Valjevska Gračanica. Crkva potiče iz vremena Nemanjića, a predanje kaže da je hram obnavljao kralj Dragutin, krajem 13. veka. Na ikonostasu se može uočiti vinova loza, obeležje nemanjićkog freskopisanja, oko glava svetitelja. Uskoro bi se, nažalost, mogle otkloniti sve sumnje u početak gradnje crkve, jer bi se rušenjem u njenim zidovima našla hrisovulja, pergament koji svedoči o vremenu nastanka i graditelju. Nova crkva je već završena, a saglasnost za rušenje stare i izgradnju nove crkve data je (ili dobijena) u vremena kada bi bez te saglasnosti stara crkva ionako bila srušena, a od nove ne bi bilo ništa… Razmatrana je mogućnost „prenošenja“ crkve na drugo mesto, ali je ona izgrađena tako da će biti teško i porušiti je, a kamoli rekonstruisati na drugom mestu. Tako je preostalo da se spasu ikonostas, nekoliko ikona i zvona… Nije bilo od pomoći ni što je Vlada Srbije donela odluku o utvrđivanju crkve arhanđela Mihaila zvane Gračanica sa starim grobljem u Tubraviću za spomenik kulture.

Zato, ako pođete ovim putem, nemojte žaliti malo prašine po vašim kolima, da biste obišli i ovu svetinju. Pazite, nije to ni tako jednostavno. Kada pred sobom vidite branu, kolima nastavite desno, uzbrdo, putem ka B. bašti, i zatim se odvajate levo sa glavnog puta. Neka vam orijentir bude okrugla, verovatno kontrolna kula – vidikovac nove brane. Put vodi ispod mostića koji spaja kulu sa brdom, zatim se spušta u dolinu, a onda se jedan krak (već se vozite po makadamu) odvaja levo preko rečice. Zatim skrenite desno i nastavite pravo par kilometara. Otvorite četvore oči i pokušajte da primetite malu drvenu tablu koja vas usmerava na puteljak ka Gračanici. Skrećete levo i posle nekoliko minuta vožnje, stigli ste. Da se ne uplašite, gradilište je „živo“ i naći ćete uvek ponekoga da vas uputi u pravom smeru ako se osetite izgubljenim.
Inače, i kada sveštenik nije kod kuće (koja se nalazi pored crkve), hram je otvoren i možete se diviti lepoti arhitekture, ikonostasa i same prirode, i biće vam ponovo teško da poverujete da će sve to biti potopljeno…

Istim putem se vratite na glavni put, i ponosno, sa prašnjavim automobilom, kao pravi turisti, nastavite dalje. Posle par kilometara uspona na Debelo brdo, stižete do sela Poćuta. Sa desne strane puta, jasno obeleženo tablom, nalazi se skretanje i 3 kilometra puta do manastira Pustinja. Ovaj manastir neobičnog imena leži gotovo potpuno skriven na ulazu u Pustinjsku klisuru, koju je usekla reka Jablanica. Nalazi se na platou okruženom gustom šumom, do kojeg je uzani strmi put stigao 1962. godine. Do tada je ovaj hram od turskih pohoda i osvajačkih razaranja branila uska staza duž Bele stene.

Sadašnja crkva je posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice, a sagrađena je na temelju starije, o čemu postoji mnoštvo dokaza dobijenih tokom konzervatorskih radova. U literaturi se postojanje Vavedenjske crkve pominje čak u 12. veku. Osobenosti arhitekture ove crkve čine zidani ikonostas i divne freske, iz 1622. godine, koje krase ne samo unutrašnje već i spoljne zidove. Sa zidova će vas posmatrati freske Sv. Simeona, Sv. Kozme, Sv. Save, zatim prelepa freska Sv. Jovana Krstitelja, Sv. Dimitrija i Sv. Đorđa, gde je Sv. Jovan Krstitelj prikazan sa krilima, što se retko može videti u freskoslikarstvu srpskih manastira. Teško je nabrojati sve ove izvanredno očuvane freske, ali vredi se zadržati i ispred „Uspenja Presvete Bogorodice“ i freske u oltarskoj apsidi Bogorodica Šira od nebesa i Pričešće apostola… Uostalom, kao i uvek kada obilazite neki od manstira, zamolite monahe i monahinje da vam ispričaju ponešto o istoriji crkve, ako ih time ne ometate u molitvi ili njihovim dnevnim obavezama u suprotnom kupite brošuricu o crkvi u kojoj se nalazite, sedite u manastirsko dvorište, pored izvora i cveća i čitajte (dok gledate) polako o duhovnoj lepoti i istoriji koja navire iz svakog kamena i drveta. Ovde se vreme broji vekovima, za razliku od naših užurbanih života gde ni minut više nije dovoljno mala jedinica za vreme. Tako se u manastirskom dvorištu nalazi i stablo bora, zasađenog još 1848. godine (koje je, eto, ušlo u svoju 160-u godinu!)

Naravno da bi se u lepoti ovoga kraja moglo još dugo uživati. Rečni brzaci, pećine i šumske stazice, seoski turizam… možda vas navedu da se ovde vratite na duže, ili odložite odlazak na Taru za neki drugi dan? Ali dobro, to ipak zahteva malo više planiranja (možete baciti pogled i na sajt www.valjevo-turist.co.rs) a mi nastavljamo da se penjemo na Debelo brdo.

Ubrzo se stiže na Pašinu ravan, gde se može zastati zbog jagnjetine, ukoliko ste do sada ogladneli. Iako su pojedine deonice puta sa dosta krivina i uspona, ipak od Valjeva do Bajine bašte ukupno ima samo malo više od 60 kilometara, pa vas vožnja neće previše zamoriti. Svuda oko vas su divni pejzaži, pa uvek možete parkirati auto i uživati u pogledu. Vrlo brzo put počinje da se spušta i vijuga ka dolini Drine. Negde u blizini mesta Rogačica, postoji odvajanje za mesto Dub, gde se nalazi crkva – brvnara, sagrađena verovatno krajem 18. veka. To je jedna od najvećih drvenih crkava, koje su imale važnu ulogu u očuvanju nacionalnog identiteta Srba (poslednje podignuta drvena crkva može se inače videti u Kusturičinom Drvengradu!). Ovakve crkve brvnare su podizane daleko od turske vojske, a često se dešavalo da ni meštani susednih sela nisu znali za njihovo postojanje. Po potrebi su se mogle i premeštati, pa su u narodu bile poznate i kao „leteće crkve“. Po čemu je još zanimljiva ova crkva? Pa, po zbirci ikona, poreklom iz ruskih provincijskih radionica sa kraja 18. i početka 19. veka. Prestone ikone su veoma lepe, verovatno zbog ugleda koji je Hadži Melentije uživao u Rusiji (crkva u Dubu je bila metoh manastira Rača, gde je Hadži Melentije (Stefanović) i sahranjen). Još jedan neobičan detalj – u crkvi postoje 4 drvena hrastova svećnjaka, napravljenih od jednog komada drveta (po skoro dva metra visine). Ovakvi svećnjaci bi verovatno odlično pasovali uz čuvene „ratarske sveće“ od po pedesetak kilograma kakve se prave svake godine za manastir Tronoša.

Uzgred, prolazak kroz Dub znači i malo duži put. Druga varijanta je da pratite Drinu, i, ako vas ne privuče neki od simpatičnih restorana na samoj obali reke, uskoro ćete ući u Bajinu baštu, posle nekih 170 kilometara puta od Beograda. Njen najstariji deo je iz 19 veka, a sam grad nije mogao biti izgrađen na lepšem mestu – pored zelene Drine, podno još zelenije Tare… Zavisno od vaših planova, možete se smestiti i u ovom simpatičnom mestu; u čijem centru se nalazi hotel krajnje neočekivanog imena – Drina! U jednom nedeljniku skoro je izašla predivna ponuda ovoga hotela, gde se tokom leta nudi 7 punih pansiona za 11.000 dinara, a svaki dan je osmišljen u najboljem duhu ovdašnjeg gostoprimstva – te ćete odavde moći da pravite izlete i ka Drvengradu, manastiru Rači, Perućcu, da se spuštate Drinom, da odete do jezera Zaovina na Tari… (telefon hotela 031-863464 i 031-682451)
Kada ste u Bajinoj bašti, a nastavljate ka Tari, imate dve mogućnosti – da krenete uzbrdo ka Kaluđerskim barama, ili da nastavite uz Drinu ka Perućcu i da se odatle popnete na Taru, do čuvenog Mitrovca. A možete i da krenete jednim putem, pa da se vratite na drugi – u tom slučaju, krenete par kilometara ka Kaluđerskim barama i Kremni, i posle nekog vremena odvajate se desno ka manastiru Rači. Put do manastira je stvarno u veoma lošem stanju i morate krajnje pažljivo da vozite. Ali kakva je to žrtva da se vidi jedan od najlepših i najčuvenijih srpskih pravoslavnih manastira? Nikakva!

Manastir Rača je zadužbina kralja Dragutina, gde je znalo da boravi i više od 300 monaha. Inače, kralj Dragutin je budućim pokolenjima ostavio dva prava bisera – manastire Raču i Tronošu, koji su i dan danas hramovi duhovnosti – i posle sedam stotina godina, ljudi im se dive i obilaze ih. Naravno, kralj je bio ktitor i manastira sv. Ahilija u Arilju, a po drugim izvorima, kao ktitor Tronoše se pominje njegova žena Katarina. Zanimljivo je i jedno, još starije predanje koje kaže da je prvobitno mesto na kome je podignuta Rača bilo tamo gde je danas manastir Soko (blizu Ljubovije, zadužbina episkopa Šabačko-valjevskog Lavrentija), ali su ga Turci na tom mestu, zar treba reći, srušili. Šta bi drugo. A kaluđeri su sačuvali sve što se moglo sačuvati i osnovali novi manastir. Dokazi? Pa, u narodnoj pesmi „Miloš u Latinima„, pesnik kaže:
Da vidite Raču manastira,
Kraj Sokola ukraj vode Drine,
Zadužbinu Kralja Dragutina
Da vidite, pa da se divite…

Inače, kao što se to uvek kazuje za Žiču, tako se i za Raču može reći da je uvek delila sudbinu srpskog naroda – rušena, paljena, pljačkana… Osim zlatnog perioda do Velike seobe i kraja 17. veka, sledeći period rasta i obnavljanja Rače došao je tek 1795. godine, kada su tri jeromonaha, Melentije, Josif i Isaija došli iz vaskrsle Tronoše, da to učine i sa ovim manastirom. Za samo godinu dana je podignuta nova crkva, a Hadži Melentije Stefanović dobio je čin arhimandrita. Po slomu Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, Turci su poubijali i zapalili i monahe i ikonostas i ikone, – sve osim časne trpeze koja se i danas čuva u riznici manastira. I Austrougarska u Prvom, i Nemačka i Bugarska u Drugom svetskom ratu, takođe su na ovoj svetinji iskaljivali svoj bes…

Crkva je inače posvećena Vaznesenju Hristovom. Sa desne strane kod ulaza u crkvu, može se videti spomenik i grob Hadži Melentija.
Obavezno obiđite manastirsku riznicu, izuzetnu na svaki način. Tu su knjige račanskih monaha prepisivane u čuvenoj račanskoj školi. Zahvaljujući bratstvu manastira i naročito igumanu Platonu Milojeviću, tokom Drugog svetskog rata ovde je čuvano i sačuvano Miroslavljevo jevanđelje (danas se nalazi u trezoru Narodnog muzeja u Beogradu, a više o njemu – možete saznati u nedavno, premijerno prikazanom filmu). U samoj crkvi se nalaze i svete mošti kralja Dragutina (ili Svetog Teoktista)… Zahvaljujući uticaju koji su račanski monasi doneli iz izbeglištva, iz manastira Beočin i fruškogorskih manastira, sam ikonostas i freske predstavljaju primer prodora ikonopisanja i freskoslikarstva iz prekosavskih i prekodunavskih oblasti, koje se retko mogu videti u drugim staroraškim krajevima i manastirima.
A nije naodmet da zavirite u radnju u manastirskom dvorištu i da za uspomenu kupite neku od mnogih zanimljivih knjiga o Rači i iz Rače, a tu su i vina, višnjevače, orahovače… Prava pića za slavsku trpezu.
Toliko o Rači. Ni u deset ovakvih putopisa ne bi stalo sve ono lepo i važno što je vezano za istoriju i sadašnjost ovoga manastira. Roditelji, deco, knjige u šake (ili miša u ruke, pa na Internet) i čitajte o veličanstvenoj Rači.

Dakle, ako ste se svuda zadržali po malo, ako ste ručali negde uz Drinu ili ako ste se umorili, od Rače se vraćate tih 4-5 kilometara do glavnog puta, na pravac za Kaluđerske bare (gde su i hotel Omorika, Javor, Beli bor, apartmani Zeleni Čardaci…) ili, ako vam je dobro prolazno vreme, vratite se još malo unazad, do Bajine bašte, i, uz poznatog vodiča – Drinu, nastavite do Perućca. Drina, pa Drina! Ali to je tako lepa reka – čista, brza, velika, neverovatno zelene boje… Malo geografije – ova reka nastaje u Šćepan polju, od reka Tare i Pive i fali joj samo 4 kilometra i 100 metara pa da bude dugačka 350 kilometara. Ali Sava se isprečila kod Šapca i eto… Drina je svašta pravila dok je nisu obuzdali branama i veštačkim jezerima. Čuveni „povodanj“, velika poplava („Na Drini ćuprija“) dogodila se 1896. godine, kada je poplavljen i čuveni most u Višegradu, dok je te iste godine Ljubovija bila potpuno uništena. Sam kanjon Drine, dubine 700-1000 metara, predstavlja po tome šampiona u Srbiji, a zauzima i visoko treće mesto u svetu (posle kanjona Kolorada (1800 m) i Tare (1300 m)). Još malo biologije – najpoznatija riba Drine je mladica, a tu su i potočna pastrmka, lipljen… Kapitalci mladice dostižu i preko 10 kilograma, a prirodno mrestilište ove ribe je reka Trešnjica, desna pritoka Drine…
Do Perućca imate 13 kilometara, a tu ćete videti hidroelektranu B. bašta, i akumulaciono jezero nastalo zbog ove brane. Tako je sada jezero dugačko 52 km (sve do pomenutog mosta u Višegradu), duboko je i do 70 metara, a snaga hidroelektrane je 368 MW i najveći je objekat za proizvodnju struje na Drini (Pitate se čemu ovi stručni podaci u jednom putopisu? Pa jednostavno, pisac je elektroinženjer!). U Perućcu, na lokalitetu Mramorje, postoji srednjevekovno groblje, ispunjeno nadgrobnim spomenicima – stećcima, koje je zaštićeno kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Ako u ovaj kraj dođete leti (jul i avgust), ponesite kupaće kostime – na jezeru postoji plaža na splavovima; a možete i malo ploviti brodom po jezeru – kako vam drago.
Pošto smo već pominjali Višegrad, tj. Republiku Srpsku, tj. Bosnu i Hercegovinu – ako se zaželite i međunarodnog turizma, a imate više od 18 godina, dovoljna vam je i lična karta. Ali ako putujete sa decom, za njih su potrebni pasoši, tako da se pripremite na vreme…

Još par reči o Perućcu – tu je čuvena rečica Vrelo, dugačka 365 metara, pa je zbog toga zovu „reka od godinu dana“… Sam izvor je ograđen zbog obližnjeg ribnjaka, ali to vas ne sprečava da uživate u predivnom pogledu i šetnji uz rečicu. I mali vodopad preko koga se Vrelo uliva u Drinu je nešto što ćete sigurno poželeti da zabeležite svojim foto-aparatom. Vratimo se malo stvarima koje život znače – na istom tom „ušću“, nalazi se i restoran- imenjak („Vrelo“), sa velikom terasom gde vas čekaju riblji specijaliteti. Trebalo bi da u junu počne sa radom vila „Drina“ (ovde se manje-više sve zove „Drina“), objekat sa 4 zvezdice, 12 soba i dva apartmana (VIP gosti?), koji se nalazi nedaleko od vodopada.

Od Perućca vodi put dalje uz jezero, i posle neka dva kilometra, videćete odvajanje za Mitrovac na Tari. Ako nastavite pravo, doći ćete do hotela „Jezero“, gde možete prenoćiti i uživati u zelenim šumama po padinama Tare koje se neverovatno strelovito dižu iz ove doline. A možete i popiti kaficu i ustremiti se konačno ka cilju! Pogrešno! Džabe ste čitali ovoliki putopis… Na cilju ste sve vreme puta, još od kada ste u Beogradu seli u kola, i svaki manastir, svaki vidikovac i restorančić su bili pravi pravcati cilj!

Dakle, uživajte i dalje u svom putovanju, i u laganoj vožnji ka vrhovima Tare, uz fantastičan pogled na Drinu i jezero Perućac. Uživajte u svakom momentu svoga odmora, upravo sada, baš ovoga trenutka, jer – prošlost je prošla, a budućnost još nije počela!

Sledi: Putovanje Tara – Beograd, okolo-naokolo (drugi deo) >>>

Tweet

The post BEOGRAD – TARA, jedno putovanje (prvi deo) first appeared on Beautiful Serbia.

Banjska stena (poznata i kao Kozja stena) je vidikovac na planini Tari. Nalazi se nalazi na Banjskom točilu pa joj odatle dolazi naziv Banjska stena.
Inače, Banjsko točilo je bilo dugačko 1100 m, od Banjske pa sve do Drine. Točilo je ustvari uvala, korito kojim se se spuštalo seno, drva i sl. materijali sve do Drine. Drvena građa se spuštala do jezera Perućac gde je bilo splavište, i odatle se dalje, splavovima niz Drinu i Savu prevozila sve do Beograda.

The post Banjska stena, planina Tara first appeared on Beautiful Serbia.

Počevši od Staroga dela grada sa koga se širi pogled na Užice. Gledavši sa vrha zidina Užice u kotlini uz reku koja protiče pod samim nogama, prati se tok njegovih ulica i zdanja. Tu se nalazi i Gradska kuća iz 19. veka, Jokanovića kuća, restaurirana, smeštena na Slanuši, pod Pašinovcem, predstavlja pravu dragocenost. Čuva od zaborava i svojim enterijerom sećanje na staro Užice. Carina je užički kraj gde se može naći najviše od opstalog starog Užica. Među kućama na Carini ušorenim sa obe strane ulice neke skreću naročitu pažnju, poput Stanića kuće. Na Rakijskoj pijaci jedno staro zdanje – danas je to prijatni ugostiteljski objekat – podseća na staru srpsku arhitekturu. To je česma na Slanuši koja besprekorno žubori još otkad je Užica.

Oko Malog parka u centru Užica, poređale su se najznačajnije ustanove. Sa Malim parkom u središtu, Skupštinom opštine na jednoj strani, Gimnazijom na drugoj, hotelom “Palas” i bankom iznad parka i jednom novom arhitekturom sa druge strane glavne ulice, celi taj prostor čini “forum” grada. Od Malog parka prema zapadu glavna ulica vodi ka savremenom urbanom centru Užica. Urbanističko rešenje gradskog trga, Trga partizana, slovi za jedinstven scenski prostor. Veoma su interesantni i užički spomenici. Užice na istoku, na Dovarju, otvara se „kapijom buktinjom“, a spomen na Kadinjači, užički Termopili, su mu „zapadna kapija“.

Prirodne lepote i izgrađeni turističko-ugostiteljski kapaciteti uvode užički kraj u poznatija turistička područja na Balkanu. Seoski turizam je u ovom kraju bio veoma popularan, u čemu su prednjačila sela u kosjerićkoj i ivanjičkoj opštini. Lovni turizam posebno je dominantan aspekt turističke ponude užičkog kraja. Lovište “Šargan” se nalazi u neposrednoj blizini čuvene Šarganske osmice, a lovište “Jelova Gora” je  udaljeno od Užica samo 12 km. U ovim lovištima se love srna, divlja svinja i zec.

Verski turizam Užica nudi tri zanimljiva lokaliteta, manastire – Rača kod Bajine Bašte i Mileševa kod Prijepolja i Uvac, podno Zlatibora, čuven iz narodnog predanja, a sada iznova sazidan zahvaljujući trudu užičkog Narodnog muzeja. Kulturnu ponudu grada, sem pomenutih spomenika i zidina starog grada tradicionalno, svake godine obogaćuju između ostalih i Međunarodni filmski festival ekološkog, turističkog i sportskog filma, Međunarodni grafički bijenale „Suva igla“ u Užicu, Srpski pozorišni festival u Užicu, kao i kulturno-naučna manifestacija „Dani Rače ukraj Drine“ koja se delimično odvija u Bajinoj Bašti i Užicu.

Tekst: Aleksandar Devetak

The post Užice, razglednica iz zapadne Srbije first appeared on Beautiful Serbia.